1.

Međunarodno ekonomsko okruženje i spoljna trgovina

Osnovni motiv svake zemlje u ekonomskom smislu je rast životnog standarda. Rast životnog standarda može
biti ostvaren na mnogo načina, ali uvek se dolazi do toga da je spoljna trgovina jedan od neophodnih faktora.
Trgovina je neophodna za plasman viškova proizvodnje, ali i za nabavku inputa za složenije proizvode. Pored
uvoza inputa, jedna od neophodnih stavki onog što nazivamo životni standard je nabavka robe široke potrošnje
i luksuznijih dobara.
Spoljna trgovina i njen značaj su kroz istoriju različito vrednovani. Bilo je perioda kada je liberalizacija bila
apsolutni priroritet, ali i trenutaka kada se pribegavalo merama protekcionizma (obično u vreme krize).
Iz ugla kapitalizma, 19. vek je bio doba liberalizacije, ali u 20. veku, sa razvojem kapitalističkog imperijalizma,
javljaju se pritisci ka razvoju carinske zaštite.
Socijalizam je tradicionalno bio mnogo zatvoreniji za spoljnu trgovinu. Kao i bilo šta drugo, i trgovina je deo
planskog usmeravanja. U slučaju socijalizma zasnovanog na globalnom planiranju, uticaj na spoljnu trgovinu je
mnogo manji nego pri "centralnom administrativnom planiranju", gde je trgovina prilično detaljno kontrolisana.
Danas je spoljna trgovina prihvaćena ne samo kao jedan od faktora primarnog razvoja, već kao primarni činilac
ekonomskog progresa. Zato zemlje u razvoju svoje strategije razvoja najčešće zasnivaju na otvaranju tržišta.
Veliki doprinos liberalizaciji danas predstavlja WTO.
U 2008. i 2009. godini svetska trgovina je u padu. Tokom 2009. godine trgovine je opala za 10%, što je najviše
od drugog svetskog rata. Od 2010. se beleži ponovni rast.

2. Međunarodno okruženje krajem 20. i početkom 21. veka

Devedeste godine 20. veka karakteriše dinamičan rast trgovine, što je odlika celog posleratnog perioda. Pod
pojmom dinamičan rast svetske trgovine podrazumevamo da je stopa rasta svetskog izvoza veća od stope rasta
svetske proizvodnje. Tokom devedestih je rast proizvodnje bio značajno manji od rasta spoljne trgovine.
Dominantnu ulogu u tom rastu trgovine imaju razvijene industrijske zemlje. Dominacija tih zemalja postoji još
od kraja drugog svetskog rata. Stope rasta su do 70ih bile stabilne i visoke, ali nakon naftnih šokova dolazi do
rasta inflacije i nezaposlenosti u svetu. Negativna kretanja na planu unutrašnje ravnoteže zemalja su se
manifestovale i kroz protekcionističke mere u spoljnoj trgovini. Krajem 80ih i tokom 90ih raste spoljna
trgovina uz blage fluktuacije raste, ali unutrašnje stope rasta nije bila tako optimistična.
Od 1992. do 2007. se svetska trgovina povećala četiri puta.
U periodu 1990-2000. obim svetskog robnog izvoza rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,5%, a prosečno
godišnje rast BDP-a je iznosio 2,3%.
2000-2009. svetski robni izvoz je rastao po pros. god. stopi od 4,2%, a BDP po prosečnoj god. stopi od 2,4%.
2009. Finansijska kriza i pad svetskog robnog izvoza za 12%, a BDP-a za 2,8%. Već 2010. dolazi do oporavka
svetske privrede.
Posebno značajno mesto u spoljnoj trgovini danas pripada Kini. Iako je EU skupa najveći izvoznik (čak i kad se
oduzme međusobna trgovina), Kina je posmatrano po zemljama najveći izvoznik (od 2009. godine). Na putu je
i da kroz koju godinu postane najveća ekonomska sila u Aziji. SAD i dalje dominiraju po pitanju učešća u
svetskom DP (osim ako se posmatra EU kao celina).
Posebno značajno mesto u ukupnom rastu trgovine ima intra-sektorska trgovina. Takođe, značajnu ulogu ima
izvoz komponenti i delova (zemlje u razvoju). Trgovina primarnim proizvodima je u opadanju.
Ostale odlike međunarodnog okruženja:
1. Intezivnija integracija,
2. Stvaranje WTO,
3. Dominacija G7 i TNC.

1
3. Liberalizacija trgovine i STO
Nivou zaštite unutrašnjeg tržišta se kroz istoriju različito pristupalo, ali se može prihvatiti da je period nakon
Drugog svetskog rata načelno usmeren ka liberalizaciji.
U međunarodnoj zajednici, pod uticajem SAD, sazrelo je mišljenje da bi međunarodnu trgovinu trebalo
regulisati na multilateralnom nivou. Organizacija je trebalo da se zove "Internacionalna trgovinska
organizacija - ITO". Rezultati pregovara su objedinjeni u okviru ugovora GATT, koji je trebalo da predstavlja
samo prelazni sporazum do formiranja ITO. U Havani je potisana povelja i sve što je preostalo bilo je da se
ugovor ratifikuje u zemljama potpisnicama. Kongres SAD nije prihvatio povelju, te je privremeni ugovor
GATT nastavio da postoji narednih 50 godina do formiranja WTO.
• U okviru GATT je bilo osam rundi pregovora:
1-5) Pregovaralo se o smanjenju carina,
6) Kenedi runda - o carinama i antidampiškim merama,
7) Tokijska runda - o necarinskoj zaštiti,
8) Urugvajska - dogovoreno osnivanje WTO.

Kao što se može primetiti, jedna od najvažnijih tema pregovora su carine. Carinska politika razvijenih zemalja
je i dalje obeležena visokim carinskim stopama po pojedinim zemljama i carinskom eskalacijom. Pojam
"carinskih vrhova" označava najviše carinske stope u carinskoj tarifi neke zemlje. Problem dolazi do izražaja
ako se uzme u obzir da su carinski vrhovi kod razvijenih zemalja obično na one proizvode koji su glavni
izvozni artikli ZUR: poljoprivredni proizvodi, hrana, obuća, duvan... i u intervalu su od 350-900% za ove
proizvode.
Takođe, može se primetiti problem "carinske eskalacije". Reč je o pojavi gde se carinska stopa povećava sa
porastom faze prerade proizvoda. Npr: metali, drvo, tekstil...

4. Regionalizacija svetske privrede

Poslednjih pedesetak godina smatra se za period intezivne globalizacije. Ipak, zajedno sa globalizacijom na
snagu stupa i jedan kontradiktoran proces - proces regionalizacije.
Pod regionalizacijom (integracijom) smatramo neki vid povezivanja dve ili više zemalja gde one pratktično
favorizuju međusobnu trgovinu na račun trgovine sa ostalim zemljama. Regionalizacija pruža mogućnost
savladavanja posledica uskog tržišta putem objedinjavanja resursa ili ukrupnjavanja tržišta. Postoje nekoliko
nivoa integracije :
1) Sporazum o preferencijalnoj trgovini (smanjenje carinskih stopa između država potpisnica);
2) Zona slobodne trgovine (ukidanje carina u zoni, ali ostaju različite carine u trgovini svake zemlje
pojedinačno sa zemljama van zone); ovde dolazi do problema reeksporta,
3) Carinska unija (ukidanje carina i zajednička carinska politika prema ostalim državama);
4) Zajedničko tržište (sve prethodno + slobodno kretanje radne snage i kapitala);
5) Ekonomska unija – (sve prethodno + zajednička monetarna politika i jedinstvena valuta).
(Problem reeksporta ukazuje na mogućnost da spoljnotgovinski partneri zemalja inetegracije iskorišćavaju niže
kamatne stope u jednoj od zemalja, a zatim reeksportuju robu u zemlju sa višim. Neophodno je zadržati
carinske formalnosti i uvesti pravila porekla)
Posledice stupanja u integraciju pretežno zavise od nivoa integracije. Svode se na:
1) Stvaranje trgovine (domaća proizvodnja zamenjuje se uvozom proizvoda sa nižim troškovima iz zemlje čl.)
2) Skretanje trgovine (uvoz sa nižim troškovima iz zemlje čl. se zamenjuje uvozom sa višim troškovima);
3) Promena svetskih cena,
4) Smanjenje budžetskih prihoda.
2
5. Uticaj svetske trgovine na međuzavisnost između država
Svetska trgovina predstavlja razmenu dobara, usluga i kapitala između zemalja. Od Drugog svetskog rata,
trgovina je u porastu. Skoro uvek je rast trgovine bio veći od rasta društvenog proizvoda. Iako je svetska
trgovina beležila pad tokom 2008. i 2009. godine, u 2010. se opet vraća na na uzlaznu liniju i procenjuje se da
će rast biti preko 10%.
Isprepletanost tokova između zemalja utiče na rast zavisnosti, te okolnosti i mere učinjeni u jednoj zemlji mogu
imati velike posledice na ono što se dešava u drugoj.
Npr. ako SAD stimuliše tražnju, to će podstaći uvoz, što će povećati izvoz mnogih zemalja. Te zemlje će onda
imati više sredstava, više će trošiti i kupovaće od SAD. (ovo je povezano sa spoljnotrgovinskim
multiplikatorom i inostranim reperkusijama).
Primer može da se nađe i kod zemalja OPEC-a, koje promenom cene nafte mogu značajno da utiču na
proizvodnju drugih zemalja. Rast cene nafte može da probudi inflaciju, što vodi: padu kupovne moći novca,
povećanju nesigurnosti, padu standarda…
Na međuzavisnost utiču i multilateralne organizacije – WTO, IMF, Svetska banka.

6. Značaj spoljne trgovine za razvijene zemlje

Kada se kaže na razvijene zemlje, misli se na one zemlje koje imaju naprednu ekonomiju, visok nivo BDP po
glavi stanovnika, visok indeks ljudskog razvoja. Pokazatelj važnosti spoljne trgovine za jednu zemlju je učešće
njenog uvoza i izvoza u BDP-u.
Na osnovu datih podataka za razvijene zemlje, primećuje se najveći udeo izvoza i uvoza u DP ima Nemačka
(oko 50%), a najmanji SAD i Japan (10-15%).
Na osnovu analize vrednosti spoljnotrgovinskih koeficijenata zapaža se rastući značaj spoljne trgovine i kod
velikih zemalja, kao što je SAD. Ipak zbog svoje veličine i raznovrsnosti resursa, SAD su manje zavisne od
trgovine od ostalih razvijenih zemalja. Zato je međunarodna trgovina mnogo važnija za ostale razvijene zemlje
u poređenju sa SAD.

7. Značaj spoljne trgovine za zemlje u razvoju

Zemljama u razvoju nazivamo one zemlje koje imaju manje razvijenu industriju od razvijenih zemlja, imaju
niži standard življenja, manji indeks ljudskog razvoja… ipak, ne postoji tačna granica.
Danas zemlje u razvoju igraju izuzetno značajnu ulogu u svetskim trgovinskim tokovima. Njihova uloga više
nije pasivna, već aktivna. O tome svedoči Kina, koja je danas glavni svetski izvoznik i pretenduje da postane
prva ekonomska sila u Aziji za par godina.
Pored toga što su zemlje u razvoju sve značajnije za svetsku trgovinu, i trgovina je sve značajnija za zemlje u
razvoju. U zadnjih 20 godina su neke od zemalja u razvoju svoje izvozne koeficijente povećale čak dva-tri puta
(Argentina, Mađarska, Rusija).
Važno je pomenuti i problem prezaduženosti. Kriza likvidnosti je svojevremeno pogodila Argentinu, pa je
došlo do ogromnog odliva kapitala (koji vodi depresijaciji valute). Prezaduženost ZUR ih je prisilila da
povećaju izvoz kako bi osigurale sredstva za servisiranje spoljnih obaveza. Zato se nekad mora postaviti znak
pitanja na razloge povećanja izvoza, tj. da li je rast spontan ili iznuđen.

8. Zavisnost nacionalne ekonomije od spoljne trgovine

Koriste se različiti kvantitativni pokazatelji da bi se doneli zaključci o tome koliko je jedna ekonomija zavisna
od spoljne trgovine.
1) Koeficijent važnosti izvoza (dobija se tako što se procenat učešća određenog proizvoda u ukupnom izvozu
jedne zemlje podeli s procentom učešća iste zemlje u ukupnom svetskom izvozu te zemlje),

3
2) Koeficijent važnosti uvoza (izračunava se na isti način i pokazuje koliko je puta strana zemlja za domaći
uvoz važnija nego domaća zemlja za izvoz strane zemlje),
3) Spoljnotrgovinski koefcijent (kombinacija 1. i 2. – načelno kreće da se smanjuje posle određenog nivoa
privrednog razvoja jer DP raste brže od trgovine),
4) Koeficijent robne koncentracije,
5) Koeficijent geografske koncentracije.

Koeficijent robne koncentracije se javlja u dve varijante :

- udeo izvoza određenog proizvoda u našem izvozu,
- udeo izvoza određenog proizvoda u ukupnom svetskom izvozu tog proizvoda.
Slična računica može da se napravi i za koeficijent geografske koncentracije (u primeru iz knjige je dat odnos
učešća Nemačke u našem izvozu i učeća Jugoslavije u njihovom uvozu)
(Kombinacijom ova dva koeficijenta robne koncentracije se dobija „koeficijent važnosti“, pa je u principu loše
ako recimo zemlja ima veliko učešće određenog proizvoda u svom izvozu, a malo u svetskom).
Da bi se izvodili konkretni zaključci, potrebno je pored globalne analize navedenim koeficijentima izvršiti i
sektorsku analizu, ali i kvalitativnu analizu.

9. Unutrašnji faktori i položaj zemlje u svetu – veličina zemlje

Unutrašnji faktori imaju veliki uticaj na položaj zemlje u svetskoj privredi. Ako je manja veličina zemlje i ako
je snabdevenost faktorima proizvodnje lošija, to je zemlja više upućena na spoljnu trgovinu. Takođe, povećanu
zavisnost zemlje od spoljne trgovine registrujemo kada zemlja ima usko unutrašnje tržište sa nedovoljno
razvijenom prizvodnom strukturom.
Raspoloživost faktorima je jedan od ključnih unutrašnjih činilaca. Umesto da se zemlja napreže nastojeći da
razvije širok spektar privrednih aktivnosti, mnogo je efikasnije da se specijalizuje u proizvodnji gde ima
komparativne prednosti na svetskom tržištu.
Faktori su : snabdevenost resursima, veličina tržišta, geografska lokacija, proizvodni potencijali, tehnološka
znanja, mogućnost supstitucije...
Logično je pretpostaviti da će velike zemlje pre raspolagati ovim faktorima nego male zemlje. Konkretne
prednosti su :
1) veća elastičnost prema uvoznim cenama jer može da izvrši supstituciju uvoznih proizvoda svojim
proizvodima;
2) može lakše da poveća izvoz jer ima veću proizvodnju i zalihe;
3) jači uticaj na cene,
4) veliko unutrašnje tržište,
5) ekonomija obima, koja omogućava konkurisanje nižim cenama na spoljnim tržištima.

10. Raspoloživost faktora proizvodnje i specijalizacija

Raspoloživost faktora proizvodnje je jedan od osnovnih činioca koji određuje položaj zemlje u međunarodnim
odnosima. Skupa posmatrano, postoje tri grupe faktora :
1) Prirodni ( klima, minerali, reke...),
2) Stečeni ( obrazovanje, tehnologija..),
3) Istorijski faktori.
Proporcija u kojoj se javljaju pomenuti faktori jedne privrede opredeliće gde će doći do brže i dublje podele
rada. Specijalizacija nije nepromenjiva kategorija i menja se sa tehnološkim progresom. Može biti potpuna i
delimična.

4
11. Faktorska intezivnost izvoza
Svrha ovog pitanja je da pokaže različite nivoe proizvoda u zavisnosti od dodate vrednosti. Faktorska
intezivnost je opredeljujuća za dodatu vrednosti. Postoje sledeće vrste:
1) Primarni proizvodi – u njih je uloženo minimalno rada da bi im se formirala upotrebna vrednosti,
2) Radno i resursno intezivni proizvodi,
3) Industrijski proizvodi niske tehnološke intezivnosti,
4) Industrijski proizvodi srednje tehnološke intezivnosti,
5) Industrijski proizvodi visoke tehnološke intezivnosti.
U 80tim godinama su dominirali proizvodi iz kategorije 1), ali danas su to proizvodi iz kategorije 4) i 5).
Svaka zemlja ima težnju da svoju izvoznu strukturu unapredi ka višim fazama faktorske intezivnosti.

12. Strategija razvoja i spoljna trgovina

Strategija razvoja zemlje utiče na njen položaj u svetskoj trgovini. Zemlje koje smatraju da njihov nivo razvoja
nije na željenom nivou, moraju da kreiraju strategiju razvoja.Strategija razvoja pretpostavlja definisanje mnogih
determinanti i odnosa u društvu. Potrebno je realno oceniti sadašnje stanje u zemlji i svetu i buduće stanje u
zemlji i svetu. Jedan od vrlo važnih aspekata željenog razvoja zemlje je pitanje : Da li želi da se otvori prema
svetu ili da zasniva uvozno-supstitutivnu privredu?
Praksa je do sad pokazala da je politika otvaranja pravi način za razvoj zemlje. Razlozi zašto zemlja treba da se
otvara prema inostranstvu su :
1) Negativne posledice zatvaranja i zaštite domaćeg tržišta;
2) Visok rast tražnje za industrijskim proizvodima u razvijenim zemljama.
Posebno dobre rezultate pri otvaranju privrede postigli su J.Koreja, Hong Kong, Tajvan i Singapur.

13. Značaj spoljne trgovine sa AU za Kraljevinu Srbiju

Osnovni istorijski podaci: Srbija je praktično nezavisna od 1860-ih, ali je formalnu nezavisnost stekla
Berlinskim ugovorom iz 1878. godine. Srbija je prvo bila kneževina, a posle je postala kraljevina.
Nakon osamostaljenja, pa sve do 1905. godine, Srbija je bila prvenstveno usmerena na rayvijanje trgovine sa
Austro-Ugarskom. AU postaje glavni i gotovo apsolutni trgovinski partner Srbije i na strani izvoza i na strani
uvoza. Dugi niz godina je raslo učešće AU u našoj ukupnoj trgovini. Osnovni razlog za tako nešto leži u
austrougarskim političkim interesima koji su usmereni ka ovom prostoru. Takva podređena situacija Kraljevine
Srbije je postojala sve do izbijanja carinskog rata 1916. godine.
U posmatranom periodu koji obuhvata dvadesetak godina u proseku je nešto preko 80% našeg izvoza bilo
usmereno ka AU. Tokom godina, vrednosti su obično bili u intervalu 70-90%. U ukupnom uvozu je učešće AU
bilo nešto manje, ali je i dalje u proseku iznosilo oko 60%. Pored velike koncentracije na jednu zemlju, ni naša
proizvodna struktura nije bila dobra.
Kao izrazito poljoprivredna zemlja, Srbija je izvozila poljoprivredne proizvode u AU, a iz nje izvozila potrebne
industrijske proizvode. Sticanjem nezavisnosti, Srbija je mogla sama da sklapa ugovore sa drugim zemljama
koji će uređivati trgovinska pitanja. Pre nego što je sklopljen nov ugovor sa AU, utvrđeno je da na snazi ostaje
onaj sklopljen sa Turskom. Ugovor je bio u korist AU, i pretpostavljao je da oni mogu slobodno da utvrde
veličinu carine na uvoz iz Srbije, dok Srbija nije smela da stavi carinu veću od 3% na uvoz austrougarskih
proizvoda.
Što se tiče novog ugovora, Austrougarska je imala u planu da i taj bude u njihovu korist. Od Srbije je zahtevala
da joj odobri klauzulu najvećeg povlašćenja, dok ona ne bi uzvratila istom merom. Osnovni argument bila je
ucena carinskim ratom, koju su par puta demonstrirali uvođenjem zabrane uvoza rogate stoke ili povećanjem
carina na svinje.

5
Na kraju je i potpisan ugovor kakav je zahtevala Austrougarska. Iako on zaista jeste štitio naš izvoz na AU
tržište od drugih zemalja, treba imati u vidu da je to zapravo medveđa usluga – ugovor je održavao stanje u
kome je nama najisplativije da izvozimo sirovine. Time se vrši sputavanje Srbije da napreduje u ekonomskom
smislu.
Zajedno sa trgovinskim ugovorom, potpisana je i Veterinarska konvencija, koja AU daje za pravo da
diskreciono zabrani uvoz stoke iz Srbije, pa makar postojala samo sumnja da je stoka zaražena.
Nakon deset godina, po isteku postojećeg ugovora, Srbija i AU su sastavile novi ugovor. Ni taj novi nije
omogućio Srbiji samostalan razvoj. I dalje je AU primenjivala sve moguće mere da zadrži Srbiju da izvozi
upravo sirovine. Pored toga, Srbiju su pretiskali i nagomilani dugovi, a sredstva nije bilo moguće pribaviti bez
izvoza poljoprivrednih proizvoda u AU.

14. Carinski rat sa AU

Austrougarska je imala političko-vojne interese na teritoriji Srbije, tako da je to podrazumevalo visok stepen
ekonomske kontrole. U ogromnom interesu im je bilo da Srbiji ostanu dominantan ekonomski partner, te je
stoga ključno bilo da joj onemoguće izlazak na druga tržišta.
Naravno, Srbija je imala drugačije ciljeve. Da bi uopšte dobila priliku da se restruktuira, Srbija je morala da se
oslobodi apsolutne austrougarske dominacije, tako da krenula u pregovore sa drugim zemljama. Konkretno, reč
je o pregovorima sa Bugarskom gde je za cilj bilo da se ukinu sve međusobne carine i dažbine. Kada je AU
saznala za ove pregovore, tražila je od Srbije da odustane od potpisivanja ili da za njene proizvode osigura iste
uslove. Iako je Srbija bila spremna za saradnju, monarhija je 1906. godine uvela zabranu uvoza i provoza stoke
i žitarica preko svoje teritorije. Tako je počeo carinski rat. Ovo samo svedoči o imperijalističkim motivima AU
monarhije nad balkanskim teritorijama.
Za Srbiju je ovo sada bila ne samo mogućnost, već i neophodnost da izvrši preusmerenje izvoza na druge
zemlje. Ovde se najviše misli na Francusku, Nemačku, Italiju. Ipak, treba imati u vidu da preusmeravanje
trgovine i ulazak na nova tržišta nije lak posao, i da zahteva velika sredstva. Zbog toga, Srbija je opet ostala bez
mogućnosti da ostvari neki ozbiljniji razvojni plan.
Zahvaljujući brzom preusmerenju, izvoz iz Srbije je u 1906. ostao na nivou iz 1905. godine, s tim da je učeće
AU u našem izvozu smanjeno za duplo (na 40%), a u uvozu na 50%. Godinu dana kasnije, izvoz u AU je
smanjen na 20%.

15. Regionalno preusmeravanje izvoza Kraljevine Srbije

Nakon što je Austrougarska otpočela carinski rat sa Srbijom, nije bilo mogućnosti osim da probamo da izađemo
na nova tržišta. Da će na tim tržištima biti mesta svedočila je i činjenica da je preko pola našeg izvoza na
teritoriju AU zapravo izvoženo dalje. Na raspolaganju su nam stajali rečni, pomorski, železnički putevi.
I zaista, u relativno kratkom vremenskom roku i uz izvesne ekonomske žrtve uspeli smo da izvršimo regionalno
preusmerenje. Pritom, izvoz u 1906. je ostao kao onaj iz 1905., dok je učešće AU u izvozu Srbije smanjeno na
42%.
Hranu smo izvozili u Nemačku, svinje u Englesku, Francusku i Belgiju, volove u Egipat, voće i pekmez i dalje
u AU.
U narednim godinama izvoz je rastao, a suficit je korišćen za vraćanje dugova. Srbija je sastavila trgovinske
ugovore sa mnogim zemljama. Učešće Austrougarske u uvozu i izvozu opalo je na oko petinu.
U periodu dok nije sklopljen novi trgovinski ugovor sa AU, Srbija je zaključila trgovinske ugovore sa
Nemačkom, Rusijom, Francuskom, Italijom i Engleskom, a ozakonila je i ugovore sa Turskom i Crnom Gorom.
Ovi ugovori su povećali robnu razmenu sa inostranstvom, kao i novi geogrfski razmeštaj uvoza i izvoza Srbije.

6
16. Trgovinski ugovor Srbije i Amerike – klauzula najpovlašćenije nacije
Iste godine kad je Srbija sa Austrougarskom potpisala prvi trgovinski ugovor, sastavljen je i jedan sa
Amerikom, koji je sadržao klauzulu najpovlašćenije nacije (1881). Klauzula najpovlašćenije nacije znači da –
koje god ustupke jedna strana učini nekoj trećoj sili, moraće da ih odobri i drugoj strani.
Potpisivanje ovog ugovora nije dovelo do ozbiljnijeg povećanja robne razmene Srbije s Amerikom. Trgovina je
ostala na niskom nivou u narednim godinama. Na strani srpskog izvoza, Amerika se pojavljuje kao partner
ranga trgovinskog značaja Bugarske, tek 1908. godine, kada je 2.6% ukupnog izvoza Srbije realizovano na
američkom tržištu. Ovo Učešće je poraslo na 3.9% u 1910. godini.
O malom značaju međunarodnih ugovora svedoči isti ovakav ugovor koji je Amerika potpisala sa Švajcarskom.
Kada je u jednom trenutku Švajcarska zatražila da joj odobri ustupke koje je odobrila Francuskoj, oni su odbili,
a ugovor je bio raskinut.
Ugovor sa Amerikom ostao je na snazi do uvođenja sankcija SR Jugoslaviji. Srbija i Crna Gora su u 2003.
godini dobile od SAD mogućnost „normalne trgovine“ sa ovom zemljom, ali nam nije vraćena klauzula
najpovlašćenije nacije.

17. Opšte karakteristike spoljne trgovine KJ

Period koji se proučava kao Kraljevina Jugoslavija zapravo obuhvata Kraljevinu SHS i Kraljevinu Jugoslaviju,
ali se zbog jednostavnosti koristi samo jedan naziv. Reč je o vremenskom intervalu između kraja Prvog
svetskog rata i početka Drugog svetskog rata. Osnovne karakteristike perioda:
1. Razrušena privreda,
2. Nizak nivo razvoja,
3. Loša proizvodna struktura,
4. Mali broj izvoznih proizvoda,
5. Nizak standard,
6. Male investicije,
7. Neekonomično trošenje inostranih sredstava,
8. Potčinjenost inostranim interesima...
Prvih nekoliko godina nakon prvog svetskog rata smatralo se da je loša ekonomska situacija i nizak izvoz po
stanovniku privremena posledica rata, te da se može očekivati spontano poboljšanje stanja. Uskoro, izgovorima
za nepreduzimljivost se pridružila i agrarna kriza, a posle nje i Velika ekonomska kriza. U narednim godinama,
do početka Drugog svetskog rata, i nije bilo više mogućnosti za ozbiljnije restruktuiranje.
Nedostatak ekonomskog razvoja se delimično može objasniti i izrabljivačkim motivima stranog kapitala. Sa
jedne strane, nama je taj kapital bio potreban, dok je sa druge – taj inostrani kapital bio motivisan isključivo što
bržom i većom zaradom.
KJ je sve do 1941. negovala koncept održavanja spoljnotrgovinske ravnoteže. Prioritet se davao valutnoj
stabilnosti, tako da se nisu preduzimale značajnije mere aktivne razvojne politike, kako ne bi došlo do valutne
nestabilnosti.
Sama ekonomska politika tog perioda je bila loše postavljena. Mere intervencionizma koje su primenjivane
kako bi se održao suficit tekućeg dela platnog bilansa nisu bile usmerene na način da se popravi proizvodna
struktura. Zbog toga, restruktuiranje je ostavljeno kasnijim generacijama.

18. Izvoz, uvoz i trgovinski bilans Kraljevine Jugoslavije

Analiza spoljne trgovine kraljevine Jugoslavije se vrši u nekoliko faza:

7
1. Od kraja Prvog svetskog rata do početka agrarne krize – prvo je bilo par godina sa deficitima, a onda dve sa
suficitom. Treba imati u vidu da je suficit ostvarivan kroz depresijaciju dinara, deviznu kontrolu i carine.
Zbirno, reč je o značajnom deficitu. Finansiranje se vršilo kroz uvoz stranog kapitala. Tu se misli na
konkretno zaduživanje i na strane investicije. Zaduživanje se verovatno vršilo kod drugih vlada ili iz
privatnih inostranih izvora. Sredstva dobijena na taj način nisu produktivno korišćena, već su išla na
potrošnju. To se donekle može smatrati propuštenom šansom da se učini industrijalizacija. Kasnije je nastao
i dodatan pritisak zbog isplata kamata i dividendi na ova sredstva.
2. Period agrarne krize – nije se značajno odrazio na pokazatelje naše spoljne trgovine, što je malo
kontradiktorno, s obzirom da su upravo to naši glavni izvozni proizvodi. Ipak, prihodi po osnovu izvoza
glavnih izvoznih proizvoda su opali, zbog nepovoljnog kretanja cena na svetskom tržištu. Zbirno
posmatrano, izvoz i uvoz su se povećali, ali se deficit smanjio. Tadašnje okolnosti nisu ukazivale na
problem da se dugovi vrate.
3. Period Velike ekonomske krize – održavani su mali suficiti za potrebe vraćanja dugova. Izvoz se smanjivao,
što je datira još od agrarne krize. Logično, suficit se održavao smanjivanjem uvoza. Kao i kod ostalih
zemalja, intervencionizam je bio aktuelan.
4. Od VEK do početka Drugog svetskog rata – iako su cene počele da se kreću u našu korist, nije bilo moguće
ostvariti značajniji razvoj bez priliva stranog kapitala, što u to vreme nije bilo lako. Najveći deo naših
ostvarenih izvoznih prihoda je išao na vraćanje duga. Čak i da nije bilo Drugog svetskog rata, vrlo brzo bi
se ostvarili limiti po pitanju naše mogućnosti da povećavamo proizvodnju iznad postojećih tehnološkoh
mogućnosti. Ipak, početak IIWW je sprečio da se u to praktično uverimo.

19. Robna struktura izvoza i uvoza

Posmatrajući robnu strukturu jugoslovenske spoljne trgovine između dva svetska rata, može se zapaziti da je
ona imala tipične karakteristike privredno nerazvijene zemlje. Glavni izvozni proizvodi bili su: rude i metali,
cement, drvo, poljoprivredni proizvodi i stoka. Što se tiče uvoza, on se pre svega sastoji od industrijskih
proizvoda,tekstilnih sirovina i prerađevina, transportnih sredstava i dr. Ovakva struktura robne razmene je
direktna posledica nerazvijenosti domaće privrede i nastojanja da se tražnja za industrijskim proizvodima
nadoknadi iz uvoza.
Posmatrano po vrednosti, glavni izvozni proizvodi su: kukuruz, žive svinje, pšenica, sveže meso (vrednost ovih
proizvoda u celom periodu je iznosila oko 5,8 mlrd. Dinara, ili 67% vrednosti izvoza svih 11 proizvoda)
Poljoprivreda je u Kraljevini Jugoslaviji bila osnovna delatnost, kako za obezbeđivanje glavnih izvoznih
viškova, tako i za zapošljavanje stanovništva i njegove prehrane. Prilika za restruktuiranje je bilo malo, ali ih je
ipak bilo, posebno pre agrarne krize.
Posle poljoprivrede je najznačajnije bilo šumastvo. Proizvodi poljoprivrede i šumarstva činili su preko dve
trećine vrednosti čitavog izvoza u 1937. godini.

20. Geografska usmerenost razmene u međuratom periodu

Na usmerenost robne razmene deluju unutrašnji i spoljni faktori. Unutrašnji faktori su bogatstvo resursima,
struktura proizvodnje, raspoloživi viškovi. Spoljni faktori su vezani za ekonomsko-političke odnose i sam
geografski položaj i moguće saobraćajne veze.
Iako situacija nije ista kao u vreme Austrougarske, kada je gotovo sva trgovina bila usmerena na njih – i u
vreme KJ je presudan bio samo mali broj trgovinskih partnera.
Najviše smo izvozili u: Nemačku, Italiju, Austriju.
Najviše smo uvozili iz: Nemačke, Austrije, Čehoslovačke.
Očigledno, najznačajniji trgovinski partner bila nam je Nemačka. Rastuća trgovinska zavisnost od Nemačke je
posledično imala i povećanje njihove političke moći na ovim prostorima. Interesantno je spomenuti način na
koji je Nemačka poslovala sa zemljama kao što je naša. Npr. Srbija izveze agrarne proizvode u Nemačku,
8
Nemačka nam vrati deo prikupljenih carina, čime se zapravo povećava cena naših proizvoda iznad tržišne.
Međutim, samo pod uslovom da se plaćanje vrši putem kliringa, tj. da nam daju robu za naš izvoz.
Zamka je bila u tome što je Nemačka tada propisivala veće cene svojim proizvodima, tako da je konačni efekat
za nas zapravo negativan. Pored toga, sa Nemačkom smo imali suficit, tako da smo ih zapravo kreditirali.
Kao što je već navedeno, naš značajan trgovinski partner je i Italija. Kao i obično, i njima smo prodavali
poljoprivredne proizvode. Loša okolnost naše velike izvozne usmerenosti na ovu zemlju se posebno spoznala
kad smo morali da im uvedemo sankcije usled solidarnosti sa Ligom Naroda. Naravno, oni su uzvratili istom
merom, te je naš udeo izvoza ka Italiji od petine pao na 2-3%.
Od vanevropskih zemalja za našu zemlju su najznačajnije SAD, pa onda Argentina, Egipat... Zanimljivo je
pomenuti da sa susednim zemljama nismo previše trgovali, jer su kao i mi – i oni bili prilično nerazvijeni. Zbog
toga, nismo imali ne čemu da zasnivamo trgovinu.

21. Uloga stranog kapitala u Kraljevini Jugoslaviji

Strani kapital je imao izuzetno značajnu ulogu u finansiranju jugoslovenske privrede u međuratnom periodu.
Na osnovu raspoloživih podataka, može se tvrditi da je veći deo ukupnog akcionarskog kapitala Jugoslavije bio
u rukama stranaca. Mnogi paketi akcija koji su se nalazili u inostranstvu nisu se pojavljivali na skupštinama, ili
je na glavnim skupštinama deponovano samo onoliko akcija da bi se dobila većina (51%). Dakle, stranci na
skupštinu akcionara nisu morali da dolaze sa svojim celim paketom, već samo sa količinom akcija potrebnih za
većinu.
Najveći akcionari su bili: Francuzi, Englezi, Nemci, Austrijanci.
U jednom preduzeću je često bilo kapitala više zemalja. Strani kapital je učestvovao u svim sektorima privrede,
a pogotovo je bio zainteresovan za one poslove koji donose brzu zaradu – rudarstvo, industrija, banke i
osiguranja.
Gotovo celo rudarstvo je pripadalo strancima, osim rudnika uglja i gvožđa. Rudnici u Majdanpeku su pripadali
belgijskom kapitalu, rudnici u Boru francuskom kapitalu, Trepča engleskom. Stil poslovanja je bio
izrabljivački. Čak i u slabim godinama ispaćivane su ogromne dividende stranim akcionarima, a ništa nije
reinvestirano. Osnovni motiv inostranog kapitala je bilo da se što pre uzme što više para.
Strani kapital je imao dominantnu ulogu i u industriji. Tu se misli na industriju kojoj su potrebne veće
investicije: industrija šećera, prerada drveta, prerada metala... Kao u rudarstvu, i ovde su bile prisutne
malverzacije. Na sve načine se nastojalo da se prikrije ostvarena dobit.
Strani kapital je u zemlju ulazio u putem direktnog zaduživanja, ali je tu reč o prilično skromnom iznosu.

22. Stanje platnog bilansa kraljevine Jugoslavije

U analizi trgovinskog bilansa Jugoslavije u međuratnom periodu ukazano je na činjenicu da je u periodu 1919-
1923. došlo do kumuliranja trgovinskog deficita, koji je registrovan i u 1927, 1928. i 1930. godini. Pokriće je
obezbeđeno prilivom stranog kapitala i nevidljivim deviznim prilivom. Zato se platni bilans Jugoslavije u
periodu 1924-1939. godine karakteriše stalnim suficitom, sa izuzetkom gore navedenih godina. Ovaj suficit je
prouzrokovan suficitom u robnoj razmeni.
Kao primer se proučava platni bilans iz 1936. godine, koji se sastoji iz tekućeg i kapitalnog dela. Platni bilansi
iz svih godina se razlikuju najviše u kapitalnom delu – jer je npr. u vreme agrarne krize bio značajan priliv
nemačkih ratnih reparacija i doznaka iz inostranstva.
Tekući bilans se sastoji od bilansa roba i bilansa usluga. Bilans roba je dominantna komponenta, tako da taj
suficit opredeljuje suficit celog tekućeg bilansa – iako je bilans usluga u deficitu (neke komponente usluga su u
suficitu – npr. transport, a neke u deficitu – npr. osiguranje).
Kapitalni bilans pokazuje da se suficit iz tekućeg dela uglavnom koristio za isplatu državnih i privatnih dugova
i dividendi. Reč je o ranijim zaduživanjima. Jedinu prihodnu stavku čine neki privatni krediti.

9
Očigledno, suficit u tekućem delu platnog bilansa je iznuđen, što znači da se ostvarivao kroz ograničenje uvoza
(depresijacije, devizna kontrola, carine). Ovo svedoči o nepovoljnom položaju nerazvijenih zemalja, koje su
međunarodni dužnici bilo po osnovu konkrentnih zajmova ili po osnovu stranih investicija.

23. Administrativno privređivanje u Federativnoj Jugoslaviji

Nakon završetka Drugog svetskog rata, naša zemlja je prihvatila centralni administrativni sistem privređivanja
(1947-1949), po ugledu na SSSR. Osnovni princip ovakovog sistema je apsolutno centralno planiranje od strane
partije. Osnovni prioritet je unutrašnji razvoj. Sistem je izbegavao da se njegovi unutrašnji troškovni odnosi
upoređuju sa odnosima na svetskom rtžištu. U takvoj atmosferi formira se uverenje o apsolutnom prioritetu
unutrašnjeg razvoja. Ono što se može smatrati kao nedostatak ovog sistema je rezervisan stav prema spoljnoj
trgovini. Spoljna trgovina se zasniva na izvozu postojećih viškova kako bi se obezbedile devize za neophodan
uvoz. Po kreatorima ovog pristupa, zemlja na ovaj način jača svoju samostalnost i ekonomsku nezavisnost.
Institucija ili instrument kojim se postizala ta izolovanost kod nas je tzv. Egalizacioni fond (Fond za spoljnu
trgovinu). Na primer, uvoznik iz Jugoslavije uveze bušilicu koju je platio u inostranstvu 10$ i kod nas je
prodaje za 500 dinara. Ukoliko bušilica na domaćem tržištu inače košta 700 dinara, uvoznik će morati da fondu
da tih 200 dinara razlike koje bi zaradio. Ta razlika se posle preusmerava izvoznicima. Svi učesnici u spoljnoj
trgovini su oslobođeni mogućnosti gubitka, ali se ne mogu nadati ni dobitku. Zbog toga su ekonomski subijekti
postali nezainteresovani za efikasnost, što je najgora stvar koja jednoj privredi može da se desi. Ovo
nedopuštanje da inostrane cene utiču na domaću proizvodnu strukturu je stvorilo disparitete koji i danas
postoje. Preduzeće koje bi na slobodnom tržištu prestalo da postoji zbog neefikasnosti, u ovakvim okolnostima
nastavlja da posluje. Što duže radi, zapošljava veći broj ljudi i više se povezuje sa ostalim preduzećima – tako
da ga je kasnije sve teže i teže ugasiti zbog velikih ekonomskih i socijalnih posledica.
Problemi sa funkcionisanjem ovog sistema su došli do izražaja kada je došlo da sukoba sa Informbiroom. Kao i
za vreme carinskog rata sa AU, morali smo da izvršimo preorjentaciju na nove trgovinske partnere na zapadu.
Reč je o teškom procesu koji podrazumeva reorganizaciju. Ipak, ni tada nije došlo do većeg uvažavanja spoljne
trgovine. Uvek je postojao strah da vezivanje privrede za spoljne uticaje može da omogući političke ucene.
Zbog toga, privreda je nastavila da se razvija kao ranije, a devize su uvek mogle da se obezbede prisilnim
otkupom poljoprivrednih proizvoda i korišćenjem instrumenata za industrijske proizvode.

24. Samoupravljanje i ekonomski odnosi sa svetom u Federativnoj Jugoslaviji

Nakon centralnog administrativnog upravljanja je uveden sistem samoupravljanja. Iako je samoupravljanje
uvedeno 1951. godine, trebalo je da prođe pola decenije da bi to počelo da se oseća na području ekonomskih
odnosa sa inostranstvom.
Zaokret ka samoupravljanje su pratile tri važne odluke :
Prvo, izvršena je devalvacija valute sa 50 din/$ na 300 din/$. Iako se sa sigurnošću može tvrditi da je izvršena
značajna promena u pravcu realnijeg vrednovanja valute, ipak se može primetiti da devalvacija nije bila
dovoljna, zato što se u to vreme u ekonomskim krugovima smatralo da je realni devizni kurs preko 400 dinara
za dolar.
Drugo, uvedena su devizna obračunska mesta (DOM). Reč je o mogućnosti slobodnog sučeljavanja ponude i
tražnje deviza sa ciljem smanjivanja dispariteta unutrašnjih i spoljnih cena.
Treće, uvedeni su koeficijenti za devizni kurs. Ovim se zapravo neutrališe dejstvo koje bi DOM trebalo da
imaju. Praktično se uvode različiti devizni kursevi za različite proizvode, čime su se održavali postojeći
dispariteti.
Zaključak: iako je koncept formalno usmeren ka formiranju tržišnog mehanizma, u stvarnosti se on pre može
tumačiti samo kao novi način dirigovanja privredom. Upravo tako nešto se i desilo, tako da je do polovine 50ih
nastavljeno sa idejom apsolutnog prioriteta unutrašnjeg razvoja. U drugoj polovini 50ih je došlo do zaokreta
stava ka spoljnoj trgovini, gde se popušta pred neodrživim pokušajima zanemarivanja spoljne trgovine. Bez
obzira što je došlo da zaokreta stava, intervencije koje su primenjivane često nisu bile u korelaciji sa

10
postavljenim ciljevima. Tek 1965. sa opštom privrednom reformom su usaglašeni ciljevi i instrumenti razvojne
koncepcije.

25. Ustav iz 1974. i ekonomski odnosi sa inostranstvom

Ustav iz 1974. je značio talas liberalizacije u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Ustav je dozvolio
zakone koji su omogućili da :
1) Radne organizacije drže devize na stranim računima,
2) Da se radne organizacije zadužuju uz garanciju republike ili federacije,
3) Da se privatna lica bave spoljnom trgovinom,
4) Slobodno tržište deviza.
(zakoni pod 3. i 4. su donešeni tek krajem 80ih i početkom 90ih)
Rezultat liberalizacije je bio širenje deficita i rast duga, što je stvorilo značajne probleme u budućnosti. Vrhunac
problema je nastao tokom 80ih kada su se prilično pogoršali uslovi vraćanja kredita. Posledica je bila forsiran
izvoz i smanjeno investiranje u domaću privredu. Time su umanjene mogućnosti dodatnog investiranja, što se
odrazilo na strukturu izvoza tokom 1990ih godina.
Cela situacija ukazuje da se Jugoslavija nikada nije oslobodila visoke zavisnosti od inostranstva.

26. Usporavanje rasta svetske privrede tokom 70ih i odnosi sa inostranstvom

Usporavanje unutrašnjeg privrednog razvoja tokom 70ih, kao i pokušaji da se represivnom ekonomskom
politikom suzbije probijanje materijalnih i finansijskih bilansa, dovodilo je do pogoršanja preduslova za izvoz.
Usporavanje uvoza dovodilo je do privredne destabilizacije i porasta nezaposlenosti. Propuštena šansa da se
izgradi efikasno samoupravno društvo dovela je do preteranog inostranog zaduživanja Jugoslavije u drugoj
polovini 1970ih godina.
Usled značajnog razilaženja u stavovima između zemalja članica OPEC-a i transnacionalnih kompanija, ove
zemlje nacionalizuju izvore nafte i smanjuju ponudu nafte na tržištu. S obzirom da su u to vreme kontrolisali
preko 85% ukupne ponude nafte, to smanjenje je drastično uticalo na promenu cene. Nekoliko godina kasnije
došlo je i do drugog smanjenja ponude. Znači, reč je o dva velika naftna šoka tokom 70ih.
S obzirom da je nafta retka i neophodna sirovina, nagli skok je uticao na to da zemlje dobar deo raspoloživih
sredstava usmere u pravcu kupovine nafte. Odatle, manje sredstava ostaje za kupovinu ostale robe tj. dolazi do
ogromnog pada tražnje što utiče na izvoz gotovo svih zemalja. Konačan efekat je stagnacija svetske privrede.
I naša zemlja je bila suočena sa ovim problemom. Sa jedne strane je opao izvoz, a sa druge je do izražaja došla
naša sirovinska zavisnost kroz neophodnost da zadržimo relativno visok uvoz. Sirovinska zavisnost se ogledala
u tome da je neophodan visok uvoz kako bi se privreda snabdela neophodnim resursima za postojeće
kapacitete. Smanjenje zaposlenosti nije dolazilo u obzir.
Manji izvoz i veći troškovi uvoza zbog rasta cene nafte su stvorili potrebu za aktivnim zaduživanjem.
Zaduživanje je postalo problematično početkom 80ih kada se značajno pogoršavaju uslovi kreditiranja.
Pokušaj rešenja ovog problema naziva se program stabilizacije, koji je trebao da uskladi dešavanja u privredi sa
našim mogućnostima i da na pragmatičan način uredi naše odnose sa inostranstvom. Program je sproveden
80ih, ali nije uspeo. Posle njega je sproveden još jedan, ali za taj nije bilo političke volje.

27. Državni monopol spoljne trgovine 1946-1951 (= pitanje 23.)

U ovom periodu je spoljna trgovina bila pod punom kontrolom države. Operativno je bilo zaduženo
Ministarstvo spoljne trgovine. Za obavljenjanje spoljnotrgovinske aktivnosti, odnosno za ostvarenje planova o
izvozu i uvozu, kao i za realizaciju zaključenih međudržavnih trgovinskih i platnih sporazuma operativno je
bilo zaduženo Ministarstvo spoljne trgovine.
11
28. Decentralizacija odlučivanja 1952-1960 (= pitanje 24.)
U ovom periodu je došlo do postepene decentralizacije odlučivanja u oblasti razmene sa inostranstvom.
Rentabilnost poslovanja je dobila punii smisao time što su cene postale merilo rentabilnosti. Sistem planiranja
je takođe izgubio centralistički karakter, jer su u spoljnoj trgovini planirani samo globalni okviri uvoza i izvoza.
Egalizacioni fond je ustupio mesto sistemu koeficijenata.
Krajem pedesetih godina postale su očigledne sve negativne strane mehanizma mnogostrukih deviznih
kurseva.Istovremeno, saradnja u IMF i GATT u skladu sa koncepcijama funkcionisanja ovih institucija je
tražila da se devizni kurs stabilizuje na nivou koji će njegovu unutrašnju vrednost (kupovnu moć) da približi
njegovoj spoljnoj vrednosti. Usled potrebe da se jugoslovenska privreda integralnije i šire uključuje u svetsko
tržište, delovanje tržišnih zakonitosti, koje je dobilo više mesta u funkcionisanju unutrašnjeg privrednog
mehanizma, na odgovarajući način, da bude prošireno i na područje spoljno-ekonomskih odnosa.

29. Jedinstveni devizni kurs i privremena carinska tarifa (1961-1970)

1961. počinje devizna reforma Jugoslavije. Postavljeno je pitanje kako domaće cene, kurseve i produktivnost
rada povezati sa svetskim standardima, radi veće saradnje privrede sa svetom i njenog nastupa na svetskom
tržištu. Naša želja za integracijom u međunarodne tokove podrazumevala je da budemo punopravna potpisnica
GATT-a. To je zahtevalo da se što više približimo njihovim standardima vođenja spoljnotrgovinske politike. U
osnovi, to znači da moramo da ukinemo postojeći sistem koeficijenata i uvedemo:
1) jedinstven devizni kurs,
2) carinsku tarifu.
Kurs je utvđen na nivou 750 din/$. Kao takav, po tadašnjim analizama, opet je bio precenjen. Ovo predstavlja
posledicu straha od prelivanja cena ukoliko bi kurs bio veći. Veći kurs znači veće cene uvoznih proizvoda, a za
našu uvozno zavisnu privredu to znači odmah veće troškove. Veći troškovi podrazumevaju veće cene finalnih
proizvoda, čime se ugrožava konkurentnost na stranim tržištima. Ipak, jedinstven kurs treba shvatiti uslovno.
Iako se odustalo od koeficijenta, uvedene su premije, što praktično opet predstavlja varijantu višestrukih
deviznih kurseva. Premije na izvoz su iznosile 10%, 22% i 32%. Tako visoke premije direktno svedoče o
slabosti i niskoj konkurentnosti naših izvoznih kapaciteta.
Carinska tarifa – smisao uvođenja carinske tarife je to što ona prestavlja transparentan sistem zaštite – za
razliku od koeficijenata koji to nisu. Prva carinska tarifa koja je uvedena naziva se PRIVREMENOM
CARINSKOM TARIFOM i njeno prosečno carinsko opterećenje je iznosilo 23%. Nekoliko godina kasnije
uvodimo stalnu carinsku tarifu, gde je prosečno carinsko opterećenje 11%. Upravo tada i postajemo punopravna
potpisnica GATT-a.
Ipak, da se ne bi preteralo sa liberalizacijom, uvedene su i dodatne mere koje nazivamo režimima liberalizacije,
kako na izvoznoj tako i na uvoznoj strani.
Izvoz je imao tri režima: slobodan, uz dozvolu, uz saglasnost. Svrha režima je bila da se određeni kritični
proizvodi ne izvezu u tolikoj meri da bi kasnije morali da se uvoze.
Uvoz je imao šest režima: slobodan uvoz, uslovno slobodan, devizni kontigent, robni kontigent, globalna
retenciona kvota...
Uvoz je imao i dodatne režime iz ugla potrošnje, opreme i materijala. Npr. uvoz materijala je vezivan za izvoz.
Smisao ovih režima je da država nastavi da drži konce u rukama.
Tokom kasnih 60ih počinju da se primenjuju aktivne mere podsticanja izvoza : poreske olakšice, povraćaj
carine, kreditiranje, propaganda.
Isto tako, aktivnije se prilazi i zaštiti kroz antidampiške mere i mnoge druge dažbine, tako da sve skupa gledano
sistem zaštite postaje nepregledan.

12
30. Sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom od 1970-1975
Prva polovina sedamdesetih donosi značajne promene na svetskom tržištu :
1) Energetska kriza,
2) SAD su ukinule konvertibilnost dolara u zlato.
Bez obzira što svaki šok na svetskom tržištu ima običaj da navede zemlja ka protekcionističkoj politici,
Jugoslavija je u to vreme pravila značajne koraci ka liberalizaciji.
Prvo, omogućeno je inteziviranje kretanja naše radne snage u razvijene zemlje i naših građevinskih preduzeća u
zemlje koje su se aktivno gradile.
Drugo, naša zemlja se otvorila za zajednička ulaganja, ali je omogućeno ulaganje našeg kapitala u druge
zemlje.
Treće, donešen je ustav iz 1974. godine. Omogućeno je da se naše radne organizacije zadužuju u inostranstvu,
da drže sredstva na inostranim računima, nastali su koordinacioni odbori za odnose sa inostranstvom,
predstavništva u inostranstvu, Jugoslovenska banka za medjunarodnu ekonomsku saradnju...

31. Sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom od 1976-1990

Okolnosti: naftni šokovi, ukidanje konvertibilnosti dolara u zlato, stagnacija...
Iako je za zemlje uobičajeno da u vreme krize vode protekcionističku politiku, Jugoslavija se zadržala na kursu
liberalizacije.
Ustav iz 1974. je omogućio: zaduživanje preduzeća u inostranstvu, mogućnost da imaju inostrane račune, da se
privatna lica bave spoljnom trgovinom, slobodno devizno tržište početkom 90ih.
Izvoz je podstican na dva načina: carinske olakšice i poreske olakšice.
Uvoz je početkom sedamdesetih bio kontrolisan u velikoj meri, te je pod režimom slobodne trgovine bilo 10-
ak%. Krajem 80ih je taj procenat porastao na skoro 90%.
(inače, režimi su: slobodna trgovina, uslovno slobodan uvoz, kvote, dozvole)

32. Devizni sistem

(46 – 52)
- visok stepen centralizacije,
- zvanični kurs je 50 dinara/$ ( precenjen )
- egalizacioni fond, način funkcionisanja, odsustvo motivacije
(50te)
- samoupravljanje
- devalavacija na 300 din/$
- DOM – preduzećima se daje da raspolažu izvesnom količinom deviza, prvo 45%, posle 20%, zbog
velikog viška tražnje nad ponudom se brzo ukida,
- Koeficijenti – varijanta višestrukih deviznih kurseva, od 0,8 do 4, njima se množi trenutni kurs, npr. za
poljoprivredne izvoznike je 0,8 kako bi se obeshrabrio izvoz poljoprivrednih proizvoda, zadržali su se
do početka 60ih,
(60te)
- devizna reforma – ukidaju se koeficijenti i DOM, uvodi se jedinstven devizni kurs 750 din/$ (opet
precenjen);

13
 - premije na izvoz – 10%, 22%, 32%, praktično subvencije,
- carine – prvo privremena tarifa (23%), pa stalna (11%)
- nova velika devalvacija na 1250 din/$, i dalje nema poboljšanja izvoza, problem je velika uvozna
zavisnost, praktičan primer ML uslova .
(70te)
- snažan porast cena;
- izvršena je preregistracija na 15 din/$, a posle i devalvacija na 17 din/$;
- dinar je i dalje u zoni precenjenosti, a prilagođavanje kursa neažurno, pa dolazi do prelivanja vrednosti u
inostranstvo;
- sa rastom značaja problema vraćanja duga jača stav da je svaki izvoz opravdan kako bi se došlo do
deviza, čime se samo ubrzava odliv vrednosti;
- uvoz se ograničava kroz režime, a izvoz se motiviše kroz poreske i carinske olakšice;
- problem duga se dodatno povećava otvaranjem mogućnosti da se preduzeća zadužuju u inostranstvu;
- cesija deviza.
(80te)
- problemi vraćanja duga,
- razne mere zahvatanja deviznih priliva kako bi se obezbedile devize za vraćanje duga i prioritetne
društvene potrebe kao što su energetske sirovine i repromaterijali za industriju,
- primenjivane su mere vezivanja uvoza za izvoz – pri čemu je prihvaćen koncept vezivanja uvoza za
globalni izvoz,
- tzv. »Izvoz po svaku cenu«,
- politika oštre depresijacije dinara, pogotovo pred kraj 80ih kada je i ostvaren suficit.
- Ipak, bez obzira na reprogram i refinansiranje duga u 89oj, ponestalo je političke volje da se zadrži
federativna Jugoslavija.

33. Carinski sistem Federativne Jugoslavije

Do 60tih godina nije bilo uslova za primenu carina. S obzirom na nerazvijenost domaće proizvodnje, carine bi
se automatski prelile na domaće cene čime bi ostvarili efekat koji zapravo ne želimo. Intervencije po pitanju
spoljne trgovine su se prvo vršile preko Egalizacionog fonda, a posle je fond zamenjen koeficijentima i
deviznim obračunskim mestima.
Uslovi za formiranje carinskog sistema su se stvorili krajem 50tih godina. Carinski sistem nam je bio
neophodan da bi mogli da izvršimo korake ka integraciji u svetske tokove. Zbog toga je 1959. godine donešen
Carinski zakon koji je predstavljao samo uvod za donošenje carinske tarife.
1. Privremena carinska tarifa – 1961. godina, 1350 pozicija, prosečno opterećenje 23%, raspon do 60%, nije
bilo tranzitnih carina, mera za određenu carinu je uzeta taman toliko da izjednači stranu cenu sa domaćom.
Iako se na taj način izostavljala razvojna komponenta koja bi eventualno trebala da zaštiti grane koje treba
da supstituišu uvoz, ova privremena carinska tarifa je ipak trebalo samo da nam da određenu dozu iskustva
za formiranje neke dugoročnije tarife.
2. Stalna carinska tarifa – 1965. godina, 4500 pozicija, prosečno opterećenje 11%, manji raspon nego kod
privremene, dvokolonska tarifa – jedna kolona za zemlje koje imaju klauzulu najvećeg povlašćenja i ostale
zemlje gde je 50% veća carina nego u prvoj koloni. Treba uzeti u obzir da je u vreme donošenja ove
carinske tarife i izvršena devalvacija, tako je efektivno zaštita veća. Analitički posmatrano, carine su bile
veće za proizvode više faze prerade, a niže za sirovine, tako da se donekle opet favorizovao uvoz sirovina.

14
Pored same carinske tarife, koričćeni su i drugi instrumenti intervencije:
- carinski kontigent – mogućnost da se za određenu robu smanje ili otpišu carine,
- restitucija carine – mogućnost da se izvrši povraćaj carine za delove koji se ugrađuju u finalne
proizvode domaće industrije,
- antidampiške mere,
- kompenzatorne carine – u slučaju da strani proizvođači primaju neke vrste subvencija u domaćoj zemlji
- preferencijalne carine – za izvesne ZUR.
VAŽNO: sve carine su važile za komercijalni uvoz robe, tj. za robu koja se profesionalno uvozi da bi se
prodavala. Za lični prtljag se nisu primenjivale carine.

34. Dalja afirmacija carinskog sistema u periodu od 1976 do 1990

U svom periodu dalje afirmacije carinske politike i sistema carinske zaštite naročito su značajna 2 carinska
zakona:
1) Carinski zakon iz 1973. – 401. član
2) Carinski zakon iz 1976. – 402. člana, ali je kasnije imao određene izmene i dopune.
Reč je o dva dodatna carinska zakona koja su detaljnije razrađivala sistem carina. Međusobno se nisu previše
razlikovali, a bili su pravno moderni i kvalitetni. Oba carinska zakona su u suštini predstavljala savremene
carinske zakone koji udovoljavaju potrebama zaštite savremene domaće proizvodnje od inostrane konkurencije,
sa precizno postavljenim osnovnim instrumentima iz oblasti carina.

35. Carinska tarifa SFRJ iz 1978. godine

Zakon o carinskoj tarifi je usvojila Skupština SFRJ na sednici Veća republika i pokrajina u martu 1978. godine,
a stupio je na snagu 01. jula 1978. godine. Ovo je prva carinska tarifa usvojena nakon Stalne carinske tarife iz
1965. godine. Prilagođena je Briselskoj nomenklaturi i napravljena u svrhu optimizacije carina. Imala je veći
broj pozicija, skoro 6000; raspon carinskih stopa od 0-25%.
Neka značajna rešenja :
1) Za sirovine i poluproizvode i poljoprivredne proizvode su povećane carine,
2) Za industrijske proizvode za koje smo uvideli da sigurno nećemo proizvodimo su ukinute carine,
3) Za opremu je snižena carina.
Carinska tarifa iz 1978. godine je bila ad valorem, tj. carina se naplaćivala primenom carinskih stopa na
vrednost robe koja se uvozi. Takođe, carinska tarifa je bila jednokolonska.

36. Razvoj platnog bilansa u periodu 1946-1970. godine

U periodu posle Drugog svetskog rata, pa do 70-ih godina, u razvoju jugoslovenske privrede su postignuti
značajni rezultati, ali su se istovremeno pojavili i značajniji problemi. Privredni razvoj je dobio brz tempo i
velike razmere, pa je tako izazvao pritiske koji su mogli ugroziti dalji razvoj. Dinamičan privredni rast bio je
praćen razgranavanjem strukture proizvodnje. Rastuća proizvodnja je obezbedila robne potencijale za
povećanje izvoza.
U toku dve i po decenije posleratnog razvoja, dohodak po stanovniku u jugoslaviji se povećao sa nivoa od 150
dolara na nivo od 700 dolara. Ipak, Jugoslavija se i dalje suočavala sa teškoćama kao što su ratne destrukcije,
revolucionarne promene društvenog sistema, posledice političkog razlaza sa Informbiroom itd. Takođe,
Jugoslavija je u ovom periodu i unapredila privrednu strukturu, diversifikovala proizvodnju i stvorila
materijalna i kadrovska uporišta za dalji razvoj privrede sopstvenim snagama.

15
Zahvaljujući promeni strukture privrede od primarne, agrarno-mineralne ka poluindustrijalizovanoj, došlo je i
do promene pozicije Jugoslavije u međunarodnoj podeli rada. Vrednost izvoza je povećana sa 170 miliona
dolara u 1947. godini, na 2,8 milijarde dolara u 1970. godini. U ukupnom izvozu industrijski proizvodi su
povećali učešće sa 30% na 70%. Vrednost uvoza je povećana sa 280 miliona dolara na 3,3 milijarde dolara, u
istom periodu, tako da je privredni razvoj bio praćen rastom deficita platnog bilansa. Za finansiranje deficita
tekućeg bilansa, kao i dodatna akumulacija, služio je neto uvoz kapitala koji je za posledicu imao rast
zaduženosti prema inostranstvu. Otuda je eksterna neravnoteža postala jedan od limitirajućih faktora privrednog
razvoja.

37. Deficit bilansa tekućih transakcija u periodu 1946 -1970. godine

U celokupnom periodu od 1946. do 1970. godine, platni bilans Jugoslavije je pokazivao deficit na tekućem
računu. Robni izvoz je u ovom periodu, i pored ograničavanja tražnje, pokrio prosečno 67% vrednosti uvoza. U
tom periodu od 25 godina zemlja je, kumulativno posmatrano, uvezla robu u vrednosti 23,1 milijardu dolara, a
izvezla za svega 15,4 milijarde dolara. Manji deo ovog deficita je bio pokriven jednostranim transferima, dok je
ostatak izmien iz zajmova i kredita koje je Jugoslavija dobila od inostranstva. Po odbitku otplata koje su u
međuvremenu izvršene, neizmiren spoljni dug je krajem 1970. godine dostigao sumu od 2,4 milijarde dolara.
Prosečan godišnji ddeficit je iznosio 164 miliona dolara. Posmatrajući deficit po etapama, mogu se izdvojiti tri:
prva etapa bi obuhvatila period monopola spoljne trgovine od 1946. do 1951. godine; druga prelaz na
decentralizaciju privrednog aparata i pokušaje otvaranja ka inostranstvu, tj. 1952. do 1960. godine; i treću od
1961. godine kada preovlađuje težnja ka liberalizaciji i uklapanju u međunarodnu podelu rada.

38. Razvoj platnog bilansa Jugoslavije u periodu od 1946. do 1951. godine

Razvoj platnog bilansa u prvom periodu (1946-1951) je obeležen privrednom obnovom i izgradnjom u
socijalističkim društvenim uslovima (petogodišnji plan), kao i neočekivanim poremećajima privrede usled
prekida odnosa sa zemljama Informbiroa.
Bilo je planirano da se kapital i tehnologija uvedu iz SSSR-a. Međutim, došlo je do razlaza između Jugoslavije i
Informbiroa u osnovnim pitanjima odnosa između socijalističkih zemalja. I dalje do blokade Jugoslavije od
strane SSSR-a i drugih zemalja Informbiroa u periodu od 1950. do 1954. godine. Investicioni planovi su morali
da budu reducirani i skoncentrisani na izgradnju ključnih industrijskih objekata i na jačanje odbrambene
sposobnosti zemlje. U nedostatku dodatnih inostranih sredstava koja bi dopunila nedovoljnu domaću
akumulaciju, privredna izgradnja se izvodila uz krajnje naprezanje oskudnih domaćih izvora i ograničavanje
lične potrošnje.
Međutim, Srbija nije podlegla pritisku, već je put za svoj izvoz, kao i za sopstveno snabdevanje, prokrčila preko
Soluna. Pet godina kasnije, Beč je popustio pred Beogradom, a zatim i Sovjetski Savez. Međutim, tragovi
ekonomske blokade duboko su se urezali u strukturu jugoslovenske privrede i ostavile posledice koje će u
narednom periodu otežavati uključivanje u međunarodnu podelu rada i stalno remetiti ravnotežu platnog
bilansa.
Kumulirani deficit u tekućem računu (robas i usluga) u tom periodu dostigao je 870 miliona dolara, tj. 145
miliona dolara godišnje u proseku. On je izmiren besplatnom ekonomskom pomoći UN i SAD, privatnim
transferima, reparacijama i inostranim kreditima.

39. Razvoj platnog bilansa Jugoslavije u periodu od 1952. do 1960. godine

Karakteristike drugog perioda (1952-1960) su, pre svega, decentralizacija privrednog aparata i prelaz na tržišni
mehanizam, primena devizne kontrole i višestrukih kurseva u spoljnoj trgovini i ubrzani rast privrede s
promenama investicione politike.
Početkom 1952. godine je, sa novim deviznim režimom i devalvacijom dinara (od 50 na 300 dinara za jedan
dolar) otpočeo period razgrađivanja monopola u spoljnoj trgovini i približavanja jugoslovenske privrede
svetskim tržišnim standardima.
16
U posmatranom periodu došlo je do značajnog rasta deficita. Jedan od uzroka je bio i veliki uvoz hrane. Robni
uvoz je u posmatranom periodu u proseku iznosio 562 miliona dolara godišnje, a izvoz 356 miliona dolara
godišnje. Situaciju je nešto malo popravljao neto izvoz usluga (34 miliona dolara godišnje). Međutim,
kumulirani deficit računa za ovaj period je dostigao iznos od 1.550 miliona dolara, odnosno 172 miliona dolara
prosečno godišnje. Približno dve trećine deficita su bile pokrivene jednostranim transferima. Ostatak je
finansiran inostranim kreditima, prvenstveno kratkoročnim.

40. Razvoj platnog bilansa Jugoslavije u periodu od 1961. do 1970. godine

Treći period razvoja platnog bilansa (1961-1970) je obeležen dvema reformama sa izrazitom tendencijom ka
liberalizaciji uvoza, teškoćama u sprovođenju reformiusled neusklađenosti privredne strukture, deficitnog
finansiranja investicione i ostale potrošnje i spoljne neravnoteže.
Devizna reforma iz 1961. godine je otpočela delimičnom liberalizacijom uvoza (oko 20%) i novim kursom
dinara (750 dinara za dolar), koji je bio nedovoljan za izravnanje dispariteta cena (efektivan izvozni kurs je u
1960. iznosio 981 dinar) i koji je destimulisao sva nastojanja da se poveća izvoz. Privredna recesija u zemljiu
periodu (1960-1961) je doprinela izvesnom smirivanju uvoza, ali je ubrzo ekspanzija agregatne tražnje dovela
do njegovog skoka i do daljeg pogoršavanja trgovinskog bilansa.
Privredna reforma iz 1965. godine je bila bolje pripremljena. Novi paritet dinara (1250 dinara za dolar ili 12,50
novih dinara za dolar) je bio osetno iznad efektivnog izvoznog kursa i prema tome stimulativan za mnoge
sektore izvoza. Nova carinska tarifa, kao glavno sredstvo zaštite domaće proizvodnje, je doprinela prijemu
Jugoslavije u redovno članstvo GATT.
Neznatno smanjenje uvoza i povećanje izvoza u 1965. godini probudilo je ipak preterano optimistička
očekivanja. Kao posledica liberalizacije uvoz se povećao već u 1966. godini, dok je izvoz pune tri godine ostao
na istom nivou. Jaz između uvoza i izvoza je rastao i trgovinski deficit je sa nivoa od 200 miliona dolara u
1965. godini dostigao 1.103 miliona dolara u 1970. godini. Usluge su tokom 60-ih godina igrale važnu ulogu u
pokriću deficita trgovinskog bilansa, međutim, nisu iskorišćene mogućnosti da se potpunije razvije uslužni
sektor, tako da je izostao veći doprinos ovog sektora pokriću deficita trgovinskog bilansa.

41. Evolucija robnog bilansa do 1970. godine

U evoluciji tekućeg bilansa Jugoslavije robna razmena zauzima daleko važnije mesto od razmene usluga. Zato
je stanje trgovinskog, odnosno robnog bilansa, od najvećeg značaja za ispitivanje spoljne ravnoteže. Glavna
karakteristika naše robne razmene s inostranstvom je hronični deficit, koji je u pojedinim periodimi dostizao
neodržive razmere.
U periodu od 1954. do 1970. godine vrednost izvoza je porasla sa nivoa od 3.005 miliona dinara, na nivo od
20.989 miliona dinara; indeks se povećao sa 100 na 700 u datom periodu. Vrednost uvoza u istom periodu je
porasla sa nivoa od 4.242 miliona dinara na nivo od 35.925 miliona dinara, tj. indeks se povećao sa 100 na 854.
Deficit trgovinskog bilansa se povećao od 1.237 miliona dinara na 14.936 miliona dinara. Rast trgovinskog
deficita postaje značajno opterećenje za ekonomske odnose sa inostranstvom.
U posmatranom periodu,mera pokrivenosti robnog uvoza ostvarenim izvozom varira od 58,2% u 1955. godini,
do 84,7% u 1965. godini. Najniža pokrivenost zabeležena je 1955, 1957 i 1970. godine i posledica je naglog
skoka vrednosti uvoza, a ne opadanja izvoza. Najviša pokrivenost uvoza izvozom zabeležena je 1962. i 1965.
godine kao rezultat snažnog porasta izvoza, praćenog izvesnom stagnacijom uvoza.
Svaka devalvacija je bila praćena poboljšanjem odnosa između izvoza i uvoza, ali za kratko vreme. Inflacioni
porast cena i troškova ni u jednom slučaju nije zaustavljen, pa su dejstva devalvacije brzo bila anulirana. U
takvim uslovima impuls za ekspanziju izvoza je stvaran administrativnim merama stimulacije, dok je uvoz
favorizovan merama liberalizacije i porastom domaćih cena. Privreda je bila naviknuta na određeni vid
intervencionizma i očekivala je pomoć države. Time je država zadržavala aktivnu ulogu na području
usmeravanja privrede u izvoz.

17
42. Karakteristike platnog bilansa u periodu 1971-1975. godine
Period od 1971-1975 sa stopom rasta izvoza od 4,9%, uvoza od 5,8%, pri stopi rasta DP-a od 5,9%, bio je
nastavak tendencija iz prethodnog petogodišnjeg perioda, s tim što su se stope rasta uvoza i izvoza međusobno
približile.
Sve veći deficit u robnoj razmeni je imao odlučujući uticaj na formiranje velikog deficita platnog bilansa. Do
1973. godine deficit u trgovinskom bilansu je bio manji nego krajem sedamdeseih godina, pa je sa dve trećine
mogao biti pokriven iz nerobnih prihoda: od doznaka radnika iz inostranstva, od prihoda od turizma i od
saobraćajnih usluga. Problem je nastao zato što i nerobni priliv nije ostvario očekivani porast, već su podbacili
prihodi od saobraćaja i turizma.
Razvoj spoljnoekonomskih odnosa posle privredne reforme nije ispunio očekivanja. Umesto smanjenja,
zabeležen je veliki rast deficita platnog bilansa, naročito posle 1974. godine, što je prouzrokovalo zaduženost
zemlje u inostranstvu. Deficit je proizilazio pre svega iz robne razmene, tačnije iz nedovoljnog izvoza, što je
vremenom ograičavalo rast uvoza. Privreda Jugoslavije se sve više zatvarala prema svetskoj privredi.

43. Karakteristike i razvoj trgovinskog bilansa u periodu 1971-1975.

Osnovno obeležje trgovinskog bilansa Jugoslavije u periodu 1971-1975. godine je porast trgovinskog deficita.
Izuzev 1972. godine, u svim ostalim godinama posmatranog perioda deficit trgovinskog bilansa je bio preko 1
milijarde dolara. Do ekspanzije trgovinskog deficita je došlo 1974. godine, kada je njegova vrednost dostigla
3,7 milijarde dolara, što je predstavljalo povećanje od 124% u odnosu na 1973. godinu. U posmatranom
petogodišnjem periodu kumuliran je trgovinski deficit u iznosu od 11,8 milijardi dolara.

44. Platni bilans u periodu od 1976. do 1980. godine

U drugoj polovini 70-ih godina dolazi do znatnog rasta uvoza, koji je prouzrokovao porast trgovinskog deficita
i deficit bilansa tekućih transakcija. Prihodi od usluga nisu pokrivali ni 40% rastućeg trgovinskog deficita, tako
da je dolazilo do zaduživanja u inostranstvu. Deficit trgovinskog bilansa je u 1979. godini dostigao rekordan
iznos od 7,2 milijarde dolara, da bi u 1980. godini opao na 6,1 milijardu dolara. Robni uvoz je u 1980. godini
smanjen za oko 10% i to je bila jedna od retkih mera koja s emogla preduzeti bez nekih većih procedura.
Međutim, problem je u tome što ova restriktivna i nedovoljno selektivna mera povlači i opadanje stope rasta
proizvodnje. Istovremeno, devalvacijom i društvenom kampanjom podstaknut je izvoz.

45. Platni bilans u periodu od 1981. do 1990. godine

U 1980. godini deficit u robnoj razmeni s inostranstvom je bio veći od 6 milijardi dolara, što je prouzrokovalo
deficit tekućih transakcija u visini od 2,3 milijarde dolara. Pojava dužničke krize u 1980. godini je uticala na
smanjivanje negativnog salda tekućih transakcija sa 3,7 milijarde dolara iz 1979. na 2,3 milijarde u 1980.
godini. Međutim, već u 1981. godini negativan saldo tekućih transakcija je sveden na 750 miliona dolara, tj. na
464 miliona dolara u 1982. godini. Zatim je u periodu 1983-1989. godine ostvarivan suficit u bilansu tekućih
transakcija. Do preokreta je došlo zbog potrebe da se prikupe devizna sredstva za servisiranje inostranog duga.
Druga odlika platnog bilansa tokom 80-ih godina je porast suficita uslužnog salda oko 3 milijarde dolara iz
1980. na 3,9 milijarde u 1989. godini. Zahvaljujući tome, formiran je značajan pozitivan saldo robe i usluga,
koji je bio glavni izvor za otplatu dospelih kamata prema inostranstvu.
U 1990. godini zabeležene su drastične promene u tokovima razmene s inostranstvom. Nakon sedam godina
suficita u tekućim transakcijama, ponovo je ostvaren visok deficit od 2,4 milijarde dolara. Uprkos visokom
deficitu tekućih transakcija, dug prema iostranstvu je smanjen za preko 1,3 milijarde dolara, a devizne rezerve
su povećane za 0,9 milijarde dolara. Ovaj odliv sredstava je finansiran povećanjem kratkoročnih kredita i
povratkom špekulativnog kapitala.
Stabilizacioni program u 1990. godini je doveo do povećanja trgovinskog deficita na oko 4,6 milijarde dolara,
što je za preko 3 puta bilo više nego u 1989. godini. Dakle, stabilizacioni program je doveo do širenja robnog

18
deficita. Situacija se naročito pogoršala u poslednjem kvartalu 1990. godine. U tom periodu su republike bivše
SFRJ nastojale da što više povećaju uvoz koristeći mogućnost kupovine deviza na domaćem deviznom tržištu.

46. Karakteristike i razvoj trgovinskog bilansa u periodu 1976-1990.

Najvažniji i najnepovoljniji momenat u sferi spoljnotrgovinske razmene Jugoslavije, sve do početka 1980-ih
godina, odnosi se na pogoršanje relativne srazmere između izvoza i uvoza robe. Ovaj odnos pokazuje u kojoj
meri se rashodi nastali uvozom robe pokrivaju prihodima stečenim robnim izvozom.
U desetogodišnjem periodu od 1976. do 1985. godine deficit trgovinskog bilansa je imao dve, po smeru i
kvalitetu suprotne tendencije. Prvi potperiod od 1976. do 1979. godine bio je obeležen rastućim deficitom, koji
je eskalirao u 1979. godini na nivou od 7,2 milijarde dolara. U drugom potperiodu od 1980. do 1990. godine
došlo je do dinamičnog smanjivanja deficita i njegovog svođenja u okvire od 450 miliona dolara u 1988.
godini. U poslednje dve godine posmatranog perioda dolazi do ponovnog širenja trgovinskog deficita koji je u
1990. godini porastao na 4,6 milijarde dolara.

47. Uzroci deficita platnog bilansa SFRJ

Gotovo u čitavom posleratnom periodu, tačnije od 1946. godine, pa na dalje, Jugoslavija je imala deficit u
spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom. Postavlja se pitanje koji su faktori u posleratnom periodu doprineli
stvaranju eksternog deficita.
1) Pre svega, osnovne uzroke deficita treba tražiti u nedoslednosti strateških ciljeva razvoja. Iako je otvorenost
privrede prema inostranstvu pretpostavljala povećanje izvoza, svi vidovi potrošnje su imali brz rast. Iz toga
je proizašla velika domaća potrošnja, koja je okrenula robne tokove ka unutrašnjem tržištu. Privreda je
postala uvozno orijentisana, sa tendencijom zatvaranja u sebe, a robna razmena sa inostranstvom je beležila
usporavanje rasta. U 1979. godini potrošnja je bila veća od DP-a za 8,4%.
2) Kao posledica ekspanzije lične, zajedničke i opšte potrošnje, opala je stopa akumulacije, pa je bilo
neophodno da se potrebna domaća sredstva nadomeste iz uvoza, tj. da se kompenziraju stranim sredstvima.
3) Formirani deficit je doprinosio porastu domaće potrošnje iznad okvira koje određuje DP. Raspoloživi DP je
u periodu 1973-1985. bio iznad stvorenog DP-a u visiniostvarenog deficita razmene roba i usluga sa
inostranstvom. U nekim godinama je raspoloživi DP bio veći i za 10% od kreiranog DP-a. Dakle, finalna
upotreba DP-a se odlikuje većim učešćem investicione potrošnje u odnosu na sredstva koja su za nju
obezbeđena namenskom raspodelom. Preraspodela sredstava je ostvarivana na teret tekuće potrošnje.
4) Dugoročni deficit platnog bilansa Jugoslavije se duguje i neprikladnoj strukturi proizvodnje za otvorenu
razmenu s inostranstvom. Postignute su strukturne neusklađenosti privrede i one su uticale na bilans
spoljnotrgovinske razmene, naročito na odnos između razvoja poljoprivrede i industrije i između
kretanjabazne i prerađivačke industrije. To je otežavalo promenu izvozne strukture privrede.
5) Ima mišljenja da je deficit platnog bilansa bio uslovljen i zbivanjima na svetskom tržištu. Pri tome se kao
najjači argument ističe porast cene nafte. Najveći deo zaduženja je nastao posle 1974. godine, tj.
Neposredno posle povećanja cene nafte. Međutim, ovaj argument nije tako uverljiv s obzirom da je
tendencija porasta deficita trgovinskog bilansa postojala i pre 1974. godine, a porast cene nafte je samo
ojačao.
6) Kao još jedan faktor može se pomenuti i ekonomski neopravdan uvoz, jer je Jugoslavija uvozila i ono što je
bilo i ono što nije bilo neophodno, npr. kupovina i korišćenje stranih licenci. Umesto da se izvrši izbor
vrhunskih proizvoda i tehnologije, privredne organizacije su neorganizovano postupale kupovini
prihvatajući olako mnoga ograničenja koja su postavljali prodavci licenci u pogledu izvoza, usavršavanja
itd.

19
48. Finansiranje trgovinskog deficita u periodu od 1946. do 1970. godine
Zbog toga što su u finansiranju eksternog deficita u pedesetim godinama relativno veliki udeo imali jednostrani
transferi i zbog toga što su u 1961. godini, posle izvršene devizne reforme, nastale promene u mehanizmu
finansijskog poslovanja sa inostranstvom, potrebno je za detaljniju analizu finansiranja eksternog deficita
posmatrati dva potperioda:
1) Prvi potperiod 1946-1960. godine je obeležen većim udelom jednostranih nego dvostranih finansijskih
transfera i centralizacijim finansijskog poslovanja tako što se država s Narodnom bankom pojavljuje kao glavni
nosilac spoljnih finansija. U ovom periodu jednostranitransferi iznosili su 1.760 miliona dolara, bez naknade. U
proseku priliv po ovom osnovu iznosio je 117 miliona dolara godišnje, odnosno 74% od kumuliranog deficita
po tekućem računu. Struktura jednostranih transfera je bila sledeća: (1) 440 miliona dolara privatnih transfera;
(2) 1.320 miliona dolara zvaničnih transfera. Pomoć je predstavljala najzastupljeniji vid jednostranih transfera i
ukazivana je na različite načine. U ovom potperiodu nisu funkcionisali normalni mehanizmi finansijskog
poslovanja sa inostranstvom, jer su bili otežani problemima međunarodne nelikvidnosti i valutne nestabilnosti,
a takođe i sporim razvojem međunarodnog i monetarnog tržišta. Zato je javni kapital dobio prevagu nad
privatnim, tj. Jugoslavija je za izmirenje obaveza prema inostranstvu uzimala državne zajmove i kredite
inostranih banaka. Krajem 1960. ukupan dug Jugoslavije prema inostranstvu je iznosio 535 miliona dolara.
2) U sledećem potperiodu 1961-1970. uspostavljaju se normalne kreditne transakcije sa inostranstvom, umesto
dominacije jednostranih transfera, ali zaduživanje prema inostranstvu zbog toga dobija zamah. Kao nesvrstana
zemlja koja se nije uključila ni u jednu od postojećih regionalnih integracija, Jugoslavija nije mogla više da za
svoj privredni razvoj koristi besplatnu pomoć i povoljne dugoročne kredite vodećih finansijskih i industrijskih
centara sveta. Međutim, za pokrivanje dugoročnog deficia platnog bilansa često ni dugoročni krediiti nisu bili
dovoljni, pa se pribegavalo korišćenju srednjoročnih sa rokom otplate ispod 10, često i ispod 5 godina.
Istovremeno, stanje na međunarodnom finansijskom tržištu je u toj deceniji bilo napregnuto, tako da su kamate
na kredite bile visoke. Obračunski bilans Jugoslavije je krajem 1970. godine pokazivao ukupan dug od 2.474
miliona dolara, naspram 535 miliona krajem 1960. godine.
U šezdesetim godinama Jugoslavija je bila i izvoznik kapitala. Naime, jugoslovenska preduzeća su bila dosta
angažovana u izvođenju investicionih projekata u inostranstvu, a zabeležen je i izvoz mašina i drugoh
investicionih dobara.

49. Finansiranje trgovinskog deficita u periodu od 1971. do 1990. godine

Pogoršanje bilansa plaćanja Jugoslavije je poprimilo kritične razmere u drugoj polovini 1970-ih godina. Sva tri
karakteristična obečežja strukture našeg tekućeg bilansa plaćanja – hronični deficit robne razmene s
inostranstvom, pozitivni saldo usluga u spoljnoekonomskim odnosima i zamašan neto-višak deviznih doznaka
štednje građana, evoluirali su u nepovoljnom smeru.
Deficit spoljnotrgovinske robne razmene je porastao od 1,7 mlrd. dolara u 1973. godini, na 3,7 mlrd. u 1974.
godini, i 3,6 mlrd. dolara u 1975. godini. U 1976. deficit se smanjio na 2,5 mlrd. dolara, ali je odmah potom
dostigao 4,4 i 4,6 mlrd. u 1977. i 1978. godini, i zatim rekordnih 7,2 odnosno 6,1 mlrd. u godinama drugog
skoka cena nafte – 1979. i 1980. Oštre mere ograničavanja uvoza i istovremeno podsticanja izvoza zadržale su
ovaj deficit u 1981. godini na 4,8 mlrd. dolara.
Finansiranje ovako zamašnih spoljnih deficita nametnulo je potrebu za povećanim zaduživanjem u inostranstvu
koje se poklopilo s periodom neefikasnog regulisanja i kontrole obima i strukture zaduživanja. Pogoršavanje
platnobilansne situacije se odrazilo, osim na visinu spoljnjeg duga, i na znatno smanjenje deviznih rezervi
zemlje. One su pale sa 3,1 mlrd. u 1978. na 2,0 mlrd. u 1979. godini. Servisiranje ovako naraslog deviznog
duga i održanje spoljne likvidnosti prerasli su krajem 70-ih i početkom 80-ih u najozbiljniji problem zemlje.

50. Izvoz i uvoz SFRJ po nameni proizvoda

Postoje tri osnovne grupe proizvoda po nameni: proizvodi za reprodukciju, za investicije i za široku potrošnju.
Svrha je da se uoče strukturne promene u SFRJ u prvih tridesetak godina postojanja.

20
Izvoz: Najveći porast vrednosti izvoza je bio registrovan kof opreme (37 puta), zatim sledi reprodukcioni
materijal (6,5 puta) i najzad roba široke potrošnje (5,8 puta). Međutim, izvoz opreme je u 1954. godini
učestvovao sa svega 2,7%, dok je udeo reprodukcionog materijala iznosio 57%, a udeo proizvoda široke
potrošnje 40,2%.
Izvoz reprodukcionih materijala je takođe predstavljao glavnu komponentu ukupnoj jugoslovenskog izvoza u
periodu 1980-1990. godine. Relativno učešće ove kategorije proizvoda u ukupnom izvozu kretalo se u rasponu
od 48,2% u 1982. do 55,1% u 1989. godini. Potrošna roba je imala učešće od oko 30%, a izvoz opreme oko
15,2% u 1980. i 19,8% u 1985. godini.
Uvoz: Udeo prozvoda namenjenih reprodukciji u ukupnom uvozu Jugoslavije povećao se sa 51,9% u 1954. na
63,2% u 1970. godini, oprema je zadržala udeo na 21,3%, a učešće robe široke potrošnje opalo sa 25,9% na
15,5%. Sa ekspanzijom spoljnotrgovinske aktivnosti bitno povećala zavisnost jugoslovenke privrede od
inostranog reprodukcionog materijala.
Tokom 80-ih nisu registrovane značajnije promene u strukturi robnog uvoza, posmatrano po nameni proizvoda.
Uvoz reprodukcionog materijala je imao dominantno učešće u uvozu koje se kretalo u rasponu od 70,6% u
1980. do 82,5% u 1984. godini. Uvoz opreme je beležio tendenciju relativnog pada učešća u ukupnom uvozu sa
19,5% u 1980. na 13,5% u 1990. godini, dok je učešće uvoza potrošne robe raslo sa 5,7% u 1981. godini, na
12,4% u 1990. godini.

51. Struktura robnog izvoza SFRJ

Kada se kaže „struktura“ misli se na analizu izvoza po sektorima datim po Standardnoj međunarodnoj
trgovinskoj klasifikaciji. Postoji ukupno deset sektora, a što je veći redni broj, u principu je veća faza obrade.
(0-4 primarni, 5-9 uglavnom industrijski)
Svetska tendencija nakon Drugog svetskog rata je porast učešća industrijskih proizvoda naspram primarnih
proizvoda. Blagi zastoj rasta učešća postojao je tokom 70ih godina, ali se ubrzo obnovio snažno uzlazni trend.
U 1954. godini skoro dve trećine izvoza činili su primarni proizvodi, dok se taj udeo u 1970. godini sveo na
svega 29% vrednosti izvoza. Prema tome udeo primarnih proizvoda u izvozu Jugoslavije u posmatranom
periodu je stalno opadao, što je odraz napretka industrijalizacije.
Deficit trgovinskog bilansa u oblasti primarne proizvodnje je rezultat viškova uvoza sirovina, mineralnih goriva
i životinjskih i biljnih masnoća nad izvozom tih sektora. Ovi deficit s emanjim ili većim delom pokrivaju
izvozom viška prehrambenom sektora nad njegovim uvozom.
Vrednost izvoza industrijskih proizvoda je u 1970. godini bila 14 puta veća nego u 1954. godini. U okviru
undustrijskog bilansa najznačajniju poziciju i kod uvoza i kod izvoza su imali metalurgija sa metalnom i
elektroindustrijom. Električne mašine i transportna sredstva su predstavljali najpropulzivnije artikle, mada su i
proizvodi mašinske industrije, crne i obojene metalurgije ostvarili značajan napredak.
Važnu ulogu u strukturi trgovine Jugoslavije ima i grupa tekstilnih proizvoda: sirove materije (vlakna i otpaci),
poluproizvodi (prediva, tkanine i sl.) i gotovi proizvodi (odeća).
Glavno mesto u Jugoslovenskom izvozu pripadalo je prerađivačkoj industriji koja je imala najdinamičniji
razvoj.

52. Udeo izvoza i uvoza u DP SFRJ i u svetskog trgovini

Udeo izvoza i uvoza u DP izračunava se da bi se odredila važnost spoljne trgovine za neku zemlju, dok se udeo
izvoza neke zemlje u svetskom izvozu računa da bi se utvrdila njena moć ili njen značaj za svetsku trgovinu.
Udeo u DP: udeo izvoza u DP pokazuje opadajuću tendenciju sve do 80ih godina, kada kreće da raste zbog
politike „izvoza po svako cenu“. Obično se kretao ispod 20%. Za zemlju veličine SFRJ se to smatra za nizak
nivo otvorenosti.
Uvozni koeficijent po pravilu veći od izvoznog, a povremeni padovi su posledica prisilnog sputavanja uvoza
radi rešavanja problema platnog bilansa.
21
Udeo izvoza SFRJ u svetskom izvozu : izuzetno je nizak i kretao se oko pola procenta. Tokom 80ih se nešto
povećava, ali i dalje ostaje manje od 1%.
Naravno, učešće u svetskom uvozu je uvek nešto veće u našem slučaju.

53. Uvozna i izvozna zavisnost prevrede SFRJ

Svrha: pokazati da loše formirana proizvoda struktura može da dovede do dubokih platnobilansnih neravnoteža
u budućnosti.
Naša uvozna zavisnost se ogleda u rastućoj potrebi za uvozom repromaterijala zbog progresivnog razvoja
prerađivačke industrije koja se smatrala za osnovni faktor privrednog razvoja. Pored toga što smo u određenim
slučajevima zbog prirode stvari morali da uvozimo reprodukcioni materijal iz inostranstva, često su potpisivani
ugovori koji uz kupovinu određene opreme podrazumevaju i nabavku repromaterijala iz neke zemlje i to
prilično dugačak vremenski period.
Za potrebe konkretnih istraživanja koriste se koeficijenti zavisnosti. Koeficijenti zavisnosti mogu biti direktni i
indirektni.
Objašnjenje: svako preduzeće ima određene inpute i output. Pri nabavci inputa, njihovo poreklo može da vodi
iz naše zemlje ili iz neke druge zemlje. Kada stavimo u odnos inpute nabavljene iz druge zemlje i ukupne
inpute, dobijamo DIREKTNI koeficijent zavisnosti.
INDIREKTNI koeficijent zavisnosti nam ukazuje na to da i oni inputi koji su kupljeni na domaćem tržištu u
sebi mogu da imaju inostranu komponentu, jer i druga preduzeća nabavljaju materijale iz inostrastva.
Zbog toga, da bi se odredila realna zavisnost, najbolje je uzeti zajedno i jedan i drugi koeficijent i zbirno ih
prikazati.
Konkretna istraživanja ovim koeficijentima vršena su krajem 60ih godina i došlo se do zaključka da najveću
uvoznu zavisnost pokazuju : prerada uglja, prerada nafte, hemijska proizvodnja, brodogradnja.
Ipak, treba imati u vidu da visoki koeficijenti uvozne zavisnosti sami po sebi ne moraju biti loši, ukoliko ih
opravdava visoko učešće izvoza u ukupnom outputu. Odatle, recimo, brodogradnja veliki deo svog konačnog
outputa prodaje inostranstvu, te se ne može reći da je ova oblast krivac za naše platnobilansne teškoće.
Očigledno oblasti kao što je brodgradnja nisu pravile problem, ali jesu one koje su imale visoku inostranu
komponentu u inputima, a veći deo svoje proizvodnje su plasirali na domaće tržište.
Kada je rast ovakvih preduzeća koja imaju najveći plasman na domaće tržište doveo do toga je nemoguće
finansirati taj uvoz bez dodatnog izvoza, krenule su izvozne akcije gde je jedini način da se obezbedi
konkurentnost našim nekonkurentnim preduzećima davanja subvencija, što dovodi do odlivanja vrednosti u
inostranstvo.

54. Robna razmena SFRJ po regionima

Pod regionima se ovde smatraju : IRZ, socijalističke zemlje i ZUR. (najvažniji svetski igrači po pitanju izvoza
su IRZ sa oko 70%, pa ZUR, pa SZ )
Naša usmerenost zbog samog geografskog položaja je bila pretežno ka IRZ i SZ.
Do kraja 60ih je odnos ova dva regiona bio prilično ujednačen, s tim što postoji tendencija rasta izvoza u IRZ.
Ovo je vezano za reforme koje smo u to vreme sprovodili.
Tokom 70ih raste uloga SZ u našem izvozu. Ovo je vezano za niže zahteve za kvalitetom koje su ove zemlje
imale. Preduzeća su bila zainteresovana na tržišta SZ zbog izvozničkih privilegija, ali i niskih zahteva za
kvalitetom koje su ove zemlje imale. Izvozničke privilegeje podrazumevaju carinske i poreske olakšice.
Jedan od osnovnih problema koje uzrokuje ova trgovina je to što se obično obavlja kroz kliring, pa
podrazumeva da uvozimo opremu iz socijalističkih zemalja. Ta oprema često nije bila na zavidnom
tehnološkom nivou.

22
U 80im, posebno u drugoj polovini, raste učešće IRZ. Osnovni razlog je naša potreba za konvertibilnim
sredstvima za vraćanje dugova, a dodatni razlozi su vezani za to što smo kroz kliring obično bili u suficitu, što
znači da smo kreditirali istočne zemlje, a to nam nije bilo u interesu.

55. Robna razmena po valutnim područjima

Sa stanovišta valutne strukture jugoslovenske robne razmene s inostranstvom do 1990. godine, može se uočiti
dominantaj značaj konvertibilnog područja, uz naglašeno visok značaj istočno-evropskog kliringa. Potreba za
konvertibilnim sredstvima tokom 1970-ih i 1980-ih godina prisiljavala je nosioce ekonomske politike da
različitim merama stimulišu izvoz na konvertibilna tržišta. Učestalo prilagođavanje deviznog kursa i visoke
subvencije delovali su podsticajno na povećanje izvoza ba konvertibilna tržišta. To je doprinosilo povećanju
vrednosti tržišta.
Izvoz: Na osnovu podataka se zaključuje da je tokom celog perioda postojanja SFRJ dominantnu ulogu imalo
konvertibilno područje, i to oko 50%. U 80-im godinama sa rastom problema vraćanja duga, još više se
povećava udeo konvertibilnog područja. Iako je udeo kliringa bio mnogo manji nego udeo konvertibilnih
područja, mora da se primeti da je to područje ipak previše veliko za zemlju koja ne pripada u potpunosti
istočnom bloku.
Što se tiče uvoza, tokom celog perioda postojanja SFRJ dominira konvertibilno područje, odakle i potiču kasniji
problemi sa neophodnim zaduživanjem da bi se došlo do sredstava.

56.+ 57. Odnosi razmene SFRJ

Jedan od alata kojim se donose određeni zaključci o položaju zemlje u spoljnoj trgovini su odnosi razmene.
Odnosi razmene govore o položaju razmene iz ugla kretanja cena, i na osnovu njih možemo doći do dva
osnovna zaključka: odnosi razmene su se poboljšali, ili su se pogoršali.
U knjizi se primarno obrađuju ČISTI odnosi razmene, koji su i najjednostavniji. Njih dobijamo tako što u odnos
stavimo indeks rasta izvoznih cena i indeks rasta uvoznih cena. Jedna od najvažnijih stvari je da izaberemo
dobru korpu dobara na osnovu koje ćemo računati indekse.
Ukoliko je rezultat veći od 1, odnosi razmene su se poboljšali. Ukoliko je rezultat manji od 1, odnosi razmene
su se pogoršali. I to je sve što možemo da zaključimo.
Za analitički bogatije zaključke koristimo složenije varijante, kao što je na primer „dohodni odnos razmene“,
koji u sebe uključuje i količine. Može se desiti da u određenim okolnostima porastu dohodni odnosi razmene, a
smanje se čisti! Razlog za tako nešto je što npr. izvozne cene mogu da padaju zbog rasta produktivnosti, što je
dobro za nas, ali mogu i da padaju zbog takvih kretanja na svetskom tržištu, što je loše za nas.
Postoje i „faktorski odnosi razmene“, u kojima se vrši dekompozicija cene proizvoda na faktore kao što je :
produktivnost rada, efikasnost kapitala... I sad, ako recimo imamo proizvod u čijoj izradi učesvuje kapital sa
50%, a onda se njegova efikasnost poveća za duplo, to će ostaviti slobodu da spustimo cenu za 25%, a opet
ostanemo na istom dobitku po jedinici proizvoda. ( iako bi inače čisti odnosi razmene pokazali pogoršanje).
O relativnosti ovog pokazatelja svedoči i istraživanje sprovdeno na podacima za SFRJ. Ako se posmatra od
1965., u narednim godinama su odnosi razmene uvek bili gori nego u baznoj. ALI, ako se posmatra kao baza
neka druga godina, recimo 1975., dolazimo da zaključka da je u godinama posle 75’ bilo poboljšanja.
Zato treba biti prilično obazriv ne samo prema izboru korpe, nego i prema izboru bazne godine. U svakom
slučaju, analitički značaj čistih odnosa razmene je vrlo ograničen.

58. Elastičnost YU izvoza u odnosu na kretanje GDP-a OECD-a

OECD predstavlja organizaciju čiji su članovni najrazvijenije zemlje sveta. Velika kupovna moć njihovih
tržišta može da bude odličan način za razvoj okolnih privreda. Zbog toga se i sprovodi ovo istaživanje.
23
Istraživanju se pristupilo iz dva ugla:
1) Regresiona analiza – kao zavisna varijabla se uzima izvoz SFRJ u zemlje OECD-a, a kao nezavisna GDP
zemalja OECD-a. Pri izračunavanju se koriste logaritmi da bi se dobile relativne vrednosti. Rezultat je 0,67%.
Interpretacija: kada se GDP zemalja OECD-a poveća za 1%, naš izvoz u zemlje OECD-a se poveća za 0,67%.
2) Preko formule gde se u odnos stavlja granična sklonost izvoz prema dohotku zemlja OECD-a i prosečna
sklonosti izvozu prema dohotku zemalja OECD-a.
Interpretacija je ista kao iznad, a rezultat 0,82.
Pored globalne analize, elastičnost se može proučavati i na nivou sektora. Može se zaključiti:
1) Prvih 5 sektora je mnogo živahnije na promeni GDP-a OECD-a, što ukazuje da su to zapravo naši
propulzivni sektori.
2) Tokom 80ih je i tih prvih pet sektora ostalo prilično nemo na promene GDP-a OECD-a zbog pojačane zašite
poljoprivredne u tim zemljama.

59, Obim, dinamika izvoza i uvoza i razmere spoljnotrgovinskog deficita u razmeni sa zemljama OECD
Uporedna kretanja na sektoru jugoslovenske robne razmene sa zemljama OECD manifestuju se u kumuliranom
trgovinskom deficitu.
Posmatrajući period 1965-1990. zaključuje se da je pokrivenost uvoza izvozom imala opadajuću tendenciju sve
do početka 80-ih. Pad pokrivenosti je manifestovao neravnomernu dinamiku izvozno-uvoznih tokova
Jugoslavije sa ovim područjem, pri čemu je uvoz imao izrazitiji rast u odnosu na izvoz. Zahvaljujući
apsolutnom smanjenju uvoza sa ovog područja u periodu 1982-1984. porasla je pokrivenost uvoza izvozom na
69,7%. Međutim, kao posledica porasta vrednosti uvoza tokom 1985. i 1986. uz stagniranje izvoza, pokrivenost
uvoza izvozom je opala na 66,4% u 1986. godini, što je dobar pokazatelj povećanja trgovinskog deficita.
Zahvaljujući naglom porastu izvoza u 1987, godini, ni dinamičan porast uvoza nije imao za posledicu
pogoršanje pokrivenosti uvoza izvozom, već je došlo do porasta na 79,3%. Smanjenje deficita je nastavljeno i u
1988. godini. 1989. deficit je krenuo da raste, da bi 1990. bio skoro tri puta veći nego u 1989. godini. Kretanje
trgovinskog deficita u razmeni sa zemljama OECD oslikava uvoznu zavisnost domaće privrede.
U celo posmatranom periodu 1965-1990. oko 70% jugoslovenskog izvoza u zemlje OECD predstavljao je izvoz
u zemlje EEZ. Pri tome je najveće učešće od 76,5% ostvareno u 1990. godini, dok u 1970. ima vrednost 74,1%.

60. Struktura jugoslovenske robne razmene sa zemljama OECD

Učešće jugoslovenskog izvoza u uvozu zemalja OECD ima stabilnu stagnantnu tendenciju tokom 70-ih i 80-ih
godina, na nivou od 0,4%. Posmatrano na nivou sektora, ni u jednom sektoru jugoslovenski izvoz nije dosegao
1% uvoza odgovarajućeg sektora zemalja OECD. Najznačajnije učešće jugoslovenskog izvoza u sektorskom
uvozu zemalja OECD ostvaruje se izvozom proizvoda sektora 6 (izrađeni proizvodi klasifikovani prema
materijalu) iraznih gotovih proizvoda (sektor 8). Nizak je procenat učešća izvoza mašina i transportne opreme,
mada u strukturi jugoslovenskog izvoza ovi proizvodi imaju naglašen značaj. Time se potvršuje ocena o
strukturnoj neprilagođenosti domaće izvozne ponude strukturi uvozne tražnje zemalja OECD.

61. Porast jugoslovenskog izvoza i njegove determinante

Analiza je izvršena za dva perioda (1965-1975. i 1975-1986). Prvi period je karakterističan po padu učešća
jugoslovenskog izvoza u svetskom uvozu, i javljanju efekata prvog naftnog šoka na ZUR.
Drugi period se odlikuje naknadnom pojavom naftnih udara tokom 1979. godine, naglašavanjem autarkičnog
koncepta razvoja jugoslovenske privrede, kao i sve većoj nestabilnosti izvoza tokom 80-ih godina, u vreme
javljanja recesije u razvijenim industrijskim zemljama. Ovaj period ima dva karakteristična potperioda: prvi
24
1975-1980. odlikuje se dinamičnim porasta uvoza zemalja OECD, dok je u istom vremenskom intervalu
jugoslovenski izvoz u zemlje OECD rastao po prosečnoj stopi od 18,3%. Dinamika rasta uvoza ovih zemalja
opredeljivala je ritam rasta domaćeg izvoza.
U drugom potperiodu 1981-1986. došlo je do aktiviranja recesionih tendencija u svetskoj privredi. Prosečan
godišnji rast uvoza zemalja OECD imao je pozitivnu tendenciju sa ritmom od 3,3%, dok je jugoslovenski
izvozna tržište zemalja OECD rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 1,4%. Mora se imati u vidu da je 1982. i
1983. došlo do apsolutnog pada vrednosti jugoslovenskog izvoza na trđište zemalja OECD, ali su izvozni
rezultati u 1981. i oporavak posle 1984. godine rezultirali u napred navedenoj stopi rasta izvoza.

62. Robna koncetracija izvoza

Da bi se stekla okvirna predstava dostignutog nivoa koncetracije jugoslovenskog izvoza tokom 80-ih, iznose se
rezultati originalnih istraživanja koncetracije jugoslovenskog uvoza i izvoza u razmeni sa zemljama OECD.
Kao standardan pristup za ocenu koncetracije spoljne trgovine, u literaturi se koristi Hirschman-ov koeficijent
koncetracije. Maksimalna vrednost koeficijenta koncetracije može biti 100, a to je slučaj kad je izvoz zemlje
reprezentovan samo jednim proizvodom. Minimalna vrednost zavisi od broja proizvoda koji su obuhvaćeni
agregacijom, odnosno 100/√n.
Posmatrajući period 1970-1989. uočava se blag rast koncetracije ukupnog jugoslovenskog izvoza u periodu
posle 1980. godine, da bi u poslednje 3 godine perioda došlo do njegovog pada, a u istom periodu indeks
koncetracije izvoza u zemlje OECD imao oscilirajuće vrednosti oko 20,5.
Na strani uvoza, koeficijent koncetracije je naglašeniji za naš uvoz iz zemalja OECD nego za ukupan uvoz. To
je logična posledica činjenice da se visoka uvozna zavisnost domaće privrede formirala prema ovim zemljama.
Nizak stepen koncetracije jugoslovenskog izvoza u zemlje OECD i pad ovog indeksa tokom 80-ih godina,
ukazuju na značajnu komponentu suboptimalnosti jugoslovenskog izvoza.

63. Obeležja specijalizacije u izvozu

Što se tuče robne specijalizacije jugoslovenskog izvoza u zemlje OECD, zapaža se relativno visok stepen
specijalizacije u izvozu radno-intezivnih proizvoda, kao što su tekstilni i kožni proizvodi, obuća, odeća i
nameštaj. U periodu do 1974. godine postojala je specijalizacija u izvozu nekih kapitalno i radno-intenzivnih
proizvoda kao što su npr. hemijski proizvodi, neki proizvodi nižeg stepena prerade od gvožđa i čelika, kao i
„ostala transportna sredstva“, ali je koeficijent specijalizacije ovih grupa opao u drugoj polovini posmatranog
perioda.

64. Komparativne prednosti jugoslovenskog izvoza u zemlje OECD i izvozna konkurentnost

Komparativne prednosti izvoza u teoriji se često iskazuju preko indikatora „otkrivene komparativne prednosti“.
Prema rezultatima proračuna indikatora komparativne prednosti u 1965. godini može se zapaziti da su nosioci
omparativne prednosti jugoslovenskog izvoza u zemlje OECD bili obojeni metali i odeća; hrana, žive životinje,
piće i duvan; sirove materije, životinjska biljna ulja i masti; i proizvodi klasifikovani po materijalu, dok se kod
ostalih sektora pokazala komparativna slabost.
1975. godine, osim navedenih sektora, komparativnu prednost pokazuje i koža, krzno, papir, nameštaj, obuća i
dr., ali je opao značaj sektora hrane i sirovih materija, a porastao značaj obojenih metala i odeće.
U sledećem vremenskom intervalu 1975-1986. nastale su strukturne promene u smislu da sektor hrane,
životinja, pića i duvana više ne pokazuje komparativne prednosti, dok sektori sa komparativnim prednostima u

25
1975. godini iskazuju svoje prednosti i u 1986. godini, s tim da se ovim sektorima pridružuju i tekstilna prediva,
tkanine i gotova roba; i gvožđe i čelik.

65. Opšte karakteristike nerobnog bilansa SFRJ do 1970. godine – saobraćaj

Prema ostvarenom deviznom prilivu od vršenja saobraćajnih usluga, može se izneti nekoliko zaključaka. Prvo,
najkrupnija stavka u transportnom bilansu je pomorski transport. Njegovo pozitivno kretanje je u vezi sa
porastom tonaže domaće trgovačke flote (od 575.000 bruto tona u 1959. godini na 1.475.000 u 1970. godini); sa
poboljšanjem njene strukture po starosti i povećanjem njene aktivnosti u slobodnoj plovidbi (prevoz robe među
stranim lukama 3,4 mln tona u 1959. godini i 10,5 mln tona u 1970. godini). Međutim, kako u izvozu, tako i u
uvozu robe preko jugoslovenskih luka, domaći brodovi su od 1964. smanjili svoj udeo u korist stranih. Drugo,
železnički transport pokazuje pozitivno kretanje. Treće, rastući višak deviznog računa od vazdušnog saobraćaja
je rezultat relativno brzog napretka civilnog vazduhoplovstva. U periodu od 1961. do 1970. godine broj
avionskih linija je povećan od 46 na 161, broj prevezenih putnika od 271.840 na 1.520.000, a prihodi od
prevoza od 31 milion dinara na 575 mln dinara.
Kao zemlja locirana na važnim putevima koji povezuju srednju Evropu sa Mediteranom, i preko Dunava sa
istočnom Evropom, Jugoslavija je mogla da više razvije svoju ulogu u posredničkim poslovima. Međutim, udeo
posredničkih poslova u platnom bilansu Jugoslavije je ostao skroman, iako postignuti rezultati nisu beznačajni.

66. Opšte karakteristike nerobnog bilansa SFRJ do 1970. godine – zastupanje inostranih preduzeća
S obzirom na veliku zavisnost domaće privrede od uvoza, kao i na činjenicu da su strana preduzeća bila
zainteresovana da trajno ostvaruju svoju poslovnu aktivnost sa domaćom privredom, poslovi zastupanja imali
su svoje materijalne efekte ta domaće organizacije, pa i za privredu u celini.
Za društvenu zajednicu u celini, ovaj deo prihoda, s obzirom na to da se ostvaruje u inostranim sredstvima
plaćanja, predstavlja kvalitetnu komponentu neto deviznog priliva. S obzirom na način upotrebe, ostvarene
devize od zastupanja se koriste za podmirenje normalnih tekućih troškova poslovanja, što čini njihov manji deo,
a veći deo se upotrebljava za rešavanje platnobilansnih problema, odnosno povećanje ukupne likvidnosti
domaće privrede.

67. Opšte karakteristike nerobnog bilansa SFRJ do 1970. godine – posebni troškovi trgovine
U bilansu posebnih troškova trgovine dominiraju tri stavke: izdržavanje predstavništava privrednih organizacija
u inostranstvu, izdaci za putovanje u privredne svrhe i preduzeti radovi u inostranstvu. Prve dve stavke su do
1970. godine imale pasivan, a treća znatan aktivan saldo. Npr. licence i patenti nisu samo pasivna stavka u
bilansu usluga, jer kupovina stranih licenci omogućuje domaćoj industriji da osvoji nove oblike proizvodnje.
Devizni odliv za strane licence je bio naročito dinamičan posle privredne reforme u 1965. godini.
Takođe, neto devizni priliv od radova u inostranstvu je rastao iz godine u godinu, što svedoči o rastućoj
konkurentskoj sposobnosti domaćih radnih organizacija na međunarodnom planu.

68. Opšte karakteristike nerobnog bilansa SFRJ do 1970. godine – ostali nerobni poslovi
U bilansu ostalih nerobnih stavki se mora naglasiti da su turizam i radničke i iseljeničke doznake dominantni u
ovom bilansu.
Bilans putovanja, odnosno turističkih usluga je u Jugoslaviji uvek bio pozitivan, mada su se njegove vrednosti
naročito povećale nakon 1965. godine, odnosno posle privredne reforme.
Najvažnija aktivna pozicija nerobnog bilansa su doznake iseljenika i radnika u inostranstvu, koje su naročito
dobile maha posle 1965. godine, kada je donekle liberalizovan devizni režim, a licima koja rade u inostranstvu
26
zagarantovano slobodno raspolaganje sredstvima sa deviznih računa. Iseljeničke doznake se odlikuju
stabilnošću i umerenim porastom. Do 1961. godine ova stavka je bila najveći izvor deviza u poziciji doznake, u
koju se još svrstavaju uštede naših radnika i stručnjaka zaposlenih u inostranstvu.
Ostale aktivne stavke u ovoj poziciji su rente, penzije, ostavina iseljenika i njihovi ulozi na štednju. Sve ove
stavke zajedno učestvuju u prilivu deviza na pozicije doznaka sa nepunih 2%.
U bilansu ostalih nerobnih poslova prikazana je i stavka koja se odnosi na troškove diplomatskih i drugih
državnih predstavništava. Ova stavka je imala negativan saldo do 1967. godine, da bi od 1968. sa porastom
troškova inostranih predstavništava u Jugoslaviji, pokazala neto devizni priliv, mada vrednosti ove stavke nisu
naročito visoke.

69. Opšte karakteristike nerobnog bilansa SFRJ do 1970. godine – kamata, reeksport i arbitraža
Kao relativno velike pozicije tekućeg bilansa pojavljuju se kamata, reeksport i arbitraža. U platnom bilansu
Jugoslavije kamata se odnosi na zajmove i kredite dobijene od inostranstva. Ona je pretežno pasivna stavka, a
kao aktivna se javlja u vezi sa zajmovima datim inostranstvu – kod preuzetih radova ili kod prodaje opreme. U
periodu 1961-1970. odliv na ime kamata se ušestostručio, prebacujući jednu milijardu dinara.
Reeksportni posao je konverzija klirinških valuta u neklirinške. U reeksportne poslove je 1969. godine uloženo
977 mln dinara, a iz njih je dobijeno 856 mln dinara, što znači da je odliv iznosio 121 mln dinara.
U arbitražne poslove je uloženo 2.106 mln, a dobijeno 2.103 mln, što znači da je odliv iznosio 3 mln dinara.

70. Nerobni bilans Jugoslavije u periodu 1970-1990. godine

Značaj nerobnog poslovanja je porastao tokom 70-ih i 80-ih godina. Udeo nerobnog u ukupnom deviznom
prilivu sve do 1980. godine imao je tendenciju rasta, pre svega kao rezultat porasta priliva iseljeničkih i
radničkih doznaka. To je dovelo do porasta udela nerobnog priliva sa 22,6% iz 1965. na 46,3% u 1980. godini.
Međutim, tendencija porasta je prekinuta početkom 80-ih godina, pa se to izrazilo u padu udela na 37,5% u
1986. godini. Od 1987. godine ponovo dolazi do porasta udela nerobnog priliva u ukupnom deviznom prilivu,
tako da je posmatrano učešće dostiglo 48,3% u 1989. godini. Devizni priliv po osnovu nerobnih transakcija
rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 27,9%, u periodu 1965-1975., odnosno po stopi od 5,5% u periodu
1976-1986. godine.

71. Doznake iz inostranstva u periodu 1970-1990.

U periodu 1970-1990. uočava se rast deviznog priliva po osnovu doznaka iz inostranstva. Bruto priliv doznaka
je dostigao iznos od 5.100 mln dolara u 1981. godini, da bi se u narednim godinama smanjivao. Tokom perioda
1987-1990. godine došlo je do porasta deviznog priliva po ovom osnovu, tako da je ukupan priliv svih doznaka
1990. dostigao 9.860 mln dolara. Ovo je rekordan priliv po tom osnovu.

72. Saobraćaj i turizam u periodu 1970-1990. godine

Priliv od saobraćaja je učestvovao sa 6,3% u ukupnom nerobnom prilivu za drumski i rečni sa 15,5%. Zapaža
se istaknuta uloga pomorskog saobraćaja u deviznom prilivu zemlje. U pogledu regionalne distribucije
deviznog priliva po osnovu saobraćaja može se istaći da je u 1988. godini 76,4% prihoda poreklom iz zemalja
OECD, dok rashodi prema istoj grupaciji zemalja predstavljaju 70,3% ukupnog deviznog rashoda za korišćene
saobraćajne usluge. Dakle, najveći obim deviznih tokova po osnovu usluga odvijao se sa zemljama OECD.
U posmatranom periodu ostvaren je značajan suficit u turizmu. Prihodi od turizma su 1989. i 1990. su prešli 2
mlrd dolara. Dinamika ovih prihoda ukazuje na činjenicu da je SFRJ imala značajne turističke mogućnosti i da
su devizni prihodni mogli biti veći od ostvarenih. Pozitivan saldo deviznih prihoda od turizma je korišćen kao
27
izvor za pokriće deficita trgovinskog bilansa. Turistički prihodi su mogli da budu i veći da se vodilo računa o
navikama inostranih turista i da je kreirana odgovarajuća ponuda za vanpansionsku potrošnju.

73. Investicioni radovi u inostranstvu u periodu 1970-1990. godine

Investicioni radovi su zaključno sa 1979. godinom imali izražen rast. Te godine neto devizni priliv dostigao je
400 mln dolara, što je činilo 12% deviznog priliva od usluga. Od tada se ispoljava veoma izražena tendencija
smanjivanja deviznog priliva po osnovi ove stavke, pa je u 1983. i 1984. godini iznosio samo 30% od
ostvarenog priliva 1978. i 1979. godine.
Jačanje recesije u svetskoj privredi i pogoršan položaj zemalja u razvoju, nemogućnost naplate i za obavljene
radove u nekima od njih, a kasnije i pad cena nafte, veoma se nepovoljno odrazilo na investiranje širom sveta, a
samim tim i investicione radove koje izvode strana preduzeća. Pogoršanje položaja ZUR znatno je otežalo
nastup naših građevinskih preduzeća na tržištu ovih zemalja. Recesija svetske privrede iz sredine 70-ih godina
delovala je na smanjivanje investicija, pa se to odrazilo i na područje gradnje. Sve je to dovelo do pada
deviznog priliva od investicionih radova u inostranstvu tokom 80-ih godina.

74. Zaduživanje SFRJ u inostranstvu

Smisao zaduživanja neke zemlje da tuđa sredstva na pravi način omoguće razvoj. Razvoj treba da dovede do
mogućnosti da pribavimo sredstva koja smo pozajmili povećana za kamatu, vratimo ih i na kraju, da imamo
bolju privrednu u odnosu na trenutak pre nego što smo se zadužili. Ili, jednostavnije rečeno, sredstva treba da se
investiraju, a da konačni efekat bude veći nego da se nismo zadužili. Mera optimalnog zaduživanja naziva se
„apsorpcionim kapacitetom“.
Šta se dešava ako se zemlja zaduži previše? Pored konkretnog problema vraćanja duga, što je samo po sebi
velika stvar, javljaju se i drugi problemi koji mogu da multiplikuju lošu situaciju u kojoj se nalazimo: npr.
problem psihološke prirode – potencijalni investitori koji smatraju da je dug prevelik mogu da odustanu od
investiranje iz straha da će njihovi rezultati u nekom trenutku u budućnosti biti previše oporezovani od države
koja mora da vrati dug. Isto tako, u najgoroj varijanti, može se desiti da postojeći strani investitori odluče da
zemlja više nije bezbedna za njihov kapital, te da ga prebace u neku drugu zemlju. To je takozvano „bekstvo
kapitala“, i ono će neminovno dovesti do slabljenja privrednog razvoja.
Isto tako, država je zbog velikog duga manje motivisana za reforme, jer ocenjuje da će većina dobiti ići stranim
zajmodavcima, čime se gube konkretni politički poeni.
Pri analizi duga, važno je voditi se realnim pokazateljima, pa je preporučljivo računati neto sadašnju vrednost
duga.
Posebno je važan odnos duga i izvoza, jer što veći deo godišnje ide zajmodavcima, manje ostaje za domaće
investicije i potrošnju.

75. Odnos privrednog rasta i zaduženosti

Osnovna ideja je izneta u prethodnom pitanju. Poenta je : do određene tačke, zaduživanje ima pozitivne efekte
na rast, ali posle određene tačke, ti pozitivni efekti kreću da se smanjuju, a u jednom trenutku efekti postaju
negativni. (slika na 189. strani)
To je i grafički predstavljeno. Najbolji efekat je u tački A. Dalje zaduživanje smanjuje stopu privrednog rasta.
Posle izvesne tačke od oko 160%, efekat zaduživanja na privredni rast postaje negativan.
U opštem slučaju, kritična tačka zaduživanja pri izvozu je oko 160% izvoza i oko 40% BDP-a, iskazano preko
neto sadašnje vrednosti duga.

28
76. Multilateralni i bilateralni krediti SFRJ
Krediti mogu biti iz javnih i iz privatnih izvora. Krediti iz javnih izvora mogu biti bilateralni (od vlada) ili
multilateralni (od međunarodnih organizacija).
Do 70ih godina, najviše su korišćeni multilateralni krediti. Multilateralni krediti su uglavnom najpovoljniji, sa
najboljim kamatama i najdužim rokovima. Korišeni su za infrastrukturu, razne privredne i neprivredne
projekte....
U to vreme, do 70ih, pored multilateralnih, korišćeni su i bilateralni krediti. Najčešće se koriste na srednji rok, a
namena im je investiciona i za otklanjanje PB poteškoća.
Od 70ih, počinje da raste učešće privatnih izvora u kreditiranju zbog poznatih razloga. Najmanje povoljni su
„slobodni finansijski krediti“. Osnovna osobina im je da su manje povoljni, što po kamatnoj stopi, što rokovima
otplate. Privatni izvori toliko preuzimaju primat, da u 80tim oni postaju dominantni.
Njihova dominacija je sa sobom nosila još jednu lošu stvar – suviše čestu klauzulu „Cross de fault“. Poenta :
ukoliko ne ispunimo obaveze po jednom kreditu u dogovorenom roku, to automatski povlači za sobom pravo da
poverilac ODMAH zatraži isplatu i ostalih kredita, bez obzira što nisu dospeli. Zbog ove klauzule, imali smo
slučaj da nam je u jednom trenutku u inostranstvu zaplenjen voz.

77. Struktura duga prema nameni inostranih sredstava

U analizi iz knjige, postoje sledeće osnovne namene kredita: oprema, repromaterijal, hrana i finansijski krediti.
Do 80ih godina dominirali su krediti za opremu. To predstavlja dobru ekonomsku osnovu za vraćanje
pozajmljenih sredstava, iako donekle ukazuje ne ekonomsku zavisnost od inostranstva. Tokom 70ih, iako je
učešće ostalo slično kao u prethodnom periodu, apsolutni iznos je značajno povećan. Razlog je rast cena i
pogoršanje uslova kreditiranja.
Krediti za reprodukcioni materijal nisu imali veliko učešće. Ali ipak ukazuju na postojanje uvozne zavisnosti.
Apsolutni izdaci za ovu vrstu krediti se povećavaju se tokom 70ih zbog skoka cene nafte.
Finansijski krediti izuzetno visoki postaju tokom 80ih i učešće im raste čak do 70%. Njihov rast je i apsolutan i
relativan. Sva ta finansijska sredstva su služila za održanje likvidnosti zemlje, tako da nije bilo direktnog uticaja
na poboljšanje performansi zemlje. Finansijski krediti uzeti u svrhu refinansiranja umeju da budu sa višestruko
većom kamatnom stopom od kredita koji je refinansiran.

78. Stepen zaduženosti Jugoslavije u inostranstvu

Pojam stepena zaduženosti dobija na pažnji tokom 80ih, nakon eskalacije zaduženosti nekih zemalja u razvoju.
Uobičajen pokazatelj koji svetska banka koristi je „stepen zaduženosti“: kritičnim nivoom zaduženosti se
smatra 25%.
Tumačenje pojmova :
Ukupne otplate duga – ovde sabiramo sve glavnice i kamate koje plaćamo u toku jedne godine.
Devizni prilivi od prodaje dobara i usluga – kao i malopre, reč je o deviznim prilivima u toku jedne godine, a
važno je primetiti da su izostavljene doznake.
Ovaj limit od 25% probili smo početkom 80ih, što zbog rasta otplata, što zbog pada priliva. Ipak, da se ne bi
okarakterisali kao prezadužena zemlja, zatražili smo da nam se u prilive uračunaju i doznake, kao tradicionalno
značajna stavka kod nas. U IMF-u su to prihvatili, pa se nismo vodili kao prezadužena zemlja.

29
79. Uticaj strukture duga po ročnosti na stabilnost spoljnog finansiranja
Ukoliko pretpostavimo da neka zemlja ima umeren deficit tekućeg računa ( M > X ), to znači da će ona morati
da se zadužuje. Optimalan način je da za to koristi dugoročne kredite. Posle izvesnog vremena će doći rate za
otplatu kredita, tako da treba da važi:
Izvoz + dugoročni krediti = uvoz + otplate kredita
S obzirom da ova jednakost zavisi od mnogih faktora (npr. promene na svetskom tržištu), može se desiti da
nekad moramo da intervenišemo kratkoročnim sredstvima ili monetarnim rezervama. Poenta je da ove operacije
moraju da idu u oba smera da bi se održala stabilnost! Nekada treba da smo u situaciji da smanjujemo devizne
rezerve, a nekada da ih povećavamo.
Ukoliko krene da raste učešće kredita koji nisu povoljni (srednjoročni i kratkoročni), reč je o problemu, sa
kojim smo se upravo mi suočili.
Reč je o tome da ukoliko sredstva nisu pravilno upotrebljena ( ili ako se samo ne preklapaju rokovi pristizanja
efekta investicije sa rokom za isplatu rate kredite), neophodno je pristupiti manje povoljnom kreditiranju.
Pravilno upotrebljena sredstva iz ugla odnosa sa inostranstvom su ona koja su uložena u stvar gde možemo:
1) napraviti rezultate,
2) prodati ih inostrastvu i pribaviti sredstva na vreme.

80. Strana ulaganja u SFRJ

Uvod: Višestruka uloga inostranih sredstava, varijanta pribavljanja sredstava „kroz zaduživanje“, ali i varijanta
„direktna strana ulaganja“, reći nešto o razlikama ova dva...
Tokom 60ih godina je zakonski omogućeno da stranci ulažu u našu zemlju, ali ne i da stiču vlasništvo. Isto
tako, postojala je maksimizirana vrednost dobiti stranog ulagača.Ova pravila, a i mnoga druga pravila učinila su
da stani investitori ne budu zainteresovani za ulaganje u SFRJ.
Ipak, polovinom 80ih naš stav se po pitanju stranih investitora prilično menja, u pogledu koristi koje oni mogu
da ostvari. Na žalost, postojeće okolnosti nisu omogućile da se ukupan iznos stranih sredstava značajnije
poveća, jer su u tom trenutku stranci bili zainteresovani za trgovinu, za igre na sreću...
Najviše interesovanja su pokazali investitori iz Nemačke.

81. Granska usmerenost stranih ulaganja

Uvod: kao i u prethodnom pitanju.
Po nekim istraživanjima, najviše sredstva je išlo na: hemijsku industriju, industriju hrane, industriju metala,
transportna sredstva.
GLAVNA STVAR: sredstva su najviše išla u proizvodnju namenjenu domaćem tržištu, umesto ka izvoznim
sektorima. Tek polovinom 80ih su registrovana značajnija zajednička ulaganja koja za cilj imaju ino-tržište.

82. Uloga stranih ulaganja u našoj privredi

(može se reći sve prethodno) +treba skrenuti pažnju da je najveći deo ulaganja bio u novcu, a ne opremu.
Tek krajem 80ih je ostvaren veći priliv investicija. Gotovo polovina investicija bila je skroz „klasična
zajednička ulaganja“, a to je dobro što stranac donosi opremu. Visoko je učešće i mešovitih preduzeća (nisu
imali mogućnost odlučivanja, tj. uvek manje od 50%). Inostranih sopstvenih preduzeća bilo je malo.

30
83. Odnosi SFRJ sa EEZ
Integracija koja se u tom trenutku nazivala EEZ je nastala 50ih godina pod imenom Evropska zajednica za ugalj
i čelik. Ova zajednica je bila samo uvod u dublju političku i ekonomsku integraciju. Nekoliko godina kasnije,
iste zemlje su među sobom potpisale još jedan ugovor, čime je stvorena „Evropska ekonomska zajednica“. U
narednim godinama, ovi vidovi integracije su se sjedinile u jedan i od tada ova grupacija zemalja sebe naziva
„Evropskom zajednicom“. Kasnije su činjeni dalji koraci ka jačanju integracije, koja je sada na nivou
monetarne unije i naziva se Evropska unija.
Odmah po nastanku EEZ, SFRJ je sa ovom integracijom uspostavila dobre odnose. Mi smo prva socijalistička
zemlja sa kojom je EEZ sklopila sporazum o ekonomskoj saradnji. Ovaj čin je imao i širu konotaciju, jer je za
cilj imao da pokaže spremnost za saradnju i sa drugim socijalističkim zemljama.
Početna saradnja bila je regulisana nizom bilateralnih ugovora između SFRJ i članica EEZ. Tek dosta godina
kasnije sklopljen je prvi pravi trgovinski sporazum između SFRJ i EEZ kao intgracije. Sporazum je bio
zasnovan na klauzuli najpolvašćenije nacije, ali nije bio preferencijalnog karaktera.
Konkretne olakšice za SFRJ nastale su tek kada je EEZ uvela Opštu šemu preferencijala. Jugoslavija je odmah
postala njen korisnik pri čemu je bila oslobođena većine carinskih stopa, sem onih za tzv. osetljive proizvode
(tekstil, poljoprivreda..).
Kasnije je obnovoljen trgovinski sporazum SFRJ i EEZ, s ti da je sad i formalno i sebi sadržao pravo na
korišćenje Opšte šeme preferenijala.
Do raspada SFRJ potpisano je još nekoliko sporazuma, a svi su za cilj imali jačanje trgovinske, finansijske,
tehničke i privredne saradnje. Potpisani sporazumi su često po dozvoljenim povlasticama premašivali Opštu
šemu preferencijala, tako da je SFRJ sve manje morala da je koristi.

84. Finansijski odnosi SFRJ i EEZ

Integracija koja se u tom trenutku nazivala EEZ je nastala 50ih godina pod imenom Evropska zajednica za
ugalj i čelik. Ova zajednica je bila samo uvod u dublju političku i ekonomsku integraciju. Nekoliko godina
kasnije, iste zemlje su među sobom potpisale još jedan ugovor, čime je stvorena „Evropska ekonomska
zajednica“. U narednim godinama, ovi vidovi integracije su se sjedinile u jedan i od tada ova grupacija zemalja
sebe naziva „Evropskom zajednicom“. Kasnije su činjeni dalji koraci ka jačanju integracije, koja je sada na
nivou monetarne unije i naziva se Evropska unija.
Odmah po nastanku EEZ, SFRJ je sa ovom integracijom uspostavila dobre odnose. Mi smo prva socijalistička
zemlja sa kojom je EEZ sklopila sporazum o ekonomskoj saradnji. Ovaj čin je imao i širu konotaciju, jer je za
cilj imao da pokaže spremnost za saradnju i sa drugim socijalističkim zemljama.
Finansijska saradnja se zasnivala na dozvoljenom pristupu sredstvima EIB.
Evropska investiciona banka osnovana je kad i Evropska ekonomska zajednica. Osnovni cilj je podrška
ravnomernom razvoju integracije, kako ne bi došlo do nezadovoljstva i destabilizacije. Radi na neprofitnoj
osnovi. Deceniju nakon osnivanja, odlučeno je da EIB počne da daje sredstva zemljama van EEZ. Reč je o
zemljama sa kojima se postoje sve jače instutucionalne veze i možda motivi za povezivanja. Kada EIB ulaže
van EEZ/EU, gleda se da ostvari makar posrednu korist za članice.
EIB je SFRJ pozajmljivao sredstva za izgradnju autoputa i sredstva za povezivanje sa Grčkom i Italijanskom
mrežom. Kasnije su odobrili sredstva za modernizaciju putne, železničke i električne mreže.
Pored finansijske saradnje kroz EIB, odvijala se saradnja i diretktno sa vladama. Vlade kojima smo najviše
dugovali su se nazivale „Pariskim klubom“, i nakon oktobarskih promena smo vodili preogovore sa njima o
otpisu i reprogramu duga.

31
85. SFRJ i EFTA (može da se spoji sa 86.)
EFTA je osnovana 1960. u Štokholmu. Osnovale su je zemlje koje su želele labaviji vide integracije od onog u
EEZ. Velika Britanija je bila osnivač. Efta je „zona slobodne trgovine“ . Raste do 70ih, a posle kreće da se
osipa. Članovi su danas: Island, Norveška, Švajcarska i Lihtenštajn.
Grupacija EFTA je u vreme svog osnivanja predstavljala potencijalno vrlo važnog partnera naše zemlje. Reč je
o industrijski razvijenim zemljama sa tržištima velike kupovne snage. Pored toga, puno naših radnika bilo je na
privremenom radu u tim zemljama.
Sarandnja između SFRJ i EFTE kako celine je otpočela ubrzo nakon osnivanja. Radna grupa koja je formirana
imala je za zadatak da pronađe način za unapređenje međusobne saradnje, posebno u oblasti trgovine. U to
vreme, Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja sa kojom je EFTA zasnivala ovako blisku saradnju.
U kasnjim godinama sarandnja se proširila, tako da ja “Radnu grupu” zamenio “Mešoviti komitet”. Mešoviti
komitet je razmatrao i dublje vidove sarandnje u oblasti turizma i transporta. Spremnost za saradnju se konačno
ogledala u dokumentu “Zajednička deklaracija o saradnju SFRJ-EFTA”.

86. Robna razmena SFRJ i EFTA (može se reći i većina stvari iz 85.)
Osnovne odlike naše trgovina se EFTA :
1) Mali obim trgovina,
2) Uska struktura,
3) Stalni deficit,
4) Pretežna usmerenost na Austriju i Švajcarsku.
Važnost izvoza u zemlje EFTA – uvek oko desetine našeg ukupnog izvoza ili manje.
Kretanje ukupne trgovine – do 70ih se beleži stalna tendencija rasta, a kasnije počinju izvesne oscilacije. Po
pravilu, naš uvoz je dosta živahniji od izvoza, tako da se uvek brže povećava i manje smanjuje.
Pokrivenost uvoza izvozom je uvek bila oko trećine (20-40%), ako se izuzmu 80te kada je bila znatno veća.
Struktura – u našem izvozu u EFTA dominiraju industrijski proizvodi niže faze prerade, dok u uvozu iz EFTA
dominiraju industrijski proizvodi više faze prerade ( oprema, mašine…)
Razlozi oscilacija koje su nastupile nakon 70ih :
1) Naša nesposobnost da ispunimo visoke zahteve kvaliteta,
2) Našim proizvodima su često konkurisale mnogo razvijenije zemlje iz EEZ,
3) Zahtevni režimi za izvesne “osetljive proizvode” (tekstil, poljoprivredni p.)
4) Naša mala zaintesevanost uzrokovana malim porudžbinama.

87. Odnosi SFRJ i SEV

SEV je osnovan 1945. godine u Moskvi sa ciljem kontrolisanja trgovine između socijalističkih zemalja.
Trgovina je funkcionisala po principu kliringa. Jugoslavija je izbačena 1948. godine zbog neprihvatanja
sovjetskog vođstva u okviru Informbiroa. SFRJ je tada stavljena pod izolaciju. Situacija je bila slična kao nekad
sa Austrougarskom.
Osnovni problem koji je ovaj prekida saradnje stvorio je to što smo imali već postojeće planove i dogovore
uvoza opreme i tehnologije iz SSSR-a. Pored toga, tadašnja spoljna trgovina je pretežno bila usmerena na
socijalističke zemlje (polovina izvoza i uvoza). Nove okolnosti su podrazumevale su reducirano i probirljivo
investiranje u ključne grane i odbranu. Nedovoljna akumulacija se nadomeštala krajnjim ograničavanjem lične
potrošnje.

32
Obnova odnosa nastupa posle 1955. godine kada je Nikita Hruščov došao u Beograd radi izmirenja postojećih
nesuglasica. Od tada, trgovina sa zemljama SEV-a se polako vraća na značajnije nivoe. U prvom periodu,
saradnja je bila na bilateralnoj osnovi, ali kasnije SFRJ dobija status koji joj omogućuje da punopravno sarađuje
sa zemljama SEV-a, u svim oblastima spoljne ekonomije.
U narednim godinama se odnos sa zemljama SEV-a sve više razvijao. Najznačajniji partneri u okviru SEV-a su
nam bili SSSR, Nemačka i Čehoslovačka. Saradnja sa sa Bugarskom i Rumunijom je mogla i trebala da bude
mnogo veća.

88. Odnosi SFRJ i MMF-a

(Ovo je van knjige, ali nije loše spomenuti koju uopštenu reč: Međunarodni monetarni fond je međunarodna
finansijska organizacija osnovana na konferenciji u Breton vudsu, sa ciljem da podstakne zemlje u vođenju
adekvatne ekonomske politike i da pomogne u prevazilaženju platno-bilansnih teškoća zemalja članica. Jedna
zemalja koje su učestvovale u osnivanju MMF je bila i tadašnja Kraljevina Jugoslavija. Danas, MMF ima 185
zemalja članica . Sedište ove organizacije je u Vašingtonu. Glavna područja aktivnosti su: nadzor i finansijska i
tehnička pomoć. Nadzor se sastoji od redovnog praćenja ekonomske politike koju sprovode zemlje članice i
godišnjeg izveštaja o uspešnosti te politike, pogotovo u oblasti deviznog kursa. Finansijska pomoć uključuje
kredite i zajmove zemljama članicama, koje su suočene sa ozbiljnim platno-bilasnim teškoćama. Tehnička
pomoć se ogleda u tome što MMF pruža stručnu pomoć svojim članicama pri kreiranju finansijske i monetarne
politike, kao i pri osnivanju institucija. Ova aktivnost je bila najizraženija u bivšim socijalističkim zemljama
koje su morale da pređu sa centralne planske privrede na tržišnu privredu.)
Mogućnost da koristimo usluge fonda stekli smo kad smo uplatili kvotu i prijavili paritet valute. Veličina kvote
zavisi od ekonomske snage zemlje. Jedna četvrtina kvote se uplaćuje u zlatu, a ostatak u nacionalnoj valuti.
Udeo zlata koji smo mi dali u kvotu je bio nešto manji, jer je postojala određena odredba koja je to dozvoljavala
zemljama se malom količinom raspoloživog zlata. U narednim godinama, kvota se povećavala zajedno sa
ekonomskim razvojem zemlje. Okolnosti su uslovile da se način uplate kvote menja, te kasnije nije bilo
neophodno zlato, već je mogla i rezervna valuta izražena u SPV.
Po pravilima MMF-a, zemlja je dužna da prijavi paritet svoje valute. Sve buduće promene pariteta moraju da
budu u saradnji sa MMF-om.
Saradnja:
- Prvih nekoliko godina nakon IIWW saradnja je bila minimalna. MMF nije odobavao tadašnji način vođenja
ekonomske politike, posebno ograničenja na tekuće devizne transakcije. Iako su oni inistirali na tome da se
ograničenja ukinu, naše slabe izvozne performanse i potreba za selektivnim uvozom to nisu dozvoljavali.
- Tokom pedesetih kreće intezivnija saradnja gde je svake godine u SFRJ dolazila misija MMF-a u redovne
konsultacije o ekonomskoj politici,
- Od 60ih se vodi aktivnija kreditna saradnja.
MMF je SFRJ odobrio ukupno 8 stand-by aranžmana. Stand-by aranžman se isplaćuje u tranšama, a isplate
svake tranše je uslovoljena vođenjem odgovarajuće ekonomske politike. Grejs period je od 2 do 4 godina.
Posebno važna stvar je što krediti MMF-a stvaraju dodatnu reputaciju zemlji koja prima kredit, tako da na jedan
dolar kredita MMF-a dolazi 3-5$ privatnih investicija. Mere ekonomske politike koje je zahtevao MMF često
su bile stroge, pogotovo tokom 80ih godina. Prve značajne zamerke su počeli da iznose u drugoj polovini 80ih,
a bile su vezane za : inflaciju, prekomernu potrošnju…

89. Saradnja SFRJ i IBRD

Međunarodna banka za obnovu i razvoj je osnovna institucija Svetske banke. Osnovana je nakon IIWW, sa
ciljem sprovođenja Maršalovog plana, tj. pomoći ratom porušenoj Evropi. Kasnije je na sebe preuzela pomoć
zemljama u razvoju. Pruža povoljne kredite na projekte za koje privatni kapital nije zainteresovan. Jugoslavija
je jedan od osnivača.

33
Prvih nekoliko godina saradnja sa IBRD-om je bila prilična slaba, a vezuje se za to što smo mi bili okrenuti ka
SSSR-u i drugim socijalističkim zemljama. Nakon što smo isključeni iz Inforbiroa, nismo imali druge nego da
pomoć zatažimo od Svetske banke. Tek posle par godina pregovora su nam odobrili prvi značajniji kredit.
Namena je bila za projekte u energetici, rudarstvu, industriji, saobraćaju…
Iako smo koristili nešto kredita početkom 50ih, u ostalim godinama te decenije smo bili sprečeni da razvijamo
kreditnu saradnju zbog spornih potraživanja američkih banaka po osnovu obveznica koje je izdala Kraljevina
Jugoslavija.
U 60im se opet razvija saradnja i gotovo svake godine uzimamo nove zajmove. Zajmovi su bili usmereni ka
izgadnji infrastrukture, puteva i hidroelektrana.
Tokom 70ih je nastavljena kreditna aktivnost i bila je usmerena na razvoj nedovoljno razvijenih područja.
Tokom 80ih su zajmovi bili usmereni na kupovinu repromaterijala koji je bio neophodan za povećanje izvoza.
Ukupno posmatrano, krediti IBRD-a su najvažniji izvor dugoročnog kreditiranja u SFRJ.
Inače, SFRJ se pojavljivala i kao kreditor, jer je redovno kupovala obveznice Svetske banke.

90. Odnos SFRJ i IDA

IDA je afilijacija Svetske banke koja za cilj ima kreditiranje najsiromašnjih zemalja. Period otplate je duži,
kamata je niža (često ispod tržišne). Često daje i beskamatne kredite i donacije. Sredstva dobija na osnovu
donacija bogatijih zemalja.
Pored donacija bogatijih zemlja, sredstva su mogla da uplaćuju i nešto siromašnije zemlje kao što je naša, s tim
da smo imali mogućnost da uplatimo veliki deo donacije u nacionalnoj valuti.
Tokom postojanja SFRJ nisu korišćena sredstva IDA. Uslove za ova sredstva smo možda ispunjavali odmah
nakon rata, ali IDA je osnovana tek 60ih godina.

91. Odnos SFRJ i IFC

Međunarodna finansijska korporacija je afilijacija Svetske banke osnovana sa ciljem promovisanja privatnog
sektora. Ima ulogu finansijerera i savetnika.
Naša zemlja je postala članica tek kada je objasnila da preduzeća nisu državna, već društvena.
Prva investicija u SFRJ bila je u tzv “ Međunarodnu korporaciju za investicije u YU”. Korporacija je pomagala
povezivanje domaćih i stranih preduzeća sa ciljem ostvarivanja zajedničkih poduhvata.
Ciljevi su bili razvoj industrijskog sektora i unos tehnologije.

92. Jugoslavija i GATT

U međunarodnoj zajednici, pod uticajem SAD, sazrelo je mišljenje da bi međunarodnu trgovinu trebalo
regulisati na multilateralnom nivou. Organizacija je trebalo da se zove "Internacionalna trgovinska organizacija
- ITO". Rezultati pregovara su objedinjeni u okviru ugovora GATT, koji je trebalo da predstavlja samo prelazni
sporazum do formiranja ITO. U Havani je potisana povelja i sve što je preostalo bilo je da se ugovor ratifikuje u
zemljama potpisnicama. Kongres SAD nije prihvatio povelju, te je privremeni ugovor GATT nastavio da
postoji narednih 50 godina do formiranja WTO.
Put SFRJ do pristupanja GATT-u bio je prilično dugačak:
1) Tokom 50ih je SFRJ imala status posmatrača i povremeno je iznosila mišljenja o izvesnim važnijim
pitanjima,
2) Početkom 60ih dobijamo status “pridruženog člana”,
3) Ubrzo potom status “privremenog članstva”,
4) I konačno, 1966. godine dobijamo status “punopravnog članstva”.
34
Razlozi za ovako dugatrajno pristupanje:
- nakon rata smo imali državni monopol na spoljnu trgovinu,
- inicijalno nismo imali pravu carinsku politiku (ništa se nije znalo o našoj efektivnoj zaštiti).

93. Saradnja Jugoslavije i OECD

“Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj” je pod drugim imenom nastala nakon IIWW. Inicijalna svrha
bila je sprovođenje Maršalovog plana. Nakon prestanka Maršalove pomoći, promoviše saradnju između
razvijenih zemlja. Sedište je u Parizu.
Saradnju sa razvijenim zemljama SFRJ je uglavnom ostvarilvala multilateralno, preko OECD-a. Saradnja je
počela 60ih. Jugoslaviji je obezeđeno mesto u mnogim komitetima – negde punopravno, a negde u obliku
postmatrača.
Posebno značajna je Opšta šema preferencijala, čiji smo bili korisnik. Omogućavala nam je znatno niža
carinska opterećenja na ovim tržištima.

94. Osnovne tendencije nakon raspada SFRJ

Na samom kraju svog postojanja SFRJ je opet ušla u zonu ogromnog deficita, zbog liberalizacije koja je
sprovedena. Pored ekonomskih faktora, stabilizacioni program prevashodno nije zaživeo zbog političkih
neslaganja. Politička neslaganja su kulminirala raspadom federacije, čime su prekinuti mnogi tradicionalni
trgovinski tokovi. Gubitak tržišta je bio težak udarac za sve, pa i za našu privredu.
Pored tog startnog gubitka tržišta, snažan udarac na našu privredu predstavljale su i sankcije međunarodne
zajednice. Naša sredstva na stranim računima su blokirana, a izvoz najvećim delom onemogućen. Time je
izvršen ogroman pritisak na naše ionako skromne devizne rezerve. Na taj način pored gubitka domaćeg tržišta,
izgubili smo i inostrana.
Sankcije međunarodne zajednice su dovele do zamrzavanja i finansijskih odnosa sa inostrastvom, čime smo bili
onemogućeni da vraćamo dugove. Naravno, kamate na dug su i dalje pripisivane.
Nemogućnost uvoza repro materijala je dovela do ogromnog pada proizvodnje. Veliki raskorak između ponude
i tražnje je stvorio inflaciju. Inflacija je obezvredila poreske prihode države. Potrebna sredstva su nabavljana
kroz primarnu emisiju, čime je dodatno rasla inflacija do nivoa hiperinflacije.
Saldo je: gubitak tržišta i članstva u međunarodnim institucijama, pad izvoza, rast duga usled pripisivanja
kamata, pad investicija, inflacija i rast nezaposlenosti, krah poreskog sistema, pad DP-a (od 1989. do 1993. se
DP više nego prepolovio), i na kraju pad standarda...
Agonija je prikinuta 94te, sprovođenjem programa rekonstrukcije i oporavka. Program je pretpostavljao
trenutnu stabilizaciju, obnavljanje poverenja, rast privrede, deviznih rezervi i poreskih prihoda.

95. Spoljna trgovina nakon raspada SFRJ

Uvod: kao u pitanju 94., o deficitu u zadnjoj godini, o političkim neslaganjima, raspadu unutrašnjeg tržišta i
gubitku spoljnog, o sankcijama, inflaciji....
Konkretno o spoljnoj trgovini : dolazi do rapidnog smanjenja spoljne trgovine. Godinu dana nakon uvođenja
sankcija izvoz se smanjio za duplo, a uvoz za trećinu. Deficit je stoga bio u porastu. Međunarodna zajednica
nam je odobrila mali obim trgovine, pre svega iz humanitarnih razloga. Ostatak se obavljao preko bivših
jugoslovenskih republika, pretežno Makedonije. Naravno, za to su uzimali odgovarajuću proviziju.
Nakon raspada SFRJ, došlo je do raspada unutrašnjeg i spoljašnjeg tržišta. Posebna značajna stavka u tome su
međusobne isporuke republika, koje su sada dobile karakter spoljne trgovine, ali su bile u znatno manjem
obimu.

35
Na osnovu podataka za 1989., od ukupne proizvodnje Srbije, 75% posto je bilo za potrošnju, 18% na isporuke
ostalim republikama, a svega 7% u inostranstvo. Odavde vidimo da je tržište bivših republika više nego duplo
značajnije od inostranog.
Iz podataka može se primetiti da je najviše bila pogođena proizvodnja hrane i tekstila, jer je zbirno posmatrano,
najznačajniji deo ove proizvodnje išao van republike. Čak i da nije bilo sankcija, bilo bi teško da sa proizvodnja
preusmeri na inostrano tržište zbog neprilagođenosti i niskog kvaliteta.

96+97. Ekonomske sankcije prema SRJ

Sankcije Jugoslaviji su uvedene od strane EU 1991. godine i od strane Saveta bezbednosti 1992. godine.
Posledice sankcija:
1) Smanjenje izvoza – godinu dana nakon uvodjenja sankcija, izvoz se smanjio za duplo, a u narednim
godinama još više. Malo izvoza se odvijalo preko bivših republika,
2) Smanjenje uvoza – zbog blokade, negativno dejstvo na privredu. Ipak uvoz je manje opao od izvoza,
3) Deficit – smanjenje ionako oskudnih rezervi,
4) Blokirani računi i rast duga,
5) Pogoršanje odnosa razmene – zbog provizija koje su morale da se plate za probijanje blokade,
6) Pad DP – od 89te do 93će je DP opao na dve petine,
7) Rast nezaposlenosti,
8) Inflacija,
9) Pad poreskih prihoda,
10) Razvoj crnog tržišta,
11) Neizvesnost,
12) Tehnološka stagnacija.
13) Gubitak članstva u međunarodnim organizacijama.

98. Karakteristike platnog bilansa SRJ u periodu od 1994-2000. godine

Nakona raspada SFRJ i uvođenja sankcija UN i EU, došlo je do oštrog pogoršanja karakteristika ekonomskih
odnosa SRJ sa inostranstvom. To se vidi i prema podacima platnog bilansa. Ako se izuzmu godine 1991-1993.
za koje nisu ni objavljeni zvanični podaci o platnom bilansu, period 1994-2000. obeležen je deficitom bilansa
tekućih transakcija, koji je dinamično rastao od 1994. do 1997. godine. Deficit je opao u 1998. godini,da bi već
1999. krenuo da raste kao posledica izolacije zemlje i NATO agresije, i dostigao iznos od 1.341 mln dolara.
Tendencija deficita je preneta u 2000. godinu kada je ostvaren deficit tekućih transakcija u iznosu od 1.298 mln
dolara. Deficit tekućih transakcija je u periodu 1994-2000. godine dostigao je iznos od 7.982 mln dolara. Kao i
ranijih godina, deficit tekućih transakcija se uglavnom duguje deficitu robne razmene sa inostranstvom, koji je
u posmatranom intervalu iznosio 12 mlrd. dolara. Deo ovog deficita pokriven je pozitivnim bilansom razmene
usluga sa inostranstvom u visini od 2,1 mlrd. dolara.

99. Karakteristike trgovinskog bilansa SRJ u periodu od 1990-2000. godine

Dugogodišnja nepovoljna karakteristika ekonomskih odnosa Jugoslavije sa inostranstvom je relativno visok
spoljnotrgovinski deficit. Ova ocena se odnosi i na period 90-ih godina, koji je karakterističan po neregularnim
uslovima poslovanja sa inostranstvom zbog raspada tržišta SFRJ, sankcija UN i EU, i zbog nato agresije. Ako
se posmatra 1990. godina zapaža se da je vrednost izvoza SRJ dostigla 5,8 mlrd dolara i da je zatim nastupila
36
tendencija smanjivanja vrednosti robnog izvoza, tako da je ova vrednost u 2000. godini činila samo 30%
vrednosti izvoza iz 1990. godine. Može se takođe uočiti da se izvoz u 2000. godini nije još uvek oporavio od
posledica NATO agresije jer je u 1998. godini izvezeno robe u vrednosti od 2,9 mlrd dolara.
Slično zapažanje odnosi se i na robni uvoz čija je vrednost u 2000. godini predstavljala oko 50% vrednosti
uvoza iz 1990. godine.

100. Karakteristike platnog bilansa posle 2000. godine

Nakon promena u zemlji krajem 2000. godine započet je proces povratka Jugoslavije u međunarodne
institucije. Normalizacija odnosa sa inostranstvom uticala je i na transakcije platnog bilansa. Usporen razvoj
svetske privrede u 2001. i pad dolarskih izvoznih cena najznačajnijih proizvoda u našem izvozu, doprineli su
sporijem nominalnom porastuizvoza robe od očekivanog, dok je uvoz robe dinamično rastao, kao reakcija na
liberalizaciju režima spoljne trgovine od sredine 2001. godine. Rezultat neujednačene dinamike rasta uvoza i
izvoza robe i usluga je porast trgovinskog deficita od 1,8 mlrd dolara iz 2000. na 2,8 mlrd dolara u 2001.
godini. Dinamično širenje trgovinskog deficita nije moglo da se pokrije porastom suficita nerobnih transakcija,
tako da je deficit tekućih transakcija, uključujući donacije, skoro dupliran u poređenju sa 2000. godinom.
Deficit tekućih transakcija, bez donacija, iznosio je 1.239 mln dolara i činio je 10,9% DP.
Odnosi razmene u robnoj trgovini sa svetom u 2002. godini su pogoršani u odnosu na 2001. godinu zbog pada
jediničnih vrednosti izvoza i jediničnih vrednosti uvoza, pre svega zbog porasta cena energenata i nekih
proizvoda višeg stepena prerade.
Moglo bi se zaključiti da je glavno obeležje platnog bilansa posle 2000. godine dinamičan rast trgovinskog
deficita, porast nove zaduženosti u inostranstvu i porast deviznih rezervi. Glavni problem je nedovoljan izvoz i
rastući trgovinski deficit koji se ne može održati na dugi rok.

101. Razmere trgovinskog deficita u SRJ

Centralno obeležje spoljne trgovine SRJ je rastući trgovinski deficit. Dinamični rast, zapažen od sredine 2001.
godine, imao je za posledicu da je ukupan trgovinski deficit za period 2000-2003. dostigao ukupan iznos 13.853
mln dolara. Prema procenama IMF u narednim godinama se predviža rast otplata prema inostranstvu, koje su u
periodu 2005-2010. godine trebalo ukupno da iznose oko 16,5 mlrd dolara. Da bi se obezbedila sredstva za
normalno servisiranje duga, bile su predviđene visoke godišnje stope rasta robnog izvoza. Dakle, dinamičan
porast domaćeg izvoza u narednim godinama je bio neophodan i zbog potrebe da se servisiraju dugovi prema
inostranstvu.
Iako su ukupne devizne rezerve Narodne banke Srbije od 840 mln dolara s kraja 2000. godine na 5.843 mln
dolara krajem 2005. godine, može se istaći da je to pre svega bila posledica prelivanja inostrane pomoći u
devizne rezerve, kao i povlačenja tranši stand bz aranžmana kod IMF. Dinamičnom rastu deviznih rezervi
doprineli su i menjački poslovi.

102. Uzroci trgovinskog deficita SRJ

Sem dugoročnih uzroka nedovoljnog rasta izvoza SRJ na kretanje izvoza utiče i politika deviznog kursa.
Zapravo, kretanje valutnog kursa dinara je uticalo na porast trgovinskog deficita Srbije u 2001.i 2002. godini.
Naime, ako se kao osnova posmatranja uzme kraj 2000. godine, u 2001. godini je ostvarena apresijacija realnog
efektivnog kursa dinara. Tendencija apresijacije realnog efektivnog kursa dinara je nastavljenai u 2002. godini,
tako da je krajem 2002. godine registrovana apresijacija realnog efektivnog kursa od 16,8% u toj godini. To je
posledica bržeg porasta domaćih cena u odnosu na inostrane, i apresijacije nominalnog efektivnog kursa dinara
od 4,7%.

37
Deficit trgovinskog bilansa SRJ u 2001. je dostigao 2,9 mlrd dolara, a u 2002. godini 4 mlrd. dolara. Na porast
deficita uticao je najpre dinamičan rast uvoza, kao posledica liberalizacije trgovinskog režima, dodatnog
deviznog priliva putem zvanične pomoći, kao i otvaranja mogućnosti kupovne robe široke potrošnje putem
potrošačkih kredita.

103. Deficit trgovinskog bilansa SRJ i spoljna zaduženost

Deficit bilansa tekućih transakcija u 2002. godini iznosio je 1.731 mln dolara. Uprkos tome, bruto oznos
inostranog duga samo je neznatno povećan 2002. u odnosu na 2001., uz istovremeni porast deviznih rezervi
zemlje. Ova divergentna kretanja između stanja bilansa tekućih transakcija i spoljne zaduženosti zemlje su
posledica dva faktora. Prvo, prilično visok deficit bilansa tekućih transakcija bio je u celini pokriven prilivom
inostranih sredstava, koji nije uticao na visinu spoljnog duga. Dakle, umesto da dovede do porasta stanja
zaduženosti, deficit bilansa tekućih transakcija je bio praćen smanjivanjem bruto inostranog duga, pre svega
zbog otpisa dela duga prema poveriocima u okviru Pariskog kluba u iznosu od 2.690 mln dolara. Zato je učešće
ukupnog inostranog dugau DP zemlje smanjeno sa 103% iz 2001. na 76% u 2002. godini, dok je ukupno
servisiran iznos u odnosu na izvoz robe i usluga porastao sa 3,9% na 5,7%.

104. Izvoz i uvoz SRJ po nameni

Proizvodi se po nameni dele na: reprodukcioni materijal, opremu i gotove proizvode.
Otežane okolnosti tokom 90ih su učinile da se problem koji već postoji postane još veći, te se u našem izvozu
povećao udeo proizvoda niže faze prerade. Isto tako, na strani uvoza se ogledala naša zavisnost od inostranstva.
Uvoz tokom 90ih:
Repromaterijal beleži apsolutnu dominaciju i kreće se u rasponu 50-70%. Ocrtava našu veliku uvoznu zavisnost
i svedoči o problemima koji mogu da nastanu usled nestabilnosti spoljnotrgovinskih tokova.
Uvoz opreme se kretao oko petine, i beležio je blagu uzlaznu putanju. Ipak, ne može da se ne primeti da je to
vrlo mali nivo – ali moramo biti svesni postojećih okolnosti u tim godinama vezane za malu domaću
akumulaciju i nemogućnost zaduživanja. Sve to se duboko odrazilo na našu tehnološku razvijenost.
Gotovi proizvodi imaju sličan udeo kao uvoz opreme, samo što je tokom godina blago opadao. To je posledica
teških okolnosti.
Izvoz tokom 90ih: U izvozu dominiraju repromaterijali i potrošna roba, a smanjeno je učešće izvoza opreme.

105. Struktura robnog izvoza SRJ

Struktura robnog izvoza SRJ se proučava po sektorskoj međunarodnoj trgovinskoj klasifikaciji. Svi proizvodi
su podeljeni po sektorima, i u principu, od 5. sektora pa na dalje su industrijski proizvodi. Svetske tendencije
idu u pravcu većeg učešća industrijskih proizvoda tj. onih koji se odlikuju većom tehnološkom intezivnošću –
transportna oprema, telekom oprema, mašine. Istovremeno, opada učešće proizvoda niže faze prerade – hrana,
poljoprivredne sirovine, gvožđe, čelik...
Kako bi se objasnilo negativno dejstvo našeg prestrojavanja na proizvode niže faze prerade, treba uzeti u obzir i
sveski uvoz. Postoji tendencija rasta uvoza proizvoda više faze prerade. Ta tendecija je posebno jaka kod ZUR,
koje imaju najveće učešće visoko tehnoloških i srednje tehnoloških proizvoda u uvozu.
Sa jedne strane oni na ovaj način povećavaju svoju tehnološku opremljenost, a sa druge vidimo da je
prilagođavanje naših izvoznih proizvoda pretpostavljalo prelazak na više faze prerade.

38
106. Uporedni pregled sektorske strukture svetskog uvoza i izvoza SRJ
Dosadašnji zaključci:
- period je obeležen PB poteškoćama koje su pojačane raspadom federecije, sankcijama….
- i na strani uvoza i na stani izvoza dolazi do porasta učešća proizvoda niže faze prerede.
Ovde poredimo učešće određenih sektora u našem izvozu, i učešće istih sektora u svetskom izvozu.
Primećuje se :
1) Daleko veće učešće primarnih sektora u domaćem nego u svetskom izvozu,
2) U svetu dolazi da rasta uloge industrijskog sektora, dok mu kod nas opada značaj,
3) Celokupna svetska trgovina je bila u porastu, a naša u padu.
4) Naš izvoz u svetskom učestvuje uvek sa manje od 0,1%, s tim da je tokom 90ih postojala i opdajuća
tendencija,
5) Nijedan naš sektor ne zadovoljava makar 1% svetskog uvoza istog sektora,
6) Uvek imamo veće učešće za primarne sektore, a manje za industrijske u odnosu na naše trenutno učešće
u svestskom izvozu.

107. Udeo izvoza i uvoza SRJ u društvenom proizvodu i u svetskoj trgovini

Udeo izvoza ili uvoza u društvenom proizvodu neke zemlje je pokazatelj koji pokazuje spoljnotrgovinsku
otvorenost neke zemlje. On je u principu veći za manje zemlje.
Iako se mi možemo okarakteristi kao mala zemlja, naš izvozni koeficijent je nizak. Krajem 80ih je iznosio oko
20%, a do polovine 90ih je opao na 10%. U narednim godinama se malo povećao, ali je i dalje reč o prilično
niskom iznosu.
Što se tiče uvoznog koeficijenta, on je značajno veći od izvoznog. Ovo je neodrživo na duži rok.
Udeo izvoza i uvoza u svetskoj trgovini je pokazatelj koji govori o ekonomskoj moći neke zemlje, pa je logično
da će veća zemlja imati veće učešće. Učešće naše zemlje je prilično nisko. Učešće izvoza SRJ u svetkom izvozu
je iznosilo početkom 90ih oko 0,2%, a onda se u narednih 5 godina smanjilo za više nego duplo. I uvoz je
pokazao slične tendencije, s tim da je uvek imao nešto veće učešće od izvoza.
U odnosu na druge bivše socijalističke zemlje, npr. Mađarsku i Rumuniju, gde je učešće u svetskom izvozu
poraslo 2 ili 3 puta, naši rezultati su poražavajući.

108. Dinamika spoljne trgovine SRJ

(Kao uvod mogu se reće opšte tendencije nakon raspada SFRJ)
Kada se kaže dinamika, pratimo kretanje izvesnih veličina. Ovde pratimo kretanje našeg izvoza i uvoza, ali i
kretanje svetskog izvoza i uvoza. Neophodno je pratiti kretanje i domaćih i svetskih veličina kako bi se stekao
realni uvid o promeni pozicije.
Ukoliko se izračunaju prosečne godišnje stope rasta, može se zaključiti:
- za vreme postojanja SRJ, svetski izvoz je rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 5%,
- za isti period, izvoz SRJ je smanjivao po prosečnoj godišnjoj stopi od 7%.
Znači, svetski izvoz je najdinamičnije rastao kada se naš izvoz najdinamičnije smanjivao. Iako su posle 95te
stope rasta našeg izvoza bile veće od stopa rasta svetskog izvoza, izrazito negativne tendencije na početku 90ih
učinile su da prosečne vrednosti budu nepovoljne.
Što se tiče uvoza i dinamike kretanja, u SRJ je uvek prisutna tendencija da uvoz raste brže od izvoza.

39
109+110. Robna razmena SRJ po regionima i po zemljama
(!) Pod regionima profesor smatra podelu zemalja na razvijene zemlje (IRZ), zemlje u razvoju (ZUR) i zemlje
istočne Evrope.
IRZ – SRJ tradicionalno značajan deo uvoza plasira ka IRZ. Taj broj se uvek kretao oko 50% ili više. Tokom
90ih je opao sa oko 60% na 50%. Naravno, apsolutni iznos je značajno smanjen.
Zemlje istočne Evrope – učešće varira oko 30%, ali je značaj izuzetan zbog tendencija povećanja snage ovih
tržišta.
ZUR – oko 10%, učešće se smanjilo, verovatno zbog sankcija i zbog geografskih razloga.
Po pitanju zemalja, na strani uvoza i na početku i na kraju postojanja SRJ najvažniji partneri su Nemačka,
Rusija i Italija. Sa te tri zemlje smo uvek imali deficit.
Naš izvoz je početkom 90ih bio najveći u te tri zemlje, ali posle je u prve tri zemlje za naš izvoz umesto Rusije
BiH. Suficite smo jedino ostvarivali sa BiH, Makedonijom i Švajcarskom. Potrebno je dodatno razvijati odnose
sa Hrvatskom i Slovenijom.

111. Vrste poslova u spoljnoj trgovini SRJ

Način na koji zemlja realizuje spoljnu trgovinu sa svetom govori o nivou razvijenosti i stepenu poslovne
reputacije koje je zemlja razvila. Neki od najvažnijih oblika su :
1) Redovan izvoz/uvoz je tradicionalan vid transakcija gde se za naručenu robu plaća anvansno ili po isporuci.
Preveliko učešće ovog vida poslovanja može da ukaže na nizak rejting.
2) Kompezacioni poslovi – specifična varijanta poslovanje gde u plaćanju novac učestvuje delimično ili uopšte
ne učestvuje. Prednost je što se smanjuju valutni rizici. Zahteva izvesno poverenje i reputaciju.
3) Dugoročna proizvodna kooperacija – vid saradnje gde domaće preduzeće sarađuje sa stranim, a onda
zajednički nastupaju na nekom tržištu. Prednost je prelivanje tehnologije. Zahteva najviši stepen poverenja.
4) Poslovi dorade i prerade – mogu biti vrlo fleksibilni u zavisnosti od posla o kome je reč. U najboljoj varijanti
podrazumevaju da zemlja poseduje izvesne neopohodne resurse i veštine da se izvrši određena promena na
nekom proizvodu.
Tokom 90ih, ubedljivo najveće učešće kod nas ima redovan uvoz/izvoz. Isto tako, značajno je učešće
kompezacionih poslova. Dugoročna proizvodna kooperacija gotovo da se izgubila. Poslovi obrade i dorade su
držali postojeće učešće.

112. Komparativne prednosti SRJ u izvozu

U periodu 1991-2001. godine izvoz SRJ se uglavnom oslanjao na izvoz poljoprivrednih proizvoda,
ekstraktivnih industrijskih grana i bazne prerađevine. Nasuprot proizvodnim kategorijama u kojima su
otkrivene komparativne prednosti, njihovo odsustvo je identifikovano u oblastima složenije industrijske prerade
(mašinska industrija, el.aparati, vozila hemijski proizvodi) i sirovinskim inputima kao što su goriva, đubriva,
životinjska hrana i pamuk.

113. Nerobna razmena SRJ sa inostranstvom – saobraćaj

Poremećaji ekonomskih odnosa sa inostranstvom zbog raspada SFRJ, građanskog rata, spoljnih sankcija i
NATO agresije, doveli su do značajnog smanjivanja izvoznih prihoda od saobraćajnih usluga. 1994. prihodi od
saobraćajnih usluga su iznosili samo 97 mln dolara, međutim u narednim godinama se povećavao i dostigao
320 mln dolara u 1998. godini. Zbog NATO agresije izvoz saobraćajnih uslugau 1999. godini je opao na 130
mln dolara, da bi u 2000. ova vrednost porasla na 160 mln dolara. Uprkos normalizaciji ekonomskih odnosa sa
inostranstvom krejem 2000. godine, u 2001. i 2002. godini nije došlo do značajnijeg porasta prihoda po osnovu
40
izvoza saobraćajnih usluga. Tome svakako doprinosi usporeno osavremenjivanje glavnih saobraćajnica i sporiji
tempo integracije u svetsku trgovinu.

114. Nerobna razmena SRJ sa inostranstvom - turizam

Nakon raspada SFRJ i izbijanja građanskog rata, devizni priliv od turizma je naglo opao. To potvrđuje i
činjenica da je ukupan devizni priliv od turizma u periodu 1994-2000. godine iznosio 233 mln dolara. Najveća
godišnja vrednost priliva od 43 mln dolara je ostvarena u 1996. godini, da bi u 1999. godini priliv bio smanjen
na 16 mln dolara.

115. Nerobna razmena SRJ sa inostranstvom – investicioni radovi u inostranstvu

Nakon raspada SFRJ i izbijanja građanskog rata u zemlji bitno je otežan izlazak domaćih građevinskih
preduzeća na inostrano tržište. Delimično prisustvo naših građevinara na tržištu Ruske Federacije nije moglo da
nadoknadi gubitak ostalih tržišta.
S obzirom na zaostajanje domaće privrede u odnosu na kretanja na svetsko tržištu tokom 90-ih, mogućnost za
povratak na svetsko tržište leži pre svega na području podizvođačkih radova, gde su prihodi manji.
Uključivanje u ove aktivnosti podrazumeva nižu cenu domaćeg rada u odnosu na konkurente. Uz znanja i
reference naših građevinara, podizvođačke aktivnosti bi omogućole povećanje deviznog priliva po ovom
osnovu, koji je u periodu 1994-2000. iznosio samo 74 mln. dolara.

116. Nerobna razmena SRJ sa inostranstvom – doznake iz inostranstva

Priliv doznaka naših radnika i iseljenika ima pozitivan uticaj na domaći platni bilans. Tokom ekonomske
blokade ovaj priliv je omogućavao da se ublaže posledice slabljenja privredne aktivnosti i pada životnog
standarda stanovništva. Otežane mogućnosti bankarskog prenosa ovih sredstava na račune naših banaka u 90-
im godinama skrenule su jedan deo ovog priliva u sive kanale, tako da zvanični podaci obuhvataju samo deo
njihovog priliva. Uprkos tome, iskazan priliv doznaka u platnom bilansu SRJ za period 1994-2000. dostigao je
3,2 mlrd dolara. Ovaj iznos je značajno doprinosio pokrivanju neravnoteže u robnoj razmeni.

117. Nerobna razmena SRJ sa inostranstvom – ostale nerobne transakcije

Inostrana zvanična pomoć. Nakon povratka SRJ u međunarodne finansijske institucije, odobreni su programi
inostrane pomoći za obnovu infrastrukture i popunjavanje domaćeg budžeta. Ukupni prihodi po ovom osnovu
iznosili su 591 mln dolara u 2001. i 496 mln dolara u 2002. godini. Značajan deo ovih sredstava se prelio u
devizne rezerve zemlje.
Faktorski transferi (kamate). SFRJ je imala negativan bilans ovih transfera zbog visokih kamata koje je plaćala
inostranstvu. Nakon raspada SFRJ i uvođenja sankcija međunarodne zajednice prekinuto je servisiranje
inostranih dugova, tako da je u 90-im registrovan pozitivan saldo kamata. međutim, u 2001. i 2002. godini je
ostvaren negativan bilans ovih transfera od 26 i 96 mln dolara, respektivno.
Otkup deviza po menjačkim poslovima. On direktno utiče ma povećanje deviznih rezervi. Do porasta otkupa
uglavnom dolazi tako što građani iz različitih razloga prodaju stranu efektivu za dinare. Deo ove efektive potiče
od inostranih doznaka koje nisu registrovane na bankarskim računima. Po ovom osnovu je otkupljeno 832 mln
dolara u periodu 1994-2000. godine.
Porast deviznih rezervi. U 2002. godini je nastavljena tendencija dinamičnog rasta deviznih rezervi zemlje.
Raspoložive devizne rezerve NBJ su 31. decembra 2002. godine iznosile 2.280,1 mln dolara, što znači da su u
odnosu na kraj 2001. godine porasle za 1.111 mln dolara, tj. 95%.

41
118. Strana ulaganja u SRJ
Smisao stranih ulaganja neku zemlju je višestruk. Pored toga što direktno rešava probleme koji mogu nastati
zbog neravnoteže tekućeg bilansa, osnovna korist je rast ukupnih investicija, mogući priliv tehnologije, rast
zaposlenosti, konkurentnosti, izvoza.
Strana ulaganja su posebno važna za zemlje u tranziciji, koje moraju da sprovedu opsežne reforme, a za to
nemaju dovoljno sredstava. Iako su tokom 90ih SDI u tranzicione zemlje bile prilično visoke, one ipak čine
mali deo ukupnih svetskih SDI, jer je najveći deo usmeren u razvijene zemlje.
Najveći deo stranih ulaganja u SRJ tokom 90ih se odvijao putem zajedničkih ulaganja sa domaćim
preduzećima. Zajednička ulaganja mogu biti u konkretne projekte ili kroz poslove obrade i dorade. Ovo svedoči
o činjenici da otežane okolnosti ipak nisu pokidale sve poslovne veze koje su se gradile godinama ranije.
Naravno, investicije su bile na niskom nivou u odnosu na onaj koji je bio potreban. Iako je od 95te zabeležen
rast investicija, 99te se desio ogroman pad zbog rata. Godinu dana kasnije se malo povećavaju, ali već 2001.
rast im je višestruk. Visok rast investicija je nastavljen i u narednih nekoliko godina.
Najveći deo je bio u gotovini i to kroz privatizaciju. To što se SDI ostvaruju kroz privatizaciju sasvim je
normalno uzevši u obzir tranziciju, ali činjenica da je najveći deo sredstava ušao kroz gotovinu ukazuje na to da
je možda izostao uvoz opreme i tehnologije koja bi povećala konkurentnost.

119. Uloga stranih direktnih investicija u privredi zemlje

Smisao stranih ulaganja neku zemlju je višestruk. Pored toga što direktno rešava probleme koji mogu nastati
zbog neravnoteže tekućeg bilansa, osnovna korist je rast ukupnih investicija, mogući priliv tehnologije, rast
zaposlenosti, konkurentnosti, izvoza.
Krajnji efekat zavisi od mnogo faktora. Važno je shvatiti značaj ljudskih resursa u jednoj zemlji. Ljudi su ti koji
treba da prihvate novu tehnologiju, iskoriste je i dalje razviju.
Značajna su i znanja u oblasti korporativnog upravljanja. Slabo upravljanje je bilo jedan od osnovnih razloga
neefikasnosti u vreme socijalizma. Danas je mu je svrha da obezbedi najbolje iskorišćenje resursa preduzeća
koje se ogleda kroz porast neto vrednosti i
Strana ulaganja su posebno važna za zemlje u tranziciji, koje moraju da sprovedu opsežne reforme, a za to
nemaju dovoljno sredstava. Iako su tokom 90ih SDI u tranzicione zemlje bile prilično visoke, one ipak čine
mali deo ukupnih svetskih SDI, jer je najveći deo usmeren u razvijene zemlje.

120. Spoljni dug SRJ

U poslovanju sa svetom svaka se uključuje u mnogobrojne robne i finansijske tokove. Sredstva koja dolaze
često nisu jednaka sa sredstvima koja odlaze i inostrastvo, te je zaduživanje neophodan deo ekonomske politike
svake zemlje.
Način na koji će zemlja trošiti pozajmljena sredstva u velikoj meri govori o njenom budućem potencijalu i
prosperitetu. Ekonomski je opravdano da se ta sredstva troše na investicije koje bi omogućile sredstva za
vraćanje dugova i veću proizvodnju u budućnosti.
Jedna od osnovnih pretpostavki odgovorne ekonomske politike je blagovremeno vraćanje dugova, jer u
suprotnom dolazi do pripisivanja kamata i još većeg rasta zaduženja.
Naša zemlja je početkom 90ih bila sprečena da izvršava svoje obaveze prema inostranstvu jer su joj računi bili
blokirani. To je dovelo do pripisivanja kamata koje su naš dug značajno uvećale. Značajno uvećan dug sa
prilično smanjenom proizvodnjom je predstavljao je kritičan problem.
Dodatan problem je predstavljalo i prekinuto članstvo u međunarodnim institucijama, te nismo bili u prilici da
pribavimo povoljna sredstva za refinansiranje ili da pregovaramo o reprogramiranju.

42
Tek nakon oktobarskih promena su učinjeni koraci ka rešavanju problema duga. Regulisan je veći deo ukupnog
dugovanja i prema međunarodnim institucijama i prema vladama Pariskog kluba. Sa Londonskim klubom su
pregovori trajali nešto duže.
Problem duga je rešen pomoću stranih donacija, ali i preko refinansiranja i reprogramiranja. Značajan deo duga
je i otpisan.

121. Valutna struktura spoljnog duga SRJ

U poslovanju sa svetom svaka se uključuje u mnogobrojne robne i finansijske tokove. Sredstva koja dolaze
često nisu jednaka sa sredstvima koja odlaze i inostrastvo, te je zaduživanje neophodan deo ekonomske politike
svake zemlje.
Način na koji će zemlja trošiti pozajmljena sredstva u velikoj meri govori o njenom budućem potencijalu i
prosperitetu. Ekonomski je opravdano da se ta sredstva troše na investicije koje bi omogućile sredstva za
vraćanje dugova i veću proizvodnju u budućnosti.
Jedan od aspekata proučavanja spoljnog duga zemlje je uvid u valutnu strukturu. Na osnovu valutne strukture
možemo zaključiti ko su glavni partneri neke zemlje. Isto tako, možemo donositi i zaključke o tome kako
promene kursa između valuta utiču na ukupno zaduženje zemlje. S obzirom da se vrednost duga iskazuje u $,
pad vrednosti dolara može da znači porast duga (to je jedan od razloga rasta našeg duga posle 2000te).
U našem dugu ubedljivo najviše učestvuju dolar i evro, a malo je učešće jena, SDR...

122. Spoljni dug SRJ prema izvorima kredita

U poslovanju sa svetom svaka se uključuje u mnogobrojne robne i finansijske tokove. Sredstva koja dolaze
često nisu jednaka sa sredstvima koja odlaze i inostrastvo, te je zaduživanje neophodan deo ekonomske politike
svake zemlje.
Način na koji će zemlja trošiti pozajmljena sredstva u velikoj meri govori o njenom budućem potencijalu i
prosperitetu. Ekonomski je opravdano da se ta sredstva troše na investicije koje bi omogućile sredstva za
vraćanje dugova i veću proizvodnju u budućnosti.
Jedna od osnovnih pretpostavki odgovorne ekonomske politike je blagovremeno vraćanje dugova, jer u
suprotnom dolazi do pripisivanja kamata i još većeg rasta zaduženja.
Najveći deo našeg duga je ka međundarodnim organizacijama (IBRD, EIB), a onda prema Pariskom klubu
zemlja poverioca i prema Londonskom klubu. Učešće duga prema Pariskom klubu se ubrzo smanjilo‚ jer su
otpisali polovinu duga, ali je učešće duga ka Londonskom klubu raslo zbog pripisivanja kamata.
Važno je spomenuti da se učešće kratkoročnog duga smanjilo nakon 2000te.
(*Pariski klub – osnovan 50ih, 20ak najrazvijenijih zemalja, dogovaraju se oko oprosta ili reprograma. ,
*Londonski klub – klub banaka poverioca, zemlja dužnik inicira pregovore, a banka sa najvećim učešćem u
dugu vodi glavnu reč.)

123. Odnosi SRJ sa regionalnim integracijama

Tema ovog pitanje zapravo značaj koji SRJ ima od toga da se pridruži i integriše sa okolnim zemljama. Koristi
od integrisanja su značajne za sve zemlje koje pristupaju integraciji. U to vreme postojali su problemi vezani za
pristupanje već postojećim integracijama. Zato je SRJ 2001. godine potpisala Memorandum o razumevanju o
trgovinskoj liberalizaciji zajedno sa BiH, Hrvatskom, Makedonijom, Hrvatskom, Albanijom, Rumunijom i
Moldavijom. (Ukupno preko 50 miliona stanovnika.) Memorandum je podrazumevao potpisivanje bilateralnih
ugovora između svih zemalja, liberalizaciju najvećeg dela trgovine, primenu transparentnih mera, uporšćavanje
carinskih procedura i sl. Nivo integracije je : zona slobodne trgovine.

43
Zanimljivo je spomenuti da je ovde široko bila prihvaćena ASIMETRIČNA liberelizacija, tako da su zemlje
pristajale međusobno na nejednake ustupke. Npr. ugovor koji smo potpisali sa BIH je podrazumevao
asmimetrične olakšice u njihovu korist. Sa druge stana, sa Hrvatskom je reč o simetričnom sporazumu.
Kasnije se javila ideja da da se složen sistem ugovora pretvori u jedan Jedinstveni ugovor, ali Hrvatska je
predložila da se cela integracija podvede pod CEFTU, što je zahtevalo izvesna prilagođavanja same CEFTE.
I EFTA i EU su omogućile bescarinski i asimetričan tretman za većinu proizvoda.
U CEFTA nismo mogli da pristupimo u tom trenutku jer nismo bili članica WTO, a nismo imali ni potpisan
sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Mogli smo da pristupimo tek kasnije, kad su promenjenjena
pravila.
Kasnije smo postali i članica “Crnomorske ekonomske saradnje”, ali to je ionako integracija promotivnog
karaktera.

124. Efekti sporazuma o slobodnoj trgovini na privredu SRJ

(Ovde treba reći većinu stvari iz prošlog pitanja, i možda još koju sitnicu, bez obzira na to što u knjizi širi priču
na nekoliko strana.)
Efekti stupanja u ekonomsku integraciju su vidljivi na kratki i na dugi rok.
Na kratki rok se javljaju cenovni efekti (uštede):
1) Naš izvoz, koji sada nije opterećen inostranom carinom, postaje konkurentniji,
2) Niži administrativni troškovi zbog izostanka potrebe da se nabavljaju razne dozvole, da se vrši carinjenje i
slično,
3) Niže cene uvozne opreme i repromaterijala zbog ukidanja uvoznih carina.
Poenta integracije je da efekti postignuti na ovaj način budu veći od gubitaka nastalih zbog manjih carinskih
prihoda i većoj izloženosti stranoj konkurenciji.
Na dugi rok su efekti: rast kvaliteta, tehnički napredak, bolje spoljnotrgovinske performanse….

125.+126. Pravila porekla

Prvo, treba reći zašto zemlje stupaju u integracije, treba navesti nivoe integracija i onda se posebno osvrnuti na
“zonu slobodne trgovine” i problem reeksporta.
Zona slobodne trgovine je vid ekonomske integracije gde zemlje međusobno ukidaju carine, ali zadržavaju
pravo da samostalno vode ekonomsku politiku prema trećim zemljama.
Reeksport je problem gde dolazi do skretanja trgovine, jer izvesni treći subjekti počinju da koriste to što jedna
od članica “zone slobodne trgovine” ima niže carine, pa preko nje vrše prodor na zemlju sa većim carinama.
Problemi za zemlju sa višim carinama su sasvim očigledni.
Primer 1: Postoje zemlje A,B,C... Zemlje A i B su potpisale sporazum o slobodnoj trgovini, što znači da između
njih nema carina, a prema drugim zemljama vode samostalne ekonomske politike (npr. zemlja A ima niže
carine). Zemlja C to može da upotrebi tako da u zemlju B izvozi preko zemlje A (iako je ranije možda izvozila
direktno u B). To je „skretanje trgovine“.
Zato, pri sklapanju međudržavnog ugovora o “zoni slobodne trgovine” treba imati u vidu ove mogućne
probleme i na odgovarajući način se zaštititi. Treba utvditi “pravila porekla”. To se radi tako što se odredi
stepen neophodne prerade ili obrade dovoljan da proizvod ulazi pod preferecnijalni tretman. Postoje tri osnovna
načina :
1) Proizvod je dovoljno obrađen ukoliko je promenio carinsku klasifikaciju,
2) Proizvod je dovoljno obrađen ukoliko mu je dodato dovoljno vrednosti unutar integracije ( u EU je to 60% ),
3) Proizvod je dovoljno obrađen ako je prošao konkretnu ugovorenu preradu.
44
Primer 2: Situacija može dodatno da se zakomplikuje ukoliko sada zemlja A i C sklope ugovor o slobodnoj
trgovine, bez obzira što su zemlje utvrdile pravila porekla. Može se desiti npr. da zemlja A neće da odobri
preferencijalni tretman proizvodima iz zemlje B jer je u njima korišćen repromaterijal iz zemlje C, bez obzira
što sa obe ima potpisan ugovor o slobodnoj trgovini. Rešenje ovog problema je “kumulacija”.
Postoje tri vrste:
1) Bilateralna kumulacija,
2) Dijagonalna (3 i više zemalja – primer je Pan-evropski sistem: EU-EFTA - zemlja centralne i istočne
Evrope),
3) Potpuna (3 i više zemalja, fleksibilnija od dijagonalne).

127. Odnosi SRJ sa Međunarodnim monetrarnim fondom

Sa raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija, SRJ je izgubila članstvo u MMF-u jer je postojao stav da SRJ ne
može samo po sebi da bude naslednik statusa SFRJ. Ipak, nakon oktobarskih promena MMF donosi
retroakativnu odluku kojom se SRJ ipak odobrava članstvo.
Odmah po ponovnom prijemu u članstvo, MMF nam odobrava postkonfliktnu pomoć kao podršku ekonomskoj
stabilizaciji. Dobijena sredstva su upotrebljena za vraćanje duga Švajcarskoj i Norveškoj, koji je nastao na
osnovu sredstava koja su nam odobrili za izmirenje obaveza prema IMF-u.
Ubrzo potom, počinju pregovori sa MMF-om o standby aranžmanu. Pregovori se sastoje u našoj predaji
Memoranduma o ekonomskoj politici i MMF-ove ocene. Kako je MMF podržao naš plan, odobrili su nam
sredstva, u četiri tranše. Prva se isplaćuje odmah, o ostale na osnovu uspešnosti sprovođenja programa.
Uspešnost se određuje na osnovu nivoa deviznih rezervi, zaduženosti, ekonomske i finansijske politike i slično.
U narednom periodu, zbog uspešnog spovođenja dogovorene politike, isplaćene su nam i ostale tranše kredita.
I pre nego što se završio standby aranžman, počeli su pregovori o novom “aranžmanu za produženo
finansiranje”. Od standby aranžmana se razlikuje po tome što se sredstva odobravaju na duži rok, jer su
namenjena korenitijim reformama. Korenitije reforme znače više potrebnog vremena za postizanje očekivanih
rezultata. Aranžman je odobren, a sredstva su korišćena u narednom periodu. Rezultati su pozitivno ocenjeni, a
sredstva su vraćena pre roka.

128. Odnosi SRJ sa Grupom svetske banke

(Grupa Svetske banke se sastoji od 5 institucija (IBRD, IDA, IFC, MIGA, ICSID). Ova grupacija je danas jedan
od najvećih izvora finansiranja zemalja u razvoju. Svojim resursima im pomaže da ubrzaju razvoj. Kada se kaže
Svetska banka, u užem smislu se misli na IBRD i IDA. Osnovna institucija Svetske banke je IBRD, koja je
osnovana još posle Drugog svetskog rata, sa ciljem pomaganja ratom razrušenoj Evropi. Osnovna zanimacija
Svetske banke se ogleda u dokumentu “Milenijumski razvojni ciljevi” (iskorenjivanje ekonomskog siromaštva i
gladi, osnovno obrazovanje, jednakost polova, smanjivanje smrtnosti dece, HIV…)
Nakon regulisanja odnosa sa MMF-om, omogućeno je da krenu pregovori o našem prijemu u članstvo Svetske
banke. I pre formalog početka pregovora o prijemu u članstvo, odobren nam je određen iznos bespovratne
pomoći. Glavni problem je prilično veliki dug koji je u tom trenutku već bio u docnji. Problem je rešen
odobravanjem povoljnog zajma za refinansiranje sa rokom vraćanja od 30 godina i kamatnom stopom od 1%.
Ono što je najvažnije, bio nam je odobren “IDA status”. Ovaj status se odobrava najmanje razvijenim zemljama
i omogućava pribavljanje sredstava po najpovoljnijim. Iako mi nismo bukvalno upadali u zadate kriterijume
(DP po glavi stanovnika, dug prema DP, dug prema izvozu), uzeli su u obzir da smo post-konfliktna zemlja i
obezbedili nam IDA status na tri godine. Naravno, važilo je pravilo da moramo da se pridržavamo dogovorene
ekonomske politike.
U narednim godinama smo koristili sredstva odobrena pod IDA statusom, a upotrebljavali smo ih za strukturne
i razvojne projekte.

45
129. Odnos SRJ sa EBRD
Evropska banka za obnovu i razvoj je osnovana početkom devedestih sa ciljem podsticanja zemalja Centralne i
Istočne Evrope na tržišni način privređivanja. To obuhvata strukturne reforme, privatizaciju, preduzetništvo,
pravni sistem… EBRD odobrava zajmove i državi i privatnom sektoru. EBRD se pojavljuje i kao investitor.
Pored toga, ima savetodavnu ulogu. Vlasnici EBRD-a su razvijene zemlje, mahom iz Evrope. Oni učestvuju u
dobiti banke.
Mogućnost da koristimo njihove kredite i usluge stekli smo nakon oktobarskih promena.
Najveći deo angažovanja ove banke je kroz kredite. Krediti su bili odobreni izvoznim preduzećima, za Koridor
10, za infrasturkturne projekte u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu… Pored toga, EBRD je najveći institucionalni
investitor u Srbiji.

130. Odnos SRJ sa EIB

Evropska investiciona banka osnovana je kad i Evropska ekonomska zajednica. Osnovni cilj je podrška
ravnomernom razvoju integracije, kako ne bi došlo do nezadovoljstva i destabilizacije. Radi na neprofitnoj
osnovi. Deceniju nakon osnivanja, odlučeno je da EIB počne da daje sredstva zemljama van EEZ. Reč je o
zemljama sa kojima se postoje sve jače instutucionalne veze i možda motivi za povezivanja. Kada EIB ulaže
van EEZ/EU, gleda se da ostvari makar posrednu korist za članice.
Kod nas, nakon oktobarskih promena, odobrili su sredstva za : finansiranje malih i srednjih preduzeća, Koridor
10, železnice, vodovod, autoput Beograd-Novi Sad, obnova školstva, kontrola letenja.

131. Odnos SRJ i BIS

Banka za međunarodne obračune je najstarija međunarodna finansijska institucija. Osnovana je pre IIWW sa
sedištem u Bazelu, Švajcarska. Osnivački cilj je unapređenje saradnje između centralnih banaka i pomoć u
međunarodnim plaćanjima. Danas je cilj banke briga o međunarodnoj finansijskoj sigurnosti. Zanimljive su
privilegije i imunitet banke. (imunitet, informacije, porez, nepovredivost informacija). Ova apsolutna
netransparentnost ostavlja prostor za velike zloupotrebe.
Skupština je održana 2001. i pritom su podeljene akcije SFRJ. SRJ je dobila trećinu akcija, deo zlata i nešto u
devizama. Zato su se devizne rezerve povećale za skoro 200 miliona $.

132. Rezultati pregovora sa Pariskom klubom poverioca

Pariski klub je grupa 20ak zemalja poverioca koje zajednički pronalaze način za rešenje duga neke treće zemlje.
Naziv potiče od pregovora koje je Argentina vodila pedesetih sa svojim poveriocima. Države članice se
dogovaraju o oprostu ili reprogramu duga treće zemlje.
SRJ je od Pariskog kluba zatražila otpis 70% duga i reprogram ostatka. Argument je bio loše stanje privrede.
Naši zahtevi su dobrim delom ispunjeni. Brzo je otpisana polovina duga, a još jedan manji deo je otpisan nakon
sklapanja aranžmana sa MMF-om.

133. Rezulati pregovora sa Londonskim klubom poverioca

Londonski klub poverioca je grupa poslovnih banaka koje pregovaraju o rešenju duga neke zemlje. Tako se
naziva od pregovora koje su banke vodile sa Zairom u Londonu 70ih godina. Uostalom, London je centar
međunarodnog bankarstva. Sastanak inicira zemlja dužnik, a pregovorima predsedava banka koja je najveći
poverilac.
Nakon oktobarskih promena, za otpis duga kod Londonskog kluba je bilo potrebno najviše vremena. Nakon
višegodišnjig pregovora, uspeli smo da izborimo otpis oko 60% duga i reprogram ostatka.
Dug Srbije prema Londonskom klubu je zamenjen za obveznice koje se kotiraju na berzi u Luksemburgu.
46
134.+135. SRJ, GATT i STO
Nivou zaštite unutrašnjeg tržišta se kroz istoriju različito pristupalo, ali se može prihvatiti da je period nakon
Drugog svetskog rata načelno usmeren ka liberalizaciji. U međunarodnoj zajednici, pod uticajem SAD, sazrelo
je mišljenje da bi međunarodnu trgovinu trebalo regulisati na multilateralnom nivou. Organizacija je trebalo da
se zove "Internacionalna trgovinska organizacija - ITO". Rezultati pregovara su objedinjeni u okviru ugovora
GATT, koji je trebalo da predstavlja samo prelazni sporazum do formiranja ITO. U Havani je potisana povelja i
sve što je preostalo bilo je da se ugovor ratifikuje u zemljama potpisnicama. Kongres SAD nije prihvatio
povelju, te je privremeni ugovor GATT nastavio da postoji narednih 50 godina do formiranja WTO.
SFRJ je uspešno učestvovala u sastancima GATT-a i na taj način obezbedila mnoge koncesije. Ipak, posle
raspada, SRJ je izbila status ugovornice, uz argument da je nemoguće automatstki naslediti status SFRJ.
Isključenjem nam je naneta velika šteta : izgubili smo ranije koncesije, pravo na korišćenje Opšte šeme
preferenijala, isključenje iz Urugvajske runde pregovora, prekid saradnje sa OECD, EFTA, EZ.
Nakon oktobarskih promena, podnet je zahtev za članstvo. Procedura nalaže da WTO formira radnu grupu, dok
mi prilažemo Memorandum o spoljnoj trgovini. Sve zainteresovane članice mogu pristupiti radnoj grupi i
oceniti spoljnu politiku zemlje. U sklopu Odgovora, mogu da traže izmene određenih mera.
Prvi utisak na našu spoljnu ekonomsku politiku bio je negativan, jer se smatralo da ekonomske mere Srbije i
Crne Gore nisu usaglašene. Zato se pristupilo harmonizaciji.
Ipak, nije postojalo političke volje za održanje zajednice. Zato su Srbija i Crna Gora kasnije nastavile odvojene
pregovore. Sve je to usporilo proces pridruživanja.

136. Efekti harmonizacije carinskih tarifa Srbije i Crne Gore

(Treba reći većinu stvari iz prethodnog pitanja da bi se razumelo čemu harmonizacija)
Jedan od aspekata spoljnotrgovinske politike je carinska politika. Stoga se pristupilo akcionom planu
harmonizacije. Postiglo se usaglašavanje preko 90% pozicija, a za ostatak se predvideo rok za usaglašavanje.
Harmonizacija je dovela do toga da se prosečno carinsko opterećenje u Srbiji smanji za par procenata i da se
smanji raspon carina na 0-30% ( u odnosu na 0-40%).
Smanjenje carinske zaštite je podrazumevalo formiranje dobre necarinske zaštite, ali postoje sumnje da ona nije
bila odgovarajuća.

137. Prekid ekonomske saradnje SRJ sa EZ

(Ovde treba reći nešto o Evropskoj zajednici. Integracija koja se u tom trenutku nazivala Evropska zajednica je
nastala 50ih godina pod imenom Evropska zajednica za ugalj i čelik. Ova zajednica je bila samo uvod u dublju
političku i ekonomsku integraciju. Nekoliko godina kasnije, iste zemlje su među sobom potpisale još jedan
ugovor, čime je stvorena „Evropska ekonomska zajednica“. U narednim godinama, ovi vidovi integracije su se
sjedinile u jedan i od tada ova grupacija zemalja sebe naziva „Evropskom zajednicom“. Kasnije su činjeni dalji
koraci ka jačanju integracije, koja je sada na nivou monetarne unije i naziva se Evropska unija. )
Za vreme SFRJ, naša saradnja sa EZ je bila prilično dobra. Bilo je više sporazuma i protokola zaključenih
između SFRJ i EZ, a naši proizvodi su na njihovom tržištu imali preferecnijalni tretman. Ipak, početkom 90ih,
zbog dešavanja na tlu SFRJ, EZ nam uvodi sankcije. Iako su sankcije na početku bile usmerene ka celoj SFRJ,
ubzo bivaju izuzete sve republike osim SRJ.
Sankcije su pojačavane u fazama :
- prvo je uveden embargo na vojnu opremu i blokiran je finansijski protokol,
- zatim je suspendovan preferencijalni trgovinski režim,
- kasnije je, po odluci Saveta bezbednosti, zabranjena trgovina sa SRJ sa izuzetkom hrane i lekova, ali je
tranzit kroz SRJ bio dozvoljen,
- naknadno i ukinut i tranzit strateških proizvoda preko SRJ,
47
 - totalno je ukinuta trgovina i tranzit, a vršena je zaplena imovine u inostranstvu.
Sankcije su ukinute tek nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u BiH. U narednim godinama su se polako
poboljšavali odnosi sa EU, te smo opet dobili preferencijalni tretman. Ipak, ubrzo je opet počeo novi niz
sankcija, što od EU, što od Saveta bezbednosti.
Tek nakon oktobarskih promena promena se opet, makar formalno, obnavljaju odnosi SRJ i EU. Ipak, trgovina
u apsolutnom iznosu bila je višestruko manja nego pre 90ih.

138.Robna razmena SRJ i EU

Tržište EU za nas ima tradicionalno veliki značaj. Tokom 80ih, gotovo polovina našeg izvoza bila je usmerena
na tržište Evropske zajednice ( tada se tako zvala EU ). Nakon uvođenja sankcija, dolazi do značajnog
smanjenja izvoza u tu oblast, po nekim procenama na svega 10% ukupnog izvoza.
Sa ukidanjem sankcija, udeo EU u našem izvozu se vraća na oko 40%, ali treba imati u vidi da je apsolutni
iznos nekoliko puta manji. U strukturi dominiraju proizvodi niže faze prerade: odeća, obuća, voće, povrće,
čelik…
Što se tiče uvoza, on je uvek gravitirao oko 40%. U vremenu nakon sankcija, u uvozu dominiraju reproaterijali i
proizvodi niže faze prerade, što ukazuje na veliki pad kupovne moći i ekonomskih potencijala.
Trajno obeležje naše trgovine sa EU je deficit. Uvek postoji tendencija da uvoz raste mnogo brže od izvoza.

139. Uporedni pregled strukture robne razmene SRJ i izabranih zemlja u tranziciji sa EU
EU predstavlja značajno tržište za našu zemlju. Naša privreda geografski teži ka EU, kako na strani izvoza tako
i na strani uvoza. EU je jedna od najvećih trgovinskih sila na svetu ako se posmatra u celini. Treba imati u vidi
da najveći deo trgovine zemlje EU obavljaju međusobno.
Poenta ovog pitanja je da utvrdi odnos u nastupu na tržištu Unije između nas i zemlja koje bi mogle da se
okarakterišu kao naši konkurenti.
Što se tiče nas, učešće SRJ u ukupnom uvozu EU se tokom 90ih smanjilo sa oko 2% na oko 0,1%, što je pad od
20X!! ( podaci su malo precenjeni jer je ovih 2% za SFRJ, a 0,1% za SRJ )
Sa druge strane, Mađarska je učešće povećala gotovo 4x. ( sa oko 0,5% na 2% ), a Poljska nešto manje 2x ( sa
oko 1% na oko 2% ).
Suština je: dok su druge zemlje višestruko povećale svoje učešće u uvozu EU, naša zemlja je višestruko
smanjila!
Analiza se može vršiti i iz ugla strukture, odakle se može zaključiti da su nekad zemlje istočne evrope,
uključujući i nas, na tržište EU izvozile prevashodno proizvode niže faze prerade.Tokom devedesetih, te druge
zemlje su uspele da povećaju fazu prerade, dok se naša dodatno smanjila.

140. Odnos SRJ i EU posle 2000. godine

*i ovde može da se spomene standardni uvod kao u prethodnim pitanjima – nešto o EEZ, EZ, EU…
Nakon oktobarskih promena, jedan od primarnih ciljeva naše zemlje bio je pristupanje EU. Da bi se taj cij
ostvario, neophodno je bilo izvršiti čitav spektar prilagođavanja u oblasti: prava, finansija, privatizacije,
liberalizacije… Zahtevi koji su morali da budu ispunjeni se su sastavni deo kopenhaških i mastriških
kriterijuma.
Na samom početku, ubrzo nakon oktobarskih promena, u Beogradu je održana konferencija gde se razgovaralo
o pripremama SRJ za evropske integracije, a učestvovale su zemlje koje su već počele proces pridruživanja,
kako bi podelile svoja iskustva. (Mađarska, Hrvatska….)

48
Par meseci nakon ove konferencije se odigrao i formalni sastanak između predstavnika SRJ i EU. Glavna tema
razgovora bila je potpisivanje Sprozuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji predstavlja specifičan vid
sporazuma formiran baš za zemlje Zapadnog Balkana koje imaju želju da postanu član Unije.
U narednim godinama EU je odobravala više kombinacija kredita i bespovratne pomoći.

141. Proces stabilizacije i pridruživanja EU

*opet može da se kaže nešto o EEZ, EZ, EU…
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je specifičan vid sporazuma koji je EU kreirala upravo formirala za
zemlje Zapadnog Balkana. Da bi se on potpisao, zemlja mora da prođe kroz izvestan proces prilagođavanja
finansijskog i pravnog sistema i sl..
Proces se deli u dve faze. U prvoj se proučavaju trenutni uslovi u zemlji i vrši se priprema administrativnih
struktura, a u drugoj fazi se vrši potpisivanje i sprovođenje.
Znači, zemlja je dužna da i pre i nakon potpisivanja samog sporazuma vrši reforme i podešavanja strukture.
Prvu fazu smo završili 2008. godine, kada smo potpisali SSP, a trenutno se nalazimo u drugoj fazi.

142. Kvantitativna ograničenja kao instrument spoljnotrgovinske politike SRJ

Svaka moderna zemlja mora da ima zaokružen paket carinske i necarinske zaštite kako bi omogućila što bolje
spoljnotrgovinske performanse.
Tokom 90ih, kvantitativna ograničenja su predstavljala značajno ograničenje normalnom odvijanju spoljne
trgovine zbog visokog stepena netransparentnosti (diskreciona prava). Tako visoka diskreciona prava su dovela
do toga da postoji diskriminacija među preduzećima, što u krajnjoj liniji vodi ka slabijim privrednim
performansama.
Tokom 99te, započet je proces liberalizacije, makar deklarativno. I dalje je u praksi postojalo značajno
uplitanje. Postoje tri kategorije :
1) Slobodan uvoz i izvoz,
2) Sa dozvolom,
3) Uz kvote (nije isto što i kontigenti, jer se kod kontigenata administrativno vrši alokacija na preduzeća).
Dodatan problem odvijanju spoljne trgovine je predstavljao zakon koji je zahtevao od preduzeća koja se bave
ST da drže 10.000DEM na računima. To je mnoge obeshrabrilo, smanjilo našu izvoznu ponudu i
monopolizovalo izvoznu cenu. Uvek je bolje osloniti se na politiku ravnotežnog kursa nego upravljati putem
carinskih i necarinskih ograničenja.

143. Carinska politika SRJ

Svaka moderna zemlja mora da ima zaokružen paket carinske i necarinske zaštite kako bi omogućila što bolje
spoljnotrgovinske performanse.
Ponderisano prosečno carinsko opterećenje u 99oj godini je bilo 16% (nešto veće od neponderisanog). Ipak,
praksa diskrecionog oslobađanja od carina učinila je da je prosek naplaćenih carina bio duplo manji.
Pored toga, tadašnje carine karakterisao je visok stepen disperzije, u rasponu od 0-40%.

144. Liberalizacija spoljne trgovine posle 2000te

Svaka moderna zemlja mora da ima zaokružen paket carinske i necarinske zaštite kako bi omogućila što bolje
spoljnotrgovinske performanse. Tokom 90ih naša zaštita je bila nekoznsistentna, nije bila planski osmišljena,
imala je složene administrativne procedure, nije se dobro sprovodila.
49
Nakon oktobarskih promena dolazi do značajnih promena :
1) Pojednostavljenje (više transparentnosti znači manje korupcije),
2) Ukinut je obavezni depozit od 10.000 DEM,
3) Ukinuta je obaveza prijave zaključenih poslova kod NBJ,
4) Ukinuta je odluka o obaveznoj prodaji deviza
Ipak, nisu mogli svi problemi i nedostaci odmah da se reše, tako da su se u narednom periodu rešavali problemi
necarinske i carinske zaštite. U saradnji sa MMF-om smo :
1) Ukinuli većinu necarinskih zaštita,
2) Usvojili novu carinsku tarifu sa manjim prosečnim opterećenjem i manjim rasponom(0-30%)
Dalja saradnja pretpostavljala je još veću, ali postepenu liberalizaciju.

145. Disperzija carinskih stopa SRJ

Tokom devedesetih, disperzija carinskih stopa je bila prilično visoka (0-40%). Tako visoka disperzija otvara
mogućnosti privida o realnoj zaštiti, a i loša je što stavlja domaće privredne subjekte u neujednačen položaj.
Liberalizacija nakon oktobarskih promena je smanjila ovaj raspon na 0-30%, a postavljeni su i planovi za dalje
smanjivanje.
Dalje smanjivanje i dalja liberalizacija zahtevaju kreiranje čvrstog i stabilnog ekonomskog sistema koji može
da se izbori sa konkurencijom.

146. Problemi i rešenja u deviznom sistemu od raspada SFRJ do 2000. godine

Kao i svi ostali sistemi, i monetarni sistem je doživeo krah tokom početka 90ih godina. Raspad unutrašnjeg i
gubitak spoljnog tržišta su napravili veliki jaz između ponude i tražnje, što je probudilo inflaciju. Inflacija je
obezvredila poreske prihode, na šta je država odgovorila primarnom emisijom. Primarna emisija dovela je do
razvoja hiperinflacije.
Na put hiperinflaciji stalo se Stabilizacionim programom 1994. godine, koji je za cilj imao stabilizaciju cena,
kursa i obnovu poverenja i proizvodnje. Obnova deviznih rezervi trebalo je da se obezbedi kroz obaveznu
prodaju deviza ( četvrtina izvoznih prihoda ).
IPAK, nije održana stabilnost deviznog sistema. Problem je bio loše određen devizni kurs, koji je bio precenjen.
Iz ugla preduzeća koja žele da kupe devize da bi nešto uvezla, takav kurs je bio OK, ali izvoznicima to nije
odgovaralo. Više im je odgovaralo da ih ne vraćaju iz inostranstva, ili, ako ih vrate da ih prodaju po
nezvaničnom “šticovanom” kursu.
ISHOD: devizne rezerve su se smanjivale.
Tek nakon oktobarskih promena je proglašena devalvacija. Razlika između zvaničnog i nezvaničnog kursa se
smanjivala, tako da na kraju više nije bilo razloga za postojanje crnog tržišta. Nakon te devalvacije, ubrzo se
prešlo na kontrolisano fluktuirajući kurs.

147+148. Karakteristike deviznog sistema posle 2000te

Nakon oktobarskih promena, ceo ekonomski sistem su zahvatile duboke reforme. Jedna od sfera koju su
zahvatile duboke promene je i devizni sistem.
Visok priliv deviza omogućio je inicijalnu stabilnost deviznog sistema jer je ponuda mogla da zadovolji tražnju.
Priliv deviza uglavnom potiče od menjačkih poslova, jer su ljudi menjali kućnu ušteđevinu. Ovaj čin svedoči o
rastu nezaposlenosti. Rast nezaposlenosti se u tom trenutku nije smatrao problememom, jer se smatrao za

50
privremeni fenomen vezan za svaku tranziciju. Znači, bez obzira na loše performanse realne sfere, monetarna se
kretala u dobrom pravcu.
Uvođenje konvertibilnosti i kontrolisano fluktuirajućeg kursa je predstavljalo neke od stvari koje su bile u duhu
liberalizacije i prihvatanja sistema kakav vlada u zapadnim zemljama. Konvertibilnost znači dodatan rizik od
produbljivanja deficita, mogući porast nezaposlenosti zbog skretanja tražnje na inostrane proizvode… Ali i
porast sloboda, i poverenja, što je moguće bio jedan od političkih ciljeva u to vreme. Kada se kaže “poverenje”,
misli se da su ljudi sada spremni da svoje devize štede u bankama, čime se povećava investicioni potencijal
privrede. Da bi se konvertibilnost održala, neophodne su dobre ekonomske performanse. (Ovde se prevashodno
misli na izvozne prihodne neophodne da se održi dovoljna ponuda strane valute. Devize iz menjačkih poslova
ili privatizacionih prihoda su samo privremeni izvori deviza i ne mogu se smatrati “dobrim ekonomskim
performansama”)
Pored toga, može se pretpostaviti da je valuta u tom trenutku bila precenjena. Cilj je bio da se građanima vrati
poverenje u valutu, a inflacija koja bi nastala zbog pada vrednosti valute nije bila ono što je u tom trenutku
politički prihvatljivo.
Zakon iz 2002. godine je doneo:
- kontrolisano fluktuirajući kurs,
- odluku da se kurs formira na međubankarskom deviznom tržištu gde se na strani ponude obično javlja NB,
a na strani tražnje poslovne banke,
- kupoprodaja se odigrava ne tzv. “međubankarskom sastanku”,
- odluku da banke mogu trgovati i međusobno kako sa potrebe komitenata, tako i za potrebe sopstvenog
deviznog potenicijala ( iako postoje određena ograničenja po pitanju količine).
Ubrzo je uvedena i elektronska trgovina.
Po ovom zakonu, za tekuće transakcije važi totalna liberalizacija, dok za kapitalne postoje ograničenja. Neka od
ograničenja su:
1) Ulaganje nerezidenata u domaće kratkoročne HOV,
2) Ulaganje rezidenata u inostrane investicione fondove…
Isto tako, zabranjeno je plaćanje inostranstvu direktno stranom valutom, već samo preko ovlašćene banke.

149. Obeležja platnog bilansa Srbije posle 2000. godine

Osnovno obeležje platnog bilansa Srbije u periodu posle 2000. godine je rast deficita bilansa tekućih
transakcija. Deficit je uvećan sa 1,7% BDP-a iz 2001. na 21,6% BDP-a u 2008. godini.
Dolazi do porasta vrednosti robnog izvoza u 2005. godini iz sledećih razloga:
- bolja snabdevenost sirovinama i repromaterijalima iz uvoza postignuta 2004. godine zbog uvođenja PDV
- uvođenje povraćaja PDVa što je stimulisalo izvoznike da izvoz iskazuju u punoj vrednosti
- mogućnost korišćenja preferencijalnog tretmana pri izvozu na tržište EU (ovo je mogućnost za trajnije
povećanje izvoza)
- potpisani ugovori o slobodnoj trgovini sa sa zemljama potpisnicama Pakta o stabilnosti, zatim
- privatizacija i restrukturiranje preduzeća,
- olakšan izvoz tekstilnih proizvoda na tržište EU...
Dinamičan izvoz zadržan sve do 2007. ali zbog povećanog uvoza i usporavanja izvoza deficit raste. Ovakav
dugoročni deficit ne može da se pokrivati očekivanim prilivom SDI, porastom deviznih rezervi zbog otkupa
efektive građana ili porastom inostrane zaduženosti jer je to rizično. Zbog toga je neophodno stvoriti održiv rast
izvoza roba i usluga, koji može smanjiti trgovinski deficit i vremenom dovesti do deviznog priliva koji bi
omogućio kupovinu sirovina i repromaterijala.

51
U 2008. naše učešće deficita tekućeg računa u BDP-u je 26,6%, a u 2011. 16,6%.
Tendencija širenja trgovinskog deficita zaustavljena je 2009. godine, kada je iznosio 7,1 mlrd. dolara, a u 2010.
je bio još niži. Tek je u 2011. neznatno povećan u odnosu na 2009. (na 7,2 mlrd. dolara). Zahvaljujući
smanjivanju trgovinskog deficita, smanjen je i deficit tekućeg računa u BDP-u na 7,2% u 2009., odnosno na
7,4% u 2011. godini.
Finansiranje deficita: Najvećim delom od izvoza usluga, doznaka rednika u inostranstvu i zaduživanjem u
inostranstvu. Poslednjih godina aktivirano je novo zaduživanje u inostranstvu kao vid povlačenja deviznih
sredstava, gde komercijalne banke pozajmljuju sredstva od svojih centrala u inostranstvu, koja zatim pretvaraju
u dinare i plasiraju u zemlji po visokim kamatnim stopama.

150. Usluge u platnom bilansu Srbije posle 2000. godine

Usluge su značajna prihodna stavka u našem PB. Međutim, veći deo priliva od izvoza usluga troši se na
plaćanje uvoza usluga. U periodu 2000-2004. ostvarivali smo suficit (880 mil. dolara), ali od 2005-2008. deficit
(706 mil. dolara). Najvažnije stavke su saobraćaj, turizam i razne poslovne usluge. Ulaganje u uslužni sektor,
porast SDI i dogradnja infrastrukture mogu značajno doprineti porastu profitabilnosti ovog sektora. Za strane
investitore pogotovo mogu biti interesantne mogućnosti za razvoj kontinentalnog i banjskog turizma.
Uprkos deficitu, nema sumnje da usluge predstavljaju značajan izvor deviznog priliva Srbije, što se vidi po
suficitu od 250 mil. dolara u periodu 2008-2011.

151. Tekući transferi u platnom bilansu Srbije posle 2000. godine

Deficit bilansa robe i usluga posle 2000. značajno je ublažavan prilivom po osnovu tekućih transakcija – gde
ključnu ulogu imaju devizne doznake radnika i iseljenika i otkupljena efektiva građana(priliv od menjačkih
poslova). Priliv doznaka je 2011. godine činio 7% BDPa Srbije. Otkup deviza je sve do 2007. bio značajniji od
doznaka, ali od te godine je manji od doznaka. Inače neto priliv od menjačkih poslova direktno ide u devizne
rezerve NBS i služi za pokriće spoljotrgovinskog deficita (2007 neto priliv 1,5 mln). Deo ovog priliva ima
poreklo iz podignute efektive sa deviznih računa građana, ali deo se ne može registrovati u bankarskim
kanalima jer ga građani unose u vidu keša u zemlju. Ako se doznake većim delom koriste za potrošnju one se
slivaju u devizne rezerve, ali ako se polažu kao štednja u banke onda povećavaju kreditni potencijal banaka koji
može biti plasiran u proizvodnju.
Analizi priliva doznaka se može pristupiti sa dva aspekta:
1. Altruistički motiv se zasniva na ekonomiji porodice: briga o porodici; doznake šalje u svoju zemlju zbog
brige o zadovoljenju potreba svojih rođaka;
2. Portfolio pristup – motiv: investicioni; Emigranti teže sticanju dohotka i raspodeljuju ga na kupovinu aktive u
inostranstvu i svojoj zemlji.
Priliv doznaka može se podstaći:
- jačanje konkurencije između banaka da bi se smanjili transakcioni troškovi (oko 13% iz SAD)
- stvaranje novih finansijskih proizvoda da bi privukli emigrante da okamate sredstva
- ojačavanje kreditnih unija i mikrofinansijskih institucija
- promocije gradskuh udruženja u cilju laganja doznaka u projekte opština
- uspostavljanje poslovnih veza sa inostranstvom (ponuda obveznica,olakšavanje investicija u zemlji)
- podstiv+canje dijaspore da zemlji stavi na raspolaganje svoj intelektualni kapital
Inače na računima naših banaka se nalaze i značajna sredstva stranaca, i radi se o prilično velikom iznosu. Deo
tog iznosa obično bude konvertovan u dinare prilikom potrošnje. U periodu 2000-2011. značajan izvor
sredstava je bila inostrana pomoć. Ali na ovo ne treba računati u narednim godinama, pa treba učiniti sve da se
poveća konkurentnost našeg izvoza.

52
152. Strane direktne investicije u Srbiji
Ovo najčeće predstavlja izuzetno značajan, kvalitetan i poželjan izvor deviznog priliva u Srbiji. Investicije treba
do omoguće restruktuiranje domaće privrede. (SDI se mogu realizovati kroz kupovinu akcija ili udela u
preduzeću, ali i kroz koncesije i BOT aranžmane). Dominantan deo priliva SDI u periodu 2000-2011. se
ostvario kroz privatizaciju, a sredstva su se slila direktno u budžet.
U periodu od 2000-2011. ukupno je bilo 20 mlrd. $ SDI. Najmanje je bilo 2000, svega 10 miliona, a najviše
2006., preko 4 mlrd. (2008. su investicije bile oko 2,5MLR, 2009. oko 1,5MLR – što je loše, jer je daleko ispod
onog što se smatra za potrebno. Najveći investitori su Telenor, Gasrpomnjet, Fijat.). Bugarska i Rumunija imale
su znatno veće investicije od nas zbog bliže saradnje sa EU. A BiH, Albanija i Makedonija zajedno privukle su
manje od nas. Najveće učešće SDI u BDP imala je CG, mi oko 15% (2006).
Potrebno je ostvariti potrebnu klimu za postprivatizacione investicije: porez na profit (kod nas povoljno-nizak),
politička stabilnost, pravna i ekonomska stabilnost, infastruktura, obrazovanje....

153. Zaduživanje Srbije u inostranstvu posle 2000te

Zaduživanje u inostranstvu je stabilan kanal finansiranje deficita tekućeg bilansa. Zaduživanje treba da bude
takvo da povećane performanse u budućnosti omoguće blagovremeno vraćanje duga.
Ukupan spoljni dug Srbije na kraju jula 2012. iznosio je 24,4 mlrd €, a 10,2 mlrd. dolara na kraju 2000.
Na porast zaduženosti najviše je uticalo zaduživanje preduzeća i banaka u inostranstvu. Iako su ovo
srednjoročni krediti, može biti vrlo opasno ako se krediti povuku u kratkom roku.
Zahvaljujući finansijskoj krizi u svetu, zaduživanje Srbije u inostranstvu je usporeno u 2011. godini.
Učešće spoljnog duga u BDP 2011. bilo je oko 77,5% (24,1 mlrd. dolara);
Učešće duga u izvozu 210,3% (visokozadužena zemlja);
Učešće otplate duga u izvozu 35% (a 25% je granica visoke zaduženosti).
U narednom periodu treba voditi računa kako o nivou zaduženosti, tako i o svrsi zaduživanja, odnosno
mogućnosti da se preuzete obaveze uredno izmiruju. To posebno važi za budžetsku potrošnju.

154. Devizne rezerve Srbije

Devizne rezerve predstavljaju stranu aktivu koja je pod kontrolom monetarnih vlasti i na raspolaganju
monetarnim vlastima za potrebe direktnog finansiranja neravnoteže u bilansu plaćanja, indirektnog regulisanja
neravnoteže putem intervencija na deviznom tržištu, radi uticaja na devizni kurs, i za ostale potrebe.
Devizne rezerve zemlje, između ostalog, služe za obezbeđenje međunarodne likvidnosti zemlje, ostvarivanje
kvantitativnih zadataka monetarne politike, kao i za lakši pristup međunarodnim tržištima kapitala.
Nivo deviznih rezervi koristi se kao jedan od indikatora kvaliteta ekonomske politike i investicione klime, tako
da je adekvatan nivo deviznih rezervi važan i za održanje poverenja međunarodne javnosti.
Devizne rezerve Narodne banke Srbije čine:
- potraživanja Narodne banke Srbije na računima u inostranstvu,
- hartije od vrednosti kojima raspolaže Narodna banka Srbije i koje glase na inostrane novčane jedinice,
specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod Međunarodnog monetarnog fonda, zlato, i efektivni strani
novac.
Devizne rezerve NBS od 2,9 mlrd. evra 2002. godine su porasle na 12,8 mlrd. evra krajem 2011. godine.
Zadovoljavajući nivo deviznih rezervi služi kao činilac poverenja stranih poverilaca u sposobnost države da
blagovremeno izvršava obaveze plaćanja.

53
155. Trgovinski bilans Srbije posle 2000. godine
Trgovinski bilans Srbije u periodu posle 2000. godine obeležen je rastućim trgovinskim deficitom. Porast ovog
deficita posledica je rasta deficita bilansa tekućih transakcija. Naročito velik porast deficita tekućih transakcija
je zabeležen 2008. kao posledica velikog porasta vrednosti robnog uvoza. Međutim ovaj deficit je postojao i
prethodnih godina što znači da je zapravo rezultat loše strukture proizvodnje.
Učešće robnog izvoza Srbije u BDP-u 2011. bilo je samo 27,1%. Nedovoljan rast izvoza može dovesti do
produbljivanja neravnoteža. Došlo je do porasta inostranog duga, što nije promaklo MMF-u, pa su nam
sugerisali smanjivanje deficita bilansa tekućih transakcija na 10% BDP.
Prosečno učešće robnog izvoza u BDP je u periodu od 2007.-2011. bilo 32,8%, a uvoza 52,6%. Obe veličine
zaostaju za prosekom i nakon odvajanja država zadržane je ista tendencija. To pokazuje da Srbija još nije
dostigla poželjan nivo otvorenosti privrede.
U budućnosti se mora povećavati učešće izvoza u BDP zbog otplate dugova i neophodnog uvoza. Da bi se to
postiglo potrebno je restrukturirati realni sektor privrede, ojačati finansijske institucije koje bi se bavile
finansiranjem proizvodnje za izvoz, doneti strategiju izvoza, privući SDI, TNK da bismo se uključili u
međunarodne lance proizvodnje i prodaje...

156. Održivost deficita tekućeg računa

Razmere deficita tekućih transakcija Srbije upućuje na pitanje njegove održivosti. Kada posmatramo zemlje
centralne i istočne Evrope i njihove platne bilanse iz 2011. godine - sve njih (isključujući Sloveniju) karakterišu
deficiti bilansa tekućih transakcija. A kod svih njih uzrok ovog deficita je trgovinski bilans. Od ovog pravila ne
odstupa ni Srbija, a ”lideri” po deficitu trgovinskog bilansa su CG, BiH, Letonija i Bugarska. U svim ovim
zemljama, kao i Srbiji, je neophodno izvršiti restrukturiranje proizvodnje u cilju povećanja konkurentnosti,
doneti strategiju izvoza, povećati izvoz proizvoda veće dodate vrednosti i savremenih tehnoloških
karakteristika.
Potpisivanje CEFTA (Central European Free Trade Agreement) je donelo mogućnost povećanja trgovine u
ovom regionu. Iako su ukinute međusobne carine među članicama još uvek važe necarinske barijere, ali se
očekuje u budućnosti ujednačenje uslova poslovanja na celom području. Da bi se uspešnije osvajali segmenti
ovakvog tržišta neophodno je diferencirati proizvode, ali su za to potrebna ulaganja u savremenu tehnologiju
koju danas uglavnom koriste TNK. Pošto su TNK već prisutne u većini zemalja članica logično je da će one
nekako među sobom ”podeliti” tržište, a ne ući u neku bespoštednu borbu. Za lokalna preduzeća, naročito mala
i srednja (MSP) je izuzetno bitno da ulaze u saradnju sa njima ne bi li tako postali deo međunarodnih lanaca
proizvodnje i prodaje. Takođe ovakvim otvaranjem se očekuje jačanje konkurencije na domaćem tržištu pa je
domaćim preduzećima dobro da blagovremeno stupe u kontakt sa inostranim preduzećima u cilju proizvodnje
delova, sklopova i podsklopova za inostrane naručioce. Naravno bitno je još stvoriti i povoljan ambijent za
privlačenje SDI ne bi li se izvršilo restrukturiranje domaće proizvodnje.
Mada je spoljni privatni dug veći od spoljnog javnog i javno garantovanog duga (11,2 mlrd. u julu 2012.), to ne
znači da se sme ”zažmuriti” pred rastućim spoljnim privatnim dugom (spoljna zaduženost privatnog sektora).
Generalno Srbija se zadužuje jer su joj potrebne investicije za privredu, ali to povećava osetljivost zemlje zbog
otplate dugova. Takođe nerazuđenost izvoza tj. visoko učešće izvoza metala, minerala i hrane takođe povećava
osetljivost privrede na pogoršanje odnosa razmene. Potrebno je diversifikovati izvoz i umanjiti zavisnost
izvoznih prihoda od kolebanja svetskih cena primarnih proizvoda, tj. povećati izvozne prilive kako bi oni
zamenili zaduživanje u finansiranju deficita.
Da i se privukle SDI neophodno je shvatiti da strane investitore interesuje profitabilnost investicije ali i opšti
rizik ulaganja. Zato je bito usmeriti napore da se ovi faktori poboljšaju. Trebalo bi takođe intenzivno raditi na
tome da priliv kapitala radnika i iseljenika zameni privatno zaduživanje preduzeća u inostranstvu kao vid
pokrivanja deficita tekućih transakcija.
Bitno je i smanjivanje javnu potrošnju zbog održavanja makroecc.stabilnosti, slabljenju inflatornih pritisaka,
tako bi se mogla umanjiti restriktivna monetarna politika, uz pozitivan uticaj na smanjenje kamatnih stopa.

54
157. Izvoz i uvoz Srbije po nameni proizvoda posle 2000.
Proizvodi po nameni se dele na: reprodukcioni materijal, oprema i gotovi proizvodi.
Izvoz: Dešavanja tokom 90ih učinila su da je naša inače loše struktuirana privredna postane još gora. U 2007.
polovina izvoza je išla na repromaterijal, trećina na potrošnu robu a svega 13% na kapitalne proizvode. Od toga
su 65% bili poluproizvodi. Posle 2000 opadalo je učešće mašina i auto delova zarad povećanja učešća
prehrambenih proizvoda. Sirovine su činile preko 60% izvoza od 2005. godine, dok su finalni industrijski
proizvodi činili mnogo mali deo izvoza.
Uvoz: Našu privredu karakteriše visoka uvozna zavisnost. To je problem koji potiče još iz najranijeg doba
postojanja SFRJ, a uzrok mu je nadprosečno investiranje u prerađivačku industriju. Velika količina uvozne
komponente nije sama po sebi problem ako bi se rezultati te proizvodnje izvozili. Ali, s obzirom na veliku
usmerenost ka domaćem tržištu, platni bilans se nalazi pod velikim pritiskom. U uvozu repromaterijal je činoi
trećinu, kapitalni proizvodi četvrtinu a ostatak su bila potrošna dobra. Od toga 63% su bili poluproizvodi. U
periodu 2001-2011. dominiraju takođe sirovine, sa oko 65% učešća.
Poboljšanje je moguće:
• povećanjem učešća investicija u BDP-u - tj. ulaganjem u izvozno orjentisanu proizvodnju i jačanjem njene
konkurentnosti.
• smanjenjem udela javne potrošnje u BDP-u - čime bi se više sredstava odvajalo za investicije. Tome je
pomogla privatizacija.
Najveći spoljnotrgovinski partner Srbije su evropske zemlje i EU. Oko 58% izvoza i 55% uvoza vezano je za
EU. Posmatrano po zemljama najznačajniji spoljnotrgovinski partneri su nam Nemačka, Italija i Rusija. Sa
Rusijom smo ostvarili najveći deficit, a sa Bih, CG i Makedonijom suficit. Ulazak u EU proširi će tržište ali i
doneti jaču konkurenciju.

158. Otvaranje Srbije prema inostranstvu

Nakon 2000. Srbija je preduzela konkretne korake ka liberalizaciji spoljne trgovine:
1) Ukinuta obaveza registrovanja spoljnotrgovinskih poslova kod NB,
2) Ukinuta obaveza držanja 10.000 DEM kao depozit za ST preduzeća,
3) Ukinut dobar deo necarinskih ograničenja (za uvoz čelika i strateške proizvode)
4) Smanjene su carine u sklopu harmonizacije sa Crnom Gorom na oko 7%,
5) Smanjen je raspon na 0-30% carinskih stopa.
Nekoliko godina kasnije kreirana je i nova Carinska tarifa 2005. koja ima slično opterećenje, raspon od 0-30%,
oko 10.000 oznaka. Treba napomenuti da je ova carinska tarifa prilično liberalna, jer preko pola svih pozicija
ima carinu 1-5%, a samo mali deo ima najviše carinske stope. Carinska tarifa je dvokolonska, jedna kolona za
zemlje sa kojima imamo potpisanu klauzulu najvećeg povlašćenja, a druga za ostale zemlje sa 70% većom
carinom. Takođe su i repromaterijal i sirovine koje se ne proizvode u zemlji oporezovani najnižom carinom.
Ubrzo nakon donošenja ove carinske tarife, donet je zakon o izmenama i dopunama carinske tarife (2007) sa
ciljem:
- usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom,
- proširivanje ovlašćenja Vlade pri promeni carinske tarife,
- povećanje carina za cigarete.
Kao potpisnici Međunarodne konvencije o harmonizovanom sistemu naziva i šifarskih oznaka dužni smo da
sve promene koje se donesu uvrstimo u našu CF.
Što se tiče SDI Zakon o deviznom poslovanju je izjednačio prava za domaće i strane rezidente, mada još uvek
postoje teškoće oko sticanja vlasništva nad zemljištem.

55
Takođe se dosta učinilo i u pravcu usklađivanja naših standarda sa standardima EU što će olakšati protok
proizvoda. Standardi se mogu koristiti kao vid necarinskih barijera.
Od velikog značaja za naše st odnose je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2008) kao i
intenzivni pregovori o ulasku u WTO. To će privući SDI TNK koje uključuju domaća MSP u svoje lance
snadbevanja. Sve će to povećati izvoz. Najbolji primer je US Steel. Međutim neretko se dešava da TNK
isključuju domaća preduzeća i snadbevaju se iz svojih kompanija iz inostranstva, što može povećati uvoz i
poništiti pozitivne efekte na privredu.

159. Ograničavajući činioci rasta izvoza Srbije

Visoke kamatne stope na domaćem tržištu zbog restriktivne monetarne politike usled visoke inflacije,
uključujući i visoke razlike između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa. Ovo podstiče preduzeća da se zadužuju
u inostranstvu. Takođe je i problem nespremnost banaka da daju povoljne kredite za proizvodnju zbog visokog
rizika naplate izvoznog posla i nedostatka sredstava države da osigura ove rizike.
Loša proizvodna struktura kao i zaostajanje u tehničko-tehnološkom smislu. Od privatizacije i SDI se očekuje
da ovo promene ali se neretko dešava da ova preduzeća u stranom vlasništvu postaju neto uvoznici.
Neusklađenost domaće izvozne ponude sa strukturom svetske uvozne tražnje i niska specijalizacija izvoza.

160. Konkurentnost izvoza Srbije

Konkurentnost se kroz ekonomsku literaturu definisala različito, ali u principu, ona čini sposobnost zemlje da
plasira i proda određene proizvode na svetskom tržištu, a da pritom ne ugrozi realan privredni rast i dohodak
stanovništva (što bi se inače desilo da izvoz zasniva na subvencijama). Naša privreda, koja se inače nikad nije
krasila preteranom konkurentnošću, i to malo je izgubila kroz sankcije i loše ekonomsko-političko stanje tokom
90ih. Naša konkuretnost je podbacila i u cenovnim i u necenovnim aspektima (necenovni aspekti su kvalitet,
dizajn, IR, obrazovanje...)
Raspad zemlje i sankcije učinili su da naša ionako nezavidna izvozna komnkurentnost postane još gora. Srbija
daleko zaostaje u tehnološkom, organizacionom i upravljačkom smislu, pa je gubitak konkurentnosti veoma
teško nadoknaditi. Od priliva SDI kroz privatizaciju mnogo se očekivalo ali je u zemlju umesto nove ušla
zastarela tehnologija koja nije u skladu saevropskim standardima. U izvozu i dalje dominiraju poluproizvodi i
idalje smo visoko uvozno zavisna privreda.
Naš veliki problem je i taj što se sektor radno-intenzivnih proizvoda još uvek nije dovoljno oporavio da bi
omogućio korišćenje komparativnih prednosti jeftine a dovoljno kavalifikovane radne snage. Ovo je naša
prednost u ondosu na razvijene zemlje. Tek 2006. primećen je oporavak tekstilne industrije koja je ranije
donosila značajan devizni priliv. Poboljšanju može doprineti povezivanje domaćih preduzeća u klastere i
povezivanje domaćih MSP sa velikim ino partnerima, ali u ovo treba da se uključi država.
Za merenje konkurentnosti često se koriste nprosečne nadnice iskazane u nekoj međunarodnoj valuti.
Istraživanja pokazuju da su troškovi rada u našuj zemlji bili skoro isti kao u BiH i CD, ali veći nego u
Rumuniji, makedoniji, Bugarskoj i Albaniji, dok su u Hrvatskoj bili duplo veći nego kod nas. Iako niski
troškovi rada privlače SDI ove investicije nisu bile usmerene na izvozni već na domaći sektor (pretežno
industriju hrane i pića, trgovinu i bankarski sektor). Naša zemlja ima veću troškovnu konkurentnost
kvalifikovane rs u odnosu na nekvalifikovanu (najveću konkurentnost nkv rs ima Albanija).
Većina zemalja jugist Evrope na početku tranzicije oslanjala se na izvoz intenzivan nekvalifikovanim radom u
oblasti tekstila i nameštaja. Neke od zemalja su se preokrenule na izvoz delova i komponenti što im je
omogućilo povezivanje sa međ. Proizvodnim lancima (automobilska industrija i informaciona tehnologija) pa je
izvoz ovih proizvoda poovećan 5 puta, dok je nas učešće u industrijskom izvozu opadalo i 2005 bilo oko 3%
(najbolja je bila Rumunija) .
Priliv SDI je presudan za unapređenje konkurentnosti našeg izvoza. Kako su strani investitori zainteresovani za
proizvodnju delova i komponetnti, oni će donositi investicioni kapital, savremenu tehnologiju, iskustva i
upravljačka znanja.
56
Jedini način je da se poveća izvoz je :
- Omogućiti što veći priliv investicija.
- Treba omogućiti saradnju između preduzeća (klasteri).
- Formirati brend.
- Osposobiti menadžment.

161. Investiciona klima u Srbiji

Nepovoljna investiciona klima može dovesti do rasta troškova poslovanja, što direktno utiče na konkurentnost
preduzeća u Srbiji i deluje nepovoljno na formiranje novih izvozno usmerenih preduzeća i priliv SDI u ove
sektore. Investiciona klima je na mnogo gorem nivou nego što bi trebalo da bude. Zbog toga, strane direktne
investicije u Srbiju često zaostaju za drugim zemljama, a pored toga, zbog niskog standarda, ni unutrašnje
investiranje nije dovoljno (ljudi nisu motivisani da štede u bankama zbog nepoverenja i niskih kamatnih stopa).
Svetski ekonomski forum u svom izveštaju o konkurentnosti za 2012-2013. godinu rangira Srbiju na 95. mesto
od 144 zemlje, u pogledu njene ukupne konkurentnosti.
Važni faktori koji zahtevaju manje ili veće modifikacije :
- zakonodavstvo (porezi, vlasnička prava, preobimna i komplikovana regulativa),
- sudstvo,
- politička stabilnost,
- pribavljanje finansijskih sredstava,
- integracije radi povećanja raspoloživog tržišta,
- ulaganje u infrastrukturu,
- potencirati investicije koje za cilj imaju izvoz,
- ne posmatrati sredstva dobijena od privatizacije kao izvor potrošnje, već daljeg investiranja.

162. Izvozne mogućnosti Srbije u zoni slobodne trgovine

Stvaranje Zone slobodne trgovine omogućava povećanje izvoza svim članicama i pojačava konkurenciju.
Sprovedena anketa u zemljama zapadne Evrope pokazuje da četvrtina ispitanika očekuje znatno poboljšanje
trgovine stvaranjem ove zone, ali isto toliko ispitanika smatra da neće doći do poboljšanja zbog necarinskih
barijera. 12% ispitanika nije bilo informisano o ovom sporazumu.
Važno je da država stvori sve institucionalne pretpostavke kako bi najpre MSP imala koristi od ove zone. Tj.
Treba smanjiti troškove trgovine sa inostranstvom, finansirati proizvodnju namenjenu izvozu, osigurati izvozne
poslove itako poboljšati konkurentnost. Ovo će takođe delovati podsticajno i na priliv SDI, jer će postojeće
prednosti zemačja Zapadnog Balkana biti povećane većom kupovnom moći Regiona, slobodnim protokom
robe, usliga i kapitala.

163. Jedinstveni multilateralni sporazum o slobodnoj trgovini u JI Evropi

Nakon oktobarskih promena, jedna od osnovnih stvari koje je naša zemlja uradila bilo je obnavljenje odnosa sa
postojećim integracijama. S obzirom da iz logičnih razloga nismo mogli tek tako da postanemo deo neke
integracije (EU, EFTA, CEFTA), jedina preostala mogućnost je da sa drugim sličnim zemljama sklopimo
ugovore. Zona slobodne trgovine formirana je na osnovu niza bilateralnih sporazuma između Srbije i Crne
Gore, Makedonije, BiH, Hrvatske, Rumunije, Moldavije i Albanije.
Zbog komplikovane mreže bilateralnih sporazuma, javila se ideja da se to sve podvede pod jedan sporazum.
Ipak, Hrvatska koja je u tom trenutku slučajem okolnosti preostala kao jedini član CEFTA sporazuma, izašla je
sa predlogom da se modifikuju uslovi ulasa u integraciju i da zemlje koje su do sada imale mrežu bilateralnih
57
ugovora udju u CEFTU. Nakon što su isključena pravila da zemlja član mora biti članica WTO i da mora imati
potpisan „Sporazum i stabilizaciji i pridruživanju“, postali smo članica takozavne CEFTA 2006 integracije.
Prednosti :
1) harmonizovani, pregledniji i transparentniji odnosi unutar regiona, za razliku od mreže bilateralnih
odnosa koji dovode do zamršenih trgovinskih odnosa;
2) poboljšan je mehanizam rešavanja nesporazuma,
3) lakša primena kumulacije porekla robe (dijagonalna),
4) sporazum obuhvata i liberalizaciju usluga, kretanja kapitala, intelektualne svojine,
5) postoji mogućnost primene dijagonalne kumulacije porekla robe (da li je proizvod ispunio uslove za
sticanje porekla; komponente sa poreklom partnera tretiraju se kao materijal domaćeg porekla);
6) NAJVAŽNIJE – region postaje privlačniji za strane investitore.

164. Monetarna politika i povećanje izvoza Srbije

Jedan od aspekta povećanja izvoza je i dobra monetarna politika.
Do 2004. godine vođena je ekspanzivna monetarna politika, kao posledica značajnog priliva sredstava. Devizni
priliv nije sterilizovan jer NB nije imala potrebne instrumente. Vrhunac eksanzivnosti došao je do izražaja kada
su banke počele da se zadužuju u inostranstvu, menjaju strana sredstva za dinare, za zatim plasiraju to
stranovništvu po relativno visokim kamatnim stopama.
Ekspanizivna monetarna politika morala je da se oslabi sa sve većim rastom inflacije. U toku 2005. je izvršen
pokušaj da se obuzda kreditna aktivnost banaka povećanjem obaveznih rezervi, ali inflacija je i dalje bila
visoka.
Restriktivan tok monetarne politke se nastavio i u toku 2006. godine, samo jačim intezitetom. Pored povećanja
obaveznih rezervi, NB je preduzimala i druge mere ograničavanja kreditne aktivnosti banaka.
U toku 2007. i 2008. godine prevashodno se koristi referentna kamatna stopa i ona se povećava kako bi se
smanjili inflatorni pritisci. To je otežalo servisiranje kredita, povećalo je troškove poslovanja i smanjilo izvoznu
konkuretnost.
Preduzeća su zato počela da se zadužuju direktno kod inostranih banaka, čime NB gubi kontrolu novčane mase.
Monetarna politika se nalazi pred teškim zadatkom balansiranja između inflacije i pada izvozne konkurentnosti.
Da bi obuzdala inflatorne pritiske, NBS je početkom 2011. godine nastavila da preduzima restriktivne mere
monetarne politike, tako da je referentna kamatna stopa povećana na 12,5% do aprila 2011. godine. Na osnovu
procena da su inflatorni priitisci u padu, NBS je od sredine 2011. počela proces postepenog ublažavanja
restriktivnosti monetarne politike, tako da je referentna kamatna stopa krajem 2011. svedena na 9,75%.
Polazeći od projektovane inflacije za 2012. NBS je u junu povećala referentnu kamatnu stopu na 10% i zatim u
avgustu na 10,5%.

165. Uticaj politike deviznog kursa na izvoz Srbije

Porast trgovinskog deficita nakon 2000. godine nastao je zbog liberalizacije, ali i zbog precenjenog dinara.
Pored toga, u to vreme se umesto nagoveštene politike kontrolisano fleksibilnog kursa vodila politika fiksnog
deviznog kursa. Rezultat je snažna aprecijacija dinara, što je povećalo motivisanost za uvoz i produbilo deficit.
Precenjen kurs je odgovarao stanovništvu i uvoznicima, ali i ako su uvozni imputi bili jeftiniji izvoznici su bili
slabo zainteresovani za izvoz po takvim okolnostima. Izvoz je ipak 2006, 07 i 08 rastaoa ali je rastao i
trgovinski degicit (2008 skoro 10 mlrd).
NBS je takođe učinila značajne korake ka liberalizaciji deviznog tržišta. 2007. je promenila način utvrđivanja
zvaničnog srednjeg DK, sa ciljem da se iz režima mekog rukovođenja pređe na režim slobodno fluktuirajućeg
DK. Osim toga nagovestila je da će menjačke poslove u potpunosti prepustiti poslovnim bankama.
58
Sve zemlje u tranziciji su se suočile sa apresijacijom usled težnje da se izjednače cenovni dipsriteti i nadnice u
ivoznom i domaćem sektoru. To opisuje Balaša-Samuelsonov efekat: u rastućoj privredi produktivnost brže
raste u izvozno orjentisanim granama a to povećava nadnice. Da bi se izjednačile nadnice potrebno je da
preduzeća orjentisana na domaće tržište podignu cenu svojih proizvoda što vodi inflaciji. U našoj zemlji ne
postoju baš jaka veze između produktivnost i pnadnica, a pritom je još uvek veliko učešće javnog sektora u
GDPu koji nadnice isplaćuje iz budžeta bez obzira na produktivnost. TO povećava potrošnju i izaziva inflaciju.
Zato je važno privatizovati ova preduzeća kako bi se veći deo DP usmerio na investicije a manji na potrošnju.
Apresijacija je nastavljena i u narednim godinama, što je pojačalo deficit. Tokom 2009. i 2010. zbog sve veće
zaduženosti se podleže pritiscima i dopušta se poraste kurs.
Moglo bi se zaključiti da je tokom 2006. i 2007. ostvarena kontinuirana realna efektivna apresijacija dinara, što
svakako nije delovalo pozitivno na izvoz. Međutim, ako se izuzmu oscilacije tokom godine, krajem 2008.,
2009. i 2010. u svakoj godini je ostvarena depresijacija realnog efektivnog deviznog kursa dinara u odnosu na
decembar prethodne godine. To je delovalo podsticajno na izvoz.

166. Mere za povećanje izvoza Srbije u periodu posle 2000. godine

Povećanje izvoza Srbije je jedina mogućnost smanjenja deficita. Pošto postojeća struktura privrede loša a
sredstva ra rekonstrukciju nemamo, treba na sve načine podstaći dolazak SDI koji će poboljšati izvoznu
konkurentnost, treba izdvajati sredstva iz budžeta za promociju izvoza u inostranstvu i ulagati u IiR. Veliki
problem je i restriktivna monetarna politika koja ne deluje stimulativno na izvoz. Na tržišti EU naši izvoznici se
susreću sa visokim zahtevima kvaliteta i prizvodnih procesa pa bi trebalo izgraditi institucije za sertifikaciju
kvaliteta. Treba smanjiti investicioni rizik. Za konkurentsku borbu na tržištu EU potreban je adekvatan
menadžment. Jedan od ključnih faktora za realizaciju postavljenih zadataka na području izvoza je jačanje
spoljnotrgovinskog menadžmenta. Menadžeri se susreću sa brojnim problemima: pravila i mere trg. politike
EU, necarinska zaštita, usklađivanje izvozne ponude sa svetskom tražnjom, poslovi kooperacije sa ino
preduzećima, smanjivanje troškova granice.

167. Ocene inostranih institucija o liberalizaciji spoljne trgovine

Po analizi Svetske banke Srbija je prilično napredovala po pitanju liberalizacije: smanjen broj potrebnih
dokumenata za uvoz i izvoz (6), smanjeno potrebno vreme (12-15), smanjeni ukupni troškovi (1200-1400). Po
svim kriterijumima smo bolji od proseka u regionu, a i približilismo se proseku zemalja OECDa. I pored svega
ovoga Srbija je pogoršala svoj rang u 2007 najviše zbog smanjenog broja osnivanja novih preduzeća (najveće
poboljšanje: dobijanje kredita).
U periodu 2007-2012. Srbija nije ostvarila nikakvo poboljšanje u procedurama izvoza i uvoza, ali je i
nazadovala u pogledu troškova izvoza i uvoza.

168. Značaj kreditiranja izvoza i osiguranja izvoznih kredita

Kreditiranje izvoza je značajan faktor konkurentnosti, posebno kad se izvozi u siromašnije zemlje koje nemaju
dovoljno sredstava da robu odmah plate. Konkurencija nameće zahtev da kreditiranja kupaca na što duži rok i
po što povoljnijim uslovima.
Postoje dve varijante:
1. Da preduzeće samo kreditira kupca,
2. Da država osnuje agenciju koja to čini.
Ko god da kreditira kupca, poenta je da to bude povoljnije od varijante da kupac nabavlja sredstva na privatnom
tržištu kapitala.
Agencija za finansiranje izvoza posluje tako što komercijalna banka odobri kredit domaćem izvozniku ili
stranom kupcu, a agencija refinansira jedan deo odobrenih kredita.

59
Da se ne bi preteralo sa kreditnim olakšicama pri izvozu, postoji „Džentlmenski sporazum“ između razvijenih
zemalja, koje su njime definisale minimalne kamatne stope i maksimalne rokove otplate. Na taj način su
sprečile da se izlažu prevelikim troškovima međusobnog konkurisanja, iako to zemljama uvoznicama nije po
volji.
Osiguranje izvoznih kredita služi kako bi se nadomestili ekonomski i neekonoski rizici koji postoje pri
plasmanu u drugu zemlju.
Komercijalni rizici – npr. kupac postane nesolventan...
Nekomercijalni rizici – rat, blokada...
Ekonomski rizici mogu da se osiguraju kroz komercijalne osiguravajuće kuće, ali s obzirom da one često nisu
zainteresovane za neekonomske rizike – tu mora da nastupi država.

169. Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES)

U cilju snažnije podrške izvozu, u SFRJ je 1978. osnovana Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku
saradnju JUBMES. Odobravala je kredite domaćim izvoznicima i stranim kupcima, ali i osiguravala izvozne
poslova od komercijalnih i prevashodno nekomercijalnih rizika. Podršku izvoznicima vršila je i refinansiranjem
kredita uzetih kod komercijalnih banaka.
Od osnivanja, pa do 1991. u okviru JUBMES-a finansirano je preko 10 mlrd. dolara izvoza kapitalne opreme
proizvođača iz SFRJ, dok je vrednost osiguranja od nekomercijalnih rizika dostigla 16 mlrd. dolara.
Nakon raspada SFRJ i sankcija UN bilo je onemogućeno finansiranje izvoza preduzeća iz SRJ, pa je JUBMES
postala komercijalna banka.

170. Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza RS (AOFI)

Agencija je osnovana 2005. god. u Srbiji, posluje uz garanciju države i osigurava nekomercijalne rizike. Država
odgovara za obaveze agencije do oiznosa utvrđenog zakonom a koji zavisi od dela budžeta predviđenog za
agenciju. Osnivački kapital je 25 mln €, za veće mogućnosti potreban je veći kapital. Agencija olakšava domaći
izvoz i čini ga konkurentnijim jer preduzeća mogu da prodaju robu na kredit a rizik da prenesu na agenciju.
Takođe je član Bernske unije.
Aktivnosti :
1. Kreditiranje izvoznika,
2. Kreditiranje kupca,
3. Refinansiranje,
4. Osiguranje potraživanja,
5. Otkup potraživanja (faktoring)
Komercijalni rizici koje agencija pokriva su: rizik nesolventnog dužnika i rizik produženog neplaćanja duga.
Predmet osiguranja su: kratkoročna novčana potraživanja i krat krediti na rok do 12 meseci (direktno
kreditiranje, sufinansiranje sa poslovnom bankom izvoznika i refinansiranje kredita preko poslovne banke
izvoznika).

171. Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA)

Pomaže preduzećima pri obavljanju poslovnih i investicionih aktivnosti u Srbiji. Agencija je zadužena za čitav
spektar aktivnosti u ekonomskim odnosima sa inostranstvom:
Za strane investitore - istražuje poslovno okruženje, pravi publikacije, analizira, upoznaje investistitore za
mogućim greenfield ili brownfield ulaganjima, pomaže pri dobijanju dozvola.
Za domaće izvoznike - pribavlja podatke i istražuje tržišta, obaveštava izvoznike o dešavanjima, pomaže da se
u potpunosti iskoriste svoje konkurentske prednosti, pomoć u izlasku naših preduzeća na sajmove i izložbe u
inostranstvu, pruža pomoć u pribavljanju dozvola i licenci.
60