SIGMUND FROJD

"MOJSIJE I MONOTEIZAM"
SADRŽAJ:

I MOJSIJE- EGIPCANIN……………………………………………………………3

II AKO JE MOJSIJE BIO EGIPCANIN……………………………………………...4

III MOJSIJE, NJEGOV NAROD I MONOTEISTIČKA RELIGIJA…………...……10

-PRVI DEO:
A- ISTORIJSKA HIPOTEZA……………………………………………………..10
B- PERIOD LATENCIJE I TRADICIJE…………………………………………..11
C- ANALOGIJA……………………………………………………………….…..11
D- PRIMENA………………………………………………………………………13

-DRUGI DEO- REZIME I KAPITULACIJA;

a) IZRAILJSKI NAROD……………………………………………………….….14
b) VELIKI ČOVEK………………………...……………………………………...14
c) NAPREDAK U DUHOVNOSTI……………………………………….………15
d) ODRICANJE OD NAGONA…………………………………………………..15
e) SADRŽAJ ISTINE U RELIGIJI………………………………………………..15

IV SPISAK KORIŠCENE LITERATURE………………………………….………..17

2
 Frojd je ovim delom napravio pomak ka ispitivanju religije kao jednog od najvažnijih kulturnih
fenomena. Moglo bi se reci da je ovo delo treci po redu nastavak velike Frojdove studije o
religiji. Prvi esej, u kome Frojd počinje da se bavi fenomenom religije je "Buducnost jedne
iluzije"(obrazlaže pojavu i ulogu religioznih ideja u kulturi, ali nudi i razloge zasto ih vernici i
dalje prihvataju)."Nelagodnost u kulturi" važi za direktan nastavak prvog dela( Frojd ovde
opisuje poreklo i razvoj civilizacije, pomocu potiskivanja i restauracije nagonskih zelja). I trecim
delom se moze smatrati knjiga "Mojsije i monoteizam", ojavljena u celini 1939. godine.

Ovo delo Frojd je objavio u nekoliko delova. Prvo objavljeno je poglavlje"Mojsije- Egipcanin"
u casopisu Imago, i na tom je delu kasije "podignuta" istorijska konstrukcija "Ako je Mojsije bio
Egipcanin". Treci deo knjige je objavljen mnogo godina kasnije, tek u martu 1938.godine, ali u
Engleskoj, sto je Frojdu olakšalo sam posao i izdavanje jer je neposredno pre toga napustio svoju
otdzbinu jer je na vlast dosla nemacka inkvizicija, koja bi, kaze Frojd, verovatno zabranila
izdavanje a i samu psihoanalizu.

I MOJSIJE-EGIPCANIN

Prvo se moramo zapitati da li je Mojsije istorijska licnost ili samo tvorevina legendi. Ako je
stvarno živeo nekada, to onda mora biti oko XIII ili XIV veka pre nove ere. Jedino sto o njemu
znamo potiče iz svetih knjiga i jevrejskih pisanih predanja. Ipak, vecina istoričara smatra da je on
zaista živeo i da se sa njim zaista dogodio veliki Izlazak iz Egipta.

Prvo sto Frojdu zapada za oko a vezano je za Mojsija je samo njegovo ime koje na hebrejskom
glasi "Moše". Prva prica u drugom delu Eksodusa govori o tome kako je egipatska princeza
pronašla dete u vodi i dala mu ime sa etimološkom motivacijom, ali mnogi autori su se slozili da
"Moše" u najboljem slucaju moze znaciti "Izvaditelj" i da se to ne moze sloziti sa Biblijskom
interpretacijom "Onaj sto je iz vode izvučen". Ovu tvrdnju potkrepljuju jos dva jaka argumenta:
prvo, namece se pitanje zašto bi egipatska princeza detetu davala ime izvedeno iz hebrejskog
jezika, i drugo, da voda iz koje je dete izvučeno verovatno nije bila voda Nila. Ali, vecina
istoričara tvrdi da ime Mojsije potiče iz egipatskog jezičkog blaga i da znaci "dete", i skracenica
je za puniji oblik kao sto je "Amon-mose " što znači "Amon-dete", dok je i ovaj izraz skracenica
punijeg naziva "Amon je poklonio dete". Vremenom "dete" je uzelo opštiji oblik "Mose" i ovaj
naziv se često nalazi na starim egipatskim spomenicima. Pretpostavljaju da je Mojsijev otac dao
ime svom sinu spojeno sa imenom boga- Ptah ili Amon, pa je ime boga polako isčezlo i on je
jednostavno ostao "Mose". Ovu pretpostavku Frojd je doslovno reprodukovao, uz čudjenje sto je
Bastijan izostavio da pomene sličnosti koje su se susretale kroz istoriju Egipta kao sto su imena
Ra-mose (Ramzes) ili Tut-mose (Tot-mes).

Frojd, zatim, obraca mnogo pažnje na sam kroj legende o Mojsiju uporedjujuci je sa klasičnim
legendama o junacima, ali Mojsijeva priča je drugačija. Njegova porodica je bila ugledna,
dovoljno skromna. Mojsije je dete jevrejskih Levita. Medjutim, druga porodica niskog porekla
(kako to obično biva u takvim pričama), zamenjena je egipatskom kraljevskom kucom, princeza
ga odgaja kao svog sina. Ovo, ponovo, ne ide u prilog temi Frojdovog rada jer Egipcani siguno
ne bi velicali Jevrejina kao svog junaka, tako da je očigledno da je ovo jevrejska prica o
njihovom čoveku, ali i ovde postoji jedna zbunjujuca okolnost- zasto bi se Jevreji dičili legendom
koja je od Mojsija napravila stranca?

3
II AKO JE MOJSIJE BIO EGIPCANIN…
1)

Frojdovi argumenti za dokaz da je Mojsije bio Egipcanin u predhodnom delu su poprilično

nesigurni, osim davno utvrdjene činjenice da je njegovo ime stvarno bilo egipatsko. U ovom,
drugom delu, dotaci ce neka druga načela koja ce mu pomoci, u maloj meri da svojoj pretpostavci
da čvršcu podlogu. Odmah postavlja sledece pitanje- ako se jedan narod ili pleme sprema na
veliki poduhvat, u ovom slučaju odvajanja od drugog naroda, logično je da se jedan čovek
uzdigne kao njihov vodja, ili da se putem izbora odredi za tu ulogu. Ali, sta je trebalo uglednom
Egipcaninu da se zauzme za tudji narod, i to Egipcaninu koji je očigledno vrsio visoku funkciju
medju svojim narodom, možda princ, sveštenik ili namesnik? Pored svega toga, stao je na stranu
kulturno zaostalih došljaka i sa njima napustio svoju zemlju. Tome dodati činjenicu posebnog
prezira Egipcana prema sebi stranom narodu, čini sve ovo veoma neverovatnim slučajem. Ne
smemo zaboraviti ni to da Mojsije nije bio samo vodja ovog naroda, vec i njihov zakonodavac i
vaspitač, ali i čovek koji ih je prisilio na novu veru koja je i danas poznata kao mojsijevska. Vise
je nego očigledno da kada neko želi nekoga da preobrati u drugu religiju, koristi svoju vlastitu,
što nam moze poslužiti kao, još uvek nestabilna činjenica, da je Mojsije za novu religiju naroda
koje je "oslobadjao" uzeo egipatsku religiju. Ako uporedimo mojsijevsku nastalu religiju sa
starom egipatskom vidimo mnogo razlika. Mojsijeva religija je kruti monoteizam, postoji samo
jedan Bog, on je jedini, svemocan, nedokučiv, njegov lik je zabranjeno slikati, ili ga uopšte
praviti, kao sto je zabranjeno izgovarati i njegovo ime. U egiptskoj religiji postoji jedva
pregledna paleta božanstava različitog dostojanstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih
prirodnih sila, čak i apstrakcija poput Maata (istina, pravednost), ili nakaza poput patuljastog
Besa. Takodje, mojsijevska religija je odbacila svaki moguci oblik magije i vradzbina, dok je
suprotno u egipatskoj. Nijedan drugi narod starog veka se nije toliko trudio da opovrgne smrt i
toliko se mučno starao da omoguci egzistenciju u onostranom kao Egipcani, i shodno tome bog
mrtvih Oziris, gospodar tog drugog sveta bio je najpopularniji i najneosporeniji od svih drugih
bogova. Naprotiv, starojevrejska religija se potpuno odreka besmrtnosti; nigde i nikad se ne
spominje mogucnost nastavka zivota posle smrti. Ali, prvi zakljucak da je religija koju je Mojsije
dao Jevrejima bila njegova vlastita, egipatska razbio se o saznanje da medju tim dvema religijama
postoji različitost, cak suprotnost.

2)

Ali, postoje dokazi koji nam otvaraju jos jednu mogucnost poistovecivanja neke egipatske
religije sa starojevrejskom. Nije oduvek egipatska religija bila tako čvrsta i postojana, kroz vreme
bivala je poljuljana od strane različitih ljudi. Prvi koji je pokušao da politeizam u Egiptu prevede
u monoteizam je Amenhotep IV, faraon XVIII dinastije. Mladi kralj je postao pobornik, davno
zaboravljenog boga Sunca Atona ili Atuma i cela "nova" religija dobija ime Atonova religija.
Takodje, sam faraon menja ime iz Amenhotep u Ihnaton, potom napusta Tebu vernu Amonu i
nizvodno gradi svoju novu prestonicu Ahetaton (Atonov horizont). Danas se te ruševine nazivaju
Tel-el-Amarna. Ihnaton je vladao svega sedamnaest godina, posle čega na vlast dolazi njegov zet
Tutanhaton koji je bio primoran da se vrati u Tebu i da u svom imenu Atona zameni Amonom.
Atonova religija je ubrzo bila ugašena, a Ihnatonova nova prestonica- razorena.

4
3)

Ako se uporede Atonova (od koje je malo sta ostalo) i starojevrejska religija uočavaju se
sličnosti. Atonova religija odbacuje sve mitsko, magijsko i vradzbinsko. Slika samog Atona
nikada nije pronadjena ( Ihnaton je zabranio da se pravi bilo kakav urezan Atonov lik, jer je
tvrdio da Bog nema oblik, i držao se tog mišljenja celog zivota), dok se bog Sunca prikazivao
diskom od koga polaze zraci koji se završavaju ljudskim rukama. Takodje, obeležava je i potpuno
cutanje o bogu mrtvih Ozirisu i carstvu mrtvih.

Frojd ovde uvodi i jevrejski kredo koji glasi:" Cuj, o Izrailju, nas bog Adonaj jeste jedini Bog",
i navodi sličnost izmedju imena sirijskog božanstva Adonisa i imena Aton, ali napominje da je to
samo pretpostavka, a ne dokaz.

Jedina razlika izmedju ove dve religije je ta što jevrejska potpuno napušta kult Sunca, dok se
Atonova oslanjala na njega. Prvi važan argument u prilog ove teze, po Frojdu, je vezan za
nepostojanje onostranog kod Jevreja, ali čudjenju dolazi kraj kada se sa te religije vratimo na
Atonovu i usvojimo da je ta negacija odatle proizašla, jer je ona za Ihnatona bila nužnost pri
suzbijanju narodne t.j Amonove religije u kojoj je bog mrtvih Oziris igrao možda vecu ulogu
nego bilo koji bog gornjeg sveta.

Mojsije je uveo i obred obrezivanja medju Jevreje. Po Bibliji obezivanje postoji iz dva razloga:
prvi- ono vraca u doba praotaca kao znak povezanosti izmedju Boga i Avrama, dok je po drugom
Mojsije razgnevio Boga jer je zanemario sveti običaj, pa ga je Bog hteo ubiti, a onda je Mojsijeva
zena Madijanka brzim izvodjenjem operacije spasila muža od Bozjeg gneva. Ali, to nas ne sme
zavesti, jer je obrezivanje došlo iz Egipta. Herodot saopštava kako je obred obrezivanja u Egiptu
odavno bio odomacen i njegovi podaci su potvrdjeni nalazima na mumijama, pa čak i crtežima na
zidovima grobnica. Potvrdjena činjenica je da Semiti, Vavilonci, Sumerci, kao i žitelji Hanana
(Biblija) nisu bili obrezani, tako da se činjenica da su Jevreji obred obrezivanja dobili drugim
putem osim iz Egipta može se odbaciti.

Zašto je Mojsije među Jevreje (odbegle Egipcane) doneo egipatski običaj? Frojd smatra da on
nije želeo da njegov narod bude na nižoj lestvici nego Egipcani, želeo je od njih da napravi Sveti
narod. Takođe, taj ih je običaj verovatno trebao izdvojiti od naroda medju koji su pošli.

4)

Sigmund Frojd u ovom delu iznosi svoje pretpostavke da je Mojsije bio član prve monoteističke
škole u Onu, odakle je i potekla Ihnatonova ideja o monoteizmu. Možda je bio čak samo i
pristalica, nije morao živeti u to vreme. Ta mogucnost bi približila vreme Izlaska vec
pretpostavljenom datumu - XIII veku, ali ništa osim toga.

Iznosi se činjenica da je Mojsije bio "težak na jeziku" što vodi govornoj inhibiciji ili mani, pa
dok je pričao sa faraonom bila mu je potrebna pomoc čoveka koga nazivaju njegovim bratom-
Arona. Ali, to se može protumačiti i na drugi nacin. Priča verovatno ima za cilj da pokaže da je
Mojsije bio stranac kome je bila neophodna pomoc prevodioca da komunicira sa svojim
semitskim Novo-Egipcanima, bar u početku njihovih odnosa. Ovo se može uzeti za jos jednu
tvrdnju da je Mojsije ipak bio Egipcanin.
5
 Po Biblijskim pričama jevrejska plemena iz kojih je kasnije proistekao izrailjski narod jesu u
određenom trenutku usvojila novu religiju. Ali, taj se događaj nije dogodio u Egiptu niti u
podnožju neke gore na Sinajskom poluostrvu, vec na mestu koje se zove Meri-vat-Kadis, oaza u
predelu južno od Palestine između istočnog kraja Sinajskog poluostrva i arabijske zapadne
granice. Tu su oni preuzeli kult boga Jahvea, verovatno od arabijskog plemena Madijanaca koji
su živeli veoma blizu. Za Jahvea se pretpostavlja da je bio bog vulkana, a vulkana u ovom
području ima samo uz zapadnu arabijsku granicu. Tako da je verovatno prebivalište Jahvea,
strašnog, krvoločnog demona koji se nocu pojavljuje jer zazire od dnevne svetlosti, bilo na
planina Sinaj-Horiv.

Arabijska plemena svog posrednika u vezi sa bogom, nazivaju Mojsijem, koji je bio zet
Madijamskog sveštenika Jotora čija je stada čuvao kada je začuo božji poziv. Ali, ovo
povezivanje bi moglo da zbuni. Ako uporedimo medijamskog Mojsija kome stara tradicija
pripisuje uvođenje bronzane zmije kao boga isceljenja, i Mojsija- odbeglog Egipcanina koji
osniva veru u kojoj je strogo zabranjena magija i vračanje, dolazimo do zaključka da su to ipak
dva čoveka i da jedan profil ne odgovara drugom.

5)

Međutim, Zelin je došao do otkrica koje rešava ovaj problem. 1922. kod proroka Osija
pronašao je znake predanja koje kazuje kako je osnivač religije Mojsije umro nasilnom smrcu u
jednoj pobuni svog nasilnog i tvrdoglavog naroda. Time se gasi i njegova religija. Pored Osija,
ovakvi dokazi se srecu i kod mnogih drugih kasnijih proroka. Po njima onaj koji je tako sramotno
ubijen vratice se medju žive i svoj narod povesti u carstvo večitog blaženja. Ali, Frojd ovde samo
iznosi da ovako ne može biti jer se vreme katastrofe prvog Mojsija ne slaže sa Izlaskom.

Jedino sto Frojd sa sigurnošcu tvrdi je spajanje plemena odbeglog iz Egipta sa okolnim
plemenima rezultiralo stvaranje novog naroda koje je za svoju religiju uzelo Jahveovu. Dok
kasnije prodiru i u Hanan i namecu svoju veru. To je očigledno znajuci činjenicu da se
novonastala "nacija" posle kratkog perioda zbog političkih neslaganja razdvojila na dva dela:
Izrailjevo i Judino carstvo.

Za najvecu zagonetku jevrejske istorije smatra se poreklo Levita. Oni se izvode iz jednog od
dvanaest Izrailjevih plemena, iz Levijevog plemena, ali nijedno predanje nam ne govori odakle su
oni došli i koji deo osvojenog Hanana im je bio dodeljen. Leviti zauzimaju najvažnija sveštenička
mesta, ali ipak se razlikuju od sveštenika. Oni nisu nužno sveštenici, niti je to ime neke kaste.
Predanje o Mojsiju nam može predočiti neka objašnjenja- Mojsije Egipcanin sigurno nije pošao
među stran narod bez svoje pratnje. Poveo je sa sobom pisara, najbliže pristalice, sluge. Oni se
smatraju prvobitnim Levitima. Izobličavanjem stanja stvari možemo reci da su Leviti bili
Mojsijevi ljudi. To se moze dokazati Frojdovom tvrdnjom da su se jedino među Levitima i dalje
sretala egipatska imena. Oni su se sa narednim generacijama umnožili, spojili se sa narodima
među kojima su živeli, ali ostali su verni svom vođi i poštovali i čuvali njegovu tradiciju. U
vreme ujedinjenja sa onima koji su verovali u Jahvea, Leviti su činili uticajnu manjinu, kulturno
nadmocnu naspram ostalih.

6
 Ovde nam može pomoci obred obrezivanja. S obrizom na to da smo uspeli identifikovati
Levite, veoma je moguce da je obrezivanje bilo ustupak njima ako prihvate Jahveovu religiju. Ali
,modža to nije bio jedini ustupak Levitima. Imajuci u vidu da su oni bili Atonove pristalice, (ako
smo vec rekli da je Mojsije bio pristalica škole u Onu), a njima je bilo zabranjeno izgovarati
bozje ime, mozemo pretpostaviti da od njih potiče zabrana korišcenja Jahveovog imena. Jahvea
nazivaju Adonaj.

Na kraju ovog poglavlja Frojd potpuno razdvaja dva Mojsija, prevashodno po opisima iz
Biblije i nekim vrstama kompromisa izmedju Egipta i Kadisa i istocnog Jordana. Pretpostavlja da
egipatski Mojsije nikada nije bio u Kadisu, niti ikad čuo za ime Jahve, a da madijamski narod
nikada nije bio u Egiptu niti znao sta o Atonu. U cilju spajanja tih dveju licnosti predanja (ili
legenda) imalo je kao zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam, i videli smo da je za to
postojalo više od jednog objašnjenja.

6)

U kasnijim prilozima biblijskom tekstu sprovodila se namera da se izbegne spominjanje

Kadisa. Mesto osnivanja religije postala je konačno sveta gora Sinaj-Horiv. Nije potpuno jasan
motiv za ovo.
Od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog teksta od strane Jezdre i Nemija proteklo je osam
stotina godina- Jahveova religija doživljavala retrogradnu evoluciju koja je išla do slaganja,
možda sve do istovetnosti sa iskonskom Mojsijevom religijom. Ovo predstavlja fatalni sadržaj
istorije jevrejske religije.

7)

U ovom delu Frojd pokušava rekonstruisati datume određenih događaja. Izlazak iz Egipta se
dogodio posle gašenja osamnaeste dinastije, znači negde oko 1350. godine pre Hrista. Drugi
značajan datum pruža nam natpis sa stele faraona Merneptaha (1225-1215), koja veliča pobedu
nad Isiraalom (Izrailjem). U godinu 1215. se mogu situirati dogadjaji u Kadisu.

III MOJSIJE, NJEGOV NAROD I MONOTEISTICKA RELIGIJA

PRVI DEO
A- ISTORIJSKA HIPOTEZA

Vec smo izneli najbitnije odrednice Atonove, Mojsijeve i Jahveove religije i uspeli da ih do
određene mere povežemo i postavimo u odgovarajuce vreme. Rečeno je da je Mojsije Egipcanin
u Hanan doneo Atonovu religiju, ali ubrzo potom ljudi ubijaju Mojsija i odbacuju njegovu veru.
Vracaju se Jahveovoj religiji, dok Leviti prisvajaju istu, uz neke svoje običaje i obrede-
obrezivanje i zabrana izgovaranja božjeg imena.

Sveštenici su nastojali da povezu kasniju jevrejsku religiju sa Mojsijevim predavanjem zakona,

ali tu prazninu u prvi mah popunjava Jahveov kult. Kada su stvari postale tako očigledne,
sveštenici su preradama pokušali da novog boga Jahvea postave kao boga otaca. Očigledno je da
postoji veliki vremenski jaz izmedju jevrejske i Jahveove religije. Frojd ce pokušati da ga popuni.
7
B - PERIOD LATENCIJE I TRADICIJE

Opredeljujemo se za verovanje da su ideje o jednom jedinom bogu kao i odbacivanje magijskih

obreda stvarno bili mojsijevska učenja koja u prvi mah nisu naisla na odziv, ali po isteku drugog
intervala stupaju na snagu i bivaju trajno utemeljena.

Za fenomen latencije u istoriji jevrejske religije nudi se objašljenje kako se činjenice i sadržaji
koje su zvanični istoričari namerno poricali nikada nisu izgubile. Informacije o njima su se i dalje
održavale u narodu. Neobična činjenica koju tu srecemo jeste da su ta predanja umesto da
vremenom slabe, tokom stoleca bivala sve mocnija da bi se na kraju pokazala dovoljno snažnim
da bi odlučujuce uticala na mišljenje i delanje naroda.

Jevrejski narod je napustio Atonovu religiju koju mu je doneo Mojsije i usvojio kult drugog
boga. Svim naporima sledecih naraštaja nije pošlo za rukom da prekriju tu ponižavajucu
činjenicu. Ali, ipak, Mojsijeva religija nije nestala ne ostavljajuci za sobom nikakvog traga.
Očuvala se neka vrsta secanja na nju. Sve ovo je najzad uspelo da Jahvea preobrati u Mojsijevog
boga i ponovo oživi Mojsijevu religiju koja je pre mnogo vekova bila uspostavljena, a zatim
napuštena.

C- ANALOGIJA

Jedina zadovoljavajuca analogija za čudnovat tok događaja koji smo otkrili u istoriji jevrejske
religije, nalazi se na jednom naoko udaljenom području-psihoanalizi, preciznije, u genezi ljudskih
neuroza. To je oblast koja pripada individualnoj psihologiji,, dok se relgijski fenomeni moraju
ubrojati u psihologiju mase.

Rano doživljene, pa kasnije zaboravljene utiske, kojima pridajemo veliko značenje za

etimologiju neuroza, nazivamo TRAUMAMA. Neuroza se ne stiče, vec se razvija. Ali, u vezi sa
ovim moraju se podvuci dva momenta: prvi, da geneza neuroze svuda i uvek zadire sve do vrlo
ranih utisaka iz detinjstva. Drugi: tačno je da postoje slučajevi koje čovek označava kao
"traumatske" jer posledice vuku koren iz jednog ili više snažnih utisaka u tom ranom periodu,
utisaka koji su umakli normalnom otklanjanju, tako da bi čovek mogao misliti: da se ti utisci nisu
doživeli, neuroza se ne bi pojavila.

I
1) Sve traume pripadaju ranom detinjstvu, do pete godine. Utisci iz perioda kada dete počinje
da govori vaze za posebno značajne. Vremenski interval između druge i četvrte godine izgleda
najvažniji.
2) Dotični doživljaji su, po pravilu, potpuno zaboravljeni, nisu pristupačni secanju.
3) Oni se odnose na utiske seksualne i agresivne prirode, sigurno i na rana oštecenja ega
(narcističke ozlede).
Nasuprot popularnom mišljenju čovekov seksualni život pokazuje rani procvat koji se oko pete
godine okončava, kasnije, sve do puberteta traje tzv. period latencije u kojoj se ne odvija dalji
razvoj seksualnosti, čak se ono sto je postignuto upropašcuje.

8
II
Moraju se istaci dve tacke s obzirom na zajednička svojstva ili osobenosti neurotickih
fenomena.:
1) Posledice traume su dvojake vrste- pozitivne(nastojanje da se traumi ponovo prida vrednost,
da se podseti na zaboravljeni doživljaj ili najbolje da se njegovo ponavljanje iznova doživi. Ta
nastojanja prikazujemo kao fiksaciju za traumu i prisilno ponavljanje) i negativne (ne treba se
ničega secati ili ponavljati iz zaboravljenih trauma. Mozemo ih objediniti kao odbrambene
reakcije. Njihov osnovni izraz su tzv. izbegavanja koja se mogu pojačati do inhibicija ili fobija.
2) Svi ti fenomeni, simptomi kao ograničenja ega i stalne promene karaktera imaju kompulzivni
karakter, tj. pri velikom psihičkom intezitetu oni pokazuju značajnu samostalnost od organizacije
drugih društvenih procesa koji su se prilagodili zahtevima spoljašnje realnosti i koji se
pokoravaju zakonima logičkog mišljenja.

D-PRIMENA

Potvrđuje svoju poznatu priču iz "Totem i tabu", o ubistvu praoca naglašavajuci da je tim
događajem nastao prvi oblik društvene organizacije. Sastojao se iz odricanja od nagona,
priznavanjem uzajamnih obaveza, uvođenjem određenih institucija koje su proglašene
nepovredivim (svetim), znaci počeci morala i pravde. Time su bili uvedeni tabu incesta i zakon
egzogamije. Kasnije dolazi period žena- matrijarhat. Kao zamena za oca u tom periodu, uzima se
životinja, koja kasnije prelazi u ljudskog boga i ne krije se da proizilazi iz totema. Posle dugog
vremenskog intervala vladavine matrijarhata, dolazi do revolucije u kojoj vlast ponovo
preuzimaju muškarci i uvodi se patrijarhat.

Frojd priznaje da je taj istorijski pregled pun praznina i da je u nekim tačkama nepouzdan.
Takodje, kao primer odnosa sinova i oca, on navodi fobije od životinja, stah koji tako neobično
obuzima čoveka da pomisli da ce ga životinja pojesti, ali pominje i kastracioni stah iz istog
razloga.

Ako bi se ovaj istorijski prikaz uzeo kao verodostojan, onda bi se u religijskim učenjima i
ritualima mogle prepoznati dve vrste elemenata: sa jedne strane, fiksacija za staru porodičnu
istoriju i ostaci istih, a sa druge, oživljavanje prošlosti i vracanje posle dugih intervala, onoga sto
je zaboravljeno.

Treba istaci činjenicu da svaki deo koji se vraca iz zaborava prodire čudnom snagom,
neuporedivo snažno utiče na ljudske mase i neodoljivo postavlja zahtev za istinom naspram koga
logički prigovor ostaje bespomocan.

Nijedan drugi deo istorije ,po Frojdu, nam nije tako poznat kao uvođenje monoteizma u
jevrejstvo i njegov nastavak u hrišcanstvu- ako na stranu ostavimo slican razvoj koji bez prekida
mozemo slediti: razvoj od zivotinjskog totema do ljudskog boga sa njegovim redovnim
pratiocem.

9
 Oceubistvo se desilo i u jevrejstvu, ponovili su isti grah ubijanjem Mojsija, svog praoca, božju
prasliku. Monoteizam je pokušaj rešenja problema individualnog, podsvesnog i kolektivnog
emotivnog potiskivanja izazvanog i pojačanog secanjima, a njegov prvi cilj je da dovede do
izmirenja sa uvređenim ocem. Osecanje krivice postaje najvazniji faktor u razvoju religije uopšte,
a posebno monoteizma. Kasnije, Hrist postaje vaskrsli Mojsije, sin čije ce žrtvovanje iskupiti
bracu krivu za prvobitni greh. Ali, ambivalencija ostaje, iako je greh okajan, sin zamenjuje oca i
sam postaje bog.

DRUGI DEO- REZIME I REKAPITULACIJA

Sam Frojd navodi za ovaj deo knjige, da nije nista drugo do verno, često doslovno ponavljanje
prvog dela, skracen u nekim kritickim istraživanjima i uvecan dodacima koji se odnose na
problem: kako je nastao poseban karakter jevrejskog naroda.

a) Izrailjski narod:

Od svih naroda koji su ziveli u Sredozemnom basenu, jevrejski gotovo jedini koji je i danas
sačuvao svoje ime, a i svoju prirodu. Sposobnošcu u pružanju otpora on je prkosio nesrecama i
surovim postupanjima- razvio je posebne karakterne crte i uzgred stekao duševnu nenaklonost
svih drugih naroda. Sada možemo reci da je Mojsije bio čovek koji je Jevrejima utisnuo tu, za sva
vremena značajnu crtu. On je uzdigao njihovo samoosecanje jamčenjem da su oni božji izabrani
narod, nametnuo im osvecenje i obavezao ih na odvajanje od drugih.

b) Veliki čovek:

Veliki čovek na svoju okolinu deluje na dva nacina: svojom ličnošcu i idejom za koju se zalaže.
Velika religijska ideja koju je zastupao čovek Mojsije, nije bila njegova svojina vec ju je preuzeo
od svoga kralja Ihnatona. Jevrejima verovatno nije bilo lako da lik Mojsija razluče od lika
njegovog Boga. To je bila opravdana intuicija jer je Mojsije crte svoje vlastite ličnosti, kao sto su
naprasitost i neumoljivost, mogao uneti u karakter svoga Boga.

c) Napredak u duhovnosti:

Da bi se kod nekog naroda ostvarili trajni psihički učinci, nije dovoljno samo im pričati da su
božji narod, vec se na neki način to mora i objasniti. Tome je poslužila priča o Izlasku iz Egipta.
Čak je uveden praznik Pashe kako bi se održalo secanje na taj događaj.

Među propisima Mojsijeve religije, nalazi se jedan mnogo veci nego sto se vidi u prvi mah. To
je zabrana pravljenja božjeg lika, tj. prisila da se klanja Bogu koji se ne moze videti. Moze se reci
da je Mojsije u toj tački premašio strogost Atonnove religije. Njegov Bog nije imao ni imena ni
lica, ali možda je to bila samo jos jedna mera protiv magijske zloupotreba. Mojsijevska zabrana,
u svakom slucaju, je uzdigla njegovog Boga na viši stupanj duhovnosti.

10
d) Odricanje od nagona:

Mojsije je uvođenjem običaja obrezivanja svoj narod "posvetio". Obrezivanje je simbolički

supstitut za kastraciju koju je praotac nekad, u punomoci svoje apsolutne vlasti, dosudio
sinovima; i onaj ko je prihvatio taj simbol time je pokazao da je bio spreman da se potčini očevoj
volji mada mu je nametao najbolniju žrtvu. U ovom slučaju se pokazuje odricanje od nagona koje
igra jednu od centralnih uloga u religiji. Bog od svog naroda zahteva nista drugo nego čedno i
pravedno vođenje zivota tj. uzdržavanje od svih zadovoljenja nagona.

e) Sadrzaj istine u religiji:

Jevrejima je Mojsije utisnuo karakter time sto im je dao religiju koja je njihovo samoosecanje
toliko uzdigla da su sebe smatrali nadmocnim u odnosu na sve druge narode. Zatim, održali su se
time sto su se držali podalje od ostalih. Pri tom je mešanje krvi manje smetalo jer je ono sto ih je
držalo na okupu bio idealan moment: posedovanje određenih intelektualnih i emocionalnih
dobara. Mojsijeva religija je dovela do tih rezultata: 1) jer je dopustila da narod učestvuje u
veličanstvenosti nove ideje Boga; 2) jer je tvrdila da je narod bio izabran od tog velikog Boga i
određen da prima dokaze njegove naročite naklonosti; 3) jer je narodu nametnula napredak u
duhovnosti, koji je sam po sebi dovoljno značajan, osim toga otvorio put ka visokom uvažavanju
umnog rada i daljim odricanjima od nagona.

11
SPISAK KORIŠCENE LITERATURE:

-Sigmund Frojd, Mojsije i monoteizam, I.P.Grafos Beograd, biblioteka Horizonti, 1975.

-Majkl Palmer, Frojd i Jung o religiji, Narodna knjiga, Beograd, 2001.

12