Računarske mreže i komunikacije

Pojam mreže:

Računarska mreža je grupa samostalnih računara koji su međusobno povezani t.j.

koji mogu da razmenjuju podatke (između njih ne postoji odnos master/slave)

Osnovni motivi za uspostavljanje računarske mreže su:

1. Pristup udaljenim informacijama t.j. podacima kao i njihova razmena
Krstarenje internetom (www), korišćenje zajedničkih baza podataka...
2. Komunikacija čovek-čovek...
E-mail, VOIP (skype, windows messanger)
3. Interaktivna zabava
Igrice u mreži, Google Earth...

Razvijanjem računarskih mreža nastao je odsek telekomunikacija- računarske

telekomunikacije

Proste mreže:

Sadrže jedan centralni računar i više terminala. Terminali predstavljaju ulazno-

izlazne jedinice glavnog računara i ne mogu direktno da komuniciraju (vezani su za
po jedan ulazni port računara). – veza u „zvezdu“
To je najstariji način povezivanja mreža za prenos podataka.

Sl.1 Veza u zvezdu računara sa četiri terminala

U slučaju povezivanja više grupisanih terminala sa udaljenim računarom

neekonomično je svaki terminal povezati zasebno jer se prenos podataka obavlja
brže od rada operatera (recimo da treba povezati 5 terminala koji se nalaze u
Smederevu sa računarom koji je u Beogradu).
U ovakvim slučajevima terminali se vezuju sa udaljenim računarom jednom
zajedničkom linijom. Tada je mreža difuzna t.j. višetačkasta.
Mreža je difuzna (višetačkasta t.j. multipoint) ako više uređaja deli jednu
komunikacionu liniju. Prenos podataka nije multipleksiran (u jednom trenutku
kanalom se prenosi samo jedna poruka).

1
 Prenos podataka u prostoj difuznoj (višetačkastoj) mreži

Sl.2 Primer višetačkaste mreže

Svi terminali primaju svaku poruku koju računar šalje, a samo neki terminali je
koriste. Računar pri slanju poruke terminalu prvo šalje adresu terminala kome je
poruka namenjena. Terminal sa dotičnom adresom poruku prihvata u svoju
memoriju, dok ostali terminali poruku ignorišu.
Terminal šalje poruku računaru samo kada ga računar prozove da to uradi. Zato
računar kada je linija slobodna redom proziva terminale da bi proverio da li neki
terminal čeka da preda računaru poruku.

Postoje dva osnovna načina prozivanja:

- Prozivanje u krug (cirkularno ili roll-call polling)
- Centralno (središno) prozivanje (hub polling)

- Prozivanje u krug: Računar proziva svaki terminal redom (šalje adresu

terminala kojem se obraća i naredbu kojom traži od terminala da ili):
1. potvrdi da je spreman za predaju poruke iz prihvatne memorije
2. odbije poziv (jer je prihvatna memorija prazna)

Svaki terminal ispituje primljenu adresu, i kada je adresa njegova šalje odgovor.
Dobra osobina ovog načina prozivanja je ta što se bitniji terminali mogu češće
prozivati.

- Centralno prozivanje: Kod ovog načina prozivanja računar proziva samo prvi
terminal. On odgovara na poziv, a zatim posebnim kanalom za prozivanja proziva
drugi terminal, drugi terminal proziva treći i tako redom. Poslednji terminal vraća
poziv računaru koji započinje drugi ciklus.
Ovaj način prozivanja rasterećuje računar. Međutim, nije moguće češće prozivanje
važnijih terminala, a i neophodno je postojanje posebnog kanala za interna
prozivanja među terminalima.

Nemogućnost terminala da direktno komuniciraju predstavlja glavni nedostatak

prostih mreža.

Složene (računarske) mreže

2
Složena mreža je mreža u kojoj svaki računar može direktno da komunicira sa bilo
kojim drugim računarom u mreži. Svi računari u mreži po pitanju prenosa podataka
su ravnopravni (serveri u mreži rešavaju druga pitanja: pristup računarima od strane
korisnika, izdavanje IP adresa računarima, na kom se računaru obrađuje neki
program, na kom računaru je smeštena internet prezentacija, gde su fajlovi...)
Svi računari po pitanju prenosa podataka imaju isti status, a mogu biti povezani
žičano, bežično ili kombinovano.

Računarske mreže se najčešće dele prema:

1. Načinu povezivanja u mrežu:

- Topologija sa potpunim povezivanjem

Za povezivanje računara ovakvom topologijom potrebno je napraviti 1/2*N*(N-1)
komunikacionih linija. Svaki računar u toj mreži mora da ima N-1 I/O portova.

Na primer: N=5

Potrebno je ½*N*(N-1) t.j 10 komunikacionih linija.

Svaki računar mora da ima N-1 t.j. 4 I/O porta.

Ovaj način je za veće računarske mreže neekonomičan (postaje neekonomičan već

pri N>3)

- Topologija međupovezivanja računara preko telekomunikacione mreže

3
 Sl 4 Primer povezivanja računara preko telekomunikacione mreže

Svaki računar povezan je na jedan mrežni čvor. Mrežni čvorovi se ne bave

sadržajem podataka, već samo moraju da omoguće putanju prenosa podataka od
izvorišne do odredišne stanice.

2. Podela racunarskih mreža prema načinu prenosa podataka

a) prema vrsti prenosa (simpleks-prenos samo u jednom smeru,

semidupleks-prenos u oba smera ali ne istovremeno, dupleks-
istovremeni prenos u oba smera).
b) prema broju kanala (jedan kanal-serijski prenos bit po bit, više kanala-
paralelni prenos npr 8bitova)

Stanica A Stanica B

Sl. 5 Serijski prenos podataka

4
 Sl. 6. Paralelni prenos podataka

c) podela prema načinu usaglašavanja rada predajne i prijemne stanice

- asinhroni prenos: pre i posle slanja svake binarne reči šalje se

start-bit odnosno stop-bit. Broj prenetih bitova po binarnoj reči povećava se sa 8
na 10 (25%). Dobar kod kratkih pošiljki.

Sl.7 Primer ubacivanja start i stop bita u binarnu reč pri asinhronom prenosu
podataka

- sinhroni prenos: pre otpočinjanja prenosa šalje se signal za

sinhronizaciju u vidu poznate binarne reči nekoliko puta uzastopno kojom (npr za
ASCII 10010110100101101001011010010110) se predajnik i prijemnik dovode
u korak.

d) podela prema tehnici prenosa

- difuzni prenos: Jedan komunikacioni kanal koriste svi računari u
mreži (broadcasting network). Poruke koje šalje jedan računar stižu do svih
ostalih računara u mreži, ali ih primaju samo oni čija je adresa navedena u
adresnom delu poruke.
- komutirani prenos (switched networks, point-to-point): Podaci se
prenose od međučvora do međučvora. Svaki međučvor do kojeg poruka ili
neki njen deo stigne ima zadatak samo da odredi najkraći ili
najrasterećeniji put do sledećeg međučvora. Čvorovi su međusobno
povezani kanalima kroz koje se prenosi multipleksirani signal (najčešće se
koriste multipleks sa frekvencijskom ili vremenskom raspodelom kanala).

5
 Sl. 8 Primer mreže u kojoj se prenos podataka vrši nekom od metoda
komutacije

Poruka iz stanice A u stanicu C može putovati trasama: 1-7-2-6-4 1-3-6-

4 1-3-5-4

Postoje tri osnovna načina komutacije:

 Komutacija linija/kanala (circuit switching)

 Komutacija poruka (message switching)
 Komutacija paketa (packet switching)

Komutacija linija:

Povezivanje se vrši na zahtev predajnika, i kada se veza uspostavi, ona traje dok
se komunikacija dve stanice ne završi (uspostavlja se virtuelna linija). Telefonska
mreža predstavlja klasičan primer ove vrste mreže.
Komutacioni čvorovi su elektromehanički ili elektronski uređaji koji nemaju
mogućnost pamćenja poruke radi njenog kasnijeg emitovanja(otpremanja). Ako su
sve izlazne linije zauzete, zahtevana veza se ne može uspostaviti do trenutka
oslobađanja neke od linija.
Ova vrsta mreže ne podržava broadcasting niti multicasting (računar u jednom
trenutku jednu istu poruku ne može da šalje većem broju računara).
Najveći nedostatak ovog načina komutacije je dužina vremena potrebnog da se
veza uspostavi.
Prednost je to što kada se veza jednom uspostavi, brzina prenosa podataka je
maksimalna za dati standard mreže (nema uskih grla).

6
Komutacija poruka:

U mrežama sa puno stanica i čvorova komutacija linija nije rentabilna. U ovakvim

mrežama poruke se prenose od čvora do čvora, memorišu se u baferima svakog
čvora i stavljaju u red za čekanje na prenos do sledećeg čvora t.j. prenose se većim
brojem stalnih veza od čvora do čvora metodom komutacije poruka.

Uređaj koji predstavlja čvor mora da bude sposoban da:

1. Odabere najpovoljniju putanju za dalji prenos poruke kroz mrežu
2. Da osigura da poruka u naredni čvor stigne ispravno i da prijemni čvor to
potvrdi
3. Da formira red čekanja (po nekom algoritmu prioriteta) na predaju poruka
kada je linija prenosa zauzeta
4. Da izabere alternativne puteve kada se u mreži pojave zagušenja

Prednosti metode komutacije poruka:

1. Memorisanje poruka u čvorovima omogućava postojanje uređaja koji koriste
različite brzine prenosa podataka u mreži
2. Mogućnost postojanja različitih nivoa prioriteta poruke
3. Veći koeficijent iskorišćenja mreže

Mane metode komutacije poruka:

1. Dugačke poruke blokiraju jednu ili više linija u mreži na duže vreme. One
takođe mogu da zaguše memorijski prostor čvora tako da čvor ne može da
prima druge poruke.
2. Poruke veće od memorijskog kapaciteta čvora ne mogu da se prenose

Komutacija paketa:

Primenom metode komutacije paketa svaka poruka koju neki računar šalje u
čvorni procesor deli se na određeni broj manjih jedinica-blokova, obično fiksne
veličine. Na početak svakog bloka unosi se zaglavlje sa podacima o tipu i formatu
paketa (T), adresi predajnika i prijemnika (A), redosledu (mestu) bloka u poruci (R),
prioritetu (P) i oznaka zadnjeg paketa poruke (Z).

Poruka:
1. blok poruke 2.blok poruke 3.blok poruke ...................... N. blok
. poruke

Struktura jednog bloka poruke:

Završni
T A R P Z Blok poruke Podaci
(rep)

Na kraj bloka (paketa) stavljaju se bitovi za kontrolu tačnosti prenetih podataka.

Svaki paket nalazi svoju putanju kroz mrežu do odredišta pojedinačno. Zato paketi
do odredišta obično stižu preko reda.

7
 Sl.9 Deljenje poruke na pakete i umetanje zaglavlja

Prednosti metode komutacije paketa:

1. Lakše korišćenje bafer memorije u čvorovima jer se prenose male jedinice
podataka
2. Dugačke poruke razbijaju se na veliki broj malih poruka, pa se paketi drugih,
kraćih poruka lakše probijaju kroz mrežu „učešljavanjem“ među jedinice duge
poruke
3. Retko dolazi do zagušenja mreže jer pojedinačno gledano paketi dugih
poruka različitim putem dolaze do odredišta. Istovremeno, protok podataka
kroz celu mrežu je ujednačeniji.
4. U slučaju da se pojavi greška pri prenosu, ponavlja se emitovanje samo bloka
sa greškom, a ne cele poruke

Mane metode komutacije poruka:

1. Prenosi se veći broj podataka jer se polje podataka proširuje zaglavljem.
Primer: brzina mreže=100 simbola/sec poruka=100.000simbola => t p=1000sec
Zaglavlje u svakom paketu=10simbola svaki paket ima 250 simbola
100.000simbola=400paketa*250 simbola
Pri prenosu 100.000simbola=400paketa*(250simbola + 10 simbola zaglavlja)
=104.000simbola => t=1040sec
Vreme koje je neophodno za slanje 100.000 simbola povećava se 4% t.j. 40 sec.

2. Mnogo veće angažovanje procesora računara i komutacionih čvorova.

Potrebno je izdeliti poruku na pakete, formirati zaglavlja, trasirati putanje za
svaki paket ponaosob, sastaviti poruku po prijemu...

Primer: Prevoz košarkaške ekipe po Beogradu:

prevoz ekipe=slanje poruke
mreža gsp=računarska mreža
trasa vozila=fizička linija kroz rač.mrežu
članovi ekipe=paketi
stanice gsp=čvorovi
U svakom čvoru se odlučuje o daljoj putanji kroz mrežu ( da li će igrači izaći iz
autobusa i ući u autobus na drugoj liniji).

8
Pouzdane i nepouzdane usluge u mreži

Pri korišćenju pouzdanog prenosa u mreži prijemnik je dužan da po prijemu

poruke pošalje predajniku potvrdu o ispravnom prijemu podataka.
Pouzdani način prenosa podataka povećava vreme i troškove prenosa i zato se
koristi onda kada poruka nije hitna, a kada bi pogrešnim prijemom nekoliko bajtova
cela poruka postala neupotrebljiva (npr. prenos fajlova).

Nepouzdani prenos se koristi kada je potrebna što veća brzina prenosa, a poruka
je upotrebljiva i ako sadrži greške (VOIP, live video-„real time“prenos...). Pri ovakvom
prenosu vrlo je nepoželjno zaustavljanje prenosa radi ispravljanja grešaka jer može
doći do „zamrzavanja“ slike ili „gutanja rečenica“.

Podela računarskih mreža u zavisnosti od njihove veličine

Ova podela predstavlja podelu rač.mreža u zavisnosti od rastojanja koja mreža

premošćava, a ne u zavisnosti od broja računara koji se u mreži nalaze.

1. Lokalne mreže (Local Area Network ili LAN)

2. Gradske mreže (Metropolitan Area Network ili MAN)
3. Globalne mreže (Wide Area Network ili WAN)

1. Lokalne mreže – LAN

To su mreže koje povezuju računare međusobno udaljene najviše nekoliko

kilometara.
Lokalna mreža se obično formira u okviru jednog objekta ili firme, fabrike,
zdravstvene ustanove ili škole radi razmene informacija, zajedničkog korišćenja
perifernih uređaja (štampač, skener...) ili Interneta.
Standardne lokalne mreže rade brzinama 10,100,1000Mbps, ili 10Gbps, imaju
malo kašnjenje reda mikrosekundi i prave vrlo malo grešaka.
Fizički, LAN se sastoji od četvoroparičnog UTP,FTP ili SFTP kabla dometa oko
100m, multimodnog optičkog kabla dometa par kilometara, odgovarajućih medija
konvertora, komutacionih elemenata (switcheva) i wireless access pointa za
povezivanje nepristupačnih i pokretnih računara u LAN. U nekim slučajevima kada
nema drugog rešenja za prenos informacija u okviru LAN-a koriste se i telefonske
parice (HYPNA) ili energetski kablovi već postojeće energetske i telefonske
instalacije. (Ponekad se UTP, FTP.SFTP kablovi koriste za prenos informacija i
istovremeno napajanje opreme električnom energijom metodom PoE-power over
ethernet.)

2. Gradske mreže – MAN

Obično pokrivaju teritoriju naselja ili celog grada. Najčešće koriste lokalnu
kablovsku TV mrežu (koja podržava istovremeni prenos podataka i TV signala).
Koriste standard IEEE 802.6 ili DQDB (Distributed Queue Dual Bus). MAN se
sastoji iz samo dve jednosmerne magistrale i nema komutacione elemente.

9
 Sl.10 Arhitektura gradske DQDB mreže računara

Globalne računarske mreže – WAN

Globalne mreže sastoje se iz:

- transmisionih (komunikacionih) linija
- komutacionih elemenata
- rutera

Globalne mreže služe za komunikaciju računara koji se nalaze u različitim

lokalnim mrežama.

Sl.11 Primer globalne mreže

U ovim mrežama prenos podataka najčešće se vrši metodom komutacije paketa

(wireless, ADSL, iznajmljene linije) osim satelitskih mreža koje su u principu
difuzne.

Bežične mreže

Prvi put bežična komunikacija uspostavljena je 1901. godine između broda i

obale morzeovom azbukom (čije crtice i tačke u suštini predstavljaju binarni kod).
Dva osnovna motiva upotrebe bežičnih mreža su:

10
 - Umrežavanje računara koji su stalno u pokretu
- Umrežavanje računara na za kablove nepristupačnim mestima

Ujedno, bežične mreže su znatno jeftinije od žičanih, ali i manje pouzdane (imaju
više grešaka pri prenosu podataka), manje bezbedne i manje brze (trenutni standard
je 54Mbps).

Najčešća primena: U restoranima (veza konobari-kuhinja), magacinima (odvajanje

robe), veleprodajama, kancelarijama, vozovima, za umrežavanje udaljenih i
nepristupačnih objekata, za dopremanje Interneta...
U lokalnim mrežama koriste se access pointi- uređaji sa mrežnim priključkom
RJ-45 i integrisanom ili spoljnom najčešće štapnom antenom.
U telekomunikacionoj podmreži obično se koriste mikrotik ruteri koji se sastoje iz
matične ploče, slota za mini PCI karticu (obično CM9), slota za compact flash karticu
i compact flash kartice sa programima neophodnim za rad uređaja, antene (štapne ili
usmerene), kućišta, RJ-45priključka...

Standard namenjen bežičnim mrežama nosi oznaku IEEE 802.11. Ustanovljen je

1997. godine. Ima nekoliko podvarijanti:

Oznaka standarda godina nastanka brzina frekvencija

IEEE 802.11 1997 1-2Mbps 2.4GHz
IEEE 802.11b 1999 1-11Mbps 2.4GHz
IEEE 802.11a 1999 do 54Mbps 5GHz
IEEE 802.11g 2002 do 54Mbps 2.4GHz
IEEE 802.11n 2008 do 248Mbps 2.4-5GHz
Domet ovih uređaja umnogome zavisi od vrste antene. Sa integrisanim antenama
domet je najmanji i iznosi 20-70m. Brzina prenosa podataka u praksi iznosi 1/3
maksimalne teorijske brzine.

Izvori interferencije:

spoljašnji
- mikrotalasne pećnice
- bežični telefoni 2.4GHz
- bluetooth sistemi
- susedne Wireless LAN mreže
interni
- prenos bez direktne vidljivosti
- međusobno ometanje različitih
ćelija ili sistema (naročito pri
upotrebi štapnih antena)

Komunikacioni uređaji u računarskim mrežama:

- modem
- multiplekser
- koncentrator
- most
- preklopnik
- ruter

11
- vratnice
- interfejs

Modem:

Modem je uređaj koji služi za prilagođavanje (modulaciju) digitalnog (0 1)

signala koji generiše i koristi računar za prenos kroz telekomunikacione vodove
koji prenose isključivo analogne signale (na primer kroz telefonsku mrežu).
Pored pretvaranja digitalnog u analogni signal radi slanja, ovaj uređaj vrši i
demodulaciju primljenih analognih signala.
Telefonska mreža je projektovana za prenos analognih signala u opsegu od
300Hz do 3400Hz (deo opsega govora).
Iste osnovne tehnike koriste se i kod modema koji proizvode signale na višim
učestanostima (na primer u oblasti mikrotalasa).
Osnovna prednost modulacija u oblasti visokih frekvencija (2.4GHz, 5GHz...)
predstavlja mnogo veća širina propusnog opsega (brži prenos podataka u slučaju
frekventne modulacije).
Analogni signal ima oblik u(t)= Um*sin(ω*t+φ). On ima tri promenljive koje
mogu da nose informaciju: Um, ω i φ i zato postoje tri osnovne modulacione
tehnike.

1. Digitalna amplitudna modulacija ASK (Amplitude Shift Keying) je osetljiva na

iznenadne promene pojačanja, Na standardnim telefonskim linijama postiže
brzine do 1200bps. Koristi se i kod optičkih vlakana, ali tada ima znatno veće
brzine. Kod optičkih vlakana slab intenzitet svetlosti tzv „bias“ predstavlja signal 0,
a talas velike amplitude (jak intenzitet svetlosti) predstavlja digitalni signal 1.

2. Digitalna frekventna modulacija FSK (Frequency Shift Keying) je manje

podložna greškama od ASK. U tel.linijama ima brzine do 1200bps. Često se
koristi u radio-prenosu signala na frekvencijama 3-30MHz. Koriste se i u lokalnim
mrežama sa koaksijalnim kablom (BNC).

Sl.12 Prenos digitalnih podataka analognim signalom

3. Digitalna fazna modulacija PSK (Phase Shift Keying) predstavlja bolje

rešenje od ASK i FSK. U tel.linijama postiže brzine do 2400bps. Binarna PSK
moduliše 0 i 1 analognim signalom koji ima pomeraj od 180°.

12
 Za postizanje većih brzina prenosa koristi se višefazna PSK, kod koje jedan
signal prenosi više bitova (na primer 3)

Sl.13 Višefazna PSK: Jedan signal

prenosi tri bita Brzina prenosa 2400 bodova/sec
Broj prenetih bitova: 3x2400=7200bps

Klasični telefonski modemi koriste ASK i PSK u kombinaciji. Na primer, pri brzini
prenosa od 9600bps jedan signal prenosi 4 bita.

Sl.14 ASK i PSK u kombinaciji:

Jedan signal prenosi četiri bita
Brzina prenosa 2400 bodova/sec
Vbiska=4*Vbodova
Vbiska=4*2400bps=9600bps

Multiplekser:

Multiplekser je uređaj koji omogućava povezivanje više ulaznih

komunikacionih linija na jednu izlaznu liniju. Izlazna komunikaciona linija deli se

13
 na takav način da svaki korisnik ulazne linije pri prenosu podataka ne oseća
prisustvo ostalih ulaznih linija. Zbir saobraćaja svih korisnika ulaznih linija ne
može biti veći od kapaciteta izlazne linije.
Postoje dva osnovna tipa multipleksera:
- multiplekser sa frekvencijskom raspodelom kanala
- multiplekser sa vremenskom raspodelom kanala

Multiplekser sa frekvencijskom raspodelom kanala

U ovom slučaju brza frekvencijski širokopojasna linija deli se na više kanala

užeg propusnog opsega i manje brzine prenosa podataka. Ukupan zbir širina
propusnih opsega svih kanala uvek je manji od ukupne širine propusnog opsega
linije. Između kanala mora da postoji razmak da ne bi došlo do ometanja.
Na primer, ukoliko se linija osnovne frekvencije 912MHz i propusnog opsega
±10MHz podeli na 10 kanala, kanali će imati otprilike sledeću vrednost nosećih
frekvencija i propusnog opsega:
I kanal: 903MHz ± 700KHz
II kanal: 905MHz ± 700KHz
III kanal: 907MHz ± 700KHz
.............................................
IX kanal: 919MHz ± 700KHz
X kanal: 921MHz ± 700KHz

Između svaka dva kanala ostavili smo 300KHz+300KHz=600KHz kao zaštitu

od preslušavanja između kanala.
Frekvencijski multiplekser vrši pretvaranje ulaznih digitalnih signala u analogne
signale pre njihovog prosleđivanja na izlaznu liniju. Modem predstavlja sastavni
deo ovog multipleksera.

Sl.15 Priključivanje N međusobno bliskih terminala na multiplekser

sa frekvencijskom raspodelom kanala

14
Sl.16 Povezivanje N međusobno udaljenih terminala sa računarom pomoću
multipleksera sa frekvencijskom raspodelom kanala. Veza terminala sa
frekv.multiplekserom ostvaruje se analognim signalima (npr BNC
konektorima i koaksijalnim kablom).

Multiplekser sa vremenskom raspodelom kanala

U ovom slučaju svakom korisniku ulazne linije dodeljuje se fiksni interval

vremena na izlaznoj liniji, takozvani vremenski prozor ili slot. Podaci iz
pojedinačnih vremenskih prozora sakupljaju se u neprekidni niz podataka koji se
prenosi kroz izlaznu liniju veze do prijemnika (demultipleksera). Kapacitet izlazne
linije mora biti jednak zbiru kapaciteta ulaznih linija. Na primer, ako na ulazu
multipleksera imamo 8 kanala brzine po 512kbps, izlazna multipleksirana linija
mora imati brzinu 4Mbps (8*512=4Mbps).
Otpremni i prijemni multiplekser moraju da budu sinhronizovani da bi prijemnik
znao u koji izlazni kanal da uputi pristigle podatke.

Sl.17 Multiplekser sa vremenskom raspodelom kanala

15
 Trajanje vremenskih prozora se bira tako da se prenese određena celina. Na
primer u svaki prozor šalje se ili 1bit, ili 8 bita (pogodno pri prenosu ASCII
simbola), ili 32 bita...
Kod ovog multipleksera nije potrebno postojanje modema jer se celokupna
komunikacija obavlja u digitalnom obliku.
Nedostatak multipleksera i sa frekvencijskom i sa vremenskom raspodelom
kanala je taj što oni dodeljuju kanale korisnicima bez obzira da li su korisnici
aktivni ili ne. Pri slabijem saobraćaju neke linije ostaju neiskorišćene.

Sl.18 Primer vremenskog multipleksiranja pet kanala.

Koncentrator:

Koncentrator, kao i multiplekser sa vremenskom raspodelom kanala spaja više

ulaznih u jednu izlaznu komunikacionu liniju, ali ne dodeljuje redom svakom
ulaznom kanalu fiksni vremenski prozor na izlazu, već izlazne vremenske prozore
raspodeljuje u skladu sa potrebama ulaznih kanala.
Kapacitet izlazne linije obično je manji od zbira kapaciteta ulaznih linija. Zato
koncentrator u trenucima kada mu na svim ulaznim linijama pristižu podaci,
podatke sa nekih kanala mora privremeno da memoriše radi kasnije otpreme.
Za razliku od multipleksera, koncentrator pored ramova podataka mora da
šalje prijemniku i podatak kojem ulaznom kanalu koncentratora pripadaju
prenošeni bitovi. On taj podatak može da šalje za svaki vremenski prozor
zasebno, ili odjednom za n narednih vremenskih prozora.

Sl.19 Vremensko multipleksiranje pet kanala pomoću koncentratora. Prenose se

identični podaci kao u prethodnom primeru vremenskog multipleksera.

16
Most:

Most (bridge) je uređaj koji povezuje dve homogene difuzne paketske mreže.
On prima sve pakete podataka iz svake mreže i kontroliše adresna polja paketa.
Ako je paket adresiran na stanisu u drugoj lokalnoj mreži most ga privremeno
memoriše i, kada se za to stvore uslovi prenosi ga u odredišnu mrežu do
odredišne stanice. Most ima dve IP adrese, po jednu IP adresu u svakoj mreži u
koju je priključen.

Preklopnik (switch):

To je uređaj koji povezuje više krajeva iste lokalne mreže. On ima više
(4,8,16,24,32) ravnopravnih dupleksnih kanala. Kanali su obično projektovani za
RJ-45 konektore, mada na nekim preklopnicima postoje 1-2 kanala za optičke
kablove.
Preklopnik prima pakete podataka sa svih svojih kanala i kontroliše adresna
polja paketa. Ako se odredišna stanica nalazi na putanji nekog od kanala, paket
biva otpremljen dalje kroz mrežu po tom kanalu. U protivnom paket biva obrisan
iz prihvatne memorije preklopnika.

Ruter:

Ruter je komutacioni uređaj koji odabira putanju kojom će se poruka kretati

kroz mrežu nastalu povezivanjem više lokalnih mreža. Ruter je višedomni računar
ili uređaj (povezan je na dve ili više mreža i u svakoj mreži ima po jednu IP
adresu). Mreže u koje je povezan obično predstavljaju različite podvarijante istog
protokolskog skupa (npr. TCP/IP). Bilo koji višedomni računar ne predstavlja
ruter. Da bi bio ruter računar mora da vrši prosleđivanje (t.j. rutiranje) poruka iz
jedne mreže u drugu.

Vratnice:

Vratnice omogućavaju uspostavljanje veze između dve mreže sa potpuno

različitim protokolskim skupovima. Povezivanje se u ovom slučaju može obaviti
samo u najvišem t.j. aplikacionom sloju protokola jer ne postoji kompatibilnost ni u
jednom nižem sloju.

Interfejs:

Interfejs (prilagodna kartica) predstavlja hardversko ili softversko rešenje koje

omogućava spajanje dva sistema različitih karakteristika radi njihovog spregnutog
funkcionisanja. Svi periferni uređaji računara (uključujući štampač, tastaturu, miš,
zvučnike, monitor...) povezani su sa računarom pomoću nekog interfejsa, koji
binarne signale transformise u najrazličitije oblike.

17
Medijumi za prenos podataka:

- Medijumi za prenos vođenih elektromagnetnih talasa: upredena parica,

koaksijalni kabl, talasovod i optički kabl
- slobodan prostor kao medijum za prenos podataka (radio-talasi, mikrotalasi,
svetlost lasera, infracrvena svetlost...)

Upredene parice

Koriste se najčešće za prenos podataka u lokalnim mrežama i imaju domet do

100m.
Upredene parice predstavljaju najjeftiniji i najčešće korišćeni medijum za
prenos i analognih i digitalnih signala. Upredanje parica vrši se radi smanjenja
elektromagnetne indukcije t.j. „preslušavanja“.
Kod UTP,FTP, SFTP kablova, četiri parice žica se smešta u zajednički
omotač, ali se za prenos podataka koriste samo dva para provodnika, po jedan
par za svaki smer prenosa (koriste se narandžasto-bela, narandžasta, zeleno-
bela i zelena, dok se ne koriste plavo-bela, plava, braon-bela i braon).
UTP kablovi se prema brzini prenosa za koju su namenjeni dele u više
kategorija:
Kategorija 3: do 16Mbps
Kategorija 5: do 100Mbps
Kategorija 5e: do 1Gbps
Kategorija 6: do 10Gbps

Domet u svim kategorijama iznosi 100m, a osnovnu razliku između kategorija

predstavlja gustina upredanja. Kod kategorije 3 imamo 4 upredanja na 30cm
dužine kabla, dok kod kategorije 5 imamo 4 upredanja na 3.5cm dužine.
Radi sprečavanja interferencije između različitih parica, parice se oblažu
folijom (FTP-Foiled Twisted Pairs) . Radi sprečavanja uticaja spoljašnjeg
elektromagnetnog polja, sve parice se oblažu zajedničkim omotačem
(aluminijumskom folijom) koji se vezuje na uzemljenje objekta (STP-Shielded
Twisted Pairs). Ovakvi kablovi su kvalitetniji, ali su teži za postavljanje i skuplji.

18
Sl.20 Slabljenje signala kroz paricu u zavisnosti od frekvencije prenošenog
signala, kao i u zavisnosti od debljine provodnika parice

Da bi se digitalni signal prenosio u oba smera kroz jednu paricu potrebno je da

on bude asimetričan t.j. da ima različitu brzinu za svaki smer prenosa podataka
(npr. 512/64Kbps) što je slučaj na primer kod ADSL-a. Domet signala ove brzine
kroz telefonsku paricu iznosi 3-5km i opada sa porastom brzine protoka.

Koaksijalni kabl
Sastoji se od bakarnog jezgra, dielektrika, spoljašnje bakarne mreže i omotača.
Manje je osetljiv na elektromagnetne smetnje od upredene parice, ali je teži za
postavljanje. Prenosi signale u analognom obliku.

Talasovod
Talasovod je šuplja metalna cev najčešće pravougaonog poprečnog preseka
kroz koju se efikasno prenose analogni radio-talasi. Pošto su talasi kanalisani ne
dolazi do njihovog rasipanja, pa je domet relativno veliki za pri malim snagama
predajnika. Medijum za prenos signala je vazduh.

Optički kabl
To je kabl od staklenih vlakana kroz koji se signali prenose u vidu svetlosnih
impulsa. Optički kabl ima veoma veliki kapacitet (koristi se i u 10Gbps mrežama a
može se postići brzina i do 1Tbs), imun je na spoljašnje elektromagnetne smetnje
i kod njega nema interferencije t.j. preslušavanja. Ima veoma malo slabljenje pa
se koristi za premošćavanje velikih rastojanja.

19
 Dele se na monomodne koji imaju domet do 100km ali ne mogu da prenose
podatke ako su savijeni (koriste se samo za premošćavanje pravolinijskih
rastojanja jer nema refleksije zraka o zid kanala) i multimodne koji prenose
podatke i ako su savijeni i namotani u kotur, ali imaju domet samo oko 2km i
znatno manju brzinu prenosa podataka zbog refleksije zraka o zid kanala.
Optička vlakna koriste svetlost 500-1500nm.
Priključivanje uređaja na optički kabl je komplikovano jer se vrši takozvano
splajsovanje krajeva optičkog kabla složenom procedurom zagrevanja i lepljenja
dva vlakna. Splajser u deliću sekunde laserskim zrakom ili u električnom luku topi
dva kraja vlakna i spaja ih centar na centar, mikronskom preciznošću. Prvi optički
kabl u Srbiji je položen oktobra 1984. na relaciji Telekomunikacioni centar
Beograd - Centrala Konjarnik u dužini od 5.5 kilometara.

Prenos podataka kroz slobodan prostor

Kroz slobodan prostor obično se podaci prenose radio-talasima,
mikrotalasima, laserskim svetlom i infracrvenim talasima.

Radio-talasi (kratki, VHF i UHF) omogućavaju prenos podataka između stanica

koje nemaju direktnu vidljivost. Brzine prenosa su male, a prenos je osetljiv na
elektromagnetne smetnje i prisluškivanje.
Mikrotalasi su u suštini radio-talasi čija je frekvencija f>890MHz, a obično iznosi
između 2 i 40GHz. Ovi talasi zahtevaju optičku vidljivost predajnika i prijemnika jer se
prostiru pravolinijski a ne zapreminski i ne odbijaju se od jonosfere. Zbog visoke
frekvencije imaju veliku širinu propusnog opsega.
Laseri koriste svetlost talasne dužine obično 600 do 1400nm. Osetljivi su na loše
vreme, ali su otporni na elektromagnetne smetnje, ometanje prijema i prisluškivanje.
Imaju mali domet, par kilometara.
Infracrvenom svetlošću može se postići velika brzina prenosa. Međutim, IC
uređaji zahtevaju optičku vidljivost i imaju mali domet (nekoliko desetina metara).

Arhitektura računarskih mreža

Protokoli (OSI, TCP/IP, X25...)

Protokoli predstavljaju skup pravila ponašanja u mrežnom saobraćaju kojih se svi

učesnici moraju pridržavati. Ova pravila obuhvataju način uspostavljanja, održavanja
i raskidanja veze, oblik u kojem se podaci prenose, određivanje prioriteta prenošenih
poruka...
Protokoli imaju slojevitu strukturu. Zadatak svakog sloja je da obezbedi uslugu, t.j.
neki skup operacija za sloj iznad sebe. Slojevita struktura protokola omogućava da
se postojeći protokoli lako zamene onda kada se razviju novi, bolji protokoli.

OSI referentni model (ili OSI protokolski skup)

OSI referentni model razvila je međunarodna organizacija za standarde ISO

(International Standards Organisation). Zadatak ovog modela je da omogući da svi
računari bez obzira na tip i operativni sistem mogu međusobno da komuniciraju ako
se pridržavaju definisanih standarda.

20
 OSI – (Open System Interconnection t.j. povezivanje otvorenih sistema, sistema
koji su otvoreni za komunikaciju sa sistemima drugih proizvođača)

OSI sistem ima sedam slojeva. Slojevi su zasnovani na sledećim principima:

1. Slojeve treba napraviti na mestima na kojima je potreban različit nivo
apstrakcije
2. Svaki sloj treba da izvršava dobro definisanu funkciju
3. Pri izboru funkcije svakog sloja treba voditi računa o međunarodno
standardizovanim protokolima.
4. Granice slojeva treba odabrati tako da se minimizuje informacioni protok kroz
interfejse.
5. Broj slojeva treba da bude dovoljno veliki da se različite funkcije ne moraju
bez potrebe nalaziti u istom sloju, a dovoljno mali da arhitektura ne postane
glomazna.

OSI model ne predstavlja mrežnu arhitekturu jer ne specifikuje egzaktno usluge i

protokole već samo objašnjava šta koji sloj treba da radi.

I sloj- Fizički sloj OSI referentnog modela protokola

Fizički sloj zadužen je za transport „sirovih“ bitova kroz komunikacioni kanal.

Zadatak projektanta je da obezbedi da kada se sa jednog kraja pošalje npr. bit 1, da
se na drugom kraju i primi bit 1 a ne 0. U ovom sloju treba definisati:
Koliko volti treba koristiti za predstavljanje logičke jedinice, a koliko za
predstavljanje logičke nule (ili koji intenzitet svetlosti treba koristiti za predstavljanje
logičke jedinice, a koji za predstavljanje logičke nule ako se prenos podataka obavlja
optičkim kablom...). Zatim, koliko mikrosekundi treba da traje svaki bit, da li prenos
može simultano (istovremeno) da se odvija u oba smera, kako se uspostavlja
početna veza, kako se veza raskida, koliko pinova (konektorskih iglica) ima mrežni
konektor i kako se koristi koji pin (da li se svim pinovima prenose podaci ili su neki
pinovi upravljački, kontrolni...).
Dakle, u ovom sloju definišu se i dimenzionišu mehanički, električni i proceduralni
interfejsi, kao i fizički transmisioni medijum koji leži ispod fizičkog sloja.
Primeri protokola ovog sloja su RS-232 i neki delovi X21 protokola.

II sloj- Sloj veze OSI referentnog modela protokola

Prvi sloj-sloj pristupa mreži TCP/IP referentnog modela
(Sloj je ekvivalentan prvom sloju TCP/IP referentnog modela)

Sloj veze ima zadatak da rastavlja podatke i od njih formira ramove podataka
dodajući im svoje zaglavlje na predajnoj strani. Ovaj sloj na prijemnoj strani ima
zadatak da prepoznaje granice rama, kao i da šalje predajnoj strani istog sloja
potvrdu o ispravnom prijemu rama (fizički sloj samo prenosi mlaz bitova bez obzira
na značenje i strukturu poruke).
Dakle, sloj veze koristi tehničke mogućnosti fizičkog sloja i uz to rastavlja poruku u
manje segmente- blokove, umeće oznake za početak i kraj bloka, detektuje i koriguje
greške pri prenosu bloka i obezbeđuje da se nijedan blok ne izgubi na liniji veze.
Sloj veze takođe razrešava probleme koji su prouzrokovani oštećenjem, gubitkom
ili dupliranjem ramova.

21
 Ovaj sloj kontroliše da brz predajnik ne preplavi podacima spor prijemnik. Zato
predajnik u svakom trenutku mora da zna koliko slobodnog prostora ima u memoriji
prijemnika.
Ukoliko se jedna ista linija koristi za saobraćaj u oba smera sloj veze mora u toku
prenosa podataka od čvora A do čvora B da obezbedi trenutke u kojima ramovi za
kontrolu i potvrđivanje prijema koristeći istu liniju stižu iz čvora B u čvor A.
Difuzne mreže u ovom sloju imaju dodatni zadatak: koordinaciju pristupa kanalu
koji se deli između više korisnika. Ovim problemom bavi se poseban „podsloj“ sloja
veze- podsloj za pristup medijumu (medium access sublayer).
Primeri protokola sloja veze su : HDLC, SLIP i PPP.

III sloj- sloj mreže OSI referentnog modela protokola

Drugi sloj-sloj interneta TCP/IP referentnog modela

Sloj mreže bavi se upravljanjem i kontrolom rada podmreže (mreže koja povezuje
više različitih mreža).
Ovaj sloj vrši „rutiranje“ paketa (t.j. ovaj sloj određuje putanju paketa od izvorišta
do odredišta).
Putanje se mogu određivati na tri načina:
1. Na osnovu statičkih tabela koje su „ožičene“ t.j. unapred unete u mrežu i
veoma retko se menjaju.
2. Na početku svake komunikacije
3. Dinamički-zasebno za svaki paket u zavisnosti od trenutnog opterećenja
mreže

Ukoliko se u nekoj zoni podmreže u nekom trenutku nađe previše paketa zadatak
sloja mreže je da upravlj nastalim zakrčenjem i rastereti usko grlo.
Ukoliko se naplaćuje ostvareni saobraćaj u podmreži obračun ostvarenog
saobraćaja se obavlja u sloju mreže.
Pri prolasku paketa od izvorišta do odredišta kroz više mreža javlja se puno
problema: različite mreže koriste različit način adresiranja; moguće je da neka mreža
ne prihvati paket jer je suviše veliki; mreže mogu da imaju različite protokole...
Upravo sloj mreže rešava ovakve probleme.
U difuznim mrežama putanje se određuju jednostavno (obično uopšte nema
potrebe za određivanjem putanje) pa je sloj mreže tanak ili čak i ne postoji.

IV sloj-transportni sloj OSI referentnog modela protokola

Treći sloj-sloj transporta TCP/IP referentnog modela

Transportni sloj je prvi sloj u kojem predajnik i prijemnik vode direktnu

komunikaciju. U prethodna (niža) tri sloja protokoli su definisali odnose između
računara i njegovih neposrednih suseda. Dakle, slojevi od 1. do 3. su „ulančeni“, a
slojevi od 4. do 7. su tipa od kraja do kraja.
Transportni sloj obično pravi posebnu mrežnu konekciju za svaku transportnu
konekciju koju zahteva sloj iznad njega (sloj sesije). Međutim, ako transportna
konekcija zahteva veliku propusnu moć, transportni sloj može da napravi višestruke
mrežne konekcije i da raspodelom podataka na više mrežnih konekcija poboljša
protok podataka. Sa druge strane, ako je stvaranje ili održavanje mrežne konekcije
skupo, transportni sloj može, da bi smanjio cenu da multipleksuje više transportnih

22
konekcija u jednu mrežnu konekciju. Multipleksovanje mora biti takvo da ga slojevi
iznad transportnog ne zapažaju.
Najpopularnija vrsta transportne konekcije je „tačka-tačka kanal bez grešaka“
(error-free point-to-point channel) koji isporučuje bitove po redosledu po kojem su
poslati (emitovani). Moguć je i transport izolovanih poruka bez garancije o redosledu
kao i difuzni (broadcasting) prenos poruka ka većem broju odredišta. Vrsta usluge se
određuje kada se uspostavi konekcija.
Pošto iz jedne stanice u svakom trenutku može da izlazi (ili u nju da ulazi) više
poruka, transportni sloj određuje (prema podatku iz transportnog zaglavljla) koja
poruka pripada kojoj konekciji.
I u ovom sloju postoji mehanizam za regulisanje protoka (flow control) tako da brz
predajnik ne može da zaguši spor prijemnik (sličan mehanizam koji reguliše protok ali
između susednih stanica imali smo u drugom sloju). Upravljanje protokom između
krajnjih stanica odvojeno je od upravljanja protokom između susednih stanica (rutera,
switcheva...).
Primeri protokola ovog sloja su TCP i UDP.

V sloj-sloj sesije OSI referentnog modela protokola

Sloj sesije omogućava korisnicima na različitim računarima da između sebe

uspostave sesiju (komunikaciju).
Jedna od osnovnih usluga sloja sesije je vođenje kontrole dijaloga. Ovaj sloj na
primer omogućuje korisniku da se „uloguje“ u udaljeni sistem radi obrade podataka
na njemu ili radi prenosa fajla između dve stanice.
Takođe, sloj sesije odlučuje da li će saobraćaj u nekom trenutku da se odvija u
oba, ili u jednom smeru. Ukoliko se odvija u jednom smeru, sloj sesije određuje čiji je
red emitovanja.
Sloju sesije pripada i usluga upravljanja žetonom-token management (koristi se
da bi se sprečilo da obe strane istovremeno pokušaju istu operaciju). Žeton je
specijalni upravljački ram, i samo ona strana koja poseduje žeton može da izvrši
kritičnu operaciju.
Sloj sesije omogućuje i sinhronizaciju. Da bi bilo moguće izvršiti sinhronizaciju, pri
prenosu dugih fajlova na određenim mestima ubacuju se „kontrolne tačke“. Ukoliko
dođe do neplaniranog prekida transfera, prenos podataka se ne ponavlja od početka
fajla, već od zadnje kontrolne tačke.
Primeri protokola ovog sloja su NetBIOS (Network Basic Input Output System) i
RPC (Remote Procedure Calls).

VI sloj-sloj prezentacije OSI referentnog modela protokola

Ovaj sloj izvršava funkcije koje pošto se veoma često zahtevaju, trebaju da imaju
opšte rešenje umesto da svaki korisnik pojedinačno rešava te probleme. Suprotno
svim nižim slojevima koji se bave sigurnim kretanjem bitova između dve tačke, sloj
prezentacije se bavi sintaksom i semantikom prenošene informacije.
Na primer ovaj sloj vrši kodovanje podataka na standardno usvojen način. Pošto
niz binarnih znakova koji se prenosi u suštini predstavlja najčešće alfanumeričke
podatke (kodovane pomoću ASCII, ANSI, UTF-8, EBCDIC ili UNICODE standarda),
a različiti računari koriste različite kodove, sloj prezentacije konvertuje podatke iz
oblika koji se koristi u računaru u standardni oblik koji se koristi u mreži i obrnuto.

23
 U ovom sloju se obavlja kompresija podataka (predstavljanje neke količine
informacija manjom količinom bitova) kao i dekompresija.
Sloj prezentacije zadužen je i za šifrovanje (postupak zaštite podataka kojim se
onemogućava da se razume poruka ako se ne poznaje primenjeni kod). Šifrovanje
liči na rasturanje slagalice, a dešifrovanje na rekonstrukciju slagalice iz izmešanog
skupa njenih elemenata. Ovaj sloj obavlja i dešifrovanje.

VII sloj-aplikacioni (korisnički) sloj OSI referentnog modela protokola

Cetvrti sloj-sloj aplikacije TCP/IP referentnog modela

Ovaj sloj igra bitnu ulogu pri prenosu fajlova. Različiti sistemi fajlova koriste
različite konvencije nazivanja (imenovanja) fajlova, različite načine predstavljanja
redova teksta itd...
Aplikacioni sloj razrešava probleme koji nastaju usled nekompatibilnosti dva
različita mrežna ili operativna sistema. Ovaj sloj se bavi i prijemom i predajom
elektronske pošte između istih ili različitih sistema, prikazivanjem web site-ova,
daljinskim pregledom direktorijuma, ulazom u udaljeni posao (remote job entry)-
npr.search ili antivirus scan HDD-a udaljenog računara putem mreže...

Fizički sloj, sloj veze, sloj mreže i sloj transporta nalaze se pod kontrolom
operativnog sistema, dok se sloj sesije, sloj prezentacije i sloj aplikacije nalaze pod
kontrolom aplikacije t.j. programa koji se izvršava, i koji je mrežnu konekciju i
zahtevao.

Prenos podataka u OSI referentnom modelu protokola

Slanje podataka počinje iz najvišeg (aplikacionog) sloja računara predajnika.

Aplikacioni sloj ispred podataka dodaje svoje zaglavlje (aplikaciono zaglavlje) i ovako
produžen niz bitova prosleđuje sloju ispod sebe (sloju prezentacije) predajnika. Ovo
zaglavlje neophodno je istoimenom sloju prijemnika radi ispravnog tumačenja
prenetih bitova.
Sloj prezentacije prihvata novonastali niz bitova, ne znajući šta je aplikaciono
zaglavlje, a šta su podaci. Sloj prezentacije može da transformiše ovaj niz (bitova) na
različite načine, a zatim na čelo niza dodaje svoje (prezentaciono zaglavlje-PZ) i
ovako modifikovan element prosleđuje u sledeći sloj-sloj sesije, koji dodaje svoje
zaglavlje-SZ ...
Ovaj proces se ponavlja u svakom sloju sve dok podaci ne stignu u fizički sloj,
odakle se oni stvarno prenose u prijemni računar putem linije veze. U prijemnom
računaru se zaglavlja tumače i skidaju jedno po jedno kako se poruka kreće naviše
po slojevima dok konačno ne stigne u proces prijema do aplikacije prijemnog
računara.
Iako je stvarni prenos podataka vertikalan, svaki sloj je programiran dao da je
proces horizontalan. Na primer, transportni sloj predajnika dodaje svoje zaglavlje i
šalje poruku transportnom sloju prijemnika. To što on u stvari poruku daje sloju
mreže predajnika tehnički je nebitno. Svi slojevi predajnika imaju utisak da sve vreme
direktno bez ikakvih posrednika komuniciraju sa ekvivalentnim slojem prijemnika i
obratno.

24
Nastanak TCP/IP referentnog modela protokola

TCP/IP model nastao je drugačije od OSI modela. U slučaju OSI modela, prvo je
osmišljen model, pa su u skladu sa modelom projektovani protokoli. Do nastanka TCP/IP
modela došlo se obrnutim redosledom: prvo su napravljeni protokoli, a model je u stvari
predstavljao opis postojećih protokola. Zbog toga kod TCP/IP modela nije postojao problem
kako ugraditi protokole u model. Kada su kasnije u sistem uključene i radio-mreže i
satelitske mreže referentna arhitektura je pretrpela reorganizaciju jer postojeći protokoli
nisu mogli da zadovolje neke dodatne zahteve.
TCP/IP model ima četiri sloja:

1. sloj pristupa mreži

2. sloj interneta

3. sloj transporta

4. sloj aplikacije

25
DHCP i DNS serveri

DHCP i DNS serveri postoje u gotovo svakoj većoj lokalnoj mreži, kao i na Internetu.
Zadatak DHCP servera u mreži je da svaki novopridodati računar u mreži prepozna po
njegovoj jedinstvenoj fizičkoj MAC adresi i da mu na osnovu te adrese dodeli odgovarajuću
unapred poznatu IP adresu ukoliko je rezervisana (na DHCP serveru), ili neku sa palete
slobodnih IP adresa ukoliko nije već ranije rezervisana. Adresa se izadaje sa rokom
važenja od nekoliko sati nakon čega se obnavlja. IP adresa računara u mreži može se
zadati i ručno t.j. bez DHCP servera ali upravljlanje i kontrola iole veće mreže računara na
taj način postaje veoma složen posao, a i moguće su pojave identičnih IP adresa u mreži...
DNS serveri vrše razrešavanje upita u lokalnoj mreži i internetu vezanih za dobijanje IP
adrese računara ukoliko znamo njegovo ime i obratno (dobijanje imena računara ako
znamo njegovu IP adresu). DNS serveri iz svoje baze podataka takođe po potrebi daju
informacije o IP adresama računara na kojem se nalaze web site-ovi. Naime kada se u
Internet exploreru ili nekom drugom pretraživaču ukuca naziv internet stranice, DNS server
odgovarajućeg domena (.com .net .co.yu .org ...) dobija upit na koji odgovara davanjem IP
adrese računara na kojem se nalazi odgovarajući web-sajt. Ovaj postupak je neophodan da
bi se došlo do web sajta. Neki računari vrše privremeno „keširanje“ IP adrese da ne bi vršili
česte DNS upite pri stalnom posećivanju jedne iste web-prezentacije u toku na primer
jednog dana.

Proxy serveri

Proxy serveri se koriste u LAN mrežama sa sporim pristupom internetu u kojima pri
istovremenom zahtevu stranicama web-a i ostalim internet uslugama od strane više
računara iz mreže može doći do zagušenja usled malog protoka. Naime, pošto veliki broj
korisnika interneta pri pretraživanju weba posećuje uglavnom iste web lokacije (razmislite
samo koliko puta u toku dana posetite glavnu stranicu „google-a“) proxy server „kešira“
(pamti u svojoj memoriji određeno vreme) sve stranice koje posete korisnici weba lokalne
mreže. Pri narednom zahtevu nekog računara lokalne mreže za stranicom weba koju proxy
server ima keširanu, neće biti posećena navedena web lokacija, već će proxy server
stranicu isporučiti iz svoje memorije. Na ovaj način vrši se rasterećenje internet konekcije, i
ujedno povećanje brzine isporuke traženih informacija.
U proseku 15 do 20% internet stranica biva dostavljeno direktno od proxy servera, bez
učitavanja navedene stranice sa web-a.
Međutim, pošto web svakim danom postaje sve dinamičniji, pojedine internet stranice se
menjaju iz minuta u minut donoseći najsvežije vesti a internet konekcije uvođenjem
kablovskog interneta, ADSL-a, satelitskog interneta wireless-a itd... dobijaju impozantni
kapacitet tako da mogu u jednom trenutku opslužiti veliki broj različitih zahteva, proxy
serveri lagano gube na značaju i sve se ređe koriste.

26