ZLOCIN I KAZNA

“Biti ili ne biti?“ Svi smo imali priliku da, u svakodnevnom životu, čujemo ovu rečenicu. Na
žalost, riječi slavnog Šekspira prevedene su ne na nečiji maternji već na opšti „materijalni“ jezik
i sada glase: „Biti ili imati?“ I, na žalost, skoro svi svoje stavove potčinjavaju ovoj drugoj
opciji...

Sistem vrijednosti današnjice potpuno je poremećen; moralni kvaliteti i etički zakoni

zamijenjeni su materijalnim vrijednostima stvari koje je čovjek proizveo i, to je postala glavna
osobina i svrha egzistencije skoro svake individue. Praćen upravo ovim mučnim saznanjem bio
je i Rodion Romanovič Raskoljnikov, glavni junak romana „Zločin i kazna“, mladić koji je ,
uništen socijalnom bijedom i izraženim kompleksom inferiornosti, pokušao da, na neki sebi
svojstven način, pokaže ko je zaista pravi čovjek:

„Jer, čovjek se ne postaje biološkim nastankom već usvajanjem etičkih zakona, koji izdvajaju
„homo sapijensa“ od svih bića u prirodi. Bez morala nema čovjeka!“

Raskoljnikov karakteriše onu grupu ljuci koja se ne može zadovoljiti nekim običnim,
prevremenim stvarima nego za sebe traži nešto više, predstavlja one koji su spremni život dati za
ideju, za svoje stavove i ubjeđenja. Međutim, takvi ljudi bivaju osuđivani od strane društva koje
njima ne pruža ni zrno razumijevanja i tolerancije. On je osudjen na istrajavanje u
egzistencijalnom prostoru koji nije nimalo gostoprimljiv, prostor u kome vlada Raskoljnikov
stvara osjecaj mucnine i teskobe kod svakoga od nas, zapitajmo se kako covjek moze da zivi u
sobi koja podsjeca na mrtvacki sanduk, u tako skucenim uslovima zivota. Ima među nama
mnogo tvoraca teorija sličnih onoj Raskoljnikovljevoj o „običnim i neobičnim ljudima“:

,,Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko
proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju
glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve
kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za radjanje sebi
sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini
kažu novu reč.’’

Medjutim mnogi od nas zbog straha, nisu u stanju ni sami sebi priznati pravu istinu, a kamoli
društvu koje ih okružuje, ali:

„..sve je u rukama čovjekovim, a sve mu ispred nosa izmakne samo zbog kukavičluka... I
zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!... Novog koraka i svoje nove riječi najviše se boje...“

Raskoljikov jeste izvrsio ubistvo, ali ne iz pakosti i zlobe, vec iz razloga da ,,ocisti’’ drustvo od
nistavnih ljudi, po njemu njeno pogubljenje se ne bi smatralo zlocinom, jer je ona po rijecima
glavnog junaka, ,besmislena, zla, nikome potrebna, svima od stete:
,,Za jedan zivot hiljadu drugih zivota, spasenih od truleza i raspadanja. Jedna smrt a ovamo sto
zivota – pa tu ti je artimetika. A posle, sta znaci na opstem kantaru zivot te jekticave, glupe i zle
babe. Nista vise od zivota jedne vasi, bubasvabe, cak ni toliko ne vredi, jer je ta baba skodljiva.’’

Smatrao je da je izuzetnim licnostima uvijek bilo dopusteno da odstranjuju nametnike koji cine
drustvo nepravednim. Zato je uporedio sebe sa Napoleonom, pretvarajuci svoj zlocin u ideoloski
pocinjeno ubistvo. On sanja o napoleonskoj moći. Po njemu, izuzetni ljudi imaju pravo da se
ogrese o zakone, ili do napretka nece ni doci. Njegovo maštanje je vid kompenzacije za sve ono
propušteno.

Takvi ljudi, pobunjeni na nepravde svijeta, a vođeni originalnošću uma, na žalost, postaju žrtve
dokazivanja i slijeđenja sopstvenih ideja iz jednog jedinog razloga- zato što, iako po svojoj
prirodi neobični, vode računa o mišljenju mase koju su nadrasli i potcjenjivali.

Zato je priča o Raskoljnikovu i postavljena pored one o Napoleonu: etički nije dopušteno ubistvo
jednog jedinog ljudskog bića kao što nije dopustivo ni žrtvovanje cijelih armija. Nije riječ o
zakonu, već o pitanju čovječnosti, tj. etike.Raskoljnikov koji bi pobjegao u Ameriku, bio bi
manje čovjek. Dostojevski je smatrao da je svaki zločin, pa i onaj počinjen u ime nekih ideala,
zločin. Ovdje se uopšte ne postavlja pitanje koji su bili ideali (ne i motivi) Raskoljnikova, nego
je akcenat stavljen na njegovo unutrašnje, psihološke doživljaje. Da je svijet razapet izmedju
onoga sto se zeli i onoga sto jeste, onoga sto je stvarno, svjedoci i ime Raskoljnikov - onaj koji je
podvojen, koji je u rascjepu, iz tog rascjepa nastaje tragedija ovog intelektualca hamletovskog
kova. On se i ne kaje za pocinjeni zlocin:

,,Zbog cega i moj postupak izgleda tako ruzan? Zbog toga sto je zlocin? Sta znaci rec zlocin?
Moja je savest mirna. Naravno, izvrsen je kriminalni prestup, naravno, povredjeno je slovo
zakona i prolivena je krv, e pa, uzmite za to slovo zakona moju glavu…I dosta. Naravno, u
takvom slucaju, mnogi dobrotvori covecanstva koji vlast nisu nasledili nego su je sami uzeli,
morali bi biti pogubljeni vec pri prvim svojim koracima. Ali ti su ljudi do kraja izdrzali svoje
korake, i stoga su oni bili u pravu, a ja nisam izdrzao, dakle nisam ni bio u pravu dozvoliti sebi
taj korak.’’

Za sebe ce D. reci: "Kroz oganj sumnje proslo je moje osana" (osana, slava Bogu). Njegovi
likovi su zivi, oni se bore za svoju vjeru!
Religiozna svijest svih junaka ovog romana je uvijek načeta sumnjom ili pobunom (Marmeladov
osjeća krivicu, Sonja više čezne za nekim čudom nego za Bogom, Katarina se buni protiv Boga).
Tragedija Raskoljnikova je u tome što je spoznao svijet nepravde ali nije ostvario plan "da sve
bude drugačije". 
U ovome će se pronaći svi oni koji posjeduju izuzetnu moć uma, skoro minimalnu snagu duha da
bi se suprostavili društvu, ali i samom sebi. Ustrojstvo svijeta iziskuje da se zlu zlim mora
suprostavljati. Zlo se, dakle, ne mora činiti samo iz mržnje, odbacivanja sveta i drugih, već
naprotiv, iz ljubavi prihvatanja drugih - Eh, kad bih bio sam, kad me niko ne bi voleo i da ja
nisam nikog voleo! Svega ovoga ne bi bilo!-uzviknuće Raskoljnikov na kraju.

Neko će Raskoljnikova videti kao posrnulog, pa zatim u vjeri vaskrslog čovjeka. Neko će, pak,
njegov uspon i pad doživjeti kao rezultat oscilacija bolesne psihe.

Na svu sreću, u životima svih takvih ljudi, jednom će se desiti nešto što će im pomoći, baš kao
što je i Raskoljnikov pronašao ljubav koja ga je, u pravom smislu te riječi, vaskrsla, preobrazila,
vratila iz svijeta neobicnih u svijet obicnih ljudi, pružila mu spas i priliku za novi život:

,,Htedose da govore, ali ne mogose. Oci su im bile pune suza. Oboje su bili bledi i slabi; ali na
tim bledim i bolnim licima sijala je zotra obnovljene buducnosti, punog vaskrsenja za novi zivot.
Za novi zivot ih je vaskrsla ljubav, srce jednoga nosilo je u sebi beskonacne izvore zivota za srce
drugoga.’’

Čovek je razumno biće sposobno da razlikuje dobro od zla, a takođe i odgovorno biće koga
savest ukorava za zlo, kao i biće slobodne volje, sposobno da se odupre iskušenju zla.

On tvrdi da su motivi ubistva koje je počinio Raskoljnikov krajnje nejasni. Navodno,

Raskoljnikov je ubio najviše zbog toga što je omiljena ideja Dostojevskog bila da širenje
materijalistčkih shvatanja neizbežno ruši sistem moralnih vrednosti mladih, pa može da pretvori
u ubicu i jednog, u osnovi dobrog mladića. Sledeća ideja Dostojevskog je ta da zločin čoveka
uvlači u unutrašnji pakao. Ta usamljena unutrašnja patnja, međutim, iz nekog razloga ne vodi
iskupljenju. Ono što stvarno donosi iskupljenje, to je otvoreno prihvaćena patnja, JAVNA patnja,
namerno samoponižavanje i srozavanje pred drugim ljudima – tek to paćeniku donosi oproštaj
zločina, iskupljenje, novi život itd. Očigledno, Raskoljnikov treba da sledi taj put, ali da li će
ponovo ubiti teško je reći. I, konačno, tu je ideja slobodne volje, zločina radi njega samog.
Nabokov kaže da je lik Raskoljnikova neubedljiv i nerealan. Raskoljnikov je neurotik (kao
Smerdjakov, Feđka ili Rogožin) pa zato efekat koji bilo kakva filozofija može imati na nekog
neurotika ne može da obezvredi samu tu filozofiju. Dostojevski bi uspešnije ostvario svoj cilj da
je od Raskoljnikova napravio stabilnog, staloženog, istinski zavedenog i u propast odvedenog
naivnim prihvatanjem materijalističkih ideja. Ovako – kaže Nabokov – Raskoljnikov je sam
Dostojevski, koji je bio neurotično privržen ideji da fizička patnja i poniženje čoveka čine
moralno ispravnijim. Iza Raskoljnikova oseća se Dostojevski, koji pokušava da reši dilemu da li
bi on sam, ili čovek poput njega, mogao da uradi ono što je uradio Raskoljnikov.
Ali pisci ne ubijaju.

On se sve vreme ponaša kao leptir kog mami svetlost sveće (to primećuje i on sam, a i islednik):
nošen, kao i leptir, gotovo mehaničkim porivom - on nezadrživo najpre srlja u zločin, a zatim
oko islednika kruži, neprestano smanjujući svoj krug, sve dok konačno ne prizna prestup. Negde
na početku romana i kaže se da se ponaša kao da ga je zahvatio točak neke mašine. Takvo
ponašanje je, naravno, samo izraz njegove psihičke nemoći. Bogatstvo, složenost i prefinjenost
duha, pokazuje Dostojevski, ne idu pod ruku sa psihičkom snagom i sposobnošću za prestup.
Pravi prestupnik je po njemu duhom siromašno biće bez imalo rafinmana koje sebi ne postavlja
pitanja. Zar bi se jedan Napoleon imalo uzrujavao zbog ubistva nepotrebnog i štetnog stvorenja
kao što je stara zelenašica?