Psihijat. dan., Suppl.

/2005/37/1/183-193/ 183
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

UDK: 616.81 /.84

PREVENCIJA BOLESTI ZAVISNOSTI

Petar Nastasić

Blok za bolesti zavisnosti,

Institut za mentalno zdravlje, Beograd

Apstrakt: Tokom poslednjih desetak godina naša zemlja se suočava sa značajnim

porastom broja mladih ljudi koji traže pomoć zbog psihičkih poremećaja povezanih sa bo-
lestima zavisnosti. Usvojena je činjenica da je nastajanje bolesti zavisnosti proces u koji su
uključeni i društveni običaji i regulatorni mehanizmi društva. U tom procesu mogu se pre-
poznati faze razvoja bolesti: upotreba i eksperimentisanje, štetna (rizična) upotreba i
zloupotreba (abuzus), i tek na kraju faza razvijene zavisnosti od psihoaktivne supstance.
Savremena naučna saznanja o neurobiohemizmu bolesti zavisnosti ukazuju da se znaci
zavisnosti formiraju mnogo ranije nego što je to klinički prepoznatljivo sa pozicije
tradicionalnog medicinskog modela. Zbog toga je neophodno psihosocijalne intervencije,
prevenciju, dijagnostiku i tretman bolesti zavisnosti formulisati šire i sveobuhvatnije, ne
oslanjanjući se samo na medicinski model. Uspešno suočavanje sa bolestima zavisnosti, kao
društvenim i medicinskim fenomenom, koji je u snažnoj ekspanziji, podrazumeva
ispunjavanje dva ključna zahteva: integraciju svih savremenih znanja i naučnih podataka
kojima raspolaže savremena adiktologija; uspostavljanje partnerstva i koordinacije između
mnogih važnih segmenata društva da bi se osmislio i inaugurisao kompleksan regulatorni
društveni mehanizam u formi sveobuhvatnog društvenog dokumenta.

Ključne reči: bolesti zavisnosti, neurobiohemijske osnove, prevencija, tretman,

stigmatizacija
184 Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

UVOD
Tokom poslednjih deset godina naša zemlja se suočava sa značajnim
porastom broja mladih ljudi koji traže pomoć zbog psihičkih poremećaja
nastalih usled zavisnosti od psihoaktivnih supstanci (1). Sa pozicije
psihijatrije ovi poremećaji su svrstani u grupu klasičnih socijalno-
psihijatrijskih bolesti. Dakle, medicinski gledano, nije u pitanju nikakva nova
bolest, već eks-panzija ili epidemija ovih poremećaja. To traži nove
dogovore i saglasnost za stvaranje efikasne prevencije.
Kada su u pitanju zavisnosti od psihoaktivnih supstanci koriste se
mnogi i raznovrsni stručni termini – adikcije, bolesti zavisnosti, abuzus,
potus, narkomanije, a i kolokvijalni termini, koji odražavaju stavove i stanje
svesti javnosti, vrlo su slikoviti.
Ovo nije samo terminološko pitanje, jer upravo iz tih terminoloških
razlika i nastaju razlike u preventivnom pristupu. Srećom, postignuta je
terminološka saglasnost koja je definisana u međunarodnim klasifikacijama
bolesti i poremećaja (DSM-IV, ICD-10). Ona se izražava kroz uniformno
korišćenje termina – odrednice: psihički poremećaji i poremećaji ponašanja
povezani sa korišćenjem psihoaktivnih supstanci (F.10 - F19) (2). Može se
reći da postoji još jedna opšta saglasnost – radi se o jednom od najstarijih i
najvećih problema ljudske civilizacije sa kojim se suočava svako društvo,
koji je i danas ogroman i gotovo nerešiv.

Posledice nepostojanja stručnog i društvenog konsenzusa

Uzroci nesaglasnosti su mnogobrojni i razumljivi, ali važnije je
razumeti pre svega posledice nepostojanja stručnog i društvenog konsenzusa
u ovoj oblasti. Interesovanje „javnosti“ za rešavanje ovih poremećaja je
veliko, jer raširenost poremećaja dostiže razmere epidemije, pa se ponekad
čuje i vrlo upozoravajuća reč – „pošast“. Posledice koje nastaju zbog bolesti
zavisnosti su ogromne, i gotovo zastrašujuće u svakom pogledu. Međutim,
kod velikog dela „javnosti“ još uvek vlada mišljenje da se radi o poroku –
dakle, o socijalno-patološkom obliku ponašanja u kome su ključni kršenje
elementarnih moralnih pravila i greh. Ovakvi stavovi, takođe, otežavaju
stvaranje pravog društvenog konsenzusa o najefikasnijem pristupu prevenciji
bolesti zavisnosti.
Očigledno je da je „javnost“ snabdevena malim brojem tačnih znanja
i kompletnih informacija o zavisnostima. U medijima se najvećim delom,
(ponekad i od strane stručnjaka) iznose podaci i primeri kojima se ilustruju
terminalne faze bolesti, ističu se teška telesna oštećenja i kriminogena
ponašanja zavisnika. Time se stvara slika da je samo to (upravo ta najteža i
terminalna faza) suština problema i bolesti, i da su mogućnosti za njeno
sprečavanje ili lečenje minimalni. Zbog toga su akcije društva ishitrene,
površne i nelogične, uz tvrdokoran moralistički stav o bolestima zavisnosti
kao poroku. Dakle, upravo u fazi kada je jedan poremećaj postao bolest i
Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/ 185
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

kada se može pouzdano i medicinski verifikovati kao bolest, on se

proglašava za porok, što učvršćuje stigmatizaciju onih koji hoće da se leče.
Sa druge strane, pre medicinske verifikacije i dijagnostikovanja,
postoji jedan blagonaklon i površan odnos prema korišćenju alkohola, droga
i tableta kroz veoma neodmeren ili konfuzan stav prema novim, rizičnim i
izvitoperenim socijalnim običajima i ponašanjima.
U „javnosti“ uopšte, a ni među stručnjacima, nisu posebno prepoznati:
- vrlo rasprostranjena štetna i rizična upotreba alkohola, sedativa i
ilegalnih psihoaktivnih supstanci među mladima
- rizične promene socijalnih običaja u provođenju slobodnog
vremena među mladima, u čijoj je osnovi zloupotreba
psihoaktivnih supstanci i potpuna inverzija cirkadijalnog ritma
- nemoć i tolerancija prema poremećajima socijalnog ponašanja
dece i adolescenata u obrazovnom procesu.
To ukazuje da se ključna područja za prevenciju ne prepoznaju. Zbog
toga ovu elaboraciju o „neinformisanoj javnosti“ ne treba razumeti kao
težnju ka psihijatrizaciji društva, već kao pokušaj da se ukaže na značajan
stav, koji se iskristalisao u dokumentima i preporukama SZO: bolesti zavis-
nosti se formiraju i održavaju kroz socijalne običaje društva (3, 4). Ne sme se
izgubiti iz vida činjenica da je nastajanje bolesti zavisnosti proces, u kojem
se mogu prepoznati sledeće faze:
- upotreba i eksperimentisanje
- štetna (rizična) upotreba i zloupotreba (abuzus)
- razvijena zavisnost od supstance
U ovaj proces nastajanja, trajanja i širenja zavisnosti sve vreme su
uključeni socijalni običaji i regulatorni mehanizmi datog društva. Vrlo sveži
podaci iz Situacione analize, koju je napravlia Nacionalna komisja za
prevenciju bolesti zavisnosti 2005 (5), jasno ukazuju na postojanje procesa u
nastajanju zavisnosti od psihoaktivnih supstanci i na značaj društvenih
procesa i promene socijalnih običaja, koji prate tranziciju našeg društva.
Prosečna starost zavisnika od psihoaktivnih supstanci tokom 1993. godine
bila je 33 godine, a 2003. godine – 24.5 godina. Na tabeli 1. prikazana je
struktura uzrasta registrovanih zavisnika.
186 Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

Tabela 1. Struktura uzrasta registrovanih zavisnika

godina Uzrast (god.) %

1993. 15-19 0.74
20-24 6.27
25-29 16.6
30-39 61.25
>40 15.13
2002. 15-19 16.81
20-24 44.91
25-29 26.55
30-39 10.62
>40 1.11
2003. 15-19 13.9
20-24 43.93
25-29 30.42
30-39 10.34
>40 1.39

U momentu prijavljivanja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci

preko 90% svih registrovanih bili su mlađi od trideset godina. Na sceni je
dramatičan proces pomeranja početka stvaranja zavisnosti ka sve mlađem
uzrastu. Kad se zna da je dužina uzimanja supstanci pre formiranja zavisnosti
pet do sedam godina, proističe da najmanje oko 15% dece i adolescenata ima
prve kontakte sa psihoaktivnim supstancama između desete i petnaeste
godine. Iz gore pomenute Situacione analize veoma je uočljivo da je problem
alkoholizma znatno više prisutan u radu ustanova koje su popunjavale
upitnik Ministarstva zdravlja Republike Srbije. „U dispanzerima za mentalno
zdravlje broj pruženih usluga zavisnicima od alkohola je tri puta veći od
broja usluga pruženih korisnicima drugih psihoaktivnih supstanci (droga). U
bolnicama – odnos hospitalizacijâ zavisnika od alkohola i droga je još
izraženiji – 10:1 u korist lečenja zavisnika od alkohola“ (5).
Na našoj društvenoj sceni odvija se veoma buran proces stvaranja i
trajanja svih bolesti zavisnosti, ali ovi podaci ukazuju na još najmanje dve
činjenice:
- i dalje veoma prisutan problem zavisnosti od alkohola, i
- premalo službi i ustanova za pružanje pomoći sve mlađim
zavisnicima od drugih psihoaktivnih supstanci
U poslednjih deset do dvanaest godina registrovano je mnoštvo
malih, nekoordinisanih preventivnih programa, čija delotvornost nije
poznata. Sa nivoa države pokrenuta je samo jedna šira akcija (detekcija
psihoaktivnih supstanci u urinu kod srednjoškolaca, 2002-2003), koja
predstavlja klasičan primer pogrešnog korišćenja naučnih dostignuća i
stručnih znanja u prevenciji bolesti zavisnosti, pa od nje nije bilo nikakve
Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/ 187
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

koristi već je, naprotiv, donela je štetu u svakom pogledu (stručno,

finansijski pa i politički).

Medicinski model i bolesti zavisnosti

Definisanje jedne pojave ili poremećaja terminom bolest, zahteva
primenu medicinskog modela. Bolest se definiše pre svega postojanjem
stabilnih patoloških znakova i simptoma, koji odražavaju disfunkcionalnost i
oštećenja određenih organa i praćeni su subjektivnim doživljajem
nesposobnosti, trpljenja i patnje pojedinca. Simptomi moraju da imaju
stabilnost i regularnu pojavnost kod najvećeg broja bolesnika i tako čine
jednu kliničku sliku. To omogućava postavljanje dijagnoze, klasifikaciju i
zahteva lečenje. Bolesti zavisnosti ispunjavaju uslove da budu definisane kao
bolest u skladu sa svim principima medicine.
Primena medicinskog modela određuje sve ono što daje značaj
jednoj bolesti za pojedinca i društvo kroz postojanje međunarodne
klasifikacije bolesti, zatim organizovana epidemiološka istraživanja i
određivanje stope morbiditeta i mortaliteta i, na kraju, osmišljavanje
prevencije i lečenja na naučno zasnovanim podacima i dokazima. Tek tako
može se direktno uplivisati na angažovanje društva i obezbeđivanje
solidarnosti zdravih za pomoć bolesnim članovima društva. Medicinski
model se primenjuje u prevenciji i lečenju bolesti zavisnosti duže od pola
veka.
Međutim, striktnom primenom medicinskog modela kasni se sa
dijagnostikovanjem i lečenjem bolesti zavisnosti. Medicinski model ima
ugrađenu snažnu tendenciju da kada su u pitanju bolesti zavisnosti, kliničku
dijagnozu formira tek kada se pojave ozbiljna telesna oštećenja ili jasni
psihijatrijski poremećaji. Suština ovog problema je u činjenici postojanja
vrlo izražene heterogenosti u populaciji zavisnika.

Savremeno definisanje zavisnosti/adikcije ili bolesti zavisnosti

Savremeno definisanje bolesti zavisnosti u svojoj suštini je
zasnovano na naučnim činjenicama i medicinsko je po svojoj prirodi. Zavis-
nost se definiše kao poremećeno ponašanje, povezano sa samovoljnim
korišćenjem ili samounošenjem hemijske supstance, koje se regularno po-
navlja i pojačava i pored toga što dovodi do štetnih, neprijatnih, pa progre-
sivno sve težih, čak i opasnih posledica i ozbiljnih oštećenja sebe i drugih
(6).
Jezgro zavisnosti predstavlja pogrešno mišljenje, čak duboko
uverenje pojedinca, da šteta i opasnost ne postoje ili, ako ih prepoznaje,
on/ona smatra da se radi o ceni koju vredi platiti, ili da nije prevelika za ono
što se dobija. Ovo iracionalno i štetno ponašanje i pogrešno mišljenje ima
svoj biološki, genetski, intrapsihički i interakcijski supstrat/uzrok (7).
Bendžamin Raš je još 1791. godine prepoznao i označio „gubitak
kontrole“ nad unošenjem „otrova“, kao ključni znak bolesti (8). Međutim,
188 Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

veoma dugo ovaj patološki znak nije mogao biti „medicinski verifikovan“, i
tek sada se znaju neki biološki mehanizmi koji mogu objasniti ovaj znak
zavisnosti. Najviše podataka ukazuje da su za njega odgovorni
dopaminergički (DA) neuroni u području tegmentum ventrale i nucleus
amygdalae. Ovi DA neuroni formiraju jedan „konačni zajednički
mehanizam“ za fenomen „gu-bitka kontrole“, ali je delovanje različitih
tipova psihoaktivnih supstanci na te neurone rezultat različitih
neurobiohemijskih mehanizama u koje nije uključen samo dopamin (9).
Drugi ključni kriterijum za dijagnostikovanje bolesti zavisnosti –
apstinencijalni sindrom – takođe je još bolje razjašnjen nalazima savremenih
neurobiohemijskih istraživanja. Naime, telesna simptomatologija u
apstinencijalnom sindromu odavno ima svoja objašnjenja, ali sveži nalazi
ukazuju da se može utvrditi postojanje svih elemenata apstinencijalnog
sindroma, koji se ne ispoljava kroz postojanje telesnih simptoma, odnosno,
bez znakova „fi-zičke“ zavisnosti, kako se ona do sada sagledavala. Dakle,
može se verifikovati neurobiohemijski supstrat formirane zavisnosti, ali se ne
registruju telesni niti ozbiljniji psihijatrijski poremećaji; međutim, ponašanje
i promene u psihičkom statusu koje se opserviraju predstavljaju odstupanje
od realiteta, štetne su i iracionalne, i po svojoj prirodi imaju sve odlike
apstinencijalnog sindroma (kokain, heroin, metamfetamini, kanabinoidi) (6,
7, 8, 9).
Zavisnost od supstance je poremećaj koji obuhvata i motivacioni
sistem mozga. Uprkos činjenici da svaka supstanca ima svoj jedinstveni
mehanizam dejstva, sve supstance koje stvaraju zavisnost aktiviraju
mezolimbički DA sistem. Neuronski putevi kroz koje deluju psihoaktivne
supstance isti su kao i oni koji su uključeni u druga ljudska ponašanja
(ishrana, seks, kockanje i dr.). Supstance koje stvaraju zavisnost razlikuju se
od konvencionalnih stimulacija i potkrepljivača po tome što je njihov učinak
na oslobađanje dopamina u nucleus accumbens veći od učinka prirodnih
potkrepljivača (npr. hrana). Postojanjem složenih mehanizama
potkrepljivanja ljudskog ponašanja objašnjava se zašto određene osobe
uzimaju supstance i time postavljaju osnovu za kontinuirano uzimanje
supstance. Isto tako, razumevanje složene prirode motivacionih procesa u
formiranju ljudskog ponašanja objašnjava zašto je uzimanje supstance
neophodan, ali ne i dovoljan uslov za formiranje kompletne zavisnosti od
supstanci (8, 9).
Ponavljanje uzimanja pojačava potkrepljujuće i adiktivne efekte
(senzitizacija). Tokom tog procesa događaju se značajne promene u DA
mezolimbičkom sistemu, i to:
- na presinaptičkom nivou, kao povećano oslobađanje dopamina
- na postsinaptičkom nivou, kroz promene u osetljivosti receptora
- strukturne promene u odvodnim neuronima nucleus accumbensa i
prefrontalne kore, što se događa kroz dugačak proces
senzitizacije; ovaj produženi i trajući proces senzitizacije
Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/ 189
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

odgovoran je za recidive posle određenog procesa apstinencije od

supstance (9).
„Spisak“ supstanci koje imaju psihoaktivna svojstva, prema
sadašnjim znanjima, veoma je veliki. Prema izvorima, broj na tom spisku
iznosi preko 250 supstanci (8). Kada se tome dodaju lokalne „specifičnosti“
uličnih pakovanja koja su u opticaju, situacija oko stvaranja zavisnosti
izgleda neuh-vatljiva i nepredvidljiva.
Ipak, proces stvaranja zavisnosti je sasvim predvidljiv. To je proces
koji traje i intenzivira se, pa samim tim postaje teži za rešavanje. Najveću
teškoću čini velika heterogenost populacije zavisnika. Naime, stvorena zavis-
nost je proizvod individualnih, genetskih činilaca i činilac iz okruženja
(porodica, socijalni činioci i sl.), koji uobličavaju potkrepljujuće efekte i
motivacione procese od prvog unošenja supstance. Globalno gledano, oko
50% zavisnika ima manje ili više ozbiljne psihijatrijske poremećaje, pri čemu
treba razmatrati aspekte komorbiditeta. Zatim, blizu 70% klinički
registrovanih zavisnosti ima primarni karakter (čak i kada imaju relevantne
psihijatrijske probleme). Kada su u pitanju mladi zavisnici i adolescenti,
faktor okruženja se pojavljuje kao značajniji i u nastanku zavisnosti i u
procesu lečenja. U populaciji adolescentnih i mladih zavisnika nalazi se
visok procenat pojedinaca prosečnih psihičkih karakteristika.
U svetlu svih ovih savremenih, pre svega čisto medicinskih podataka
i saznanja o bolestima zavisnosti, treba sagledavati i kliničku sliku bolesti
zavisnosti. Često se klinička slika bolesti zavisnosti ne poklapa sa vekovima
stvaranom slikom bolesnika, a to je osoba koja trpi zbog oštećenja zdravlja i
emocionalno pati. Kod bolesti zavisnosti, uz znake psihičke bolesti i telesna
oštećenja, dominira samovoljno dovođenje u stanje poremećenog psihičkog
stanja i poremećeno socijalno ponašanje. Zbog toga se dijagnoza bolesti
zavisnosti mora sagledati kao „mozaik“ koji se gradi kombinacijom različitih
simptoma (6, 7):
- neurobiohemijski
- kognitivni
- bihejvioralni
- psihički poremećaji i psihijatrijski simptomi
- telesni
Pokazalo se da je neophodno uvođenje odrednice poremećaj
ponašanja, dakle, ponašanje i poremećaji ponašanja se vide kao medicinski
zasnovani simptomi, kao kriterujum za određivanje dijagnoze. To zahteva
posebno znanje i veštine. Zapravo, potrebno je i neizbežno povezivanje
medicine kao biološke nauke o telesnom zdravlju i bolestima, sa
psihijatrijom i psihologijom. Tako se jedino može uspostaviti neophodna
veza između bioloških osnova egzistencije čoveka i njenih ispoljavanja u
ponašanju. Tek tako se može procenjivati šteta za pojedinca, ali i šteta za
njegovu porodicu i ostale delove društva, i tek onda se određeno ponašanje
može proglasiti za simptom koji treba lečiti (7).
190 Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

Psihosocijalne intervencije u prevenciji i lečenju bolesti zavisnosti

Osnov za planiranje i izvođenje psihosocijalnih intervencija u
prevenciji i lečenju bolesti zavisnosti treba da bude koncept „socijalne
vidljivosti“. Imajući u vidu činjenicu da je stvaranje bolesti zavisnosti
proces, sa odlikama sistemskog procesa, što znači da i mnogi (često i svi)
elementi sistema učestvuju u stvaranju i održavanju procesa, prevencija i
lečenje bi trebalo da budu usmereni na elemente i faze u tom procesu, a ne
samo na bolest kao konačni ishod tog sistemskog procesa. Drugim rečima,
treba učiniti „socijalno vidljivim“ sve faze tog procesa. To su:
- ponašanja povezana sa korišćenjem supstanci
(eksperimentisanje), zatim sa intoksiciranošću psihoaktivnim
supstancama, što je u postojećim klasifikacijama označeno kao
štetna (rizična) upotreba alkohola i droga
- ponašanja i simptomi koji su označeni kao zloupotreba (abuzus)
ili pretoksikomanska ponašanja
- ponašanja povezana sa apstinencijalnim sindromom, bilo van
procesa lečenja ili tokom lečenja
- ponašanja ponovnog uzimanja posle perioda duže apstinencije, i
ponovno uspostavljanje svih simptoma bolesti zavisnosti.
Primena koncepta „socijalne vidljivosti“ omogućuje da postanu
„vidljivi“ i pojedinci koji imaju predznake ili prodrome bolesti zavisnosti,
čime se značajno proširuje značaj medicinskog modela. Tako se omogućuje i
efikasnija prevencija i pravovremeno započinjanje lečenja bolesti kada je ona
u svojoj ranoj fazi, što omogućuje i bolje rezultate lečenja.
Jasnoću „socijalne vidljivosti“ procesa stvaranja bolesti zavisnosti
određuju „regulatorni mehanizmi jednog društva“, koji se uobličavaju kroz
ideologiju, sisteme vrednosti i kohezivnost datog društva i pojavljuju se kao
strategija i projekat prevencije u formi društvenog dokumenta. Ključni
elementi te strategije, prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije
(3, 4) su:
1. Primarna prevencija, što podrazumeva intervencije pre nego što se
simptomi pojave; ona se klasifikuje kao:
- univerzalna – intervencije usmerene na javno mnjenje ili na
celokupnu populaciju dece i mladih
- selektivna – intervencije koje imaju za cilj da obuhvate
podgrupe ili populaciju koja je pod povećanim rizikom (npr.
adolescenti, srednjoškolci i studenti), i
- indikovana – intervencije usmerene na pojedince sa vrlo
visokim rizikom, tj. kod kojih postoje minimalni znaci
bolesti, ili se po biološkim markerima može predvideti razvoj
bolesti
2. Rane intervencije sa osobama koje su u fazi eksperimentisanja sa
supstancama i ispoljavaju elemente štetne ili rizične upotrebe
Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/ 191
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

psihoaktivnih supstanci i zloupotrebe (abuzus), ali nemaju znake

jasnog sindroma ili bolesti zavisnosti
3. Tretman, odnosno, lečenje zavisnosti, po tipu „drug free“
programa, što obuhvata i prevenciju recidiva i socijalnu
reintegraciju zavisnika
4. Smanjivanje štete podrazumeva jedan drugačiji oblik prevencije i
obuhvata mere koje se pokreću kada simptomi bolesti već postoje
ili su štetni događaji učestali; one bi trebalo da smanje ili prekinu
glavne posledice po zdravlje pojedinaca ili posledice na društvo
kao celinu zbog korišćenja supstanci ili zbog već razvijene
zavisnosti. Tu spadaju npr.:
- mere za sprečavanje oštećenja zdravlja pojedinca ili štete za
društvo zbog vožnje pod uticajem psihoaktivnih supstanci, i
druge mere za smanjivanje rizika zbog intoksiciranja
psihoaktivnim supstancama
- supstitucioni programi (metadon, buprenorfin, LAAM) sa
ciljem redukovanja nivoa kriminaliteta na ulicama
- zamena špriceva sa ciljem redukcije rizika od HIV infekcije i
infekcije hepatitisom B i C
- formiranje terapijskih komuna.
U prevenciju treba uvrstiti i programe za promociju zdravlja, kao i
programe za smanjivanje stigmatizacije i ukidanje prepreka za pristup
lečenju. Očigledno je da uspešno suočavanje sa bolestima zavisnosti, kao
društvenim i medicinskim fenomenom koji je u ogromnoj ekspanziji,
podrazumeva ispunjavanje dva ključna zahteva:
1. integraciju svih savremenih znanja i naučnih podataka kojima
raspolaže savremena adiktologija
2. uspostavljanje partnerstva i koordinacije mnogih važnih
segmenata društva, kao što su zdravstvo, prosveta, pravosuđe,
policija, mediji i druge institucije građanskog društva i nevladine
organizacije kako bi se osmislio i inaugurisao kompleksan
regulatorni društveni mehanizam u formi sveobuhvatnog
društvenog dokumenta.
192 Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

PREVENTION OF SUBSTANCE ABUSE

Petar Nastasic

Department for Substance Abuse,

Institute of Mental Health, Belgrade

Abstract: In the last decade, our country has been facing significant increase of the
number of young people seeking help due to psychic disorders related to substance abuse. It is
a well-known fact that the onset of the process of substance abuse also involves social cus-
toms and regulatory mechanisms of the society. Within the process, individual developmental
phases of the disorder can be identified: use and experimenting, harmful (hazardous) use and
abuse, and finally, the phase of developed addiction to psychoactive substance. Modern scien-
tific understanding of the neurobiochemistry of substance abuse indicates that the signs of ad-
diction appear much earlier than can be clinically recognized from the viewpoint of traditional
medical model. Therefore, psychosocial interventions, prevention, diagnostics and treatment
of substance abuse should have wider and more comprehensive definitions, not relying to the
medical model alone. Successful facing with the substance abuse as a social and medical phe-
nomenon on the rise implies meeting two crucial demands: integration of all contemporary
knowledge and scientific data available to the modern addictology; establishing partnership
and coordination between important segments of the society in order to create and inaugurate
a complex regulatory social mechanism in the form of a comprehensive social document.

Key words: substance abuse, neurobiochemical bases, prevention, treatment, stig-

matization
Psihijat. dan., Suppl. /2005/37/1/183-193/ 193
Nastasić P. Prevencija bolesti zavisnosti

_______________________________________

Prim. Petar NASTASIC, MD, PhD, Neuropsychiatrist, Coordinator of the

Department for Substance Abuse, Institute of Mental Health, Belgrade,
Serbia and Montenegro.

Prim. dr Petar NASTASIĆ, dr sci med, neuropsihijatar, Koordinator Bloka

za bolesti zavisnosti, Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Srbija i Crna
Gora.
E-mail address: imz.baz@EUnet.yu

References
1. Nacionalna komisija za mentalno zdravlje. Nacionalna politika u
oblasti mentalnog zdravlja i akcioni plan (nacrt 11): Ministarstvo
zdravlja Republike Srbije; 2004. www.imh.org.yu
2. ICD-10. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Beograd;1992.
3. World Health Organization. The World Healt Report 2002.
Geneva: World Health Organization, 2002.
4. Medina-Mora ME. Prevention of substance abuse: a brief overview.
World Psychiatry; 2005 February 4;1:25-31.
5. Nacionalna komisija za prevenciju bolesti zavisnosti: Situaciona
analiza: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije; 2005.
6. Nastasić P. Ne dozvoli da te droga izbaci iz igre. Beograd: Priv-
redni pregled; 2004.
7. Nastasić P. Zavisnost – bolest, poremećaj, lečenje… In: Ćorić B.
(urednik). Čovek i lek. Beograd: Institut za mentalno zdravlje;
2004. p. 127-139.
8. Schuckit MA. Drug and Alcohol Abuse. 5th ed. New York:
Kluwer Academic/Plenum Publishers; 2000.
9. World Health Organization. Neuroscience of Psychoactive
Substance Use and Dependence. Geneva: World Health
Organization; 2004.