VOJIN ŠENK:​ ​Čovek je najproduktivniji kad radi ono što voli i kad voli ono što radi

Na naučno-stručnoj raspravi “Kako povećati zaposlenost u Srbiji?” u organizaciji Univerziteta u

Novom Sadu i Naučnog društva ekonomista Srbije, govorilo se o trenutnom stanju na tržištu
radasa stanovišta ekonomije, ali i promenama koje treba sprovesti u današnjem obrazovanju,
kako bi se društvu ponudio brži i dinamičniji razvoj.

Nešto o tome, za “Odjek” je rekao i prof. dr Vojin Šenk, predsednik programskog veća katedre
za preduzetništvo UNESCO-a i šef katedre za telekomunikacije i obradu signala na Fakultetu
tehničkih nauka.

“Mi još uvek pričamo o zapošljavanju kao načinu da se nekom nađe posao. Mi zamišljamo
reindustrijalizaciju. Radnici zamišljaju državu koja će im dati platu ako oni pošteno odrade osam
sati rada, osam sati sedenja na poslu. Mi ne shvatamo da nikako sa ovim primanjima koje imamo
u Srbiji ne možemo biti konkurenti zemljama istočne Azije. Ne samo zbog niže cene rada, nego
zbog višeg stepena tehnološke inkluzivnosti u onom što se radi. Naša tehnološka podloga je
daleko ispod onoga što postoji u Kini i mi se nikada u sledećih 100 godina ne možemo nositi sa
njima na njihovom terenu. Njihov teren je ono što je nekada bio naš teren.”

Koji su najveći problemi koji koče Srbiju u planu povećanja zaposlenosti?

Ja mislim da je najveći problem naša radna snaga koja nije prilagođena zahtevima tržišta. Radna
snaga koja ne zna ono što se traži, verovatno zna ono što se ne traži s jedne strane. S druge
strane, možda je u pitanju i sindikalno razmišljanje. Tako razmišljaju ljudi koji smatraju da posao
treba da dobiju, a ne da ga naprave. Ljudi koji smatraju da posao treba da dobiju od države,
umesto da oni državi plate poreze pa da država pravi infrastrukturu. Ljudi koji kad se zaposle
misle da su Đorđe Čvarkov.

U kojoj meri sistem obrazovanja u Srbiji utiče na trenutno stanje na tržištu rada?

Mi proizvodimo reprodukcione ljude. Ljude koji su sposobni da memorišu i da reprodukuju. Oni

koji nisu sposbni da memorišu, oni to memorišu na neki nosač informacija poput puškica ili
audio nosača, što im pomaže u reprodukciji. Naša škola u neverovatno maloj meri zahteva od
dece da misle, a strašno ih tera da ponavljaju. Pritom imamo i “osvetu lošeg đaka” – oni koji
odlučuju su nekada imali problema sa školom i smatraju da je rešenje u smanjenju količine
gradiva. I svaka reforma koju smo do sad imali, svodila se na smanjenje količine gradiva, a ne na
promenu vrste i načina učenja. Problem prolaznosti rešavan je neprekidno smanjanjem zahteva, a
ne promenom sadržaja. I dalje se zahteva memorisanje i reprodukcija, a ne razmišljanje.

Kakve promene u sistemu obrazovanja bi izrodile neke nove nade za našu privredu?
Mislim da karavan sa jako puno kamila ne može da postoji. Zato što takav karavan uvek ide
brzinom najsporije kamile. Mislim da je rešenje za školski sistem jedna apsolutna fragmentacija.
S jedne strane, da razbijemo karavane na karavane brzih, srednjih i sporijih kamila. Kada se
otkrije da je neko talentovan, da on i ide u školu za talentovane. Ostali idu u obične, a mislim da
treba da postoje i škole za netalentovane. To ne znači da je neko potpuno netalentovan jer postoji
sedam tipova inteligencije. Treba što pre razdvojiti da svako bude pripreman za ono što ga čini
srećnim i za šta je talentova, i onda ići ka tome da se postignu što viši ciljevi. To je jedan vid
razbijanja – po količini talenta. Drugi tip razbijanja je vremenski. Obrazovni sistem je filter sa
kašnjenjem od 17 godina: osam godina osnovne škole, četiri godine srednje škole, pet godina na
univerzitetu. Blok od sedamnaest godina je predugačak. Mi bi trebalo da imamo blok od 10
godina i nakon toga odmah bi trebalo da usledi neko usmeravanje, pa kad nekom zatreba dodatno
znanje da ima blokove od po nekoliko godina koji to dopunjavaju. Sasvim je sigurno da
univerzitetsko školovanje, umesto jednog bloka od pet i jednog bloka od šest godina za
doktorske studije, treba da traje tri godine, pa onda da usledi dve godine zaposlenja i slično.
Mislim da diploma ne treba da važi doveka nego pet godina i nakon toga bi trebalo da se obnovi.
I da ne postoje fiksni kurikulumi već da postoji jedan spisak svih mogućih znanja koja se nude i
da student bira šta hoće.

Na tribini “Kako povećati zaposlenost u Srbiji?” ste se dotakli izgradnje

Naučno-tehnološkog parka. Šta je Naučno-tehnološki park i kako on može da pomogne
mladim školovanim naučnicima i inženjerima?

Naučno-tehnološki park je skup zgrada u kojima na istom mestu imate tri delatnosti: istraživanje,
nauku, razvoj tehnologije i obrazovanje studenata. Tako da ono što se osmisli u istraživačkim
laboratorijama odmah pređe u susednu prostoriju gde se nalazi razvojni pogon neke firme i onda
se od toga pravi proizvod za tržište. U taj program su uključeni i studenti. Studenti od druge
godine pa nadalje u svakoj od firmi u Naučno-tehnološkom parku provode neko vreme na praksi.
Idu iz jedne firme u drugu i skupljaju različita znanja, prolaze istovremeno kroz istraživačke
laboratorije i uče. A učenje je praktično. U samom Naučno-tehnološkom parku treba da budu
prisutna razvojna odeljenja nekoliko desetina firmi koji onda u interakciji sa istraživačkom
institucijom, univerzitetom ili naučnim institutom mogu da generišu zahteve šta treba da se radi
u istraživanju da bi bili rešeni njihovi problemi. S druge strane, ovi iz istraživačkog laboratorija
koji generišu rešenja koji nisu zahtevana mogu da ih ponude firmama. A firme su tu na istom
mestu zajedno sa studentima. Studenti se finansiraju dok uče jer su potrebni tim razvojnim
preduzećima. Time je rešen problem finansiranja nauke, finansiranja studija i studenata, kao i
razvoja u firmama sa stanovišta dotoka kvalitetne radne snage i naučnih rezultata koje treba
primeniti u praksi.
Da li mislite da bi izgradnja Naučno-tehnološkog parka sprečio takozvani “odliv
mozgova”?

U velikoj meri, ono što smo do sad na tom putu uradili, sprečilo je odliv mozgova u domenu
informaciono-komunikacionih tehnologija. Do sad je sa Univerziteta u Novom Sadu, a to je oko
90 odsto sa Fakulteta tehničkih nauka osnovano 104 kompanije koje su krajem 2013. godine, po
zvaničnim podacima Agencije za privredne registre, zaposlile preko 2.500 ljudi i ostvarile
zajednički zbirni prihod od 72 miliona evra, što je u ovom gradu veliki broj.

Koje su oblasti u privredi najperspektivnije

Mislim manipulacija genima može biti posao budućnosti. Sada su jako popularne informacione i
komunikacione tehnologije i sad ćemo imati sve veću i veću navalu za to. Mislim da nam
budućnost donosi baš u tom domenu jedan čudan preokret, odnosno da će programeri ubiti sami
sebe. Razviće takve programske jezike koji biti tako jednostavni za korišćenje, pa će svako njima
moći da radi bez nekog posebnog školovanja. U velikoj meri to je sada tako. Mislim da su
znaimanja budućnosti sasvim siugurno

Kako povećati zaposlenost u Srbiji?

Kad bi svi danas bili obučeni za informaciono-komunikacione tehnologije, svi bi imali posao.
Ali, nije se svako rodio za to. Relativno mali broj ljudi može da radi u tom sektoru. Mozak nekog
ko može da programira je mozak matematičara, a mnogi ljudi jednostavno ne vole matematiku.
Nije da je ne vole, ali nije im ni bliska. Čovek je najproduktivniji kad radi ono što voli i kad voli
ono što radi. To su dve različite stvari. Prvo znači da ume da pronađe ono što voli, a drugo znači
da, ako to nije uspeo, nauči da voli ono što radi. To drugo je rezervna opcija. ​ ​Međutim, većina
ljudi radi ono što ne voli i ne voli ono što radi. Tu postoji i problem moderne tehnologije. Brzina
rasta tehnologije je prevazišla obrazovni sistem, odnosno brzinu reakcije obrazovnog sistema.
Svakih par godina, student mora da dopunjava znanje jer se sve jako brzo menja. I danas, zbog
brzine razvoja ne možete da opstanete ako ne ulažete puno u istraživanje i razvoj. Ako ne
dostignete monopol na tržištu – a monopol imate ako ste dugo ulagali u istraživanje i razvoj – vi
jedini nudite nešto i cena vašeg proizvoda ne zavisi od vaših troškova nego od potreba kupaca. U
tom trenutku imate situaciju da generišete profit, a da drugi ne mogu da prođu. Oni onda moraju
da ulažu u istraživanje i razvoj. Svi moraju da ulažu sve više. Što znači da ubrzavamo stanje na
tržištu. Stalno imamo nove tehnologije i čim neko to ne prati, on propada na tržištu. Da bi se
moglo sve to razvijati, moraju da postoje adekvatna znanja.