1.

ПОЈАМ УТРОШАКА И ТРОШКОВА

Трошкови - представљају вредносни израз утрошених елемената процеса

производње у предузећу. Трошкови предузећа се дефинишу као новчани израз трошења
фактора процеса рада у вези стварања учинака предузећа. Трошкови предузећа
представљају, дакле, вредност свих утрошака и издатака који су проузроковани стварањем
производа или пружањем услуга у конкретном предузећу. На основу ове дефиниције
можемо издвојити основне карактеристике трошкова: трошкови се изражавају вредносно
(новчано), резултат су остварених утрошака и њихових цена и директно су везани за
одговарајући учинак (производ или услугу). Трошкови имају посебан значај за економију
пословања сваког предузећа. Смањење трошкова доприноси побољшању материјалног и
финансијског положаја предузећа, и јачају конкурентске позиције предузећа на тржишту.1

У трошкове спадају и обавезни новчани доприноси условљени постојањем и

пословањем предузећа. На висину трошкова предузећа делују многобројни унутрашњи и
спољашњи фактори. Унутрашњи фактори, који могу бити објективни и субјективни,
делују на величину укупних и појединачних трошкова. Спољни фактори делују на
величину укупних трошкова предузећа преко тржишта, законских и уговорних обавеза
итд.

Утрошци - су физички исказане количине утрошених фактора производње у процесу

производње, док су трошкови вредносно трошење елемената производње. Утрошци
представљају натурални израз утрошених елемената процеса производње. Утрошци се
разликују по:

 месту настанка (технолошка и режијска радна места),

 мерљивости (утрошци материјала, утрошци средстава за рад),
1
Ђорђевић Дејан, Мала и средња предузећа, Београд, 2001, стр 76.

3
  јединици мере (физичке јединице мерем, учесталост кварова машине),
 везаности за носиоце (директно, индиректно).

Утрошци могу бити условљени:

техничким факторима или техничким елементима процеса производње који

директно или индиректно утичу на утрошке инпута:

а) особине производа,

б) особине материјала,

в) особине средстава за рад,

г) особине технолошког процеса,

д) технички услови рада,

ђ) тип производње,

е) ниво техничке опремљености;

организационим факторима или начином организације процеса рада и процеса

производње.

Утрошци радне снаге представљају утрошену енергију човека (радника) при

обављању радних задатака у процесу репродукције. Репродуковање радне снаге
подразумева и обнављање биоенергије радника. Трошење биоенергије настаје у
процесима рада и као резултат тог трошења настају утрошци радне снаге. Трошење
биоенергије радника које настаје изван процеса рада – не представља утрошак радне
снаге. Утрошак радне снаге врши се на:

а) технолошким и

б) нетехнолошким радним местима.2

2. УТРОШЦИ ЕЛЕМЕНАТА ПРОИЗВОДЊЕ

2
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, Пословна економија, Београд, 2008, стр. 55.

4
Према елементима производње који се троше, утрошци се деле на:

 Утрошке материјала,
 Утрошке средстава за рад и
 Утрошке радне снаге.3

2.1. УТРОШЦИ МАТЕРИЈАЛА

Једна од врста утрошака која настаје трошењем елемената производње су утрошци

материјала, при чему они представљају количину материјала која је утрошена у
производњи одређених производа и услуга. Основна карактеристика утрошака материјала
у процесу поризводње је постепено уношење материјала у процес производње и његова
једнократна употреба у том процесу. У процес производње се уноси само један део
укупно потребног материјала, тај део се троши ођедном, а тек по утрошку те количине
материјала у производњу се уноси нова количина материјала.

Све утрошке материјала делимо на:

(а) стандардне утрошке – то су утрошци, који настају искључиво под утицајем

техничких фактора, при чему се прецизно може утврдити количина материјала која мора
бити утрошена у производњи одређеног производа. Тако утврђена количина утрошака
представља минималну количину потребну за производњу производа одређених
карактеристика.

(б) стварне утрошке – то је количина материјала која је стварно утрошена у

процесу проиyводње. Настају под утицајем техничких и организационих фактора, па су из
тог разлога стварни утрошци већи од стандардних, и то за износ утрошака насталих под
утицајем организационих фактора.

Основни појавни облици организационо условљених утрошака материјала су:

- шкарт материјала – он настаје као последица бројних узрока, како у току

непосредног трошења материјала, тако и организовања тог трошења. Шкарт настаје

3
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 57.

5
 услед набавке погрешног материјала, грешака у конструкцији производа, погрешно
изведеног процеса рада, примене неадекватних средстава за рад, неадекватних
поступака обраде и сл.
- кало материјала – реч је о губљењу карактеристика материјала ( масе, употребне
вредности и сл ) услед природних процеса којима је материјал изложен.
- растур материјала – то је прекомерно, нерационално трошење материјала
изазвано бројним организационим слабостима, као што су: непостојење
номенклатуре материјала, норматива трошења, документације и сл.4

2.2. УТРОШЦИ СРЕДСТАВА ЗА РАД

Једна од врста утрошака елемената производње су утрошци средстава за рад. То су

претпостављени износи физичке истрошености средстава за рад. Основна карактеристика
утрошака средстава за рад је њихово једнократно уношење у процес производње и
вишекратна употребљивост у том процесу, што значи да се постепено троше и преносе
део по део своје вредности на нов производ.

Основни облици стварног трошења средстава за рад:

(а) хабање средстава за рад – то је трошење средстава за рад приликом њиховог

функционисања, тј. приликом коришћења њихове употребне вредности. функционисањем
средство за рад се физички рабати, што доводи до смањења радног капацитета,
поузданости, брзине, прецизности и сл.

(б) старење срестава за рад – реч је о губљењу употребне вредности средстава под
утицајем фактора физичког трошења који делују у времену. Овај облик трошења се
испољава у биохемијским, хемијским или физикалним променама на средствима под
дејством “ зуба времена „.

(ц) лом – то је механички удес једног или више делова средстава за рад.

(д) квар – то је функционални поремећај у раду средства за рад.

4
https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

6
 Лом и квар доводе до потпуног или делимичног губитка употребне вредности
средства за рад и представљају специфичне облике трошења средстава за рад који нису
технички нужни.5

2.3. УТРОШЦИ РАДНЕ СНАГЕ

Утрошци радне снаге представљају утрошену биоенергију запослених при

обављању конкретног задатка у процесу репродукције предузећа.

Трошење биоенергије настаје у процесима рада и као резултат тог трошења настају
утрошци радне снаге. Трошење биоенергије радника које настаје изван процеса рада – не
представља утрошак радне снаге. Утрошак радне снаге врши се на: технолошким и
нетехнолошким радним местима.

На нетехнолошким радним местима не постоји директна веза измешу утрошака

радне снаге и произведеног учинка. Та веза је индиректна и то помоћу унапред утврђених
кључева за расподелу утрошака.

Општа карактеристика радне снаге јесте да у процесу рада преноси вредност

средстава за производњу на нов производ и истовремено ствара нову вредност. Утрошена
радна снага се репродукује исплатом зарада које представљају њену репродукциону
вредност. Зарада радника репродукује се из укупног прихода.

Зарадом треба да се обезбеди могућност репродукције утрошеног рада, што је

услов за континуелно одвијање репродукције. Зарада је дио личних примања радника.

Другу компоненту представља примање по основи економског успеха. Мотив

учешћа радника у расподели друге компоненте личних примања јесте допринос
оствареном економском успеху, а не репродукција утрошене радне снаге.

5
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 58 – 59.

7
 Зарада, која јесте надокнада за утрошену биоенергију, представља улагање у
репродукцију (трошак), док је друга компонента, по основи остваривања економског
успеха, квота расподеле предузимачке добити.6

3. ПОДЕЛА ТРОШКОВА

Постоји мноштво класификација трошкова, а овде ћемо споменути следеће:

1. према пореклу (елементима производње): трошкови предмета рада, трошкови

средстава за рад и трошкови рада,

2. према функцијама у предузећу: трошкови набавке, производње, продаје и

управљања.

3. према урачунавању у цену коштања: директни и индиректни,

4. према степену реаговања на промене обима производње: варијабилни и

фиксни.

3.1. Подела трошкова према елементима производње

Подела трошкова према елементима производње представља природну поделу

трошкова. Основни елементи производње су: предмети рада, радна снага и средства за
рад.

Трошкови рада – чине уградњу нове, до тада непостојеће вредности у нови

производ, а израчунавају се тако што се утрошци рада временски изражени помноже
ценом рада. Укупни трошкови рада једнаки су маси укалкулисаних бруто личних
доходака, обрачунатих на бази количине и квалитета рада на радним местима.

6
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 59-60.

8
 Трошкови средстава за рад – су вредносни израз утрошених средстава за рад
(амортизација). Амортизација је економска категорија која представља смањење
вредности основних средстава и преношење дела те вредности на нове производе и
услуге. Параметри за утврђивање трошкова средстава за рад су: њихова набавна вредност
и век трајања. Поред амортизације у ове трошкове убрајају се и трошкови осигурања
средстава, као и трошкови за текуће инвестиционо одржавање.

Трошкови предмета рада – су вредносни израз утрошених предмета рада

насталих у производњи или промету. У трошкове предмета рада убрајамо сировине и оне
материјале који својим трошењем омогућују одговарајућу производњу, односно делатност
предузећа. Трошкови материјала су производ и функција утрошака материјала и набавних
цена по јединици утрошака. У ове трошкове спадају: трошкови материјала за израду,
трошкови помоћног материјала, трошкови енергије, трошкови режијског материјала и
трошкови туђих материјала.7

3.2. Трошкови према функцијама у предузећу

Укупни трошкови који настају у предузећу могу се изразити и као збир трошкова који
настају у појединим функционалним деловима предузећа. Ова класификација трошкова
одражава организациону шему предузећа. У оквиру ове поделе можемо разликовати:

• трошкове управљања;

• трошкове набавке;

• трошкове производње (обављања услуга);

• трошкове продаје;

• трошкове финансијско-рачуноводствене функције;

• трошкове административно-кадровске функције и сл.

7
https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

9
 Део ових трошкова улази директно у цену коштања производа или услуге (нпр.
трошкови набавке и трошкови производње). Један део производње се продаје на тржишту,
а други део остаје на залихама у предузећу. Део трошкова садржан у продатим
производима представља расход који треба да буде покривен из прихода. Део трошкова
садржан у лагерованим производима у магацину предузећа или недовршеној производњи,
чини будући потенцијал и ангажована средства предузећа.

Трошкови пословних функција се могу даље разврставати, сходно разудјености тих

функција, односно послова у предузећу. Тако нпр. трошкови продаје могу се аналитички
посматрати кроз трошкове: истраживања тржишта, рекламе и пропаганде, уговарања,
складиштења, трошкове сервисирања производа и сл.

3.3. Трошкови према обрачуну у цени коштања

У поступку обрачуна трошкова, на сваки произведени производ или услугу треба

пренети трошкове које је производња истих проузроковала. Задатак обрачуна трошкова је
да утврди реалну цену коштања сваког производа. Директни или појединачни трошкови
су они трошкови које је могуће директно везивати за носиоце тј. производе или услуге
остварене у предузећу и непосредно их укалкулисати у цену коштања производа.

Реч је о трошковима који настају тако да се може недвосмислено евидентирати

њихово учешће у стварању производа.

У директне трошкове убрајају се:

- материјал за израду,
- лични дохоци радника који су непосредно учествовали у процесу израде производа
- посебни појединачни трошкови.

Општи или индиректни трошкови - се не могу директно урачунати у цену коштања

производа, јер није могуће утврдити у којој мери су условљени производњом већег броја
производа, производним капацитетом, радом, функцијама управе, продајом и сл. У ове

10
трошкове убрајају се нпр: лични дохоци радника који не раде непосредно у производњи,
погонски материјал, трошкови осигурања, трошкови закупнине и сл. Ови трошкови се
евидентирају по местима настанка, а распоредјују се на носиоце по одредјеном кључу,
који може бити јединствен за предузеће или различит за поједине пословне функције у
предузећу. У пракси се као кључеви најчешће користе укупни материјал за израду или
укупни лични дохоци израде. Цена коштања представља збир утрошених и издатих
вредности у вези са трошењем елемената производње, односно вршењем функције у
репродукцији.

У цену коштања, улазе:

• трошкови репродукције (материјала, средстава за рад и радне снаге),

• издаци условљени трошењем елемената производње. Ови издаци немају карактер

трошка, али улазе у цену коштања. У ове издатке убрајају се, на пример, порез на бруто
личне дохотке, доприноси за социјално, здравствено и пензионо осигурање, различити
порези, таксе и царине везане за куповину материјала, осигурање против ризика итд.,

• издаци условљени вршењем функције у репродукцији (набавна вредност робе у

трговини).8

3.4. Трошкови према обиму производње

Према степену реаговања на промене обима производње разликују се варијабилни и

фиксни трошкови.

Варијабилни - су они трошкови који се мењају под утицајем промена обима

производње. То су на пример трошкови материјала за израду. Фиксни трошкови не реагују
на промене обима производње. Варијабилни трошкови реагују на промене обима
производње тако што са порастом обима производње расту, а са опадањем обима
производње опадају. Пошто су варијабилни трошкови сложена категорија, поједини
8
https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

11
делови у саставу ових трошкова се понашају на различите начине. На основу овога имамо
поделу на:

- пропорционалне,
- испод-пропорционалне или дегресивно варијабилне,
- изнад-пропорционалне или прогресивно варијабилне.

Пропорционални варијабилни трошкови се мењају истим смером и интензитетом којим

се мења обим производње. Само мали износ укупних варијабилних трошкова у предузећу
има карактер потпуне пропорционалности. У ове трошкове убрајамо: трошкове материјала
за израду, личне дохотке израде, помоћни материјал и амортизацију обрачунату
функционалном методом.

Изнад - пропорционални (прогресивно варијабилни трошкови) се са променом

обима производње за јединицу, мењају више него за јединицу. Другим речима, проценат у
којем се промене ови трошкови је већи од процента у којем се промени обим производње.
Не постоје трошкови који су по својој природи прогресивни. Прогресивни трошкови у
предузећу израз су поремећених односа у производном процесу. У ове трошкове се
убрајају: трошкови одржавања преоптерећених средстава за рад; додатни трошкови
продајне службе (реклама, рабати,...) у случајевима неусклађености производње и
реализације, трошкови увођења прековременог рада итд.

Испод - пропорционални (дегресивно варијабилни) трошкови се са променом обима

производње мењају у мањем проценту него што је промена обима производње. У ове
трошкове убрајамо: трошкове погонске енергије; трошкове помоћног материјала; путне
трошкове итд.9

Фиксни трошкови - су трошкови који се не мењају са променама обима производње

(обима задатака). Постоји једна компонента укупних трошкова која остаје иста од
тренутка настанка предузећа, које још није почело са производњом, па све до пуног
коришћења капацитета. Зато се фиксни трошкови представљају правом линијом која
почиње на одредјеном нивоу (одредјеном висином тих трошкова), и остају исти за било
који обим производње. Сви фиксни трошкови се, не понашају медјутим, на потпуно исти

9
Ђорђевић Дејан, цитирано дело,, Београд, 2001, стр. 81.

12
начин. Неки су апсолутно непромењиви било да користимо 0% или 100% капацитета, док
су други непромењиви само у оквиру исте зоне производње.

Фиксне трошкове можемо поделити на:

• апсолутно фиксне трошкове и

• релативно фиксне трошкове.

Апсолутно фиксни трошкови се не мењају у маси са променама производње

(промета). У ове трошкове убрајамо: трошкове амортизације (обрачунате временским
методом); оснивачке трошкове; трошкове управно-продајне режије; камате на кредите за
основна средства; трошкове осигурања; трошкове истраживања и развоја. Фиксни
тропкови по јединици производа се израчунавају тако што укупне фиксне трошкове
поделимо са количином производње. При порасту производње укупни фиксни трошкови
по јединици се значајно смањују, док се при смањењу производње изразито повећавају (и
то брже до смањења производње). Апсолутно фиксни трошкови мењају се
пропорционално протеклом времену (трошкови годишње амортизације већи су од
трошкова месечне амортизације). Они зависе од величине капацитета предузећа. Често се
називају и трошковима капацитета.

Релативно фиксни трошкови имају карактер фиксних трошкова само у оквиру

појединих зона запослености. У ове трошкове убрајамо: трошкове материјала за
одржавање; трошкове личних доходака радника на пословима одржавања; трошкове
техничке контроле. Уколико нпр. предузеће жели да уведе још једну додатну смену
потребно је организовати припрему производње, загревања, осветљења итд. Праћење ових
трошкова неопходан је услов за доношење исправне одлуке о оптималном обиму
производње.10

4. ДИНАМИКА УКУПНИХ ТРОШКОВА

10
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 63 – 65.

13
 Укупни трошкови фиксни, релативно фиксни и прпорционални мењају се при
промени обима производње, али у зависности од квантитативног учешћа појединих
трошкова. Наиме познато је да су фиксни трошкови условљени самом изградњом
капацитета и да су они неодклоњиви и у случају потпуног неискорисћења капацитета.
Према томе укупни трошкови ниси једнаки 0 ни у слуцају када је производња једнака 0.

Са сваком новом јединицом производа трошкови ће да расту, али знатно спорије од

пораста производње јер тај пораст изазива само нове варијабилне трошкове, док фиксни
трошкови остају на затеченом нивоу и на овај начин се остварује дегресија укупних
трошкова. Дегресија укупних троскова значи да њихов пораст заостаје за обимом
производње. Трошкови по јединици производа падају, што доводи до пада цене коштања
производа, међутим на одређеном нивоу обима производње долази до једне другачије
појаве која се испољава у бржем порасту трошкова од пораста обима производње, и таква
појава се назива прогресија трошкова. Она настаје на вишем степену коришћења
капацитета када се настоји да се искористи пуни уграђени капацитет и поред одређених
организационих проблема, ови проблеми се испољавају у неконтуираном снабдевању
сировинама, прекидима у раду машина нестанку погонске енергије, честих кварова,
немогућности продаје производа због прекомерних изостанака радника и сл. За отклањање
ових застоја потребно је извршити читав низ организационих напора који изазивају
допунско решење. Настојање да се потпуно искористи изграђени капацитет условљава
повећање релативно фиксних трошкова које није праћено сразмерним повећањем обима
производње.11

На основу изнетог мозе се закључити да је за организовање производње

рационално потпуније коришћење уграђеног капацитета, али само до оптималног нивоа и
тада су трошкови по јединици производа најнижи и свако настојање да се потпуно
искористи уграђени капацитет је несразмерно, јер трошкови по јединици производа
почињу да расту услед пренапрезања предузећа.

Када се динамика трошкова посматра у функцији смањења коришћења капацитета

уочава се појава реманентности, када се обим производње смањује смањују се и
трошкови, али се смањују спорије у односу на њихово повећање при повећању обима

11
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 66.

14
производње. Ова појава је условљена релативно фиксним трошковима. Наиме, фиксни
трошкови остају константни независно од обима производње. Пропорционални трошкови
се мењају сразмерно са променом обима производње, међутим као последица
организовања коришћења капацитета они се не могу отклонити сразмерно са смањењем
обима производње.

У економској теорији појава реманентности се назива и резистентност, односно

отпорност трошкова на одговарајуће смањење при паду обима производње.
производапредтављају троскове диференције, ако се износ троскова диференције
маргиналних троскова подели бројемдодатних јединица производње добија се велицина
границних троскова границни троскови се утврђују каоколицник троскова диференције и
додатне производње.12

5. КАЛКУЛАЦИЈА ТРОШКОВА

Калкулација тј. израчунавање цене коштања, дефинише се као поступак

распоређивања укупних трошкова на носиоце.

Циљ утврђивања цене коштања је да се сваки производ оптерети оним износом

трошкова које је својом производњом изазвао. Тиме се омогућава ефикаснија контрола
трошкова и ствара основа за доношење низа пословних одлука, као што су:

 одлуке о висини продајне цене производа,

 одлуке о начину повећања обима производње,
 одлуке о производњи или набавци појединих производа.

Остварење циљева калкулације, условљено је поштовањем одређених принципа, као

што су: тачност, прилагодљивост, документованост, благовременост, прегледност и
упоредивост калкулације са другим калкулацијама.

12
https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

15
 Калкулације се могу поделити према:

- времену израде и
- начину израде
-

Према времену израде, калкулације могу бити:

1. претходна (планска) – саставља се пре почетка економске активности, на основу

норматива трошења елемената производње или процењеног износа трошкова;
2. међукалкулација – обрачун цене коштања у току процеса производње, како би се
контролисали трошкови и поредили остварени и планирани трошкови;
3. стварна калкулација – врши се по завршетку пословних активности на основу
стварно насталих трошкова.

Према начину израде, тј. методу распоређивања трошкова на носиоце, калкулације могу
бити:

1. дивизиона калкулација
2. калкулација еквивалентних бројева
3. калкулација везаних производа
4. додатна калкулација13

Дивизиона калкулација – Калкулација која се примењује за распоређивање трошкова

на хомогене (једнородне) производе и услуге. Да би се утврдили трошкови на основу
дивизионе калкулације, потребно је утврдити укупне трошкове настале на одређеном
месту трошкова и поделити те трошкове укупном количином производа производеном на
том месту. Раздвајање трошкова на директне и индиректне је у овом случају сувишно, зато
што се трошкови у свом укупном износу расподељују на једнородне производе.

Калкулација еквивалентних бројева – Користи се за распоређивање индиректних

трошкова када се производи више сродних производа (типови, модели). Проблем настаје

13
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 67 – 68.

16
при распоређивању заједничких трошкова на појединачне производе (типове, моделе
производа). Индиректни трошкови распоређују се у складу са одређеним односима у
трошењу за поједине врсте производа. Успостављање ових односа заснива се на
техничким нормативима, искуству, или процени.

Односи који показују учешће појединих производа у настанку индиректних трошкова,

називају се коефицијенти. Коефицијенти се утврђују за поједине производе на основу
њихових норматива рада, норматива рада машина, количине добијених произвда... Када се
количина производа помножи одговарајућим коефицијентима, добијају се еквивалентни
бројеви тј. обим производње у условним јединицама. Када се износ индиректних
трошкова подели збиром условних јединица, добија се висина индиректних трошкоца по
јединици условљеног обима производње. Да би се добио износ индиректних трошкова по
јединици стварног обима производње, потребно је помножити износ индиректних
трошкова по јединици условљеног обима производње са одговарајућим коефицијентом.

Калкулација везаних производа - Користи се за распоређивање трошкова на

производе који настају у јединственом технолошком поступку, као органске компоненте
једне сировине. Производи који настају у овом технолошком поступку могу бити основни
и споредни. Основни производ је онај производ због кога је процес производње
организован. Споредни производи су сви они који настају у технолошком процесу, али
њихово добијање није примарно. Овај поступак израчунавања цене коштања је веома
користан када предузеће жели да прода и споредни производ, те је неопходно да израчуна
његову цену коштања, како би могла да одреди очекивану продајну цену.

Проблеми који се решавају применом калкулације везаних производа односе се на

распоређивање заједничких трошкова на носиоце и распоређивање трошкова основног
материјала на производе. Овај метод налаже да се трошкови утврде у укупном износу, и
да се од тога износа одузме процењена вредност споредних производа. Износ добијен
након одузимања, дели се са произведеном количином основног производа.

17
 Додатна калкулација – Користи се за распоређивање индиректних трошкова на
хетерогене – разнородне производе. Примена овог метода израчунавања цене коштања је
ограничена и користи се само када се остали методи калкулације не могу применити. По
овим методу индиректни трошкови се распоређују на носиоце по одређеном кључу. Кључ
за расподелу трошкова представља однос укупних индиректних трошкова и збира
укупних директних трошкова или само једне врсте директних трошкова. Кључеви могу
бити јединствени за цело предузеће или специјални за поједине организационе делове
предузећа. Поступак распоређивања трошкова почиње дељењем индиректних трошкова
оним директним трошковима који су изабрани за критеријум, да би се утврдио кључ за
расподелу индиректних трошкова на различите производе.

Кључ за раподелу индиректиних трошкова = Индиректни трошкови/Директни

трошкови

Множењем кључа за расподелу износом директних трошкова, утврђује се износ

индиректних трошкова по врстама трошкова.

Износ индиректних трошкова = кључ за расподелу џ директни трошкови за сваки

производ по врстама трошкова Пуна цена коштања јединице производа, добија се
додавањем индиректних трошкова директним трошковима и дељењем тако утврђеног
износа укупних трошкова бројем јединица производа.14

6. КОНТРОЛА ТРОШКОВА ПРЕДУЗЕЋА

Ради контроле пословања у предузећу се оснивају одређени центри одговорности.

Центар одговорности представља организациону јединицу за чије пословање је
одговоран одређени менаџер. У зависности од елемената на основу којих се контролишу
организационе јединице, центри одговорности могу бити:

 Центри трошкова,
 Центри прихода,

14
https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

18
  Центри профита и
 Инвестициони центри.

Иако сваки центар одговорности остварује одређене резултате, резултати

пословања центра трошкова у облику прихода се не утврђују, јер то није могуће или није
целисходно. Тако је веома тешко у новчаним јединицама реално изразити резултат рада
рачуноводствене службе или правне службе у предузећу.

У контроли трошкова пословања одређене организационе јединице предузећа

користи се буџет одобрених средстава за остварење одређеног обима производње. Као
ефикасан инструмент контроле висине трошкова користи се најчешће тзв. флексибилни
буџет, који представља низ буџета одобрених трошкова за различите обиме производње.

Коришћење флексибилног буџета претпоставља одвајање фиксних и варијабилних

трошкова.15

ЗАКЉУЧАК

Из свега наведеног може се закључити да су трошкови врло зануимљива област.

Лакше их је разумјетинего одстранити. Сви трошкови су специфични на свој начин,

15
Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, цитирано дело, стр. 70 – 71.

19
зависно од услова и ситуације у којој сејављају. Једна од најзанимљивијих карактеристика
трошкова је та да се јављају у свим областимадруштвеног живота.Стога и постоје велика
настојања за минимизацијом трошкова барем у некимод тих области како би они били
нижи од укупних прихода чему се свакако и тежи.

Сваки пут када се неки од ресурса у предузећу уложи у процес производње: нпр.
материјални у облику текуће или сталне имовине, финансијска имовина те човеков
физички или умни рад, а због стварања учинака у облику производа или услуге,
проузрокује се трошак. У процесу стварања зараде појава трошкова је нужност.

Основни мотив организовања производње у предузећу јесте профит. Профит је део

новонастале вредности која остаје предузећу након подмирених свих трошкова
производње. Пошто је профит неопходан услов његове егзистенције, предузеће настоји у
што већем степену да побољша своју профитабилност и тиме оствари већи профит.
Трошкови, који настају у процесу производње, су чиниоци од којих профитабилност
пословања предузећа највише зависи.

ЛИТЕРАТУРА

 Божидар Ставрић, Благоје Пауновић, Петар С. Бојовић, Пословна економија,

Београд, 2008;

20
 Ђорђевић Дејан, Мала и средња предузећа, Београд, 2001;
 https://studenti.rs/skripte/ekonomija/troskovi-poslovanja-2/

21