Slobodan Vitanović

Tematsko jedinstvo u delima Danila Kiša i njegov roman

Bašta, pepeo

Bašta, pepeo je deo široko i duboko zahvaćenog intimnog ciklusa

Kišove proze i gradi neku vrstu romana reke. Dominantna tema ovog
romana je tema iščezlog oca.
Negde na početku romana postoji opis jedne litografije. Na toj
litografiji je prikazano kako preko mosta prelaze jedna devojčica s
buketom poljskog cveća u rukama i jedan dečak u kratkim
pantalonama. Most je truo, a dole u ambisu huči zapenušani potok.
Devojčica pridržava jednom rukom svoj šešir od slame, a dečak se
pripija uz naherenu ogradu mosta. Nad njihovim nesigurnim
koracima lebdi anđeo čuvar raširenih krila. Majka je imala običaj da
kaže da su taj dečak i ta devojčica, pripovedač i njegova sestra.
Litografija je male umetničke i uopšte, male materijalne
vrednosti, dobijena je na poklon. Ti podaci su sociološkog tipa i vrlo
precizno pokazuju društveni, ekonomski i kulturni status lica koja
litografiju poseduju, odnosno nude na dar. Oni dotiču navike i
pretenzije srednjoevropske sredine koje se i u malograđanskom sloju
moraju zadovoljiti, makar kičem.
U prvom planu je sudbina dvoje dece, napuštene, preplašene,
realno ugrožene. Most je neka vrsta materijalizacije čovekovog
propinjanja iznad provalije, njegov napor da stvori čvrsto tlo tamo gde
ga nema. I baš taj most je ovde truo, raspadnut, spreman da se svakog
časa otvori pod nogama dece. Vreme prelaženja mosta predstavlja
vreme apsolutne neizvesnosti, straha i smrti.
Cveće u devojčicinim rukama simbolizuje bezazlenost detinjstva,
prekinutu vezu s jednom već izgubljenom bezbednošću. Čini se da ona
ipak snažno i odlučno grabi napred, pridržavajući se za to svoje cveće i
za svoj slamni šešir, uzdajući se, dakle, u sebe. Dečak i ne pokušava da
beži, on traži oslonca u truloj ogradi.
Čitav prizor tone u ljubičastu svetlost, boju koja nije mrak, no
koja neopozivo označava njegovo padanje. Jedina svetlost, jedine boje
koje nisu zloslutne, pripadaju nestvarnom svetu. Slika žene koja lebdi
je dvosmislena. Ona je Nimfa koja izranja iz vode i Anđeo-čuvar koji se

1
spušta, mlada lepotica koja uzbuđuje i privlači i majka koja bdi i štiti.
Ova slika čini još tamnijom atmosferu koja pritiska stvarnost.
Pojam Nimfe ne označava samo mitološko biće, niže božanstvo
voda i šuma, nego i drugi stupanj u preobražaju insekta od larve do
odraslog insekta. Simbol leptira se vezuje za pojam vaskrsenja, dakle
spasenja, ali i smrti.
Višeznačni pojam imago označava i sliku osobe, obrazovanu u
detinjstvu, koja je vezana za prvobitne frustracije i zadovoljstva, i ima
jak afektivni naboj. Obično je reč o slici dobre ili rđave majke. A da je
simbol na litografiji ženskog pola, van je svake sumnje.
Na litografiji otac nije prikazan. No, upravo njegovo odsustvo
daje smisao slici: deca kao da su poslana da se spasavaju sama jer će
tako možda biti lakše.
Ambis koji zjapi pod njihovim nejakim koracima ne simbolizuje
bilo kakvu opasnost, već očevu sudbinu koja preti da ih proguta i pred
kojim je i majka nemoćna.
Vezanost za probleme jevrejskoga roda nema ništa od idejnog,
verskog ili rasnog opredeljenja; ništa od bilo kakve ideologije
semitizma ili borbe protiv antisemitizma. Ona je u biti afektivne
prirode, ona je uopšteni vid piščeve vezanosti za oca.
Očev i majčin lik su stalno zajedno, kreću se uporedo, ali se nigde
ne stapaju u jedno, gotovo se ne dotiču.
Majka ulazi u pripovedačevo detinjstvo tiho, „bešumno”, ona je
zapravo od prvog časa u njemu, šireći oko sebe sigurnost i spokojstvo.
Ti odavno izgubljeni trenuci javljaju se sada u sećanju pripovedača –
odraslog čoveka – prevučeni patinom vremena koje je prohujalo,
istrošeno kao onaj poslužavnik u majčinoj ruci.
Edit unosi u sumornost i bedu pripovedačevog detinjstva dah i
otmenost jednog sasvim drugog, dalekog i pre svih ovih događaja
umrlog sveta. Pripovedač se zaljubljuje u nju upravo zato što ona
predstavlja neki čudan spoj ustreptale ženstvenosti i bestelesnosti, što
budi čulnost da bi je odmah pretvorila u sanjarenje. On vreba njeno
telo, ali ga mnogo više u biti platonski opija eterična otmenost njenog
bića.
Majka je takve oblike neverstva kažnjavala svojom tugom,
zapravo svojom ljubomorom, vezujući afektivno svoga sina još čvršće
za sebe.
2
 Gospođica Edit ne pripada majčinom već očevom krugu. U toj
panonskoj palanci ona predstavlja više tužan nego smešan odjek
Srednje Evrope, slomljenu figuricu njene dekadentne secesije.