ULAGANJA U REPRODUKCIJU

Pojam procesa reprodukcije u preduzeću

Prozvodnja je odnos čoveka prema prirodi u kome on svojim radom predmete iz prirode prilagodjava
svojim potrebama. Osnovne karakteristike proizvodnje su: pojava novih upotrebnih kvaliteta – upotrebnih
vrednosti, proces ljudskog rada koji se odvija u tehnološkom postupku, ulaganje sredstava za proizvodnju
i ulaganje radne snage u proces rada.Ulaganja elemenata reprodukcije zavise od zadataka preduzeća i
uslova njegovog ostvarivanja. U robno novčanim uslovima proizvod dobija karakter robe, a to znači da
ima upotrebnu vrednost i vrednost i namenjen je drugima a ne njegovom proizvođaču. Upotrebna vednost
proizvoda određuje njegovu namenu. Namena proizvoda je konačna ili reprodukciona potrošnja. Vrednost
proizvoda je izraz količine društveno potrebnog rada za njegovu proizvodnju. Ekonomska vrednost je
osnovno merilo društvene celishodnosti bilo koje proizvodnje. Ona je izraz: 1. Društveno priznatih
ulaganja vredosti u reprodukciju i 2. Društvenog priznanja celishodnosti konkretne proizvodnje. Vrednost
proizvodnje posmatrana sa ova dva aspekta može da se tretira i kvalitativno izražava kao:
 Proizvedena vrednost – izraz društveno priznatih ulaganja elemenata proizvodnje koja predstavlja
uslov za dobijanje novog proizvoda.
 Tržišna cena proizvoda – vrednost koju društvo priznaje tom proizvodu pri njegovoj razmeni na
tržištu.
Pojam i oblici ulaganja
U reprodukciju se ulažu elementi reprodukcije a to su: sredstava za rad, predmeti rada i radna snaga.
Ulaganja elemenata reprodukcije zavise od zadatka preduzeća i uslova njegovog ostvarivanja, odnosno
mora postojati kvantitativna, vremenska i kvalitativna usklađenost sredstava sa zadatkom. Sva tri
elementa reprodukcije ulažu se u dva oblika: u obliku angažovanja i obliku trošenja.
Angažovanje sredstava u reprodukciju
Angažovanje sredstava je ulaganje sredstava u reprodukciju sa ciljem da se omogući proizvodnja i
razmena u reprodukciji. Angažovanje sredstava znači blokiranje, vezivanje, sredstava za reprodukciju.
Cilj angažovanja sredstava je obezbeđenje kontinuiteta reprodukcije.
Angažovanje sredstava se diferenciraju po:
1. elementima reprodukcije – angažuju se u materijalu sredstvima za rad i radnoj snazi.
2. fazama reprodukcije – u početnoj robnoj fazi, tehnološkoj fazi i završnoj robnoj fazi.
3. vidovima angažovanja – naturalni i novčani.
Metamorfoza ja prelazak sredstava iz jednog pojavnog oblika u drugi u kružnom kretanju u reprodukciji.
Angažovanje sredstava u reprodukciji može se vremenski posmatrati u četri faze, a to su:
1. Faza zaliha sredstava za proizvodnju ili predhodna robna faza H2
2. Tehnološka faza ili faza proizvodnje H3
3. Faza prekrivanja uzastopnih tehnoloških postupaka H4
4. Faza zalihe gotove robe ili završna robna faza H5
Angažovanje sredstava počinje metamorfozom sredstava iz početnog novčanog stanja u početno robno
stanje - početnim robnim stanjem H2, a završava se metamorfozom sredstava iz završnog robnog stanja u
završno novčano stanje – završnim robnim stanjem H5. Prvom se sredstva blokiraju vezuju a poslednjom
se deblokiraju dobijaju univerzalnu raspoloživost. Sa drugom sredstva ulaze u proces proizvodnje a sa
trećom izlaze iz procesa proizvodnje. Zato se na osnovu metamorfoze mogu diferencirati: ciklus
reprodukcije, ciklus angažovanja i ciklus proizvodnje.
Pojavni oblici sredstava predstavljaju određena stanja angažovanih sredstava. To stanja su: početni robni
oblik, prolazni tehnološki oblici i završni robni oblik.
Determinante angažovanja sredstava su:
1. Veličina angažovanih sredstava – predstavlja angažovanu sumu sredstava u reprodukciji u
jednom određenom momentu i sastoji se od zbira suma nagažovanih u pojedinim fazama
reprodukcije.
2. Vreme angažovanja – počinje blokiranjem sredstava i traje sve do pretvaranja završnog
robnog oblika u završni novčani oblik. Vreme angažovanja koje prođe od početka do kraja
ang.sred. u jednom ulošku zove ciklus angažovanja.
3. Karakter angažovanja – određen je stepenom opravdanosti angažovanja u pojedinim fazama.
Trošenje sredstava u reprodukciji
Trošenje elemenata proizvodnje kao oblika ulaganja vrednosti u reprodukciju odvija se tako što radna
snaga deluje pomoću sredstava za rad u tehnološkom procesu na materijal radi dobijanja novog
upotrebnog kvaliteta.
Trošenje u reprodukciji može da se posmatra sa stanovišta:
 Elemenata reprodukcije dele se na: troš. materijala, sred.za rad i radne snage
 Faze reprodukcije – deli se na: proizvodno-u fazi proizvodnje i prometno u fazama nabavke i
prodaje.
 Nosioca – to su proizvodi i usluge zbog kojih nastaje trošenje
 Vidova trošenja – trošenje u naturalnom vidu (utrošci) i u novčanom (troškovi).
Naturalno trošenje - utrošci:
Materijala su fizički iskazane količine materijala koje se reprodukciono troše u procesu
proizvodnje. Količina je definisana intenzitetom i vremenom trošenja. Raylikuju se sledeće
skupine materijala: osnovni, pomoćni materija i energija i režijski.
Sredstava za rad – oruđa kojima proizvođač obavlja proces rada. Podrazumeva se fizičko i
ekonomsko trošenje.
Radne snage – skup fizičkih i umnih sposobnosti čoveka da radi. Merenje radne snage
podrazumeva: kvalifikovanost r.s., intenzitet rada, organizaciju rada, uslove rada, diskontinuitet
rada.
Cene elemenata proizvodnje
Elementi proizvodnje kao ekonomske vrednosti u tržišnoj privredi izražavaju se u novcu. Cene
sredstava za proizvodnju i zarade za izvršeni rad utiču na troškove poslovanja. Pod pojmom troškova
podrazumeva se cenovni izraz utrošaka elemenata proizvodnje.
Odnos angažovanja i trošenje sredstava
Angažovanje i trošenje sredstava su dva kvantitativno različita oblika ulaganja sredstava u raprodukciju.
Cilj trošenja jeste proizvodnja novih upotrebnih vrednosti a angažovanja omogućavanje njihovog
kontinuiranog trošenja. Mogu se upoređivati u kvalitativnom i kvantitativnom pogledu. Kvantitativni
odnos angažovane sume i troškova se zove koeficijent angažovanja i pokazuje potrebni iznos
angažovanih sredstava po jedinici troška u jednom ciklusu angažovanja. Može se utvrditi za ukupnu
sumu sredstava, za angažovana sred. u pojedinim elementima i za angažovana sred. u pojedinim fazama.
Trošenje i reprodukovanje sredstava
Trošenje zahteva reprodukovanje utrošenih elemenata jer su isti količinski ograničeni i u protivnom
elementi bi se smanjivali i u jednom trenutku bi prestala reprodukcija.
Sposobnost preduzeća u obnavljanju utrošenih elemenata zove se reprodukciona sposobnost i izražava
se koeficijentom reprodukcije koji pokazuje intenzitet reprodukovanja angažovane sume sredstava u
reprodukciji. Izračunava se kao odnos troškova i angažovanih sredstava u jednom ciklusu reprodukcije.
___________________________________________________________________________________
ULOGA SREDSTAVA U REPRODUKCIJI
Sredstva preduzeća
Primarni cilj svakog preduzeća je ostvarivanje ekonomskih efekata, odnosno dobiti.
Ulazni elementi (inputi) predstavljaju materijalne i nematerijalne pretpostavke za funkcionisanje
preduzeća. Izlazni elementi (outputi) su specifični oblici rezultata reprodukcije kojima se u datim
odnosima proizvodnje mogu zadovoljiti najraznovrsnije društvene potrebe.
Sredstva čine imovinu preduzeća. Ona su bitan i neophodan uslov njegovog organizovanja i
funkcionisanja. Mogu se javiti u tri oblika: stvari(građevinski objekti, mašine, materijal..), novac
(namenjen za kupovinu mašina, materijala,isplatu zarada radnika) i prava(potraživanja za prodatu, ali ne
naplaćenu robu, patenti, dati avansi dobavljaču..). Sredstva prema nameni mogu biti poslovna i
neposlovna. Prema fazama reprodukcije: sredstva u proizvodnji i sredstva u prometu. Sa aspekta
vezanosti za reprodukciju: slobodna i vezana.Sa stanovišta izvršenja f-je u reprodukciji sredstva u f-ji i
van f-je.
Osnovna sredstva su novčani iznos sredstava u reprodukciji koji je angažovan u materijalnim
pretpostavkama reprodukcije koje imaju dužu upotrebu od jedne poslovne godine i sredstva za
reprodukovanje utrošenog dela ovih materijalnih elemenata. Reprodukovanje utrošenih materijalnih
sredstva se vrši iz amortizacionih sredstava. Osnovne karakteristike: vek trajanja duži od godinu dana,
koeficijent obrta manji od jedan, postepeno se troše u toku veka trajanja i samo utrošene vrednosti
prenose na nov proizvod. Osnovna sredstva se mogu posmatrati sa aspekta:
Pojavnih oblika : osnovna sredstva u materijalnom obliku, novčanom obliku i u obliku prava
Namene - po nameni ili ulozi u reprodukciji dele se na: sredstva koja služe neposrednom izvršavanju
proizvodnje i na sredstva koja predstavljaju tehnički ili opšti uslov rada
Faza: sredstva u fazi pripreme, fazi proizvodnje i fazi realizacije
Vezanosti: vezana i slobodna
Funkcionalnosti: u funkciji i van funkcije.
Vrednost osnovnih sredstva iskazuje se u novcu. Nabavna, sadašnja, otpisana, reprodukciona.
Amortizacija označava proces postepenog trošenja i prenošenja vrednosti sa osnovnih sredstava na
proizvod koji nastaje korišćenjem sredstava. Način obračuna amortizacije zove se sistem amortizacije.
Postoje dva sistema: vremenski (zasniva se na vremenu otpisa ili amortizacionom periodu koji je jednak
veku trajanja sredstava. Na osnovu veka trajanja određuje se amortizaciona stopa. Vremenski sistem
amortizacije može da se primenjuje u tri varijante koje se zovu metodi amortizacije: ravnomerni,
degresivni i progresivni) funkcionalni polazi od f-je sredstava u određivanju amortizacionih
kvota.Obračun po ovom sistemu se sastoji u množenju ostvarene količine proizvoda sa amortizacijom
po proizvodu.
Kapacitet predstavlja proizvodnu moć ili proizvodnu sposobnost nekog sredstva. Može se različito
posmatrati i izražavati. Prema predmetu posmatranja postoji kapacitet: jednog sredstva, grupe sredstva,
pogona, celog preduzeća. U zavisnosti od vremenske dimenzije u kojoj se ispoljava proizvodna
sposobnost osnovnog sredstva razlikuje se: dnevni, nedeljni, mesečni i godišnji kapacitet. Zavisno od
uslovljenosti ili kriterijuma određivanja, postoje razne vrste kapaciteta i to: tehnički, radni, ostvareni,
minimalni i optimalni.
Obrtna sredstva spadaju u grupu poslovnih sredstava. Naziv su dobila po „obrtanju“ u reprodukciji.
Obrtna sredstva su šira kategorija od predmeta rada. Ona pored predmeta rada obuhvataju i sredstva
angažovana u nedovršenu proizvodnju i poluproizvode, gotove proizvode, deo sredstava za rad manje
vrednosti, razna potraživanja i novčana sredstva. Sa aspekta pojavnih oblika dele se na sredstva u
obliku: novca, stvari i prava. Sa aspekta faze reprodukcije dele se na sredstva u fazi: nabavke
proizvodnje i realizacije.
Pod likvidnošču preduzeća podrazumeva se njegova sposobnost da novčane obaveze izmiri prema roku
dospeća.
Izvori sredstava pokazuju poreklo sredstava. Prema vlasništvu mogu biti sopstveni i tuđi.
TROŠKOVI su vrednosti utrošene u reprodukciju. Obračunavaju se kao proizvod utroška elemenata
reprodukcije i nabavne cene. Osnovne karakteristike troškova: 1. Toškovi se izražavaju vrednostno
(novčano), 2. Rezultat su ostvarenih utrošaka i njihovih cena, 3. Direktno su vezani za odgovarajući
učinak.
Proces privređivanja u savremenom preduzeću prouzrokuje raznovrsne troškove. Troškovi se mogu
definisati sa više različitih aspekata i to po:
 elementima proizvodnje su: troškovi sredstava za rad (predstavljaju vrednostni izraz utrošenih
sredstava za rad i obračunavaju se kao amortizacija), troškovi predmeta rada (vrednosni su
izraz utrošenih predmeta rada nastalih u procesu proizvodnjeili prometa) i troškovi radne snage
(utrošena radna snaga radnika reprodukuje se isplatom zarada za izvršeni rad koja predstavlja
novčani izraz vrednosti radne snage).
 Prema mestima nastanka troškova – u određivanju mesta nastanka troškova pored principa
racionalnosti ili ekonomičnosti primenjuje se i princip odgovornosti, delatnosti,
funkcionalnosti, teritorijalnosti, kalkulaciji. Uvažavajući principe mesta troškova dele se na:
radna mesta izrade (tu spadaju troš. materijala za izradu, troš. pomoćnog materijala, troš.
energije, troš. sredstava za rad i troš. rada izrade) i radna mesta režije (troš. koji nastaju u
pripremnoj i završnoj fazi procesa proizvodnje i dele se na: troš. pogonske režije, troš.
razmenske režije, troš. upravne režije)
 Prema vezanosti za nosioce – na pojedinačne ( oni koji nastaju kao posledica utrošaka
elemenata proizvodnje pojedinačno vezanih za određeni proizvod, tu spadaju: troš materijala za
izradu pomoćnog materijala, troš. rada izrade, troš. sred. za rad pri funkcionalnoj amortizaciji
koja se vezuje za određenu vrstu i količinu proizvoda) i zajedničke (koji su rezultat zajedničkih
utrošaka elemenata proizvodnje za proizvodnju u određenom vremenu i prostoru bez
diferenciranja te proivodnje na razne proizvode, u ove troškove spadaju: troš. režijskog
materijala, troš. rada na režijskim poslovima, troš. sredstava za rad sem specijalnih alata u
pojedinačnoj proizvodnji)
 Prema obačunu troškova po nosiocima: direktne (koji se mogu direktno vezati za nosioca i tu
se ubrajaju: troš. osnovnog materijala, troš. pomoćnog materijala, troš. radne snage na
poslovima izrade, troš. radne snage na pom. poslovima u proizvodnji) i indirektne (oni se
vezuju posredno pomoću određenih metodologija, ubrajaju se: troš. materijala na pripremno
završnim poslovima, troš. radne snage na režijskim poslovima, troš. sred. za rad – amortizacija-
u uslovima vremenskog obračunavanja)
 Prema reagovanju na obim proizvodnje – meri se stavljanjem u odnos promene troškova
izržene procentualno sa promenom obima proizvodnje izražene procentualno. Pojedine vrste
troškova različito reaguju na promenu obima proizvodnje. Prema tome dele se na: 1. one koje
se ne menjaju sa promenom obima – fiksni (apsolutno fiksni i relativno fiksni), 2. na one koji
se menjaju – varijabilni (proporcionalno varijabilni, progresivno, i degresivno) 3. Zone
troškova su zone obima proizvodnje u kojima svi troš. pred. Imaju određenu rentabilnost,
 postoje tri zone: zona degresije, zona optimalnosti, zona progresije; 4. Troškovi u kratkom i
dugom roku; 5. Granični trošak ili marginalni troš. je troš. dopunske ili granične proizvodnje.
 Ostale vrste troškova: oportunitetni, relevantni ili irelevantni, inkrementalni, eksplicitni,
implicitni.

FAKTORI TROŠKOVA - Troškovi se menjaju pod dejstvom velikog broja faktora. Promena faktora se
naziva dinamikom troškova. Ona se ispoljava u vidu promena obima i strukture troškova.
Društveni faktori formiranja troškova obuhvataju dejstvo tržišta, mere društvene zajednice, društvenog
plana i ekonomske politike čije dejstvo uglavnom ispoljava kroz uticaj promene visina tržišnih cena
sredstava za proizvodnju odnosno visine zarade po jedinici rada.
Tehnički faktori formiranja troškova – veličinu troš. uslovljava bolja ili slabijatehnička opremljenost
proizvođača u odnosu na proizvodnu granu. Svako zaostajanje u nivou tehničke opremljenosti imaće
negativan uticaj na poslovni uspeh zbog povećanja troškova i obrnuto.
Uticaj organizacionih faktora na formiranje troškova predstavlja uticaj organizacione sposobnosti ili
nesposobnosti konkretnog proizvođača kao organizatora procesa rada, kako u procesu proizvodnje tako i
u procesu razmene. Organizaciono uslovljeni troškovi nastaju u procesu proizvodnje i u procesu razmene.
Nastaju zbog dejstva tri osnovna faktora a to su: suvišno trošenje elemenata proizvodnje, nepotpuno
korišćenje kapaciteta, odstupanje konkretnih nabavnih od prosečnih tržišnih cena sred. za proizvodnju.
Dinamika troškova kao f-ja dinamike proizvodnje
Reagibilnost troškova na dinamiku obima proizvodnje
Kvantitativno izražena uslovljenost promena troškova promenama obima proizvodnje naziva se
ragibilnost troškova. Ona je različita za svaku od navedenih vrsta troš. koje se razlikuju upravo prema
njihovoj osetljivosti na dinamiku obima proizvodnje.
Troškove po dinamici delimo na: proporcionalne, relativno fiksne i fiksne troš.
Proporcionalni su oni troškovi čija se veličina menja u istom pravcu i u toj srazmeri sa promenom obima
proizvodnje. To su troš. osnovnog materijala, pomoćnog, troškovi rada izrade, troš. materijala za
pakovanje. Osnovna karakteristika p.t. je njihova funkcionalna uslovljenost ostvarenim obimom
proizvodnje. Zato se njihova visina definiše kao funkcija obima ostvarene proizvodnje.
Relativno fiksni troškovi su oni troš. koji su i stalni i promenljivi u odnosu na promenu obima
proizvodnje. Fiksni su u pojedinim zonama obima a menjaju se prelaskom obima proizvodnje iz jedne u
drugu zonu. To bi bili troš. rada i materijala za održavanje pogona odeljenja..; troš. rada rukovodioca
pogona, odeljenja..; troš. rada i materijala tehničke kontrole... Pod ravnomernošću relativno fiksnih
troškova podrazumeva se ravnomerno kretanje ovih troš. u odnosu na promenu zona obima proizvodnje.
Progresija relativno fiksnih troš. predstavlja brzi porast odnosno smanjenje troš u odnosu na porast obima
proizvodnje. Degresija predstavlja sporiji porast (opadanje) troškova u odnosu na porast (opadanje)
obima proizvodnje.
Fiksni troš. pri promeni obima proizvodnje zadržavaju svoj nivo, koji je uslovljen opštim nivom tehničke
opremljenosti. Zato se ovi troš. nazivaju i troš. kapaciteta a zbog svoje nepromenljivosti pri promenama
obima proizvodnje su i neotkolonjivi. Za njih je karakteristično da im je stepen reagibilnosti tj. koeficijent
reagovanja na promene obima proizvodnje jednak nuli. Njihova visina se menja, po pravilu samo pri
povećanju kapaciteta, proširenjem i modernizacijom tehničkih uslova proizvodnje.
Ukupni i prosečni troškovi
F-ja ukupnih troškova po pravilu je rastuća f-ja jer su u njoj sadržani i fiksni i varijabilni troš. Usled
pojave ravnomernosti, progresije i degresije relativno fiksnih troš. funkcija ukupnih troš. može biti
linearna i nelinearna. Posmatrajući ukupne troš. pri promeni obima proizvodnje otkriva se visina cene
koštanja po jedinici proizvoda u uslovima različitog iskorišćenja kapaciteta i dobija se uvid u uspešnost
poslovanja konkretne organizacije.
Pojave u ponašanju troš. u f-ji dinamike korišćenja kapaciteta
Pri promenama obima proizvodnje javljaju se karakteristična ponašanja koja se mogu označiti kao:
1. degresija – podrazumeva se pojava njihovog zaostajanja u odnosu na povećanje stepena iskorišćenosti
kapaciteta. Do takve pojave dolazi zbog okolnosti što ukupni troš. u uslovima uspostavljenog kapaciteta
rastu samo u svojoj varijabilnoj komponenti za iznos proporcionalnih i eventualno relativno fiksnih troš.
dok se njegova fiksna komponenta održava na kapacitetom uslovljenom nivou.
2. progresija troš. prestavlja pojavu u ponašanju ovog oblika ulaganja kada je povećanje troš. veće od
porasta obima proizvodnje. Takva pojava je uslovljena učešćem u strukturi ukupnih troškova pored fiksne
i proporcionalne i relativno fiksne komponente. Pojava progresije troš. može se uočiti samo na nivou
višeg stepena korišćenja kapaciteta od optimalnog obima proizvodnje.
3. remanentnost troš. predstvlja pojavu kada se dinamika troš. posmatra u f-ji smanjnja stepena
korišćenja kapaciteta. Kada se obim proizvodnje smanjuje u odnosu na prethodno dostignuti stepen
korišćenja kapaciteta, troš. se smanjuju ali se smanjuju srazmerno sporije u odnosu na njihovo povećanje
prilikom prethodnog povećanja obima proizvodnje.
Marginalni-granični trš. podrazumevaju troš. koji nastaju za svaku novoproizvedenu ili dodatnu
jedinicu proizvoda. Svaki porast obima proizvodnje u okviru datog kapaciteta uslovljava pojavu i
određenog iznosa troš. Takav iznos troškova uslovljen dodatnom proizvodnjom posmatrano u odnosu na
dati stepen korišćenja kapaciteta predstavlja marginalne troš. Teorija marginalnih troš. zasniva se na
podeli troš. prema njihovoj uslovljenosti kapacitetom, organizacionom strukturom njegovog korišćenja i
ostvarenim obimom proizvodnje.
PRAG EKONOMIČNOSTI je onaj stepen korišćenja kapaciteta na kome preduzeće prihodom pokriva
troškove, gde nema ni dobiti i gubitka. Prihodi i troškovi zavise od više promenjivih faktora i položaj
mrtve tačke je promenjiv. Preduzeće prati te promene i preduzima mere uticaja na položaj mrtve tačke i
na korišćenje kapaciteta u zoni pozitivnog poslovanja. Prag ekonomičnosti se utvrđuje preko količine
proizvoda pri kojoj se prihodom pokrivaju troš. u određenim uslovima.
KALKULACIJA predstavlja računski postupakutvrđivanja troš. po nosiocima ili proizvodima po jedinici
proizvoda. Cilj- je u tome da se nosioci – proizvodi ili usluge opterete troškovima koji su zvog njihove
izrade i nastali. Cena koštanja – zbir svih troš. i izdataka nastalih u vezi sa njihovom proizvodnjom.
Osnovne metode utvrđivanja cene koštanja su:
DIVIZIONA kalkulacija primenjuje se za samo jednu vrstu proizvoda ili više srodnih proizvoda.
Postupak d.k. se sastoji u utvrđivanju ukupnih troškova nastalih na određenom mestu troš. i odeljenju –
diviziji tih troš. ukpnom količinom proizvoda proizvedenom na tom mestu. Na taj način obračunavaju se
u jednom iznosu troškovi materijala, sred. za rad i radne snage odnosno direktni i indirektni troš. i dele
ukupnim obimom istorodnih proizvoda.Tako se dobija cena koštanja konkretnog proizvoda. Diviziona se
primenjuje kod industrijskih pred. kod kojih je karakteristična masovna proizvodnja jedne vrste proizvoda
kao što su: električne centrale rudnici mlinovi.. Primenjuje se i u poljoprivrednoj proizvodnji.
KALKULACIJA POMOĆU EKVIVALENTNIH BROJEVA primenjuje se u uslovima proizvodnje više
proizvoda koji su međusobno srodni jer su izrađeni od iste sirovine i potiču iz istog tehnološkog postupka
a razlkuju se po dimenziji obliku i kvalitetu. KPEB predstavlja postpak prenošenja izvesnih zajedničkih
troškova na proizvode u onim slučajevima u kojima ne može precizno da se odredi koji deo troš. stvarno
prouzrokovao svaki proizvod određenog pogona. Ova metoda izvodi se tako što se različiti proizvodi
svedu na jednako vredne brojeve, odnosno na uslovne jedinice. Zatim ukupni indirektni troškovi se dele
zbirom uslovnih jedinica i dobije se iznos indirektnih troškova po uslovnoj jedinici odnosno raspoređen
na zbir ekvivalentnih brojeva. Kada se se iznos indirektnih troškova po uslovnoj jedinici pomnoži
odgovarajućim koeficijentom za datu vrstu proizvoda, dobije se iznos indirektnih troškova po jedinici te
konkretne vrste proizvoda.
KALKULACIJA KUPLOVNIH PROIZVODA
Ili vezanih proizvoda primenjuje se u slučajevima kada se uz proizvodnju osnovnog ili više takvih
proizvoda nastaju i sporedni proizvodi koji imaju izvesnu upotrebnu vrednost. Ovaj metod kalk. se
primenjuje u rafinerijama nafte, minarstvu, industriji šećera. Ovom metodom ukupni troš. obračunavaju
se u ukupnom iznosu, a zatim se od tog iznosa oduzmu procenjene vrednosti spoerdnih proizvoda, te
preostali iznos podeli količinom osnovnog proizvoda. Procenjivanje vrednosti spoerdnih proizvoda vrši se
na osnovu tržišne cene koja se može postići njihovom realizacijom, tako da iznos troškova kojima će biti
oterećen osnovni proizvod u velikoj meri zavisi od cena po kojima se prodaju sporedni proizvodi.
DODATNA KALKULACIJA cene koštanja primenjuje se u uslovima raznorodne proizvodnje, kada se
ne mogu svi troškovi neposredno utvrditi po nosiocima – proizvodima i uslugama. Ova metoda
kalkulacije polazi od činjenice da se troškovi dele na direktne i indirektne odnosno na one koji se mogu
neposredno utvrđivati po nosiocima i na one koji su zajednički za više vrsta i jedinica proizvoda, te se ne
mogu na njih neposredno prenositi. Tako se posebno utvrđuju direktni troš. za svaku vrstu i jedinicu
proizvoda, a posebno indirektni u ukupnom iznosu. Na iznos direktnih troš. za svaku jedinicu proizvoda
dodaje se zatim alikvotni deo indirektnih troškova – zajedničkih utvrđenih po osnovu određenih ključeva
za raspored koji predstavljaju procenjeni odnos učešća pojedinih proizvoda u zajedničkim troškovima.
REZULTATI REPRODUKCIJE
Pod pojmom rezultata reprodukcije ili proizvodnje podrazumeva se učinak proizvodnje kojim se
podmiruje neka potreba. Potrebe se podmiruju neposredno fizičkim proizvodom koji ima upotrebnu
vrednost. Rezultati reprodukcije se izražavaju preko fizičkog proizvoda ukupnog prihoda i dobiti.
Fizički proizvod – Proizvod ima više karakteristika značajnih za ekonomiju a to su: upotrebna vrednost(
je njegova sposobnost da podmiri određenu potrebu), količina (kvantitet proizvoda predstavlja obim
proizvedenih upotrebnih vrednosti i označava se naturalnim jedinicama mere, koje mogu biti raličite kao
što su komad, litar metar), asortiman proizvoda (predstavlja skup proizvoda fizički i tehnički definisanih
kvaliteta. Stalno se širi pod uticajem širenja potreba s jedne strane i pod uticajem razvoja nauke s druge
strane) i kvalitet proizvoda (je određen tehničkim i tehnološkim svojstvima proizvoda izgledom formom,
dimenzijama, funkcionalnošću. Promenjiv je i te prmene mogu biti kratkotrajne i dugotrajne)
Ukupan prihod je vrednosni odnosno novčani izraz proizvoda u onom obimu u kome je fizički proizvod
realizovan na tržištu. Izračunava se množenjem realizovane količine proizvoda Q sa prodajnom cenom po
jedinici proizvoda Cq: UP=QxCq
Ukupan prihod obuhvata sve što se u toku jedne god. „prihodovalo“.
Sa aspekta formiranja strukturu ukupnog prihoda čine: poslovni prihodi ( prihodi ostvareni prodajom
proizvoda ili pružanjem određenih usluga), prihodi od finansiranja i vanredni prihodi.
Svi činioci koji utiču na ukupan prihod su njihovi faktori. Svi faktori ukupnog prihoda se dele na faktore:
polovnih prihoda prihoda finansiranja i vanrednih prihoda.
Faktori ukupnog prihoda po osnovu prodaje proizvoda i usluga se dele na faktore: realizovane količine
(oni se dele na faktore proizvodnje i realizacija) i prodajne cene.
Dobit pokazuje rezultat koji se dobija iz reprodukcije. Dobija se onda ako je suma novca po završetku
reprodukcije veća od sume novca na početku reprodukcije, odnosno ako je ukupan prihod veći od
ukupnih rashoda. UP-UR=Db Dobit se može definisati kao realizovani višak vrednosti. Dobit je značajna
ekonomska kategorija jer izražava poslovnu uspešnost i faktor je razvoja preduzeća. Indikator je polovne
uspešnosti i elemenat u izrazu kvaliteta ekonomije. Dobit se može posmatrati sa više različitih aspekata a
to su: osnov sticanja, elementi obračunate dobiti i raspodele. Faktori koji utiču na dobit su: ekonomska
politika države, monetarna politika, politika životnog standarda, politika uvoza i izvoza i politika cena.
MERENJE KVALITETA EKONMIJE I PARCIJALNI PRINCIPI
Odnos rezultatai ulaganja je svojevrstan izraz kvaliteta ekonomije. Značaj merenja kvaliteta ekonomije
proističe iz značaja koji ima povećanje kvaliteta ekonomije za podmirivanje potreba. Zbog potrebe
stalnog povećanja kvaliteta neophodno je raspolagati informacijom o nivou kvaliteta ekonomje. Ukupni
kvalitet se izražava parcijalno preko tri pokazatelja i to: produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti.
PRODUKTIVNOST kao princip predstavlja težnju da se proizvede što veća količina proizvoda ili usluga
uz što manji utrošak radne snage.Osnovni izraz produktivnosti je: P=Q/L pokazuje koliko se proizvoda
dobija na jedinicu utrošenog rada. Produktivnost se izučava radi njenog permanentnog povećanja i
obuhvata: merenje (obuhvata merenje njenog nivoa i promena u pojedinim periodima) i faktore
produktivnosti.
Izražavanje proizvoda u izrazu produktivnosti - Sve metode izračunavanja proizvoda dele se na:
naturalne i novčane.
U naturalne metode merenja proizvoda spadaju sve metode u kojima se proizvodi izražavaju: čisto
naturalno (ovaj metod izračunavanja proizvoda u izrazu produktivnosti je najbolji jer omogućava puno
izražavanje suštine produktivnosti a suština je da izrazi efikasnost rada u stvaranju upotrebnih vrednosti) i
ili u nekoj varijanti naturalnog izraza (varijante naturalnog metoda merenja proizvoda su metoda norma
časa i metoda uslovnog asortimana)
Novčani metod merenja proizvoda u izrazu produktivnosti sastoji se u izražavanju proizvoda u novcu,
tako što se proizvedena količina pojedine vrste proizvoda množi sa njihovom prodajnom cenom.
Faktore produktivnosti možemo svrstati u tri glavne grupe: povezane sa poslom, povezane sa resursima i
povezane sa okruženjem. Faktori se mogu deliti na interne i eksterne. Interni su brojni i deluju različitim
intenzitetom na produktivnost. Postoje 4 grupe internih faktora: 1. Vezani za sredstva za rad (to su nivo
tehničke opremljenosti i stepen korišćenja kapaciteta), 2. Vezani za predmete rada (utiču na produktivnost
količinom i kvalitetom) , 3. Vezani za radnu snagu ( brojni su i neposredno utiču na produktivnost jer je
radna snaga činilac u izrazu produktivnosti) 4. Organizacioni faktori. Eksterni faktori produktivnosti se
obično identifikuju sa faktorima na koje kolektiv ne može da utiče jer oni deluju izvan preduzeća. Mogu
se svrstati u dve grupe: prirodni i društveni. Prirodni: zemlja, prirodna bogatstva i klimatski uslovi.
Društveni: tržište, ekonomska politika, opšti nivo razvoja jedne privrede, i međunarodni ekonomski
odnosi.
Sprovođenje principa produktivnosti podrazumeva preduzimanje različitih mera kojima utiče na
iznalaženje uticaja faktora produktivnosti kako bi stvarna produktivnost bila veća od objektivno
uslovljene. Mere koje se preduzimaju u cilju povećanja produktivnosti svode se na: 1. organizacione
mere, 2. mere tehničkih racionalizacija i rekonstrukcija i 3.mere društvenog karaktera.
1.Najčešće mere organizacione prirode kojima se doprinosi povećanju produktivnosti su: korišćenje
kapaciteta, dizanje kvalifikacione strukture kolektiva, obezbeđenje normalnog intenziteta rada, i razne
mere organizacije rada.
2. mere tehničkih racionalizacija i rekonstrukcija imaju za cilj izmenu tehničkih uslova pod kojima radi
radni kolektiv.
3. mere društvenog karaktera – na njih predužeće odnosno radni kolektiv može da utiče u onoj meri u
kojoj je u stanju da utiče svojom političkim, kulturnim, socijalnim i sl akcijama na ukupna društvena
zbivanja.
EKONOMIČNOST – nam pokazuje u kojoj meri se postižu poslovni ciljevi i u kojoj meri se štede
potrebni resursi. Izražava stepen efikasnosti trošenja u preduzeću kroz zahtev da se utrošenim sredstvima
ostvari što veći radni učinak. Suština ekonomičnosti je u štednji i ekonomisanju elemenata proizvodnje
preduzeća. Ekonomičnost se izražava kao odnos rezultata i troškova u procesu rada. Ona se može utvrditi
naturalno i finansijski ali se iskazuje i za svaki element preduzeća. Naturalno uzima za osnov fizički obim
proizvodnje i njin odnos prema fizičkim utrošcima predmeta rada, sredstava za rad i radne snage, tj. to je
odnos između ostvarene proizvodnje i fizičkih utrošaka elemenata proizvodnje. Faktore ekonomičnosti sa
stanovišta njene uslovljenosti i dinamike čine: prirodni, društveni, tehničko tehnološki i organizacioni
faktori.
Ekonomičnost se iskazuje na dva načina: ekonomičnost utrošaka i ekonomičnost troškova. U prvom
slučaju se prati odnos između proizvoda i utrošaka elemenata procesa proizvodnje E=Q/U, a u drugom
odnos između vrednosti i troškova E=V/T.

RENTABILNOST
Faktori rentabilnosti posmatraju se u f-ji suštine ovog principa i elemenata koji opredeljuju njegovu
kvantitativnu sadržinu. Dele se na objektivne i subjektivne. Na objektivne proizvođač ne može da da utiče
u momentu njihovog dejstva na rentabilnost. Pod uticajem subjektivnih faktora nastaje smanjivanje
rentabilnosti u odnosu na objektivno moguću. Svi faktori rentabilnosti dele se na faktore koji deluju
preko: dobiti i angažovanih sredstava. Osnovni faktori dobiti odnosno rentabilnosti su: količina
realizvanih proizvoda; prodajna cena; utrošci elemenata reprodukcije po jedinici proizvoda; nabavne cene
materijala,sredstava za rad i radne snage. Angažovana sred. utiču na rentabilnost sumom i vremenom
angažovanja. Na sumu angažovanih sred. deluju objektivni i subjektivni faktori. Vreme angažovanja
sredstva sastavljeno je iz vremena angažovanja u pojedinim fazama ciklusa angažovanja.
Analiza rentabilnosti bazira se na konceptu ekonomskog profita, koji predstavlja razliku između
ostvarenog prihoda i oportunitetnih troškova svih uloženih resursa. Analiza rentabilnosti omogućava da se
odredi: kako da se maksimizira profit, kako da se minimiziraju gubici i gde je prelomna tačka poslovanja.
Merenje rentabilnosti osnov je za unapređenje rentabilnosti. Ako ostvarena rentabilnost odstupa od
planirane, ciljne ili željene rentabilnosti potrebno je sprovesti mere za unapređenje rentabilnosti a to su:
povećanje prihoda, smanjnje troškova, smanjnje sredstava, reorganizacija poslovanja.
Odnos produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti – Ocena kvaliteta ekonomije na osnovu parcijalnih
izraza je otežana posebno u situaciji kad parcijalni izrazi kvaliteta imaju devergentne promene.
Kontrola kvaliteta - Kontrola je aktivnost merenja, upoređivanja ostvarenog sa planiranim,
identifikovanje odstupanja i predlog mera za korekciju u cilju ostvarenja planiranog. Predmet kontrole u
preduzeću su pojedini segmenti ulaganja, procesi, rezultati i ukupni kvalitet ekonomije. Proces kontrole se
odvija kroz sledeće faze: - utvrđivanje standarda, - merenje stvarnog stanja, - upoređivanje stvarnog sa
standardnim i – predlog mera za korekcije. Prema sredstvima koja se koriste u kontroli metodi kontrole
mogu biti: finansijski i nefinansijski. Prema vremenu obavljanja kontrola može biti: prethodna, tekuća i
naknadna.
RAST I RAZVOJ PREDUZEĆA KAO STRATEŠKI CILJ
Rast i razvoj preduzeća posledica su težnje da se određenim promenama veličine, akumulativne
sposobnosti i organizacione strukture preduzeća prilagodi promenama tržišnih, tehnoloških i društvenih
zahteva. Na taj način preduzeće teži da dugoročno obezbedi vitalnost u savremenim uslovima
privređivanja. Faze razvoja preduzeća su:
I stadijum inicijalnog rasta kojim se započinje osvajanje proizvodnje i resursa. U ovoj fazi prevashodno
se vodi računa o produktivnosti rada i stabilnosti poslovanja.
II stadijum birokratizovanog rasta, koji karkteriše rast i učvršćenje preduzeća u određenoj delatnosti
III stadijum karakteriše rast putem deversifikacije koje se ogleda u uključivanje novih proizvoda u
proizvodni program i shodno tome promena organizacione strukture
IV stadijum, mega – organizacija, karakterišu širenje i internacionalizacija delatnosti, tako da preduzeće
postaje multiproizvodno i multinacionalno.
Osnovni cilj rasta i razvoja preduzeća jeste poboljšanje njegove ekonomske i ukupne društvene pozicije.
Rast i razvoj preduzeća determinisani su delovanjem velikog broja faktora koji potiču kako iz okruženja
tako i iz samog preduzeća. Usled toga, prilikom formulisanja svoje razvojne politike i razvojne strategije,
preduzeće posebnu pažnju mora da posveti analizi i oceni delovanja faktora razvoja od čega će i zavisiti
definisanje njegove razvojne strategije.
Faktori koji ubrzavaju ili ograničavaju rast i razvoj preduzeća
Razvoj preduzeća predstavlja proces njegovog prilagođavanja promenama i zahtevima okruženja. Faktori
razvoja preduzeća mogu se definisati kao skup pojava ekonomskog i neekonomskog karaktera koj,
pojedinačno ili interakcijski, uslovljavaju razvoj privrednih subjekata. Prema mogućnosti pred. da utiče
na njihovo delovanje faktori razvoja mogu se podeliti na objektivne (na njih pred. ne može da utiče
svojim organizacionim merama i oni se mogu podeliti na: prirodne, tehničke i društvene) i subjektivne (su
pojave na koje preduzeće svojim aktivnostima može da utiče i da ih usmerava ka podsticanju svog
razvoja, i tu spadaju kvalitativni i kvantitativni potencijal radnog kolektiva) .
Razvojna politika – Prema rokovima razlikujemo kratkoročnu i dugoročnu politiku preduzeća.
Kratkoročna politika preduzeća obuhvata privremeno, kratkotrajno prilagođavanje po opsegu i asortimanu
proizvodnje i cenama u okviru postojećeg proizvodnog aparata, dakle, iskorišćenjem postojećeg
proizvodnog kapaciteta. Dugoročna politika predstavlja trajno prilagođavanje s promenama u
proizvodnom aparatu preduzeća, bilo povećanjem kapaciteta bilo trajnom promenom strukture
proizvodnje. Dugoročna politika preduzeća u osnovi je razvojna politika i ona u sebi sadrži i kvantitativan
rast i kvalitativan razvoj preduzeća. Planiranje rasta i razvoja često se izjednačava sa strategijskim
planiranjem ili dugoročnim planiranjem, što je i prihvatljivo s obzirom na značaj varijabli na kojima
bazira i trajnost odluka iz domena planiranja rasta i razvoja.
U formulisanju razvojne politike preduzeće se može ponašati na dva načina. U svojoj razvojnoj politici
preduzeće može da planira, bira, područje svoje delatnosti ili da se osloni na puko reagovanje na promene
u okruženju tj. radikalne zaokrete da čini tek kada promene u okruženju postanu jasne i imperativne.
Planiranje razvoja obuhvata predviđanje budućih stanja u kojima se sistem može naći i definisanje
aktivnosti čijom realizacijom sistem može preći u najbolje buduće stanje. Proces planiranja razvoja u
preduzeću odvija se kroz izradu odgovarajućih planova u kojima su definisani ciljevi razvoja i aktivnosti
kojima se realizuju ti ciljevi. Plan razvoja preduzeća je kompleksan projekat koji se sastoji od niza
komponentnih planova: plan prodaje, plan istaraživačko – razvojnog rada, plan proizvodnje, plan kadrova
i dr. Međutim, pre nego što se priđe definisanju i izradi plana razvoja, preduzeće treba da definiše i usvoji
svoju razvojnu politiku. Razvojnom politikom se vrši globalno usmeravanje dugoročnih akcija, definiše
buduća proizvodnja i poslovna orijentacija i kretanje preduzeća u budućnosti.
Opšti postupak definisanja razvojne politike sadrži tri osnovne faze: 1. Analizu dosadašnjeg stanja – koja
uključuje ocenu postojećeg stanja i utvrđivanje razvojnih mogućnosti 2. Definisanje ciljeva razvoja –
željena stanja koja treba dostići 3. Utvrđivanje pravaca razvoja – globalni pravci razvoja kojima se
realizuju definisani ciljevi.
Razgraničavanje rasta i razvoja preduzeća - Definicije rasta su usmerene na kvantitativne promene i
rast preduzeća posmatraju kao izraz “uveličavanja” preduzeća, ne ulazeći u razmatranje uzroka toga rasta,
već se predpostavlja da se takve promene mogu objasniti kao posledica razvojnih posledica u preduzeću.
S tim u vezi, dolazimo do zaključka da se termin rasta koristi u dve različite konotacije. Po prvoj, rast
ponekad označava samo povećanje u količini, kao na primer kada govorimo o rastu proizvodnje, izvoza,
prodaje, itd. U drugom slučaju, pojam rasta se upotrebljava u njegovom primarnom značenju koje ukazuje
na povećanje u veličini ili poboljšanje u kvalitetu kao rezultata procesa razvoja, u kojem, delovanjem
internih promena dovodi do povećanja u veličini koje je praćeno promenama.
Razvoj ima za posledicu povećanje kompetentnosti preduzeća u obavljanju svoje poslovne aktivnosti što
predstavlja osnovu za ostvarenje strategijske pozicije sa značajnom konkurentskom prednošću. Sam
proces razvoja se ostvaruje izmenom tržišne orijentacije, proizvodnog programa, tehnologije, finansijske,
kadrovske i organizacione strategije preduzeća.
Odlučivanje o rastu i razvoju preduzeća jeste u domenu odlučivanja najviših organa upravljanja.
Prema tome, ako pod rastom preduzeća podrazumevamo promene u njegovoj veličini, a pod razvojem
ukupnost promena u njegovoj unutrašnjoj konfiguraciji i područjima delatnosti, onda ključno područje
upravljanja čini usaglašavanje veličine, obima i strategije rasta i razvoja preduzeća. Rast i razvoj, nisu isti
pojmovi. Najopštije posmatrano, rast preduzeća podrazumeva svako njegovo povećanje u veličini ili čak
samo kretanje ka unapred zadatom cilju, a da je razvoj preduzeća, stvaranje novih kombinacija resursa ili
formulisanje novih dostižnih i vizionarskih ciljeva. Razvoj podrazumeva odluku o politici koja menja
ciljeve preduzeća. Rast podrazumeva tehničko ili administrativno poboljšanje kojim je moguće još
uspešnije ostvariti predviđene ciljeve. Od ova dva posmatrana koncepta, pojam razvoja je širi. Razvoj se
ostvaruje putem inovacije i obezbeđuje okvir unutar kojeg može da se dogodi rast.
Merenje rasta i razvoja preduzeća - S obzirom da rast preduzeća podrazumeva promenu njegove
veličine, to se pitanje merenja rasta preduzeća može svesti na merenje veličine preduzeća. U literaturi ne
postoji jedinstveno mišljenje o tome šta se podrazumeva pod veličinom preduzeća i kako bi trebalo da se
ona meri. U najopštijem smislu reči, veličina preduzeća obuhvata obim svih aktivnosti koje obavlja
preduzetnik, odnosno to je obim ukupno angažovanih sredstava preduzeća.
Jedno od najvažnijih načela pri merenju rasta kod pojedinih merila sastoji se u tome da se mora
posmatrati dugoročna tendencija u kretanju izabranog merila, odnosno dugoročni trend. Naime, pri
kratkoročnom posmatranju mogu se obuhvatiti samo slučajne promene, koje nisu karakteristične za
strukturne promene.
Naturalni pokazatelji
Od statičkih količinskih veličina datog momenta, kao merila rasta preduzeća dolaze u obzir samo dva, to
su: sredstva preduzeća i broj zaposlenih. Ukoliko oni pokazuju veličinu preduzeća, onda se može
govoriti o direktnom merenju veličine preduzeća, a time i rasta.
Od dinamičkih merila ispituju se dve vrste, imajući u vidu njihovu iskazanu vrednost o rastu preduzeća,
to su: angažovane količine elemenata u proizvodnji i količinski izraženi učinci proizvodnje.
Vrednosni pokazatelji
Zbog izražene heterogenosti, fizički pokazatelji rasta preduzeća su samo ograničeno korisni za praktične
svrhe. Vrednosni pokazatelji su univerzalno primenljivi. Vrednosne pokazatelje rasta preduzeća čine:
imovinu preduzeća, kapital preduzeća, realizovane vrednosti učinaka na tržištu i tržišno učešće preduzeća.
Strategija rasta i razvoja preduzeća – Strategija se najčešće shvata kao racionalno reagovanje
preduzeća na događaje u sredini u kojoj obavlja svoju delatnost. Strategija razvoja preduzeća predstavlja
pravac ili način kretanja preduzeća u budućnosti radi dostizanja postavljenih ciljeva razvoja preduzeća.
Strategije rasta su samo jedna od grupa strategija koje preduzeće može ili mora slediti u svom razvoju.