III deo

Elementi prava
 I
O pravnim normama – pojam, elementi, vrste

1. O normama uopšte

Norme su svuda oko nas. Ljudsko društvo, kakvo poznajemo, bez normi ne bi postojalo.
Zapravo, norme jesu suština društva. One uspostavljaju i regulišu skoro sve društvene odnose. I
kada se u jednom društvu raspadnu najvažniji normativni sistemi (moral, pravo) raspada se i
društo sâmo. Zato čak i u najprimitivnijim ljudskim zajednicama postoji niz normi koji uređuje
njihov život: od svakodnevnih poslova, do najvažnijih međuljudskih odnosa, od verskih rituala
do odnosa muškaraca i žena, od raznoraznih zabrana do raznih dozvola i najzad od gramatičkih
pravila do pravila mnogih igara. I samo letimičan pogled na nekoliko primera, potvrdjuje ovu
tezu: „Ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“, „zabranjeno je u restoran uvoditi pse“,
„brak između onih koji su osuđeni zbog toga što su suprugu o glavi radili, poništava se kao da
nije ni bio”, “u crkvu se ulazi gologlav”, “pre početka zvanične fudbalske utakmice intonira se
nacionalna himna”, “rečenica uvek započinje velikim slovom”, itd.
Dakle, norme ili pravila su svuda oko nas. Međutim, sveprisutnost normi govori samo o
njihovom značaju za ljudsko društvo, ali ne i o tome šta norme zapravo predstavljaju i koje sve
vrste normi postoje. Ipak, i samo površan pogled na navedene primere može da nam ukaže na dve
stvari. Prvo, norma predstavlja iskaz o nečemu što treba da se dogadja. Ona je propis, uputstvo o
poželjnom ljudskom ponašanju, bilo tako što nam nalaže bilo tako što nam zabranjuje da nešto
činimo. I drugo, raznolikost normi je velika. Naime, postoji bitna razlika između, recimo,
prvopomenute norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i poslednje “rečenica uvek
započinje velikim slovom”. Tu razliku svak intuitivno oseća, čak i ako ne može da objasni u
čemu je njena suština. Međutim, pre nego što objasnimo koje sve vrste normi postoje i po kojim
se to osobinama pravne norme razlikuju od svih drugih, neophodno je da se detaljnije objasni
prvo pitanje, to jest šta je to zapravo društvena norma.

1.1. Norma i normalnost

Termin „norma“ je latinskog porekla i izvorno označava tesarski ili stolarski uglomer. I već u
ovom prvobitnom značenju vidi se da norma ukazuje na alat za merenje, na merilo, na prav ugao.
Zato je ona bila zgodan termin da kasnije označi i merilo ili standard kojim se mere ljudske
radnje. Slično se može reći i za latinsku reč regula, koju kod nas prevodimo kao pravilo, a koja
se katkad smatra kao sinonim za reč norma. Regula je označavala „lenjir“, često i „libelu“ i
takođe služila za merenje, premeravanje i odmeravanje, prvo kod zanatlija, a kasnije se njeno
značenje širi i na merenje i odmeravanje ljudskih ponašanja (iz reči regula dolaze i druge poznate
latinske izvedenice, poput reči rex, regere, itd). Prema tome, već u svom izvornom značenju
„norma“ i „pravilo“ predstavljaju srodne termine. To su ostali i do danas, a što se lako uviđa ako
se pogledaju značenja ta dva izraza u drugim jezicima, engleskom i francuskom na primer.
Engleska reč rule (pravilo) označava (1) “princip u skladu s kojim se ponašamo ili se zahteva da
se ponašamo”, a zatim (2) “preovlađujući običaj ili standard; normalno stanje stvari. Slično je i s
izrazom norm, koji može da znači standard ili obrazac prema kojem se ponašamo ali i uobičajeno
ponašanje. Francuska reč règle (pravilo) takođe označava moralna, tehnička, konvencionalna
pravila ali i naučne zakone i socijalne pravilnosti. Isto značenje ima i francuska reč norme, jer
označava (1) pravilo, princip prema kojem se treba ravnati kada se deluje ili kada se rasudjuje i
(2) uobičajeno stanje, koje je prisutno u većini slučajeva.
Ako se pažljivo analizira današnje značenje reči norma (a i reči pravilo) u pomenutim jezicima,
vidi se da je ostalo u njemu dosta od onog izvornog, autentičnog značenja. Norma nije samo
zahtev da učinimo „to i to“; ona je i preovlađujući standard, obrazac da se uporedi i izmeri da li
nešto odstupa od uobičajenog, normalnog, kao što uglomer, metaforično rečeno, meri odstupanja
od onog izvornog „pravog ugla“. I u engleskom i u francuskom jeziku obe reči, dakle, imaju dva
osnovna značenja; prvo, prema kojem norma (pravilo) propisuje nešto što treba da bude; i drugo,
koje ukazuje da je nešto uobičajeno, normalno, standardno. I zato, da bi se razumeo pojam norme
uopšte, treba skrenuti pažnju na razliku između ta dva značenja: na razliku između (1) onoga što
je normalno i (2) onoga što je normativno. Ili drugim rečima, na razliku između normalnosti i
norme.1 Radi se o razlici između stvarne, realne, empirijske regularnosti (ponavljanja) nekog
ponašanja i normativne regulisanosti koja ide za tim da neko ponašanje postane regularno (da se
upražnjava, ponavlja).
Normalnost je statistička kategorija. Ono što se događa u proseku jeste normalno, a suprotno od
toga, ono što je retko ili izvan proseka bilo bi nenormalno. Tako je normalno da većina ljudi ne
može da se kupa u izrazito hladnoj vodi, dok jedan manji broj to može. Ili je normalno da kad
pada kiša ljudi nose kišobrane, ali uvek bude i onih koji ih iz nekog razloga ne nose. Međutim,
iskaz “kada pada kiša, ljudi po pravilu nose kišobrane” nije istinska norma, jer on samo opisuje
jednu uobičajenu činjenicu. Norma, međutim, postoji ako se kaže: “kada pada kiša ljudi su dužni
da nose kišobrane.” Taj drugi iskaz ništa ne opisuje, ne govori o činjenicama, o stvarnom stanju
stvari. On propisuje, govori o onome što treba da bude, o jednom poželjnom stanju stvari do
kojeg će doći ako se norma poštuje, ako se obaveza koju ona nameće, izvršava. Istina, takva
norma nam već na prvi pogled deluje bizarno, da ne kažemo besmisleno, jer zbog čega bi neko
propisivao ponašanje koje je inače uobičajeno i koje se normom ne nameće racionalnom čoveku?
Tako zapravo dolazimo do pitanja o tome kakav je odnos norme (normativnosti) i normalnosti.
Može se reći da taj odnos može da se razvija u dva pravca. Naime, moguće je da je jedno
ponašanje i inače normalno, da je jedan obrazac ponašanja već raširen, a da se onda norma
pridodaje samo da bi sprečila promenu tog obrasca, da bi ga dodatno ojačala. Na primer, većina
studenata i nastavnika na univerzitetu na fakultete dolazi pristojno obučena i to je normalno
ponašanje. Uvođenjem eventualnog kodeksa oblačenja koji bi sadržao norme o tome šta se
smatra pristojnim (to jest dozvoljenim) a šta ne, samo se obeshrabruju eventualna pojedinačna
odstupanja od uobičajenog, normalnog načina oblačenja. Jasno je da bi u našem primeru s
kišobranom norma koja bi nametala obavezu da po kiši nosimo kišobrane bila iz više razloga
suvišna. Međutim, ponekad je korisno i neophodno „ojačati“ ustaljeni način ponašanja. Tako na
primer, veliki broj značajnih društvenih i pravnih normi (one koje se odnose na zaštitu
najvažnijih dobara: života, zdravlja, svojine) samo učvršćuju uobičajena ponašanja, jer nije
normalno da ljudi na primer ubijaju, pljačkaju ili fizički nasrću jedni na druge. Ove norme, dakle,
idu za tim da spreče devijantna, nenormalna, neuobičajena društvena ponašanja, ali koja su

1
Ili, što dodje na isto, između pravilnosti i pravila.
potencijalno opasna i koja, i kad su sporadična, ugrožavaju društvo i pojedince. S druge strane,
norme mogu da dejstvuju i u pravcu koji je suprotan od ustaljenog ponašanja. Tako na primer,
nekada je bilo normalno da žene ne budu jednake u pravima s muškarcima, kako u porodici, tako
i u javnom životu. Bilo je potrebno da se usvoji i prihvati čitav niz normi (kako pravnih, tako i
moralnih) koje su izjednačavale prava žena (pravo na sticanje imovine, na staranje o deci,
politička prava, itd) kako bi se takvo do tada „normalno“ stanje stvari promenilo u poželjnije
stanje. U ovom slučaju norma služi da izvrši pritisak na ustaljeno ponašanje ljudi, da ga učini što
manje poželjnim i da ga na taj način promeni.
Dakle, kako god bilo, o kojem god pravcu delovanja normi na stvarnost da govorimo, jasno je da
norma propisuje način ponašanja koji „donosilac“ norme smatra poželjnim i vrednim. U
postizanju tog cilja, norma često nameće obavezu da se ljudi na taj poželjan način ponašaju, a
ukoliko su u iskušenju da normu ne poštuju u izgled im se stavljaju i nepovoljne posledice
prekršaja te norme u vidu kazne.

1.2.Vrste normi

Norme uopšte se uglavnom razlikuju u nekoliko bitnih tačaka. Prvo, one mogu da se razlikuju po
svom sadržaju, to jest po vrsti aktivnosti koju uređuju. Tako na primer, postoje norme gramatike,
pravila mode, saobraćajni propisi itd. I svaka od ovih grupa normi uređuje određenu vrstu
aktivnosti - jedne se bave time kako treba pravilno da pišemo i govorimo, druge se odnose na
aktuelne uzuse u odevanju a treće uređuju naše ponašanje kao učesnika u saobraćaju. Drugo,
norme mogu da se razlikuju po stepenu obaveznosti odnosno po načinu na koji obavezuju.
Recimo, norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i “rečenica uvek započinje
velikim slovom”, nisu na isti način obavezujuće, niti su posledice njihovog prekršaja po
prekršioca identične. Prva se norma smatra temeljnom moralnom normom, „zlatnim pravilom“
koja je u osnovi hrišćanske civilizacije i kao takva služi kao osnova za mnoge druge norme, a
njeno se kršenje smatra ozbiljnim moralnim prekršajem, dok prekršaj druge norme, osim
eventualne slabe ocene na pismenom zadatku ili podsmeha zbog elementarnog nepoznavanja
gramatike ne može da izazove ozbiljnije posledice po prekršioca. I najzad treće, norme se
razlikuju po načinu na koji su nastale. Ova razlika predstavlja osnov za razdvajanje moralnih od
verskih normi, pravnih od običajnih normi. Jedne norme stvaraju institucije (država, crkva,
sportske asocijacije, udruženja građanja) dok druge (moralne i običajne recimo) nastaju u
društvu, difuzno, dakle, ne stvara ih neka određena institucija. Prve se stvaraju trenutno, svesno i
promišljeno, kroz proces racionalnog odlučivanja, dok druge na svet dolaze spontano i postepeno.
Klasifikacija normi na koju ćemo se osloniti, kako bi dospeli do pojma koji je ovde u centru
pažnje – do pojma pravne norme – ne počiva samo na jednom od ovih kriterijuma. Istina je da se
na primer pravne norme razlikuju od religioznih po načinu nastanku. Prve uglavnom donosi i
primenjuje država, dok su druge sadržane u svetim knjigama ili ih donose crkvena tela. Ali
razlika između njih je i u stepenu obaveznosti, a delimično i u sadržini, pogotovo što se u
modernoj državi, pravo više ne bavi odnosom čoveka i Boga ili pojedinca i crkve, a to je
specifičan sadržaj većine religioznih normi. Ili ako na drugoj strani posmatramo na primer
moralne i pravne norme, njihova sadržina najčešće se podudara. Štaviše ako se podsetimo onoga
što je rečeno o najvažnijim odlikama prava, shvatamo da pravne norme za razliku od moralnih i
nemaju specifičnu sadržinu već one potencijalno mogu da regulišu bilo koji društveni odnos.
Stoga se svaka korisna klasifikacija ne oslanja samo na jedan kriterijum, već može da se zasniva
na više različitih kriterijuma za razlikovanje normi. U daljem tekstu pažnja će se posvetiti opisu
pravnih normi i njenih svojstava, dok će o osobinama nekih drugih važnih vrsta društvenih normi
(običajne i moralne norme) više biti reči u poglavlju o izvorima prava.

2. Pravne norme

Pravne norme se definišu uobičajenim logičkim postupkom per genus et differentiam. Viši rod,
kojem pravne norme pripadaju, jesu društvene norme. U najširem značenju, kako je pokazano,
društvene norme su pravila (zahtevi) o ponašanju (ljudi) u društvu.
Tako će se kao vrsna razlika između pravnih i drugih društvenih normi pokazati činjenica da
njihovo izvršenje nadzire i obezbeđuje država monopolom sile kojim raspolaže.
Pravna norma, dakle, jeste obavezno pravilo (imperativ, zapovest) o ponašanju (držanju, delanju,
aktivnosti) u društvu garantovano državnim autoritetom.
Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti obezbeđena sredstvom
podesnim da prinudi na poslušnost. To sredstvo je sankcija. Otuda se pravna norma još određuje
kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljiva zapovest.
Uspeh u usmeravanju ponašanja prema željenom cilju postiže se već pretnjom primene sankcije,
ali ako se pretnja ne pokaže delotvornom, država će je ostvariti svojom nadmoćnom silom i tako
iznuditi poslušnost, a ako ni to nije moguće, kazniće krivca zbog neposlušnosti.

3. Elementi pravne norme

Ono na šta treba skrenuti pažnju je to da norma nije isto što i član zakona ili nekog drugog
pravnog akta. Ona najčešće i nije sadržana u jednom članu, odnosno paragrafu zakona ili nekog
drugog pravnog akta, i relativno retko se u tom obliku nalazi, mada je i to moguće.
Pravne norme se izdvajaju iz takozvanog pravnog materijala (zakona, uredaba i drugih pravnih
akata u kojima se sadrže pojedini njihovi elementi). Ovo izdvajanje vrši pravna nauka, kao i
pravna praksa. Pravna nauka i praksa povezuju pojedine elemente pravnih normi iz raznih
članova jednog istog pravnog akta, a često i iz različitih pravnih akata. Jedan deo pravne norme
može, na primer, da se nalazi u jednom zakonu, a drugi u nekom sasvim drugom.
U domaćoj (i bivšoj jugoslovenskoj) teoriji prava relativno dosta pažnje posvećeno je pitanju
strukture pravne norme, što je rezultiralo u širokom, mada ne i u opštem prihvatanju
četvorodelnog modela pravne norme. Za ovakvu konstrukciju pravne norme posebno je
zaslužan profesor Radomir Lukić. Prema Lukiću, pravna norma se sastoji od dispozicije,
odnosno primarnog pravila ponašanja, i od sankcije kao sekundarnog pravila ponašanja koje
sledi u slučaju kršenja pravila sadržanog u dispoziciji. Prekršaj dispozicije predstavlja
hipotezu (pretpostavku) sankcije, dok uslovne norme sadrže i hipotezu dispozicije, odnosno
opis okolnosti koje treba da se ostvare da bi nastupila obaveza predviđena u dispoziciji.
Praktično gledano, prema ovoj konstrukciji jedna potpuna četvorodelna norma izgledala bi, na
primer, ovako:
(1) ko ima godišnji prihod od određene delatnosti (hipoteza dispozicije),
(2) dužan je da plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda (dispozicija);
(3) ako poreski obveznik ne plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda
(pretpostavka sankcije ili delikt),
(4) nadležni organ je obavezan i ovlašćen da izvršiocu delikta izrekne kaznu propisanu zakonom
(sankcija).

3.1. Uslovi (okolnosti) primene pravne norme

(pretpostavka dispozicije)

Uslov primene pravne norme znači da subjekt pravne norme ima obavezu, može ili sme da se
ponaša u skladu sa normom u određenim okolnostima, odnosno uslovima. Uslov pravne norme
predstavlja onaj deo norme koji određuje okolnosti ili činjenice koje moraju da se dogode da bi se
dotična norma odnosila na subjekta koji se u takvim okolnostima našao. Dakle, ovaj deo norme
nema normativan, preskriptivni karakter, on ništa ne propisuje već predstavlja jedan činjenični,
deskriptivni iskaz. Pošto se u uslovu primene norme (pretpostavci dispozicije) opisuju to jest
navode činjenice, za čije postojanje ili nastupanje pravo vezuje izvesne normativne posledice
(nastanak konkretnih prava i obaveza) takve činjenice nazivamo još i pravnim činjenicama.
Pravne činjenice su događaji ili ljudski postupci za čije nastupanje neki pravni propis pravni akt
vezuje nastanak prava ili obaveze određenog subjekta. Dakle nisu svi događaji, radnje ili
činjenice pravne činjenice, već samo one za čije postojanje neki važeći pravni akt vezuje
određene normativne posledice.
Svako pravo ili obaveza nastaju na osnovu prava, to jest na osnovu neke pravne norme. Pravne
norme mogu da nas obavežu, da nam nametnu neku dužnost („svako ko poseduje kuću ili stan
dužan je da plati porez na tu nekretninu“; „učenici su dužni da dolaze na vreme na časove“;
„zabranjeno je voditi ljubav u hladnjači za meso“) ili da nas ovlaste, da nam daju neko pravo
(„biračko pravo stiče se punoletstvom“, „svako ko napuni 65 godina života i 40 godina radno
staža ima pravo na penziju“). Kao što se može primetiti, u svim ovim propisima, nastanak
obaveze ili prava konkretnog subjekta vezan je za postojanje izvesne činjenice. Primera radi, da
bi postojala obaveza plaćanja poreza, lice mora prvo da bude vlasnik kuće ili stana – onaj ko nije
vlasnik nema tu obavezu. Ili dolazak na čas u određeno vreme dužnost je učenika (znači neko
mora da je učenik škole i dok je učenik ta obaveza za njega važi) ali ne i recimo direktora škole
ili psihologa. Ako se u Vajomingu zateknete s onim koga volite zatvoreni u hladnjači, onda ne
smete da vodite ljubav s njim. Isto to važi i za sticanje prava. Činjenica da smo navršili 18 godina
(i da smo duševno zdravi) daje nam pravo da biramo i budemo birani, itd.

3.2. Normativna radnja (dispozicija)

Normativna radnja ili, kako se još kaže, dispozicija, predstavlja osnovni element pravne norme.
Ona izražava ono što treba, ne treba, može ili sme da bude učinjeno. Ovo ponašanje bitan je
element pravne norme, budući da bez njega norme i nema. Gledano u okviru strukture potpune
pravne norme, ovo je primarno, prvobitno pravilo ponašanja koje se zahteva od subjekata
norme i čije poštovanje ispunjava svrhu koju pred sobom ima tvorac norme.
Ovo primarno pravilo (dispozicija) upućeno je licu ili licima koja predstavljaju subjekte
pravne norme. Subjekti pravne norme su lica od kojih se zahteva da se ponašaju na određen
način, kojima se daje ovlašćenje ili dopuštenje da se ponašaju na određen način.. To mogu biti
ljudi, pojedinci kao privatna lica, ili kao službena lica koja deluju u ime različitih ustanova i za
njihov račun. Isto tako, to mogu biti grupe ljudi koje su organizovane u cilju obavljanja
različitih delatnosti (ekonomskih, političkih, naučnih, kulturnih), takozvana pravna lica. To
može biti i sama država.
S obzirom na svoju sadržinu, odnosno na prirodu onoga što prema dispozicija izražava kao
ponašanje koje treba ili ne treba, sme ili ne sme da se desi, dispozcije mogu biti zabranjujuće
(koje nameću obavezu nekog nečinjenja, uzdržavanja od činjenja), naređujuće (koje nameću
obavezu nekog aktivnog činjenja) i ovkašćujuće (koje ne nameću obaveze, već daju prava i
ovlašćenja subjektima da nešto čine ili ne čine u zavisnosti od svojih interesa i želja).

3.3. Pretpostavka za primenu sankcije

Pretpostavka (hipoteza) sankcije sadrži opis činjenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za
primenu pravila sadržanog u sankciji. Uslov za primenu sankcije je ponašanje suprotno onom
koje se dispozicijom zahteva. Takvo ponašanje je štetno za društvenu zajednicu, pa se zato ahteva
njegovo izbegavanje. Tako se u hipotezi sankcije navodi povreda ili prekršaj dispozicije kao
uslov za koji pravni poredak vezuje izricanje i primenu sankcije kao posledicu.
Zavisno od ponašanja koje se dispozicijom zahteva, delikt se može izvršiti radnjom činjenja ili
nečinjenja. Uz to, valja pomenuti da delikt, osim određenog načina ponašanja, konstituiše još i
posledica ili dejstvo tog ponašanja. Uz radnju i posledicu, materijalni sastojak delikta mogu da
određuju i psihičke činjenice koje izražavaju odnos subjekta prava prema učinjenom prekršaju,
kao što su, na primer, motivi i namera. Radnja i posle dica takođe mogu biti kvalifikovane
načinom i sredstvom izvršenja, vremenom, mestom, težinom. Uz delikt, kao uslov za primenu
sankcije mogu biti predviđene i neke druge činjenice, kao, na primer, neizvršenje kog drugog
delikta, rok i slično.
Krivičnopravni delikti su krivična dela. Norme krivičnog prava, rečeno je, imaju specifičnu
strukturu koju u jedinstvo povezuju samo dva elementa: pretpostavka sankcije i sankcija.
Dispoziciju, čiji prekršaj predstavlja uslov sankcije, određuje ili neki drugi pravni propis ili se
ona logičkim postupkom izvodi iz sadržaja hipoteze krivične sankcije kao suprotno ponašanje.
Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te radnje i druge okolnosti koje bliže određuju radnju
kao ugrožavanje vrednosti zaštićenih pravnim poretkom. Važno je istaći da biće krivičnog dela
mora biti predviđeno zakonom. Dakle, samo ono ponašanje koje zakon odredi kao krivično delo,
koje je proti vpravno i koje je skrivljeno predstavlja krivičnopravni delikt.
„Ko se neovlašćeno useli u tuđu zgradu, stan, poslovne ili druge prostorije, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do dve godine“ (Krivični zakonik Republike Srbije, član 219. stav 1).
Građanskopravni delikt je delatnost kojom se drugome nanosi šteta. Ne smatra se deliktom
ponašanje koje predstavlja povredu neke valjano ustanovljene konkretne obligacije (ugovorna
odgovornost). Radnja činjenja ili propuštanja može biti protivpravna aktivnost, koja predstavlja
nepoštovanje zahteva sadržanih u dispozicijama propisa administrativnog, krivičnog ili kog
drugog prava, a može biti i delatnost saglasna sa pravom.
„Svako je dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom naneti šteta“ (Zakon o
obligacionim odnosima RS, član 16). „Ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu o
činjenicama koje su od uticaja na njihov međusobni odnos, odgovara za štetu koju pretrpi druga
strana zbog toga što nije bila na vreme obaveštena“ (Zakon o obligacionim odnosima Republike
Srbije, član 268).
Prekršaji u užem smislu jesu posebna vrsta delikata koji se označavaju kao administrativni.
Njihovo biće određuje povreda javnog poretka, u najširem značenju, i predviđenost zakonom ili
drugim propisima. Prekršaji nalikuju krivičnim delima, pa se u nauci često označavaju kao
izuzetno laka krivična dela, ali se od njih, ipak, razlikuju prema brojnim osobinama: zaštićenom
dobru, mogućem subjektu izvršenja, odgovornosti, vrsti sankcija, svrsi kažnjavanja i drugim.

.3.3.1. Pojam pravne odgovornosti

Prekršaj dispozicije, odnosno neizvršenje obaveze ili dužnosti koju dispozicije predviđa, zahteva
odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze. Pravna odgovornost
se na najopštiji način definiše kao podložnost prekršioca dispozicije sankciji. U problemskoj
oblasti pravne odgovornosti postavljaju se kao osnovna pitanja ko i pod kojim uslovima (treba da)
odgovara za ponašanje kojim se ne ostvaruje primarna pravna obaveza.
Na pitanje ko u pravu odgovara, ustanovljavaju se dva odgovora: (1) subjekat koji je svojom
sopstvenom radnjom prekršio dispoziciju i izazvao zabranjenu posledicu (individualna, lična
odgovornost) i (2) kolektiv kome izvršilac nedozvoljene radnje po nekom svom svojstvu pri pada
(kolektivna odgovornost). Na drugo pitanje, pod kojim uslovima se u pravu odgovara, moguće je,
opet, razlikovati dva tipična odgovora: (3) ako je prekršilac dispozicije kriv (subjektivna
odgovornost, odgovornost za vinost, „kulpozna“) ili (4) ako postoji uzročna veza između radnje i
štetne posledice, bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost, odgovornost za posledicu,
„kauzalna“).
Vinost (krivica, krivnja ili culpa u širem značenju) predstavlja psihički odnos učinioca prema
deliktu određenog kvaliteta i utoliko se razlikuje od protivpravnosti. Vinost je normativan pojam
jer pozitivno pravo predviđa i zahteva (propisuje) sasvim određeno stanje svesti i volje kao osnov
odgovornosti uopšte ili za pojedina nedopuštena dela. Psihički odnos izvršioca prema delu
razdvaja se, po prirodi stvari, u vinost u pogledu radnje (delatnosna vinost) i vinost u pogledu
posledice (posledična vinost). Dva redovna oblika vinosti jesu umišljaj (dolus) i nehat (culpa).
Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje
posledice, što znači da je jedno lice odgovorno ako je (a) predvidelo i htelo štetnu posledicu ili je
(b) nije htelo, ali je posledicu stvarno predvidelo i svojom radnjom izazvalo. Nehat je oblik i
stepen vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu
posledice. Lice će u ovom slučaju biti odgovorno iako nije želelo posledicu, ako je (a) bilo
svesno mogućnosti njenog nastupanja, olako se nadajući da neće nastupiti ili da će je moći
sprečiti, ili ako (b) nije bilo svesno mogućnosti nastupanja posledice, ali je moglo i zato moralo
biti brižljivo u predviđanju i izbegavanju njenog nastupanja.
Nehat je lakši oblik vinosti jer izražava nemar, nebrigu, nesmotrenost, nepažnju u pogledu
posledice, za razliku od umišljaja koji izražava htenje ili pristajanje, i zato se u krivičnom pravu
za nehat odgovara samo kada je to zakonom predviđeno, a za umišljaj uvek. Uračunljivost je
podobnost za uračunavanje krivice i pretpostavka je vinosti. Naime, da bi jedno lice moglo da
bude podložno sankciji zbog prekršaja prava, njegova psihička svojstva moraju biti zrela
(duševna i intelektualna zrelost), odnosno svest i volja dovoljno razvijeni (tzv. razboritost). Otuda
je uračunljivost kao podobnost za psihički odnos sa svojom radnjom i njenom posledicom,
odnosno kao sposobnost rasuđivanja i odlučivanja, logička pretpostavka vinosti i lični osnov
odgovornosti. Uračunljivost ima dva elementa – intelektualni i voljni. Prvi se odnosi na
mogućnost shvatanja stvarne prirode i pravnog značaja dela, a drugi na moć htenja radnje ili
odlučivanja o preduzimanju radnje prema shvaćenoj prirodi i značaju dela.
 3.4. Sankcija

3.4.1. Pojam

Kao upozorenje da će se naneti zlo oduzimanjem materijalnog ili duhovnog dobra, sankcija,
unapred propisana ili iskustvom potvrđena kao društvena reakcija za nepoštovanje pravila
određene društvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za poštovanje norme.
Pravna pravila su vrsta društvenih normi koja je od drugih odeljena posebnošću sankcije.
Sankcije pravnih normi, kako je već rečeno, izvršava država svojom neotklonjivom prinudom
(monopol fizičke sile). Pod silom se razume „upotrebu izvesnih podesnih sredstava, koja znače
direktnu ili indirektnu prinudu da nešto učinimo. Ne mislimo samo na bajonete i stvarnu upotrebu
sile ili silu koja stoji gotova da navali na nas, već na sva ona sredstva koja će biti podesna da
slome naš otpor i naterati nas da učinimo što ne bismo učinili dobre volje“
U normativnom smislu, sankcija je zapovest o ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b)
državnom organu da izrekne i primeni sankciju. U normativnom smislu, sankcija je zapovest o
ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b) državnom organu da izrekne i primeni
sankciju.
Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđene sankcije za konkretan
slučaj prekršaja dispozicije i u samoj primeni izrečene mere – konkretne radnje ili držanja –
subjekta prekršioca (voljno izvršenje) ili ovlašćenog državnog organa (prinudno izvršenje).
Tako, na primer, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije (član 113) krivično delo ubistva ovako
je formulisano: „ko drugoga liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“. Prvi
iskaz, „ko drugoga liši života“, čini pretpostavku sankcije koja implicitno sadrži dispoziciju o
zabrani ubistva. Drugi, „kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“, jeste normativan
sastojak sekundarne zapovesti sadržane u sankciji. Kada se u legalnom postupku dokažu
postojanje dela i krivica učinioca i pojedinačnim aktom izrekne sankcija, sledi izvršenje sankcije.
Oba ta elementa – izricanje i primena – predstavljaju materijalno biće sankcije U građanskom
pravu, u kojem se obaveze, a neretko i sankcije, ustanovljavaju voljom stranaka, sankcija se,
pokazano je, sastoji u naknadi štete pričinjene neispunjenjem obaveze, kao i u drugim
slučajevima u kojima je odgovornost predviđena. Zato se sankcija kao normativno pravilo
neposredno obraća subjektu koji je štetu prouzrokovao da štetu poravna, a tek ako dobra volja
izneveri, obraća se državnom organu od kojeg zahteva da na predlog oštećenoga ovome pruži
zaštitu njegovih prava. U tom slučaju, materijalni smisao sankcije sastoji se u plaćanju odštete
dobrovoljno, bez posredovanja ili uz posredovanje suda, ili prisilno, sudskim izvršenjem.
Postupak izricanja i primene sankcija pravni poredak ograničava načelom zakonitosti. Drugim
rečima, sankcija, njena priroda, visina i uslovi primene, moraju biti predviđeni zakonom, a kada
se strankama dopušta samostalno ugovaranje njene sadržine, onda za to mora postojati izričito
zakonsko ovlašćenje koje se može uživati samo u granicama koje zakon postavlja autonomiji
volje. S obzirom na težinu sankcija, naročito kazni, u krivičnom pravu je uspostavljeno načelo
nullum crimen, nulla poena sine lege, koje širom formulacijom osnovnog značenja dobija izgled
zapovesti: „Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego
što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili
druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno“
(član 1. Krivičnog zakonika).
2.4.2. Vrste sankcija

Sankcije kao materijalne mere razvrstavaju se najpre prema licima, saobrazno vrstama delikata.
Krivičnopravne sankcije izriču se i primenjuju za izvršenje krivičnopravnih delikata. Prema
prirodi i težini delikata, sankcije mogu biti različitog intenziteta i na najopštiji način mogu se
podeliti na lakše i teže. U našem krivičnom zakonodavstvu, primera radi, sankcije su razvrstane u
tri grupe: kazne, mere upozorenja i mere bezbednosti. Vrste kazni su kazna zatvora, novčana
kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Mere upozorenja su uslovna osuda,
kao pretnja kaznom, i sudska opomena, a izriču se za lakša krivična dela. U slučajevima
neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti ili u slučajevima utvrđene zavisnosti prekršioca
dispozicije od alkohola ili opojnih droga, kada je takvo stanje svesti u uzročnoj vezi sa učinjenim
krivičnim delom, sa ciljem specijalne prevencije, kao sankcije mogu biti izrečene mere
bezbednosti (čl. 78. i 79. Zakonika). Mere bezbednosti obuhvataju: obavezno psihijatrijsko
lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, obavezno
lečenje narkomana, obavezno lečenje alkoholičara, zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti,
zabrana upravljanja motornim vozilom, oduzimanje predmeta, proterivanje stranca iz zemlje i
javno objavljivanje presude. U građanskom pravu, rečeno je, kazna se sastoji u naknadi
prouzrokovane štete, koja, zavisno od stepena krivice učinioca kada je odgovornost zasnovana na
krivici, obuhvata stvarnu štetu, emotivnu (ličnu) vrednost koju je stvar imala za oštećenog
(pretium affectionis) i izgubljenu dobit.
Sve navedene sankcije obraćaju se neposredno licu koje je odgovorno. Ovde se misli na fizička
lica, ljude. Kao subjekti prava postoje još i tzv. pravna lica, za koja važe nešto drugačija pravila s
obzirom na njihovu prirodu i mogućnosti da čine delikte, odnosno „podnesu“ određene tipove
sankcija, ali o tome će biti reči u odeljku o subjektima prava. Osim sankcija prema licima, postoje
i sankcije koje se neposredno odnose na pravne akte, za koje smo, zasad, samo napomenuli da su
psihički ili materijalizovani psihički akti kojima se stvaraju ili koji sadrže pravne norme. Akti
podložni sankciji jesu neispravni, protivpravni, odnosno nezakoniti akti. Sankcije prema aktima
sastoje se u njihovom poništavanju.
Postoje dve vrste tih sankcija: rušljivost i ništavost. Rušljivi pravni akti, relativno ništavi ili
oborivi, jesu pravni akti koji inače proizvode pravne posledice, ali koji se zbog nekih
nedostataka, u predviđenom roku i na predlog zainteresovanih subjekata, mogu poništiti.
To je naročito slučaj u građanskom pravu sa pravnim poslovima. Nedostaci koji uslovljavaju
rušljivost pravnog akta odnose se na manjkavost volje, koju kvalifikuju pretnja, prinuda, zabluda
i prevara. Uz to, postoje i drugi razlozi rušljivosti koji se na opšti način mogu izraziti kao
nepoštovanje zakonom propisanih uslova potrebnih za validnost pravnog akta. Kada ovlašćeno
lice pokrene postupak za poništavanje manjkavog akta i dokaže njegovu neispravnost, akt se
poništava, odnosno proglašava nevažećim. Pravne posledice koje je rušljiv akt proizveo
poništavaju se od početka (ex tunc), što znači da poništenje pravnog akta ima retroaktivno
dejstvo, odnosno smatra se da takav akt i nije bio donet. Izuzetno, u predviđenim slučajevima, ili
načelno, kada su zainteresovana lica sa tim saglasna, akt se poništava za budućnost (ex nunc), što
znači da se sprečava buduće dejstvo protivpravnog akta, dok posledice koje su proistekle do
donošenja akta ostaju na snazi.
Ništavost (apsolutna) pravnog akta predviđena je kao posledica nezakonitosti u svim oblastima
prava. U svakoj grani prava, pojedinačno, zakonom se bliže određuju uzroci te, teže vrste
neispravnosti pravnih akata. Osim kategoričkih zakonskih propisa, u utvrđivanju apsolutne
ništavosti akta uvažavaju se još ustavna načela i aktuelna moralna shvatanja sredine.
Nevažeći pravni akti poništavaju se od početka, što znači da se dejstva koja je proizveo uklanjaju
kao da akt nikad i nije bio donet. U teoriji građanskog prava postoji spor o tome da li sudska
odluka ima deklarativan ili konstitutivni karakter. Prema prvom shvatanju, protivpravni akt je
ništav po sebi (ipso iure), pa ako se akt u slučaju spora i poništi sudskom odlukom, ta presuda
samo konstatuje i objavljuje postojanje ništavosti. Prema drugom mišljenju, sudska presuda je
nužna, što znači da u pravnom smislu ništavost postoji tek ako je utvrđena odlukom suda.
Između rušljivosti i ništavosti, kao sankcija neposredno usmerenih prema aktima, postoje bitne
razlike. Pošto se rušljivim aktom vređa interes onih koji su akt sačinili, važenje ili poništavanje
protivpravnog akta zavisi od volje subjekata čiji je interes povređen. Njihovo ovlašćenje na
pokretanje postupka ograničeno jerušljivosti) i objektivnim rokom od tri godine (računa se od
momenta nastanka protivpravnosti). Ništavim aktima povređuje se javni interes i zato postupak
za utvrđivanje njegove protivpravnosti može pokrenuti svako zainteresovano lice, dok su državni
organi po službenoj dužnosti obavezni da uočavaju, ispituju i utvrđuju razloge ništavosti.
Pokretanje postupka za utvrđivanje apsolutne ništavosti pravnog akta nije vezano za rok.

4. Vrste pravnih normi

4.1. Vrste normi s obzirom na njihovu opštost - opšte i pojedinačne norme

Podela pravnih normi na opšte i pojedinačne pravne norme je jedna od najznačajnijih i najčešće
zastupljenih podela pravnih normi. Ona se vrši prema broju subjekata, kao i prema broju
slučajeva na koje se norma odnosi. Dakle, kao merilo prvenstveno se uzimaju (1) subjekti kojima
je norma upućena ili (2) ponašanja koja norma reguliše, odnosno broj slučajeva (situacija) na
koje se norma odnosi. Nekada se koristi jedno od ova dva merila, ali se vrlo često ona i
kombinuju.
I to shvatanje o kombinovanju svakako je najprihvatljivije. To se najbolje vidi ako se, primera
radi, kao merilo uzme samo neodređen broj ponašanja, ali ne i broj subjekata, to jest njihova
odredivost. Tako je, na primer smatrao engleski pravnik Ostin, koji je propis koji nalaže
neodređen broj ponašanja pojedinačnom, konkretnom subjektu smatrao kao opštu normu. Po
takvoj klasifikaciji, zapovest gazde svom slugi Džonu Smitu da do kraja službovanja počinje sa
radom svako jutro u isto vreme bio bi opšta norma. Ali koliko je takva klasifikacija neprikladna
vidi se po tome što bi onda, po analogiji, i sudska presuda koja propisuje da neki konkretan
pojedinac trajno izvršava određenu obavezu u određenom trenutku (na primer, obavezu plaćanja
alimentacije za neodređen vremenski period) bio opšta norma (opšti akt). A to bi protivrečilo
opšteusvojenom shvatanju da je sudska presuda pojedinačan akt, to jest da sadrži pojedinačne
norme.
Prema tome, kriterijum za razlikovanje opštih od pojedinačnih normi jeste dvojak: prvo, broj
slučajeva koji norma reguliše (jedan konkretan slučaj ili čitava vrsta sličnih slučajeva, to jest
unapred neodređen broj slučajeva). I drugo, broj odnosno karakter subjekata (jedan ili više
konkretno određenih ili odredivih subjekata odnosno unapred neodređen broj subjekata). Tako bi
norma koja predviđa da se pravo na penziju stiče sa navršenih 65 godina života i 40 godina
radnog staža bila opšta norma, jer se ne odnosi na jednog nego na čitavu vrstu potencijalnih
subjekata i jer se odnose na okolnosti koje nisu konkretne okolnosti jednog slučaja nego su
apstraktno zamišljene okolnosti koje se mogu nebrojeno puta dogoditi i ponoviti u stvarnom
životu. Na drugoj strani, rešenje o penzionisanju Petra Nikolića, i visini njegove penzije bila bi
pojedinačna norma, jer se odnosi na pojedinačnu situaciju pojedinačnog lica i na njegovo
konkretno pravo u tim okolnostima. Da bismo ove kriterijume klasifikovanja dodatno pojasnili,
prikazaćemo sledeću tabelu, u kojoj se na primeru normi koju gazda upućuje svojim slugama,
razmatraju moguće kombinacije različitih situacija u pogledu (ne)određenosti i broja subjekata,
odnosno (ne)određenosti ponašanja koje se normom zahteva to jest broja situacija koje norma
uređuje:

PONAŠANJE
Svako jutro, osim nedelje, U ponedeljak, 21.9.2015 radno
radno vreme počinje od 7.00 vreme počinje u 6.00
SUBJEKTI

Sve sluge koje su u službi

opšta norma pojedinačna norma
Lorda Grantama

Sluga
pojedinačna norma pojedinačna norma
Džon Smit

Za dva slučaja koji su podvučeni, jasno je da su to po oba kriterijuma opšta, odnosno pojedinačna
norma. Ali šta je sa slučajevima koji su, da tako kažemo, “mešavina” kriterijuma? Kao što smo
naveli već na početku, situacija u kojoj se jednom licu nalaže da izvesnu radnju ponavlja
neodređen broj puta (konkretno, Džon Smit ima obavezu da svakog jutra, osim nedelje, počinje s
radom u 7.00) takođe u praksi svrstavamo u pojedinačne norme. Slično je i sa situacijom koje ja
jedna i jedinstvena (naredba da tačno određenog dana, u ponedeljak 21.9.2015., radno vreme za
sve sluge počinje u 6.00). Iako je ova norma upućena većem broju subjekata ona se odnosi na lica
koja su u tom trenutku jasno određena ili odrediva i ono što se njome naređuje je neponovljiva i
konkretna radnja takvih (jasno odredivih) subjekata. Stoga je i smatramo pojedinačnom a ne
opštom normom.
Nakon što smo objasnili na osnovu čega neku normu klasifikujemo kao opštu odnosno kao
pojedinačnu, potrebno je odgovoriti i na sledeće pitanje: koje su to važne posledice koje
proizvodi podela pravnih normi na opšte i pojedinačne? Na samom početku, naime, pomenuto je
da je ova podela jedna od najznačajnijih podela pravnih normi. Zbog čega je to tako?
Prva važna posledica ovog razlikovanja normi je da pojedinačna norma (naročito u savremenoj
pravnoj državi) nastaje, u procesu primene opšte norme na konkretan slučaj – na pojedinačan
tačno određen slučaj koji je na apstraktan način regulisan opštom normom. To, naravno, nije
uvek nužno. Pojedine opšte norme mogu da se primenjuju na subjekte direktno, čim su stupile na
snagu i bez posredovanja pojedinačnih normi. Takva je, recimo, opšta norma koja propisuje „da
se poslovna sposobnost stiče punoletstvom“. Jasno je da svaki građanin koji napuni 18 godina, a
duševno je zdrav, neposredno i automatski stiče sposobnost da zaključuje sve vrste ugovora, da
bira i da bude biran, da osnuje preduzeće, da sačini testament itd. Za ostvarivanje svih ovih prava
nije potrebno da bilo ko donese pojedinačnu normu, kojom bi se ta prava njemu izričito potvrdila.
Dovoljno je što postoji važeća opšta norma koja uopšteno (dakle, za sve subjekte i u svim
mogućim situacijama) ali precizno utvrđuje starosnu dob potrebnu za sticanje poslovne
sposobnosti.
Međutim, mnogo je češći slučaj da je opštu normu nemoguće primeniti na konkretan slučaj, bez
donošenja neke pojedinačne norme, kojom se ta opšta norma konkretizuje, i pretvara u delotvoran
propis u konkretnom slučaju. U tome i jeste suština primene opštih normi odnosno primene prava
od strane pravnika – ona se često svodi na donošenje pojednačne norme koja će propisati
konkretno pravo ili obavezu konkretnog pojedinca u konkretnoj, životnoj situaciji. I kada se u
takvoj situaciji donese pojedinačna norma, ona svojim ispunjenjem, ostvarivanjem iscrpljuje
svoju svrhu i „umire“, nestaje iz pravnog poretka. Onog trenutka kada je proizvela svoje dejstvo
ona prestaje da postoji, upravo kao „Tiski cvet“, insekt koji ugine čim ostvari svoju ulogu i
produži vrstu. Sve ovo će se najbolje videti na sledećem primeru:

Izvod iz Zakona o porezu na imovinu RS (2001)

Čl. 14. St.1
Porez na nasleđe plaća se na pravo svojine i druga prava na nepokretnosti..., koje
naslednici...nasleđuju.
Čl. 15. St 1.
Obveznik poreza na nasleđe je stanovnik Republike koji nasledi pravo iz člana 14. stav 1. ovog
zakona na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike.
Čl. 16. St.1
Osnovica poreza na nasleđe je tržišna vrednost nasleđene imovine.
Čl. 17. St.1
Poreska obaveza u odnosu na nasleđe nastaje danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
Član 19. St. 2.
Obveznici koji se, u odnosu na ostavioca... nalaze u trećem i daljem naslednom redu, odnosno
obveznici koji sa ostaviocem nisu u srodstvu, porez na nasleđe plaćaju po stopi od 5%.

Činjenice konkretnog slučaja:

Miloš Nikolić, rođen 1.1.2015. s prebivalištem u Kragujevcu, Karađorđeva 5, rešenjem o
nasleđivanju donetim dana 31.10.2015 stekao je pravo svojine na kući u ulici Karađorševa 7, u
Kragujevcu (list nepokretnosti br. 18654 KO Kragujevac I) svog pok. pradede Tomislava, kao
ostavioca. Kuća je površine 100m2 s okućnicom od 500m2. Procenjena tržišna vrednost
nepokretnosti je 10 miliona dinara.

Pojedinačna norma (rešenje poreskog organa)

Na osnovu napred navedenih i utvrđenih činjenica a na osnovu Zakona o porezu na imovinu (čl.
14, st 1; čl. 15, st.1, čl. 16, st. 1; čl. 17, st. 1 i čl. 19, st. 2) nadležni poreski organ rešenjem
utvrđuje da je Miloš Nikolić na ime poreske obaveze po osnovu poreza na nasleđe dužan da plati
500.000 dinara.

Tako dolazimo do druge važne posledice podele pravnih normi na opšte i pojedinačne. Naime,
ona se nadovezuje na ono što je upravo rečeno pre nego što je citiran gornji primer. Spomenuto je
da se pojedinačna norma svojom primenom na neki način „gasi“, da nestaje iz pravnog života.
Ispunila je svoju ulogu, propisala kakvo je pravo ili obaveza konkretnog lica u konkretnoj
situaciji, tako da ostvarivanjem tog prava ili izvršenjem te obaveze nema više potrebe za njom.
Petar Nikolić je, primera radi, postao penzioner, i njegovo rešenje o penzionisanju time je
proizvelo potrebno dejstvo i više nema potrebe a ni načina da opet bude primenjeno – jer se ne
odnosi više na bilo koga drugog, već samo na tog konkretnog čoveka u toj konkretnoj situaciji. A
čak, kada kao u primeru Džona Smita, ona proizvodi trajnije dejstvo, i zahteva ponavljano
izvršenje neke radnje, pojedinačna norma gotovo nikada ne služi kao osnov za donošenje neke
druge norme. Iza nje obično samo (treba da) sledi dotična materijalna radnja izvršenja norme,
postupanja po njoj, a ne druga pojedinačna norma.
Međutim, sasvim je suprotna situacija s opštim normama. Gore navedena norma o uslovima za
penzionisanje (koja propisuje odgovarajuće potrebne godine života i staža) sve dok je na snazi
biće primenjivana mnogo puta i u svim onim situacijama i na sve one subjekte na koje se odnosi.
I iz nje će neprestano, iz dana u dan, „izvirati“ nove i nove pojedinačne norme2 kojima će
pojedinačni, konkretni ljudi sticati na osnovu nje svoje pravo na penziju. Zato se u pravnoj teoriji
kaže da su (samo) pravni akti koji sadrže opšte norme IZVORI prava. Ali o toj važnoj temi, o
tome šta su izvori prava, koje su njihove najvažnije vrste i kakav je njihov značaj uopšte, biće
više reči kod opštih pravnih akata kao izvora prava.

4.2. Vrste pravnih normi s obzirom na stepen određenosti

S obzirom na to da se većina normi (posebno opštih) donosi unapred, za neodređen broj slučajeva
njihova formulacija je uvek, u manjoj ili većoj meri, apstraktna, uopštena, odnosno neodređena.
Norme mogu biti formulisane na različite načine, tako da mogu biti više ili manje određene
(neodređene). Vrste i stupnjevi određenosti pravnih normi vrlo su različiti.
Stepen određenosti norme zavisi u izvesnoj meri i od grane prava u pitanju. Najodređenije su norme u
krivičnom pravu (zbog strogih primena načela zakonitosti), nešto manje su određene u upravnom
pravu, dok najmanja određenost normi postoji u građanskom i trgovačkom pravu.
Idealno bi bilo da norme budu apsolutno određene, ali je to retko moguće. Potpuno određene
obično su norme koje koriste kvantitativne pojmove. Pravilo da je maksimalna dozvoljena brzina
na autoputu 120 kilometara na sat primer je takve, potpuno određene norme.
Postoji nekoliko vrsta neodređenih normi. Ovde ćemo opisati tri vrste takvih normi.
Norme s nedovoljno određenim pojmovima. − Potpuno određeni pojmovi jesu često vrlo poželjan
ideal u pravnom normiranju. U tom slučaju, svaka norma se primenjuje bez većih problema i potrebe
za konkretizovanjem u pojedinačnom slučaju. Međutim, ovo je, pogotovu danas, retko moguće zbog
složenih okolnosti koje su predmet regulisanja. U primitivnim društvima, kada su stvari najčešće bile
regulisane od slučaja do slučaja, ovo je možda i bilo moguće. Međutim, danas, kada norme treba da
obuhvate neodređen broj slučajeva, i po pravilu važe neodređeno vreme, ovo je retko moguće. To
dovodi do postojanja normi s nedovoljno određenim pojmovima, normi koje tek treba, u svakom
posebnom slučaju, da budu konkretizovane, odnosno precizirane, da bi mogle da budu primenjene.
Zbog toga se nekom subjektu ostavlja da ih bliže odredi. Najčešće su ti subjekti sudovi, ali to mogu da
budu i drugi državni organi (na primer, organi uprave).
Na primer, zakon može da predvidi da se imovina bračnih drugova u slučaju razvoda braka deli
srazmerno doprinosu svakog bračnog druga u sticanju zajedničke imovine. Zakon, dakle, ne
precizira unapred koliki je taj udeo (recimo da je on jednak i da se imovina treba deliti na dva
jednaka dela), već ostavlja sudu koji sprovodi postupak za razvod braka da odredi koliki je
stvarni udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova. Nedovoljno određen pojam je, na primer, i
pojam bezbedne vožnje. Ovde, dakle, nije propisana određena brzina kojom vozilo sme da se
kreće, već je ostavljeno nadležnom organu da proceni da li se vozač koji je prouzrokovao neki

2
U konkretnom slučaju, u obliku upravnog akta - rešenja.
udes kretao na bezbedan način u skladu s konkretnim okolnostima.
Posebna vrsta nedovoljno određenih pojmova su takozvani pravni standardi. Pravni standardi, u
stvari, polaze od ponašanja prosečnog, „standardnog“ čoveka u odgovarajućim okolnostima.
Ako se nečije ponašanje u određenom slučaju ceni poređenjem sa standardom ponašanja
prosečno („standardno“) savesnog čoveka, reč je o pravnom standardu. Polazi se, dakle, od toga
kako bi se u određenoj situaciji ponašao savestan čovek („dobar domaćin“, “savestan lekar”
itd), pa se prema tome procenjuje ponašanje subjekta o kome je reč. Kada se, na primer,
procenjuje postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu u konkretnom slučaju, uzima se u
obzir da li se lice koje je prouzrokovalo štetu ponašalo kao prosečan, savestan čovek, da li je
preduzelo sve mere da spreči nastupanje štete koje bi savestan čovek preduzeo i tako dalje.
Pravni standardi se, inače, široko primenjuju u građanskom i trgovačkom pravu, porodičnom
pravu, i, u nešto manjoj meri, u upravnom pravu.
Alternativne norme. − Norme normalno propisuju jedno, tačno određeno ponašanje. Međutim,
moguć je i slučaj da norma predvidi dva ili više različitih ponašanja, s tim što se subjektu ostavlja
da bira između ovih mogućnosti. Ovakve norme zovu se alternativne norme. Na primer, neko ko
je pozajmio određenu stvar koja je zamenljiva (na primer, džak brašna) obavezan je da stvar vrati
u naturi (dakle, isto džak brašna) ili da, ako to nije moguće, isplati novčanu vrednost pozajmljene
stvari. Ako nekome oštetimo određenu stvar, možemo platiti njenu popravku ili kupiti takvu istu
stvar ili dati novčani iznos jednak vrednosti te stvari i tako dalje.
Važno je imati na umu da su i alternativne norme obavezna pravila ponašanja, samo što je
subjektu obaveze ostavljeno da bira između dve ili više mogućnosti kako će da se ponaša. On
svoju obavezu ne može da izbegne, ali mu se ostavlja izvesna sloboda da bira način na koji će
svoju obavezu ispuniti.
Dispozitivne norme. − Po redovnom toku stvari, norme sadrže pravila koja su obavezna, što
znači da su to prinudne (imperativne) norme. Međutim, postoje i takozvane dispozitivne norme,
odnosno norme koje su zamenljive. Takve norme sadrže jedno pravilo ponašanja subjekta, ali
ovoga istovremeno ovlašćuju da umesto takve norme sam stvori drukčiju normu. Dakle,
dispozitivne norme biće primenjene samo u slučaju ako subjekti nisu sami stvorili drugo
odgovarajuće pravilo.
Dispozitivne norme postoje, pre svega u granama prava u kojima postoji takozvana autonomija
volje, dakle, u imovinskom (građanskom, trgovačkom) pravu.
Na primer, veliki deo ugovornog prava sadrži dispozitivne norme. Tako, odgovarajući zakonski
propisi sadrže pravila o uslovima za zaključenje ugovora, predmetu ugovora, obavezama
ugovornih strana i tako dalje, ali, uz ređe izuzetke, stranke mogu regulisati svoje odnose iz
ugovora i na drugi način.
U naslednom pravu karakterističan primer dispozitivnih normi su pravila o zakonskom
nasleđivanju. Naime, zakoni o nasleđivanju sadrže pravila na osnovu kojih će zaostavština
ostavioca biti raspodeljena u slučaju njegove smrti. Međutim, ova pravila primeniće se samo ako
ostavilac nije sastavio testament. Ako testament postoji, zaostavština se deli (uz neke izuzetke
vezane za takozvani nužni deo) u skladu sa testamentom.
Dakle, ovde imamo slučaj pravnih pravila (normi) koje subjekti mogu svojom voljom da menjaju,
odnosno, ostavlja im se mogućnost da normu stvaraju sami. Samo u slučaju da oni to ne učine,
primeniće se dispozitivna norma sadržana u zakonskom (ili nekom drugom) pravnom propisu.
Kako je to jezgrovito formulisano u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine: „Volja i
naredba čovečija zastupa zakon.“
I ovde treba naglasiti da su dispozitivne norme takođe obavezne, u tom smislu što odnos u pitanju
mora da se reguliše bilo na jedan, bilo na drugi način.
 II

Pravni akt

1. Pojam pravnog akta

Pravni akt je nečija ODLUKA kojom se, u skladu s važećim pravom ili:
1. Stvaraju pravne norme (opšte ili pojedinačne)
2. Stvaraju uslovi za primenu već postojećih pravnih normi
Prvi akti se nazivaju AKTI-NORME ili NORMATIVNI PRAVNI AKTI, i oni se u zavisnosti od
toga da li se njima stvaraju opšte ili pojedinačne norme dele na opšte (ustav, zakoni, uredbe itd) i
pojedinačne pravne akte (testament, ugovor, brak, sudska presuda).
Drugi akti se nazivaju AKTI-USLOVI i njihov značaj u pravu je sekundaran, jer oni samo služe
da se primenjuju AKTI-NORME (na primer kada naslednik pred sudom izjavi da se prihvata
nasledstva, on stiče prava i obaveze iz nasleđa, na osnovu normi iz zakona o nasleđivanju ili
odredbi iz testamenta).
Da bi normativni pravni akt postojao, nije dovoljno da postoji samo odluka – potrebno je da ona
bude iskazana, saopštena drugima. To se u pravu najčešće čini verbalno (i to opet najčešće
pisanim tekstom – kao u slučaju zakona ili testamenta), ali može i pomoću slika (na primer, da je
u određenom prostoru zabranjeno pušenje saopštava se slikom na kojoj je precrtana cigareta) ili
pokreta (znaci policajca koji reguliše saobraćaj).

2. Elementi pravnog akta

Iz rečenog proizlazi da se pravni akt sastoji iz dva elementa – unutrašnjeg (psihičkog), koji
predstavlja njegovu sadržinu, i spoljašnjeg (materijalnog), koji se označava kao forma. Supstrat
pravnog akta čini njegova unutrašnja sadržina – norma, njen normativni deo ili, pak, pravno
relevantna odluka kojom se jedna ili više pravnih normi stavlja u pokret.
Saobrazno ustanovljenim elementima pravnog akta, dakle, u udžbenicima, a i inače u nauci,
uobičajeno se govori o sadržini i formi pravnog akta. Pravni akt kao duhovnu tvorevinu sadrži u
sebi pravnu normu, jedan od njenih normativnih elemenata – dispoziciju ili sankciju (tzv. akti-
norme), ili neku izjavu volje za koju pozitivno pravo vezuje primenu jedne ili izvesnog broja
normi (tzv. akti-uslovi). To praktično znači da je svaka pravna norma u vezi sa pravnim aktom
kao načinom njenog stvaranja ili mestom obitavanja, ali da svaki pravni akt, mada u vezi sa
normom, ne predstavlja akt stvaranja niti materijalnu egzistenciju norme.
Pod pretpostavkom da je priroda akta-norme jasna, pažnju valja usmeriti na tu drugu grupu akata
koji sadrže pravno relevantne izjave volje. Na primer, takvi akti su izjave stranaka, svedoka,
veštaka, mogućih naslednika; tužba (koja se podnosi sudu) i žalba (koja se podnosi upravnom
organu ili sudu) kao pravna sredstva predviđena za pokretanje postupka radi vršenja kontrole
zakonitosti; zahtevi upućeni državnim organima, neodgovarajuće nazvani molbama, na primer za
izdavanje pasoša, upis staža, produženje vozačke dozvole ili lične karte, ili upućeni drugim
ustanovama, kao što je zahtev upućen banci za isplatu deviza, kamate, konverzuju ili izdavanje
čekova; prijave državnim organima kojima se saopštava postojanje izvesnih činjenica, kao što su
izvršeno krivično delo, gubitak ličnih isprava, prihod kao osnov za plaćanje poreza, ili drugim
društvenim institucijama, kao što su prijave za upis na fakultete, škole, kurseve ili za
učestvovanje na konkursima i tome slično.
Sve ove izjave volje jesu pravni akti, ali nisu pravne norme. Ipak, one su suštinski vezane za
akte-norme, i to dvostruko. Najpre, da bi njihov učinak bio pravom priznat, one moraju biti
predviđene pravom, a zatim, njihovo dejstvo se ogleda u tome što izazivaju pravne posledice –
primenu pravnih normi (čija je konkretna obaveznost uslovljena upravo stvaranjem takvih akata –
izjava volje), odnosno nastanak ili prestanak pravnih odnosa.
Forma pravnog akta definiše se kao skup materijalnih sredstava i postupaka kojima se on stvara i
izražava ili, što je u osnovi isto, kao oblik postajanja i postojanja pravne norme ili neke druge
sadržine obuhvaćene pojmom akta, kako je pokazano. Formu pravnog akta određuju (a)
nadležnost za donošenje, (b) postupak za donošenje akta i (v) materijalizacija.
Nadležnost kao pravo i dužnost državnog organa da nešto čini ili ne čini, ustanovljava se pravom.
Ona prevashodno obuhvata ovlašćenje za stvaranje i primenu prava. Osim državnih organa, na
stvaranje pravnih akata mogu biti ovlašćena i privatna lica na osnovu subjektivnog prava kao
pravom ustanovljene mogućnosti za staranje o ostvarenju i zaštiti sopstvenih interesa.
Raspodela nadležnosti između državnih organa i društvenih subjekata – pojedinaca i društvenih
organizacija – zavisiće od toga da li se odnosnom normom ostvaruje javni ili privatni interes,
odnosno da li se štiti dobro koje ima opštu ili samo individualnu vrednost. Podela vlasti, funkcija
ili nadležnosti između zakonodavnih, upravnih i sudskih organa, osim ostvarenja značajnih
političkih i državno-organizacionih vrednosti, omogućava još i specijalizaciju za donošenje akata
kao neposrednu praktičnu vrednost za pravo, ali sa dalekosežnim i ne samo praktičnim
posledicama.
Postupak obuhvata niz određenih radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da
preduzme. On može biti složen, dugotrajan, čak svečan, unapred predviđen i strogo određen ili
može biti prepušten slobodnom izboru stranaka, u kojem je jedino važno da njegova posledica –
norma bude nesumnjivo ustanovljena, a njena sadržina nesporno određena. Kakav se postupak
predviđa ili dozvoljava zavisi od toga da li je reč o donošenju privatno-pravnih ili javnih akata, a
razlika među ovim poslednjim uspostavlja se prema tome koje je njihovo mesto u hijerarhiji,
odnosno kakva je njihova pravna snaga.
Najzad, materijalizacija se sastoji u preduzimanju materijalnih (telesnih) radnji ili upotrebi
drugih sredstava kojima se akt izražava i čini trajnim. Najčešće se akt ispoljava jezikom, ali to
mogu biti i drugi materijalni znaci podesni za čulno opažanje i razumevanje njegove sadržine.
Poštovanje svih elemenata forme, iako ne garantuje, doprinosi ispravnosti svakog akta
pojedinačno, pa tako i valjanosti prava u celini. Ponekad dužinom trajanja i detaljnom
predviđenošću konkretnih radnji, postupak treba da omogući razumno sagledavanje svrhe koju
pravo treba da ostvari i pronalaženje najboljih formulacija kojima se sadržina zahteva izražava.

3.Hijerarhija pravnih akata

Svi normativni pravni akti (i opšti i pojedinačni) čine celovit i skladan sistem – pravni sistem. Taj
sistem se može prikazati i kao svojevrsno stablo, u čijem korenu je mali broj temeljnih, osnovnih
normi koje se nalaze u ustavu kao najvišem pravnom aktu (zato se često ustav, kao na primer u
Nemačkoj, naziva osnovnim zakonom). Iz ustava sledi (izvire) veliki broj zakona, a zatim
podzakonskih propisa, pa sve do grančica na granama, koje predstavljaju bezbroj pojedinačnih
akata.
Koje mesto na stablu će jedan normativni pravni akt da zauzme, zavisi od toga kolika je njegova
pravna snaga. Pravna snaga je jačina uticaja koji jedan pravni akt vrši na druge pravne akte ili
uticaj koji on trpi od drugih akata. Prostije rečeno, akt veće pravne snage je viši, jači, a akt manje
pravne snage je slabiji i on mora da se potčini jačem – mora s njim da bude u saglasnosti, ne sme
da mu protivreči, ni formalno ni sadržinski. Primera radi, neki zakon je formalno suprotan ustavu,
ako ga donese organ koji za to nije nadležan (na primer vlada) ili po postupku koji nije predviđen
ustavom (na primer, po tajnom postupku). S druge strane, zakon bi po svojoj sadržini bio
protivustavan ako bi sadržao odredbe kojima se, primera radi, oduzima aktivno i pasivno biračko
pravo budistima ili riđokosima ili se dozvoljava policiji da bez naloga suda upada u privatne
stanove građana.
Postavlja se sada veoma važno pitanje: na osnovu čega znamo kolika je pravna snaga nekog
normativnog pravnog akta? Šta određuje pravnu snagu akta? Pravna snaga pravnog akta ne zavisi
od toga šta on propisuje, ne zavisi od njegove sadržine, već zavisi od forme. Ona pre svega zavisi
od toga KO donosi pravni akt, tj. od količine vlasti koju organ – donosilac akta poseduje. Istina,
obično su norme najviše pravne snage ujedno i po sadržini najznačajnije norme, jer regulišu
najvažnije političke i društvene odnose. Ali to ne mora da bude tako. I ne utiče ništa na početnu
tezu da je pravna snaga funkcija forme a ne sadržine.
Prema tome, što je vlast normotvorca veća, to je i pravna snaga akata koje on donosi viša. Tako u
današnje doba kada je najčešće narod nosilac suvereniteta i izvor svake druge vlasti ustav kao
pravni akt koji narod odobrava neposredno na referendumu uvek ima najvišu pravnu snagu.
Odmah ispod ustava po pravnoj snazi slede zakoni koje obično donosi predstavnički organ –
skupština, parlament, kongres – koji je od strane naroda neposredno izabran i koji stoga od svih
državnih organa ima najvišu, zakonodavnu vlast.
Ipak, moguće je ponekad da jedan isti organ donosi različite akte i da ti akti imaju različitu
pravnu snagu. Primera radi, u nekim pravnim sistemima parlament donosi i ustav i zakone.
Međutim, kada je to slučaj, kada jedan isti organ donosi različite pravne akte (zakone i ustav, na
primer), onda će pravna snaga akta da zavisi od složenosti procedure po kojoj se donosi akt – što
je procedura „teža“, komplikovanija, to je snaga akta veća. Primera radi, čak i kada ga donosi
parlament, ustav se obično donosi po složenijoj proceduri (u više faza, od strane većeg broja
poslanika itd) od običnih zakona, te stoga ima i veću pravnu snagu u odnosu na njih.

4. Opšti pravni akti – formalni izvori prava

Smatra se da je u pravnom kontekstu izraz „izvor prava“ prvi upotrebio Tit Livije3, govoreći o
Zakonu XII tablica, kao “izvoru celokupnog javnog i privatnog prava”. Od tada, taj izraz je
postao jedan od najvažnijih pojmova koji pravnici koriste, kako u praksi tako i u teoriji. Ovaj
termin se upotrebljava u različitim značenjima pa je stoga često kritikovan kao nejasan i suviše
figurativan. I premda je donekle metaforičan, on je u svom osnovnom značenju nužan, kako za
pravnike tako i za građane. A osnovno značenje pojma „izvor“ prava odnosi se na opšte pravne
akte (to jest, akte koji sadrže opšte norme, poput zakona ili uredbi) iz kojih izviru pojedinačne
pravne odluke koje se primenjuju na jedan konkretan slučaj. I upravo ćemo se na ovom mestu
pozabaviti tim osnovnim značenjem.
Izvorima prava nazivaju se načini kojima opšte pravne norme do nas dospevaju, kojima se
manifestuju i kojima nam se nameću - to je oblik u kojem se pojavljuju obavezujuće, opšte

3
Livy's History of Rome: Book 3,34. (http://mcadams.posc.mu.edu/txt/ah/livy/Livy03.html).
pravne norme. Formalni izvori prava su, dakle, pravni akti koji sadrže opšteobavezne pravne
norme (npr. ustav, zakon, podzakonski akti, sudski precedenti, itd). Zašto su, međutim, samo
opšti pravni akti izvori prava? Zbog čega to nisu i pojedinačni pravni akti (akti u kojima se nalaze
pojedinačne norme, na primer, ugovori ili sudske presude) kad tek na osnovu njih pojedinac,
pravni subjekt, zna šta mu je činiti u konkretnoj životnoj situaciji? Izvor prava je, kako je već
rečeno, jedan metaforičan izraz. I on nije slučajno nastao. Njime zapravo hoće da se kaže kako iz
jedne vrste akata (opštih) mogu neprestano da izviru druge norme (opšte i pojedinačne) baš kao
što i voda neprestano izvire iz jednog istog vrela. Iz pojedinačnih pravnih akata u principu ne
proizilaze, ne izviru druge norme, jer je to najčešće suvišno. Sama svrha postojanja tih akata je da
pravne propise približe konkretnim životnim situacijama, da postane moguće da se uopštene,
neodređene pravne norme primene u stvarnom životu među stvarnim ljudima. Vrlo retko, dakle,
iz pojedinačnog pravnog akta izvire druga pojedinačna norma, dok je to uobičajena pojava kada
je reč o opštim pravnim aktima (opštim normama), budući da se one najčešće ne mogu
neposredno primeniti u realnom životu, već im je za to potrebna „pomoć“ pojedinačnih normi.
Značaj postojanja formalnih izvora prava je izuzetan. Oni su pretpostavka za postojanje pravne
države. Naravno, samo nužna a ne i dovoljna pretpostavka. Jer i sama pravna država je
pretpostavka za realnu snagu izvora prava. U diktatorskim režimima izvori prava su puki paravan
za samovolju vlastodržaca, u njima vlast nije ograničena pravom, već se pravom (ustavom,
zakonima) samo koriste da kroz njih sprovodi svoju samovolju. Kako je to svojevremeno
zlokobno opisao jedan diktator: „S prijateljima po zasluzi, s neprijateljima po zakonu“. Drugim
rečima, u tiranskim režimima zakoni, pravo ne postoji da bi se obezbedili jednakost,
predvidljivost, pravna sigurnost, nego da bi se pomoću privida primene prava kao svojevrsnog
paravana obračunavalo s neistomišljenicima i političkim suparnicima. Međutim, u demokratskoj i
pravnoj državi izvori prava su uslov za ostvarivanje temeljnih vrednosti, poput slobode,
jednakosti i pravne sigurnosti. Jer nemoguće je ove vrednosti ostvariti u državi i društvu, ako
građani nisu načisto šta im pravni poredak propisuje, zabranjuje ili dopušta. Onaj na koga se
pravna norma odnosi mora jasno da zna kako ona glasi i u kojem obliku i gde se nalazi. A izvori
prava su svojevrsni znak pomoću kojeg prepoznajemo jedno opšte pravilo kao obavezno,
prepoznajemo da je jedna norma pravna, dok neka druga to nije, nego je, recimo, moralna ili
običajna. Upravo kao što pečat državnog organa potvrdjuje originalnost nekog administrativnog
dokumenta, tako i činjenica da se norma nalazi u formalnom izvoru prava, potvrđuje da je ona
važeća pravna norma. Drugim rečima, pojam izvora prava pomaže da se pomoću spolja lako
vidljivih formalnih obeležja otkloni sumnja u to da li je jedna pravna norma obavezujuća. Kada se
recimo za neku normu kaže da je zakonska norma, da predstavlja zakon (kao najvažniji izvor
prava) to je tvrdnja koju svako može da proveri i potvrdi ili da je opovrgne, jer svaki važeći
zakon ima jasno prepoznatljiva, spolja vidljiva obeležja (obično je usvojen u parlamentu po
propisanom zakonodavnom postupku, potpisan od šefa države, objavljen u službenim novinama
itd). Prema tome, da bi svako ostvario svoja prava, da bi pravo bilo za sve jednako, prvi uslov je
da znamo koje su norme zaista važeće pravne norme. A odgovor na to početno ključno pitanje
daje nam pojam izvora prava.
Koje vrste izvora prava postoje, to zavisi od konkretnog pravnog sistema o kojem se govori.
Istorijski gledano, nekada kada je pravo bilo u tesnoj vezi s religijom, glavni pravni izvori bile su
svete knjige ili drugi izvori religijskog porekla (reči proroka, na primer). Tragovi ovih izvora
mogu i danas da se prepoznaju u pojedinim pravnim sistemima (npr. šerijatsko pravo, kao izvor
prava u nekim islamskim teokratijama). Takođe, različiti izvori prava (bili) su karakteristični za
evropskokontinentalni sistem i za anglosaksonski pravni sistem. U anglosaksonskom sistemu
običaji ili sudske presude igrali su mnogo značajniju ulogu kao izvori prava nego na kontinentu,
dokle se recimo u kontinentalnom sistemu u jednom periodu primećuje pojačan značaj
kodifikacija, kao specifičnih pisanih izvora prava, koje opet engleski pravni sistem ne poznaje.
Međutim, kada se istorijske i druge razlike ostave po strani, primećuje se da su pojedini izvori
gotovo univerzalna pojava u svetu prava. Tako na primer, temelj svakog pravnog sistema
predstavljaju ustavne norme, koje su u ovoj ili onoj formi svuda prisutne. Zatim tu su i izvori
prava kao što su zakoni, običaji, podzakonski propisi i propisi koje donose razne društvene
organizacije. Najzad, sudska presuda (sudski precedent) je karakterističan izvor prava u
anglosaksonskom sistemu. U daljem tekstu biće reči o zakonu i u sklopu toga i ustavu kao
najvažnijim formalnim izvorima prava.

5.Zakon
Najvažniji opšti pravni akt i formalni izvor prava danas je zakon. U običnom, pa i stručnom
govoru reč zakon ima mnoga, često nedovoljno precizna, neodređena značenja. Pod zakonom
se, ponekad, podrazumeva svako opšte pravno pravilo, pisano ili nepisano. Zakon bi u ovom
značenju obuhvatao kako običajno pravo tako i pisane opšte akte. U nešto užem smislu, pod
zakonom se nekad podrazumevaju samo pisana opšta pravna pravila, bez obzira na njihovu
pravnu snagu.
Međutim, u stručnom govoru, reč zakon ima relativno tačno utvrđeno značenje, uže i preciznije
od onoga koje mu se obično pridaje u svakodnevnom govoru. U ovom smislu, zakon predstavlja:
(1) pisani izvor prava (opšti pravni akt) s najvišom pravnom snagom; (2) akt koji izdaju
posebni zakonodavni organi; (3) akt koji se izdaje po posebnom zakonodavnom postupku.
Ideja zakona kao opšteg pravila javlja se još u antici, najpre kod Aristotela koji je smatrao da
zakoni daju opšte odredbe, a ne predviđaju pojedinačne slučajeve. I rimski pravnici definisali su
zakon kao opšte pravilo. Treba, međutim, zapaziti da je i u antici kao i u srednjem veku pod
zakonom podrazumevano svako opšte pravno pravilo, bez obzira na njegovog donosioca. Tek od
Francuske revolucije zakon počinje da se shvata kao najvažnija kategorija pravnih propisa, kao
opšte pravilo najveće pravne snage. Zakon je shvatan kao izraz „opšte volje“ koja je bila izraz
narodne suverenosti oličene u parlamentu.
Pravnu snagu zakona određuju njegovi formalni elementi, pre svega nadležnost i postupak
donošenja. Što se nadležnosti za donošenje zakona tiče, ona je, kako je rečeno, u rukama
najvišeg predstavničkog tela − skupštine, odnosno parlamenta. Treba naglasiti da zakone
donose samo centralna predstavnička tela, a ne i predstavnička tela lokalnog nivoa
(pokrajinske, sreske, opštinske skupštine i tako dalje). U federacijama, nadležnost za
donošenje zakona pripada i saveznom (federalnom) parlamentu i parlamentima federalnih
jedinica.
Zakoni se uvek donose po posebnom, zakonodavnom postupku koji je uvek vrlo detaljno
regulisan. Zakonodavni postupak treba da bude spor, detaljan, jer se radi o donošenju akata koji
se tiču najvažnijih društvenih odnosa, pogađaju najveći broj građana, donose se sa tendencijom
da dugo traju i tako dalje. Sam zakonodavni postupak prolazi kroz više faza koje ne moraju u
svakom pravnom sistemu da budu identične. Ipak, kada je reč o donošenju zakona, postoje znatne
sličnosti u većini sistema. Ovo omogućava izdvajanje najtipičnijih faza zakonodavnog postupka
koje se javljaju gotovo u svim pravnim sistemima. Tok zakonodavnog postupka obično prolazi
kroz sledeće faze:
(1) Predlog za donošenje zakona (zakonodavna inicijativa i izrada nacrta zakona).
(2) Rasprava o predlogu zakona.
(3) Glasanje o predlogu zakona..
(4) Proglašenje (promulgacija) i potvrda (sankcija) zakona (ovim aktom se potvrđuje da je zakon
usvojen u skladu sa postupkom koji ustav predviđa za donošenje zakona. Akt promulgacije se
najčešće poverava šefu države. U stvari, po usvajanju zakona, zakon se šalje šefu države na
potvrdu i proglašenje, ili samo na proglašenje)
(5) Objavljivanje zakona (obnarodovanje). (ovo se danas čini preko posebnih službenih novina
(službeni list, službeni glasnik).
(6) Stupanje na snagu. − Zakon po pravilu ne stupa na snagu odmah po objavljivanju, već se
ostavlja određeni rok u okviru koga građani i državni organi treba da se upoznaju sa sadržinom
zakona. Taj rok (takozvani vacatio legis) je u različitim državama različitog trajanja, i obično
se kreće od sedam do trideset dana.

Na ovom mestu treba učiniti nekoliko napomena u vezi sa razlikovanjem ustava od zakona.
Naime, i ustav predstavlja jednu vrstu zakona, pa je potrebno razlikovati ga od ’običnih’ zakona.
Utvrditi razliku između ustava i zakona na osnovu formalnih merila relativno je jednostavno. Kao
prvo, razlika može da postoji već u pogledu nadležnosti za donošenje ovih akata. Naime, ustav
ponekad donosi poseban ustavotvorni organ, takozvana ustavotvorna skupština, a zakone redovna
skupština. Dakle, ovde su različiti organi nadležni za donošenje ove dve vrste akata, pa ih je zbog
toga i jednostavno razlikovati. Međutim, u nekim slučajevima se ova nadležnost podudara. I
ustav i zakone može da donosi isto zakonodavno telo. No u tom slučaju postupak donošenja
ustava mora da bude različit. Razlika je obično u tome što se za donošenje ustava traži posebna,
kvalifikovana većina. Takođe, nekad je recimo potrebno da ustav bude potvrđen i na
referendumu. Razlike mogu postojati i u pogledu inicijative za promenu ustava.
Problem međutim nastaje ako se pokuša učiniti razlika između ustava i zakona u pogledu njihove
sadržine. O ovome postoji veliki broj različitih teorija. Bez dubljeg ulaženja u problem (o ovome
se više uči u Ustavnom pravu) možemo prihvatiti mišljenje Slobodana Jovanovića koji je smatrao
da bi pod ustavom trebalo razumeti pravila o organizaciji vrhovne vlasti od koje proističu sva
zakonska pravila. Ustav ustanovljava vrhovnu vlast, dok je obični zakoni već pretpostavljaju kao
ustanovljenu. Kada se govori o ustavu i zakonu, ustav sadrži pravila o organizaciji vrhovne vlasti,
dok su zakoni pravila koja izdaje već organizovana vrhovna vlast. Naravno, problem se ovim ne
iscrpljuje. Sadržina ustava obično je šira od navedenog, tako da u sadržinu ustava ulaze i osnovna
načela pravnog sistema, a posebno u novije vreme ustavi obavezno sadrže i norme o ljudskim
pravima, što se uz norme o državnoj organizaciji smatra za najvažniji element ustava.

6. Pojedinačni pravni akt

Pojedinačnim pravnim aktima, rečeno je, stvaraju se pojedinačne pravne norme ili uslovi za
primenu pravne norme. Važno je istaći da su pojedinačni pravni akti neophodni za funkcionisanje
sistema prava. Kada su u pitanju pojedinačni pravni akti kojima se stvaraju pojedinačne norme,
treba podsetiti da se u najvećem broju slučajeva tek posredstvom njih opšte pravne norme mogu
ostvariti ponašanjem pravnih subjekata, kao što se, doduše u mnogo manjem obimu, njima
popunjavaju tzv. pravne praznine i time obezbeđuje aposteriorna zaštita izvesnih vrednosti,
interesa i dobara do kojih je pravu stalo.
Pojedinačni pravni akti kojima se stvaraju norme mogu biti potpuni i nepotpuni, zavisno od toga
da li stvaraju i sadrže normu u celini ili samo njene pojedine delove. Tako se razlikuju potpuni
pojedinačni pravni akti, koji su doduše retki u pravnom poretku, i nepotpuni pojedinačni pravni
akti, pomoću kojih uistinu pravni poredak funkcioniše ili se (d)ostvaruje.
Nepotpunost pojedinačnog pravnog akta jeste pojava analogna onoj koja je opisana i označena
kao razdvojenost materijalnih odredaba koje sadrže značenjske elemente opšte norme, ali u isto
vreme unekoliko drugačija jer je logičko pretpostavljanje nekog od elemenata pojedinačne norme
nezamislivo. U pojedinačnim aktima, dakle, ta razdvojenost potiče, uglavnom ali ne isključivo,
od bitno različite prirode zahteva sadržanih u dispoziciji isankciji. Otuda različitost normativnih
bića (dispozicije i sankcije) tih pravnih akata ne samo da dozvoljava nego zahteva razvrstavanje
nepotpunih pojedinačnih pravnih akata u dve grupe.
Ovde će biti opisane najvažnije poimenične vrste pojedinačnih pravnih akata bez navođenja svih
razlika koje teorija prikazuje, najpre zbog toga što su razlike katkada samo relativne, a zatim i
zbog toga što će se ti akti podrobno izučavati u odgovarajućim naukama pojedinih grana prava.
(1) Potpuni pojedinačni pravni akti u materijalnom smislu su oni akti kojima se stvara potpuna
pojedinačna pravna norma (i dispozicija i sankcija), ali koji nemaju svoju posebnu formu jer je,
budući da su retki u pravnom poretku, njihovo donošenje dato u nadležnost subjektima (državnim
i nedržavnim) ovlašćenim za donošenje ostalih vrsta pojedinačnih pravnih akata. Takvi akti su, na
primer: oni kojima se nekom licu nalaže da se odazove pozivu i zapreti konkretnom sankcijom u
slučaju neodazivanja (potpun upravni akt); ugovori kojima se istovremeno utvrđuje kazna za
neizvršenje (potpun pravni posao); oni akti kojima se u oblasti porodičnih odnosa utvrđuje
konkretna obaveza izdržavanja za zakonom predviđeno lice i istovremeno propisuje kazna za
slučaj neizvršenja tako utvrđene obaveze (potpun sudski akt).
(2) Upravni akt (rešenje, zaključak, odluka) u formalnom smislu jeste akt koji donosi državni
organ uprave po posebnom upravnom postupku, a u materijalnom smislu akt kojim se stvara
pojedinačna dispozicija o individualnim situacijama iz delokruga uprave, za koji se kao
karakteristika navodi to da subjekat kome je upućen obavezuje bez obzira na njegov pristanak.
Budući da se upravni akt donosi na osnovu zakona i drugih formalnih
izvora prava, njegova zakonitost se može ispitivati, odnosno osporavati, žalbom pred višim
upravnim organom ili tužbom pred sudom, u pogledu oba njegova elementa – forme i sadržine.
Upravni akti su, na primer: građevinska dozvola, rešenje o porezu na imovinu, rešenje o sticanju
prava na starosnu ili invalidsku penziju i tome slično.
Uprava može donositi i druge vrste akata kojima se ne stvara pojedinačna dispozicija (i tada su to
upravni akti samo u formalnom smislu). Na drugoj strani, neki nedržavni organi mogu donositi
akte čija je sadržina pojedinačna dispozicija, kao što su pojedinačni akti koji se donose na osnovu
unutrašnjih opštih akata preduzeća ili ustanova, i tada bi ti akti posubjektu donosiocu bili pravni
poslovi, po tome što obavezuje bez obzira na volju adresata bili bi upravni akti, a ako obavezuju s
pristankom odnosnog subjekta, mogli bi se svrstati u upravne akte tek ili samo s obzirom na
prirodu odnosa koje regulišu.
(3) Pravni posao je akt koji takođe sadrži pojedinačnu dispoziciju, ali ga stvaraju nedržavni
subjekti – fizička i pravna lica i država kada ne istupa kao javna vlast već kao privatnopravni
subjekt – raspolaganjem subjektivnih prava radi ostvarenja nekog pravom dopuštenog cilja.
Pravni poslovi nastaju izjavom volje jednog ili saglasnošću volja dva ili više pravnih subjekata
kojima se (izjavom, saglasnošću) zasnivaju, menjaju ili gase pravni odnosi (ovlašćenja i obaveze)
u oblasti stvarnog, obligacionog ili radnog prava.
Budući da pravni poslovi nastaju slobodnom izjavom, odnosno saglasnošću volja u granicama
koje postavlja objektivno pravo, zavisno od toga da li je za nastanak potrebno i dovoljno
angažovanje jedne (testament) ili više volja (ugovor), razlikuju se jednostrani i dvostrani pravni
poslovi. Dvostrani pravni poslovi, opet, mogu biti jednostrano obavezni ili dvostrano obavezni.
Dvostrano obavezni pravni poslovi, kao što je, na pri-
mer, ugovor o kupoprodaji, odlikuju se time što obe strane imaju i prava i obaveze – kupac da
plati ugovoreni iznos i dođe u posed predmeta ugovora, a prodavac da preda stvar i primi
ugovorenu cenu. Jednostrano obaveznim poslovima, na primer, ugovorom o zajmu, zasniva se
obaveza samo za jednu stranu i ovlašćenje samo za drugu – zajmoprimac je dužan da predmet
zajma u ugovorenom roku vrati zajmodavcu, a zajmodavac ima pravo da zahteva vraćanje onoga
što je pozajmio u ugovorenom roku.
(4) Sudski akt u formalnom smislu jeste akt koji na osnovu ustava i zakona donosi sud, u
posebnom, strogo utvrđenom i podrobnom postupku, kojim se, u materijalnom smislu, rešava
spor u pravu i o pravu preciziranjem titulara, prirode, vrste i obima subjektivnog prava i
izricanjem pojedinačne sankcije u slučaju prekršaja dispozicije opšte norme. Tako, kada sud
pojedinačnom odlukom utvrđuje subjektivno pravo, precizira dispoziciju opšte norme, a kada
konstatuje povredu i izriče sankciju, konkretizuje pravilo sadržano u sankciji opšte pravne norme.
Sud, osim presude, može donositi i druge vrste akata, kao što su odluke i rešenja, i tada su to
sudski akti samo u formalnom smislu. Na drugoj strani, nedržavni sudski organi, tzv. izbrani
sudovi (mirovna veća, arbitraže), mogu donositi pojedinačne akte koji sadrže sankciju i tada su to
sudski akti samo u materijalnom smislu.
Budući da rešava spor, sudski akt je konačan, nenapadljiv, neizmenljiv, pod uslovom da je
pravosnažan, što znači da je njegova zakonitost ili potvrđena korišćenjem redovnih i pod
određenim uslovima vanrednih pravnih sredstava ili je pravosnažnost nastupila protekom rokova
predviđenih za upotrebu ovih sredstava ili je pravosnažnost nastala odricanjem, odnosno
odustajanjem od pravnog sredstva.
Kako u velikom broju slučajeva sudski akt interveniše u vrlo osetljivoj oblasti individualnih
sloboda i na njima zasnovanih prava, sudskim organima se mora obezbediti najveća moguća
mera institucionalne (i lične) nezavisnosti i samostalnosti, pa tako organima i pojedincima koji
oličavaju druge dve grane vlasti nije dozvoljeno da se mešaju u sudsko odlučivanje. Izuzetno, iz
društveno opravdanih razloga, kada to ne vređa javni interes i na osnovu izričitog zakonskog
ovlašćenja, parlament amnestijom a šef države pomilovanjem mogu, bez osporavanja
punovažnosti pravosnažnog sudskog akta, izmeniti dejstvo izrečene i pravosnažne presude.
U evropskokontinentalnom sistemu prava sudska presuda je pojedinačan pravni akt čija se
važnost iscrpljuje primenom na taj konkretan, presuđeni slučaj. U anglosaksonskom tipu prava,
međutim, presuda važi za konkretne subjekte, ali neke presude važe i za buduće slučajeve iste
vrste, odnosno postaju izvor prava (sudski precedent) prema pravilu poznatom kao „zakon
precedenta“ ili doktrina stare decisis – držati se onog što je već presuđeno („Neka odluka važi!“).
 III
Subjektivno pravo
Savremeni čovek teško bi mogao da zamisli svet prava, a kamoli da ga tačno opiše, bez izraza
kao što su: „subjektivno pravo”, „prava i slobode”, „pravno ovlašćenje” itd. Svet prava je u našoj
svesti, naročito od doba prosvetiteljstva, postao svet slobode, mogućnosti, smenja, a ne samo svet
dužnosti, zapovesti i pokoravanja. Pravne norme, osim što nam naređuju i zabranjuju, na drugoj
strani nam i dopuštaju, omogućavaju i ovlašćuju nas. Onaj deo prava koji nam naređuje ili
zabranjuje nije važniji od onog dela prava koji nam garantuje prava i slobodu delanja. Osim toga,
ta dva dela su nerazdvojno povezana. Kakva svojstva i značaj ima taj drugi, slobodniji deo prava,
koji računa na čoveka kao slobodno i delatno biće, na to pitanje teorija prava odgovara
razmatranjem pojma subjektivnog prava.
Kada je reč o izrazu „subjektivno pravo”, treba najpre razjasniti terminološku nedoumicu. U
svakodnevnom govoru obično se kaže „ima(m) pravo” ili „ima(m) zakonsko pravo”, ali se
sasvim retko – osim u knjigama –koristi izraz „imam subjektivno pravo”. Ipak, reč „pravo” se u
našem jeziku, kao i u mnogim drugim, koristi da označi i drugačiju pojavu od našeg vlastitog
prava. Mi tu reč koristimo – kao i Nemci, Francuzi, Italijani – i kada govorimo o pravnim
normama koje se nalaze u izvorima prava poput zakona i uredbi. Da bi se istakla razlika između
prava u smislu skupa pravnih akata i normi i „prava” kao naše lične slobode ili ovlašćenja da
činimo nešto što nam pravni poredak dopušta ili omogućava, naš jezik, kaogod i francuski,
nemački i drugi jezici, terminu „pravo” mora da pridoda prideve „objektivno” i „subjektivno”.
Izuzetak je ovde engleski jezik, koji ima i dva različita termina za te dve različite pojave. Naime,
u engleskom jeziku se za pravo u smislu „objektivnog prava”, u smislu skupa važećih pravnih
normi koristi izraz the law, a za „subjektivno pravo” nekog lica koje je dodeljeno i zaštićeno
objektivnim pravom koristi se reč right.
Objektivno pravo, dakle, predstavlja skup važećih pravnih normi jednog pravnog poretka, dok je
subjektivno pravo vlastito pravo ili sloboda pojedinca da deluje na određeni način koji objektivno
pravo dopušta, priznaje ili čak aktivno podržava. I ta razlika je zapravo prvi korak u objašnjenju
pojma subjektivnog prava. Jer je objektivno pravo pretpostavka subjektivnog prava. Nastanak,
način prenošenja i nestanak, kao i dejstva određenog subjektivnog prava, sve je to određeno
normama objektivnog prava.4
U engleskoj i francuskoj pravnoj literaturi ističe se da postoji više „vrsta” subjektivnih prava, od
kojih su najvažnije: subjektivna prava stricto sensu ili subjektivna prava u užem smislu, slobode,
ovlašćenja i nadležnosti (Hohfeld, 3664). Upravo tim redom, razmotrićemo ukratko svojstva
svake od navedenih „vrsta” subjektivnog prava.

1.1. Subjektivno pravo u užem smislu

Primarna funkcija pravnih normi objektivnog prava je da usmeravaju i uređuju ponašanje ljudi.
Važan način da se to ponašanje usmerava jeste propisivanje pravnih obaveza. Pojedinci čije

4
Ипак, да тај однос није увек једносмеран, илустративно је посведочио Јеринг (Јеринг, 41).
ponašanje pravna norma uređuje najčešće su, pod pretnjom sankcije, obavezni da se ponašaju
upravo na način kako to norma predviđa. A obaveza podrazumeva da nam objektivno pravo u
takvoj situaciji ne ostavlja mogućnost izbora. Međutim, pravna obaveza u pravu vrlo često ima
naličje. A to naličje je subjektivno pravo u užem smislu. Dakle, svako subjektivno pravo u užem
smislu ima svoj korelat u pravnoj obavezi nekog drugog. 5 Ta obaveza podrazumeva ponašanje
koje drugi treba da sledi ili od kojeg treba da se uzdrži upravo stoga da ne bi ugrozio nečije
korelativno subjektivno pravo. U suprotnom, on čini prekršaj za koji pravni poredak predviđa
izricanje i primenu odgovarajuće sankcije. Tako obavezi podstanara da plaća stanarinu odgovara
subjektivno pravo vlasnika stana da od njega naplaćuje stanarinu, obavezi radnika da radi
odgovara pravo poslodavca na korišćenje njegove radne snage, obavezi svih da ne kopiraju
neovlašćeno tuđe autorsko delo odgovara autorsko pravo autora itd.
U teoriji se navodi da, kakva god bila po svom konkretnom sadržaju, načelno gledano,
subjektivna prava u užem smislu najčešće imaju jedan isti objekat – interes nosioca prava. To
znači da pravni poredak, dodeljujući subjektivna prava u užem smislu reči, štiti ostvarivanje
kakvog materijalnog ili moralnog interesa onoga kojem se konkretno subjektivno pravo
dodeljuje. A interes je sve ono što zadovoljava čovekove potrebe, to je cilj koji subjekt teži da
postigne. Ali nije svaki interes u isto vreme pravno zaštićen niti je povreda bilo kojeg interesa
pravno zabranjena. Moj interes je da budem ugledan, ali moje subjektivno pravo na lični ugled
postoji samo ako postoji pravna obaveza drugih da ne narušavaju moj ugled i ako imam
odgovarajuća ovlašćenja6 pomoću kojih mogu da „kontrolišem” ispunjenje te obaveze. Ili,
drugačije rečeno, da bi interes postao objekat subjektivnog prava, osim toga što je pravno priznat
(time što postoji pravna obaveza drugih da ga ne ugrožavaju), on mora biti i pravno zaštićen
(time što se nosiocu subjektivnog prava priznaju ovlašćenja da ga aktivno brani). I upravo je taj
drugi element primaran u subjektivnom pravu u užem smislu. Na primer, ako jedan od stanara u
stambenoj zgradi sklopi ugovor s agencijom za održavanje stambenih zgrada o čišćenju
zajedničkog ulaza i stepeništa, onda će ispunjavanje obaveza agencije biti u najboljem interesu
svih stanara. Dakle, s jedne strane postoji – interes svih stanara da im zgrada izgleda uredno, a s
druge – obaveza agencije da redovno čisti zgradu. Ali to ne znači da svi stanari, osim onoga koji
je ugovor sklopio, imaju subjektivno pravo u užem smislu da stepenište bude redovno očišćeno. A
onaj jedan stanar koji ga ima, ima ga zato što mu pravni poredak priznaje da je „gospodar”
izvršavanja te obaveze druge ugovorne strane, i to priznajući mu sledeća ovlašćenja:
 u skladu s ugovorom ima ovlašćenje da tu obavezu druge strane ugasi ili da je ostavi na snazi;
 u slučaju kršenja obaveze, ima ovlašćenje da zahteva naknadu štete ili da je ne zahteva, a u
određenim slučajevima i da traži ispunjenje obaveze;
 u slučaju kada je određena naknada štete, ima ovlašćenje da tu obavezu druge strane ugasi ili
da se odrekne prava na naknadu (Hart, 184).
Na ovaj način, uspostavljajući „kontrolu” jednog subjekta nad „sudbinom” obaveze drugog (ili
drugih), pravni poredak u najvećoj mogućoj meri štiti interes pravnog subjekta koji on ostvaruje
ispunjenjem te obaveze.7
5
Треба напоменути да нема субјективног права у ужем смислу без корелативне правне обавезе, али да има
правних обавеза без корелативног субјективног права у ужем смислу (нпр. забрана нарушавања јавног реда и
мира).
6
О појму правног овлашћења в. одељак 1.3.
7
Треба имати на уму да објективно право може такву врсту „контроле” да повери једном субјекту, а да се
заправо њоме штите интереси другог (нпр. код уговора у корист трећих лица) и да зато постојање
субјективног права у ужем смислу треба везивати за могућност субјекта да захтева испуњење корелативне
обавезе другог или других, а ако је то немогуће да захтева накнаду штете.
1.2. Pravo-sloboda
Druga važna vrsta subjektivnih prava je takođe u vezi s pravnim obavezama, ali ne s njihovim
postojanjem, već s njihovim odsustvom. Kada ne postoji pravna obaveza da nešto činimo, onda se
kaže da imamo slobodu8 da tako postupamo. Dakle, kada se kaže da neko ima slobodu da nešto
čini ili ne čini, to u pravu znači da ne postoji objektivnim pravom propisana dužnost koja bi ga u
tome sprečila. Ili, drugim rečima, pravo-sloboda da se nešto (ne) čini – na primer, pravo-sloboda
da gledam preko plota u komšijsko dvorište – znači da ne postoji pravna obaveza koja bi nas u
tome ponašanju ometala – na primer, zabrana gledanja u komšijsko dvorište. To znači da, ukoliko
se naši postupci nalaze unutar te sfere slobode, onda ne možemo biti kažnjeni za takve postupke.
Kao što se može uočiti, pravo-sloboda je negativan pojam jer on pretpostavlja negaciju ili
odsustvo nečega – odsustvo obaveze. U tome se pravo-sloboda razlikuje od subjektivnog prava u
užem smislu. Subjektivno pravo postoji kada ga neka pravna norma pozitivno utvrđuje i
garantuje, pravo-sloboda postoji kada nema normi koje o njoj govore, tačnije kada ne postoje
norme koje bi neko ponašanje zabranile. Suština subjektivnog prava u užem smislu je da njegov
nosilac može da ga upražnjava, ali i da traži od drugih ispunjavanje njihove korelativne dužnosti.
Kako je pokazano, nosilac subjektivnog prava u užem smislu zapravo je onaj koji „gospodari”
dužnošću nekog drugog. Pravo i dužnost su ovde u korelaciji, dok postojanje prava-slobode ne
povlači za sobom postojanje bilo kakve konkretne korelativne pravne dužnosti drugog ili drugih.
Zapravo, kako je rečeno, pravo-sloboda je vezano za pojam pravne obaveze samo utoliko što ono
zavisi od nepostojanja dužnosti da se nešto učini ili ne učini.
Važno je da se te dve vrste subjektivnih prava precizno razgraniče. Navešćemo nekoliko primera
koji u tom smislu mogu da budu od koristi. Osoba s položenim pravosudnim ispitom može se
baviti advokaturom ukoliko je upisana kao advokat u registru odgovarajuće advokatske komore.
Njegova sloboda da kao advokat zastupa stranke i pruža drugu pravnu pomoć strankama uz
nadoknadu znači da obavljajući advokatski posao ne čini pravni prekršaj jer ne krši pravnu
obavezu (kao što to, na primer, čini neko ko se bavi nadripisarstvom). Ali to ne znači da on može
da tuži druge advokate koji, kao konkurencija, na izvestan način ugrožavaju njegovu slobodu jer
mu preuzimaju potencijalne klijente i tako ugrožavaju njegov posao. Međutim, ako bi zamislili
situaciju u kojoj mu pravne norme daju mogućnost da tuži svakog ko na bilo koji način ugrožava
njegovu poziciju advokata, tada bi se moglo reći da umesto prava-slobode, on ima subjektivno
pravo stricto sensu da bude advokat jer bi tom njegovom pravu odgovarala obaveza drugih da ga
u tome ne ugrožavaju. Ili, ako se ponovo osvrnemo na primer „gledanja preko plota” postaje
jasno da našem pravu-slobodi da gledamo u tuđe dvorište ne odgovara nikakva obaveza komšije
da nam to omogući. Štaviše, ako se komšija odluči da podigne visoku ogradu ili da na drugi
dopušteni način spreči zavirivanje u sopstveno dvorište, on će de facto ometati slobodu
radoznalog suseda, ali time neće prekršiti nijednu obavezu. Dopušteni način međutim ne
podrazumeva da on može da uđe u komšijsko dvorište i pretuče komšiju jer ga ovaj neprestano
posmatra. Time bi, naravno, prekršio pravnu obavezu koja mu zabranjuje fizički napad na drugog
i ulazak na tuđi posed bez dozvole. Engleski pisci (Hart, Vilijams) navode jedan još ilustrativniji
primer: hodajući ulicom, dva čoveka primete zlatni sat na pločniku ispred njih. Svaki od njih ima
pravo-slobodu da priđe i pokupi sat. Ali će, naravno, samo onaj koji bude brži uspeti da ga se
domogne (i eventualno kasnije stekne održajem pravo svojine na njemu). Na taj način će onaj
drugi de facto biti ometen u korišćenju svog prava-slobode, ali brži i spretniji od njih dvojice time
što ga je omeo nije učinio bilo kakav pravni prekršaj.
8
У даљем тексту се користи израз „право-слобода”, да би се истакла разлика између општег, филозофског
значења речи „слобода” од њеног специфично правног значења којим се овде бавимо.
1.3. Pravno ovlašćenje
Kada se pravnim normama određuje način na koji pravni subjekti mogu da zaključe ugovor,
sačine testament, osnuju trgovačko društvo ili da se venčaju, tada oni nisu obavezni da se
ponašaju na propisani način, bilo da to žele ili ne žele, već se smatra da su oni ovlašćeni da se
ponašaju na predviđeni način ako to žele. Pravo prepušta njihovoj volji da odluče da li će data
pravna ovlašćenja koristiti ili ne, ali ako ih koriste onda to treba da učine na propisan način.
Ovlašćujuće norme pojedincima pružaju izvesne mogućnosti. One ih ovlašćuju da po svojoj želji
preuzmu pravne obaveze (ili da obavežu drugoga) ili da zasnuju subjektivna prava (sebi ili
drugima) i tako im omogućavaju da ostvaruju svoje potrebe i želje. Herbert Hart je smatrao da je
jedan od najvećih doprinosa prava društvenom životu upravo činjenica da postoje norme koje
pružaju pojedincima mogućnosti da kreiraju vlastitu pravnu sudbinu. Bez tih normi građani bi bili
samo pokorni nosioci različitih pravnih dužnosti, ali zahvaljujući njima oni postaju vlastiti
zakonodavci (Hart, 8788, 102).
Dakle, pravno ovlašćenje omogućava nosiocu ovlašćenja da njegovim vršenjem menja pravnu
poziciju drugih, ili i sebe i drugih. Čineći akte koji predstavljaju vršenje ovlašćenja, pravni
subjekti pokazuju nameru da stvore nova prava ili obaveze, bilo za sebe, bilo za druge subjekte, a
pravni poredak takvu nameru čini pravno validnom, to jest priznaje njene efekte. Pravo, dakle,
ponašanje koje je predviđeno pravnim ovlašćenjem ne samo da toleriše – kao što je to slučaj kod
prava-slobode – već ga i priznaje, to jest vezuje za takvo ponašanje izvesne pravne konsekvence.
Kada pojedinac ima ovlašćenje da sastavi testament, to ne znači prosto da on sme da ga sastavi u
smislu da ga neka pravna obaveza u tome ne sprečava. To znači da on može da sastavi testament
koji će biti pravno važeći, koji će pravni poredak priznati kao efektivan, a to znači koji će
nekome dodeliti izvesna subjektivna prava. Ta aktivna komponenta ovlašćenja je ono što ga
upadljivo razlikuje od prava-slobode.
Na drugoj strani, pravno ovlašćenje se razlikuje od subjektivnog prava u užem smislu zbog toga
što ne postoje dužnosti koje su mu korelativne – i u tome se ono približava pravu-slobodi. Našem
ovlašćenju da sastavimo testament ne odgovara bilo kakva obaveza nekog drugog. Naravno, kad
zaista iskoristimo to ovlašćenje i sastavimo testament, tada nastaju određene obaveze za druge
subjekte, ali pre toga one ne postoje, iako ovlašćenje postoji. Ovlašćenju da tužimo drugoga zbog
neplaćenog duga, koje imamo na osnovu prava poverioca (dakle jednog subjektivnog prava u
užem smislu), ne odgovara nikakva obaveza druge strane. Za njega se ne može reći da je njegova
pravna obaveza da bude tužen (tj. da će ako tu obavezu ne izvrši biti kažnjen) već da je podložan
tužbi.

1.4. Nadležnost
Posebna, ali važna podvrsta pravnog ovlašćenja jeste takozvana nadležnost. Naime, kada se
pravno ovlašćenje vrši u javnom, a ne u privatnom interesu, tj. kada nosilac ovlašćenja dela u
tuđem, a ne u svom interesu, tada se kaže da je on nadležan (a ne samo ovlašćen) da donosi
odluke koje kreiraju prava i obaveze drugih pravnih subjekata. Karakterističan primer su odluke
državnih organa u vršenju njihovih zakonodavnih, izvršnih ili sudskih nadležnosti ili ovlašćenja.
Najupadljivije razlike između nadležnosti i drugih pravnih ovlašćenja su sledeće:
a) nosilac nadležnosti uvek mora delati racionalno, mora imati racionalnu volju, dok nosilac
ovlašćenja to ne mora;
b) nadležnost je u isto vreme i ovlašćenje i obaveza, ovlašćenje prema onima koji su podložni
odlukama nadležnog subjekta (to su svi kojima te odluke menjaju pravnu situaciju), a obaveza
prema onome subjektu u čijem interesu vrše nadležnost (to je država);
v) upravo stoga što je nadležnost u isto vreme i obaveza, ukoliko subjekt nadležnosti ne vrši
svoju nadležnost uopšte ili je ne vrši na racionalan način, tad on čini prekršaj prava jer krši jednu
pravnu obavezu. To nije slučaj sa subjektom pravnog ovlašćenja, kojem je ostavljeno na volju da
li će svoja pravna ovlašćenja vršiti ili ne. Ako pojedinac nikada ne sačini testament ili ne sklopi
brak, on time ne čini prekršaj, već prosto ne koristi mogućnosti koje mu pravne norme stavljaju
na raspolaganje da menja sopstveni pravni položaj, odnosno pravni položaj drugih pojedinaca.

1.5. Zaključak

Konačno, sada se mogu jasnije uočiti veze koje, kako smo rekli na samom početku, nerazdvojno
povezuju dva dela prava, onog dela koji nameće pravne obaveze i onog koji dodeljuje subjektivna
prava. Pojedinac koji ima neko subjektivno pravo može dakle, zavisno od vrste subjektivnog
prava koje ima:
 da stvara nove obaveze za sebe ili druge (ovlašćenje i nadležnost),
 da ima kontrolu nad postojećim obavezama drugih (subjektivno pravo u užem smislu),
 da nema nikakvih obaveza u pogledu nekog ponašanja (pravo-sloboda)
Na taj način, postaje jasno da se pravo ne može ni shvatiti ni opisati ni sprovoditi bez jasnog
razumevanja pojma subjektivnog prava, to jest svih njegovih vrsta. Možda je opis pravnog
poretka koji bi bio sveden samo na opis postojećih pravnih obaveza moguć za pojedine pravne
grane (recimo za krivično pravo, koje se skoro isključivo bavi zabranama i naredbama). Ali bi
snalaženje u većem delu pravnog prostora bilo nemoguće kada bismo samo znali koje su nam
obaveze, ali ne i koja su nam prava, slobode i ovlašćenja. Bez pojma subjektivnog prava, adresati
pravnog poretka ne bi tačno znali kako mogu da ostvare svoje ciljeve služeći se pravom. Ne bi
znali šta i na koji način smeju da učine – a da ih pravo u tome ne sprečava. Ostalo bi im
nepoznato i kako mogu da se ponašaju a da takvo ponašanje pravni poredak aktivno štiti i
podržava.
 IV
Subjekti prava

Pitanje je ko u pravnom poretku može biti sopstvenik, naslednik, poverilac, ali i ko može prodati,
kupiti, ostaviti u nasleđe, glasati.Takođe je važno pitanje i ko može prekršiti zakon, naneti štetu i
biti odgovoran za prekršaj, za štetu. Sva ova pitanja se sabiraju u jedno: Ko može biti subjekt
prava? Na ovo pitanje tokom istorije prava davani su različiti odgovori. Tako, na primer, u
rimskom pravu subjekti su mogli da budu ljudi (ali ne svi ljudi i ne svi na isti način) i grupe ljudi
(universitates), kao nešto različito od pojedinaca koji je čine (“ako se nešto duguje udruženju, ne
duguje se pojedincima; niti je pojedinac dužan ono što duguje udruženje”). Međutim, nije bilo
jedinstvenog pojma pravnog subjekta – pravni subjektivitet je zavisio od položaja u pravnom
sistemu (rimski građanin pater familias je imao sva postojeća prava, a recimo robovi
nikakva...nešto između su bile žene, peregrini, neemancipovani članovi porodice, itd).
Negde na tragu rimskog prava, danas se smatra da su ljudska bića nužno subjekti prava (kao
takozvana fizička lica) – i za razliku od rimskog prava, pravni subjektivitet se danas uglavnom
priznaje svim ljudskim bićima bez razlike. Takođe, slično rimskom pravu, subjektivitet se
priznaje i određenim društvenim organizacijama (pravnim licima) – ali i u ovom slučaju, na
mnogo širi i raznovrsniji način nego što je to bio slučaj u prošlosti. Iz rečenog sledi da su dve
osnovne kategorije subjekata prava fizička i pravna lica.

1.Fizička lica kao subjekti prava

Kao što je već napomenutom danas sva ljudska bića imaju pravnu sposobnost, to jest mogu biti
subjekti prava i obaveza. Taj subjektivitet priznaju sve deklaracije o ljudskim pravima. Opšta
deklaracije o ljudskim pravima UN kaže, primera radi da „svako ima pravo da svuda bude priznat
kao pravni subjekt.” (član 6).
Osnov pravnog subjektiviteta čoveka je u njegovoj moralnoj vrednosti. Osim toga, on je biće koje
ima volju i interese i koje kao takvo može da bude nosilac prava i obaveza. Pravni subjektivitet
počinje rođenjem, a okončava smrću.
Izuzeci od ovoga pravila su, primera radi, nerođeno dete (nasciturus), proglašenje lica za umrlo,
građanska smrt (recimo nekada je lice koje se zamonaši gubilo sva imovinska i građanska prava).
Pravni subjektivitet (sposobnost) treba razlikovati od poslovne sposobnosti pod kojom se
podrazumeva sposobnost fizičkog lica da svojim radnjama i izjavama volje izaziva pravne
posledice (da stvara obaveze ili prava). Na primer, da zaključi ugovor (proda, kupi, zakupi,
pozajmi novac, unajmi radnika, itd), sklopi brak, sastavi testament
Dok je svako ljudsko biće pravno sposobno, za poslovnu sposobnost su potrebna i dva dodatna
uslova:
 Određena starosna dob – po pravilu punoletstvo (ovde postoji izuzeci, na primer
kod sposobnost da se zaključi ugovor o radu il da se sklopi brak)
 Sposobnost za rasuđivanje i odlučivanje (uračunljivost)
 Delimična poslovna sposobnost (bračna, radnopravna...)
Najzad, postoji još jedna važna vrsta sposobnosti, a to je deliktna sposobnost - sposobnost da se
odgovara za delikte
Ako lice nema poslovnu sposobnost ili mu je ona ograničena, onda ono mora da ima zastupnika

2.Pravna lica kao subjekti prava

Pravno lice kao subjekt prava, nije stvarno, živo biće, već grupa ljudi, društvena tvorevina kojoj
pravni poredak kao nerazlučivoj celini priznaje svojstvo subjekta prava zato što može da bude
centar određenih interesa i delatnosti. Pravna lica su škole, bolnice, političke partije, fudbalski
klubovi, udruženja lovaca, fakulteti, ali i država je takođe jedna pravna ličnost
U sastav pravnog lica ulaze fizička lica, ali se ono ne svodi na njih – ono je nešto drugo i nešto
više nego fizička lica koja ga čine.
Pošto kao društvena tvorevina ono nema posebnu svest i volju, pravno lice mora da ima organe
(direktora, predsednika, dekana, upravnika, upravni odbor, skupštinu, itd) koji će u njegovo ime i
račun da izraze volju pravnog lica.
Pod kojim uslovima će jedna grupa ljudi, jedna društvena tvorevina, postati pravno lice?
Da bi se znalo da li i od kada jedno pravno lice postoji, moraju se odrediti uslovi za njegovo
obrazovanje :
 Osnivači (ili članovi)
 Identitet (ime, sedište)
 Imovina
 Sposobnost da deluje kao jedinstvena celina (postojanje organa)
 Akt unutrašnje organizacije – statut
 Cilj zbog kojeg je formirano
Međutim, sve ovo može da postoji, a da opet ta grupa ljudi nije pravno lice (na primer, sve ovo
ima i Koza nostra, ali ona nije priznata kao pravno lice). Stoga je zadnji i ključni uslov za
formiranje pravnog lica formalno priznanje pravnog lica od strane države dato kroz pravom
predviđenu formu priznanja njegovog subjektiviteta.

Specifičnosti poslovne sposobnosti pravnih lica u odnosu na fizička lica:

 Pravno lice, kroz svoje organe, može da čini samo ono što mu je izričito
dozvoljeno, dok fizičko lice može sve što mu nije izričito zabranjeno. Primera
radi, škola može da obrazuje djake, ali ne i da trguje zlatom ili otvori
poslastičarnicu.
 Zbog toga što nije ljudsko biće, nego veštačka, društvena tvorevina, pravno lice
ne može da bude subjekt porodičnog ili bračnog prava, političkog prava ili da
bude zaveštalac.
Vrste pravnih lica
 Javna i privatna (država i opštine su javna pravna lica jer imaju javna ovlašćenja – vrše
vlast)
 Profitna (trgovačka društva) i neprofitna (udruženja, ustanove, zadužbine...)
 Udruženja – u prvom planu je članstvo (udruženje slabovidih, lovačko udruženje,
udruženje navijača Partizana „Alkatraz“)
 Ustanove – u prvom planu je svrha, cilj kojem služe (bolnice, škole, muzeji)
 Zadužbine i fondovi – u prvom planu je imovina (“Fondacija Mirko Vasiljević“ za
 stipendiranje talentovanih studenata Pravnog fakulteta)

3.Zastupnici

Zastupanje je pravni odnos u kojem jedno lice (zastupnik) ima obavezu i ovlašćenje da u ime i za
račun drugog lica (zastupanog) obavlja neke pravne radnje.
Radnje zastupnika i prava i obaveze koje iz njih proizilaze uračunavaju se zastupanom licu, kao
da je te radnje obavio on sam.
Zašto postoje zastupnici?
Zastupnici su neka vrsta “zamenika” subjekata prava u obavljanju pravnih radnji i javljaju se
zbog:
 Fizičkih lica koja nemaju poslovnu sposobnost;
 Pravnih lica koja nisu ljudska bića, pa ne mogu sopstvenim radnjama izazivati
pravne posledice;
 Fizičkih lica koja imaju poslovnu sposobnost, ali ne znaju ili ne žele sama da
obavljaju izvesne pravne radnje.
Tri vrste zastupanja: zakonsko, starateljsko i ugovorno.
 Zakonom ili statutom određeni zastupnici pravnih lica jesu njihovi rukovodeći organi
(direktori, predsednici udruženja, dekani itd.). Takođe, roditelji su zakonski zastupnici
svoje maloletne dece.
 Staratelji su zastupnici zaduženi da brinu o interesima maloletne dece bez roditelja i
poslovno nesposobnih lica. Postavljaju se aktima državnih organa - rešenjem ili
presudom.
 Ugovorom o zastupanju (punomoćjem) poslovno sposobna lica ovlašćuju neka druga lica,
najčešće advokate, da ih zastupaju u nekom pravnom odnosu (npr. u sudskom postupku ili
prilikom zaključenja ugovora)