4.

Uslovi za obrazovanje zavarenog spoja:

Zavarivanje je proces izrade nerazdvojivog spoja, odnosno nerazdvojivog spajanja metalnih
ili nekih polimernih materijala, putem uspostavljanja međuatomskih veza između predmeta
(delova) koji se zavaruju, pri čemu se pojedinačno ili kombinovano koristi toplotna i
mehanička energija, a po potrebi i dodatni materijal. Tehnologija zavarivanja se bira prema
vrsti i obliku elementa konstrukcije, kao i vrsti zavarivanog materijala i povezuje se sa
rezultatima analize uticajnih parametara koji dovode do spontane ili dirigovane promene
svojstava osnovnog materijala oko šava. Zavarivanje metala se zasniva na obrazovanju
metalurškog spoja, tj. spoja stvorenog dejstvom međuatomskih privlačnih sila koje povezuju
granične površine metala (spajanih predmeta). To su sile koje veoma efikasno održavaju
uzajamne položaje i rastojanja atoma koji obrazuju kristalne rešetke unutar dela. Privlačne sile
između atoma mogu dovesti do formiranja zajedničkih kristalnih rešetki na dodirnoj površini
metalnih premeta. Ovaj način spajanja obezbeđuje stalni, tj. nepromenjeni oblik spojenih
metalnih predmeta (suprotno od mehaničkih operacija - zakivanje, veze ostvarene pomoću
zavrtnjeva i dr.).

Da bi između atoma graničnih površina dva metala počele delovati međuatomske privlačne
sile, potrebno je približiti atome na razmak manji od parametra kristalne rešetke. Ako se to
ostvari po celoj dodirnoj površini dva metala, nestaće granica izmedju njih i dobiće se, manje
ili više, savršen spoj.

Površinske i potpovršinske kristalne rešetke metalnih predmeta se znatno razlikuju po svojim

osobinama od kristalnih rešetki u unutrašnjosti materijala. To je posledica razlike u
energetskim nivoima koje imaju granični i pripovršinski atomi i oni u unutrašnjosti predmeta.
Višak energije na površini materijala nad odgovarajućom energijom u njegovoj unutrašnjosti
nosi naziv slobodna površinska energija (površinska energija se kod čvrstih tela izražava
radom izvršenim pri razdvajanju dve kristalografske ravni). Pojam površinske pojave
obuhvata skup pojava vezanih posebno za osobine površinskih slojeva. One su posledica
specifičnih fizičkih uslova u kojima se nalaze atomi i molekuli u blizini graničnih površina.
Površinski slojevi poseduju odredjenu slobodnu energuju, povećanu aktivnost, različitu
orijentaciju molekula i drugačiji hemijski sastav u odnosu na druge delove osnovnog
materijala. Od svih površinskih pojava najveći značaj ima promena površinske energije.

Unutrašnja gradja metala (legure) je uslovljena vrstom kristalne rešetke, rasporedom atoma,
kao i prisustvom i razmeštajem strukturnih faza i grešaka u kristalnim rešetkama. Vrste
medjuatomskih veza u čvrstim metalima odredjuju njihove fizičke, hemijske i mehaničke
osobine. Veličina energije medjuatomskih veza zavisi od hemijskog sastava legure kao i od
vrste kristalne rešetke. Unutrašnji atomi u čvrstom telu su uravnoteženi delovanjem okolnih
atoma, dok spoljni poseduju površinsku energiju jer su neuravnoteženi, pošto se graniče sa
vazduhom ili drugim sredinama. Dovodjenjem spoljne energije se menja stanje posmatranog
sistema, a promena se ispoljava u većim amplitudama oscilovanja atoma, posebno na
graničnim površinama. Kada su spoljne energetske pobude dovoljno velike može doći do
savladavanja tzv. energetske barijere izmedju dva metala i obrazovanja zajedničke metalne
veze, usled aktivacije valentnih elektrona i formiranja zajedničkog elektronskog oblaka.
 Prikaz energetskog stanja atoma

Dovođenjem spoljne energije (toplote) ili mehaničkog pritiska se može ostvariti dovoljno
približavanje graničnih površina, odnosno atomi se mogu dovoljno primaći da nastane
atomska veza. Prilikom zavarivanja pritiskom za vreme približavanja dva tela, na graničnoj
površini nastaju elektrostatičke sile privlačenja i odbijanja usled dejstva jona i elektrona
rasporedjenih na graničnim površinama i gravitaciona sila. Na nekom rastojanju r0 ukupne sile
privlačenja i odbijanja, Fpr i Fod, su u ravnoteži (a), pri čemu nastaje najveća razlika
odgovarajućih potencijalnih energija, Upr i Uod (b), što se naziva energetskom barijerom.
Ravnotežno medjuatomsko rastojanje r0 približno odgovara parametru kristalne rešetke, a
daljim približavanjem graničnih površina se ruši barijera i nastaje zajednička metalna veza.

Zavisnost sila (a) i energija (b) od medjuatomskog rastojanja r

Stoga proizilazi da se spajanje zavarivanjem može ostvariti bilo topljenjem ili pritiskom.
Zavarivanje pritiskom se ostvaruje:

1. Medjusobnim približavanjem radnih predmeta (a),

2. Dovodjenjem potrebne količine energije, odnosno dovođenjem sile pritiska (b) i
3. Difuzijom i prekristalizacijom (c).

Ukoliko se u zonu kontakta dopunski dovede toplotna energija, radni predmeti se lokalno
zagrevaju i omekšavaju, a povećava se plastičnost zagrejanih zona, poboljšavaju difuzioni
procesi pa time raste i mogućnost da površinski atomi lakše savladaju energetsku barijeru. Iz
ovoga proizilazi da se sa fizičke tačke gledišta, spajanje zavarivanjem može ostvariti
delovanjem pritiska, dovodjenjem toplote i kombinovano. Uslovi za obrazovanje zavarenog
spoja se mogu prikazati i pomoću dijagrama pritisak-temperatura, gde se određuju granične
vrednosti i područja pritisaka i temperature potrebnih za ostvarenje zavarenog spoja:
 Prikaz graničnih parametara zavarivanja

Prema pojavama koje uslovljavaju obrazovanje zavarenog spoja razlikuju se:

1. Zavarivanje topljenjem i
2. Zavarivanje pritiskom.

Zavarivanje topljenjem je proces nerazdvojivog spajanja radnih predmeta pri temperaturama

na mestu spajanja višim od temperature topljenja, uz primenu dodatnog materijala ili bez
njega. Za zavarivanje topljenjem neophodni su snažni izvori toplote koji lokalno tope metal.
Tako se obrazuje metalni rastop, tj. zavarivačko kupatilo, čijom kristalizacijom nastaje šav.
Praktično se koriste pokretni izvori toplote koji se kreću (oslobađaju) duž linije spoja. U
ovom slučaju je energetska barijera savladana, jer se atomske veze uspostavljaju
kristalizacijom rastopa (kad se izvor toplote dovoljno udalji od početnog kupatila (kupke)),
odnosno hladjenjem i očvršćivanjem metalne kupke (metalnog kupatila). Pri zavarivanju
topljenjem bitnu ulogu igra i pojava koja se zove površinski napon tečnog metala. Površinski
napon nastaje zbog toga što su atomi (joni) na površini metala izloženi uticaju privlačnih sila
samo sa jedne strane i to ka unutrašnjosti, dok je sa spoljašnje strane tečnost u dodiru sa
vazduhom ili drugim gasovima koji atome mnogo slabije privlače. Zato se granična
zapremina ponaša kao zategnuta membrana koja teži da površinu tečnosti svede na najmanju
meru. Sa porastom temperature rastopljenih metala, površinski napon opada.

Zavaren spoj dobijen topljenjem

Zavarivanje pritiskom je proces spajanja primenom mehaničkog dejstva sile, statičkog ili
dinamičkog karaktera. U praksi ovi procesi spajanja nisu uvek jasno razgraničeni. Ako se kod
pojedinih metoda dopunjuju - spajanje spada u postupke termomehaničkog zavarivanja.

Faze obrazovanja spoja pritiskom

Zavarivanje, kao tehnologija spajanja dva ili više elemenata u jedinstvenu celinu različitim
postupcima, neprekidno se razvija. Za medjusobno spajanje materijala je potrebna neka vrsta i
količina energije, pod čijim uticajem može nastati odredjeno kretanje i premeštanje
materijalnih naelektrisanih čestica (metalnih jona), odnosno obrazovanje zajedničkih veza
(kristalnih rešetki) na graničnim površinama spajanja. Bez obzira na vrstu energije koja se
koristi (hemijska, mehanička, toplotna), uvek je potrebno da količina dovedene energije bude
veća od energije potrebne za aktivaciju atoma, jer je njihovo pobuđivanje uslov za međusobno
spajanje, tj. obrazovanje zajedničkih kristalnih rešetki.

Pitanja broj: 5, 6, 7, 8

Zbog brojnih načina, metoda,postupaka i varijeteta zavarivanja, postoji veći broj mogućih
klasifikacija i to prema:

 nameni (zavarivanje, navarivanje, metalizacija),

 agregatnom stanju osnovnog materijala u zoni spoja (topljenjem, pritiskom),
 vrsti elektroda (topljiva, netopljiva, gola, obložena, sa jezgrom itd.),
 zaštiti rastopa (bez zaštitne atmosfere ili u zaštitnoj atmosferi inertnog ili aktivnog
gasa),
 stanju električnog luka (otvoreni luk, pokriveni luk itd.),
 vrsti energije (hemijska, električna, mehanička i ostale).

Podela postupka zavarivanja po metodi zaštite, odnosno prema sredini u kojoj se obrazuje
metalno kupatilo: zavarivanje u vazduhu, vakuumu, zaštitnim gasovima, pod prahom, sa
topiteljem i sa kombinovanom zaštitom. Od zaštite mogu se primeniti: aktivni gasovi (CO2,
N2, vodena para, smeša aktivnih gasova), inertni gasovi (Ar, He, Ar + He) i takodje smeša
inertnih i aktivnih gasova (Ar + CO2, Ar + 1-5% O2).

U postupke zavarivanja pritiskom spadaju: hladno zavarivanje, zavarivanje trenjem,

zavarivanje ultrazvukom, zavarivanje eksplozijom i dr. U postupke zavarivanje topljenjem
spadaju: gasno zavarivanje (zavarivanje plamenom, oksi-gasno ili oksi-acetilensko
zavarivanje), zavarivanje električnim lukom obloženom elektrodom (ručno-elektrolučno
zavarivanje - REL), automatsko zavarivanje pod prahom (EPP), zavarivanje električnim
lukom u zaštitnom gasu (MIG, MAG, TIG), elektrolučno zavarivanje pod troskom (EPT),
termitno (aluminotermijsko) zavarivanje, plazmeno zavarivanje, zavarivanje elektronskim
snopom, lasersko zavarivanje i dr. Zavareni spojevi dobijeni lokalnim topljenjem imaju
nehomogenu strukturu, što je posledica neravnomernog hemijskog sastava i različitih uslova
kristalizacije pojedinih zona zavarenog spoja. Zbog toga su mehaničke i tehnološke osobine
metala u okolini zone uticaja toplote (ZUT) i u šavu neravnomerne.

Termomehaničko zavarivanje se ostvaruje prvođenjem zone spajanja u stanje plastičnosti i

zatim uvođenjem sile pritiska. Sila pritiska može biti udarna (kovačko zavarivanje), ili se
uvodi postepeno: zavarivanje električnim otporom, plazmeno zavarivanje pritiskom, termitno
zavarivanje pritiskom, indukciono zavarivanje pritiskom. Hladno zavarivanje se odvija na
sobnoj temperaturi, uz vrlo visok pritisak i visok kvalitet kontaktnih površina. Zavarivanje se
vrši bez ZUT-a i dodatnog materijala.
11. Zašto se razlikuju šav, ZUT i osnovni materijal; čime je određena širina
ZUT-a?
Zavareni spoj je deo nerazdvojivog spoja izveden zavarivanjem krajeva radnih predmeta.
Zavareni spoj se sastoji iz šava (2) i osnovnog materijala (1) od kojeg su izradjeni elementi
(radni predmeti) koji se spajaju zavarivanjem. Zavarenom spoju pripadaju još i zona uticaja
toplote ZUT (3) i zona stapanja (4).

Sučeono zavareni spoj: 1- osnovni materijal, 2- šav, 3- zona uticaja toplote, 4- zona stapanja

Šav (ili var) je deo zavarenog spoja koji se obrazuje očvršćivanjem rastopa mešavine
istopljenog osnovnog i dodatnog materijala na mestu spoja, tj. očvršćivanjem rastopa dobro
izmešanih delova istopljenog osnovnog i dodatnog materijala na mestu spoja. U nekim
slučajevima, npr. pri zavarivanju tankih limova, šav se može formirati bez dodatnog
materijala, već samo stapanjem i očvršćavanjem stranica (ivica) osnovnog materijala.

Oblici spojeva izvedeni bez dodatnog materijala: 1- sučeoni spoj, 2- rubni, 3- preklopni

Zavareni spoj dobijen termomehaničkim postupcima spajanja se sastoji iz osnovnog

materijala, kontaktne zone i uslovne zone uticaja toplote. Kontaktna zona nastaje elasto-
plastičnom deformacijom sučeljnih površinskih slojeva. Zona uticaja toplote je uslovna, jer tu
ima uticaja i deformaciono ojačanje, a ne samo povišena temperatura.

Zavareni spojevi, tj. šavovi, sa konstruktivne tačke gledišta i načina izvodjenja mogu biti:

1. Prema vrsti zavarenog spoja: sučeoni (a), preklopni (b), T - spoj (c), ivični ili rubni (d)
i krstasti spoj (e).

Ugaoni šav se koristi za izvodjenje preklopnih, ugaonih, T- i krstastih spojeva.

 2. Prema položaju u prostoru zavareni šav može biti: horizontalan ili položen (a),
horizontalan u vertikalnoj ravni (b), vertikalan (c) i iznad glave (ili nadglavni) (d).

Zavareni spoj dobijen termomehaničkim postupcima spajanja se sastoji iz osnovnog

materijala, kontaktne zone i uslovne zone uticaja toplote. Kontaktna zona nastaje elasto-
plastičnom deformacijom sučeljnih površinskih slojeva. Zona uticaja toplote je uslovna, jer tu
ima uticaja i deformaciono ojačanje, a ne samo povišena temperatura.

Dodatni materijal je deo metalnog materijala-elektrode ili žice koji se pri zavarivanju
direktno postepeno topi iznad kupatila i dodaje se u istopljenom stanju u metalno kupatilo,
radi ispunjenja mesta spoja, pri čemu se meša i očvršćava zajedno sa rastopljenim osnovnim
metalom obrazujući najpre kupku, odnosno zavar posle kristalizacije rastopa osnovnog i
dodatnog materijala.

Metalno kupatilo je lokalno istopljeni i udubljeni deo osnovnog materijala na mestu spajanja
u kome je jednovremeno unet i umešan i deo istopljenog dodatnog materijala.

Metal šava je očvrsla mešavina rastopa metalnog kupatila, tj. kupke.

Površina stapanja (4), je granična površina izmedju metala šava (2) i zone uticaja toplote (3).

Zona uticaja toplote (skraćeno ZUT) je deo osnovnog materijala, uz šav, koji je sa obe strane
sučeonog spoja čvrsto povezan za šav, u kome je došlo do hemijsko-fizičkih i strukturnih
promena usled toplote unete pri zavarivanju. ZUT predstavlja prelaz od šava ka osnovnom
materijalu i zoni stapanja (4). ZUT je predstavlja pojas u kome dolazi do pogoršanja osobina
osnovnog materijala zbog toplote unete pri zavarivanju.

Širina zone uticaja toplote, za dati materijal, zavisi od ukupne količine unete toplotne
energije i njene koncentracije. Osobine ZUT-a zavise od osnovnog materijala (debljine,
hemijskog sastava, termofizičkih osobina i dr.), metode i postupka zavarivanja (radni napon,
jačina struje, brzina zavarivanja), dodatnog materijala (ako se koristi), temperature
predgrevanja, i brzine hlađenja pojedinih tačaka ZUT-a.

3. Prema kontinuitetu šav može biti: neprekidan (a) ili isprekidan (b, c i d). Kod
obostrano isprekidanih šavova se razlikuju uporedno (c) i naizmenično isprekidan šav
(d). Navedeni šavovi se primenjuju za spajanje delova veće dužine.
 4. Prema broju zavara, odnosno slojeva, šav može biti: jednoprolazan (a) ako je izveden
jednim zavarom i višeprolazan (b) ako je izveden sa više zavara, ili višeslojan (c) ako
je izveden sa više slojeva.

Šav se praktično može izvesti popunjavanjem žleba jednim potezom ili sa više poteza što
zavisi od dužine šava i poprečnog preseka žleba, metoda zavarivanja i sl. Očvrsnut materijal
šava pri jednom prolazu se zove zavar; prvi zavar, označen brojem (1) na slici pod b) se zove
korenski zavar, a poslednji (6) pokrivni zavar. Ako se žleb ispunjava poprečnim klaćenjem
vrha elektrode izmedju zidova žleba i malim podužnim pomeranjem dobija se višeslojni šav
(pod c) pri čemu brojevi 1, 2, 3 i 4 označavaju slojeve.

Ugaoni šavovi takodje se mogu izvesti sa jednim (a) ili više zavara: u normalnom položaju (b)
i u koritastom položaju (c).

5. Prema dejstvu spoljneg opterećenja, odnosno zatežiućih sila šav može biti: poprečan -
upravan na pravac dejstva sile (a), podužan - paralelan pravcu dejstva sile (b), kos -
pod nekim uglom u odnosu na pravac sile (c) i kombinovan (d). Pored navedenih
termina često se koriste i termini čeoni umesto poprečni šav i bočni ugaoni umesto
podužni šav.

6. Na osnovu oblika poprečnog preseka, odnosno prema obliku površine šavova, oni
mogu biti: ispupčeni (a), ravni (b) i udubljeni (c).
Ravni šavovi se najčešće izvode, dok se ispupčeni dopuštaju za statička opterećenja, jer pri
dinamičkom opterećenju stvaraju veliku koncentraciju napona, a izvode se uz veći utrošak
dodatnog materijala. Udubljeni ugaoni šavovi najpogodniji su za promenljiva opterećenja
zbog povoljnijeg toka naponskih linija sila.

7. Prema nameni šav može biti nosivi ili spojni, zavisno od toga da li prenosi spoljne
opterećenje koje deluje na spoj ili služi samo za povezivanje elemenata u zavarenoj
konstrukciji (konstrukcionu celinu).
8. Prema jačini šavovi se svrstavaju u klase čvrstoće (čvrstine), a prema kompaktnosti ili
nameni šavovi mogu biti zaptivni (hermetični) ili porozni.

Klasa čvrstine šava pokazuje da šav i zavareni spoj osiguravaju prenos odredjenog
opterećenja sa jednog spojnog elementa na drugi, pri čemu se ne zahteva uvek i hermetičnost
(npr. tačkasto zavareni spoj). Nasuprot tome, brojni su primeri šavova koji pored tražene
određene čvrstoće moraju da obezbede dobru hermetičnost (npr. sudovi za fluide).

9. Pripoji su kratki zavari (šavovi) od nekoliko milimetara, do nekoliko centimetara

(zavisno od debljine spajanih predmeta) kojima se pripajaju (fiksiraju) elementi pre
zavarivanja radi montaže, sprečavanja deformacija i krivljenja itd., a njihov broj,
dužina, rastojanje i raspored se odredjuju prema tehnološkim uslovima.

Osnovni elementi šava su prikazani na slici. Izgled šava zavisi od prethodne pripreme
stranice žleba, tipa žleba, tehnološkog postupka zavarivanja kao i vrste i debljine osnovnog
materijala.

Osnovni elementi zavarenog spoja: 1- osnovni materijal, 2- lice šava, 3- naličje šava, 4- koren
šava, 5- uvar, 6- granica uvara, 7- zona uticaja toplote (ZUT), 8- ivica šava, 9- dubina uvara,
10- nadvišenje šava (lica, korena), 11- širina šava, 13- debljina navara

Sučeono zavareni spoj - prostorni izgled