Hemija za IV razred -64časova

-Uvodni čas:

Udžbenici koji se koriste tokom ove skolske godine su:

Hemija za IV razred gimnazije za IV razred gimnazije,Julijana Petrović,
Smiljana Velimirović
Zbirka zadataka iz hemije za III i IV razred gimnazije
Učenik je obavezan da ima svesku na svakom času !!!
Nastavne teme koje se po planu i programu ove školske godine obrađuju su:
1. Ugljeni hidrati
2. Lipidi
3. Alkaloidi I antibiotici
4. Proteini
5. Vitamini I hormone
6. Nukleinske kiseline
7. Osnovi metabolizma
8. Biotehnologija I njene mogućnosti
9. Polimeri
10. Boje
11. Hemijski zagađivači životne sredine

Ove školskae godine izučavamo biomolekule, metabolizam, I na kraju se bavimo

hemijskim zagađivačima. Ovogodišnje gradivo porazumeva dobro znanje
organske hemije pa zbog toga treba ponoviti
-formule koje se koriste za pisanje organskih jedinjenja
-nomenklaturu I funcionalne grupe nekih klasa organskih jedinjenja
-reakcije supstitucije,adicije ,eliminacije, polimerizaciju, sagorevanje

Šta je groždani a šta voćni šećer?Koncetracija kog šećera se određuje analizom

krvi?Bez kog šećera naš mozak ne bi ‘funkcionisao’ ?Kako se sve mogu dobiti
sapuni? Da li od holesterola nastaju polni hormone?Kokain,heroin, po hemijskom
sastavu su..? PenicilinG je prvootkriven antibiotik? Hormon rasta se luči u
hipofizi,zar ne?Za kloniranje nam je potrebna DNA ili RNK? Na ova I na još
mnoga druga pitanja, dobićete odgovore tokom ove školske godine!

Podela I stuktura ugljenih-hidrata

Ugljeni hidrati su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu.Još ih nazivamo

šećerima ili saharidima. Nekada se smatralo da je formula šećera Cn(H2O)n, tj da
je ugljenik hidratisan, pa im je tako dato ime koje je idanas ostalo..
U biljkama se sintetizuju fotosintezom, iz ugljen-dioksida i vode, uz prisustvo
svetlosti i pigmenta-hlorofila, i imaju gradivnu i rezervnu funkciju (rezervni izvor
energije).
6CO2 + 6H2O C6H12O6 + 6O2
Za čoveka šećeri su izvor energije tj.
C6H12O6 + 6O2 → 6CO2 + 6H2O + energija

Podela ugljenih hidrata:

Prema stepenu složenosti, šećeri se dele na:
1. Monosaharide,koji se hidrolizom ne mogu razložiti na prostije šećere
2. Oligosaharide, koji su izgrađeni od 2-10 monosaharidnih jedinica
3. Polisaharide, koji sadrže na stotine i hiljade monosaharidnih jedinica

Monosaharidi
Po svom hemijskom sastavu, monosaharidi su polihidroksilni aldehidi ili
ketoni. Mogu se podeliti:
1. Prema funkcionalnoj grupi koju sadrže,na aldoze i na ketoze
2. Prema broju ugljenikovih atoma, dele se na trioze, tetroze, pentoze i
heksoze
Aldoze
- treba naučiti formule L- i D-gliceraldehida, jer se na osnovu ovih formula
određuje apsolutna konfiguracija šećera.
- Hiralni C atomi su...
- Šta su enatiomeri?
- Glukoza, formula i gde se sve nalazi
Ketoze
-fruktoza,formula i gde se nalazi, primenjuje...

Fruktoza

Strikturna formula

Glukoza

Glukoza je najrasprostranjeniji monosaharid u prirodi, međutim samo kao izomer

koji se zove dekstroza ili froždani šećer.Može se naći u krvi sisara kao i u medu i
grožđu. Molekuli složenijih ugljenih hidrata kao što su skrob i celuloza nastaju od
velikog broja molekula glukoze.Glukoza ima vrlo sladak ukus, lako se rastvara u
vodi, a takođe je neophodna za održavanje života, jer kada se razgradi u
citoplazmi ćelije oslobaža veliku količinu energije koja je neophodna za mnoge
fiziološke procese.

Fruktoza je ugljeni hidrat. Spada u grupu monosaharida. Poznata je pod

nazivom i voćni šećer. Slađa je od saharoze odnosno od belog šećera koja je
najkorišćenija u korekciji ukusa u industriji ali i domaćinstvima. Ima energetsku
vrednost,pa ga ne bi trebalo da koriste gojazne osobe, a zahteva znatno manju
količinu insulina od količine koja je potrebna za razgradnju saharoze(šećer koji
se koristi u domaćinstvu), pa se često preporučuje osobama koje su obolele od
dijabetesa. Osobama koje boluju od dijabetesa se preporučuje i korišćenje i
drugih zaslađivača koji ne zahtevaju insulin kao što su sorbitol,manitol, ksilitol i
aspartam.

D fruktoza se (ketoza, heksoza) naziva još i levuloza. Nalazi se slobodna u voću i

medu, a ulazi u sastav disaharida saharoze.

Galaktoza (Gal) je tip šećera koji se nalazi u mlečnim proizvodima, u šećernoj

repi i ostalim gumama i sluzi. Takođe, sintetiše ga telo, u kome formira deo
glikolipida i glikoproteina u nekolicini tkiva. Galaktoza se smatra nutritivnim
zaslađivačem jer ima hranljivu energiju. Galaktoza je manje slatka od glukoze i
nije mnogo rastvorljiva u vodi.

Galaktoza ima hemijsku formulu C6H12O6, molekularnu težinu 180.08, i tačku

topljenja od 167°C.

Galaktan je polimer galaktoze. Ima ga u hemicelulozi i može da se konvertuje u

galaktozu hidrolizom.

Galaktoza je monosaharid i zajedno sa glukozom gradi disaharid laktozu. Hidrolizu

laktoze na glukozu i galaktozu katalizuje enzim laktaza, jedna β-galaktosidaza. U
čovečjem telu, glukoza se pretvara u galaktozu kako bi mlečne žlezde mogle da luče

laktozu.
Fišerove I Hejvortove formule glukoze,građenje poluacetala

Data vam je Fišerova( aciklična) I Hejvortova (ciklična) formula glukoze.Glukoza

prelazi u vodenom rastvoru u svoj ciklični oblik, jer u samom molekulu glukoze
dolazi do reakcije aldehidne grupe I hidroksilne grupe (sa 5 C atoma) I pritom
nastane poluacetali oblik glukoze koji prikazujemi Hejvortovim formulama.
Ciklizacijom glukoze uvek nastanu dva molekula koja se međusobno razlikuju
samo po orijentaciji –OH grupe na 1C-atomu. Takve molecule nazivamo
anomerima.Glukozini anomeri se zovu:
α-D-glukopiranoza i β-D-glukopiranoza. Anomeri mogu prelaziti jedan u drugi
procesom koji se zove mutarotacija.Građeje poluacetalnih oblika (anomera)
imaju I ostale heksoze I pentoze.
Kao što vidite iz datog crteža, anomeri imaju različite tačke topljenja, I nisu
podjednako zastupljeni u vodenom rastvoru .

Fizičke i hemijske osobine monosaharida

Fizičke osobine:monosaharidi su čvrste, bezbojne, kristalne supstance, po
pravilu slatkog ukusa.Lako se rastvaraju u vodi a nerastvorni su u nepolarnim
rastvaračima.
Hemijske osobine: 1. reakcija oksidacije
2. readcija redukcije
3. dobijanje fosfatnih estara

1.Reakcija okidacije:
Treba znati kako se dobijaju aldonske a kako uronske kiseline, npr. Na primeru
glukoze.(Tolesova I reakcija sa Felingovim reagensom)
2.Reakcija redukcije:
Treba znati kako se dobija npr. Ksilitol
3. Graženje fosgatnih estara:
Treba znati formule glukoza-1-fosfata I fruktoza-1,6-difosfata

Disaharidi
Disaharidi nastaju povezivanjem dva ista ili različita monosaharaida.
Bitniji disaharidi su: maltoza, saharoza I laktoza. Njihov nastanak možemo
prikazati hemijskom jednačinom:

C6H12O6 + C6H12O6 C12H22O11 + H2O

ali I za sve disaharide vazi I reakcija njihove kisele hidrolize:
C12H22O11 + H2O H+ C6H12O6 + C6H12O6

Maltoza

Nastaje povezivanjem dva molekula α-D-glukopiranoze, α(1 4)glikozidnom

vezom.Nastaje hidrolizom skroba i u većoj količini se može naći u
sladu(proklijalom ječmu).
Graženje maltoze možemo prikazati na sledeći način:

Saharoza
Saharoza(beli kristalni šećer) je disaharid koji nastaje povezivanjem
α-D-glukopiranoze I β-D-fruktofuranoze I to trehanoznom vezom.Saharoza je
bela kristalna supstanca, slatkog ukusa , dobro se rastvara u void I topi se na
160 stepeni C. Dobija se iz šećerne repe (12-20 %), I iz šećerne trske (12%).
Rafinisani šećer spada u najčistije industrijske proizvode.
 CH2OH
H H
O H CH2OH O
H H HO
OH H O
OH CH2OH
OH H
H OH
saharoza
(Dglukopiranozil)-D-fruktofuranozid
Laktoza
Laktoza je disaharid koji nastaje povezivanjem β-D-galaktopiranoze i
α-D-glukopiranoze, koje se povezuju β( 1 4) glikozidnom vezom.Laktoza se
još naziva mlečnim šećerom. U humanom mleku ga ima 5-8% a u kravljem 4-6%.
Laktoza I maltoza spadaju u redukujeće šećere.( reaguju sa Tolensovim I
Felingovim reagensom jer ovi molekuli imaju slobodne aldehidne grupe).

Polisaharidi

To su makromolekuli nastali povezivanjem velikog broja monosaharidnih jedinica

glikozidnom vezom.
Prema sastavu se dele na: homopolisaharide i heteropolisaharide.
Prema biološkoj funkciji se dele na : rezervne i n a strukturne poliseharide.
Rezervni poliseharidi:
U njima se čuva (skladišti) hemijska energija,potrebna živim organizma.Njihovom
razgradnjom se dobija energija potrbna za funkcionisanje organizma.Bitniji
rezervni poliseharid biljke je skrob a čoveka je glikogen.
SKROB
On je energetska rezerva za biljke i hrana za čoveka.Nalazi se u semenu i u
plodovima biljaka.( pšenica,kukuruz,pirinač,krompir...)
Skrob je izgrađen od dve komponente: od amiloze i od amilopektina.
Amiloza je izgrađena od 200-300 molekula glukoze koji su povezani
α(1 4)glikozidnom vezom. Ovi molekuli su linerane structure I sa jodom
reaguju uz građenje plavog rastvora .

Amilopektin je izgrađen od molekula glukoze koji se povezuju

α(1 4)glikozidnim vezama I α(1 6)glikozidnim vezama, Ovi molekuli
su račvaste structure I ne reaguju sa jodom.

Skrob kada hidrolizuje, razlaže se na dekstine, pa dalje na maltozu, pa dalje na

molekule glukoze.

Glikogen
Izgrađen je od oko 30000 molekula molekula glukoze koji se povezuju
α(1 4)glikozidnim vezama I α(1 6)glikozidnim vezama, Ovi molekuli
su još račvastije structure od amilopektina.Glikogen je rezervni protein životinja I
čoveka I nalazi se u jetri I u skeletnim mišićima.
Celuloza
Spada u strukturne polisaharide.To je najrasprostrsanjenije organsko jedinjenje,
čini 50% biosfere ( biljkama daje čvrstinu I elastičnost).Celulozu čini 300-15000
molekula glukoze koji se povezuju β(1 4) glikozidnim vezama. Molekul je
linearne structure. Celuloza se ne rastvara u vodi a ni u organskim rastvaračima.
Za ljude nije hrana jer nemamo enzyme kojim bi je hidrolizovali do glukoze.

CH2OH CH2OH
H O H O
H H
OH H O OH H
O H H
H OH H OH
x
Dobijanje celuloze:
1. kiselim postupkom ( iz četinara sa manje smole I listopadnog drveća),
ovim postupkom se dobija kvalitetnija celuloza koja se koristi za dobijanje
papira, celofana, lekova, lakova..
2. baznim postupkom (za obradu nekvalitetnijeg drveta, slame, strugotine..)
Ovako dobijena celuloza se koristi za dobijanje kartona, drvene
ambalaže…..
Od lana, pamuka, konoplje se dobija celuloza koja se koristi za pravljenje
papira za novčanice.
Derivati celuloze:
1. Nitrati celuloze-nitrovanjem celuloze mogu se dobiti sledeći proizvodi:
celofan, celuloid, lakovi I veštačka koža..
2. Acetati celuloze- tako se dobija viskoza i plastične mase...
II nastavna tema -Lipidi
Lipidi predstavljaju grupu biomolekula koji se jako razlikuju po svojoj hemijskoj
strulturi. U lipide spadaju životinjske masti i biljna ulja ali i voskovi ,
fosfolipidi,vitamini A,D,E i K, holesterol, polni hormoni...Svim ovim molekulima je
jedna osobina ista: ne rastvaraju se u vodi ali se rastvaraju u nepolarnim
organskim rastvaračima (aceton,benzen,etar, hloroform...)
Uloga lipida:
-kao rezervni oblik energije
- izgrađuju ćelijsku membranu
- kao vitamini i hormoni učestvuju u regulaciji metabolizma
Podela lipida:
1. jednostavni (osapunjivi)
2. složeni (neosapunjivi)
Osapunjivi lipidi se prema hemijskom sastavu dele na:
1. neutralne masti
2. fosfogliceride
3. sfingolipide
4. voskove

Neutralne masti
Neutralne masti su smeše složenih estara (triacilglicerola).Triacilgliceroli nastaju
reakcijom trohidroksilnog alkohola glicerola i viših masnih kiselina, uz izdvajanje
molekula vode. U neutralne masti ubrajamo životinjske masti i biljna ulja.
U sastav žitotinjskih masti ulaze pretežno zasićene masne kiseline i one su u
čvrsom stanju i uglavnom su životinjskog porekla.
Građenje neutralne masti:

Glicerol + 3 RCOOH mast ili ulje + 3 H2O

Masne kiseline:
U masne kiseline ubrajamo karboksilne kiseline sa većim brojem C atoma.
Najzastupljenije su kiseline sa 16 i 18 C atoma. Prema vezama koje sadrže dele
se na zasićene (sadrže samo proste veze između C atoma) i na nezasićene (
sadrže i dvostruke veze).

Zasićene kiseline:

CH3 (CH2)14COOH palmitinska kiselina ( maslinovo ulje, životinjske masti)

CH3 (CH2)16COOH stearinska kiselina ( ulje kakaovca, životinjske masti)

Nezasićene kiseliline:

CH3 (CH2)7 =(CH2)7 COOH oleinka kiselina ( životinjska tkiva, maslinovo

ulje)

CH3 (CH2)4 CH=CHCH2CH =CH(CH2)7COOH linolna kiselina (kukurozno ulje,

Životinjsko tkivo)
Linoleinska kiselina- ima 18 C atoma i 3 dvostruke veze.

Nezasićene masne kiseline dominiraju nad zasićenim, naročito u višim biljkama i

životinjama. Dvostruka veza u njima ima cis-konfiguraciju.
Sisari nisu u stanju da sintetišu kiseline sa više od dve dvostruke veze, kao što su
linolna i linoleinska kiselina, pa zato njih moramo da unosimo hranom.Ove kiseline
se jednim imeno nazivaju esencijalne kiseline i njihov nedostatak moze da
izazove niz bolesti.

Razgradnom masti dobija se energija koja se troši za biosintezu, kontrakciju

mišićnih vlakana, transport kroz membranu..)

Saponifikacija masti:

Mast,ulje + NaOH 3RCOONa + glicerol

Sapuni su soli viših masnih kiselina, koje se rastvaraju u vodi i imaju osobinu da
uklanjaju masne prljavštine sa površine čvrstih tela. Molekuli sapuna imaju deo
molekula koji je nepolaran i rastvara se u mastima i deo koji je polaran i rastvara
se u vodi. Ovi molekuli opkole masnu fleku i naprave tzv. Micelu koje voda ukloni
sa zaprljanog mesta.
 • u v o d e n o m r a stv o r u
lip id i g r a d e m ic e le ili
d v o s lo je
• “ s lic n o s e u s lic n o m
r a stv a r a ”

Loša osobina sapuna je što se u tvrdoj vodi talože i tako ne mogu da peru.

a) Molekul masti b) masne ćelije u tkivu

Neosapunjivi lipidi
U neosapunjive lipide ubrajamo: 1. Steroide i 2. Terpene
Steroidi

Steroidi imaju niz bitnih funkcija u živim organizmima.Svi sterroidi su derivati

sterana,cikličnog ugljovodonika koji sadrži 3 šestočlana prstena i jedan petočlani.
Prema strukturi i funkciji steroidi se dele na:
1. sterole 2. žučne kiseline i 3. steroidne hormone
1. Steroli
Steroli su jedinjenja koja imaju jednu ili više OH grupa vezanih za stearinski
skelet i alifatičan niz na C-17 atomu koji ima 8 ili više Catoma.Prema poreklu
dele se na: 1. zoosteroli-nalaze se u životinjama 2. fitosteroli-biljni sterolo i
mikosteroli-steroli gljiva i kvasaca.
Holesterol je najznačajniji zoosterol. U čovekovom organizmu može biti slobodan
ili esterifikovan.
holesterol
Žučne kiseline

Žučne kiseline su visokomolekularne kiseline koje se nalaze u žuči i koje su po

strukturi bliske steroidima. One su neophodne pri varenju jer mogu da emulguju
masti i tako omogućavaju njihovu resorpciju (upijanje) u crevima. One imaju kraći
bočni niz od sterina (5 C atoma) sa karboksilnom grupom na njegovom kraju.

Holna kiselina sadrži tri OH grupe (u položajima 3, 7 i 12) i dve CH3 grupe (u
položakima 10 i 13). Konfiguracija na trećem C atomu je suprotna od one kod
sterina. U žuči su žučne kiseline povezane sa aminokiselinama (na primer
glikolom). Ispod je data formula holne kiseline:

STEREOIDNI HORMONI

Mnogi hormoni su po hemijskom sastavu stereoidi. Svi stereoidni hormoni sadrze

u osnovi stereoidno jezgro, a medjusobno se razlikuju po vrsti i broju
supstituenata. Svi oni nastaju iz holesterola. Na osnovu strukture i bioloske
funkcije, steroidni hormo-ni se mogu podijeliti na:

1. hormoni kore nadbubrežnih žlezda

2. hormone žutog tela
3. polne hormone
HORMONI POLNIH ZLIJEZDA

Polne zlijezde su parni organi, a po funkciji su i egzokrine i endokrine. U testisi-

ma osim polnih hormona nastaju i spermatozoidi, a u jajnicima jajne ćelije.

MUSKI POLNI HORMONI ILI ANDROGENI (od grckog andors = muskarac)

Glavni hormoni muskih polnih zlezda su testosteron i androsteron. Testosteron i

androsteron se sintetiš u u testisima. U zdravom odraslom muskarcu se luci 4-
12 mg testerona. U dečijoj dobi do oko 12 godina života polni hormoni se gotovo
i ne proizvode. Početkom puberteta njihova produkcija počinje naglo,
delovanjem ovih hormona razvijaju se sekundarne seksualne karakteristike:
kosmatost muskog tipa (brada i brkovi), razvijena muskulatura i kostur, šira
ramena, dublji glas, veći bazalni metabolizam nego kod zena. Androgeni
stimulišu anabolicke procese u organizmu, utiču na promet azota i kalcijuma,
ubrzavaju rast i razvitak organa kod mladih organizama.

ZENSKI POLNI HORMONI (estrogeni)

Trebalo bi naglasiti da estrogeni nisi isključivo zenski hormoni. Oni se sintetišu i u

organizmu muskaraca, ali u mnogo manjoj meri. Estrogeni hormoni predstavljaju
jedan od faktora koji omogucava normalnu cirkulaciju krvi zahvaljujuci efektu
(širenje krvnih sudova). Pored toga uticu na smanjenje koncentracije lipida u krvi,
a odgovorni su i za zadržavanje natrijuma, kalcijuma i fosfora u organima.
Stimulacijom sinteze proteina estrogeni podsticu sazrevanje folikula, razvitak
mlečnih kanalića u mlečnim žlezdama, kao i razvitak i sekundarnih polnih
osobina koji karakterišu ženski pol. Estrogeni uticu na razvoj i gradju kostura
(posebni izgled karlice). Raspored dlakavosti ženskog tipa, razvoj mlecnih
žlezda, itd. Najpoznatiji predstavnici ove grupe stereoidnih hormona su: esteron i
estradiol.

HORMONI ZUTOG TIJELA

Žuto telo razvija se iz folikula nakon ovulacije. Kada Grafov folikul sazri, on puca i
iz njega izlazi jajna ćelija (ovulacija). Na mestu prsnutog folikula razvija se žuto
telo, koje luči hormon: progesteron.

PROGESTERON

Sintetise se u žutom telu, a i u placenti u zadnjim fazama trudnoce. .

Progesteron, zajedno sa estrogenima, stimuliše i razvoj polinih organa žene. On
koči ovulaciju. Ako ne dodje do oplodnje jajne ćelije, koncentracija progesterona
naglo opada oko 26. dana menstrualnog ciklusa. Za vreme trudnoće progesteron
luči i posteljica, odnosno placenta. Uloga progesterona za vreme graviditeta je
održavanje trudnoće.
III nastavna tema:Proteini

Aminokiselina

Proteini
Proteini su makroelementi koji čine 18-20 % našeg tela. Nalaze se u krvi,
mišićima, koži, kostima. Sve žive materije sadrže proteine uključujući viruse i
biljke. Reč "protein" potiče od grčke reči protos što znači prvi.Jedinice građe
proteina su aminokiseline. U prirodi se nalazi 20-25 aminokiselina, a u
molekulu proteina 200 aminokiselina.Dve spojene aminokiseline zovu se
dipeptidi; tri -tripeptidi; više aminokiselina (50-100)-polipeptidi. Više polipeptida
čine proteine. Oni se razlikuju po broju aminokiselina, obliku molekula i
frekvenciji javljanja.
Prirodni izvori proteina
Prirodni izvori proteina su gotove sve namirnice biljnog i životinjskog porekla, s
tim što se razlikuju po aminokiselinskom sastavu. Namirnice koje sadrže 8-10
esencijalnih aminokiselina u adekvatnom odnosu, tj. kompletne proteine, su jaja,
mleko, meso (namirnice životinjskog porekla) i soja (namirnica biljnog porekla).
Ostale namirnice ne sadrže dovoljan broj aminokiselina, ali njihovim
kombinovanjem dobija se kompletan sastav aminokiselina

Struktura proteina

Primarna struktura

Izgrađeni su od, najčešće, velikog broja aminokiselina koje se povezuju

peptidnim vezama.Aminokiselina sadrži tri grupe:

 amino grupu,
 karboksilnu i
 bočnu grupu (radikal ili R-ostatak).
Amino i karboksilna grupa su iste za sve aminokiseline, dok se bočne grupe
razlikuju kod različitih aminokiselina (specifične su za svaku amino kiselinu).
Peptidna veza se obrazuje između dve aminokiseline tako što se amino grupa
jedne aminokiseline i karboksilna grupa druge aminokiseline povežu uz
izdvajanje molekula vode.

Aminokiseline povezane peptidnim vezama grade dugačke polipeptidne lance

(poly=veći broj), koji predstavljaju polimere, dok su aminokiseline monomeri.
Broj, vrsta i redosled aminokiselina u polipeptidnom lancu predstavlja primarnu
strukturu proteina. Ova struktura je određena genima. Svi proteini se grade
kombinacijama 20 različitih aminokiselina (20 aminokiselina može se
kombinovati na neograničen broj načina). Biljke su jedini organizmi sposobni da
stvaraju sve neophodne aminokiseline. Životinje i čovek mogu da sintetišu samo
neke aminokiseline, dok ostale moraju da unose hranom. Te aminokiseline se
nazivaju esencijalne (bitne). (Za čoveka esencijalne aminokiseline su npr.
arginin, valin, leucin.

Sekundarna struktura

Svaki polipeptidni lanac dobija dalje određenu prostornu strukturu: sekundarnu,

tercijarnu i kvatenernu. Sekundarna struktura se postiže savijanjem polipeptidnog
lanca čime se postiže jedan od dva moguća oblika:
  alfa-spirala (zavojnica) koja se postiže povezivanjem svake četvrte
aminokiseline u lancu vodoničnim vezama
 beta-ploča obrazuje se povezivanjem udaljenih delova polipeptidnog
lanca vodoničnim vezama.

Često su u istom polipeptidnom lancu zastupljena oba ova oblika, a između njih
se nalaze delovi koji nemaju strukturu, odnosno to su mesta manje stabilnosti
lanca te se on tu dalje može da savija. Time dobija naredni nivo - tercijernu
strukturu.

Tercijerna struktura

Postizanje tercijerne strukture polipeptidni lanac postaje biološki aktivan te se tek

tada može nazvati protein. Savijanje polipeptida u neuređenim delovima postiže
se određeni oblik prema kome se razlikuju dve osnovne vrste proteina:

 fibrilarni i
 globularni.

Fibrilarni proteini su izduženog, vlaknastog oblika, dok su globularni loptasti (kao

zamršeno klupko). Većina enzima, hormona i antitela je globularne građe.

Podela proteina

Proteini se, osim po obliku, mogu podeliti i prema sastavu na proste i složene.
Prosti proteini se sastoje samo od aminokiselina, dok složeni pored proteinskog
imaju i neki drugi deo (naziva se prostetična grupa). Tako je prostetična grupa u
glikoproteinu šećer, a u lipoproteinu lipid.
Podela proteina prema biološkoj funkciji:

Osim što izgrađuju ćeliju i njene delove, proteini obavljaju i sve osnovne funkcije
u organizmu. Pobrojaćemo samo one najpoznatije:

 gradivni (strukturni) proteini daju ćeliji veličinu, oblik i učestvnuju u

ćelijskim pokretima i međusobnom povezivanju ćelija; najpoznatiji su
keratin (u koži), elastin (u ligamentima) i kolagen (u tetivama)
 hormoni (grč. hormon = pokrenuti) imaju ulogu regulatora metabolizma;
skoro da nema procesa u organizmu čoveka koji nije neposredno ili
posredno pod uticajem jednog ili više hormona; izlučuju ih endokrine
žlezde u krv, kojom dospevaju do organa na koji deluju;*hormoni po
hemijskom sastavu mogu biti proteini, derivati aminokiselina ili steroidi
 antitela su zaštitni (odbrambeni) proteini; ona stupaju u reakciju sa velikim
molekulima koji su strani organizmu (antigeni) i sprečavaju njihovo
delovanje; antigen može da bude neka bakterija, virus ili otrov;
 enzimi su biološki katalizatori; svi enzimi su proteini (o njima će biti više
govora u okviru metabolizma)
 transportni proteini su sposobni da vežu određene molekule i da ih
prenose kroz ćelijske membrane ili krv; tako hemoglobin prenosi kiseonik
od pluća do svih tkiva, a u suprotnom pravcu prenosi ugljen-dioksid;
albumin iz krvne plazme prenosi masne kiseline;
 kontraktilni proteini su osnovni elementi u mišićnim ćelijama kojima se
postiže kontrakcija (skraćivanje), kao što su aktin i miozin
 rezervni proteini se nagomilavanju u semenima i jajima i imaju ulogu
skladišta aminokiselina koje se koriste za rast i razvoj embriona.
Alkaloidi
Alkaloidi su organska jedinjenja sa azotom, biljnog su porekla i imaju izraženo
fiziološko dejstvo.
Dobijaju se najčešće:
1. Ekstrakcijom pomoću vodene pare ili etanola
2. Sintezom
Podela:Prema poreklu alkaloidi se dele na prirodne (biljne) i na sintetičke.
Prema strukturi alkaloidi se dele na:
1. Alkaloidi koji imaji azot van prstena
2. Alkaloidi koji sadrže azot u prstenu

1. U ovu grupu ubrajamo efedrin. On se može izolovati iz jedne kineske

biljke ali se češće dobija sintetičkim putem.Efedrin se koristi u medicini (
protiv astme, alergija..) ali i kao doping sredstvo
2. Ovde ubrajamo nikotin, atropin, kokain, opijumalkaloide (
morfin,kodein,heroin).
-Nikotin: Nalazi se u listovima duvana. Izuzetno je otrovan jer deluje na
važne centre u mozgu. Ne koristi se u medicini već kao insekticid.
-Atropin:koristi se za širenje zenica, smanjuje lučenje pljuvačke i znojnih
žlezda.
-Kokain je pronađen u lišću biljke koka. Nekada se koristio kao lokalni
anestetik ali kada se otkrilo da stvara zavisnost, zabranjen je njegovo
korišćenje u medicini.
- Opijumalkaloidi ( morfin, kodein,heroin):
- Morfin:je glavni alkaloid maka ( ima ga od 3 do 23% ) i na osnovu
njega se i određuje kvalitet droge opijuma. Ima izraženo
analgetičko dejstvo ( smanjuje osećaj bola).Zbog toga se koristi u
medicini ( kod pacijenata sa izuzetno jakim bolovima...)
- Kodein ima manje analgetičko dejstvo. Koristi se za smirivanje
kašlja.
- Heroin se dobija esterifikacijom morfina. On je najtoksičniji opijat
koji dovodi do teških poremećaja u organizmu. Zato je njegova
upotreba zabranjena.
-Strihnin je veoma jak otrov, koji deluje na paralisanje mišića organa za disanje.
Poznat je i pod nazivom «mišomor». U malim koncentracijama deluje
stimulativno i okrepljujuće na organizam, pa ga zato prodavci droge mešaju sa
kokainom.

Za učenike koji žele da saznaju više o drogama.....

Droge

Droge čine jednu širu grupu spojeva, kako prirodnih tako i sintetičkih, kod kojih je jedino
zajedničko to što imaju slično fiziološko djelovanje na živi organizam: jedne djeluju
umirujuće i smanjuju bol (hipnotici), druge ohrabrujuće i uzbuđujuće (stimulansi), a
neke izazivaju halucinacije i tako čovjeka dovode do potpune izoliranosti iz svakidašnje
stvarnosti (psihodelične droge).
Kada se jednom u organizam unese neka droga, u njemu se započinju
neki od biokemijskih procesa, pa se tako ,,drogirana“ osoba ne može
povratiti u svoje prvobitno stanje. Zbog toga se ne smije dozvoliti,
posebno omladini, da, makar šale radi, proba neku od droga.

Prema tome, droge su najčešće alkaloidi, bilo da su izolirani iz biljaka, organa životinja,
mineralnog porijekla, ili supstance koje djeluju čak jače od prirodnih alkaloida, a
dobijene su sintetičkim putem.

Morfin (C17N19O3N) je glavni alkaloid maka. Nalazi se u opijumu, zgusnutom

mliječnom soku nezrelih bobica bijelog maka (Papaver somniferum) sa još oko 20 drugih
alkaloida, među koje spadaju: papaverin, narkotin, kodein, tebain i dr. Morfina u opijumu
ima najviše oko 10%.
Morfin je dobio ime po imenu starogrčkog boga sna i snivanja Morfeja (Morpheus).
Morfin je prvi alkaloid koji je izoliran kao slobodan.
U medicini se upotrebljava u obliku svoje soli s klorovodoničnom kiselinom (Morphinum
muriaticum) kao sredstvo za ublažavanje bolova, a djeluje i narkotično. Unošenje veće
količine morfina u organizam djeluje smrtonosno. Nezgodna je osobina morfina što se na
njega pacijent navikne (morfinizam), pa ga i dalje mora upotrebljavati. On se
upotrebljava jedino za ublažavanje najjačih bolova.
Struktura morfina je riješena, a sintetičkim putem je dobijen 1952. godine.

Heroin je etanoilni (acetilni) derivat morfina (diacetil-morfin).

Heroin se ne nalazi kao sastojak prirodnih proizvoda. On se dobija sintetičkim putem.
Upotrebljava se u obliku svoju soli sa HCl-kiselinom, koja je bijel kristalan prah gorkog
okusa, tali se na 230°C. Heroin spada u najjače narkotične spojeve.
Djelovanje heroina je slično djelovanju morfina, ali je znatno brže. Međutim, njegova
upotreba u medicini je zakonom zabranjena.

. Hašiš spada u najstarije poznate droge, a dobija se iz smole ženskog izdanka cvijeta
indijske konoplje (Cannabis indica). Aktivno djelovanje smole indijske konoplje potječe
od tetrahidrokanabinola (THC), jednog spoja koji se uveliko proizvodi sintetičkim putem.

Hašiš je droga čija se aktivnost u organizmu odražava na gubitak kontrole ponašanja,

poslije čega dolazi do halucinacija i ugodnog osjećaja. Hašiš se danas prodaje pod raznim
nazivima. Na primjer: marihuana, indijska konoplja, kif i dr. Marihuana se dobija od
osušenih listića s peteljkama indijske konoplje. U organizam se najčešće unosi pušenjem.
Marihuana djeluje oko pet puta slabije od hašiša.
Lizerginska kiselina je jedan od važnijih proizvoda ekstrakcije, koji se dobija
hidrolizom glavnice jednog gljivičastog parazita koji živi na travi, pa čak i na raži. Mnogi
njeni derivati odlikuju se psihotomimetičkom aktivnošću. Dietil-amid lizerginske kiseline
(LSD), koji se sintetički proizvodi, spada u najsnažnije halucinirajuće droge.

Meskalin je također halucinirajuća droga. To je alkaloid kaktusa Lophophora

willamsii. Dobija se ekstrakcijom iz glavica ovog kaktusa, koji raste na jugozapadu SAD-
a. On kod ljudi izaziva psihološko djelovanje i halucinacije (pokazuje slične efekte kao
LSD). Koriste ga Indijaci iz tog dijela SAD-a i sjevernog dijela Meksika, ,,pri religioznim
obredima“.

Psilocibin (C12H17N2O4P) je jača droga od meskalina. Predstavlja derivat 4-hidroksi-

indola, a nalazi se u meksičkim gljivama i izvjesnoj mahovini kao alkaloid.

Psilocibin je bijela kristalna (igličasta) tvar, tali se na 185-195°C.

Psilocibin se u tijelu pretvara u farmakološki aktivni spoj psilocin defosforizacijom. Ova
kemijska reakcija se događa u bazičnim uvjetima ili uz pomoć enzima fosfotaze.
Psilocibin je inače i "zwitterion" alkaloid topljiv u vodi, srednje topljiv u metanolu i
etanolu i netopljiv u većini organskih otapala. Švicarski kemičar Albert Hofmann
(inače otkrivač lisergične dietilamidne kiseline) prvi je prepoznao važnost i kemijsku
strukturu psilocibina i psilocina. Hofmann je dobrovoljno na sebi iskušao svojstva
psilocibina.

PCP (C17H25N) je vrlo snažna sintetička droga s halucinacijskim učincima proizvedena

pedesetih godina kao veterinarski anestetik. PCP je skraćenica za
fenilcikloheksilpiperidin. Poznat je još pod nazivom „anđeoski prah“. Dolazi u obliku
tekućine, kristala, tablete ili praška, a može biti popušena kao cigareta, ušmrkana,
progutana ili injektirana. Niske doze mogu izazvati ponašanja bez razmišljanja, euforiju,
osjećaj praznine, omamljenost, agresivnost, ratobornost i impulzivnost. Visoke doze
prouzrokuju ubrzan srčani ritam, povišen krvni tlak, crvenjenje, znojenje, vrtoglavicu,
obamrlost ili otupljenost koja može trajati više dana.
Procjenjuje se da je do kraja sedamdesetih godina PCP isprobalo najmanje 5
milijuna Amerikanaca, i to većinom između 12. i 25. godine starosti. Bilo je više od
200 smrtnih slučajeva izazvanih anđeoskim prahom. Neki su pod djelovanjem PCP
skakali s kućnih krovova, drugi su doživljavali zastrašujuće halucinacije, a
spominje se slučaj jednog studenta koji si je pod djelovanjem PCP-a izrezao i
iskopao oba oka.

Metamfetamin (C10H15N) je sintetički stimulant. Njegovo djelovanje na centralni nervni

sistem je mnogo jače nego kod amfetamina.

Danas se na ilegalnom tržištu speed pojavljuje najčešće u dvije varijante, kao amfetamin
(prah amfetamin sulfata) i metamfetamin (prah metamfetamin klorida). Javlja se u obliku
bijelog praha, zapravo najčešće prljavo bijelog, nekada mokrog ili u grudicama, gorkog
okusa. Važno je naglasiti da je speed najprljavija droga na ulici, dileri je miješaju sa svim
mogućim što im dođe pod ruku, poput baby pudera, brašna, vitamina C i drugim
supstancama. Čistoća praha je 6 do 10%. Kristalići (metamfetamin), slični ledu (ice)
izazivaju jaču reakciju i imaju dugotrajno djelovanje (maksimalno i do 30 sati). Žalosno
je to što je većina sastojaka potrebna za pripravu ove opasne droge dostupna u slobodnoj
prodaji, pa mladi često kreću u „avanture“ koje redovno završavaju kobno.

Kloral hidrat (C2H3Cl3O2) je stari neopijatski sedativ i hipnotik. Za razliku od većine

droga, kloral hidrat je aciklički spoj. Prvi put ga je otkrio Justus von Liebig 1832. godine
kloriranjem etanola. Dolazi u obliku bezbojnih kristala oštrog mirisa. Tali se na 57 oC.
Toksičan je i u organizmu se prevodi u 2,2,2-trikloroetanol. Ova droga se, na žalost,
često upotrebljava za drogiranje u kafićima, na zabavama i sl. (stavlja se u piće).
Zato se mora paziti što se pije i ne prihvaćati piće od stranaca.

MDMA (1-(benzo[d][1,3]dioksol-5-il)-N-metilpropan-2-amin)poznatiji je kao

ekstazi.
Sintetička droga sa (jačim) stimulativnim i (slabijim) halucinogenim delovanjem.
Prvi put je sintetisana 1912. godine, nakon čega je zaboravljena, da bi ponovo
postala aktuelna 60-tak godina kasnije. Najveću ekspanzija upotrebe ekstazija
dešava sa razvojem tehno kulture devedesetih godina prošlog veka.
MDMA se najčešće konzumira oralno. Delovanje počinje intenzivnim osećajem
topline (i telesne i psihičke) i razdraganosti. Pojačava se osećaj bliskosti sa drugim
ljudima i jako stimulativno dejstvo na CNS. Halucinacije se mogu javiti
konzumiranjem većih količina ove droge.
Nakon prestanka dejstva, konzument obično ulazi u stanje depresije, zbog
nedostatka serotonina.

Izvori: ,,Organska hemija", Stanimir Arsenijević

Antibiotici
Antibiotici su produkti metabolizma nekih mikroorganizama koji nepovoljno deluju
na razvoj ili razmnožavanje drugih mikroorganizama. Antibiotici predstavljaju
jedno od najvećih otkrića moderne medicine.

Prema hemijskoj građi dele se na:

 Peniciline (ampicilin, penicilin G, cefalosporin N..)

 Tetracikline
 Streptomicin
 Hloramfenikol

Prema mehanizmu delovanja dele se na:

 One koji ometaju biosintezu ćelijskog zida

 One koji ometaju sintezu proteina (vežu se na pojedine ribozome )
 One koji ometaju sintezu nukleinskih kiselina

Antibiotici deluju isključivo na bakterije, gram pozitivne i gram negativne. Nemaju

nikakvog uticaja na viruse.

Antibiotici se mogu primenjivati oralno i parenteralno. Oralni oblici su najčešći i

najpoželjniji, jer su i najjednostavniji. Do sada je u prodaji oko 100 antibiotika.

Korišćenje antibiotika u lečenju ljudi doprinelo je da se mnoge nekada neizlečive

bolesti danas leče ( meningitis, upala pluća...), time se i produžio ljudski vek za
oko 10 godina. Loša strana antibiotika je što neselektivno ubijaju bakterije u
našem organizmu( tj. ubijaju i za nas dobre bakterije koje postoje u našim
crevima), njihovo korišćenje može dovesti do razvoja nekih gljivica u ljudskom
telu i dužom upotrebom nekog antibiotika javlja se neosetljivost na njega a
nekada se može javiti i alergija.

Veoma je štetna samostalna, kratkotrajna upotreba antibiotika, jer daje

negativne efekte. veliku većinu (75-90%) svakodnevnih akutnih infekcija
izazivaju virusi na koje antibiotici ne deluju, tako da svaka nestručna i
nekontrolisana upotreba antibiotika ima višestruko negativne posledice.
Penicilin

Penicilin je prvi proizvedeni antibiotik u količinama koje su bile dovoljne za

spašavanje miliona života. Ookrio ga je Aleksandar Fleming 1928. godine u
Londonu. Do otkrića je došlo sasvim slučajno. U posudu sa gajenim kulturama
bakterija stafilokoka upao je komadić plesni Penicillium notatum i uništio
bakterijske kolonije. Fleming je kasnije utvrdio da ta plesan izlučuje neku materiju
koja uništava bakterije i nazvao je penicilin. Masovna proizvodnja ovog
antibiotika počinje 1944. g. i smatra se jednom od prekretnica u biotehnologiji.

Posle samog otkrića plesni koja stvara penicilin kreće se sa istraživanjima u cilju
pronalaženja onog soja Penicillium-a koji će proizvoditi najveću količinu ovog
antibiotika. U tu svrhu bakterije se podvrgavaju delovanju različitih mutagena
kojima se povećava učestalost mutacija. U industrijskoj proizvodnji penicilina već
od 1951. g. Flemingova plesan P. notatum je zamenjena novom vrstom
Penicillium chrysogenum.

Penicilin deluje tako što sprečava obrazovanje čvrstog ćelijskog zida bakterija
usled čega one bubre i pucaju. Danas se proizvode i polusintetički penicilini sa
širim spektrom dejstva od penicilina G.

Frmula penicilinaG

Tetraciklini
Ovo je velika grupa antibiotika sa širokim spektrom delovanja.(deliju i na gram
negativne i na gram pozitivne bakterije) i imaju malu toksičnost. Ne smeju se
duže upotrebljavati jer ubijaju crevne bakterije. Kod osoba koje su alergične na
peniciline obično se prepisije neki antibiotik iz ove grupe.
Streptomicin
Ovaj antibiotik se koristi za lečenje tuberkuloze. Koristi se samo par dana jer
može imai i neženjeno neurotoksično dejstvo .
Hloramfenikol
Ovaj antibiotik je prvi sintetički proizveden. Na tržištu se prodaje samo kao mast
za spoljnu upotrebu
Vitamini

GRUPE VITAMINA
Vitamini rastvorljivi u mastima: A, D, E i K
Vitamini rastvorljivi u vodi: C i B kompleks

VITAMINI DAJU SVEZU SNAGU SVIM ĆELIJAMA

Vitamini su supstance koje se u malim kolicinama nalaze u hrani.Sam organizam

nije u stanju da ih proizvodi. Vitamni moraju redovno da se unose u organizam,
mada nemaju energetsku vrednost, prirodni su katalizatori, mnogih vaznih
enzima koji pospesuju vitalne procese neophodne za normalan metabolizam
celija, tkiva i organa. Omogucavaju oslobadjanje energije i pojacavaju bioloske
funkcije, tako da su neophodni za pravilnu funkciju organizma.

Potrebna kolicina vitamina se obicno zadovoljava izbalansiranom ishranom, ali

mozda i ne. Jer, zbog savremeno-tehnoloskih metoda koje se koriste u
poljoprivredi, tesko da je moguce izracunati tacnu kolicinu i sadrzaj vitamina u
biljkama koje čovek unosi. Postoje nove vrste jabuka i narandzi, koje gotovo da
vise i ne sadrze vitamin C; ili šargarepa koja sadrzi samo jos male kolicine beta-
karotina. Pojava koja se često desava, je da se usled pogresne pripreme hrane i
namirnica gube vazni vitamini koji su neophodni za zdrav rad organizma.

GRUPE VITAMINA I NJIHOVA FUNKCIJA

Vrsta vitamina:
Vitamini A, C i E su tzv. antioksidansi, koji u organizmu unistavaju slobodne
radikale. To su posebno »agresivne molekule« koje u vecim kolicinama nastaju
zbog stresa, pusenja, opterecenja okoline, konzumiranja alkohola itd. Kompleks
ACE (tzv.pusacki vitamini) štiti ćelije organizma od raznih oštecenja i podrzava
imunoloski sistem. Nasuprot tome, B-vitamini su vazni katalizatori za razmenu
supstanci.

Vitamin A (Retinol) štiti ćelijske membrane i jača kožu i sluzokože, čime pomaže
sprečavanje brojnih infekcija i nekontrolisanog bujanja tkiva, pa ga s pravom
nazivamo " zaštitnikom celog organizma Odgovoran je za zdravu kozu, vazan je
za pravilan rast, zdravu funkciju koze i sluznica, pomaže dobar vid. Povecava
imunitet i jača srce. PDK=0,8mg. Ima ga u ribljem ulju, žumancetu jaja, mleku i
mlečnim proizvodima.
Vitamin E

Tokoferoli ili Vitamin E: zasluzan je za vitalnost i zdravu ili lepu kozu. Ucestvuje u
regenerisanju ćelije i sistemu krvnih sudova i kapilara, takodje štiti i pravilno
sazrijevanje spermatozoida. PDK=10mg, pušači 100-200 mg.
Ima ga u žitaricama.

Vitamini D-antirahitični vitamini su grupa jedinjenja slične strukture među kojima

su najvažniji vitamini D2 i D3. Ima ih u ribljem ulju, mleku i mlečnim proizvodima,
jetri...

Vitamin K je poznat kao koagulacijski (K u nazivu), jer ima važnu ulogu u

zgrušavanju krvi. Ima ga u zelenim biljkama.

Vitamin C ili askorbinska kiselina je vitamin rastvorljiv u vodi, a prisutan je u

svežem voću i povrću( paprici, kupusu, paradajsu..). On je jedan od najispitanijih
i najviše ispitani vitamina Najjači je antioksidans među vitaminima. Vitamin C je
zaštitni vitamin. Održava zdravu kozu, zube i kosti, povecava imunitet,
detoksinira organizam i pomaze mu kod apsorbovanja gvozdja. Utice na pravilno
zarastanje rana. PDK=60-250mg.

Vitamini B-kompleksa su B1,B2, B3, B5, B6,B8, B12 i F

Ima ih u žitaricama, kvascu, pivu, jetri, jajima, mleki imlečnim

proizvodima..
Vitamin B1: »vitamin za nerve« Osigurava dobru sposobnost koncentracije,
mentalnu snalazljivost, vazan za razmjenu ugljenohidrata. PDK=1.4mg.

Vitamin B2: vitamin koji »moze sve«. Ucestvuje u razmeni ugljenohidrata i

proteina, zatim kod svih funkcija podržava dejstvo vitamina A. PDK=1.6mg.

Vitamin B6: vitamin koji je neophodan za pravilnu izgradnju i regulaciju mišićne

mase, podstiče razmenu proteina i aminokiselina. Kod mnogih zena ublažava
tegobe izazvane PMS fazom i depresiju. Vazan je za pravilan rad nervnog
sistema. PDK=2mg.

Vitamin B12: osigurava stalno obnavljanje krvi. PDK=1mcg.

Biotin (B8): utice na zdrav, lep i sjajan izgled koze, kose i noktiju. Pomaže kod
razgradnje ugljenohidrata i masnoća.

Niacin (B3): čini organizam svežim i vitalnim. Pomaze funkcionisanju i

besprekornom radu nervnog sistema i mozga. PDK=18mg.

Proteinska kiselina (B5): unapredjuje rast kose i utice na pokretnost. Djeluje na

raspoloženje, jer kontroliše i niveliše proizvodnju adrenalina u organizmu.
PDK=6mg.

Folna kiselina: reguliše krvnu sliku i utiče na stvaranje novih ćelija. Važna je za
probavni i nervni sistem. Smanjuje rizik pri radjanju dece, usled mogućeg
rascepa zavrsnog dela karlice. PDK=200-400mcg.
DNK
DNK predstavlja skracenicu od deoksiribonukleinska kiselina, ona je odgovorna
za prenosenje genetskog materijala. Postoje dve vrste DNK jedna se nalazi u
jedru i prenosi genetski materijal sa oca na potomstvo, a druga DNK se nalazi u
mitohondrijama i prenosi se iskljucivo preko majke jer je spermatozoidi ne
sadrze. Pored naslednog materijala DNK postoji jos i RNK. RNK je skracenica za
ribonukleinsku kiselinu, a razlikuje se od DNK po tome sto sadrzi secer ribozu, a
DNK deoksiribozu(prema tome radi se o istom seceru samo sto kod DNK taj
secer riboza NEMA atom kiseonika u polozaju 2 strukturnog rasporeda atoma).
DNK se kao i RNK se sastoji od 4 osnovne purinsko pirimidinske baze, takodje
sto se tice purinsko pirimidinskih baza one su iste i kod DNK i RNK s tim sto kod
RNK imamo umesto T-timina, U -uracil. Razlika je takodje prisutna u strukturni
RNKlanac je jednostruk i nije isprepleten kao DNK lanac.

DNK lanac RNK lanac

Sastav
Osnovna gradivna jedinica DNK i RNK se naziva nukleotid. Nukleotid nastaje
kada se povežu jedna azotna baza sa šećerom i fosfornom kiselinom. Azotne
baze se dele na purinske gde ubrajamo adenin i guanin i na pirimidinske gde
ubrajamo citozin, uracil i timin. Šećeri su riboza i dezoksiriboza.
Ove purinsko pirimidinske baze se u genetici obelezavaju svojim velikim
pocetnim slovima kod DNK sa A, T, G, C i kod RNK sa A, C, G, U(umesto T).

Nukleotid RNK
Sve ćelije jednog organizma imaju istu DNK, dok se razlikuju tri vrste RNK:
informaciona, transportna i ribozomska RNK [skraćeno i-RNK, t-RNK i r-RNK.
Lanci DNK su postavljeni naspramno i paralelno jedan drugom; povezani su
preko komplementarnih baza: adenin jednog sa timinom naspramnog lanca [i
obratno], guanin jednog sa citozinom naspramnog lanca [i obrnuto].
RNK je jednolančana zato što nastaje prepisivanjem [transkripcijom] dela
jednog lanca DNK, odnosno gena. Proteini se sintetišu prema uputstvu
zapisanom u genima. To uputstvo se prvo prepiše sa gena na RNK, a zatim se
sa RNK prevede [proces je translacija] u redosled aminokiselina u proteinu.
Molekul transportne RNK
 Hromosomi
Hromosomi se sastoje od spiralno isprepletanih lanaca DNK, delovi hromosoma
koji nose nasledne osobine se nazivaju GENI, a mesto na hromosomu gde se
nalaze geni se naziva lokus! Hromosomi se nalaze u
jedru.

Da bi smo slikovito objasnili hromosome zamislite DNK kao biblioteku punu

knjiga e sad zamislite da se u toj biblioteci nalazi puno polica za drzanje tih
knnjiga , te police mozemo uporediti sa hromosomima, a same pojedinacne
knjige sa genima.
Postoje dva tipa hromosoma X i Y. Oba su dobila ime po slovima na koja lice sto
se iz prilozenog moze videti.

Hromosomi
Ljudi sadrze 23 para ovih hromosoma znaci 46 ukupno. Od kojih zadnji par
odredjuje POL ploda. Dakle ako plod ima zadnji par hromosoma XX u pitanju ce
biti zenska osoba sa svim sekundarnim karakteristikama zenskog pola. S druge
strane ako plod ima XY kao zadnji par hromosoma u pitanju ce biti muski pol sa
svim svojim osobinama.

METABOLIZAM ĆELIJE

Sveukupnost biohemijskih reakcija u ćeliji, odnosno ukupan promet materije i

energije predstavlja metabolizam. Ka rakterišu ga dva osnovna procesa:
anabolizam i katabolizam. Anabolizam predstavlja sintezu složenih jedinjenja
iz prostih, uz potrošnju energije [fotosinteza, sinteza proteina itd.].
Katabolizam su reakcije razgradnje složenih jedinjenja na prosta, uz
oslobađanje energije [disanje, varenje]. U ćeliji se stalno i uporedo dešavaju
procesi anabolizma i katabolizma. Energija koja se oslobodi u procesima
katabolizma koristi se u anabolizmu. Energiju ćelija koristi iz molekula
adenozin trifosfata [ATP]. ATP se sastoji iz riboze, adenina i tri fosfatne
grupe, i izgubi jednu PO4 grupu onda nastaje ADP [adenozin difosfat].
Gubitkom još jedne fosfatne grupe od ADP-a nastaje AMP [adenozin
monofosfat]. Ovaj proces je povratan, odnosno od AMP dodavanjem
fosfatnih grupa obnavlja se ATP. Energija koja se oslobađa u katabolizmu
koristi se za ponovnu sintezu ATP-a iz ADP-a. Stoga sistem ATP/ADP služi
kao univerzalan način za razmenu enrgije, koji se kreće između reakcija u
kojima se oslobađa energija i reakcija u kojima se ona troši.
ATP + H2O ADP + Pn + energija

Po načinu dobijanja organskih molekula, koji služe kao izvor energije živa bića se
dele u dve velike grupe:
autotrofe i
heterotrofe.
Autotrofi su sposobni da vrše fotosintezu (ili hemosintezu), da sunčevu energiju
(ili hemijsku energiju) iskoriste za sintezu organskih materija koje će im služiti za
dobijanje energije.
Heterotrofi uzimaju gotove organske materije hranom i sagorevanjem tih materija
obezbeđuju potrebnu energiju. Hrana heterotrofa direktno ili indirektno potiče iz
organskih materija nastalih fotosintezom.

Skup procesa prometa materije i energije obuhvacen je pojmom metabolizma

celije. Metabolizam se moze podijeliti u dvije osnovne faze: katabolizam i
anabolizam.
Katabolizam obuhvata sve hemijske procese u celiji u kojima se veliki, slozeni
molekuli (ugljeni hidrati, lipidi, proteini) koji su unijeti hranom ili poticu iz vlastitih
rezervi, degradiraju do manjih molekula, kao sto su pirogrozdjana kiselina,
sircetna kiselina, ugljen-dioksid, voda, amonijak, urea i sl. Pri ovim
procesima dolazi do oslobadjanja energije koja je sadrzana u raskinutim
hemijskim vezama polaznih vecih molekula. obuhvata sve hemijske procese u
celiji u kojima se veliki, slozeni molekuli (ugljeni hidrati, lipidi, proteini) koji su
unijeti hranom ili poticu iz vlastitih rezervi, degradiraju do manjih molekula, kao
sto su pirogrozdjana kiselina. Sircetna kiselina, ugljen-dioksid, voda, amonijak,
urea i sl. Pri ovim procesima dolazi do oslobadjanja energije koja je sadrzana u
raskinutim hemijskim vezama polaznih vecih molekul
Anabolizam je enzimski katalizovana sinteza (biosinteza) slozenih biomolekula,
polazeci od jedostavnih pretkursora. Za ove procese neophodno je dovoditi
energiju. dalje...
Celijski metabolizam proucava fiziologija.
Da bi se o metabolickm procesima moglo raspravljati moramo poznavati hemijski
sastav celije (organski i neorganski).
Ukupna kolicina enegije koja se trosi za razlicite energetske potrebe organizma
naziva se energetski utrosak. On obuhvata:
energetski utrosak za bazalni metabolizam,
energetski utrosak na rad misica i
energetski utrosak na specificno dinamicno dejstvo hrane.
Energetski utrosak za bazalni metabolizam
Pod bazalnim metabolizmom podrazumijeva se utrosak energije za osnovne
zivotne funkcije koje se, uglavnom, odigravaju izvan nase svijesti i volje. U
osnovne zivotne funkcije spada: rad pluca (disanje), krvnog sistema (cirkulacija
krvi i rad srca), funkcije mozga i nervnog sistema, osnovni zivotni procesi u
celijama (asimilacija i disimilacija), rad pojedinih zlijezda, narocito endokrinih i dr.
Minimum energije koji je potreban za osnovne zivotne funkcije sluzi kao osnova
za odredjivanje energetskog utroska, odnosno energetskih potreba organizma.
Ako se na bazalni metabolizam doda utrosak energije na rad misica i specificno
dinamicno dejstvo hrane dobije se ukupan, tj. bruto utrosak energije. Ispitivanje i
odredjivanje bazalnog metabolizma moze se izvrsiti na dva nacina:
eksperimentalnim putem, primjenom specijalnih aparata koji se inace koriste za
mjerenje opsteg metabolizma, i upotrebom tabela u kojima se nalaze vec
izracunati rezultati, na bazi empirickih ispitivanja.