Računarske mreže

Šta je računarska mreža?

Mreža je grupa računara koja je povezana tako da ljudi mogu da dele informacije i opremu. Računari
mogu biti povezani u istoj prostoriji, u istoj zgradi, u gradu ili širom sveta.

Koliko grupa računara mora da bude velika da bi se smatrala mrežom?

Mreža može biti bilo koje veličine. Može se sastojati od samo dva računara ili od miliona računara.

Ako povežete dva računara kod kuće, vi ste napravili mrežu. Svi računari u školi ili biblioteci ili
preduzeću su povezani u veću mrežu. Najveća mreža na svetu je internet, na koju su povezani milioni
računara.

Iako postoji mnogo različitih načina da se računari

povežu, u osnovi postoje dve vrste mreža:
peer-to-peer i klijentsko/serverska mreža.
Peer-to-peer mreža je veza istih računara. Svi
računari su jednaki u mreži. Peer-to-peer mreža
obično nema više od deset računara i nalazi se u
domovima i malim preduzećima. Da biste koristili
program za obradu teksta, moraćete da instalirate
softver na svakom računaru.

Klijent-server mreža se često nalazi u institucijama

kao što su škole, korporacije ili biblioteke... U ovoj
vrsti mreže nalazi se jedan računar poznat pod
nazivom server koji je snaga mreže. On čuva
informacije i resurse i čini ih dostupnim ostalim
računarima u mreži. Ostali računari koji koriste
mrežu da bi došli do tih informacija poznatiji su pod
nazivom klijenti. Klijentsko serverska mreža je
najbolja kada ima više od deset računara. Ona je
mnogo skuplja od peer-to-peer mreže, ali je najbolja
opcija za velika preduzeća ili gde god postoji velika
količina informacija koje treba da se sačuvaju.

Lokalne mreže, ili LAN, su mreže koje povezuju računare na rastojanju do 1.000 m, npr. računari
u učionici. Računare (ili uređaje) u lokalnim mrežama moguće je rasporediti na više načina:
magistrala (linijski), prsten, zvezda i mešovito. Raspored računara u mreži naziva se topologija
mreže.
Globalna mreža, ili WAN, povezuje računare na većim udaljenostima, između gradova i država i
više lokalnih mreža. Svakako da je Internet najveća globalna mreža.
Kako računari međusobno komuniciraju u mreži?
Mreže funkcinišu zato što su svi delovi opreme na neki način povezani. Svaki računar i oprema kao
što su štampači, skeneri, prenosivi računari i ručni računari su povezani kablovima različite veličine,
satelitima ili telefonskim vezama. Danas, postoje i bezične mreže koje povezuju računare koristeći
radio-talase.

Za povezivanje računara u mrežu koristimo dodatnu opremu koju čine kablovi, mrežne kartice i ostali
mrežni uređaji. Računari se unutar mreža mogu povezati kablovima (preko mrežnih kartica) ili
bežično (preko mrežne kartice za bežični prenos digitalnim komunikacijama).

U primeni su različiti kablovi: telefonski, koaksijalni, optički i UTP (Unshielded Twisted Pair) koji su
najsavremeniji sa specijalnim konektorima.

Mrežne kartice (skraćeno NIC) služe za povezivanje računara na ostale mrežne uređaje i kontrolišu
podatke koji se prenose i obično se nalaze u kućištu računara. Koriste se mrežne kartice koje se
povezuju kablovima za računar tzv. eternet (ethernet), kao i bežične (wirelless) mrežne kartice.
Njihova brzina rada zavisi od standarda kome pripadaju, a kreće se najčešće od 10 i 100 Mbps
(megabita po s), pa do vrlo brzih od 1 Gbps.

Mrežni uređaji su modem, hab, svič i ruter koji omogućavaju spajanje računarske mreže na
internet i protok i upravljanje podacima.
Računari mogu da komuniciraju sa drugim zbog različitih skupova pravila, ili protokola, koji
pomažu računarima da razumeju jedni druge. Protokoli su neophodni da bi komunikacija mogla da se
odvija bez grešaka. Protokoli pomažu da se utvrdi kako je neka informacija poslata i kako je
primljena. Za globalnu mrežu najčešće se koriste protokoli TCP i IP.

Topologija računarskih mreža

Topologija mreže nastaje geometrijskim uređenjem veza i čvorova koji čine mrežu.

Veza (linija, kanal) predstavlja komunikacioni put između dva čvora. Čvor se u topologiji definiše
kao krajnja tačka neke grane mreže ili kao zajednički priključak na dve grane u mreži ili na više njih.
Hardver i softver svakog čvora određeni su funkcijama i učešćem tog čvora u mreži.

Slika 1
Čvorovi komuniciraju međusobno na osnovu određenih fizičkih i logičkih veza.

Fizičku vezu čini neki od komunikacionih medijuma (najčešće kabl).

Logička veza znači da dva čvora mogu da komuniciraju bez obzira da li među njima postoji fizička
veza. Na primer, na slici 1 (levo) postoji fizička veza među čvorovima A-V, A-D, V-C, C-D, E-C i E-D.
Ne postoji put da čvor E komunicira sa čvorovima A i V. Međutim, ako čvorovi D i C imaju mogućnost
da prosleđuju (rutiraju) poruke susednim čvorovima, onda su svi čvorovi u prikazanoj mreži logički
povezani.
Prema topologiji računarska mreža može imati:

 zvezdastu topologiju,
 prstenastu topologiju,
 topologiju magistrale i
 hibridnu topologiju.

Zvezdasta topologija
U topologiji zvezde (star) postoji centralni čvor na koji su povezani svi drugi čvorovi (slika 1-u
sredini). Prednost zvezdaste topologije je što je lako dodati nove čvorove u mrežu, kao i to što
isključivanje iz mreže nekog čvora zbog kvara ne utiče na rad ostalih čvorova. Nedostatak je što u
slučaju kvara na centralnom čvoru čitava mreža ne funkcioniše.

Prstenasta topologija
U topologiji prstena (ring) svaki čvor je povezan sa dva susedna čvora tako da veze čine kružnu
konfiguraciju (slika 1-desno). Poslata poruka putuje od čvora do čvora u prstenu. Svaki čvor mora da
bude sposoban da prepozna svoju vlastitu adresu i primi poruku. Pored toga, svaki čvor mora da ima
mogućnost da prosledi poruku koja je namenjena nekom drugom čvoru. Poruke, najčešće, idu samo u
jednom smeru, da se izbegne njihov sudar.
Prednost mreže je u tome što su putevi poruka određeni konfiguracijom mreže, tj. poruka automatski
putuje do sledećeg čvora u njoj. Nedostaci su: teško dodavanje novih čvorova (jer se prilikom
dodavanja novog čvora koji mora da bude povezan sa dva susedna čvora prekida rad mreže), kvar na
nekom čvoru, aktivnoj komponenti ili bilo koji drugi prekid konfiguracije prstena uvek dovodi do
prekida rada cele mreže.

Topologija magistrale
Kod topologije magistrale (bus) svi čvorovi su vezani pojedinačno na magistralu preko koje se
uspostavlja komunikacija među njima. Prednost ove mreže je što je lako dodavati ili ukljanjati
čvorove iz nje, kao i to što, ako bilo koji čvor na mreži prestane sa radom to nema uticaja na ostale
čvorove i rad celokupne mreže. Mreža prestaje sa radom, jedino u slučaju da dođe do prekida na
magistrali ili aktivnim komponentama magistrale (pojačavači).

Slika 2-Topologija magistrale (sabirnice) Slika 3-Hibridna topologija magistrala - zvezda

Hibridna topologija
Hibridna topologija je nespecifična i njen oblik može u velikoj meri da varira od jedne konfiguracije
do druge. Kod ove topologije, osim veza karakterističnih za druge topologije, postoje i dodatne veze
među nekim čvorovima. Dodatne veze su obično determinisane ekonomskim razlozima. Sa tehničke
strane, danas se kod nas, u lokalnim mrežama najčešće koristi kombinacija topologije magistrale i
zvezdaste topologije (slika 3). Pri tome se čvorovi koji su direktno vezani na magistralu (kičmu)
koriste kao zvezdišta (centralni čvorovi) na koja se vezuju drugi čvorovi prema topologiji zvezde.
Razmena podataka
Podaci koji se šalju iz jednog čvora u mreži drugom čvoru dele se na mestu predaje i pakuju u pakete.
U nekim mrežama, na primer eternetu, ovakvi paketi se zovu datagrami (datagram). Datagrami
nezavisno putuju kroz mrežu do mesta prijema, pri čemu ne stižu na mesto prijema ni istim
redosledom, a možda ni istim putevima (slika 4). Na mestu prijema, po pristizanju svih paketa,
raspakuju se paketi i sastavljaju poslati podaci. U slučaju da neki paket ne stigne, ili stigne oštećen,
traži se da čvor koji ga je poslao pošalje nove kopije.

Slika 4 – paketni prenos podataka

Svaki paket se obično sastoji od: polja preambule (identifikatora) paketa, adrese odredišta, adrese
pošiljaoca, oznake tipa podataka u paketu, samih podataka koji se prenose i okvira za proveru
ispravnosti prijema. Sva polja imaju fiksnu dužinu, osim polja sa podacima, koje može da bude
različite dužine pri čemu su definisane najmanja i najveća dužina polja. Adresa odredišta i adresa
pošiljaoca imaju istu ulogu, kao i kod obične pošte. Saobraćaj porukama u mreži uključuje pakete koji
dolaze sa različitih čvorova, različitih mrežnih arhitektura i različitih protokola. Polje sa tipom
podataka služi za identifikaciju formata podataka koji su poslati i za određivanje procesa po prispeću
paketa. Stvarni podaci koji se prenose uskladištavaju se u polje za podatke. Okvir za proveru
ispravnosti prijema sadrži podatke za proveru tačnosti informacija sadržanih u svakom prenesenom
paketu.

Logička organizacija mreže

U prethodnim poglavljima razmatrane su različite topologije računarskih mreža s obzirom na fizički
nivo mreže. U ovom poglavlju razmatra se logički nivo mreže koji određuje način komunikacije
između računara preko fizičkih medijuma i kontrolu pristupa mreži.

Presten sa žetonom (token ring)

Prsten sa žetonom je najčešći način upravljanja komunikacijom kod prstenaste topologije mreže, a
koristi se i kod magistralnih topologija. Žeton (token) predstavlja mehanizam kojim se kontrolišu
redosled i pravo računara da koriste komunikacioni kanal. Žeton je specijalan niz bitova koji cirkuliše
u prstenu od čvora do čvora (slika 5) kada nema prenosa poruka. Računar koji je snabdeven žetonom
ima eksluzivan pristup mreži za prenošenje poruka, čime se izbegava mogućnost konflikta poruka
različitih računara.
 Slika 5 – prsten sa žetonom (token ring)
Čvor koji želi da pošalje poruku zadržava žeton i šalje poruku. Čvorovi u mreži proveravaju poruku
kada ih ona prolazi. Oni su odgovorni da prihvate paket koji je upućen njima, odnosno da proslede
paket upućen drugim čvorovima. Paket obično mora da obiđe ceo krug dok se ne vrati do pošiljaoca sa
potvrdom prijema od prijemnog čvora. Kada čvor završi slanje poruke, on mora da vrati žeton nazad
u cirkulaciju, čime označava završetak operacije i daje priliku drugim čvorovima da koriste kanal. Isti
čvor ne može da šalje dve poruke uzastopce. Na taj način se sprečava da korisnik zauzme kanal. Ako
čvor ne želi da šalje poruku kada žeton dođe do njega, prosleđuje ga sledećem čvoru u prstenu.

Eternet (Ethernet)
Eternet je namenjen za kontrolu saobraćaja u topologiji magistrale i zvezde. U ovim mrežama, kao i
kod prstena sa žetonom, komunikacioni kanal u jednom trenutku može da koristi samo jedan čvor.
Komunikaciona linija ima specijalan signal, koji se naziva nosilac (carrier), koji je prisutan na liniji i
kada nema prenosa podataka. Čvor koji želi da pošalje podatke osluškuje da li je linija slobodna (slika
6) i, ako jeste, šalje paket.
Slika 6 – osluškivanje saobraćaja na magistrali Slika 7 – sudar dva paketa na mreži
Može da se dogodi, zbog vremena potrebnog da signal putuje kroz mrežu, da dva čvora ustanove da je
magistrala slobodna u isto (ili približno isto) vreme i da oba pošalju svoje pakete. U takvom slučaju
dolazi do sudara dve poruke (slika 7). Kada čvorovi detektuju sudar, prekidaju postupak slanja poruke
i ponavljaju sve od početka. Što je manji broj sudara na mreži, to je mreža efikasnija.

Komunikacija u mreži (protokoli)

Svaka mreža u sebi sadrži različite uređaje. Velike mreže obično sadrže veliki broj računara i dugih
uređaja različitih proizvođača, koji rade sa različitim programima i operativnim sistemima. Da bi se
ostvarila uspešna komunikacija ovih uređaja u mreži, svi njeni elementi moraju da se koriste nekim
zajedničkim skupom pravila (“da govore istim jezikom”). Drugim rečima, mreže zahtevaju standarde
za komunikaciju:
 standardne protokole i interfejse koji će obezbediti zajedničke mehanizme za komunikaciju
među različitim sistemima i
 standardan pristup projektovanju mreže – mrežnu arhitekturu – što definiše relacije i
interakcije među servisima mreže i funkcijama peko zajedničkih interfejsa i protokola.

ISI/OSI referentni model

Međunarodna organizacija za standarde (International Standards Organization – ISO) sagledala je
važnost i potrebu univerzalnosti i razmeni informacija između mreža i unutar njih i među
geografskim područjima i 1978. Godine donela preporuku kojom se omogućava lakše projektovanje
mreža. Njom se definiše model mrežne arhitekture sa sedam slojeva, poznat kao rferentni model za
otvorenu međusobnu komunikaciju (Open Systems Interconnection – OSI). Ovim modelom se u
mrežnoj arhitekturi specifikuje hijerarhija nezavisih nivoa, koji sadrže module koji izvode definisane
funkcije. Arhitektura specifikuje funkciju modula i veze između njih. Time se u zajednički skup
pravila prevodi način na koji mrežni čvorovi moraju da komuniciraju i razmenjuju informacije.
Arhitektura definiše dve vrste relacija između funcionalnih modula (slika 8):
 Slika 8 – interfejsi i protokoli
 interfejse - relacije između različitih modula koji obično operišu unutar mrežnog čvora. Po
pravilu se modul jednog nivoa povezuje sa modulom u nivou ispod njega da bi primio uslugu;
 protokole – relacije između ekvivaletnih modula, obično na različitim čvorovima. Protokoli
definišu oblik i pravila za razmenu poruka.
U ISO/OSI modelu ima sedam slojeva. Svaki sloj izvršava neke funkcije ili usluge koje su potrebne
nivou (sloju) koji je iznad njega. Viši slojevi su rasterećeni funkcija koje obavljaju slojevi na nižem
nivou.
Niži slojevi (1, 2 i 3) zavise od mreže. Fizički sloj (sloj 1 – Psysical Layer) definiše fizičke
(električne i mehaničke) aspekte povezivanja na fizički medijum za prenos podataka. Sloj
povezivanja (sloj 2 – Data Link Layer) opisuje komunikacioni put između čvorova preko fizičkog
kanala, okvire poruke za prenos, proveru integriteta primljene informacije itd. Protokoli Token ring i
Ethernet su primeri implementacije 1 i 2. Mrežni sloj (sloj 3 – Network Layer) uspostavlja logički
put između čvorova, adresira i rutira poruke.
Transportni sloj (sloj 4 – Transport Layer) obezbeđuje pravilan prenos poruka i u pravilnom
redosledu. Viši slojevi (5, 6 i 7) aplikaciono su orijentisani. Sloj sesije (sloj 5 – Session Layer)
obezbeđuje sinhronizaciju razmene podataka između aplikacija. Sloj prezentacije (sloj 6 –
Presentatio Layer) konvertuje podatke koji su bili preneti kodirani u format koji može da se prikaže
na ekranu ili dalje neposredno koristi. Najviši sloj – sloj aplikacije (sloj 7 – Application/User
Layer) obezbeđuje servise koji direktno podržavaju korisnika, njegove aplikacije i upravljanje
celokupnim sistemom.

Internet i intranet
Internet je globalna svetska računarska mreža na koju je priljučen ogroman broj računara.
Razvoj Interneta počeo je u SAD u doba hladnog rata (1969. godine) sa idejom pravljenja mreže
računara koja bi obezbedila komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta na kojima
su se radili brojni projekti za potebe američke vojske.
Čvorovi mreže trebalo je da budu ravnopravni (peer-to-peer), kako bi u slučaju uništenja nekog dela
mreže ostatak mogao neometano da funkcioniše. Na takvoj mreži postojale su redundantne
(višestruke) veze i putanje između računara, tako da bi u slučaju kvara na nekom delu podaci mogli
da se prenose drugim putevima. U slučaju oštećenja nekog dela mreže podaci bi se automatski
preusmeravali alternativnim putevima. Razvojem mreže rukovodila je Advanced Research Project
Agency pod nadzorom Ministarstva odbrane SAD, a mreža je dobila naziv ARPANET. Kako j mreža
rasla, 1975. godine u potpunosti ju je preuzelo Ministarstvo odbrane pretvorivši je u Defense Data
Network (DDN).
Ovakav sistem sa visokim stepenom međupovezanosti bio je atraktivan i izvan vojnih krugova. Tako
je 1980. nacionalna fondacija za nauku (National Science Foundation – NSF) osnovala, na istim
principima, mrežu nazvanu The Internet koja je sedam godina kasnije povezana na ARPANET/DDN i
tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije, a kasnije
joj se pridružila NASA kao i druge vladine agencije.
Približno u isto vreme, krajem 70-ih, razvijao se i USENET, koji su u početku koristili nastavnici i
studenti američkih univerziteta. Godine 1977. IBM je osnovao akademsku mrežu BITNET, koja je
prvo povezivala univerzitetske računare u Americi, a kasnije, u okviru projekta EARN, u Evropi i
drugim krajevima sveta. Paralelno sa ovim mrežama razvijale su se mreže i u drugim državama, na
primer: JANET u Velikoj Britaniji, NORDUnet u Skadinavskim zemljama, FUNET u Finskoj itd.
Godine 1990. NSF je predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i mreža, prvo na
nacionalnom, a zatim i na globalnom nivou. Tako je nastao Internet “mreža svih mreža”, u današnjem
obliku, kojim su, umesto čvorova, u mrežu povezane druge mreže.
Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njim. Internet nema vlasnika, tj. nijedna država ili
institucija nema vlast nad celinom. Pojedine države ili firme su vlasnici delova komunakacionih
kanala ili opreme koja se koristi. Na Internetu je svako vlasnik svog računara i ima neograničeno
pravo da ga koristi kako želi i da na njemu drži sdržaje koje želi. Svaki vlasnik računara samostalno
bira način na koji će se priključiti na mrežu, koje će njene sadržaje prenositi ili šta će slati drugima.
Jedina stvar koja se rešava na centralizovan način na mreži je pitanje adresa pošto svaki računar u
mreži mora imati jedinstven identifikacioni broj. Decentralizacija upravljanja i nadgledanja
omogućava da se Internet širi i razvija sadašnjim tempom.
Definicije:
 Sa strukturnog stanovišta, Internet se definiše preko hardverskih, komunikacionih
i softverskih komponenti koje ga sačinjavaju.
Dakle, Internet je WAN mreža koja povezuje mnoštvo manjih privatnih ili javnih mreža.
 Sa funkcionalnog stanovišta, Internet se definiše preko usluga koje nudi svojim korisnicima.
Dakle, Internet je mrežna infrastruktura koja omogućava rad distribuiranim aplikacijama koje
korisnici koriste.
Adrese i protokoli
Internet je mreža računara međusobno povezanih na različite načine: u lokalnim mrežama,
telefonskim linijama, različitim vrstama kablova, usmerenim radiorelejnim vezama, satelitskim
vezama, vezama kablovske TV itd. Bez obzira na način povezivanja na Internet, svaki računar u ovoj
mreži može komunicirati sa bilo kojim drugim računarom priključenim na mrežu. Da bi se to
obezbedilo, moraju da budu zadovoljena dva uslova:
 svaki računar mora imati svoju jedinstvenu adresu u mreži i
 računari za međusobnu komunikaciju moraju koristiti jedinstveni „jezik“ – protokol.

Adrese
Svaki mrežni priključa (na primer, mrežna kartica) uređaja priključenog na Internet mora imati
jedinstvenu adresu koja će taj priključak razlikovati od ostalih priključaka istog i drugih uređaja. Ova
adresa naziva se IP adresom (Internet Protocol address) zato što je koristi osnovni komunakacioni
protokol Interneta – IP protokol.
IP adresa mrežnog priključka ima formu tridesetdvobitnog pozitivnog celog broja, pa otuda, teorijski,
može postojati 232 (4.294.967.296) priključaka na Internet. Radi lakše manipulacije, na nivou
komunakacionog softvera, IP adresa se zapisuje u formi četiri bajta međusobno razdvojenih tačkama.
Na primer, za priključak koji ima adresu 10010011 01011011 00010110 11001001 zapisuje se
jednostavnije 147.91.22.201.
Na osnovu IP adrese priključka ciljnog računara, poruka se prosleđuje tačno tamo gde treba. Na
mestu prijema zna se ko je poslao poruku jer je u poruci sadržana i informacija o IP adresi pošiljaoca.
Da bi se korisnicima računara olakšala komunikacija, uvedene su simboličke adrese koje
predstavljaju viši nivo apstrakcije nego IP adrese. Simbolička adresa sastoji se od niza imena
razdvojenih tačkama, na primer, IRC.GRF.BG.RS. Ovakva adresa preslikaće se u procesu
komunikacije u IP adresu, na primer, 147.91.22.5. Simbolička adresa ima hijerarhijsku strukturu
sličnu poštanskoj adresi, gde se navode ime i prezime, ulica i broj, grad i na kraju država. Uvodi se
pojam domena i poddomena. Pod domenom se podrazumeva grupa mreža i računara na Internetu
pod jedinstvenom administrativnom kontrolom i održavanjem. Poddomen predstavlja najčešće
organizacionu podcelinu nekog domena, na primer, ustanovu u okviru države, odeljenje u preduzeću i
slično. Osnovni domen označen je krajnje desnim imenom u simboličkoj adresi. Idući zdesna na levo
identifikuju se odgovarajući poddomeni. Krajnje levo ime najčešće predstavlja simboličko ime
računara.
Prednost korišćenja simboličke adrese sa stanovišta korisnika Interneta ogleda se u činjenici da ona u
sebi nosi semantičko značenje, pa je samim tim lakša za pamćenje. Osim toga, korisnik ne mora da
vodi računa o promeni IP adrese računara na kojem se izvršava željeni servis. Naime, ukoliko se
menja topologija mreže menjaju se i IP adrese. Ažuriranjem odgovarajućih tabela preslikavanja IP
adresa u simboličke i obrnuto, korisnik će traženi servis uvek naći na istoj simboličkoj adresi. Treba
napomenuti da dodela IP adrese nije proizvoljan proces, već za to postoje odgovarajuće procedure.
Slično važi i za simboličke adrese.
Protokoli
Skup komunakacionih protokola na kojem se bazira Internet naziva se TCP/IP, po dva osnovna
protokola: IP (Internet Protocol) i TCP (Transmission Control Protocol).
Protokol IP funkcioniše na trećem sloju referentnog OSI modela. Implementira se na svim
računarima na Internetu, kao i svi ostali protokoli, kroz softversku komponentu u okviru operativnog
sistema računara. Osnovna funkcija mu je da pakete sa informacijama (datagrame) rutira od izvora
do odredišta, a na osnovu odredišne IP adrese. Dakle, IP je neka vrsta poštara na Internetu. Kako u
jednoj komunikacionoj sesiji poruke među učesnicima u komunikaciji imaju proizvoljnu dužinu, a
praktični i tehnički razlozi ograničavaju dužinu paketa, to IP često prenosi više paketa koji pripadaju
jednoj istoj poruci. Svaki paket, u zavisnosti od trenutnog stanja saobraćajnica na Internetu, može
putovati različitim putevima, nezavisno od drugih paketa iste poruke. IP ne garantuje isporuku svih
paketa bez greške, kao ni tačan redosled paketa na odredištu.
Protokol TCP funkcioniše na četvrtom sloju referentnog OSI modela. Njegova osnovna funkcija je da
obezbedi tačan prenos paketa poruke između dve proizvoljne tačke na Internetu. Naime, on
sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaje IP-u da ih prenese do cilja. TCP
pakete dobijene od IP-a proverava na prijemnoj strani, pa ako postoji greška usled smetnji na
vezama, inicira retransmisiju pogrešnih paketa. Takođe se vrši i slaganje paketa prema rednom broju
u redosledu kakav je bio na predaji. Bitno je istaći da se na većini računara na Internetu može odvijati
više aplikacija (programa) istovremeno. Zbog toga je potrebno omogućiti višestruku simultanu
komunikaciju između aplikacija na računarima.
Osim navedena dva protokola, na Internetu postoje i drugi protokoli i alati na nivou aplikacija.
Najznačajniji protokoli su:
 SMTP (Simple Mail Transfer Protocol), koji omogćava slanje tekstualnih poruka između dva
čvora (elektronska pošta),
 FTP (File Transfer Protocol), koji omogućava prenos datoteka između dva čvora i
 Telenet koji omogućava povezivanje na udaljenoj mašini (remote login).

Pristup Internetu
Pristup Internetu je moguće ostvariti na više načina.
Svaki od tih načina kada se analiziraju brzina prenosa, pouzdanost, raspoloživost, te cena ima svoje
prednosti i slabosti. Neke od mogućnosti su:
 preko klasične telefonske linije (Dial-Up). Maksimalna brzina prenosa je izuzetno mala i pri
tome je telefonska linija zauzeta (u praksi se danas retko sreće)
 Preko ISDN-a zauzimanjem jednog ili oba kanala od po 64 kb/s, tj. 128 kb/s. Telefoniranje je
moguće pri čemu se, u momentu telefoniranja, Internet saobraćaj dešava samo preko jednog
kanala.
 DSL tehnologija -Kod nas je za sada prisutna ADSL što je skraćenica za asimetrična
digitalna pretplatnička linija (AsymmetricalDigital Subscriber Line). Brzina slanja podataka
sa servera prema pretplatniku (Download) i slanje podataka od pretplatnika ka serveru
(Upload), nije ista tj. brzina prenosa podataka sa servera ka pretplatniku je nekoliko puta veća.
Pošto je prenos podataka van govornog opsega, telefonska linija je slobodna za obavljanje
razgovora tj. telefoniranje. Brzine (decembar 2005) koje su na raspolaganju u Srbiji su od
256/64 kb/s pa sve do nekoliko Mb/s. Postoje i novije generacije ADSL-a ali je neophodno
da pretplatnik bude bliže telefonskoj centrali (jer brzina opada ako je udaljenost veća).
 Kablovski Internet je usluga koju daju operateri kablovske televizije. U Srbiji brzine a i cene
su slične kao i ADSL. Telefonska linija je slobodna jer se za prenos signala koristi
koaksijalni/optički kabl koji je za TV kanale.
 Bežičnom tehnologijom Wi-Fi (Wireless Fidelity). Bazično, ova tehnologija relativno je
malog dometa cca1500 m, u početku je imala primenu za aerodrome, kafiće.... Sve više
pronalazi primenu u kućnim mrežama.
 Bežičnom tehnologijom WiMax (WorldWide Interoperability od Microwave Acces) se
postižu dometi i do 50 km, ipak u gradovima to nije više od 5 km ili do 15 km u ruralnom
području.
Servisi
Kako se razvijao Internet, tako se povećavao i broj servisa koji su bili na raspolaganju korisnicima. Od
početne ideje – razmene poruka i podataka između korisnika, razvili su se brojni servisi čiji se značaj
takođe vremenom menjao.

Elektronska pošta
Elektronska pošta (e-mail) najstariji je i najčešći način korišćenja Interneta. Da bi se nekom korisniku
poslalo pismo, nije neophodno da on u tom trenutku bude prisutan na mreži. Pismo stiže u njegovo
poštansko sanduče i prilikom početka rada korisnik dobija obaveštenje o prispeloj pošti. Kao i
klasično pismo, i elektronsko pismo može da ima priloge u vidu: tekstualnih dokumenata generisanih
procesorima teksta, crteža, slika, fotografija, glasovnih poruka, muzičkih datoteka, filmskih sekvenci
itd.

WWW (World Wide Web)

WWW je servis koji omogućava pretraživanje Interneta korišćenjem grafičkog korisničkog interfejsa.
World Wide Web (WWW) - ili skraćeno samo Web, je sistem međusobno povezanih
hipertekstualnih dokumenata kojima se pristupa preko Interneta.

Hipertekst dokument (Web Stranica) - je vrsta elektronskog dokumenta koja u sebi pored
teksta može da sadrži i slike, tabele i druge elemente.
Diskusione grupe
Poruke o nekoj temi mogu se razmenjivati između zaiteresovanih korisnika preko mailing liste. Kada
broj korisnika zainteresovanih za neku temu dovoljno poraste, transformiše se u diskusionu grupu
(newsgroup). Tada se poruke šalju ne više putem elektronske pošte već se koriste čitači vesti
(newsreader). To su posebni programski alati za primanje, pregledanje i slanje poruka.

IRC (Internet Relay Chat)

Servis IRC omogućava velikom broju korisnika istovremenu komunikaciju i razmenu poruka
(neobavezno ćaskanje). Korisnici mogu da komuniciraju preko različitih server u svetu i na različitim
kanalima. Komunikacija se postiže kucanjem poruka na tastaturi i čitanjem sa ekrana.

Finger
Program Finger omogućava korisniku da na osnovu poznate adrese dobije prezime i ime vlasnika
adrese, kao i neke druge podatke o njemu, i obrnuto. Da bi program radio, i na udaljenom računaru
mora da postoji odgovarajući serverski program, što najčešće i jeste slučaj. Osim toga, mogu da se
dobiju i podaci o trenutno ulogovanim korisnicima na udaljenom računaru.

FTP (File Transfer Protocol)

Osnovni metod prenosa datoteka preko Interneta je FTP. Na mnogim sistemima to je ime programa
koji primenjuje ovaj metod za prenos datoteka između računara.

Danas je moguće preuzimati datoteke sa Interneta sa velikog broja računara koristeći koncept
anonimnog (anonymus, guest) korisnika. Pri tome se umesto lozinke (password) koristi e-mail adresa
korisnika.

Telenet
Servis Telnet omogućava da se korisnik prijavi na udaljeni računar i aktivira programe na njemu.

Internet PHONE
Servis Internet Phone omogućava telefoniranje preko Interneta. Pored glasovne, moguća je i vizuelna
komunikacija.

Radio I TV prenos
Pored ostalih servisa, Internet omogućava i prenos radio i TV programa.

Intranet
Posle 1995. Godine u organizacijama ili grupama organizacija razvijaju se lokalne računarske mreže
koje koriste iste protokole (TCP/IP) i alate kao Internet ali nisu povezane na njega. Ovakve mreže se
nazivaju intranet, iako nema suštinske razlike između intraneta i Interneta. Ako se ovakva mreža
priključi na Interet, onda se gubi svaka razlika, a pristupanje pojedinim čvorovima u lokalnoj mreži
određeno je zaštitom lokalnog dela mreže, kao i zaštitom podignutom prema Internetu (firewall).

Internet provajderi
Internet servis provajder (skraćeno ISP) je kompanija koja svojim korisnicima omogućava
uslugu priključivanja na Internet i povezane servise.
Internet provajder (internet posrednik) povezan je stalnim vezama velike propusne moći (brze
razmene podataka) za druge internet posrednike, koji su dalje vezani za druge internet posrednike i
tako dalje.
Ova struktura se može podeliti na više manjih delova. Prvi deo mreže su mali internet posrednici koji
pružaju PPP pristup internetu, zatim na internet posrednike koji iznajmljuju internet konekcije
drugim internet posrednicima i na kraju velike internet posrednike poznatije kao "Big Six" ili velika
šestorka koja drži interkontinentalne veze. Veze između internet posrednika preko kojih se odvija
glavni mrežni saobraćaj zove se internet okosnica ili eng. backbone. To su veze velikih brzina a kao
prenosnici mogu se koristiti zemaljski linkovi (optički link) ili mogu biti posredstvom satelita
(satelitski link).