Sudska Medicina Skripta 2019

SUDSKA MEDICINA
STUDENTSKA SKRIPTA
2018/2019.
2
• STUDENTSKA SKRIPTA • SUDSKA MEDICINA • 2018/2019 •
Umesto uvoda...
Skripta je osmišljena i pisana po aktuelno važećim ispitnim pitanjima

Katedre sudske medicine. Ideja je da pomogne studentima, odnosno posluži
im kao kratki podsetnik za ponavljanje pred ispit.
Svi odgovori su preuzeti iz odgovarajuće literature i nisu delo autora.

Prema tome, zabranjeno je bilo kakvo umnožavanje, prodaja i/ili
sticanje materijalne koristi.
Treba ponoviti da je apsolutno svaki dokument koji izda lekar potencijalno

i sudskomedicinski materijal koji Sud može upotrebiti tokom vođenja
procesa. Iz tih razloga je od najveće važnosti da studenti medicine nauče
kako da pravilno opišu ono što vide na način koji potom može doprineti
pravednoj i objektivnoj presudi.
Na kraju, greške lekara su moguće i česte. Budući lekari moraju poznavati

svoja prava i obaveze, te savesno pristupiti svom poslu, a takođe i objektivno
proceniti posao svojih kolega za potrebe veštačenja.
Nadamo se da će vam ova skripta pomoći na putu da ovladate tim

veštinama.
Autori
3
I grupa pitanja
1. Oštećenje zdravlja i smrt uopšte?
Oštećenje zdravlja predstavlja poremećaj strukture i/ili funkcije tela i/ili duše koje se
može završiti potpunim ili delimičnim oporavkom ili smrću.
Oštećenje zdravlja može biti prirodno (laesio valetudinis naturalis) i nasilno (laesio
valetudinis violenta).
Prirodno oštećenje zdravlja se naziva oboljenje i razvija se spontano pod uticajem

faktora iz unutrašnje ili spoljašnje sredine, bez ikakvog štetnog (sa)dejstva same ili
druge osobe. Smrt koja tako nastaje naziva se prirodna smrt (mors naturalis).
Nasilno oštećenje zdravlja naziva se povreda (trauma) i nastaje isključivo pod

uticajem spoljašnjih faktora uz učešće čoveka, bilo kao aktivnog subjekta ili pasivnog
objekta traume. Po svom poreklu može biti zadesno, samoubilačko ili ubilačko. Smrt
koja tako nastaje naziva se nasilna smrt (mors violenta).
Posebnu grupu čine nejasne smrti (mors ignota) i kao takve predstavljaju predmet
sudskomedicinskog istraživanja radi određivanja porekla smrti.
Uzrok smrti (causa mortis) je prirodno ili nasilno oštećenje zdravlja gde su povreda
i/ili oboljenje u osnovi niza koji na kraju dovodi do smrtnog ishoda.
Uzrok smrti nije isto što i uslov ili povod smrti!
Uslov smrti (conditio mortis) su stanja organizma koja sama po sebi ne mogu biti
svrstana kao uzrok smrti, ali su potpomažući faktor za nastanak smrtnog ishoda.
Uzmimo za primer postojanje aneurizme, teške ateroskleroze krvnih sudova itd.
Povod smrti (occasio mortis) su okolnosti pod kojima je došlo do smrtnog ishoda,
posebno ako je smrt nastala nasilno. Uzmimo za primer svađu, saobraćajni udes itd.
Primer: Stariji muškarac hipertoničar sa aneurizmom a. cerebri mediae učestvuje u

kafanskoj tuči. Arterijski pritisak značajno raste, a tokom tuče zadobija blaži udarac u
glavu. Dolazi do pucanja aneurizme i relativno brzog smrtnog ishoda.
Povod smrti: Tuča Uslov smrti: Aneurizma ACM Uzrok smrti: ICH
2. Posledica i komplikacija telesnih povreda?
U većini slučajeva nasilne smrti koja je brzo nastala uzrok smrti je jasno određen.
Međutim, ukoliko nakon traume prođe neko vreme (tzv. vreme nadživljavanja) može
da se postavi pitanje odnosa uzroka smrti i primarne povrede (ili oboljenja).
Smrt nakon izvesnog vremena nadživljavanja povrede može nastupiti kao posledica
povrede, kao komplikacija povrede ili da nije ni u kakvoj vezi sa povređivanjem.
4
Posledica povrede jeste deo efekta povređivanja i uvek se javlja u sklopu povrede.
Recimo, usled presecanja aorte nužno dolazi do iskrvarenja ili usled povrede leve
komore nužno dolazi do tamponade srca.
Komplikacija povrede takođe proizilazi iz njenog efekta, ali se ne mora javiti nužno,
već se kod nekih osoba javlja, a kod drugih ne. Recimo, tromboza dubokih vena nogu
i eventualna tromboembolija pluća jeste moguća komplikacija dugotrajne
imobilizacije, ali će se javiti samo kod nekih nepokretnih pacijenata. Iako komplikacija
može biti neposredni uzrok smrti, ona je samo finalni događaj patofiziološkog
mehanizma koji je započet povredom.
Komplikacije mogu biti lokalne (keloidno srastanje ožiljka) ili opšte (masna embolija),
rane (infekcija rane) ili kasne (sepsa).
Na kraju, treba pomenuti da efekti povređivanja mnogo zavise i od ličnih svojstava,

odnosno posebnih stanja organizma osobe. Tako i mali porast krvnog pritiska usled
svađe kod nekoga može dovesti do infarkta miokarda, dok su dijabetičari podložniji
sepsi usled infekcije ubodnih rana itd.
3. Smrt – definicija i dijagnostika?
Smrt je ireverzibilni prestanak rada centralnog nervnog sistema, respiratornog sistema i

kardiovaskularnog sistema. Tada govorimo o tzv. somatskoj (telesnoj) smrti, gde je
osoba mrtva kako u medicinskom, tako i u pravnom smislu.
Somatska smrt se razlikuje od tzv. ćelijske smrti zbog neujednačene osetljivosti

različitih tkiva na hipoksiju. Tako su ćelije kore velikog mozga najosetljivije na
nedostatak kiseonika i umiru kroz nekoliko minuta, dok spermatozoidi ostaju vitalni i
36 časova nakon telesne smrti.
Pored somatske i ćelijske smrti, razlikujemo još i kliničku, moždanu i prividnu smrt.
Klinička smrt je reverzibilni prestanak respiracije, cirkulacije i moždane aktivnosti kod

koje se brzom lekarskom intervencijom (tzv. reanimacija) mogu ponovo uspostaviti
vitalne funkcije.
Moždana smrt predstavlja smrt kore velikog mozga (kortikalnu smrt) i/ili smrt
moždanog stabla. Kod isključivo kortikalne smrti (dakle ireverzibilno oštećenje kore
velikog mozga) viđamo stanje perzistentne kome uz očuvano funkcionisanje disanja i
krvotoka. U zakonskom smislu, pacijent se ne smatra mrtvim. Kod prave moždane
smrti oštećeno je i moždano stablo sa svojim centrom za disanje, pa se život može
održavati samo veštački – na respiratoru. Smrt je tada nastupila i u zakonskom smislu,
a preminuli su kandidati za donore organa za transplantaciju.
5
Kriterijumi za utvrđivanje prave moždane smrti su definisani zakonom. Kriterijumi

moždane smrti su: duboka koma, odsustvo refleksa moždanog stabla i odsustvo
spontanog disanja. Smrt se utvrđuje kliničkim pregledima (tri puta unutar šest sati), a
potvrđuju elektroencefalografijom (EEG), evociranim potencijalima (EVP),
transkranijalnom doplersonografijom (TCS) i cerebralnom angiografijom (CTA).
Pregled vrši anesteziolog sa neurologom ili neurohirurgom.
Prividna smrt je stanje u kome su sve životne funkcije svedene na minimum, te se

uobičajenim pregledom teško mogu utvrditi znaci života, ali se detaljnijim pregledom
registruju srčana i moždana aktivnost (EEG i EKG). Nastaje kod trovanja različitim
agensima, osobama izvađenim iz hladne vode, elektrokucije, asfiktične novorođenčadi
itd. Potrebna je brza lekarska intervencija kako bi se izbegla bliska somatska smrt.
4. Agonija?
Agonija predstavlja skup karakterističnih pojava koje prethode smrti nastalih usled
bolesti ili povrede.
Tokom agonije dolazi do progresivnog i ireverzibilnog gubitka osnovnih životnih

funkcija: cirkulacije, disanja i funkcije nervnog sistema. Tokom agonije može doći do
pomućenja svesti sve do kome, ali osoba može biti i agitirana i euforična. Govor je
otežan i isprekidan, rukopis je drhatv i izmenjen, a osobe nisu orijentisane u prostoru,
vremenu i prema ličnostima. Tokom agonije slabe čula i to prvo čulo vida, mirisa,
ukusa, dok sluh ostaje najduže očuvan. Disanje je izmenjeno. Telo je hladnije na dodir,
uglavnom orošeno znojem, a kožda bleda. Uglavnom dolazi do popuštanja sfinktera,
te se pronalaze znaci umokravanja, povraćanja ili izlivanja semene tečnosti.
Agonija traje različito, od nekoliko minuta, pa čak i do nekoliko dana. Autopsijski nalaz
zavisi od dužine trajanja agonije i karakterišu ga mlitavozgrudvana krv, edem pluća,
iščezlost glikogena iz svih organa, a posebno jetre.
Značaj agonije sa sastoji u izbegavanju nepotrebnih dijagnostičko-terapijskih

procedura, ništavnosti potpisanih dokumenata (zbog pomućenja svesti) i eventualnog
postojanja agonalnih povreda koje treba razlikovati od zaživotnih i postmortalnih.
5. Utvrđivanje smrti i određivanje vremena smrti?
Pregled leševa osoba koje su umrle van zdravstvenih ustanova vrše specijalno obučeni
lekari službe za pregled umrlih, a lekari službe hitne pomoći kada je smrt nastupila
u prisustvu njihovih ekipa, na licu mesta. Naravno, ukoliko smrt nastupi u zdravstvenoj
ustanovi, utvrđivanje smrti vrši odeljenski lekar.
6
Pregled leša se vrši na sledeći način:
• Identifikacija leša (na osnovu ličnih dokumenata)

• Razgovor sa članovima porodice
• Uvid u medicinsku dokumentaciju
• Pregled leša
Razgovor sa članovima porodice obavlja se u smeru utvrđivanja prethodnog

zdravstvenog stanja i okolnosti pod kojima je smrt nastupila. To se dalje potkrepljuje
adekvatnom medicinskom dokumentacijom (zdravstveni karton, otpusne liste,
specijalistički izveštaji i drugo).
Pregled leša nastupa najmanje TRI SATA nakon telesne smrti jer je to najkraće vreme
potrebno za razvijanje znakova smrti. Pregled se vrši u dobro osvetljenoj prostoriji na
lešu koji je potpuno svučen i pristupačan sa svih strana prema redosledu:
• Inspekcija
• Palpacija pulsa na karotidnoj arteriji
• Auskultacija predela srca i bočne strane vrata (KVS znaci)
• Auskultacija grudnog koša i prednjih strana vrata (Respiratorni znaci)
• Reakcija zenica na svetlost
• Ispitivanje kornealnog refleksa
Kada se pregledom utvrdi smrt, pregled se nastavlja u cilju razjašnjenja porekla i uzroka
smrti.
Lekar NE IZDAJE potvrdu o smrti ukoliko:
• Nije moguće izvršiti indentifikaciju leša

• Ukoliko nije dostupna prethodna medicinska dokumentacija
• Smrt je nastupila 24h po prijemu u zdravstvenu ustanovu
• Smrt je nastupila u toku lekarske intervencije
• U slučaju sumnje na nasilnu smrt
I tada se telo preminulog upućuje na sudskomedicinsku obdukciju.
Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, utvrđivanje vremena smrti je obaveza svakog

lekara. Vreme smrti se može samo aproksimativno utvrditi, a ova procena je tačnija što
je postmortalni period kraći. Za utvrđivanje smrti se koriste:
• Znaci na lešu
• Zaživotne pojave
• Znaci u okolini leša
• Indirektni znaci
7
Znaci na lešu podrazumevaju supravitalne reakcije, lešne osobine, lešne promene,

posmrtne promene sastava telesnih tečnosti i prisustvo insekata.
Supravitalne reakcije su reakcije tkiva na telu preminulog koje se mogu izazvati u

međuperiodu između somatske i definitivne celularne smrti celog tela. Razlikujemo:
• Reakcija mišića na mehanički nadražaj (2-6 časova)

• Reakcija mišića na električni nadražaj (do 8 časova)
• Nadražaj znojnih žlezda adrenalinom ili pilokarpinom (do 30 časova)
• Reakcija zenice na simpatikomimetike (do 20 časova)
• Bojenje leukocita Tripanoblau plavom bojom
• Kod muškaraca, nalaz živih spermatozoida (do 72 časa)
Što se tiče promena u sastavu telesnih tečnosti, uzima se očna vodica za

određivanje koncentracije kalijuma. Tako je moguće približno odrediti vreme smrti uz
određeni nivo odstupanja.
Na osnovu lešnih osobina, takođe je moguće približno odrediti vreme smrti:
Osobine tela Vreme smrti

Toplo i mlitavo <3h
Toplo i ukočeno Od 3 do 8 sati
Hladno i ukočeno Od 8 do 36 sati
Hladno i mlitavo >36h
Lešne promene će biti opisane u zasebnom pitanju.
6. Pregled umrlog i izdavanje potvrde o smrti?
Pregled umrlog je detaljnije opisan u sklopu prethodnog pitanja.
Po obavljenom pregledu umrlog, doktor medicine je dužan da ispuni potvrdu o smrti.

Izgled i sadržaj potvrde o smrti propisani su posebnim pravilnikom.
Potvrda o smrti se izdaje u tri primerka od kojih se dva primerka daju porodici
umrlog lica, dok se treći zadržava u arhivi zdravstvene organizacije u kojoj je zaposlen
doktor koji potvrdu izdaje. Potvrda o smrti sadrži dva dela:
U prvi deo se unose podaci o bolesti ili povredi kojima je otpočeo niz stanja koja su
direktno dovela do smrti, odnosno do okolnosti nesrećnog slučaja ili nasilja koji su
prouzrokovali smrtonosnu povredu.
U drugi deo se upisuju druga značajna stanja koja su doprinela nastupanju smrtnog
ishoda, ali nisu bila povezana sa oboljenjem, stanjem ili povredom koja je uzrokovala
smrt.
8
9
10
Neposredni uzrok smrti je ona bolest, stanje ili povreda poslednja u nizu koja je
dovela do nastupanja smrti. Ako je postojalo više bolesti, stanja ili povreda onda se u
pole upisuje samo ono koje je terminalno, a proisteklo iz osnovne bolesti.
Prethodni uzrok upisuje se ukoliko postoji bolest ili povreda koji nisu neposredno
uzrokovali smrt, ali je iz ove bolesti proistekao neposredni uzrok smrti.
Osnovna bolest ili povreda označava stanje koje je izazvalo bolest, odnosno okolnost
nesrećnog slučaja nasilja koje je dovelo do smrti.
Primer 1. Primer 2. Primer 3.
Osnovna bolest Gastritis chronica, Alcoholismus (F10.2) Hypercholesterolemia

non specificata vera (E78.0)
(K29.5)
Prethodni uzrok Ulcus ventriculi Cirrhosis hepatis Atherosclerosis
acutus cum alcoholica (K70.3) cerebri (I67.2)
perforatione (K25.1)
Neposredni uzrok Peritonitis acuta Varices oesophagi Haemorrhagia
(K65.0) cum haemorrhagia intracerebralis (I61.1)
(I85.0)
7. Lešne osobine?
Lešne osobine predstavljaju verovatne i rane znake smrti koji se javljaju na svakom
lešu. U njih spadaju postmortalna hipostaza (mrtvačke mrlje), mrtvačko bledilo,
primarna mrtvačka mlitavost, mrtvačka ukočenost, mrtvačka hladnoća, isušenje leša i
acidifikacija.
Postmortalna hipostaza – mrtvačke mrlje (Livores mortis)

Postmortalna hipostaza predstavlja posmrtno sleganje krvi u najniže partije organa i
tkiva, što se najjasnije uočava na koži u vidu mrtvačkih mrlja (livores mortis), a koje su
najčešće sivoljubičaste boje.
Zbog prestanka rada srca, krv se dospeva u najniže partije tela posredstvom sile
gravitacije, a zbog redistribucije krvi suprotna strana tela postaje bleda (palor mortis).
Mrtvačke mrlje postaju vidljive od pola sata do sat vremena nakon smrti, prvo na
bočnim stranama vrata. Zatim se mrlje pojavljuju i na drugim mestima u zavisnosti od
položaja tela preminulog. Ako se leš nalazi na leđima, mrlje su prisutne na zadnjoj
strani tela, izuzev lopatica, zadnjice i listova, na koje se leš oslanja o podlogu pa je
nemoguće prodiranje krvi. Ako je leš obešen, mrtvačke mrlje će se pojaviti celim
obimom nogu.
11
U zavisnosti od vremena razlikujemo osobine mrtvačkih mrlja:
• Potpuno razvijene
Do 6 časova po smrti • Nisu fiksirane
• Gube se na blaži pritisak prstom
Od 6 do 12 časova po smrti • Delimično fiksirane
• Gube se na grub pritisak
Više od 24 časa po smrti • Potpuno fiksirane
• Ne gube se ni na grub pritisak
U predelu mrtvačkih mrlja mogu se javiti postmortalna tačkasta krvarenja koja

nastaju zbog prepunjenosti kapilara krvlju – tzv. hipostatska purpura (vibices).
Takođe, moguća je pojava antigravitacionih mrtvačkih mrlja na prednjoj strani vrata i
grudnog koša zbog anatomskih karakteristika tih regiona.
Značaj mrtvačkih mrlja:
• Predstavljaju verovatan (ali ne i siguran!) znak smrti, mada se mogu javiti i

kada agonija duže traje
• Koriste se za procenu vremena smrti
• Boje mrtvačkih mrlja mogu ukazati na neki specifični uzrok smrti recimo kod
trovanja ugljen-monoksidom (malinasto crvene), cijanidima (tamno plave),
nitritima, benzolom (čokoladno smeđe), sumporvodonikom (zelenkaste) ili
propanom (intenzivno ljubičaste).
• Ukazuju na pomeranje tela nakon smrti
• U diferencijalnoj dijagnozi krvnih podliva
Diferencijalna dijagnoza mrtvačkih mrlja i krvnih podliva:
Mrtvačke mrlje Krvni podlivi

Nestajanje Nestaju na pritisak sve dok Ne nestaju ni na grub
na pritisak u potpunosti nisu fiksirane pritisak
Lokalizacija U najnižim partijama tela Bilo gde
Prateći otok Odsutan Uglavnom prisutan
Test zasecanjem Krv se lako spira sa mesta Krv se teško spira vodom
12
Postmortalna hladnoća (Algor mortis)

Zbog prestanka metaboličke aktivnosti, nakon smrti dolazi do hlađenja leša, odnosno
izjednačavanja temperature leša sa temperaturom spoljašnje sredine.
Proces hlađenja leša odvija se radijacijom, kondukcijom, konvekcijom i evaporacijom.
Radijacija – emitovanje infracrvenih zraka. Kondukcija – emitovanje toplote na

neposrednu okolinu direktnim kontaktom. Konvekcija – emitovanje toplote na
neposrednu okolinu uz pomoć strujanja vazduha ili vode. Evaporacija – isparavanje
vode sa površine leša.
Po nastupanju smrti, metabolički procesi se i dalje odvijaju, tako da temperatura leša

ostaje konstantna u prvih 4 časa od smrti. Hlađenje leša u nekim normalnim
uslovima iznosi oko 1˚/h. Mrtvačka hladnoća se prvo pojavljuje na mestima terminalne
cirkulacije (uši, vrhovi prstiju, nos). Površina celog tela se ohladi za oko 8-12 časova, a
celo telo za 20 do 30 časova.
Na brzinu hlađenja utiče otkrivenost leša, gojaznost preminulog, starost, faktori

sredine u kojem leš boravi, uzrok smrti leša.
Orijentaciono, vreme smrti se može proračunati prostom formulom tako što se

temperatura koja je postojala u vreme smrti (uglavnom je to 37˚C) uveća za 3 stepena
od te temperature i odbije stvarno izmerena, rektalna temperatura leša. Dobijeni broj
predstavlja broj sati protekao od smrti. (Npr. 37+3-31=9h)
Nešto komplikovanija je tzv. Moritzova formula po kojoj se broj sati protekao od smrti
dobija tako što se od 98,6˚F oduzme rektalna temperatura i podeli sa 1,5. U upotrebi
je takođe normogram po Henssge-u koji u obzir uzima i temperaturu okoline,
temperaturu i masu leša, kao i upotrebu nekih korektivnih faktora.
Primarna mrtvačka mlitavost (Flacciditas mortis)

Zbog prestanka inervacije mišića nakon smrti dolazi do gubitka mišićne aktivnosti,
zbog čega nastaje primarna mrtvačka mlitavost koja može trajati i do 7 sati.
Omogućena je viškom ATPa u mišićima koji dozvoljava relaksaciju. Primarnu mrtvačku
mlitavost karakteriše opuštenost glatke i poprečno-prugaste muskulature, usta su
otvorena, a telo zauzima položaj koji diktira sila gravitacije. Dolazi do popuštanja
sfinktera i klonulosti celog tela. U ovom periodu je moguća manipulacija lešom pre
nastupanja ukočenosti. Relaksacija sfinktera može pobuditi sumnju na seksualno
nasilje.
13
Mrtvačka ukočenost (Rigor mortis)

Nakon somatske smrti, u mišićima se nastavlja proces glikogenolize anaerobnim
putem te je moguća resinteza ATPa i mišićna relaksacija. Kada se rezerve glikogena
istroše nema više ni energije potrebne za mišićnu relaksaciju.
Brzina nastupanja mrtvačke ukočenosti zavisi od volumena mišića, stepena mišićne

aktivnosti pre smrti i temperature tela/okoline.
Mrtvačka ukočenost zahvata sve mišiće istovremeno, ali je prvo vidljiva na malim
grupama mišića sa najvećom potrošnjom energije, a najkasnije na mišićima sa
najvećom masom. Ukočenost prvo vidimo na srcu i dijafragmi, dok skeletnu
muskulaturu zahvata tek od 2 do 4 sata nakon smrti.
Mrtvačka ukočenost traje prosečno tri do četiri dana posle čega nastupa sekundarna
mrtvačka mlitavost, kao rezultat truležnih procesa. Mrtvačka ukočenost se najčešće
razvija po descendentnom tipu, prvo zahvata vilicu i mišiće lica i nastavlja se naniže do
donjih ekstremiteta (Nystenov zakon). Ako je smrti prethodila teška fizička aktivnost,
noge se mogu prve ukočiti.
Posebni vidovi ukočenosti jesu:
• Kadaverični spazam (spasmus catalepticus) koji se javlja kod trenutnih smrti,

najčešće kod utopljenika ili samoubica. Leš ostaje „ukočen“ u poslednjoj poziciji
pre smrti.
• Ukočenost zbog hladnoće nastaje kod leševa izloženih veoma niskim
temperaturama spoljašnje sredine kada dolazi do smrzavanja telesnih tečnosti.
• Ukočenost zbog dejstva toplote se javlja kod leševa iz plamena i uzrokovana
je koagulacijom proteina mišića zbog dejstva visoke temperature. Zbog veće
izraženosti fleksorne muskulature od ekstenzorne, leševi zauzimaju tzv. borilački
ili koitalni položaj, što ponekad laici pogrešno tumače silovanjem pre smrti.
Značaj mrtvačke ukočenosti jeste u tome što predstavlja verovatni (ali ne i sigurni!)
znak smrti, a može se koristiti i za približno određivanje vremena smrti. Brz razvoj
mrtvačke ukočenosti je u vezi sa povećanom ili abnormalnom mišićnom aktivnošću, a
ponekad ukazuje na pomeranje tela nakom smrti.
Isušenje leša (Exsiccatio s. Desiccatio postmortalis)

Nakon smrti, zbog prestanka cirkulacije i unosa tečnosti u organizam dolazi do isušenja
leša. Brzina isparavanja zavisi, pored vlažnosti tkiva, od temperature tela i vlažnosti
okolnog vazduha. Najbrže isparavaju tela u uslovima visoke temperature, a najmanje
vlažnosti vazduha. Prvo se isušenje vidi na očnim jabučicama, gde se na beonjačama
vide mrlje braonkaste boje (taches noires). Pored ovoga, delovi tela gde je povećana
vlažnost tkiva brzo se sasuše (usnice, vrh jezika i slično). Izgledom i lokalizacijom mogu
14
da asociraju na oguljotine, od kojih se razlikuju prvenstveno očuvanim epidermom,

ali i odsustvom bilo kakve vitalne reakcije.
Postmortalna autoliza (Autolysis postmortalis)

Razaranje tkiva sopstvenim fermentima naziva se autoliza. Normalno alkalna sredina
postaje kisela (acidifikacija), što aktivira slobodne enzime lizozoma koji zatim
uništavaju ćeliju iz koje su oslobođeni. Ovi procesi se prvo odvijaju u organima za
varanje kao što su želudac i pankreas. Na želucu dolazi do promena na sluznici koja
postaje mekša, providna, a ponekad može doći i do postmortalne provale zida. Na
postmortalnu autolizu nadovezuje se proces truljenja.
Verovatni (rani) znaci smrti se drugačije nazivaju lešne osobine i oni se razvijaju
u periodu od nekoliko sati nakon smrti. Međutim, kako se neki od njih mogu
javiti već tokom agonije, tako i zbog njihovog nepotpunog razvoja u početnim
satima nakon smrti, ne mogu se smatrati sigurnim znakom smrti!
8. Lešne promene?
Lešne promene su sigurni i kasni znaci smrti i predstavljaju progresivno razlaganje

tkiva uslovljeno protokom vremena i faktorima spoljašnje sredine. U lešne promene
spadaju truljenje i raspadanje, maceracija, saponifikacija i mumifikacija. Delimo ih na:
• Destruktivne promene: truljenje, raspadanje i maceracija

• Konzervativne promene: saponifikacija i mumifikacija
Truljenje (Putrefactio) i raspadanje (Decompositio)

Truljenje je transformacija tkiva i organa u tečnosti i gasove lokalno i kroz krvne
sudove proširenim intestinalnim bakterijama i drugim mikroorganizmima. Truležne
promene počinju 24-48 sati nakon smrti (u optimalnim uslovima spoljašnje sredine).
Promene koje se dešavaju tokom truljenja obuhvataju truležno prebojavanje

(diskoloracija), truležnu nadutost (distenzija), gubitak anatomskog integriteta kože i
tkiva (degradacija) i potpuna destrukcija i likvefakcija tkiva (disolucija) – 4D.
Znaci truljenja su:
• Pseudomelanoza (Pseudomelanosis) je prvi znak truljenja i predstavlja

sivozelenkasto prebojavanje kože, najčešće prvo u donjem desnom kvadrantu
prednjeg trbušnog zida (mesto gde je cekum najbliži koži trbušnog zida). Sa
protokom vremena, pseudomelanoza zahvata ceo prednji trbušni zid i
međurebarne prostore, potom ceo grudni koš, vrat, glavu i ekstremitete.
Istovremeno, krv hemolizirana krv prebojava zidove krvnih sudova usled čega
je na koži vidljiva razgranata šara potkožnih krvnih sudova (mramorizacija
kože).
15
• Truležni emfizem (Emphisema putrefactionis) nastaje pod dejstvom

bakterija kada se formiraju truležni gasovi. Ovi gasovi prožimaju kožu, meka
tkiva i organe, što se manifestuje distenzijom i krepitacijama. Dolazi do
napetosti trbuha, truležnog potkožnog emfizema, nadutosti lica sa iskolačenim
očima i nabreklim usnama. Kod muškaraca je prisutna i nadutost genitalija,
posebno skrotuma.
• Truležna tečnost (Transudat putrefactionis) nastaje pasivnim proceđivanjem
telesnih tečnosti u telesne duplje i tkiva. Tečnost je prljavocrvenkaste boje,
neprijatnog mirisa. Zbog nakupljanja u dupljama, dolazi do njenog izlivanja kroz
usta i nos, a može praviti i potkožne bule.
• Truležni zadah (Foetor putrefactionis) je neprijatni miris koji se javlja zbog
prisustva truležnih gasova (sumporvodonik, amonijak i merkaptani).
Sva tkiva i organi ne trule istom brzinom. Na brzinu truljenja utiču sledeći faktori:
• Optimalna temperatura i vlažnost sredine

• Sredina u kojoj se nalazi telo (Kasperovo pravilo: telo najbrže truli na vazduhu,
zatim u vodi, a najsporije u zemlji)
• Leševi gojaznih i dece brže trule od odraslih zbog veće vlažnosti tkiva
• Leševi umrlih od infektivnih bolesti i sepse brže trule
• Višeslojna i deblja odeća ili prekrivači ubrzavaju truljenje
• Prisustvo povreda predstavlja ulazno mesto za truležne bakterije
Truljenje predstavlja siguran znak smrti i može biti jedan od parametara za

utvrđivanje vremena smrti. Procesom truljenja se menja izgled leša tako da je
identifikacija otežana. Procesom truljenje se menjaju anatomske i morfološke
karakteristike tkiva i organa što otežava utvrđivanje uzroka smrti, a prebojavanje
tkiva hemoliziranom krvlju otežava utvrđivanje zaživotnosti povreda. Truležne
promene laicima mogu ličiti na tragove nasilja, treba biti obazriv pri donošenju
ovakvih kvalifikacija.
Na proces truljenja se nadovezuje proces raspadanja i ova dva procesa teku paralelno.
Na raspadanje utiče fauna okoline leša. Treba znati da domaća muva može polagati
jaja u telesne otvore već tokom agonije. Ovim procesima se bavi posebna grana nauke,
entomologija.
Ukratko, za potpunu skeletizaciju neukopanog leša potrebno je od 14 do 40 dana, a

obično traje do oko godinu dana kada sva meka tkiva nestaju. Dve godine su potrebne
za nestanak hrskavica, veziva i tetiva, a nakon 10 do 15 godina kosti postaju krte,
lomiljive i odmašćene.
16
Maceracija (Maceratio)
Maceracija je autoliza tkiva koja nastaje kada se leš nalazi u vodi ili u vlažnoj sredini
u kojoj nema bakterija. Prava maceracija predstavlja sterilnu autolizu nerođenog
fetusa koji je umro in utero, zatvoren u amnionskoj kesi. Predstavlja siguran znak
intrauterine smrti ploda.
Maceraciju karakteriše odvajanje epiderma od derma i formiranje bula, a zatim se

ceo epiderm sljušti, tako da se vidi ogoljen derm. Dolazi i do razmekšanja unutrašnjih
organa i gubitka njihove strukture. Čim macerisani plod dođe u dodir sa bakterijama,
počinje proces truljenja.
Pored prave, postoji i pseudomaceracija koja se viđa kod leševa izvađenih iz vode, u
kojoj je razmnožavanje bakterija otežano usled niske temperature, preterane vlažnosti
i nedostatka kiseonika.
Mumifikacija (Mumificatio)
Mumifikacija nastaje kod leševa koji su izloženi strujanju toplog vazduha, što dovodi
do isušenja kože i onemogućava razvoj truležnih promena. Mumifikacija može biti
primarna (ukoliko nastupi odmah nakon smrti) i sekundarna (kada se nadovezuje na
neku od faza truljenja). Takođe, ona može biti kompletna (kada zahvata celo telo) ili
parcijalna (kada zahvata samo deo tela). Kod mumificiranog leša koža je čvrsta,
sasušena i mrkocrvenkaste boje, najvećim delom potpuno očuvana.
Na kraju mumifikacije ceo leš može izgubiti i do 80-90% početne mase, pa se

unutrašnji organi značajno smanjuju do mere da telesne duplje izgledaju prazno.
Za kompletnu mumifikaciju potrebno je šest meseci do godinu dana. Kako je ova

lešna promena konzervativna, moguće je izvršiti identifikaciju leša, a ponekad i
detektovati rane na koži.
Saponifikacija (Saponificatio)
Saponifikacija nastaje kod leševa u vodi ili vlažnoj sredini uz delimičan ili potpun
nedostatak kiseonika. Dolazi do hidrolize masti do glicerina i masnih kiselina koje se
vezuju sa kalijumom, kalcijumom i natrijumom iz tela formirajući sapune.
Saponifikovana tkiva su ljigava, lepljiva, a nakon sušenja postaju čvrsta, beličasta nalik
na gips. Proces saponifikacije započinje nakon mesec dana, a može biti parcijalan ili
potpun. Proces se razvija od kože put unutra, tako da su unutrašnji organi uglavnom
truležno izmenjeni, dok je koža saponifikovana.
17
9. Leševi iz vode?
Pogledati prethodno pitanje sa osvrtom na maceraciju i saponifikaciju.
Svaki leš osobe umrle iz bilo kog razloga razviće znake boravka u vodi samo ukoliko je
u njoj proveo dovoljno vremena. Npr. leševi utopljenika, ukoliko su brzo izvađeni iz
vode, mogu da budu bez ikakvih znakova boravka u vodi. Svi leševi izvađeni iz vode, a
obdukovani u relativno kratkom vremenu imaju neke zajedničke spošljašnje znake:
• Guščija koža (cutis anserina) – spazam mm. erectores pili

• Retrakcija penisa i skrotuma
• Retrakcija bradavica dojke
• Nabubrela, smežurana i izbeljena koža šaka i stopala (koža pralje)
• Mrtvačke mrlje u predelu lica i udova (pošto tela u vodi teže da plutaju licem
nadole i udovima koji „vise“)
• Svetlocrvene intenzivne mrtvačke mrlje kod svih leševa iz hladne vode
Nakon primarnog potonuća tela pod dejstvom gravitacije razvoj truležnih promena i
gasova dovodi do plutanja tela na površini vode. Ukoliko je leš sve vreme u vodi, sa
daljim protokom vremena postmortalne promene se ravijaju u pravcu saponifikacije.
Na leševima iz vode nisu retke postmortalne povrede nastale od vodene faune (ribe,
rakovi), plovećih objekata (čamaca, glisera), šljunka i peska sa dna itd.
10. Zaživotne reakcije i njihov sudskomedicinski značaj?
Zaživotne (vitalne) reakcije su sve pojave i procesi kod povređenog koji su nastali
zaživota i u tome i leži njihov sudskomedicinski značaj.
Drugim rečima, ljudsko telo drugačije reaguje na povredu pre i nakon smrti. Pre smrti,
postoji očuvana cirkulacija, energija za metaboličke procese i različiti drugi preduslovi
koji omogućavaju reakciju tela na povredu. Nakon smrti, ti preduslovi se gube i telo
različito reaguje, odnosno ne reaguje na povredu. Primera radi, vitalne reakcije su te
koje će nam pomoći u donošenju suda da li je neko lice umrlo u požaru ili je bilo već
mrtvo kada je požar nastao, pa se time može posumnjati na pokušaj prikrivanja ubistva.
Vitalne reakcije prema mestu ispoljavanja se mogu podeliti na lokalne i opšte.

Vitalne reakcije se takođe mogu podeliti na apsolutne i relativne.
11. Apsolutne zaživotne reakcije?
Apsolutne vitalne reakcije su one reakcije koje se javljaju kod povređenog isključivo i
samo za života (to znači i u toku agonije!) sve do trenutka somatske smrti.
Opšte apsolutne vitalne reakcije: iskrvarenje, embolija, degluticija i aspiracija.
Lokalne apsolutne vitalne reakcije: inflamacija i tromboza.

18
12. Relativne zaživotne reakcije?
Nakon somatske smrti, ćelije, tkiva i organi umiru svaki svojom brzinom do finalnog
ishoda – celularne smrti tela. U toj međufazi, pre celularne smrti, na oštećenje reaguju
samo lokalna tkiva koja su još uvek živa.
Sve relativne vitalne reakcije mogu nastati zaživotno, agonalno i postmortalno, a po

lokalizaciji su isključivo lokalne: krvni izliv i podliv, retrakcija ozleđenog tkiva,
krsutanje oguljotine i nagnječina.
Krvni izliv (Extravasatio s. Haematismus) – pogledati odgovarajuće pitanje.
Krvni podliv (Haematoma) – zaživotno krv ističe aktivno kroz krvni sud u okolno tkivo
pod dejstvom sile potiska koju razvija srce svojom kontrakcijom. Po formiranju
potkožnog hematoma, dolazi do lokalne hemolize i razlaganja hemoglobina. Taj
fenomen je isključivo zaživotan, tako da krvni podlivi u fazi prebojavanja predstavljaju
apsolutnu (lokalnu) vitalnu reakciju. Postmortalno krv može da ističe iz krvnog suda
u okolno tkivo pasivno (dejstvom hidrostatskog pritiska) i u tom slučaju je hematom
manje izražen od zaživotnog hematoma i ne podlaže promeni boje!
Nagnječina (Contusio) = oguljotina + krvni podliv!
Retrakcija ozleđenog tkiva – Zavisi od ugla pod kojim rana preseca Langerove linije
kože.
Krustanje oguljotine – Lišavanje kože epiderma može biti zaživotno ili postmortalno.
Kod zaživotne oguljotine se na površini ogoljenog derma aktivno luči tkivna tečnost i
limfa i na tom mestu se vremenom formira mrkožućkasta krusta. Krusta je crvenkasta
ako je oštećenje dublje, ako su oštećeni i kapilari kože. Postmortalno krusta će se
stvoriti samo ako je rana u hipostatskom predelu tela, pa limfa isteče pasivno. Ako
nije, ogoljeni deo derma će se samo sasušiti, bez formiranja kruste.
VITALNE REAKCIJE APSOLUTNE RELATIVNE
Iskrvarenje Degluticija
OPŠTE Embolije Aspiracija //
Inflamacija Krvni izliv Krustanje
LOKALNE Krvni podliv
Tromboza Retrakcija Nagnječina
19
13. Vazdušna i gasna embolija i njihov sudskomedicinski značaj?
Embolija je začepljenje krvnih sudova ili srčanih šupljina embolusima donetim iz

krvotoka. Embolus može biti poreklom iz organizma ili može da potiče van njega.
Embolusi su različitog agregatnog stanja: čvrstog, tečnog ili gasovitog. Prema pravcu
kojim se embolus kreće u odnosu na krvnu struju, embolija može biti ortogradna (u
pravcu cirkulacije), retrogradna (u suprotnom pravcu) ili paradoksalna.
Ukoliko se embolus nalazi u venskim krvnim sudovima, on blokira plućnu

cirkulaciju. Nastaje akutno plućno srce i nalaz tzv. plućne embolije, karakteristično
nastale zbog tromboze dubokih vena nogu. Sa druge strane, ako se embolus nalazi u
arterijama, dolazi do kompromitacije distalne cirkulacije i sledstveno
ishemije/infarkta odgovarajućeg organa i tkiva.
Kod vazdušne embolije, vazduh se meša sa krvlju i stvaraju mehuriće koji blokiraju
rad desne komore, onemogućavajući funkcionalnu cirkulaciju u plućima. Da bi
nastupila smrt, potrebno je da se u što kraćem vremenskom periodu u venskoj
cirkulaciji nađe bolus od 10 do 480 mL vazduha. Vazduh po pravilu ulazi kod povreda
velikih vena sliva gorne šuplje vene (npr. jugularne vene) zbog negativnog pritiska
koji ga praktično usisa u cirkulaciju. Vazdušna embolija može nastati i posle porođaja
kada vene uterusa usisaju vazduh u slučaju izostanka postpartalne kontrakcije
materice. Na kraju, vazdušna embolija može nastati i jatrogeno. Vazduh se obično
greškom ubrizga u venu ili arteriju ili se vene ne podvežu blagovremeno. Za
dokazivanje vazdušne embolije koristi se specijalna sudskomedicinska tehnika
obdukcije. Potrebno je dokazati prisustvo mehurića vazduha u srčanim šupljinama
(konkretno u desnom srcu).
Kod gasne embolije, gas koji prouzrokuje začepljenje je najčešće azot. U suštini, nagla
i nepravilna promena atmosferskog pritiska dovodi do promene parcijalnog pritiska
gasova normalno rastvorenih u krvi, odnosno do smanjenja njihove rastvorljivosti i
izdvajanja „mehurova“ gasa. Simptomi se obično jave nekoliko minuta do jedan sat
posle nagle dekompresije. Ovakvu vrstu embolije viđamo kod ronilaca, radnika u
kesonima, ređe kod drugih zanimanja na velikim visinama tipa pilota itd. Mehanizam
umiranja i tanatološki nalaz je identičan vazdušnoj emboliji.
14. Masna embolija i njen sudskomedicinski značaj?
Kod masne embolije su embolusi u stvari masne kapi koje se oslobađaju iz oštećenih
masnih depoa tela: kostna srž dugih cevastih kostiju, potkožno masno tkivo ili
masno izmenjena jetra. Ukoliko se radi o bolestima depoa masnoća, onda je masna
embolija prirodna (osteomijelitis, flegmona, nekroza jetre i drugo). Ako se radi o
povredama ovih struktura, onda je masna embolija nasilna i nastala kao komplikacija
povreda (fraktura kosti, kontuzija potkožnog masnog tkiva i drugo). Kroz rupture
20
zidova vena u povređenim regionima tela, masne kapi ulaze u cirkulaciju i krvnom
strujom dospevaju do srca i plućne funkcionalne cirkulacije. Svaka masna embolija ne
mora da uzrokuje smrt i u najvećem broju slučajeva prolazi bez bitnijih posledica.
Ukoliko je sistemska masna embolija praćena jasno definisanim kliničkim simptomima
i znacima, onda je to sindrom sistemske masne embolije. Klinički simptomi su
posledica zapušenja i sledstvenih infarkta. Moguće su i jatrogene masne embolije:
posle liposukcije, u toku ortopedskih zahvata – ugradnje ortopedskih proteza,
ubrizgavanje uljanih kontrasta i rastvora i slično.
Mikroskopski nalaz manjeg broja masnih embolusa u arterijama pluća, govori o

zaživotnosti povrede depoa masnoća (npr. zaživotna fraktura femura), te očuvanosti
funkcije krvotoka. Tanatološki nalaz je nespecifičan, ali karakterističan. Dijagnoza se se
zasniva na mikroskopskoj detekciji masnih kapi u krvnim sudovima (bojenje
preparata Sudan III bojom). Masne kapi su relativno otporne na dejstvo bakterija, pa
se mogu detektovati i kod trulih leševa. Masna embolija, pored toga što je apsolutna
vitalna reakcija, može biti i uzrok smrti.
15. Trombna embolija i njen sudskomedicinski značaj?
Trombna embolija označava emboliju izazvanu trombom, najčešće poreklom iz

dubokih vena nogu i vena karlice. Nošeni krvnom strujom, embolusi dospevaju do
plućnih arterija, vrše njihovu okluziju i potencijalno uzrokuju smrt. Tzv. jašući tromb
je veliki tromb koji zapuši plućnu arteriju na njenoj bifurkaciji. Po poreklu smrt od
trombne embolije može biti prirodna ili nasilna. To se određuje po poreklu tromba,
odnosno ako je on proizvod bolesti (tromboza dubokih vena nogu) onda je i smrt
prirodna, a ako je on proizvod traume (fraktura femura) onda je i smrt nasilna.
Dijagnoza se zasniva na pronalaženju tromba u plućnim arterijama, karakterističnom

tanatološkom nalazu i detekciji ishodišta tromba u venama. Dakle, trombna embolija
je apsolutna vitalna reakcija, ali često i neposredni uzrok smrti.
16. Povrede mehaničkim oruđem uopšte?
Mehaničke povrede jesu nesmrtne ili smrtne telesne povrede nanesene dinamičkim
dejstvom mehaničkih sredstava – oruđa ili oružja.
Odmah treba napraviti razliku:
Oružja su mehanička sredstva koja služe za napad ili odbranu, odnosno objekti
specijalno osmišljeni da nanesu nesmrtnu ili smrtnu povredu. Oružje može biti vatreno
(pištolj, puška) ili hladno (bajonet, sablja, mač, koplje).
Oruđa su mehanička sredstva koja mogu naneti nesmrtnu ili smrtnu povredu, ali su
prvenstveno osmišljena da imaju neku drugu namenu: nož, žilet, staklo, šrafciger
itd.
21
Dejstveni princip mehaničkog oruđa može biti:
• Tupina
• Oštrica
• Šiljak
• Projektil
Dejstveni princip nije sinonim za povredno oruđe jer jedno oruđe može imati više
dejstvenih principa. Npr. puška može imati sva četiri dejstvena principa: tupinu (udarac
kundekom), oštricu i šiljak (bajonet) i projektil. Sekira sa druge strane ima dva dejstvena
principa: tupina ušice i drške i oštrica sečiva.
Oštećenje tkiva i organa izazvano mehaničkom silom zavisi od više faktora. To su:
• Količina prenete kinetičke energije sa povrednog mehaničkog sredstva na

tkivo i organe. Ako znamo da se kinetička energija računa po formuli mV2/2. To
znači da je brzina bitnija od mase, jer povećanjem brzine kinetička energija
eksponencijalno raste, dok povećanjem mase ona raste linearno. To se najbolje
vidi na primeru projektila, gde je mnogo bitnija njegova velika brzina kretanja,
nego njegova relativno mala masa.
• Osobine povrednog mehaničkog sredstva. Odnosno, što je kontaktna
površina između povrednog mehaničkog sredstva i tela manja, to je prenos
kinetičke energije veći. Npr. ista količina energije preneta zamahnutim šiljatim
oruđem izazvaće veća oštećenja nego ako je dejstveni princip tupina veće
dejstvene površine.
• Uslovi pod kojima se vrši prenos kinetičke energije sa povrednog
mehaničkog sredstva na telo. Odnosno udarac u fiksiranu glavu izaziva veća
oštećenja nego ako je glava nefiksirana, jer ako glava nije fiksirana jedan deo
energije se gubi na njeno pokretanje.
• Osobine oštećenog tkiva. Različita tkiva imaju različit stepen elastičnosti.
Elastičnost tkiva omogućava organima da se deformišu i apsorbuju određenu
količinu kinetičke energije bez velikog oštećenja. Kosti imaju najmanji stepen
elastičnosti, te kod njih dolazi do pucanja, dok elastičnije tkivo poput masnog i
mišićnog tkiva može da se deformiše pri udarcu.
Sve mehaničke povrede se dele na opšte – ozlede i posebne – rane.

22
17. Ozlede?
Ozlede su mehaničke povrede čije osobine pokazuju samo to da su nanete nekim

povrednim mehaničkim sredstvom uopšte, ali ne i kojim dejstvenim principom
povrednog sredstva. Ozlede nisu ni specifične ni karakteristične, već jedna ista vrsta
ozlede može biti naneta različitim dejstvenim principima mehaničkog povrednog
sredstva.
18. Krvni izliv i iskrvarenje?
Iskrvarenje je smrtonosni gubitak krvi – effusio sanguinis. Iskrvarenje je zapravo

hemoragijski šok i predstavlja vrstu hipovolemijskog šoka. Odrasla i zdrava osoba
može podneti gubitak jedne polovine do dve trećine svoje cirkulišuće krvi. Pored
volumena izgubljene krvi, važna je i brzina kojom se krvarenje odvija. Naravno, nagli
gubitak velike količine krvi (ruptura aneurizme abdominalne aorte) je mnogo opasniji
nego postepeni gubitak male količine krvi (krvarenje variksa jednjaka). U svakom
slučaju, gubitkom velike količine krvi nastupa faza ireverzibilnog hipovolemijskog šoka
sa trajnim promenama u organima i smrtnim ishodom.
Iskrvarenje je uvek istovremeno i opšta apsolutna vitalna reakcija i uzrok smrti.
Prema poreklu, krvarenje možemo podeliti na kardijalno, arterijsko, vensko i

kapilarno.
Prema lokalizaciji krvnog izliva, krvarenje možemo deliti na unutrašnje, spoljašnje i

kombinovano.
Prema toku, iskrvarenje može biti akutno i subakutno (ne postoji hronično
ISKRVARENJE već samo hronično krvarenje).
Za razliku od zaživotnog, postoji i postmortalni gubitak krvi. To je pasivno isticanje

krvi pod dejstvom hidrostatskog pritiska koje nikad nije praćeno znacima gubitka
krvi (anemija, mlitavost organa i drugo). Samo živ organizam, sa očuvanom
cirkulacijom, može iskrvariti.
Naravno, iskrvarenje može biti prirodno (morbozno – ruptura AAA) i traumatsko

(nasilno – sekotina vena ručnog zgloba).
Tanatološki nalaz iskrvarenja je karakterističan: koža i sluzokože su vrlo blede, a

mrtvačke mrlje skoro da izostaju, pojedinačne su. Najbolje se uočava malokrvnost
mozga, bubrega i sluzokože. Jetra i slezina su mlitavi. Karakterističan je nalaz
subendokardnih sufuzija leve komore srca zbog odlubljivanja endokarda od
miokarda.
23
19. Oguljotine i sasušine i njihov sudskomedicinski značaj?
Oguljotina (Excoriatio) jeste najpovršnija povreda kože i predstavlja oštećenje

epidermisa, tako da je sloj ispod njega, derm, obnažen i izložen spoljašnjoj sredini.
Uglavnom su zahvaćene i papile derma u kojem se nalaze kapilari, pa iz oguljotine
ističe manja količina krvi i limfe. Sasušenjem krvi i limfe nastaje crvenosmeđa krusta.
Crtaste i prugaste oguljotine nazivamo ogrebotine.
Oguljotine vrlo brzo izazivaju inflamaciju okolnog tkiva i privlačenje

polimorfonukleara, odnosno procesa zaceljenja. Nastanak inflamacije predstavlja
apsolutnu vitalnu reakciju (lokalnog tipa), dok je sama oguljotina relativna vitalna
reakcija.
Postmortalne oguljotine nastaju na isti način kao i zaživotne, ali kod njih nema isticanja
ni limfe ni krvi, pa su obično žućkaste boje. Postmortalne oguljotine treba razlikovati
od zaživotnih, a i od sasušina.
Sasušina (Dessiccatio) je postmortalna pojava u vidu mrkocrvenkastog ili

žućkastomrkog sasušenja kože nastalnog u polju oštećenja epiderma. Sasušine nastaju
na mestima gde je koža inače nešto vlažnija (skrotum, pregibi i prevoji) ili na mestima
povećanog pritiska (omče kod vešanika, podloge na isturene delove leša). Od
zaživotno nastalih oguljotina, razlikuju se očuvanim epidermom i odsustvom bilo
kakve vitalne reakcije.
20. Krvni podliv?
Pogledati pitanje Relativne vitalne reakcije i posebno obratiti pažnju na fazu

prebojavanja koja postoji kod zaživotnih hematoma, a izostaje kod postmortalnih.
Evolucija krvnog podliva u zavisnosti od faze razgradnje hema:
• Modroljubičasta faza
• Ljubičasta faza
• Zelenkasta faza
• Žućkasta faza
Obla mehanička sredstva (pendrek, prut, šipka) na koži ostavljaju podlive u obliku
paralelnih pruga, tzv. tramvajske šine.
Nagnječina kože (Contusio cutis) jeste istovremeno postojanje oguljotine i krvnog

podliva na mestu gde je delovalo povredno mehaničko sredstvo.
Od ostalih ozleda treba pomenuti:
• Rascep (Ruptura) odnosno raskid mekog tkiva unutrašnjih organa. Rascepi

mogu biti direktni i indirektni, odnosno unutrašnji (kada ne zahvataju kapsulu)
i površinski. Pomenimo rupturu slezine, rupturu materice itd.
24
• Provala (Perforatio) nastaje dejstvom nemehaničkih povrednih sredstava i

predstavlja otvaranje zidova šupljih organa. Mogu biti traumatske i prirodne.
Npr. perforacija jednjaka može biti idiopatska ili usled ingestije hemijskih
sredstava.
• Prelom (Fractura) jeste prekid kontinuiteta čvrstog tkiva, kosti ili hrskavice.
Prelomi se dele na otvorene i zatvorene, direktne i indirektne, kao i traumatske
i patološke.
21. Razderine?
Rana je mehanička povreda kože ili vidljive sluzokože koja podrazumeva potpuni
prekid njihovog kontinuiteta. Rane predstavljaju specifične mehaničke ozlede jer se na
osnovu njihovog izgleda može odrediti dejstveni princip mehaničkog oruđa kojim
su nanesene.
Sve rane se dele u četiri grupe:
• Razderine – Vulnus lacerum

• Sekotine – Vulnus scissum
• Ubodine – Vulnus punctum
• Ustreline – Vulnus sclopetarium
Svaka rana se karakteriše svojim otvorom i prostorom koji se pruža u dubinu tkiva.
Što se tiče otvora rane, opisujemo:
• Oblik i dimenzije otvora – nepravilan, kružan, zvezdast...

• Ivice otvora – ravne, neravne, nazupčene...
• Uglove otvora – zasečeni, zacepljeni...
Što se tiče prostora koji se pruža u dubinu tkiva, opisujemo:
• Strane rane – ravne, neravne, krvlju podlivene...

• Sadržaj – krv, strani materijal...
• Dno rane – crtasto, u kosti, u mekom tkivu, otvara se u telesnu duplju....
Pored toga se dodatno opisuju lokalizacija i najbliža okolina.
Razderina (Vulnus lacerum)

Razderina je rana nastala dejstvom tupine mehaničkog oruđa, bilo kretanjem tela ka
oruđu (padom) ili oruđa ka telu (udarac).
25
Osnovne karakteristike razderina su:
• Nepravilan otvor
• Neravne, krvlju podlivene ivice i strane
• Oštri uglovi
• Prostor nepravilnog oblika sa mostićima tkiva koji spajaju strane rane
• Dno rane je nepravilno i čini ga potkožno meko tkivo ili kost
• Okolina je često nagnječena, te se tada naziva razderno-nagnječna rana
odnosno vulnus lacerocontusum
Podvrste razderina su:
1. Prskotina koja podseća na sekotinu, ali se od nje razlikuje po mostićima

očuvanog tkiva koje uglavnom čine živci, krvni sudovi i fibrozne trake.
2. Ujedina (vulnus morsum)
3. Okrzotina koja nastaje kosim ili tangencijalnim dejstvom tupine oružja
Sudskomedicinski značaj razderina je da su zbog svojih karakteristika podložne

infekciji, teže zarastaju (per secundam intentionem), a ožiljci su nepravilnog oblika.
Kada su ujedine u pitanju, moguće je na taj način preneti neko zarazno oboljenje (HBV,
HCV, HIV, besnilo). Ponekad se može saznati i nešto više o okolnostima povrede:
istostrano lokalizovane razderine na isturenim delovima tela uglavnom ukazuju na pad
itd.
22. Sekotine?
Sekotina je rana nastala dejstvom oštrice mehaničkog oruđa. Ako je sekotina nastala
prevlačenjem oštrice preko kože, mogu se raspoznati početni (dublji) deo i završni
(plići) deo koji se ponekada završava oguljotinom (ogrebotinom) nalik na pacovski
rep. Ukoliko se skotina nanosi zamahom teškog oruđa (npr. sekira) dubina rane je veća,
a mogu biti zahvaćene duboke strukture poput mišića i kosti.
Osnovne karakteristike sekotina su:
• Otvor je pravilan, crtast, a prostor je relativno plitak i mali u odnosu na otvor

rane. Veličina otvora zavisi od elastičnosti same kože, njene zategnutosti, kao i
od položaja sekotine u odnosu na Langerove linije (što su sekotine paralelnije
sa pravcem Langerovih linija, to manje zjape).
• Ivice su rave i pravilne
• Uglovi su oštri
• Strane su ravne, glatke, krvlju nepodlivene i u dnu prostora se sustiču pod
oštrim uglom.
• Dno sekotina je crtasto, a ponekad se otvara u telesne duplje ili zjap šupljih
organa.
26
Sudskomedicinski značaj sekotina je u tome što u njihovom prostoru mogu biti

presečeni krvni sudovi kada može doći do većeg gubitka krvi i eventualnog
iskrvarenja, a takođe se može dogoditi vazdušna embolija. Sekotine se teže inficiraju
i po pravilu brže zarastaju pravilnim ožiljkom (per primam intentionem).
Sekotine su najčešće zadesne, a mogu biti i ubilačke i samoubilačke. Naravno, mogu

nastati i posmrtno, u cilju komadanja tela ili prikrivanja pravog uzroka smrti.
23. Ubodine?
Ubodine su rane koje nastaju dejstvom šiljka mehaničkog oruđa. Ubodina nastaje
tako što mehaničko oruđe prodire u tkivo u pravcu svoje uzdužne ose. Oruđa kojim se
nanose ubodine karakteriše dug šiljak u odnosu na njihovu malu širinu (prečnik), što
uslovljava nesrazmeru otvora ubodine u odnosu na veliku dubinu njenog prostora
odnosno prodora koji se naziva kanal.
Osnovne karakteristike ubodina su:
• Otvor (ulaz) može biti crtast, tačkast, trouglast, zvezdast itd. Otvor ubodine
manje ili više zjapi što zavisi od pravca ulaza u odnosu na Langerove linije.
• Kada šiljak ima dve oštrice, oba ugla su zasečena. Međutim, standardno kod
noža postoji jedna oštrica i jedna poleđina oštrice. Ugao kod oštrice je oštar, a
ugao kod poleđine je zacepljen.
• Ivice su obično ravne, glatke i krvlju nepodlivene.
• Strane su ravne, glatke, krvlju nepodlivene i najčešće se međusobno dodiruju
zatvarajući prostor
• Kanal je obično pravilan i levkast. Pravac kanala ubodine nije uvek pravolinijski,
a isti otvor može imati više kanala u slučaju da se oruđe delimično vadi i ponovo
zabada. Dužina kanala takođe može prevazilaziti dužinu šiljka zato što se neke
strukture deformišu i komprimuju pod pritiskom zamaha.
• Dno može biti u solidnom tkivu, a nekad postoji i izlazna rana kada ovu ranu
nazivamo probodina. Probodine se uglavnom nalaze u predelu ekstremiteta,
ređe u predelu trupa.
Posebno treba imati u vidu da su pojedine ubodine nanesene kad su delovi tela bili u
jednom položaju, a eksploracija rane se radi kada su u drugom položaju, što može
dovesti do promene anatomskih odnosa.
Ukoliko se za nanošenje ubodine koristi oruđe koje ima oštricu, može nastati
kombinacija sekotine i ubodine koja se naziva ovčiji ubod.
Sudskomedicinski značaj ubodina jeste u tome što ubodine mogu zahvatiti velike
krvne sudove sa posledičnom vazdušnom embolijom. Mogu se otvarati u telesne
duplje i zjapove šupljih organa, sa posledičnim pneumotoraksom, aspiracijom krvi,
27
peritonitisom itd. Poseban problem nastaje kod inficiranja rane anaerobnim

mikroorganizmima kada može doći do razvijanja gasne gangrene (Clostridium spp.).
Ubodine mogu biti zadesne, ubilačke, a ređe i samoubilačke.
24. Vatreno oružje i ustreline uopšte?
Vatreno oružje je mehanički sistem kod koga jedan ili više projektila biva izbačen iz
cevi dejstvom eksplozivnih gasova. Vatreno oružje se sastoji iz cevi sa nišanom,
zatvarača, mehanizma za opaljenje i municije. Sva vatrena oružja se dele na kratka
i duga u odnosu na dužinu cevi.
Kalibar oružja predstavlja unutrašnji prečnik cevi. Oružje kratke cevi je ono čija cev
nije duža od 30 cm ili čija ukupna dužina ne prelazi 60 cm. U kratka ručna vatrena
oružja spadaju pištolji, revolveri, mali automati. Dugo vatreno oružje su puške,
poluatomatske puške, dvocevke, sačmare itd.
Metak za vatreno oružje se sastoji od čaure, inicijalne kapisle, barutnog punjenja i

projektila.
Dakle, metak je ime za ceo sistem, a projektil je ono što pravi ustrelnu ranu.
Zajedničke osobine svih ustrelina su posledica isključivo probojne snage projektila. To

su redom:
• Ulazni otvor sa gubitkom kožnog tkiva – rupasti defekt kože (kružan, ovalan)
nastaje zbog probojnog pritiska projektila i posledičnog razaranja kože na tom
mestu. Privlačenjem ivica ne može se rekonstruisati prvobitni izgled
(neadaptibilne ivice).
• Nagnječni prsten je kružna ili ovalna oguljotina oko ivica ulaznog otvora
praćena krvnim podlivom ispod ivica ulaza ustreline.
• Projektilna brisotina se nalazi duž unutrašnjeg pojasa nagnječnog prstena i
nastaje tako što se gar, mast i sitni delovi metala koje projektil sa sobom nosi
obrišu o kožu prilikom prolaska kroz nju. Kada projektil prvo prolazi kroz odeću,
a zatim kroz kožu, brisotina ostaje na tkanini.
• Prostor rane u obliku kanala obično je valjkastog oblika ili levkast.
• Prostreline imaju izlaznu ranu, a zastreline nemaju izlaznu ranu.
• Izlazna rana je najčešće veća i nepravilnija od ulazne rane kao posledica veće
dejstvene površine projektila nastale zbog njegovog obrtanja i tumbanja. Ivice
izlazne rane su neravne, nagnječene, krvlju podlivene. Međutim za razliku od
ulazne rane, izlazna ima adaptabilne ivice i može se rekonstruisati. Takođe,
ne postoji nagnječni prsten, osim kada koža nije pritisnuta o čvrstu podlogu na
mestu izlazne rane i tada pričamo o lažnom nagnječnom prstenu.
28
Sve prethodno navedeno je dejstvo probojne snage projektila. Međutim, postoje i

povrede izazvane barutnom eksplozijom, a to podrazumeva dejstvo vrelog gasa,
plamena, dima i garežnih čestica.
Na osnovu toga da li postoji dejstvo barutne eksplozije, sve ustreline delimo na:
• Ustreline iz blizine (relativne i apsolutne)

• Ustreline iz daljine
Za detaljnije karakteristike, pogledati pitanja koja slede.
25. Ustreline i balistika rane?
Balistika rane proučava prodor, kretanje i dejstvo projektila na telo i može se definisati
kao interakcija projektila i tkiva.
Biološki efekti dejstva projektila su određeni:
• Parametrima vezanim za projektil kao što su: masa, kalibar, brzina, oblik,
materijal i konstrukcija.
• Parametrima tkiva kao što su: gustina, elastičnost, viskoznost i anatomski
odnosi.
Dva su mehanizma oštećena tkiva:
• Tkiva lokalizovana u liniji trajektorije projektila se kidaju dejstvom velikog

porasta pritiska direktno ispred vrha projektila koji se kreće. Tako nastaje tzv.
permanentni kanal.
• Drugi mehanizam se naziva i strech mehanizam, odnosno stvaranje privremene
šupljine zbog prenosa kinetičke energije koje se širi radijalno u odnosu na
trajektoriju projektila. Ova privremena šupljina se brzo skuplja i širi i dovodi
do nastanka dve zone: zonu masivnog potresa i zonu molekularnog potresa.
U suštini, obe patofiziološki procesi u obe zone dovode do tromboze i spazma
sitnih krvnih sudova i razvitka okolnog edema.
Treba imati u vidu da prolaskom i povredom kosti mogu nastati odvojeni koštani
fragmenti koji se potom ponašaju kao nezavisni sekundarni projektili. Takođe, ako
projektil pogađa organ bogat tečnošću ili veliki krvni sud, dolazi do prenosa udarnog
talasa što može prouzrokovati rascep na udaljenom mestu od mesta prolaska
projektila.
26. Ustreline iz daljine?
Ustreline iz daljine su one kod kojih su usta cevi na razdaljini od kože koja ne
dozvoljava deponovanje gara ili barutnih čestica, dakle ne postoji dejstvo barutne
eksplozije. Nastaju kada je rastojanje između usta cevi i površine kože najmanje 50
cm (za kratkocevno oružje), odnosno 150 cm (za dugocevno oružje).
29
Karakteristike ustrelina iz daljine:
• Ulazna rana je kružna ili ovalna, što zavisi od ugla pod kojim projektil prolazi
kroz kožu. Obično je manja od poprečnog preseka projektila ako je projektil
ušao vrhom. Nagnječni prsten je uvek dobro izražen, kružan ili ovalan. Ukoliko
je nagnječin prsten ekscentričan, najširi deo prstena ukazuje da je projektil
došao iz tog pravca. Projektilna brisotina se vidi ili na koži ili na odeći.
• Kanal je obično valjkastog ili levkastog oblika
• Izlazna rana je nepravilnog oblika, uglavnom veća od ulaza.
27. Ustreline iz blizine?
Ustreline iz blizine su one koje nastaju istovremeno prodorom projektila i barutnom

eksplozijom, pa nose obeležja i probojne snage projektila i barutne eksplozije.
Nastaju kada je rastojanje između usta cevi i površine tela najviše 50 cm (za
kratkocevno oružje), odnosno do 150 cm (za dugocevno oružje).
Ustreline iz blizine se dele na one iz apsolutne blizine i relativne blizine.
Barutna eksplozija sadrži više dejstvujućih elemenata: dim, plamen, užarene gasove,
gar, čestice metala itd.
Dejstvo barutnih čestica ogleda se njihovim pritiskivanjem i utiskivanjem na epiderm

kože, stvarajući oguljotinu. One formiraju tzv. barutnu tetovažu koja se ne može
obrisati. Takođe, levak disperzije barutnih čestica je kružan kod ispaljenja pod pravnim
uglovm, a jajast kod kosog ispaljenja. Što je veće rastojanje, veće je i rasipanje čestica
do potpunog odsustva istih.
Dejstvo barutnog plamena se karakteriše stvaranjem opekotina koje mogu biti lakše
ili teže.
Dejstvo barutnih gasova razara tkivo na ulazu i duž prodora ustreline. Barutni gasovi
mogu da dovedu do indirektnih preloma tankih kostiju. Nakon opaljenja kod
ustrelina iz apsolutne blizine barutni gasovi uđu pod kožu, odbijaju se od kosti i podižu
kožu uz usta cevi, pa tako može da nastane nagnječina (otisak usta cevi).
Ustrelina iz apsolutne blizine

Ustreline iz apsolutne blizine su one kod kojih su usta vatrenog oružja ili naslonjena
na kožu ili su na rastojanju do nekoliko milimetara i sadrže sve elemente barutne
eksplozije.
30
Prema zadaljini usta cevi i kontaktne površine, ustreline iz apsolutne blizine se mogu
podeliti na tri grupe:
• Potpun – hard contact, gde su usta cevi čvrsto naslonjena na kožu;

• Lak kontakt – loose contact, kada su usta cevi blago naslonjena na kožu;
• Bliski kontakt – near contact, kada usta cevi ne dodiruju kožu, već su
odmaknuta
Karakteristike ustreline iz apsolutne blizine su:
• Ulazna rana je skoro uvek nepravilna, najčešće zvezdasta, sa brojnim dubokim

zacepima ivice. Prečnik ulaza je veći od prečnika projektila. Nagnječni prsten na
ulazu je manje ili više razoren ili zbrisan. Oko ulaza ima malo ili nimalo barutnih
čestica. Dlake su retko osmuđene, a koža retko opečena.
• Kanal je u obliku dva levka čiji su širi krajevi okrenuti ka izlazu i ulazu.
• Izlazna rana je nepravilna, ponekad je veća, a ponekad manja od ulaza.
Treba podsetiti da se u ustima cevi kod ustreline iz apsolutne blizine mogu naći krv ili
delovi tkiva zbog stvaranja vakuuma nakon izbacivanja projektila sa gasovima.
Ustreline iz relativne blizine

Ustreline iz relativne blizine su one kod kojih razdaljina između ulazne rane i usta cevi
dozvoljava rasipanje barutnih čestica koje prave kontakt sa kožom. Na taj način
nastaju brojne crvenosmeđe tačkaste oguljotine koje se zovu barutna tetovaža.
Karakteristike ustrelina iz relativne blizine:
• Ulazna rana je većinom pravilna ili kružna, najčešće manjeg prečnika od

prečnika projektila. Oko ulaza ustreline je obiman barutni crtež, dlake mogu biti
osmuđene ili opečene. Nagnječni prsten je jasno izražen.
• Kanal je u obliku levka koji se sužava ka izlazu.
• Izlazna rana je nepravilnog oblika, obično većeg prečnika od projektila.
Sudskomedicinski značaj ustrelina jeste što izazivaju opsežne povrede praćene

obilnim krvarenjem, razaranjem organa, infekcijom itd. Najčešće su (samo)ubilačkog
karaktera, retko zadesne. Posledice ustrelina, ukoliko nisu smrtne, često su teške i
trajne (invalidnost, psihički problemi i drugo).
28. Povrede ekstremiteta?
Povrede udova mogu da zahvataju kožu i potkožno tkivo, mišiće i tetive, krvne sudove
i nerve, i kosti i hrskavice, odnosno bilo koju kombinaciju navedenih struktura.
Poseban forenzički značaj imaju povrede koje po svojoj lokalizaciji i karakteru

predstavljaju odbrambene povrede ruku. Nastaju kao svesna, prirodna reakcija žrtve
na napad, odnosno pokušaj odbrane (rukama se štiti glava ili njima hvata povredno
31
sredstvo koje drži napadač). Karakteristična je tada lokalizacija hematoma, oguljotina i

kontuzija kože nastalih dejstvom tupog mehaničkog oruđa na ulnarnoj strani
podlaktice i ručnih zglobova. Kod pokušaja hvatanja sečiva, često se opisuju sekotine
izmešu korenova palca i kažiprsta.
Od fraktura treba pomenuti direktne frakture na mestu dejstva sile ili indirektne
frakture tipa fractura radii loco typico. Tipična fraktura radijusa nastaje kod padova sa
visine.
Povrede velikih krvnih sudova (a. brachialis i a. femoralis) obično nastaju kod
penetrantnih povreda ili prilikom konvaskacije ekstremiteta i mogu vrlo brzo dovesti
do iskrvarenja.
Na osnovu povrede ekstremiteta moguća je rekonstrukcija mehanizma povređivanja.

Prelomi dugih kostiju su uvek praćeni značajnijim krvarenjem, a zahtevaju dugotrajno
lečenje i imobilizaciju. Imobilizacija može da se komplikuje embolijom (masnom ili
trombnom), kao i pojavom infekcija i dekubitisa. Rehabilitacija je duga, a neretko
ostaju trajne sekvele što je bitno za sudskomedicinsku kvalifikaciju povreda.
29. Prelomi kostiju glave?
Povrede glave su po svojoj prirodi kompleksne, zbog anatomskih odnosa. U odnosu

na mehanizam povređivanja, povrede glave se mogu klasifikovati na:
• Povrede tkiva poglavine

• Povrede kostiju lobanje
• Traumatska intrakranijalna krvarenja
• Povrede mozga
Povrede poglavine
Tkivo poglavine ima slojevitu građu i sastavljeno je od tkiva različite gustine, tako da
time nastaju i različite povrede. Krvni podlivi uz periost ne moraju biti vidljivi na koži,
dok su krvni podlivi iznad površne fascije najčešće u vidu otoka ograničene veličine
(tzv. čvoruge). Kosa može sakriti povrede poglavine, zato je od velike važnosti detaljno
pregledati poglavinu, a po potrebi i ukloniti kosu.
Ponekad na tkivu poglavine može ostati otisak dejstvenog principa mehaničkog oruđa,
a ukoliko sila deluje tangencijalno, može doći do avulzije tkiva epikranijuma (skalp).
Bakterije preko rana koje zahvataju čitavu debljinu tkiva poglavine mogu direktno
preko vena emisarija da prodru u venske sinuse dure i tako uzrokuju intrakranijalnu
infekciju i trombozu venskih sinusa.
32
Prelomi kostiju lobanje

Prelomi lobanjskih kostiju dejstvom tupine mehaničkog oruđa nastaju kada intenzitet
povredne sile prevaziđe elastični potencijal kostiju.
Mehanizam nastanka fraktura kostiju krova lobanje je dvojak, direktan i indirektan.
Najopštija klasifikacija preloma kostiju lobanje je sledeća:
• Linearni prelomi krova i/ili osnovice lobanje

• Kominutivni prelomi krova i/ili osnovice lobanje (sa/bez dislokacije)
• Dijastazni prelomi
• Otvoreni prelomi
• Kombinacija gore navedenog
Na mestu napadne tačke mehaničke sile i na mestu malo udaljenom od nje se nalazi
tzv. primarno zahvaćeni region i tu nastaje linearni prelom. Ukoliko je sila
intenzivnija, zahvaćeno je i područje oko primarnog regiona, tzv. sekundarni region.
Daljim povećanjem intenziteta sile biće zahvaćen i tercijarni region, pa nastaje pravi
multipli, zvezdasti prelom (fractura linearis stellata).
Pod dejstvom povrednog oruđa se velikom kinetičkom energijom na relativno maloj

površini nastaju utisnuti prelomi lobanje, a ukoliko sila deluje na veću površinu onda
i kominutivni prelom (fragmentacija kosti). Ovakvi prelomi su često praćeni veoma
teškim povredama mozga na mestu dejstva sile.
Dijastazni prelomi lobanje nastaju duž sutura između lobanjskih kostiju. Naravno,
kod dece su ovi prelomi češći, zbog nepotpune osifikacije sutura.
Otvoreni, složeni prelomi su oni kod kojih postoji komunikacija između

intrakranijalne šupljine i spoljašnje sredine, bilo preko sinusa, srednjeg uva ili direktno.
Prelomi baze (osnovice lobanje) mogu biti:
• Hinge-frakture, dakle prelomi u vidu šarke sa svoja 3 podtipa

• Contre-coup frakture uglavnom u predelu prednje lobanjske jame
• Ring-frakture su prelomi zadnje lobanjske jame oko foramen magnuma.
Prelomi baze lobanje su praćeni karakterističnim znacima: periorbitalnim krvnim

podlivima (oči rakuna), krvarenja u skleri, retroaurikularnim hematomima,
nazolikvorejom, otorejom itd.
Sudskomedicinski gledano, značaj preloma kostiju lobanje jeste u tome što mogu i ne
moraju biti praćeni neurološkim simptomima. Dalje, teške povrede mozga mogu i
ne moraju biti udružene sa prelomima lobanjskih kostiju. Prelomi kostiju lobanje per
se ne mogu biti uzrok smrti. Povrede velikih krvnih sudova ili venskih sinusa mogu
33
dovesti do pravog iskrvarenja, a rascepi dure do vazdušne embolije i isticanja likvora

sa posledičnim infekcijama po tipu meningitisa i apscesa.
30. Sudskomedicinski značaj povreda kičmenog stuba?
Povrede kičmenog stuba nastaju ili direktnim dejstvom mehaničke sile ili indirektno
delovanjem rotacionih sila (fleksija, ekstenzija, torzija) i/ili linearnih sila. Povrede
kičmenog stuba obuhvataju rascepe perivertebralnih mekih tkiva, vertebralne
subluksacije, prelome pršljenova i njihovih nastavaka, te povredu kičmene moždine.
Kod hiperfleksije kičmenog stuba javlja se kompresija ventralnih delova pršljenova i

razdvajanje dorzalnih elemenata.
Hiperekstenzija kičmenog stuba dovodi do pucanja prednje uzdužne veze, avulzije

intervertebralnog diska, pucanja zadnje uzdužne veze, preloma ili dislokacije zglobnih
nastavaka.
Rizik za povredu je veći ukoliko postoje metastaze ili osteoporoza koja zahvata tela
pršljenova.
Vertebrospinalne povrede koje su najčešće u domenu sudske medicine dele se na:
• Fatalne atlanto-okcipitalne i visoke cervikalne povrede

• Cervikalne, torakalne i lumbalne povrede kičme kod osoba koje umiru usled
komplikacija povrede kičmene moždine
• Vertebrospinalne povrede u sklopu teške multiple traume
Povrede vratne kičme

Povrede vratne kičme se mogu uslovno podeliti na:
• Gornjeg segmenta (atlantookcipitalni spoj, atlas i C2)

• Srednjeg segmenta (C3,C4,C5)
• Donjeg segmenta (C5,C6,Th1)
Uglavnom kod saobraćajnog traumatizma (tzv. whiplash povreda), odnosno

prekomernim savijanjem glave i vrata napred-nazad.
Najčešće fatalne povrede su atlanto-okcipitalna dislokacija, atlanto-aksijalna

dislokacija koje izazivaju trenutnu smrt, i niže povrede koje mogu izazvati smrt u
slučaju povrede freničnog nerva ili teške posledice tipa kvadriplegije i sl.
Povrede grudne kičme su često udružene sa prelomima rebara unutar saobraćajnog

traumatizma. Često se komplikuju dispneom, infekcijom, pneumotoraksom itd.
Povrede slabinske kičme obično idu bez neuroloških ispada.

34
Kičmena moždina može biti povređena po tipu kontuzije, destrukcije i laceracije sa

pratećim edemom i ishemijom segmenta, te posledičnim neurološkim deficitom koji
može i ne mora biti životno ugrožavajući. Potpuni prekid kičmene moždine izaziva
stanje spinalnog šoka.
31. Povrede mozga?
Povrede mozga se dele na fokalne i difuzne.
Fokalne povrede su najčešće izazvane direktnim udarom u glavu i to su kontuzija i

laceracija mozga. Difuzno oštećenje mozga se ispoljava u četiri stanja: difuzna
aksonalna lezija, hipoksičko oštećenje mozga, difuzni edem mozga i difuzno
vaskularno oštećenje.
Takođe, povrede mozga delimo na primarne i sekundarne. Primarne nastaju u

trenutku dejstva povredne sile, a sekundarne u vidu komplikacija primarnog događaja.
Fokalne lezije mozga

Kontuzija mozga jeste traumatsko oštećenje kore praćeno kapilarnim krvarenjem, pri
čemu je pia mater intaktna. Ekstenzivno traumatsko oštećenje sa rascepom pia
mater se naziva laceracija mozga. Tipična lokalizacija kontuzija je na vrhovima vijuga.
Razlikujemo:
• Frakturne kontuzije (na mestu linearnih i utisnutih preloma)

• Coup-kontuzije (na mestu dejstva povredne sile)
• Contra-coup kontuzije (na suprotnoj strani od mesta dejstva povredne sile)
• Intermedijatne coup-kontuzije (kora + duboke strukture mozga)
• Klizajuće kontuzije (usled klizanja mozga po neravninama baze lobanje)
• Hernijacione kontuzije (na mestima tipične hernijacije moždanih struktura)
Histološka slika je gotovo identična bez obzira na tip kontuzije mozga i obuhvata:
edem tkiva, krvarenje, leukocitozu, degeneraciju neurona, bubrenje aksona, migraciju
fagocita. Nakon određenog vremena vide se i siderofagi, proliferacija kapilara, reakcija
glija ćelija i stvaranje kolagena i fibroza (eventualno glijalni ožiljak).
Sudskomedicinski gledano, često su samostalni uzrok smrti, mogu razjasniti mesto

dejstva sile, praćene su gubitkom svesti i obično ostavljaju neurološke sekvele.
Difuzne lezije mozga

Difuzna aksonalna lezija jeste stanje kod kojeg postoji obavezan gubitak svesti na koji
se nadovezuje koma ili vegetativno stanje. Karakterišu ga:
• Hemoragični rascepi u corpus calosum

• Fokalne lezije u moždanom stablu
35
• Mikroskopski znaci difuznog oštećenja aksona
Hipoksijsko-ishemijsko oštećenje mozga nastaje kod poremećaja cirkulacije i

oksigenacije moždanog tkiva. Na obdukciji se vidi izražen edem i diskoloracija
moždane kore koja prva podleže ishemiji.
Difuzni edem mozga je uobičajen nalaz nakon povreda i oštećenja moždanog tkiva.
Ekstenzivnost povreda ne mora biti u direktnoj korelaciji sa stepenom razvoja edema.
Recimo, minimalne fokalne kontuzije mogu uzrokovati difuzni, smrtonosni edem
mozga. Najteža komplikacija edema mozga jeste tonzilarna hernijacija mozga kod
koje po pravilu ubrzo nastupa smrt. Lečenje hernijacije je ograničenog efekta.
Potres mozga (Commotio cerebri) najčešći je klinički sindrom povrede glave koji se
ispoljava pre svega prolaznim gubitkom svesti. Često ga prati retrogradna i
anterogradna amnezija sa nekim vegetativnim poremećajima. Usled potresa mozga
i gubitka svesti prestaje bilo kakva aktivnost povređenog – tada povređeni ne može da
se brani i napada, odnosno nema samospasavanja u opasnim situacijama. Potres
mozga predstavlja tešku telesnu povredu i zato treba biti oprezan u kvalifikaciji i
donošenju dijagnoze jer se ona može (zlo)upotrebiti u kasnijem krivičnom postupku.
32. Povrede grudnog koša?
Penetrantne i nepenetrantne povrede grudnog koša se dele na:
• Povrede torakalnog zida: kože, rebara, grudne kosti i kičme

• Povrede respiratornih organa: pluća, dušnika i dušnica
• Povrede organa medijastinuma: srce, aorta, jednjak
• Povrede dijafragme
Prelomi rebara mogu nastati direktnim ili indirektnim dejstvom sile. Prelomi rebara
nastali direktnim dejstvom sile lokalizovani su na svim linijama, obično su praćeni
odgovarajućom povredom na koži. Dejstvo sile na bočni deo grudnog koša dovešće
do preloma u prednjim linijama rebara (kostohondralni spoj), ređe u zadnjim. Kod
indirektnih preloma, okrajci rebara su najčešće potisnuti upolje, a kod direktnih
unutra što uzrokuje povrede organa grudne duplje. Kod preloma gornjih organa
mogu se očekivati povrede aorte i dušnika, kod srednjih rebara povrede pluća i
dijafragme, a kod donjih povrede slezine, jetre i bubrega.
Kod višestrukog preloma rebara može doći do stvaranja torakalnog kapka koji dovodi
do paradoksalnog disanja (kao kod otvorenog pneumotoraksa). Naime ovaj odvaljeni
deo grudnog koša se prilikom inspirijuma uvlači u hemitoraks, dok je kod ekspirijuma
obrnuto. Ako se ne interveniše blagovremeno, doći će do smrti.
36
Prelom grudne kosti se najčešće javlja u predelu manubrijuma i kombinovan je sa

prelomom odgovarajućih kostohondralnih spojeva, a može doći i do presecanja a.
thoracicae internae.
Naravno, sve povrede vitalnih organa medijastinuma se kvalifikuju kao teške i

vitalno ugrožavajuće. To mogu biti respiratorni organi: pluća, dušnik i dušnice.
Povrede su direktne (ubodine, sekotine, ustreline), ali i indirektne (pneumotoraks
usled frakture rebara, grudne kosti itd.). Od mogućih komplikacija treba navesti
bronhopneumoniju koja svakako može da se završi smrću.
Povrede organa medijastinuma takođe uključuju povrede srca, srčane kese, aorte,
jednjaka i ductusa thoracicusa.
Nagnječine srca mogu biti praćene malignim aritmijama i tako uzrokovati smrt.
Rascepi srca, povrede koronarnih arterija i drugo može dovesti do tamponade srca i
kardiogenog šoka koji se završava smrću. Kod akutnog hemoperikarda dovoljno je i
150mL krvi da uzrokuje tamponadu i smrt. Takođe rascep aorte može dovesti do
hemoperikarda, ali i do hemotoraksa.
Pneumotoraks može biti otvoren i zatvoren (spontani i traumatski). Otvoren

komunicira sa spoljašnjom sredinom, a zatvoreni ne. Spontani pneumotoraks nastaje
kod pucanja bula pri emfizemu pluća. Traumatski pneumotoraks nastaje kod rascepa
pluća, traheobronhijalnog stabla ili jednjaka. Posebna vrsta, tenzioni pneumotoraks
nastaje kada se deo tkiva na mestu komunikacije spoljašnje sredine i intrapleuralnog
prostora ponaša kao valvula koja prošušta vazduh u grudnu duplu, a sprečava njegov
izlazak. Pneumotoraks se registruje specijalnom tehnikom obdukcije.
Povrede dijafragme nastaju traumatski i uglavnom se radi o vrhu leve

hemidijafragme. Naravno da značajnije povrede dijafragme mogu biti uzrok smrti.
33. Povrede trbuha?
Penentrantne i nepenentrantne povrede trbuha dele se na:
• Povrede zida trbuha (koža, trbušni zid, kičmeni stub i karlični pojas)
• Povrede parenhimnih organa (jetra, slezina, bubrezi, pankreas i genitalije)
• Povrede digestivne tube (želudac i creva)
• Povrede velikih krvnih sudova
Odsustvo ozleda na koži ne isključuje ozbiljnu povredu unutrašnjih organa. Zatvorene

povrede trbuha najčešće nastaju kada sila deluje na prednji trbušni zid potiskujući
organe ka kičmenom stubu.
Za organe sa kapsulom (jetra, slezina) najbitniji su unutrašnji rascepi koji uzrokuju

hematom koji se širi i tako dovode do krvarenja u dva vremena.
37
Slezina je posebno osetljiva na rascepe, naročito u stanjima koja uzrokuju

splenomegaliju ili prosto povredom usled frakture rebara i slično. Obilno krvarenje iz
povređene slezine brzo može dovesti do iskrvarenja.
Pankreas i bubrezi se ređe povređuju. Povreda pankreasa sa izlivanjem pakreasnog

soka može dovesti do hemijskog peritonitisa. Prskanje bubrežne karlice mogu biti
praćeni retroperitonealnim krvarenjem koje se teže dijagnostikuje. Povreda
mokraćne bešike se skoro isključivo sreće u sklopu politraume, najčešće kod preloma
karlice u saobraćajnom traumatizmu.
Povrede želuca i creva su raznovrsne, morbozne ili traumatske. Izlivanje sadržaja

izaziva peritonitis koji može biti uzrok smrti.
Povrede polnih organa se najčešće sreću u okviru seksualnih delikata, a poseban

značaj ima povreda gravidnog uterusa.
Povede karlice su kombinovane sa povredama unutrašnjih organa i mogu biti u vidu

dislokacije i frakture. Često je masivno retroperitonealno krvarenje koje samo za
sebe može biti uzrok smrti.
34. Traumatska i morbozna intrakranijalna krvarenja?
Traumatska intrakranijalna krvarenja prema mestu nakupljanja krvi dele se na:
• Haematoma epidurale
• Haematoma subdurale
• Haemorrhagia subarachnoidale
• Haematoma intracerebrale
• Haemorrhagia intraventricularis
Epiduralni hematom je nakupljanje krvi između lobanjskih kostiju i tvrde

moždanice. Krvni izliv se kod epiduralnog hematoma formira iz rupture stabla i/ili
grana srednje moždanične arterije (a. meningea media) koji je gotovo uvek udružen sa
prelomom lobanjskih kostiju, najčešće temporalne kosti koja je najtanja. Krv u
epiduralni prostor može dospeti i iz rascepa sinusa tvrde moždanice. Tipična
lokalizacija ovog hematoma je u slepoočnom predelu, jednostrano, na strani dejstva
sile.
Karakteristično za epiduralni hematom je da se klinički znaci ne ispoljavaju odmah, već

postepeno, nakon tzv. slobodnog (lucidnog) intervala koji traje od nekoliko do 24h.
Neposredno posle povređivanja najčešće postoji primarni gubitak svesti. U toku
slobodnog intervala dolazi do povećanja zapremine hematoma, pa se ispoljavaju znaci
povišenog IKP i dolazi do ponovnog gubitka svesti. Epiduralni hematom se retko
pojavljuje kod male dece, starih osoba i alkoholičara jer je tvrda moždanica kod njih
ponekad praktično neodvojiva od kostiju.
38
Subduralni hematom je krvni izliv između tvrde i meke moždanice. Najčešći izvor
krvarenja jestu tzv. mostne vene (vv. communicantes), a ređe lacerisani sinusi dure ili
manji moždani krvni sudovi. Teško je utvrditi tačno ishodište subduralnog hematoma.
Lokalizacija hematoma ne zavisi od mesta dejstva sile na glavu i može se javiti i sa
ipsilateralne i sa kontralateralne strane u odnosnu na dejstvo sile. Subduralni
hematomi se najčešće formiraju kod osoba sa atrofijom mozga (starije osobe i
alkoholičari) zbog povećanog subduralnog prostora.
Prema kliničkom toku subduralno krvarenje može biti akutno, subakutno i hronično.
Akutno je često udruženo sa teškim povredama mozga i simptomi se razvijaju vrlo
brzo. Subakutno ispoljava simptome u toku prve tri nedelje, a hronično tek posle tri
nedelje od povrede. Hronični subduralni hematom se javlja posle lakših povreda i ako
količina krvi prevazilazi 120 mL nastupiće smrt. U slučaju da je količina krvi između
50 i 120 mL, smrt nastupa u slučaju hernijacije moždanog tkiva (povećan IKP).
Međutim, subduralna kolekcija ne može dovesti do smrti, pa se manji akutni subduralni
hematomi spontano resorbuju i/ili prelaze u hronične.
Subarahnoidalno krvarenje (SAH) jeste krvni izliv između mekih moždanica i

predstavlja najčešći vid traumatskog intrakranijalnog krvarenja. Obično je difuzno i
retko ima kompresivni efekat. Retko se može utvrditi izvor SAH. Masivno SAH sa
kompresivnim efektom je uglavnom posledica rupture promenjenih većih krvnih
sudova mozga koji pucaju usled blaže traume ili intenzivnog emotivnog stresa.
Traumatsko intracerebralno krvarenje je krvarenje u moždanoj masi koje obično

prati ozbiljnije kontuzije i laceracije mozga. Najčešće se lokalizuje u subkortikalnoj
beloj masi fronto-temporalnog regiona, dok je morbozno intracerebralno krvarenje
uglavnom u dubljim partijama mozga.
Traumatsko intraventrikularno krvarenje jeste krvarenje u komorni sistem mozga

i nastaje traumom avulzije horoidnog pleksusa (posebno kod dece). Ako nije
traumatsko, može biti morbozno usled vaskularnih malformacija u okolini moždanih
komora ili zbog primene antikoagulantne terapije.
Sva intrakranijalna krvarenja dovode do povećanja intrakranijalnog pritiska (IKP).

Na obdukciji se vidi kako hematom potiskuje hemisferu velikog mozga na suprotnu
stranu i eventualno izaziva hernijaciju moždanog tkiva, što je često i uzrok smrti.
35. Smrt u toku medicinskih intervencija?
Smrt u toku lekarskih intervencija dešava se uprkos pravilnoj proceni rizika i uvek budi
sumnju na grešku lekara. Svaki smrtni ishod u toku medicinske intervencije
podrazumeva obaveznu obdukciju, kao i analizu kompletne medicinske
dokumentacije i okolnosti pod kojim se događaj desio. Sa pravnog aspekta,
39
informisani pristanak pacijenta na medicinsku intervenciju podrazumeva

upoznavanje pacijenta sa mogućim korisnim aspektima, ali i rizicima postupka.
U svim slučajevima smrti u toku medicinske intervencije, lekar je dužan da obavesti

istražnog sudiju ili policiju i predloži vršenje sudskomedicinske obdukcije. Iako
definitivnu odluku o vršenju obdukcije donosi istražni sudija, u interesu lekara je
da insistira.
Razlikujemo tri događaja:
• Smrt u anesteziji
• Smrt koja je u vezi sa jatrogenom povredom
• Smrt zbog anafilaktičke reakcije
U slučaju smrti u anesteziji treba razlučiti da li je smrt nastupila kao direktna

posledica anestezije (npr. respiratorna insuficijencija ili maligna hipertermija) ili nije
uzrokovana anestezijom (usled drugog oboljenja, iskrvarenja, srčanog zastoja i slično).
U slučaju smrti u vezi sa jatrogenom povredom treba razdvojiti da li se radi o

povredi koja se smatra prihvatljivim rizikom date medicinske intervencije ili se ona
javila kao posledica nestručnog rada ili nesrećnog slučaja.
Smrt zbog anafilaktičke reakcije postaje predmet krivičnog dela nesavesnog lečenja
samo u slučaju da je u medicinskog dokumentaciji navedena alergija na određeni lek
(npr. penicilin) koju je lekar zanemario. Slučaj novonastale anafilaktičke reakcije na
primenjeni lek ili medicinsko sredstvo ne smatra se odgovornošću lekara već
potencijalnim rizikom svake medicinske intervencije.
36. Biološki tragovi u sudskoj medicini?
Na telu i odeći osoba koja učestvuju u krivičnim delima interpersonalnog ili

seksualnog nasilja mogu se naći različiti biološki tragovi: krv i svi oblici tragova krvi,
sperma i mrlje sperme, vaginalni sekret, pljuvačka sa celularnim elementima, kolostrum
i mleko, mokraća, crevni sadržaj, dlaka sa korenom i stablo dlake, perut i nokti. Uočeni
biološki tragovi se moraju opisati, izuzeti i sačuvati od mogućeg propadanja i
kontaminacije. Sasušeni biološki tragovi tečnosti često fluoresciraju pod
ultraljubičastom svetlošću Vudove lampe, pa se tako i otkrivaju. Uzorci se uzimaju u
vidu brisa.
Dokazivanje i indentifikacija tragova krvi vrši se:
• Benzidinskom probom koja je veoma senzitivna i na pozitivno prisustvo i

veoma male količine krvi daje intenzivno plavozelenu boju.
• Luminolskom reakcijom kada u prisustvu krvi dolazi do hemiluminiscencije.
40
Prednost ove dve metode je u njihovoj velikoj senzitivnosti budući da se i stare,

sasušene ili isprane mrlje krvi mogu detektovati. Nažalost, specifičnost je dosta lošija
jer će reakcija biti pozitivna i na ostale supstance koje sadrže trovalentno gvožđe.
Danas se sve više koriste imunološke metode za dokazivanje hemoglobina.
Kada se dokaže prisustvo krvi, naknadno se određuje poreklo (ljudska ili životinjska) i
krvna grupa prema AB0 i/ili MN sistemu.
Dokazivanje sperme se zasniva na prisustvu kisele fosfataze, poreklom iz prostate.

Metoda se koristi za pretraživanje svežih i starijih mrlja sperme koje u dodiru sa
reagensom dobijaju boju jorgovana. Za potrebe analize DNK se iz centra sasušene
mrlje iseca deo uzorka veličine oko 0,5x0,5 cm.
Dokazivanje tragova pljuvačke se zasniva na prisustvu amilaze. Kod oko 85% osoba,
tzv. sekretora, u pljuvački se nalazi aglutinogen AB0 sistema krvnih grupa. Tako se
indirektno može odrediti krvna grupa u slučaju dovoljne količine pljuvačke. Još bolje,
ako u pljuvački postoje i celularni elementi oralne mukoze, onda se iz nje može
izolovati DNK i upotrebiti za identifikaciju osoba.
Dlake (pili) su rožnate tvorevine epidermisa i kod ljudi postoji tri vrste dlaka:
• Malje (lanugo) kod fetusa

• Terminalne dlake poglavine, brade, pubisa, pregiba, obrva itd.
• Velus dlake su meke dlake kraće od 2 mm, skoro bez pigmenta
Već pod mikroskopom se mogu otkriti određene karakteristike za približnu

identifikaciju osobe, a ukoliko je dlaka uzeta sa korenom, može se sprovesti DNK
analiza.
41
II grupa pitanja
1. Sudskomedicinska obdukcija?
Obdukcija je medicinska procedura koja podrazumeva otvaranje telesnih šupljina i

sečenje organa po tačno utvrđenim pravilima zbog medicinskih i pravno-medicinskih
razloga. Utvrđena pravila, odnosno skup postupaka po kojima se obdukcija vrši
nazivaju se obdukciona tehnika.
Razlikujemo dve vrste obdukcija:
• Patološkoanatomska (klinička) obdukcija

• Sudskomedicinska obdukcija
Patološkoanatomska obdukcija se radi u cilju provere dijagnoze i načina lečenja kod

pacijenata koji su lečeni i umrli u bolnici, a zbog prirodnog oštećenja zdravlja. Cilj
kliničke obdukcije je da se kod prirodne smrti ustanovi svako pojedino oboljenje,
protumači njihov međusobni odnos i odredi uzrok smrti.
Sudskomedicinska obdukcija vrši se u svim slučajevima kada postoji sumnja (nejasna

ili sumnjiva smrt) ili je očigledno da je smrt nastupila kao posledica krvičnog dela, kao
i u slučajevima smrti začetka, novorođenčeta i trovanja. Nalog za sudskomedicinsku
obdukciju izdaje Tužilaštvo, ali i lekari i bliski srodnici.
Indikacije za obavljanje sudskomedicinske obdukcije:
• Na licu umrlom u zdravstvenoj ustanovi bez jasnog uzroka smrti

• Na licu umrlom unutar 24h od prijema u zdravstvenu ustanovu
• Na novorođenčetu koje je umrlo odmah nakon rođenja
• Na zahtev doktora medicine koji je lečio umro lice
• Na zahtev Službe za pregled umrlih lica
• Kada je to u interesu javnosti, kada postoje epidemiološki ili sanitarni razlozi
• Na zahtev člana porodice preminulog lica
• Ako smrt nastupi u toku dijagnostičkog ili terapeutskog postupka
• Kada je smrt očigledna ili postoji sumnja da je posledica izvršenja nekog
krivičnog dela
• Za utvrđivanje identiteta leša
Ciljevi sudskomedicinske obdukcije su identifikacija, određivanje porekla i uzroka

smrti, oboljenja i povreda, kao i njihovih međusobnih odnosa i uticaja na uzrok smrti,
mehanizma povređivanja ili činjenica relevantnih za krivični postupak.
Opšta sudskomedicinska obdukcija obuhvata spoljašnji pregled leša sa obaveznim

opisivanjem individualnih lešnih osobina i promena na koži i vidljivim sluzokožama.
Opisuje se sadržaj spoljašnjih otvora, odeće, kao i svih predmeta dostavljenih uz leš.
42
Unutrašnji pregled leša obuhvata pregled organa po regionima. Može se uzimati

biološki materijal za dodatne analize. Obdukcioni nalaz se pretače u obdukcioni
zapisnik koji mora odgovarati činjeničnom stanju. Nakon obdukcije i dobijanja
rezultata donosi se zaključak o poreklu, uzroku i mehanizmu nastanka smrti.
Specijalne obdukcije:
• Specijalna obdukcija začetka i novorođenčeta

• Specijalna obdukcija vrata
• Specijalna obdukcija kod sumnje na zatvoreni pneumotoraks
• Specijalna obdukcija kod sumnje na vazdušnu i gasnu emboliju
• Specijalna obdukcija otrovanih jetkim otrovima
• Specijalna obdukcija usmrćenih u saobraćajnom traumatizmu
2. Sudskomedicinska ekshumacija?
Ekshumacija (Exhumatio) je postupak vađenja iz zemlje prethodno pokopanih leševa

ili njihovih delova.
Ekshumacija može biti:
• Slučajna (građevinski radovi, poplave, zemljotresi)

• Namerna (na zahtev pravosudnog organa ili ilegalna)
Sudskomedicinska ekshumacija je zakonsko iskopavanje prethodno zakopanih

ljudskih leševa ili njihovih delova isključivo po nalogu Suda. Vrši se najčešće na predlog
lekara u cilju naknadnog pregleda leša u slučajevima:
• Identifikacije
• Kada nije rađena obdukcija, a iz Krivičnog postupka se nameće potreba
• Kada je urađena nepotpuna obdukcija ili samo spoljašnji pregled
• Kada je obdukcija nestručno urađena
Ekshumacije na zahtev Suda vrši lekar sudskomedicinske struke u prisustvu: sudije,

zapisničara, predstavnika komunalne službe, a uz dozvolu sudije i zainteresovane
strane u postupku. Izuzetno je važno identifikovanje tačnog grobnog mesta. Svaka
faza ekshumacije se fotografiše. Obdukcija se vrši ili na samom groblju ili na tačno
određenom mestu. Tokom obdukcije se uzimaju potrebni uzorci kako organa tako i
zemljišta u neposrednoj i daljoj okolini leša. Nakon završetka obdukcije, telo se ponovo
sahranjuje.
43
3. Srčana oboljenja kao uzrok naprasne smrti?
Prirodna smrt (mors naturalis) po definiciji nastaje isključivo usled prirodnog

oštećenja zdravlja. Prirodne smrti koje su najčešće predmet sudskomedicinskog
interesovanja su naprasne (mors subita naturalis).
Naprasna smrt (mors subita) predstavlja iznenadnu smrt prividno zdravih osoba,
odnosno osoba čije zdravstveno stanje nije takve prirode da bi se očekivao smrtni
ishod. Po SZO to je smrt koja nastupa unutar 24h od početka simptoma.
Naprasnu smrt dalje delimo na:
• Trenutnu naprasnu smrt (mors momentanea)

• Ubrzanu naprasnu smrt (mors accelerata)
Obdukcioni nalaz je određen brzinom umiranja. Logično, kod trenutne smrti znaci
agonije nedostaju, a prisutni su samo znaci brzog umiranja: tečna krv, mnogokrvnost
svih organa, prisustvo glikogena u jetri, odsustvo plućnog edema. Kod ubrzane
naprasne smrti ipak su prisutni znaci agonije: zgrušana krv, plućni edem i jetra bez
glikogena.
Naprasna smrt nastaje kao posledica oboljenja vitalnih sistema, pa se može definisati
kao kardiovaskularna, cerebralna ili respiratorna smrt.
Najčešći uzrok naprasne smrti su bolesti kardiovaskularnog sistema i to najčešće

ishemijska bolest srca. Od mogućih dijagnoza imamo oboljenje koronarnih arterija,
infarkt miokarda, hipertenzivnu bolest srca, bolesti aortne valvule, kardiomiopatije,
miokarditise, bolesti aorte i njenih grana. Histopatološki detalji ovih oboljenja neće biti
detaljnije opisani, ali dobro je podsetiti se da ishemijske promene srčanog tkiva nisu
odmah golim okom vidljive. Promene se prvo vide mikroskopski, a zatim i
makroskopski oko 18-24h nakon infarkta miokarda.
4. Forenzički značaj oboljenja CNS, RS i GIT?
Centralni nervni sistem
U uzroke naprasne smrti treba na prvom mestu nabrojati aneurizme krvnih sudova
mozga. Zatim, tu je intracerebralno krvarenje i naprasna smrt tokom statusa
epilepticusa.
Respiratorni sistem
Najčešći obdukcioni nalaz je trombna embolija pluća. Dalje, do smrti može doći i zbog
statusa asthmaticusa, pneumonije itd.
44
Bolesti gastrointestinalnog trakta
Kravarenja na nivou varikoziteta jednjaka, ulkusa želuca i dvanaestopalačnog creva. Tu

je još i tromboza mezenterijalnih krvnih sudova, te infarkt i gangrena creva. Razne
crevne bolesti mogu dovesti do ubrzane naprasne smrti, apendicitis itd.
5. Oparotine i opekotine?
Fizičke povrede predstavljaju nasilna oštećenja zdravlja dejstvom fizičkih agensa.

Fizičke povrede se mogu podeliti na:
Povrede prouzrokovane dejstvom visoke ili niske temperature (termičke):
• Sunčanica i toplotni udar (Insolatio e Sideratio)

• Opečenost i oparenost (Combustio e Ambustio)
• Pothlađenost (Hypothermia)
Povrede prouzrokovane elektricitetom:
• Tehničkim elektricitetom (Electrocutio)

• Atmosferskim elektricitetom (Fulguratio)
Povrede prouzrokovane zračenjem (Radiatio)
Povrede prouzrokovane naglim promenama atmosferskog pritiska (disbarizam)
Lokalne povrede dejstvom visoke temperature su opečenost i oparenost.
Opečenost (Combustio) nastaje dejstvom plamena i zračne toplote, odnosno

zagrejanih tela, a proizvod opečenosti je opekotina.
U zavisnosti od načina na koji su nastale, opekotine se mogu podeliti na:
• Opekotine nastale direktnim dejstvom plamena

• Kontaktne opekotine – nastaju direktnim kontaktom kože sa vrelim
objektima (pegla, grejač, ringla) ali i prilikom dejstva kaustičnih hemikalija
• Opekotine usled zračenja – dodir sa izvorom koji emituje toplotne talase nije
neophodan da bi nastale opekotine.
• Opekotine izazvane mikrotalasima (elektromagnetni talasi frekvencije od 300
MHz do 300 GHz) gde je biološki efekat zagrevanje tkiva sa većim sadržajem
vode.
Težina opekotina zavisi od intenziteta toplote (u Celzijusovoj skali) i dužine

izloženosti tkiva (u sekundama i minutima, ređe satima).
45
Postoje četiri stepena opekotina:
• I stepen: Crvenilo i otok kože zbog aktivne hiperemije. Prolazi bez ožiljaka za
nekoliko sati ili dana. Nastaju dejstvom tečnosti ili para temperature oko 50˚C
ili dejstvom suve toplote do 70˚C.
• II stepen: Mehuravost kože usled odvajanja epiderma od derma, a nastale bule
su ispunjene serumom u kojem ima leukocita, eritrocita i proteina. Dno mehura
čini ružičastocrveni derm. Bule razastaju posle nedelju dana, obično bez
ožiljavanja. Hirurzi razlikuju II-a i II-b stepen, pri čemu su kod II-b stepena
zahvaćeni i adneksi kože (koren dlake i znojne žlezde) pa može doći do stvaranja
ožiljka. Nastaju dejstvom tečnosti od 50-70˚C ili dejstvom suve toplote od oko
140˚C.
• III stepen: Mrlina – nekroza: dolazi do izumiranja kože i potkožnog tkiva, svih
vrsta destrukcije i devitalizacije kože, uključujući i adnekse i potkožno tkivo čime
su zahvaćeni i senzitivni nervni završeci, pa se gubi osećaj bola. Najjasniji nalaz
kod III stepena je koagulaciona nekroza. Mrlina je suva, mutna, sivožuta, izgleda
pečenog tkiva, a krvni sudovi su ispunjeni zgrušanom krvlju. Zarastanje je
dugotrajno i ostavlja nepravilne ožiljke.
• IV stepen: Ugljenisanost – carbonificatio. Može zahvatati i duboka meka tkiva
do kostiju, a ona su suva, čvrsta, potpuno uništene građe nalik na ugalj. Zbog
gubitka tečnosti i skvrčavanja tkiva, ugljenisani delovi su manji i deformisani.
Oparotine (Ambustiones) nastaju prilikom kontakta kože sa vrelim tečnostima,

parama, uljima, hemikalijama, tečnim metalima. Oparotine nastaju na sledeće načine:
• Imerzione oparotine, usled potapanja u vrelu tečnost – na koži postoji jasna

granica nivoa tečnosti.
• Prskanjem i polivanjem vrelom tečnošću – najteže su na delovima tela koji
su prvi došli u dodir sa vrelom tečnošću, a onda se intenzitet smanjuje jer se
tečnosti u vidu pruga sliva i hladi.
• Vrelom parom – vrela para može izazvati ozbiljne povrede sluzokože disajnih
puteva, u nekim slučajevima masivni edem larinksa koji može biti uzrok
asfiksične smrti.
Težina povrede zavisi od temperature tečnosti ili pare (isti stepen oparotine izaziva
voda temperature 70˚C nakon 1 sekunde, a suva toplota temperature 55˚C, nakon 25
sekundi) i dužine kontakta (potapanje brže izaziva promene od prskanja).
Odeća na telu različito utiče na težinu oparotina: slabo propustljiva odeća ima zaštitnu
ulogu, a tesna i propustljiva doprinosi nastanku težih povreda.
46
Oparotine su uglavnom I, II i retko III stepena, a ne mogu izazvati ugljenisanost tkiva.

Mogu biti zaživotne i posmrtne, po poreklu:
• Zadesne (kod male dece, u domaćinstvu, kod alkoholičara, povrede na radu)

• Samoubilačke (kod duševnih bolesnika, fanatična samospaljivanja)
• Ubilačke – retke. Kod čedomorstva uglavnom.
• Slučajne i namerne posmrtne
Za potpuno sagorevanje leša teško je postići potrebne uslove (npr. u

krematorijumu sagorevanje celog leša odrasle osobe traje 2 sata).
Klinička slika: Zavisi od stepena oštećenja tkiva (kod III stepena nema bolova jer su
uništeni nervni završeci); uznemirenošću, osećajim žeđi, groznicom, šokom i anurijom
(ako je zahvaćeno više od jedne trećine tela). Opečenost 1/3 površine tela makar I
ili II stepena ugrožava život, a već kod ½ površine tela se smrtno završava.
Izračunavanje zahvaćene površine kod odraslih se vrši prema Wallace-ovom pravilu
devetke (glava i gornji udovi po 9%, prednja i zadnja strana trupa po 18%, donji udovi
po 18% i polni predeo 1%). Kod dece, zbog veličine glave, formula je drugačija.
Rana smrt nastupa tokom povređivanja ili unutar nekoliko minuta do nekoliko sati od
nastanka povrede i posledica je:
• Hipovolemijskog šoka usled redistribucije krvi i gubitka tečnosti, elektrolita i

proteina sa površine opečene kože
• Neurogenog šoka zbog jakog bola
• Akutne bubrežne insuficijencije usled opterećenja mioglobinom
• Termičke povrede respiratornog stabla udisanjem vrelog vazduha
• Trovanjem toksičnim gasovima i isparenjima
Odložena smrt nastaje nakon više dana zbog razvoja komplikacija:
• ARDS
• Bubrežne insuficijencije
• Pneumonije i drugih infekcija
• Krvarenja iz stres ulkusa želuca
• Sepse
Obdukcioni nalaz:
Spoljašnji – Opekotine kože različitog stepena, ogarenost kože, oprljenost nokata,

osmuđenost dlaka kod opekotina, a razlabavljenost noktiju u ležištima kod oparotina.
Ogarenost kože u predelu spoljašnjih uglova očiju, prošarana zonama neogarene kože
u vidu svračijih nogu, kao i nepotpuna osmuđenost trepavica u predelu korena
smatraju se vitalnom reakcijom zbog refleksnog zatvaranja očnih kapaka.
47
Unutrašnji – nespecifičan: opšta mnogokrvnost, znaci trenutne ili ubrzane smrti, akutni
stres uklusi u sluzokoži želuca, ređe i dvanaestopalačnog creva, tačkasti krvni podlivi
na sluznicama, krvarenje nadbubrega, hemoglobinurična nefroza, trovanje
ugljenmonoksidom.
Kod ugljenisanih – karbonifikovanih leševa postoji lažna mrtvačka ukočenost usled

skrvrčavanja i fiksacije tkiva zbog gubitka tkivne tečnosti i koagulacije proteina mišića.
Tela zauzimaju tzv. borilački (kod muškaraca) ili koitalni stav (kod žena) sa čvrsto
zatvorenim očnim kapcima i protruzijom jezika. Zbog prekomerne skvrčenosti mišića
nije čudno ni da dođe do preloma kostiju, a na visokim temperaturama se i same kosti
mogu ugljenisati i sagoreti. Na mestu direktnog dejstva plamena na krov lobanje
nastaje ekstraduralni ekstravazat odnosno kolekcija u epiduralnom prostoru koja
nastaje postmortalno kao rezultat ključanja i istiskivanja tečnosti iz venskih sinusa.
U sudskomedicinskom smislu, pored utvrđivanja porekla smrti i uzroka smrti u

požarima, potrebno je utvrditi i zaživotnost dospevanja u požar. U tom smislu je
značajno utvrđivanje koncentracije HbCO u krvi, degluticije i aspiracije čestica gara,
masne embolije i postojanja osmuđenosti po tipu svračijih nogu na uglovima očiju.
6. Sunčanica i toplotni udar?
Sunčanica i toplotni udar su pojave slične po kliničkoj slici i anatomskim promenama

(koje su nespecifične), nastaju zadesno i često su udružene jer je za njihov nastanak
potreban isti uslov – dugotrajna izloženost visokoj temperaturi spoljašnje sredine.
Sunčanica (Insolatio) posledica je direktnog dejstva sunčevih zraka na nezaštićenu,

odnosno nepokrivenu glavu i vrat. Klinička slika obuhvata glavobolju, mučninu,
povraćanje, nesvesticu, fotofobiju, ukočenost vrata, grčeve mišića, a ponekad i smrt.
Smrt nastaje kao posledica edema mozga. Obdukcioni nalaz je nespecifičan, vide se
edem i hiperemija mozga i moždanica, a ponekada i tačkasta krvarenja u moždanoj
kori.
Toplotni udar (Sideratio) nastaje kao posledica oštećenja zdravlja usled poremećaja
toplotne regulacije. Potrebni uslovi su:
• Visoka spoljašnja temperatura

• Povećana vlažnost i odsustvo strujanja vazduha
• Telesno naprezanje (mišićni rad)
• Prekomerna odevenost
• Opšte stanje organizma
Termoregulacioni mehanizmi su u stanju da održavaju odnos gubitka i primanja

toplote u uslovima normalne vlažnosti i temperature vazduha do 45˚C. U uslovima
visoke vlažnosti (preko 85%) i na temperaturi od oko 30˚C nastaje pregrevanje tela.
48
Toplotni udar najčešće nastaje prilikom napornog fizičkog rada, kada telo pojačano
proizvodi toplotu, a loše je emituje u sredinu. Na taj način ona se zadržava u organizmu
i ako ovi uslovi traju dovoljno dugo, ona može da poraste i do 42˚C.
Posebni predisponirajući faktori su alkoholizam, CNS ili KVS oboljenje, gojaznost,

upotreba lekova. Dolazi do opšte vazodilatacije i hipoperfuzije, a javlja se i
elektrolitni disbalans zbog profuznog znojenja (gubitak natrijuma, a višak kalijuma).
Klinička slika: Hipertermija sa vrelom i suvom kožom. Zatim nastupaju

dezorijentisanost, mučnina, vrtoglavica, grčevi i aritmije.
Obdukcioni nalaz: Smrt nastupa naprasno i ne razlikuje se od klasične naprasne smrti

iz drugih razloga. Opisuje se hiperemija i difuzni edem mozga, mnogokrvnost
organa, tečna krv, izražene mrtvačke mrlje. Može se videti i akutna nekroza bubrežnih
tubula, krvarenja u nadbubrezima, subendokardna krvarenja i DIK. Trovanja
salicilatima mogu uzrokovati hipertermiju, pa se može uzeti i biološki materijal za
potrebne analize.
7. Hipotermija?
Povrede pod dejstvom niske temperature mogu se podeliti i kao:
Lokalne povrede: Smrzotine (Perniones)
Opšti poremećaj: Pothlađenost (Hypothermia)
Smrzotine (Perniones) nastaju lokalnim dejstvom niske temperature i javljaju se u

četiri stepena:
• I stepen: Dermatitis congelationis erythematosa – počinje vazokonstrikcijom

u koži (bledilo i mesni bol), nastavlja vazodilatacijom (koža postaje crvena, na
kraju modra). Nakon nekoliko dana prolazi bez posledica.
• II stepen: Dermatitis bulosa - Zbog oštećenja krvnih sudova dolazi do
transudacije i otoka koji se širi po potkožnom tkivu. Koža je modrocrvenkasta.
Prvog i drugog dana odiže se epiderm i nastaju bule. Unutar dve nedelje
nastupa potpuni oporavak.
• III stepen: Status necroticum - Nekroza se prvo javlja u površnim, pa u dubljim
tkivima. Na mestu nekroze stvara se krusta (sa okolnim reaktivnim zapaljenjem),
koja otpada posle 7 do 10 dana. Saniranje traje 1 do 2 meseca, ali ostaju ožiljci.
• IV stepen: Status gangrenosum - Nastaje potpuni gubitak plazme iz ćelija i
njihova smrt. Tkivo se suši, a nekroza zahvata meka tkiva i kosti tako da nastaje
suva gangrena, ako se sekundarno razvije infekcija onda i vlažna gangrena.
49
Smrzotine nastaju dejstvom suve hladnoće ispod 0˚C, za razliku od posebnih kliničkih
stanja opisanih kao „imerziono stopalo“ ili „rovovsko stopalo“ koja nastaju usled
dugotrajnog dejstva vlažne hladnoće na ekstremitete. Smrzotine se mogu naći kod
umrlih usled opšte hipotermije, ali retko same od sebe dovode do smrti, sem ukoliko
ne dođe do lokalne infekcije, sepse i tromboze.
Pothlađenost (Hypothermia) je bilo koji pad telesne temperature za više od nekoliko

stepeni, pri čemu se klinički efekti ispoljavaju kada je taj pad ispod 35˚C. Kada
temperatura padne ispod 28˚C, smrtni ishod je izvestan uprkos merama lečenja. Kod
starijih, dementnih osoba postoji sindrom kada u uslovima niske ambijentalne
temperature osoba skine svu odeću i sakrije se u kući (Hide and die).
Štetno dejstvo niske temperature nije uslovljeno samo apsolutnom vrednošću

temperature već i nizom drugih faktora:
• Dužina ekspozicije
• Vlažnost sredine i vetrovitost
• Odeća i obuća
• Životno doba
• Stanje organizma
• Alkoholisanost i upotreba psihoaktivnih supstanci
Klinička slika: Periferna vazokonstrikcija, a zatim vazodilatacija kao odbrambeni

mehanizam. Redistribucija krvi. Euforija i pomućenje svesti (bela smrt), nekada sa
grčevima i popuštanjem sfinktera. Smrt obično nastaje postepeno, osim kod
imerzione hipotermije. U uslovima niske temperature moguće je i prevideti prividnu
smrt. Prava smrt nastupa depresijom CNS, padom metabolizma i fibrilacijom komora.
Obdukcioni nalaz: Mnogokrvnost, otvoreno crvene mrtvačke mrlje, otok velikih

zglobova, pomodrelost isturenih delova tela, erozije sluznice želuca (Višnjevski mrlje),
masna nekroza pankreasa, edem pluća, mikroinfarkcije organa.
Može nastati i zaleđenost kože, potkožnog tkiva i telesnih tečnosti. Uzrok smrti se
određuje na osnovu obdukcionog nalaza, okolnostima slučaja i isključivanja ostalih
uzroka smrti poput toksikoloških analiza.
Po poreklu, smrt usled niske temperature može biti zadesna (planinari, alpinisti,
alkoholičari i narkomani) i ubilačka (čedomorstvo), a retki su slučajevi samoubistva.
50
8. Povrede gromom?
Udar groma (Fulguratio) je vizuelna i zvučna manifestacija pražnjenja elektriciteta

između oblaka i zemlje u vidu visokofrekventne struje čiji se napon i jačina mere u
milionima volti i stotinama hiljada ampera. Spuštanje ove struje na zemlju se vidi kao
luk munje, a tom prilikom nastaje prasak koji predstavlja reakciju naglo zagrejanog
vazduha u okolini pražnjenja. Češće nastaju na otvorenom prostoru, uglavnom u
letnjim i jesenjim mesecima, pri čemu jednim udarom groma može biti pogođena
površina od 10 do 20 metara i sve što se u toj oblasti nalazi.
Udar groma može direktno povrediti ili usmrtiti neku osobu na nekoliko načina:
• Direktnim kontaktom elektriciteta sa telom

• Kada grom udari u neki objekat pa elektricitet indirektno pogodi žrtvu
• Kondkukcijom kroz drugi objekat kada je mehanizma povređivanja isti kao i da
je žrtva u kontaktu sa tehničkom strujom
• Indirektno, kada je smrt posledica mehaničke traume usled odbacivanja tela ili
obrušavanja konstrukcija, drveća itd.
Kod udara groma na koži se može naći tzv. munjna šara – Lichtenbergova figura
koja predstavlja fizičku pojavu arborizovanog crvenila kože. Šara se gubi za 24 do 48
sati.
Kod nesmrtnog udara groma odmah nastupa onesvešćenost koja traje minutima ili
satima, sa vitalnim funkcijama svedenim na minimum (prividna smrt). Često se nalazi
osmuđenost dlaka, bolovi u mišićima i zglobovima, poremećaji vida i sluha, krvarenje
iz ušiju, glavobolja, malaksalost, amnezija, tremor. Naravno, udar groma može izazvati
i trenutnu smrt.
Obdukcioni nalaz: Opšti nalaz odgovara opštim promenama kod asfiksije (nasilno
fizičko ugušenje), a jača je razvijenost mrtvačke ukočenosti.
Lokalni nalaz: Moguća pojava munjine šare, a zatim i neke nespecifične mehaničke,
termičke i električne ozlede. Za dijagnozu udara groma, bitno je pregledati odeću,
osmuđena ili nagorela tkanina. Naravno podaci o mesnom i vremenskom podudaranju
izneđu grmljavine i vremena povređivanja/umiranja ne smeju odstupati. Svi drugi
uzroci smrt se takiđe moraju isključiti.
9. Povrede električnom strujom?
Dva najvažnija efekta dejstva elektriciteta na telo su: ćelijska depolarizacija nerava i
mišića i produkcija toplote. Produkcija toplote proizilazi iz Džulovog zakona i
direktno je proporcionalna otporu tkiva, kvadratu jačine struje i dužini kontakta.
51
Fizičke karakteristike električne struje:
Jačina struje, napon i otpor su međusobno povezani Omovim zakonom. Što su veći
napon i jačina struje, veća su i oštećenja tkiva. Stepen oštećenja tkiva je veći kod većeg
otpora tkiva, ali zato što se električna energija pretvara u toplotu koja sopstvenim
mehanizmima dovodi do destrukcije tkiva.
Visokonaponske struje obično na ulazu brzo dovode do opsežnih opekotina zbog

velikog otpora ulasku struje koji sprečava potpuno ili delimično prolazak struje kroz
telo. Zato su najopasnije struje napona od 100 do 250 V.
Naizmenična struja dovodi do tetaničkih kontrakcija koje zavise od frekvence struje.

Tetaničke kontrakcije produžavaju kontakt sa strujnim kolom, a takođe i kompromituju
respiratornu i srčanu funkciju. Jednosmerna struja obično je manje opasna, dovodi do
opsežnih opekotina.
Čovečije telo je odličan provodnik električne struje zbog velike količine vode.
Kontakt sa izvorom se obično vrši preko kože koja noralno ima otpor do 3000 Oma.
Otpor kože se smanjuje ako je vlažna ili ako postoje povrede po tipu oguljotina.
Najbolji provodnik je krv, a najslabiji koštano tkivo.
Pravac kretanja struje kroz tlo determiniše mehanizam nastanka smrti: pri prolasku
struje kroz srce dolazi do srčanog zastoja (fibrilacija), a pri prolasku kroz mozak dolazi
do paralize centra za disanje. Pri kretanju kroz telo struja traži put najmanjeg otpora i
zato najčešće prolazi kroz krv i krvne sudove.
Mehanizam dejstva:
• Pri prolasku kroz srce: fibrilacija

• Pri prolasku kroz mozak: paraliza centra za respiraciju
• Opekotine različitog stepena sve do ugljenisanosti
• Mogući prelomi kostiju, potresi i kontuzije unutrašnjih organa i druge
mehaničke povrede pri odbacivanju tela i pada sa visine.
Klinička slika: Tonički grčevi, nesvestica, amnezija, neurološki poremećaji, oštećenost

čula, koronarna tromboza/infarkt, rascepi krvnih sudova, opekotina, električni belezi.
Najznačajniji je lokalni nalaz električnog belega – signum electricum koji predstavlja

specifičnu promenu. Obično se nalazi na mestu ulaza struje. Oblik mu je kružan,
prugast, najčešće veličine zrna sočiva ili pasulja. Epiderm je čvrst kao hrskavica, beličast,
po ivicama bedemasto izdignut, dok je u sredini levkasto udubljenje (kao žulj). Mogu
se naći opekotine svih stepena, uglavnom na ulazu.
52
Lokalni nalaz se značajno razlikuje u slučajevima strujnog udara u kadi napunjenoj

vodom jer se manifestuje oparotinama sa jasnom demarkacionom linijom prema
delovima tela van vode.
Uzrok smrti se određuje na osnovu obdukcionog nalaza, okolnostima slučaja i

isključivanjem svih ostalih uzroka smrti.
Po poreklu, strujni udar je najčešće zadesan (u domaćinstvu ili profesionalno), u cilju

samoubistva ili ubistva (izvršenja smrtne kazne u nekim zemljama) dosta ređi.
10. Asfiksija?
Poremećaj ili prestanak disanja, odnosno nedostajanje kiseonika i nagomilavanje

sopstvenog ugljendioksida bilo usled povreda ili oboljenja zove se uopšte udušenje
odnosno asphyxia.
Zbog neadekvatnog snabdevanja kiseonikom nastaje patološko stanje – hipoksija koja

može biti generalizovana ili tkivna. Potpun prekid snabdevanja kiseonikom zove se
anoksija, a nedostatak kiseonika u cirkulišućoj krvi hipoksemija.
Osnovna podela asfiktičnih smrti je na prirodne i nasilne, međutim prema mehanizmu

nastanka one mogu biti:
• Mehaničke – sufokativne i strangulacione

• Fizičke – strujni udar i udar groma
• Hemijske – trovanja različite vrste
Opšti znaci asfiksije
Smrt usled asfiksije obično nastaje brzo, u roku od nekoliko sekundi do više minuta,
tako da je opšti obdukcioni nalaz umnogome zajednički sa većinom brzih smrti.
Klasični obdukcioni opšti znaci asfiksije su cijanoza, mnogokrvnost unutrašnjih organa,
tečna krv, petehijalne hemoragije i akutni emfizem pluća.
Cijanoza označava modru boju kože lica, glave, vrata, često i ramenog pojasa. Dilatirani
krvni sudovi, posebno venule, puni su tečne, tamne, redukovane krvi zbog nedostatka
oksihemoglobina, što koži daje modroljubičastu boju. U slučajevima spoljašnjeg
mehaničkog pritiska na vrat gde je sprečeno oticanje venske krvi, kongestija i modra
boja lica su još izraženiji.
Mnogokrvnost unutrašnjih organa (kongestija) je nagomilavanje krvi u kapilarnoj mreži

i razvija se kao opšta patološka promena u asfiktičnim smrtima. Kongestija naravno
zavisi od količine cirkulišuće krvi u telu, tečnog stanja krvi, stepena oksigenacije i dr.
Tečna krv je uobičajen nalaz kod asfiktičnih smrti i direktna je posledica brzine
umiranja. Stanje krvi na obdukciji zavisi od stepena postmortalne intravaskularne
koagulacije. Ako je smrt brzo nastupila nema vremena da se stvori ili da deluju već
53
aktivirani koagulacioni faktori jer nedostaju uslovi za koagulaciju. Kod nasilnih

mehaničkih asfiktičnih smrti mrtvačke mrlje su onda vrlo dobro izražene, slivene,
modroljubičaste bolje što je direktna posledica velike količine tečne krvi.
Petehijalna krvarenja su sitna, tačkasta krvarenja ravnomerno raspoređena u vidljivim

sluzokožama, u koži i ispod seroznih opni. Jasno se vide na konjuktivama, na koži lica,
vrata, ponekad i ramenog pojasa, a prilikom obdukcije mogu se opisati i ispod pleure
i epikarda, ponekad na epiglotisu ili sluzokoži bubrežnih karlica. Nagli porast venskog
pritiska izaziva prekomerno rastezanje zida prepunjenih venula, naročito onih u
rastresitom tkivo, te dolazi do rupture zidova. Porast venskog pritiska može da izazove
i prava krvarenja, recimo iz nosa ili ušiju. Nasuprot tome, retka su ili ih uopšte nema u
slučaju da nije došlo do kompresije vratnih krvnih sudova ili kod trovanja. Petehije se
lako stvaraju ispod seroznih opni torakalnih organa, ispod visceralne pleure i epikarda
i nazivamo ih Tardijeove (Tardieu) mrlje.
Akutni emfizem pluća je lako prepoznatljiv obdukcioni nalaz koji se viđa u slučajevima
nasilnih mehaničkih asfiksija posebno strangulacionih kada je postojalo naporno
disanje sa produženim i otežanim ekspirijumom. Takva pluća, osim što su mnogokrvna,
su takođe vazdušasta, mehurasta i napeta.
Nasilne mehaničke asfiksije:

• Sufokativne asfiksije
o Zapušenje nosa i usta
o Zapušenje grkljana i grla
o Zapušenje dušnika i dušnica
o Utopljenje
• Strangulacione asfiksije
o Zagušenje
o Zadavljenje
o Vešanje
o Pritisak na grudi i trbuh
11. Pritisak na grudni koš?
Pritisak na grudni koš (Compressio thoracis) je oblik nasilne asfiktične smrti koja nastaje
zbog nemogućnosti izvođenja disajnih pokreta jer su blokirani pokreti grudnog koša
i dijafragme, a istovremeno je ugrožena i cirkulacija. Dijagnoza se postavlja samo onda
kada pri kompresiji ne nastaju druge povrede grudnog koša ili unutrašnjih organa koje
bi same po sebi mogle da dovedu do smrti.
54
Kompresija na grudni koš najčešće nastaje kada su grudi i trbuh pritisnuti obrušenom
zemljom ili peskom, ugljem, drvnom građom, građevinskim materijalom, snežnom
lavinom itd. Bitno je pri tome da disajni otvori ostanu slobodni i prolazni za vazduh.
Ukoliko pri zatrpavanju tela strani sadržaj ispuni nos i usta ili prekrije lice sa
istovremenim pritiskom na grudi, smrt je tada rezultat kombinovanih asfiktičnih
efekata.
Pritisak mehaničke sile na grudi prenosi se na unutrašnje organe i onemogućava priliv

krvi u desno srce. Dolazi do prepunjenosti vena glave i vrata sa karakterističnim
ekhimozama u predelu vrata i lica.
Obdukcioni nalaz je klasičan kod brzih smrti i asfiksija. Najupadljivija je izrazito

modroljubičasta boja glave i lica koja zahvata vrat i ramena i gubi se ispod klavikula.
Konjuktive su edematozne i pute petehija, a usne otečene i modre.
Smrt je uglavnom zadesna i viđa se kod radnika u rudnicima, građevinskih radnika,

kopača rovova i tunela, žrtava u vremenskim nepogodama. Posebna vrsta ovog tipa
asfiksije je posturalna asfiksija.
Posturalna ili poziciona asfiksija nastaje kada su glava i gornji deo tela u nižem
položaju od ostalog dela tela, u hiperfleksiji, što onemogućava normalno disanje.
Obično su to onesvešćene i stuporozne osobe (alkohol, lekovi, bolesti). Zbog savijenog
položaja trbušni organi pritiskaju dijafragmu. Tipičan primer su alkoholisane osobe
koje skliznu sa kreveta ili se presamite preko stolice sa glavom nagnutom prema podu.
12. Zapušenje grla i grkljana?
Zapušenje disajnih puteva je akutni poremećaj disanja koji nastaje zbog prisustva
stranog tela u disajnim putevima. Strana tela koja dovode do zapušenja disajnih
puteva su najčešće delovi hrane, ali i razni predmeti koji se iz nekog razloga nalaze u
ustima, odakle dospevaju u disajne puteve zbog stalnog ili trenutnog poremećaja
refleksa gutanja. Osim hrane, to mogu da budu i zubne proteze, izvađeni ili izbijeni
zubi, tupferi za vreme stomatoloških intervencija itd.
Termin bolus smrti se upotrebljava za faringo-laringealnu opstrukciju hranom i to

je srazmerno najveći broj smrti usled zapušenja disajnih puteva.
Veći komadi hrane, obično meso, iz usne duplje „udisanjem“ mogu da se uglave u
ždrelo i pokriju laringealni otvor ili da ga potpuno ispune. Ako je opstrukcija disajnih
puteva potpuna uglavljeno strano telo onemogućava disanje i dovodi do smrti. Smrt
tada nastupa kao rezultat hipoksije zbog zapušenja disajnih puteva. U toku laringealne
opstrukcije može da dođe i do refleksne smrti, pre svake moguće hipoksične
manifestacije usled stimulacije laringealnih živaca koji vagusnim mehanizmom dovode
do akutnog zastoja srca.
55
Opšti obdukcioni nalaz zavisi da li je smrt nastupila klasično usled asfiksije ili refleksno
usled stimulacije laringealnih živaca. U drugom slučaju bilo kakvi znaci asfiksije će
izostati osim možda bledila lica.
Otvaranjem ždrela i jednjaka prilikom obdukcije najčešće se nailazi na komad hrane.

Sluzokoža larinksa i epiglotisa obično je otečena, mnogokrvna, ponekad i lako krvlju
podlivena.
Bolus smrti uglavnom je karakterističan za starije, dementne ili alkoholisane osobe.

Takođe, ako smrt nastupi refleksno kod stimulacije laringealnih živaca, to možemo
nazvati caffe coronary syndrome. Zadesna smrt je češća kod starijih osoba bilo zbog
nemogućnosti žvakanja ili zapadanjem zubne proteze. Ubilačke i samoubilačke smrti
ovim putem su izuzetno retke (namerno gutanje predmeta poput vate, zgužvanog
papira i sličnog u grkljan).
13. Zapušenje dušnika i dušnica?
Zapušenje dušnika i dušnica najčešće predstavlja zadesnu smrt zbog udisanja sadržaja
koji je dovoljno sitan da prođe larinks i zadrži se ili u dušniku ili na račvi dušnika.
Obično to strano telo ne zapuši potpuno disajne puteve, tako da je moguć delimični
prolaz vazduha.
Opstrukcija u dušniku se manifestuje naglom dispneom, produženim kašljem,

ekspiratornim stridorom i pojavom cijanoze. Strano telo iritira trahealnu i
bronhijalnu sluzokožu, razvija se edem, a kasnije nastaje i lokalna inflamacija sluzokože
što još više ugrožava disanje.
Osnovni mehanizam umiranja je mehaničko zapušenje disajnog puta i sledstvena

hipoksija. Takođe, nastaje refleksni bronhijalni spazam koji dodatno kompromituje
disanje. Smrt može da nastupi i refleksno usled nadražaja parasimpatikusa i akutnog
zastoja srca.
Ako je smrt nastala zbog hipoksije, na telu će se razviti dobro izraženi opšti znaci
asfiksije. Ukoliko je smrt refleksna usled nadražaja parasimpatikusa, opšti znaci
hipoksije neće biti izraženi.
Otvaranje disajnih puteva, posebno kod male dece, treba uraditi pažljivo kako se
strano telo ne bi pomerilo. Na mestu stranog tela može se primetiti crvenilo i lokalni
edem sluzokože.
Odojčad i deca predškolskog uzrasta su tipične zadesne žrtve zapušenja dušnika i

dušnica jer u igri aspiriraju sitne predmete tipa klikera, delova igračaka, metalni novac.
Poseban problem predstavljaju zrna pasulja, graška, kukuruza koja u kontaktu sa
vlažnom sluznicom disajnih puteva bubre. I kod odraslih je poreklo zapušenja dušnika
najčešće zadesno. Samoubistva i ubistva ovim tipom asfiksije su vrlo retka.
56
Poseban entitet predstavlja edem sluzokože larinksa različite etiologije. Ujedi

insekata koji dovode do anafilaktičke reakcije, a zatim i inflamacija grla, udisanje vrelih
gasova i iritantnih isparenja, udarac u prednju stranu vrata kao i nesmrtne strangulacije
vrata mogu da dovedu do edema sluzokože larinksa i smrti u roku od nekoliko minuta.
Obdukcijom se vidi vrlo edematozan larinks, zadebljao epiglotis. Opšti znaci asfiksije
su vrlo izraženi.
Takođe, povraćen želudačni sadržaj može da se aspirira u dušnik i donje disajne

puteve sve do alveolarnih acinusa. Kiseo sadržaj izaziva iritaciju sluzokože bronhija.
Histološka dijagnostika ovog vitalnog fenomena se zasniva na nalazu žučnih boja,
životinjskog mesa, hrane biljnog porekla u alveolama pluća. Ukoliko postoji
nadživljavanje, vrlo brzo se razvija bronhopneumonija koja može dovesti do smrti.
Na kraju, kod terminalne ili agonalne respiracije, želudačni sadržaj zbog popuštanja
sfinktera tokom mrtvačke mlitavosti pasivnim putem preliva se u traheju, glavne
bronhije i njihove grane tako da nema vitalnih znakova – iritacije sluzokože i
inflamacije.
14. Utopljenje?
Utopljenje podrazumeva smrt usled nedostatka vazduha zbog prisustva tečnosti u

plućima, ali i akutnog elektrolitskog i hemodinamskog poremećaja nastalog zbog
aspiracije vode. Potpuna imerzija tela se uglavnom podrazumeva kod utopljenja, ali se
čovek može utopiti u bilo kojoj količini tečnosti koja pokriva nos i usta.
Mehanizam umiranja kod utopljenja može se podeliti u nekoliko faza:
• I faza – Imerziona faza nakon dospevanja u vodu dolazi do duboke inspiracije

i refleksnog prekida disanja (primarne apnee) da bi se onemogućio priliv
tečnosti u disajne organe. U ovoj fazi utopljenik ne može da zove u pomoć jer
je disanje zaustavljeno.
• II faza – Sufokaciona faza nastaje nakon porasta koncentracije ugljendioksida
u krvi i posledičnog nadražaja respiratornog centra koji izaziva brzo i duboko
disanje. Nastaje udisanje velike količine vode koja prodire u disajne puteve sve
do alveola, što onemogućava razmenu gasova. U toku disajnih pokreta,
mešanjem preostalog vazduha sa tečnošću, mukusom i surfaktantom nastaje
pena koja ispunjava pluća (spumozni emfizem). Ova pena može biti i
sukrvičava zbog puanja alveola. Celu fazu odlikuje gutanje vode, kašljanje,
ponekad i povraćanje, a na kraju i gubitak svesti.
• III faza – Faza sekundarne apnee podrazumeva potpuni prekid disanja i
odsustvo svesti. Voda pasivno prodire u disajne organe i digestivni trakt. Smrt
nastupa u roku od 3 do 5 minuta, što najviše zavisi od opšteg stanja osobe i
temperature vode.
57
Sa druge strane, refleksna smrt u vodi je posledica više refleksnih mehanizama kao
što su vestibularni nadražaj, nagli porast intratorakalnog pritiska, snažna stimulacija
celijačnog pleksusa koji dovede do akutnog zastoja srca pre nego što nastupi inhalacija
vode i obrazuje se spumozni emfizem. Posle nastupanja refleksne smrti tečnost samo
pasivno ispunjava disajne puteve.
Obdukcioni nalaz kod smrti usled utopljenja direktno zavisi od vrste utopljenja,
vremena koje je proteklo do nalaženja tela i od nalaženja tela do same obdkucije.
Kod leševa utopljenika koji su odmah nakon utopljenja izvađeni iz vode i ubrzo
obdukovani postoji sledeći nalaz:
• Nespecifične asfiktične promene u vidu kongestije;

• Dobro razvijene mrtvačke mrlje koje mogu da imaju intenzivnije crvenu boju
ako je voda bila hladna;
• Pena na nosu i ustima u vidu bele ili sukrvičave penušave tečnosti koja se
spontano izliva iz nosa i usta.
• Spumozni emfizem (Emphysema spumosum) koji predstavlja specifičan nalaz i
bez ikakve sumnje dokazuje da je osoba bila živa kada je dospela u vodu
(apsolutna vitalna reakcija).
• U disajnim putevima se ponekad mogu naći strana tela imerzione tečnosti tipa
peska ili mulja;
Sa razvojem postmortalnih promena brzo se menjanju i promene na plućima

karakteristične za utopljenje. Pluća podlažu procesu razmekšanja i likvefakcije što je
praćeno ekstravazacijom sukrvičave tečnosti. Produkti hemolize prebojavaju sva tkiva.
Utopljenje u slatkoj vodi. Slatka voda ima salinitet ispod 0,5%, pa voda lako i brzo
prolazi alveolarno-kapilarnu membranu i prelazi u cirkulaciju. To dovodi do naglog
porasta zapremine cirkulišuće krvi i hemodilucije sa masivnom hemolizom. Srce je
naglo izloženo hipoksiji, a hemolizom se oslobađaju veće količine kalijuma što sve
kompromituje srčanu radnju.
Utopljenje u morskoj vodi. Morska voda sadrži koncentraciju soli od oko 3%. Zbog
tako velikog saliniteta, hipertonična slana voda izvlači tečnost iz krvi u plućno tkivo i
stvara jak edem. Istovremeno nastaje hemokoncentracija, porast NaCl u plazmi,
usporena cirkulacija i dekompenzacija srca. Veruje se da utopljenje u morskoj vodi
traje nešto duže (8-12 minuta).
Dijatomeje su mikroskopski vidljive alge. Svaka vrsta tekuće ili stajaće vode ima
svoje vrste dijatomeja i na taj način može da se odredi poreklo vode u kojima je leš
boravio, iako prisustvo dijatomeja nije patognomonično za samo utopljenje.
58
Vrste utopljenja:
• Primarno utopljenje (neposredno, vlažno) jeste smrt koja nastupa isključivo

kao posledica inhalacije i aspiracije vode.
• Posredno utopljenje koje može biti suvo (npr. refleksna smrt zbog trenutne
imerzije u ledenu vodu) ili sekundarno (kada zbog određenih morboznih
procesa ili povrede osoba dospe u vodu i utopi se).
Utopljenje je najčešće zadesnog porekla i događa se u stajaćim i tekućim vodama,

praktično u svakoj količini tečnosti koja je dovoljna da prekrije nos i usta. Žrtve
utopljenja mogu biti i plivači i neplivači. To je čest način vršenja samoubistva koje može
biti praćeno vezivanjem teških predmeta za ruke i noge ili stavljanja kamenja u
džepove i slično. Ubilačko utopljenje je dosta ređe, ali moguće.
Za znake boravka leša u vodi pogledati odvojeno pitanje „Leš iz vode“.
15. Zapušenje nosa i usta?
Zapušenje nosa i usta (Occlusio nasi et oris) jeste nasilno mehaničko udušenje
jednovremenim zatvaranjem otvora organa za disanje. Nos i usta mogu biti zatvoreni
rukama napadača, prekrivanjem nosno-usnog predela mekim, za vazduh
nepropusnim materijalima ili pritiskivanjem lica o čvrstu podlogu.
Bez obzira na koji način je nastalo zapušenje usta i nosa, smrt nastaje zbog asfiksije
usled nemogućnosti udisanja vazduha. Smatra se da je mehanizam smrti tzv. čista
asfiksija jer u njemu ne učestvuju vaskularni i neurogeni faktori.
Nespecifične opšte patološke promene za asfiktične smrti su prisutne. Ako je

zatvaranje usta i nosa izvršeno rukama, u njihovoj okolini se mogu naći oguljotine i
krvni podlivi. Ove povrede su obično nepravilnog oblika, lokalizovane više sa jedne
strane lica. Karakteristične su lučne oguljotine koje potiču od noktiju napadača. Sem
podliva i oguljotina na koži, oni mogu postojati na usnama i/ili unutrašnjoj strani usta
gde se usne pritiskaju na zube.
Zatvaranje nosa i usta može da se izvrši pokrivanjem lica mekim, za vazduh

nepropusnim, materijalima, obično jastuk, posteljina, odeća, plastična kesa. Kod
oslanjanja lica o podlogu (npr. pad pijanaca na lice, ili pad potrbuške usled kolapsa,
epileptičkog napada), može postojati lokalni nalaz u vidu manjih hematoma oko usana,
brade i nosa.
Ukoliko leš ostane duže vremena u ležećim položaju potrbuške, mrtvačke mrlje će biti
lokalizovane na prednjoj strani lica i tela.
Zapušenje nosa i usta u najvećem broju je ubilačkog porekla. Ovo je jedan od načina
vršenja čedomorstva. Novorođenče ili malo dete može da se uguši stavljanjem jastuka
59
ili posteljine preko glave, a da se ne primeni neka veća sila. Samoubilačko ili zadesno
zapušenje nosa i usta sopstvenim rukama je nemoguće. Zadesno zapušenje usta i nosa
jastukom ili jorganom može da se dogodi kod epilepsije ili alkoholisanih.
Zatvaranje disajnih otvora plastičnom kesom je očigledan primer samoubilačke ili

zadesne smrti. Samoubistvo se vrši navlačenjem plastične kese preko glave i ponekad
vezivanjem slobodnog kraja oko vrata. Smrt je brza i nema nikakvih znakova spoljašnjih
povreda. Ako je plastična kesa namerno uklonjena, dijagnoza uzroka smrti je izuzetno
teška. Zadesna smrt navlačenjem kese na glavu se dešava kod male dece u toku igre.
16. Strangulacione asfiksije?
Strangulacione smrti su nasilne mehaničke asfiksije koje nastaju na dva načina –

stezanjem vrata omčom ili stezanjem vrata rukama. Mehaničko stezanje vrata deluje
na više načina: zatvara gornje disajne puteve, pritiska vratne vene i/ili arterije i deluje
na nervne strukture.
Lokalne povrede na koži vrata kod strangulacija mogu biti veoma raznolike i zavise od
vrste primenjene mehaničke sile, njenog intenziteta, ponavljanog dejstva itd. U prave
strangulacione smrti spadaju:
• Vešanje (Suspensio)
• Zadavljenje (Strangulatio funalis)
• Zagušenje (Strangulatio manualis)
• Pritisak na grudni koš i trbuh (Compressio thoraco-abdominalis)
17. Vešanje?
Vešanje (Suspensio) je poremećaj zdravlja odnosno smrt koja nastaje usled

stezanja vrata zamkom koju pasivno zateže celokupna ili delimična težina
sopstvenog tela.
Omča ili zamka koju oko vrata zateže težina tela uvek je slobodnim krajem pričvršćena
za neku fiksnu tačku (greda, šipka, kuka, ekser, vodovodna cev, prozorski ram i slično).
Omča se sastoji od luka, čvora i slobodnog kraja, a kao omča mogu da posluže: užad,
kablovi, kaiševi, delova odeće, lanci itd.
U odnosu na mesto čvora vešanja mogu biti tipična i atipična. Već sama definicija
upućuje na to da je vešanje najčešće samoubilačkog porekla.
Termin tipično vešanje se upotrebljava kada je čvor omče iznad potiljka, luk na
prednjoj strani vrata, dok se kraci pružaju koso naviše na bočnim stranama vrata i
delom se gube u kosmatom delu potiljačnog predela. U ovim slučajevima je najveća
60
mogućnost obostrane arterijske okluzije. Za sve druge položaje omče oko vrata koristi
se termin atipično vešanje.
Potpuno vešanje je kada telo vešanika visi celom dužinom i celom težinom zateže
omču, pri čemu su stopala iznad tla i ne dodiruju ga.
Vešanje može da se izvrši u bilo kojem položaju tela, pod uslovom da se obezbedi
pritisak na vrat koji će da napravi vaskularnu ili respiratornu kompeticiju:
• Prekid cirkulacije u jugularnim venama – 2 kg

• Prekid cirkulacije u karotidnim arterijama – 5 kg
• Potpuna kompresija dušnika – 15 kg
Uspešno samoubilačko vešanje može da se obavi i u sedećem, klečećem, pa i ležećem

položaju. Vešanja gde telo ne visi potpuno i oslanja se jednim delom na podlogu
nazivaju se nepotpunim vešanjem.
Klasično tumačenje je da se vešanje odvija u tri faze:
• I faza: Opuštanje tela i stezanje omče oko vrata što je praćeno momentalnim
gubitkom svesti
• II faza: Grčenje skeletne muskulature i paraliza mišića sfinktera
• III faza: Terminalni pokušaji disanja, prestanak disanja i prestanak rada srca
Sam mehanizam umiranja je trojak: mehanički prekid disanja, poremećaj ili prekid
cirkulacije i refleksni nadražaj u vidu vagalne inhibicije.
Opšti nespecifični znaci za asfiktičnu smrt kao što su mnogokrvnost organa, tečna krv
i dobro izražene mrtvačke mrlje. U slučajevima potpunog vešanja i ako je telo bilo u
vertikalnom položaju bar nekoliko sati nakon smrti, mrtvačke mrlje se razvijaju u
donjoj polovini tela, uglavnom u predlogu nogu, spoljašnjih polnih organa, šakama i
podlakticama, kao i u donjim delovima unutrašnjih organa.
Kod vešanika koji su duže visili mogu da se postmortalno obrazuju tačkasti i mrljasti
krvni podlivi (vibices) koji nastaju prskanjem prepunjenih krvnih sudova u predelu
mrtvačkih mrlja. Vibices viđamo uglavnom oko članaka, u predelu polnih organa ili na
telu iznad nivoa gde je koža stegnuta odećom. Ako se telo skine sa omče u roku od 4
časa posle vešanja i postavi u ležeći položaj, mrtvačke mrlje će se potpuno premestiti.
Spoljašnji obdukcioni nalaz na licu zavisi od toga koji su krvni sudovi na vratu
komprimovani. Ako stezanje omče pravi opstrukciju venske drenaže, na glavi i vratu će
biti izražene kongestivne promene i tačkasta krvarenja u konjuktivama i koži lica. Kod
okluzije arterija lice je bledo i nema petehija.
Jezik može da bude isturen kod vešanika, često stegnut usled ukočenosti mastikatornih
mišića. Unutrašnji obdukcioni nalaz je nespecifičan. Svi organi su mnogokrvni,
61
prepunjeni tamnom, tečnom krvlju, a ispod seroznih opni organa se obično nalaze
petehijalna krvarenja. Od povreda čvrstih struktura vrata, najčešći su prelomi rogova
podjezične kosti i štitaste hrskavice.
Vešanje je najčešće samoubilačko, izuzetko retko zadesno, a još ređe ubilačko po

prirodi nastanka.
Samoubilačko vešanje je jedan od najčešće korišćenih načina samoubistva. Ta

metoda je brza, efikasna i bezbolna. Nagli gubitak svesti onemogućava
samospašavanje.
Zadesno vešanje se viđa povremeno u slučajevima gde se oko vrata nalaze trake, sajle,
konopci ili delovi odeće koje može da zategne težina tela. Poseban entitet predstavlja
autoerotsko vešanje koje se uglavnom sreće kod muškaraca. Osnovni mehanizam je
namerno stvaranje cerebralne hipoksije koja dovodi do halucinacija i erotske euforije.
Ubilačko vešanje je izuzetno retko. Uglavnom se izvodi u nerazvijenim delovima sveta

kao vid izvršenja smrtne kazne. Podsetimo, kada telo pada sa velike visine kao što je
to slučaj kod ubilačkog vešanja, nisu retki prelomi pršljenova i povrede kičmene
moždine.
Moguće je i posmrtno vešanje kao vid maskiranja strangulacionih nasilnih smrti.

Teško je napraviti diferencijalnu dijagnozu osim ako se ne pronađu tragovi odbrane
žrtve ili dva traga stezanja na vratu.
18. Zadavljenje (Strangulatio funalis)
Zadavljenje jeste poremećaj zdravlja odnosno uništenje života usled stezanja

vrata omčom koju zateže aktivno strana živa sila ili pasivno mrtva sila.
Omča koja steže vrat može da bude veoma raznolika, ali najčešće su to jednostruki
konopci, trake, gajtani, električni kablovi, žice i slično. Ako su uski, mogu da se utisnu
u kožu vrata, pa čak i da se urežu. Sa druge strane, meke i široke omče ne ostavljaju
uvek jasan trag na vratu.
Mehanizam nastanka smrti je uglavnom u pravcu mehaničke opstrukcije disajnih

puteva. Ređe je u pitanju kompresija krvnih sudova ili neurogena (refleksna) smrt
usled akutnog zastoja srca.
Nespecifične opšte patološke promene kod smrti zbog zadavljenja su uvek prisutne.
Kongestivne promene iznad omče su uglavnom upadljive, sa cijanozom lica i glave i
petehijama u konjuktivama. Koža lica je modra, otečena (iskolačene oči, otečene usne,
brojne petehije u konjutivama), dok je koža vrata ispod omče bleda. Prisutna je
kongestija unutrašnjih organa, krv je tamna i tečna. Mogu da budu izražene petehijalne
62
hemoragije na pleuri i perikardijumu. Na plućima može postojati akutni emfizem, sa ili

bez krvarenja u plućima.
Spoljašnji obdukcioni nalaz na vratu zavisi od vrste omče, stepena stezanja vrata i
dužine vremena delovanja. Obično je prisutan jedan trag stezanja, a mnogo je
upadljiviji ukoliko je omča od čvrstog materijala kao što je grub konopac, električni
kabl ili žica. Širina traga može da prevari, jer ivica marame ili šala, ili istegnute najlon
čarape može da ostavi uzan trag na koži. Duž traga stezanja može da postoji jedan ili
dva uska hiperemična ruba što je dragocen nalaz jer predstavlja apsolutnu vitalnu
reakciju.
Unutrašnji obdukcioni nalaz na vratu otkriva se specijalnom obdukcijom vrata. U

visini traga stezanja se na potkožnom i mišićnom tkivom mogu naći površna krvarenja,
a ozbiljnije povrede unutrašnjih struktura su ređe. Podjezična kost ili štitasta
hrskavica mogu da budu prelomljene u zavisnosti od visine i jačine stezanja omče.
Zadavljenje je po pravilu ubilačko. Moguća su i zadesna ili samoubilačka zadavljenja,

ali izuzetno retko.
Ubilačko zadavljenje podrazumeva iznenadno prebacivanje omče oko vrata žrtve,

ukrštanje slobodnih krajeva i zatezanje koje je najčešće sa leđa. Omča može biti
jednostruka ili višestruka, a takođe obmotana jednom ili više puta. Sa tragom na vratu,
mogu biti udružene i druge vrste mehaničkih povreda, tragovi odbrane, silovanja itd.
Samoubilačko zadavljenje je retko. U tom slučaju se omča sazeže pomoću nekog

čvrstog predmeta (drvo, šipka, varjača) kao čekrk. Dokazivanje ovakvog samoubistva
uglavnom ide u pravcu okolnosti slučaja, pošto je nalaz nespecifičan.
Zadesne smrti zadavljenjem su takođe retke. Uglavnom su razlog šalovi i marame

obmotane oko vrata koje su se zakačile i zadavile osobu (igračica Isidora Dankan).
Zadavljenja novorođenčadi su uglavnom slučajevi čedomorstva. Novorođenče može

biti zadavljeno i sopstvenom pupčanom vrpcom kada je vrlo važno razlikovati zades
od namernog zadavljenja od strane majke (u slučaju neželjene trudnoće itd).
19. Zagušenje (Strangulatio manualis)
Smrt zagušenjem je uvek ubilačka. To je jedini oblik smrti gde mehanizam usmrćenja
isključuje samoubistvo ili zadesnu smrt.
Smrt kod zagušenja može da nastane na jedan od sledećih načina:
• Sprečavanjem protoka vazduha (akutna hipoksična smrt)

• Akutnog refleksnog zastoja srca (neurogenog porekla)
• Cerebralne hipoksije ili anoksije zbog kompresije krvnih sudova vrata
63
Smatra se da je zagušenje posledica kombinacije navedenih načina. Intenzivno

stezanje vrata šakama mora trajati najmanje 2 do 4 minuta da bi dovelo do
hipoksične smrti. Stezanje vrata koje traje do pola minuta proizvodi samo kongestivne
promene.
Opšti obdukcioni nalaz je u vidu nespecifičnihdobro izraženih asfiksičnih promena.

Dakle, upadljivo modra boja lica i usana, otečeni kapci sa prepunjenim krvnih sudovima
i petehijama konjuktiva.
Spoljašnji obdukcioni nalaz na vratu zavisi od međusobnog položaja napadača i žrtve,

korišćenja obe ili jedne ruke, fizičke snage i napadača žrtve itd. Na koži se vide krvni
podlivi, nagnječine, oguljotine ili ogrebotine. Oguljotine, posebno crtaste ili
prugaste, potiču od noktiju napadača, ali i žrtve ako pokuša da otkloni napad. Zbog
ovoga je veoma važno da se odrežu nokti žrtvi prilikom obdukcije i da se pregleda
sadržaj ispod njih, a ukoliko je moguće to isto treba pregledati i kod napadača u cilju
identifikacije napadača (DNK analiza).
Unutrašnji obdukcioni nalaz na vratu se otkriva specijalnom obdukcionom tehnikom

vrata. Krvni podlivi u potkožnom tkivu i mišićima su obično dobro izraženi bez obzira
na postojanje spoljašnjih povreda. Pojedinačni ili grupni hematomi se mogu naći u
dubljim slojevima kože, fascija vrata, omotačima i tkivu mišića, ispod kapsule i unutar
štitaste žlezde. Frakture podjezične kosti i štitaste hrskavice često se nalaze kod
zagušenja odraslih osoba. Češće su kod odraslih osoba zbog kalcifikacije hrskavica.
Kod nadživljavanja zagušenja, najteža komplikacija jeste edem larinksa i glotisa koja
dovodi do naknadne opstrukcije disajnih puteva sa smrtnim ishodom. Neurološke
sekvele takođe mogu biti prisutne kod produžene hipoksije mozga.
Kao što je već istaknuto, zagušenje je uvek ubilačko. Fizička snaga napadača uvek
prevazilazi snagu žrtve i veoma često je prisutan element iznenadnog napada. Dešava
se obično u slučajevima silovanja, ili za vreme i posle pljačkanja i razbojništva.
Poseban entitet predstavlja stezanje vrata kod borilačkih veština. U žargonu to se zove
kragna, kada napadač sa leđa lakatnim pregibom steže vrat žrtve. Ovakve zahvate
mogu primenjati predstavnici policije i vojske kada žele da onemoguće napadača.
Postoje dve tehnike: choke holder i carotid sleeper. U prvoj tehnici se zatvaraju disajni
putevi, a u drugoj se komprimuju arterije, a u oba slučaja dolazi do kratkotrajnog
gubitka svesti. Naravno, smrtni ishod nikada nije isključen i zavisi od stručnosti lica koje
izvodi stezanje vrata i opšteg stanja lica koje treba onesposobiti.
64
TIP ASFIKSIJE NAJČEŠĆE LATINSKI NAZIV PETEHIJALNA

POREKLO KRVARENJA
Zapušenje nosa Sufokativno Ubilačko ili Occlusio nasi et oris Odsutna

i usta zadesno
Zapušenje Sufokativno Zadesno Obturatio Odsutna

grkljana i grla pharinolaryngis
Zapušenje Sufokativno Zadesno Obturatio Retko prisutna

dušnika tracheobronchiorum
Vešanje Strangulaciono Samoubilačko Suspensio Prisutna
Zadavljenje Strangulaciono Ubilačko Strangulatio funalis Izražena
Zagušenje Strangulaciono Ubilačko Strangulatio Izražena

manualis
Pritisak na
grudni koš i Strangulaciono Zadesno Compressio thoracis Izražena
trbuh
20. Karakteristike povređivanja u saobraćajnim nesrećama?
Najčešći i najvažniji uzrok nasilnog oštećenja zdravlja u svetu, a i kod nas, je saobraćajni
traumatizam. Posledice mogu biti gubitak života, povrede praćene invaliditetom i
teškim oštećenjima radne sposobnosti, kao i ogromne materijalne štete. Činioci koji
dovode do nastanka saobraćajnih nesreća su sledeći:
• Čovek koji u saobraćaju učestvuje kao pešak, vozač i putnik u vozilu. Ljudski
faktori u tom smislu su alkoholisanost, neukost, neiskustvo, nepoštovanje
saobraćajnih propisa, razna fiziološka i patološka stanja.
• Vozilo može biti tehnički neispravno.
• Put može biti lošeg kvaliteta, signalizacije, oštećenja, vlažnosti itd.
• Sredina podrazumeva loše atmosferske uslove poput magle, leda i dr.
65
Karakteristike saobraćajnog traumatizma su:
• Politraumatizam
• Polimorfizam i multiplicitet
• Polifazičnost povređivanja
• Disproporcija spoljašnjih i unutrašnjih povreda
Politraumatizam podrazumeva istovremeno povređivanje dva ili više (sistema) organa

od kojih najmanje jedan ugrožava život.
Multiplicitet se odlikuje brojnošću kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih povreda, a

polimorfizam je vezan za učešće različitih spoljašnjih faktora u nastanku saobraćajne
traume, odnosno prosustvom povreda nastalih različitim dejstvenim principima.
Polifazičnost povređivanja označava da se proces povređivanja odigrava kroz

nekoliko nadovezujućih faza, pri čemu je od velikog značaja da li povrede nastaju
unutar vozila ili van njega.
Disproporcija između spoljašnjih i unutrašnjih povreda je jedna od najvažnijih

karakteristika saobraćajnog traumatizma. Naizgled blago izražene razderine mogu
sakrivati ozbiljne i životno ugrožavajuće rupture unutrašnjih organa.
21. Mehanizam povređivanja kod pešaka?
Povređivanje pešaka od strane motornih vozila odigrava se kroz nekoliko faza koje su
uslovljene načinom udara (čeoni, bočni, kombinovani), vrstom vozila i visinom težišta
tela pešaka. U svim fazama povređivanja, povrede nastaju ili direktnim dejstvom sile
na određene delove tela ili na indirektan način, najčešće dejstvom udruženih sila
akceleracije, hiperrefleksije, hiperekstenzije itd.
Ako je pešak koji nalazi u nekom od uspravnih položaja udaren prednjim delom
putničkog automobila (tzv. čeoni udar), faze povređivanja mogu biti:
• Udar (primarni kontakt) pešaka

• Nabacivanje pešaka na vozilo
• Odbacivanje tela, pad i udar o podlogu
• Klizanje (suljanje) po podlozi ili prevrtanje (tumbanje)
• Pregaženje
Udar predstavlja primarni kontakt između najisturenijeg dela automobila (obično je to

branik) i potkolenica pešaka, kada nastaju primarne povrede lokalizovane na mestu
dejstva automobila. Povrede su često u vidu poprečnih trakastih oguljotina, krvnih
podliva i nagnječina, kao i prelomi potkolenica (bumper prelomi) u visini branika.
66
Posebna vrsta povrede donjih udova je avulzija, odnosno odljubljenje kože i

potkožnog mekog tkiva od fascija mišića (decollement traumatique), čime se formira
prostor u vidu džepa ispunjen krvlju i masnim tkivom. Kod smrtno nastradalih
pešaka u saobraćajnim nesrećama radi se specijalna obdukcija u saobraćajnom
traumatizmu i tada se akcenat stavlja na potkolenice i traumatski dekolman.
Nabacivanje nastaje nakon ostvarenog primarnog kontakta i označava pad tela na

prednje i gornje delove putničkog vozila (prednji poklopac, vetrobransko staklo, krov
vozila) kada nastaju sekundarne povrede. U ovoj fazi nastaju indirektne povrede po
tipu hiperekstenzije na vratnom delu kičmenog stuba, aorti, crevima itd.
Odbacivanje i udar o podlogu: Nakon što je telo pešaka nabačeno na automobil, ono
biva jedno vreme nošeno na njemu, a potom se u trećoj fazi odbacuje i udara u tlo. U
toku padanja mogu nastati hiperekstenzione povrede, a zatim povrede direktnim
kontaktom tela i podloge.
Klizanje (suljanje) i prevrtanje (tumbanje) su poslednja faza nastanka povreda, kada

telo klizi po podlozi na koju je palo. Nastaju oguljotine i kontuzije karakterističnog
izgleda – crtaste, istog pravca pružanja, slivene i na većoj površini.
Pregaženje je faza do koje može i ne mora doći. Pregaženo telo zadobija povredu u
vidu ogljotine i nagnječine sa šarom pneumatika automobila. U dubini tela nastaju
ozbiljne povrede po tipu preloma kosti, ruptura i nagnječenja organa itd. Ukoliko je
pešak ležao, a zatim pregažen neće postojati prve 4 faze povređivanja.
Specifičnosti su udar tela bočnim ili zadnjim delovima automobila, kao i kod udara
pešaka sandučastim i velikim vozilima (kombi, džip, autobus) kada pojedine faze
povređivanja izostaju.
22. Mehanizam povređivanja vozača i putnika u saobraćajnim nesrećama?
Povređivanje vozača i putnika u putničkim automobilima može nastati prilikom:
• Sudara sa drugim vozilom ili udarom vozila u čvrstu prepreku

• Udarom u zadnju stranu vozila
• Udarom vozila u bočnu stranu
• Prilikom prevrtanja vozila
• Usled ispadanja iz vozila
Kod direktnih čeonih sudara i naletanja, ponašanje tela vozača i putnika prolazi kroz
dve faze i ono je uslovljeno naglim zaustavljanjem vozila u veoma kratkom vremenu i
veoma kratkom rastojanju. Prva faza se naziva horizontalna deceleracija kada dolazi
do naglog zaustavljanja. U drugoj fazi dolazi do iznenadnog, naglog i prekomernog
zabacivanja glave, slično zamahu biča (whiplash injury), kada dolazi do indirektnog
povređivanja vratnih organa mehanizmom hiperekstenzije.
67
Kada je vozilo udareno u zadnju stranu, dinamika kretanja je obrnuta u odnosu na

čeoni sudar, tako da se glava i vrat povređuju u prvoj fazi, a zatim u drugoj dolazi do
nagnječenja tela u prednje delove automobila.
U slučaju prevrtanja povrede kod osoba iz vozila povrede su multiple i polimorfne, ali
nekarakteristične i posledica su kako navedenih mehanizama, tako i udara u delove
unutrašnjosti vozila.
Sigurnosni pojasevi i vazdušni jastuci su od najveće važnosti za sigurnost vozača i

putnika u saobraćajnom traumatizmu, međutim i sami mogu dovesti do
karakterističnog povređivanja jednom kada do nesreće dođe. Tako zbog sigurnosnog
pojasa može doći do nagnječenja, pa čak i rupture unutrašnjih organa. Vazdušni jastuci
sprečavaju frontalni udar glave u volan i tablu, ali takođe mogu povrediti masiv lica, ili
dovesti do asfiksije nižih osoba i dece.
23. Sudskomedicinsko veštačenje u saobraćajnim nesrećama?
Povrede nastale u saobraćajnim zadesima, kako one sa nesmrtnim tako i one sa

smrtnim ishodom, u najvećem broju slučajeva su predmet krivičnog razmatranja.
Sudskomedicinskim veštačenjem treba dati stručne odgovore:
• O mehanizmu povređivanja
• O mestu sedenja osoba u vozilu
• O načinu povređivanja pešaka
• O načinu povređivanja bicikliste/motocikliste
• O uticaju i prisutnosti zaštitnih sredstava (kacige, pojaseva)
• O eventualnom dejstvu psihoaktivnih supstanci, posebno alkohola
Mehanizam povređivanja u saobraćajnim nesrećama nalaže primenu posebnih tehnika

koje čine specijalnu obdukciju smrtno povređenih u saobraćajnim zadesima. Cilj ove
specijalne obdukcije je da se dijagnostikuju sve povrede koje mogu objasniti
mehanizam povređivanja, od primarnog kontakta pa nadalje. Važno je tačno
lokalizovati povredu, opisati njen oblik, veličinu, pravac pružanja i druge karakteristike.
Na osnovu obdukcijom konstatovanih povreda, poređenjem sa oštećenjima na vozilu
(brisotina u predelu branika, razbijeno prednje vetrobransko staklo, ulubljenje
poklopca motora) i tragovima na licu mesta (krv na kolovozu) u potpunosti se može
rekonstruisati mehanizam i svaka pojedinačna faza povređivanja.
68
24. Povrede vozača i suvozača?
Pogledati prethodno pitanje.
25. Karakteristike povređivanja padom sa visine?
Pad sa visine odigrava se po zakonima fizike i izveden je iz koncepta slobodnog pada

sa konstantnim ubrzanjem nastalim pod dejstvom sile zemljine teže. Nakon kontakta
tela sa podlogom dolazi do naglog zaustavljanja tela, te na organe deluje sila
deceleracije koja je odgovorna za povrede. Nastaju višestruki prelomi na raznim
mestima (politraumatizam). Dejstveni princip je u suštini tupina, odnosno udar tela o
statičku, široku, ravnu površinu.
Primarni udar o podlogu odnosno način udara, definisan je delom tela kojim je
ostvaren direktni primarni kontakt sa podlogom. Određen je orijentacijom tela
prilikom udara koja može biti vertikalna i horizontalna. Vertikalna orijentacija može
biti rostralna (udar glavom u podlogu) ili kaudalna (kada je primarni udar nogama).
Horizontalna orijentacija tela podrazumeva primarni udar prednjom, zadnjom ili
bočnom stranom tela. Prilikom primarnog udara može doći do transmisije sile kada
mogu nastati povrede i na udaljenim delovima tela.
Sekundarni pad na podlogu sledi nakon primarnog udara o podlogu kada i ostali
delovi tela kojima nije ostvaren primarni kontakt udaraju o podlogu. To se dešava kada
je primarni udar nogama, pa sekundarno glava udari o podlogu. Povrede su
neuporedivo blaže.
Faza rikošeta postoji kod padova sa veoma velikih visina i tada može doći do tzv.
odbacivanja – rikošeta tela sa mesta na kome je bio sekundarni pad.
Sve faze povređivanja odigravaju se u veoma kratkom vremenskom intervalu, tako

da su u odnosu na vreme nastanka sve povrede istih karakteristika, praktično, kao da
su nastale istovremeno. U tom smislu je veoma teško izdvojiti povrede nanesene
tupinom mehaničkog oruđa, a koje su nastale neposredno pre pada.
Najznačajniji faktori koji određuju prirodu i vrstu povreda koje će nastati usled pada
sa visine jesu:
• Visina sa koje telo pada (a samim tim i brzina kretanja tela)

• Masa tela
• Vrsta podloge
• Orijentacija tela pri udaru
• Osobine organa i tkiva
69
Sveukupno dejstvo ovih faktora dovodi do povređivanja usled direktnog dejstva sile
(prilikom direktnog udara određenih delova tela o podlogu), kao i indirektnog dejstva
sile (zbog transmisije sile na delove tela).
Visina sa koje telo pada i masa tela direktno utiču na silu koju telo ima pri udaru o
podlogu (Ek = m x g x h). To znači što je veća visina sa koje telo pada veća je i brzina
koju telo postiže tokom pada (V2 = 2 x g x h). Brzina koju će telo postići tokom samog
pada određuje brzinom kojom će telo udariti u podlogu. Primera radi, pri padu sa
visine od 5 m, brzina u trenutku kontakta sa podlogom je oko 36 km/h. Ako se
pretpostavi da je standardna visina po spratovima od 3-4 m, to bi značilo da telo
prilikom pada sa visine između prvog i drugog sprata dostiže navedenu brzinu.
Maksimalna brzina u Zemljinoj atmosferi postiže se pri padu sa 32. sprata. Pad na
čvrstu podlogu sa nivoa 8. sprata (visina preko 20 metara) predstavlja graničnu
vrednost iznad koje je preživljavanje nemoguće.
Vrsta podloge određena je sposobnošću deformacije podloge i predstavlja

sposobnost amortizacije udara, odnosno količinu energije koju podloga može da
apsorbuje prilikom udara. Kod statične podloge (asfalt, pločnik, kamen) ta sposobnost
je minimalna. Voda ima najveću sposobnost deformacije, zbog čega je mogućnost
nastanka povrede manja.
Orijentacija tela predstavlja način primarnog udara tela o podlogu. Vrste orijentacija
tela su prethodno objašnjene u delu o načinu primarnog udara o podlogu. Brzina koju
telo postiže je najveća u vertikalnom položaju (kod horizontalnog veća je površina koja
pruža otpor strujanju vazduha).
Osobina tkiva i organa odnosno elastičnost i viskoznost uzrok su manje ekstenzivnih

povreda kod dece i mlađih osoba u odnosu na starije osobe.
U sudskomedicinskoj praksi povređivanje usled pada sa visine se može podeliti na tri

grupe:
• Padovi sa malih visina – do 7 metara

• Padovi sa velikih visina – od 7 do 30 metara
• Padovi sa veoma velikih visina – preko 30 metara
Svaka od navedenih grupa nosi određene karakteristike povređivanja, odnosno

učestalost povređivanja određenih regiona tela.
Zadatak sudske medicine jeste da se pored uzroka smrti, utvrdi mehanizam

povređivanja, odnosno, da li je povređivanje nastalo usled pada, da li su nastale
zaživotno, da li postoje povrede različite starosti itd.
Nažalost, retko je moguće utvrditi da li je pad nastao kao zades, ubistvo ili
samoubistvo. Naravno, u odnosu na mesto skoka i mesta udara može se pretpostaviti
70
da li je osoba jednostavno pala, ili je skok usledio nakon zaleta. Smatra se da skok iz
zaleta predstavlja jasnu nameru da se izvrši samoubistvo, dok se skok iz stojećeg
mirnog položaja može uzeti kao slučaj zadesa ili eventualno ubistva.
26. Sudskomedicinsko veštačenje?
Veštačenje (Expertisis) predstavlja korišćenje stručnih znanja i iskustva različitih

naučnih disciplina u utvrđivanju i razjašnjenju činjenica koje su neophodne za
donošenje adekvatne sudske odluke.
Veštačenje se sastoji od proučavanja predmeta veštačenja i saopštenja veštačenja.

Saopštenje veštačenja se može obaviti neposredno u samom sudu, direktno u zapisnik
ili u pisanoj formi kada mora imati zaglavlje, nalaz i zaključak sa mišljenjem.
Zakonikom o krivičnom postupku je predviđeno da „ako u mišljenju veštaka ima

protivurečnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u tačnost datog mišljenja,
a ti nedostaci se ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se
mišljenje drugih veštaka ili će se preduzeti novo veštačenje sa drugim veštacima“.
Prema tome veštačenje može biti prvostepeno, drugostepeno i trećestepeno. Ova
veštačenja se imenuju hronološki i po nivou ekspertize. Dakle, po potrebi, nakon
prvostepenog veštačenja, za drugostepeno se uzima veštak sa većim nivoom
ekspertize, a za trećestepeno se angažuje sudskomedicinska institucija pri Medicinskim
fakultetima (tzv. superveštačenje).
27. Sudskomedicinski veštak?
Veštačenje obavlja veštak (expertus) – odnosno stručnjak za određenu naučnu oblast

koji ima posebna stručna znanja i veštine potrebne u postupku utvrđivanja istine. Po
našem Krivičnom zakoniku, sudskomedicinski veštak može biti svaki lekar (bilo opšte
medicine ili različitih specijalnosti).
Veštačenje može da obavlja lice koje ima sledeće podobnosti:
• Stručna podobnost – da poseduje odgovarajuća znanja i veštine

• Pravna podobnost – određena je Zakonom i može biti apsolutna (da veštak
nije pravosnažno osuđivan i krivičnim postupcima) i relativna (da se izbegne
svaka moguća pristrasnost veštaka)
• Zdravstvena podobnost – da poseduje adekvatno lekarsko uverenje
• Moralna podobnost – da poseduje visok stepen etičnosti i stručnog morala, te
da bude imun na različite političke, materijalne i druge pritiske
Krivičnim zakonikom se propisuje način određivanja veštačenja i veštaka. Svako

veštačenje se određuje pismenom naredbom organa koji vodi postupak. U naredbi će
se navesti u pogledu kojih činjenica se obavlja veštačenje i kome se poverava. Iz
citiranog teksta, tumačimo da veštačenje može odrediti i bilo koji drugi organ: radna
71
organizacija, organ starateljstva, osiguravajuća društva. Veštačenje dodatno može

zahtevati i lično stranka ili advokat kao primedbu na veštačenje koje je zahtevao sud
ili u žalbenom postupku.
Veštačenje može obaviti pojedinac ili grupa veštaka (komisija) ili određene institucije
koje se bave poslovima veštačenja. Sud može direktno odrediti jednog ili komisiju
veštaka bilo sa spiska stalnih sudskih veštaka ili stručnjake van spiska. Zakonom je
predviđeno da se veštačenje može poveriti i veštacima iz inostranstva, ako je to
potrebno i uslovi zahtevaju.
Svaki veštak je dužan da se odazove naredbi suda za veštačenje, a ako prihvati

veštačenje (može ga odbiti ukoliko se ne smatra dovoljno stručnim) mora dati svoje
veštačenje stručno i nepristrasno u određenom roku.
Tačno veštačenje podrazumeva da su zaključci i mišljenje u skladu sa izvedenim

nalazom i da u izveštaju nema protivurečnosti.
Netačno veštačenje može biti:
• Lažno – koje je svesno i namerno netačno, što je predmet krivičnog postupka

• Pogrešno – koje je nenamerno loše urađeno, najčešće zbog brzopletosti,
površnosti, nedovoljne stručnosti i/ili iskustva veštaka
U toku obavljanja sudskomedicinskog veštačenja, lekar je po prirodi dužnosti razrešen

obaveze čuvanja lekarske tajne, naravno samo prema nadležnim licima Suda.
Prilikom veštačenja, lekar ima određena prava: da se upozna sa celim predmetom, da

traži dodatna razjašnjenja, ispitivanja, izvođenje dokaza, da koristi stručnu literaturu, te
da na glavnom pretresu postavlja pitanja. Na kraju, za svoje veštačenje lekar ima pravo
na finansijsku nadoknadu.
28. Veštačenje telesnih povreda i pregled povređenih i okrivljenih?
Narušavanje života ili telesnog integriteta čoveka delovanjem drugog lica predstavlja
krivično delo i kao takvo podleže kazni. Krivično delo u vezi sa telesnim povređivanjem
postoji samo ako je postojanje povrede ili narušenje zdravlja nesporno.
U cilju objektivne procene krivičnopravne odgovornosti, za određivanje stepena

narušenja zdravlja ili telesnog povređivanja izvršeno je usaglašavanje medicinskih
obeležja povreda sa kriterijumima koje je Zakon dao kao kategorije telesnih povreda
(laka i teška telesna povreda).
72
29. Kvalifikacija telesnih povreda: laka telesna povreda?
Kvalifikacija telesnih povreda predstavlja usaglašavanje medicinskih obeležja povreda

sa Zakonom datim kriterijumima i podrazumeva utvrđivanje težine povrede na osnovu
stepena oštećenja tela ili zdravlja, prouzrokovanog povredom kako lokalno, tako i
opštom reakcijom organizma.
Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoji:
• Teška telesna povreda

• Laka telesna povreda
Kvalifikacije telesnih povreda treba razlikovati od kliničke procene težine povreda.

Prilikom ocene telesne težine povreda lekar koji vrši kvalifikaciju neće uzimati u obzir
da li je povreda nastala iz umišljaja ili nehata. Krivično-pravnu kvalifikaciju telesne
povrede kao krivičnog dela vrši sud na osnovu svih prikupljenih dokaza, dok je
medicinsko veštačenje samo jedno od većeg broja dokaznih sredstava u cilju
donošenja presude za izvršeno delo.
Osnovni principi kvalifikacije povreda:
• Povreda se kvalifikuje na osnovu stepena oštećenja tela i zdravlja koje ona

prouzrokuje u momentu nanošenja. Pravilo je da izvršena lekarska intervencija
ne sme da utiče na kvalifikaciju povrede.
• Ukoliko postoji više povreda kvalifikuje se svaka povreda ponaosob, a zatim se
procenjuje i kvalifikuje njihovo ukupno dejstvo.
• Priroda povrede (karakter povreda) mora da ima iste efekte kod svih ljudi, bez
obzira na lična svojstva. Klasičan primer je pucanje moždane aneurizme posle
šamara. Šamar se tretira kao laka telesna povreda, a lično svojstvo organizma
jeste prisustvo aneurizme za koju napadač ne može da odgovara (osim ako za
istu nije znao od ranije!). Prema tome, lična svojstva organizma ne ulaze u
kvalifikaciju povreda.
• Nastala krajnja, biološka posledica mora da bude izazvana povredom, odnosno
mora da postoji direktna uzročna veza između povrede (povređivanja) i nastalih
posledica (ili komplikacija). Npr. trombna embolija je u direktnoj vezi sa
prelomom butne kosti zadobijene u saobraćajnom traumatizmu, samo ako
postoji vremenski kontinuitet između ta dva događaja i ako ta osoba nije
bolovala od drugih stanja koja mogu uzrokovati poremećaje zgrušavanja krvi.
73
Uopšteno gledano, elementi za kvalifikaciju telesnih povreda proizilaze iz KZ su:
• Opasnost po život
• Važnost dela tela koji je povređen
• Stepen oštećenja tela ili zdravlja i njegov uticaj na ceo organizam
• Trajanje ustanovljenog oštećenja
Laka telesna povreda
„Ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se zatvorom do jedne
godine.“
„Ako je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom
podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom
do tri godine.“
Za laku telesnu povredu je značajno da:
• Nema ni teorijske opasnosti po život

• Postoji oštećenje manje važnog dela tela (lako i u kratkom vremenu) koje ne
ostavlja nikakvu posledicu
• Nesposobnost za rad je kratkotrajna ili ne postoji
• Povreda ne dovodi ni do kakve estetske izmenjenosti
30. Teška telesna povreda?
„Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši, kazniće se zatvorom od
šest meseci do pet godina“
„Ko drugog telesno povredi ili mu naruši zdravlje tako da je usled toga doveden u
opasnost život povređenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oslabljen koji važan
deo njegovog tela ili koji važan organ ili je prouzrokovana trajna nesposobnost za rad
povređenog ili trajno i teško narušavanje njegovog zdravlja ili unakaženost, kazniće se
zatvorom od jedne do deset godina.
„Ako povređeni umre usled povreda iz st. 1. i 2. ovog člana, učinilac će se kazniti
zatvorom od jedne do dvanaest godina.“
U navedenom članu Zakona mogu se definisati kriterijumi za kvalifikaciju teške telesne

povrede:
• Opasnost po život koja može biti konkretna (realna) kada je, bez adekvatne
intervencije, smrtni ishod očekivan; ili apstraktna (teorijska) kada u većini
slučajeva povreda ne dovodi do smrti, ali ta mogućnost ipak postoji.
74
• Važnost dela tela ili organa procenjuje se na osnovu funkcije koju ima u
organizmu, a trajnost postoji kada je sigurno da je potpuna restitucija funkcije
nemoguća.
• Nesposobnost za rad
• Postojanje unakaženosti, odnosno trajne estetske promene vidljivih delova tela
Dalje, teške telesne povrede delimo na obične i kvalifikovane:
Obična teška telesna povreda:
• Postoji teorijska opasnost po život

• Postoje trajne posledice na manje važnom delu tela i manje važnom organu
Ili:
• Postoje prolazni poremećaji na važnom delu tela ili važnom organu

• Postoji privremena nesposobnost za rad
• Može postojati estetska izmenjenost, ali bez elemenata unakaženosti
Kvalifikovana teška telesna povreda:
• Postoji konkretna opasnost po život

• Postoje trajne posledice na važnom delu tela ili važnom organu
• Postoji trajna nesposobnost za rad
• Postoji unakaženje
31. Načini i principi veštačenja telesnih povreda?
Načini i principi veštačenja telesnih povreda precizirani su Zakonom o krivičnom

postupku, dok su Krivičnim zakonikom precizirana krivična dela ugrožavanja sigurnosti
svakog čoveka i sankcije ukoliko do toga dođe.
Prema Zakonu o krivičnom postupku:
• Telesne povrede se veštače pregledom povređenog ili na osnovu medicinske

dokumentacije
• Veštak opisuje sve povrede i daje mišljenje o vrsti i težini svake pojedinačne
povrede i njihovom ukupnom dejstvu
Prema tome, Zakonom su jasno određeni zadaci veštaka:
• Neposredni, kompletni pregled povređenog ili analiza dostupne medicinske

dokumentacije
• Utvrđivanje postojanja povreda i obezbeđivanje trajnih dokaza
• Klasifikacija povreda kvalifikacija povreda
75
Klasifikacija povreda predstavlja podelu povreda u posebno definisane grupe na

osnovu utvrđenih kriterijuma. U velikom broju slučajeva iz dijagnoze vrste povrede
proizilazi i mehanizam nanošenja (npr. ubodina, šiljak je dejstveni princip).
U sudskoj medicini povrede se klasifikuju u 7 grupa: mehaničke, fizičke, asfiktičke,

hemijske, nutritivne, bakterijske i psihičke. Kao predmet veštačenja telesnih povreda,
najčešće su povrede iz grupe mehaničkih.
Nakon izvršene klasifikacije povreda, a prema zakonskoj regulativi, potrebno je izvršiti

i kvalifikaciju telesnih povreda.
32. Predmeti sudskomedicinskog veštačenja?
U predmete sudskomedicinskog veštačenja spada sve ono što sadrži medicinske

činjenice koje su u vezi sa predmetom sudskog postupka. To su:
• Žive osobe (telesne povrede, radna sposobnost, dokaz trudnoće, seksualni

delikt, sporno očinstvo, utvrđivanje identiteta, dokaz alkoholisanosti, procena
duševnog stanja, procena testatorske ili procesne sposobnosti)
• Leševi i njihovi delovi (sudskomedicinska obdukcija, spoljašnji pregled,
identifikacija leša, ekshumacija, utvrđivanje vremena smrti)
• Biološki tragovi (krv i produkti, sperma, dlake, telesne izlučevine, podnokatni
sadržaj, brisevi)
• Predmeti i povredna oruđa/oružja (vozila, odeća, oružje)
• Veštačenje po sudskim spisima (analiza medicinske dokumentacije)
Sudski postupak može biti krivični ili građansko-pravni (parnični) i oni su regulisani
„Krivičnim zakonikom“ odnosno „Zakonom o obligacionim odnosima“. Da bi se
građansko-pravni (parnični) sporovi ubrzali, donet je „Zakon o medijaciji“ da bi se
vansudskim poravnanjima ovi sporovi ubrzali, a time i troškovi sudskog spora smanjili.
U krivičnim postupcima potreba za sudskomedicinskim veštačenjem postoji u raznim

krivičnim delima, uglavnom onim protiv tela i dostojanstva ličnosti.
U parničnim sporovima, veštačenje se vrši za slučaj nastale materijalne ili neimovinske

štete, utvrđivanja testatorne sposobnosti i spornog očinstva, a oštećena osoba je uvek
u ulozi tužioca.
76
Neimovinska šteta predstavlja povredu određenih prava, zbog kojih neka osoba trpi
štetu u vidu:
• Pretrpljenog i budućeg straha

• Pretrpljenog i budućeg telesnog bola
• Pretrpljenog i budućeg duševnog bola
o Zbog umanjenja opšte životne ili radne sposobnosti
o Zbog naruženosti
o Zbog povreda ugleda, časti, slobode i prava ličnosti
o Zbog smrti bliskog lica
o Zbog naročito teškog invaliditeta bliske osobe
o Zbog izvršenog krivičnog dela iz grupe protiv dostojanstva ličnosti i
morala (uglavnom seksualni delikti)
Nakon veštačenja, nastala i utvrđena nematerijalna šteta se nadoknađuje novcem koji

u ovom slučaju ima ulogu satisfakcije za pretrpljene patnje.
33. Vrste i stepeni sudskomedicinskog veštačenja?
Već smo govorili o stepenu sudskomedicinskog veštačenja (prvostepeno, drugostepeno i

trećestepeno), pogledati prethodna pitanja.
Kod vrsta sudskomedicinskog veštačenja govoriti o podeli na tačno, lažno i pogrešno.
34. Nesavesno pružanje lekarske pomoći?
Krivično delo nesavesnog pružanja lekarske pomoći se najčešće spominje kada se

govori o krivičnoj odgovornosti lekara, a i najveći broj sudskih postupaka je u domenu
ovog člana. Posledica krivičnog dela nesavesnog lečenja je pogoršanje zdravstvenog
stanja ili smrt lica koje je već bilo bolesno, pri čemu su oni isključivo posledica lekarske
delatnosti, a ne same prirode bolesti.
Nesavesno lečenje je krivično delo kada:
• Lekar primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodobni način

lečenja (primena metoda koja su zastarela i napuštena, nedovoljno ispitana i
neproverena, nepriznata, eksperimentalna i slično)
• Lekar ne primeni odgovarajuće higijenske mere
• Lekar uopšte nesavesno postupa
Dakle, svaki rad lekara koji značajno odstupa od opšteprihvaćenih principa

medicinske nauke i prakse, koji je površan, nepotpun, rezultat grube nepažnje i koji je
doveo do pogoršanja zdravlja ili smrti.
77
35. Neukazivanje lekarske pomoći?
Obaveza lekara da ukaže hitnu medicinsku pomoć predstavlja njegovo saznanje da

određenom licu preti neposredna opasnost po život. Sasvim je svejedno da li je lekar
do tog saznanja došao neposredno ili preko drugog. Lekar mora pružiti pomoć i ne
može se braniti time da i da je reagovao, neposredna opasnost po život ne bi bila
otklonjena. Obavezna pružanja hitne medicinske pomoći odnosi se posebno na
ustanove koje imaju organizovanu službu (npr. Urgentni centar).
Zbog nedoumica koje izaziva ovako definisan član zakona, u zahtevu za SM veštačenje
elemenata neukazivanja lekarske pomoći, sve češće se traži objašnjenje „da li bi
blagovremena lekarska intervencija spasila život pacijentu“ što znači da lekar nije
„odbio da ukaže lekarsku pomoć licu kome je ona potrebna“ već pomoć nije pružio
zbog nedovoljne stručnosti, neiskustva ili nesnalaženja, pogrešno postavljene
dijagnoze itd.
36. Krivična odgovornost lekara?
Profesionalni rad lekara uključuje odgovornost koju lekar na sebe preuzima prilikom
vršenja različitih intervencija u cilju postavljanja dijagnoze i sprovođenja terapije.
Odnos lekara se može analizirati u odnosu na etičku, deontološku, materijalnu i
krivičnu odgovornost.
Krivična odgovornost lekara je regulisana krivičnim zakonikom i odnosi se na

slučajeve kada u profesionalnom radu lekara postoje elementi krivičnog dela. Naša
zemlja je odgovornost za stručni rad lekara kodifikovala kroz članove krivičnog
zakonika. Krivična dela čiji je potencijalni izvršilac lekar (i drugo medicinsko osoblje)
navode se u okviru poglavlja Krivična dela protiv zdravlja ljudi i čovekove sredine:
• Lišenje života iz samilosti

• Navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu
• Nedozvoljeni prekid trudnoće
• Neovlašćeno otkrivanje lekarske tajne
• Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije
• Prenošenje zarazne bolesti
• Prenošenje infekcije HIV-om
• Nesavesno pružanje lekarske pomoći
• Protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka
• Neukazivanje lekarske pomoći
• Nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo
Radnja krivičnog dela može da se vrši činjenjem ili nečinjenjem medicinskih

intervencija. Da bi učinilac krivičnih dela, shodno našem zakonu bio odgovoran, delo
treba da je učinjeno sa umišljajem ili iz nehata. Nehat može da bude:
78
• Svesni nehat (lekar smatra da do štetnih posledica neće doći)

• Nesvesni nehat (lekar nije bio svestan, a bio je dužan da zna – stručno
neznanje)
Lekar krivično odgovara kada zbog grube nepažnje prouzrokuje pogoršanje

zdravstvenog stanja ili smrt pacijenta, pri čemu štetna posledica mora biti isključivo
posledica lekarske delatnosti.
79
III grupa pitanja

1. Dijagnostika trovanja?
Patoforenzička dijagnostika trovanja zasniva se na četiri elementa:
• Naročite okolnosti slučaja

• Klinička slika
• Tanatološki nalaz
• Hemijsko-toksikološki nalaz
U najvećem broju slučajeva, ni jedan od ova četiri elementa samostalno nema

apsolutnu dokaznu vrednost. Dijagnoza nesmrtnih trovanja se zasniva na samo tri
elementa, bez tanatološkog nalaza.
Naročite okolnosti slučaja su bitne kada se radi o naprasnom ili sumnjivom umiranju
prividno zdravih osoba, naročito posle obroka. Sumnju na trovanje pobuđuju i neznate
smrti osoba koje su profesionalno izložene otrovima, zatim istovremeno umiranje više
osoba iz iste okoline ili otkrivanje sumnjivih predmeta u okolini pokojnika itd.
Klinička slika zavisi od vrste otrova. Uglavnom je atipična i obuhvata sledeće znake i
simptome: povraćanje, proliv, bolovi u trbuhu, grčevi, pospanost, halucinacije, komu i
slično. Ukoliko osoba neko vreme nadživljava trovanje i biva lečena u bolnici, vrlo je
bitno dobro vođena istorija bolesti sa navedenim simptomima i znacima trovanja jer
se sa dužinom vremena lečenja smanjuje mogućnost hemijsko-toksikološkog
utvrđivanja otrova i njegovih metabolita u biološkom materijalu.
Tanatološki nalaz može biti opšti: netipične lešne osobine i sistemske promene na
organima ili lokalni: povrede na koži i sluzokožama preko kojih se otrov apsorbovao.
Tanatološki nalaz može biti specifičan (koagulaciona nekroza i miris sirćeta kod
trovanja sirćetnom kiselinom) ili karakterističan (svetlo crvene mrtvačke mrlje kod
otrovanih ugljenmonoksidom). Kod najvećeg broja trovanja, nema posebnog nalaza.
Hemijsko-toksikološka analiza obuhvata detekciju, identifikaciju i kvantifikaciju

nekog otrova i/ili njegovih metabolita u određenom biološkom materijalu, kao i
tumačenje rezultata. Unutar opšte toksikološke analize radi se testiranje na grupu
otrova koji se najčešće sreću u praksi. Takva analiza zahteva veću količinu biološkog
materijala. Ciljana toksikološka analiza se radi u slučaju sumnje na određeni otrov i
mnogo je svrsishodnija, a uzorak materijala manji.
Otrovi u biološkom materijalu moraju prvo da se izdvoje iz biološkog matriksa, pa

da se dokažu i eventualno kvantifikuju primenom neke analitičke metode. Vrsta
analitičke metode koja će se primeniti zavisi od hemijskih osobina ispitivanog otrova:
80
• Preliminarni testovi (imunoenzimski testovi i tankoslojna hromatografija) jesu

tzv. skrining testovi ograničene senzitivnosti i specifičnosti. Nakon dobijenih
rezultata neophodno je upotrebiti potvrdne tehnike.
• Potvrdne tehnike su gasna i tečna hromatografija sa ili bez masene
spektrometrije. Gasna hromatografija sa masenom spektrometrijom predstavlja
zlatni standard u toksikologiji. Dobijeni maseni spektri jesu apsolutna potvrda
prisustva određene supstance/otrova u organizmu. Potom se vrši kvantifikacija
kada je moguće odrediti da li je doza određenog otrova bila toksična ili letalna.
Kod živih osoba se za analizu mogu uzeti krv, urin, povraćni sadržaj, kosa, nokti i likvor.
Kod mrtvih, u toku obdukcije je moguće na sve to uzeti i tečnost staklastog tela, žuč,
ali i isečke tkiva i organa. Kod ekshumiranih tela, za analizu treba uzeti zemlju ispod
tela/sanduka, delove pokojnikove mrtvačke opreme, kao i zemlju koja je udaljena od
mesta na kojem je telo sahranjeno (kontrolni uzorak).
Otrovi se dele prema agregatnom stanju, poreklu, hemijskoj strukturi, nameni i prema
efektima koje izazivaju. Takođe, patofiziološki ih možemo podeliti prema mestu
delovanja u organizmu, mehanizmu delovanja i stepenu otrovnosti. U forenzičkom
smislu uglavnom koristimo podelu na:
• Jetke otrove (substantia corrosiva s. caustica)

• Nadražajne otrove (substantia irritantia)
• Resorptivne otrove: parenhimne, krvne i nervne
2. Trovanje ugljenmonoksidom?
Ugljen monoksid (oxydum carbonicum s. carboxydum) jeste bezbojni i bezmirisni gas,

neznatno lakši od vazduha, koji nastaje pri nepotpunom sagorevanju ugljenika. Spada
u grupu resorptivnih, krvnih otrova sa sistemskim dejstvom.
Ugljen monoksid se vezuje za dvovalentno gvožđe hema, posebno hemoglobina i

deluje dvojako:
• Vezan za hemoglobin gradi jedinjenje koje se naziva karboksihemoglobin, a

koje ne učestvuje u prenosu kiseonika do ćelija. Afinitet CO za hemoglobin je
oko 200 puta veći od kiseonika tako da koncentracije i od 1% CO u vazduhu
mogu da budu fatalne i da smrt nastupi za nekoliko minuta.
• Prisutni CO pomera krivu disocijacije oksihemoglobina ulevo, tako da
otežava ispuštanje kiseonika iz oksihemoglobina pri nižem parcijalnom pritisku.
Ova dva mehanizma zajednički dovode do hipoksije i hipoksemije. Kiseonik ostaje

vezan za hemoglobin zbog čega je kod trovanja ugljenmonoksidom krv malinasto
svetlocrvena.
81
Klinička slika akutnog trovanja ugljenmonoksidom zavisi od koncentracije

karboksihemoglobina u krvi. Obično su koncentracije do 15% karboksihemoglobina
asimptomatske, od 15-20% se javlja pojasna glavobolja, a već na 40% znaci i simptomi
su izraženi u vidu povraćanja, muke, vrtoglavice, gubitka svesti i koordinacije. Nakon
60% prisutnog karboksihemoglobina javlja se agonalno disanje, koma, srčani zastoj i
smrt. Osetljivost organizma na trovanje CO je povećana kod dece i starijih od 65
godina.
Tanatološki nalaz je upečatljv sa mrtvačkim mrljama izrazito svetlocrvene boje, kao

i krv koja se nalazi unutar tkiva i organa. Drugi obdukcioni nalaz jesu znaci asfiksije.
Ostali nalaz je obično nespecifičan. Kod nadživljavanja trovanja može da se vidi i
nekroza globusa pallidusa i drugih sivih masa mozga. Ne treba zaboraviti da kod
trovanja u zatvorenim prostorima i požarima, temperatura prostorije može da dostigne
visoke vrednosti, pa ne treba zanemariti povrede izazvane termičkim efektom.
Poseban značaj imaju i nesmrtne koncentracije karboksihemoglobina kod

karbonifikovanih leševa, kada koncentracija od oko 10-20% predstavlja apsolutnu
vitalnu reakciju i to aspiraciju, što znači da je osoba bila živa kada je dospela u plamen.
Hemijsko-toksikološki nalaz podrazumeva određivanje koncentracije

karboksihemoglobina iz venske krvi i uvek se radi kod leševa iz plamena, svetlo crvenih
mrtvačkih mrlja, smrti u zatvorenom vozilu. Kod strastvenih pušača bazalna
koncentracija karboksihemoglobina kreće se od 5 do 10%. Karboksihemoglobin je
relativno otporan na putrefakciju i ne stvara se postmortalno.
Trovanja ugljenmonoksidom su najčešće zadesna ili samoubilačka po poreklu.

Samoubistvo se najčešće izvrši tako što se upali auto u zatvorenoj garaži ili se nekom
cevi iz auspuha sprovedu gasovi u kabinu auta. U tom slučaju moguće je da smrt
nastupi za manje od 10 minuta. Danas su relativno česta i hronična profesionalna
trovanja radnika u teškoj industriji. Treba dodati, u slučaju trovanja sličnim, ali mnogo
benignijim jedinjenjem - ugljendioksidom, smrtni ishod može nastupiti tek pri
koncentraciji CO2 većoj od 20%.
3. Otrovi i trovanja uopšte, uslovi trovanja?
Trovanje je hemijska povreda nastala dejstvom neke supstance – otrova, koja je iz

spoljašnje sredine uneta u telo i koja oštećuje zdravlje pre svega svojim hemijskim
dejstvom. Supstance koje ne deluju hemijski, nego mehanički ili nutritivno nisu otrovi.
Trovanja po kliničkom toku mogu biti perakutna, akutna, subakutna i hronična. Po

ishodu su smrtna i nesmrtna, sa ili bez trajnih posledica. Po poreklu su zadesna,
ubilačka ili samoubilačka.
82
Ukoliko se sumnja da je smrt nastupila usled trovanja, dalje obaveze su regulisane

Zakonikom o krivičnom postupku (član 140).
Toksikologija je nauka koja proučava štetnost delovanja hemijskih supstanci na

organizam i mehanizam tog delovanja. Klinička toksikologija se bavi dijagnostikom i
lečenjem otrovanih. Forenzička toksikologija predstavlja deo toksikologije koja se bavi
sudskomedicinskim aspektima trovanja uopšte.
Još je Paracelzus utvrdio princip da ni jedna hemijska supstanca nije apsolutno otrovna
(postoje samo relativno otrovne supstance), pri čemu svaka hemijska supstanca može
biti otrov pod određenim opštim i posebnim uslovima:
• Osobine hemijske supstance od kojih zavisi njena toksičnost, kao što su

afinitet vezivanja za ćelije i tkiva, agregatno stanje, rastvorljivost, koncentracija,
uneta količina, dužina ekspozicije.
• Način unošenja supstance u organizam (administracija)
• Individualna reaktivnost na neku supstancu (idiosinkratizam!)
Svaka hemijska supstanca, potencijalni otrov, prolazi kroz četiri poznate faze
farmakokinetike (ADME) i to su:
• Administracija (način unošenja: oralno, inhalatorno, intravenski...)

• Distribucija (način raznošenja po organizmu, prvi jetrin pasaž...)
• Metabolizam (biotransformacija u jetri, bubrezima, enzimski mehanizmi...)
• Ekskrecija (izlučivanje putem urina, žuči/fecesa)
4. Trovanje korozivima?
Korozivi su koncentrovane jake neorganske i organske kiseline i baze: kamena soda

(natrium hydroxydatum – NaOH), kristalna soda i ceđ (Na2CO3 i K2CO3), sumporna
kiselina (acidum sulfuricum – H2SO4), sona kiselina (acidum hydrochloricum – HCl),
azotna kiselina (acidum nitricum – HNO3), sirćetna kiselina (acidum acticum –
CH3COOH) i druge. Najčešće su to tečnosti intezivnog i karakterističnog mirisa koje se
u organizam unose pre svega oralno.
Ovi otrovi, korozivi, deluju pretežno lokalno, na taj način što kao jake baze i kiseline,
menjanju pH vrednosti, denaturišu proteine stvarajući izjedine – cauterisationes.
Postoje četiri stepena izjedina:
83
• I stepen: Edem i hiperemija kože i sluzokože

• II stepen: Predstavlja izumiranje i odvajanje epitela kože i sluzokože
• III stepen: Mrlina – kada dolazi do krvarenja i tromboze kapilara
• IV stepen: potpuna nekroza ispod epitela po dva tipa (u slučaju baza to je
kolikvaciona nekroza, u slučaju kiselina koagulaciona nekroza).
Kod izjedina su tkiva čvršća i različito prebojena (npr. mrkožuto kod trovanja azotnom
kiselinom, a tamnomrko kod trovanja sumpornom kiselinom). Vrlo retko neki od ovih
otrova imaju i dodatno resorptivno dejstvo: sirćetna i oksalna kiselina na primer.
Klinička slika: Dejstvo ovih otrvoja je uvek akutno, pre svega lokalno (na mestu dodira
sa kožom i sluzokožom unutrašnjih organa). Simptomi se javljaju odmah po unosu
otrova: jaki bolovi, povraćanje, hipersalivacija, otežan govor i gutanje, kolaps. Budući
da se unose oralno, zahvaćena je prvo sluzokoža usne duplje i gornjih delova
gastrointestinalnog trakta, te nastaju nekroze i erozivne promene na sluzokoži usne
duplje, jednjaka, želuca i eventualno creva. Otrov može da bude aspiriran, pa je tada
zahvaćena i sluzokoža gornjih disajnih puteva, ali i pluća, te se brzo razvija tzv.
aspiraciona bronhopneumonija. Naravno, moguće je i nastajanje perforacija,
izlivanje otrova u telesne duplje, medijastinitis, pleuritis, peritonitis. Ako je povređen
magistralni krvni sud, može da dođe i do iskrvarenja. Smrt nastupa trenutno usled šoka
ili odloženo usled komplikacija.
Tanatološki nalaz je specifičan. Obično se na koži oko usta, grudnog koša i ruku vide
hemijske opekotine koje nastaju zbog prelivanja otrova iz usne duplje. Vrlo lako se
prepoznaju znaci koagulacione ili kolikvacione nekroze. Obavezno se radi tzv.
specijalna obdukcija otrovanih jetkim otrovima koja se sastoji u tome da se
gastrointestinalni trakt prepariše u bloku, od jezika do završnog dela debelog creva i
prati lokalno dejstvo koroziva na sluzokožu digestivnog trakta. Lokalni pH se može
proveriti lakmus papirom, a u toku obdukcije se oseća karakterističan miris otrova.
Hemijsko-toksikološka ispitivanja se obično ne rade jer je tanatološki nalaz

nespecifičan.
Trovanja jetkim otrovima su najčešće samoubilačka ili zadesna. Ukoliko se radi u

zadesu, količina progutanog koroziva je vrlo mala, te je korozivno dejstvo supstance
najčešće do jednjaka ili želuca maksimalno. Kod samoubistva promene zahvataju
želudac, tanko crevo, a nekad i debelo crevo. U nekim slučajevima mogu se naći samo
izjedine želuca i creva, kada je NaOH u čvrstom stanju obmotan u papir, pa se gubi
kontakt sa gornjim partijama digestivnog trakta. Danas se u slobodnoj prodaji mogu
naći samo HCl i koncentrovana sirćetna kiselina – esencija.
84
5. Trovanje teškim metalima?
Jedinjenja teških metala se uglavnom uzimaju oralno, izlučuju se preko bubrega, a

kod hroničnog trovanja se talože u kostima. Spadaju u grupu nadražajnih otrova, sa
resorptivnim dejstvom.
Elementarna živa nije otrovna jer je potpuno nerastvorljiva kod oralnog uzimanja, ali
su živine pare i veći broj živinih jedinjenja vrlo otrovni. Najotrovnije jedinjenje žive jeste
živa-(II)-cijanid iz kojeg se pod dejstvom HCl u želucu oslobađa cijanid. Neka organska
jedinjenja žive jesu fungicidna sredstva i potencijalno su opasna. Od neorganskih
jedinjenja olova opasna su jedinjenja koja se koriste kao boje. Od organskih jednjenja
olova, opasna su ona koja se dodaju benzinu za putnička vozila. Talijum u organskim
jedinjenjima se može naći u pasti za depilaciju, dok se neorganski talijum koristi za
sredstva za deratizaciju.
Mehanizam dejstva je sličan, blokiraju se ćelijski enzimi vezivanjem teških metala za

sulf-hidrilne grupe. U kliničkoj slici dominiraju dijareja i kolike, a zatim oligurija i
hematurija, sve do akutne bubrežne insuficijencije. Kod hroničnih trovanja dominira
encefalopatija i polineuropatija, kao i promene na gingivama.
Kod trovanja olovom, karakteristično je povećanje koncentracije delta-

aminolevulinske kiseline u krvi, a u razmazu krvi se mogu naći bazofilno punktirani
eritrociti. Kod hroničnog trovanja olovom se razvija tzv. ludilo Alisinog šeširdžije.
Kod trovanja talijumom, karakterističan klinički znak je polineuropatija koja dovodi do

gubitka senzibiliteta na vrhovima prstiju. Kao i kod arsenika, razvija se hiperkeratoza
dlanova i tabana, alopecija i pojava poprečnih belih linija na noktima – Mesovih pruga.
Tanatološki nalaz nije specifičan, osim nalaza na gingivama i promene u digestivnom

traktu i bubrezima.
Hemijsko-toksikološkim analizama treba ove supstance tražiti u tkivu i sadržaju

želuca i creva, zatim u urinu, odnosno kod hroničnih trovanja u kostima, kosi i noktima.
Analizom segmenata kose i noktiju, može se odrediti vremenski tok trovanja (kada se
desilo i koliko je trajalo). Teški metali se mogu dokazati i u ekshumiranim leševima,
godinama posle smrti.
Trovanja teškim metalima su danas uglavnom hronična i to kao profesionalni i

industrijski zadesi.
85
6. Trovanje organofosfatima?
Organofosfati predstavljaju derivate fosforne kiseline. Prvu grupu čine vrlo otrovni
kao što su paration i sistiks, a drugu umereno toksični kao što su diazinon i diptereks,
dok treću grupu čine malo toksični organofosfati – malation i hlortion. Organofosfati
blokiraju enzim holinesterazu, tako da se izlučeni acetilholin nakuplja u sinapsama
vegetativnog i centralnog nervnog sistema, kao i u motornim pločama. Simptomi
trovanja nastupaju kada je oko 30% holinesteraze blokirano. Pošto su organofosfati
liposolubilni i isparljivi, oni deluju relativno brzo. Tako je jedan od najefikasnijih
bojnih otrova sarin upravo baziran na organofosfatnom dejstvu.
Toksično dejstvo organofosfata manifestuje se kao pojava mioze, salivacije, znojenja,

pojačane peristaltike, kolike i dijareja, a zatim i bronhospazma. U mišićima se javljaju
fascikulacije. Zbog inhibicije holinesteraze, efekti na CNS su u vidu konvulzija,
depresije disanja i nemira. Smrt nastaje usled respiratorne insuficijencije i paralize
dijafragme. Za lečenje se koristi atropin i oksimski preparati. Otrovanom se daje
atropin sve do pojave midrijaze i tahikardije. Oksimi otklanjaju fascikulacije i slabost
skeletne muskulature. Tanatološki nalaz je nespecifičan. Hemijsko-toksikološki se
može meriti aktivnost holinesteraze iz seruma. Poreklo smrti je uglavnom
profesionalni zades (poljoprivredni radnici), ređe samoubistva i još ređe ubistva.
7. Trovanje arsenom?
Postoji više jedinjenja arsena i skoro su sva otrovna. Najpoznatiji je beli arsenik
(arsenicum album). Neka od arsenovih jedinjenja upotrebljavala su se ranije kao lekovi.
Najpoznatiji je bio Faulerova voda (1% kalijum-arsenik) koja se koristila u lečenju
astme. Salvarzan (arsen-benzol) i arsfenamin, koristili su se u lečenju sifilisa. Danas, u
nekim onkološkim protokolima arsenik se koristi kao lek za postizanje remisije akutne
promijelocitne leukemije jer podstiče apoptozu malignih ćelija. Arsenik se koristi i u
homeopatskoj medicini.
Neorganska jedinjenja arsena mnogo su otrovnija od organskih. Beli arsenik je prah

bez ukusa i bez mirisa, pa može da se stavi u brašno, so ili šećer. Arsenik je najtoksičniji
kada se uzima oralno. Smrtna doza arsenika je manja od pola grama čiste supstance.
Arsenik inhibira Krebsov ciklus na najmanje dva mesta. Prvo, blokira piruvat-
dehidrogenazu, potom i smanjuje koncentraciju ATP u ćeliji. Takođe, arsenik je u stanju
da blokira još oko 200 drugih enzima u ćelijama. Arsenik inače sprečava konverziju
tiamina u tiamin-pirofosfat, pa su neki od simptoma hroničnog trofanja slični
hipovitaminozi B1.
Kod akutnog trovanja, prvi simptomi se javljaju nakon 30 minuta. Osoba oseća metalan
ukus, suvoću usta, disfagiju, povraćanje, muku, kolike i dijareju sa teškom
hipovolemijom i konvulzijama. Kod hroničnog trovanja nastaju kožne promene
86
(hiperkeratoze, alopecije, melanoze), a zatim i parestezije, kardiomiopatije,

polineuropatije itd. Jedan od poznatih znakova su Meseove linije – bele poprečne
prugice na noktima ruku.
Tanatološki nalaz nije specifičan, ali je karakterističan: hemoragični gastroenteritis,

hipovolemijski šok sa subendokardnim sufuzijama.
Hemijsko-toksikološkim analizama arsenik se traži u okviru jetre, bubrega, ali i u krvi,

kosi i noktima. Trovanja arsenikom su najčešće bila samoubilačka ili ubilačka. Danas su
vrlo retka.
8. Trovanje cijanidima?
Cijanovodonična kiselina (acydum hydrocyanicum – HCN) ili modra kiselina, ranije se

upotrebljavala kao rodenticid (sredstvo za ubijanje glodara) i u industriji. Ova
supstanca ima miris na gorki badem: u košticama koštunjavog voća (badem i kajsija)
vezana je za glikozide i daje im gorčinu. Čoveka može da ubije oko petsto miligrama
čistog cijanida.
Cijanovodonična kiselina se vezuje za trovalentno gvožđe u sastavu hema u

Varburgovom enzimu, što je protein disanja u mitohondrijama. Tako nastaje tkivna
anoksija.
Simptomi trovanja zavise od koncentracije kiseline. Kod perakutnog trovanja, smrt

nastaje za nekoliko minuta uz krike žrtve i grčenje muskulature. Kod akutnog trovanja,
prvo nastaje iritacija sluzokoža, glavobolja, povraćanje, ljutina u ustima, poremećaji
rada srca i disanja i posledična koma i smrt.
Obdukcioni nalaz nije specifičan, ali je karakterističan: mrtvačke mrlje su svetlo crvene
boje jer je kiseonik vezan za hemoglobin neiskorišćen. Pri otvaranju telesnih duplji
oseća se gorak miris na bademe. Prisutni su znaci asfiksije.
Hemijsko-toksikološki nalaz mora da bude vrlo brz jer cijanovodonik lako isparava.
Danas su trovanja cijanidima uglavnom industrijski zadesi. Izuzetno mogu biti

samoubilačka. Ciklon-B koji u dodiru sa vazduhom oslobađa cijanide korišćen je kao
sredstvo za masovna ubijanja u logorima tokom Drugog svetskog rata.
9. Trovanje biljnim i životinjskim otrovima?
Kod životinjskih otrova najčešće srećemo ubode insekata sa žaokom, a zatim i ubode
škorpiona, ujed zmija i dr.
Kod uboda insekata sa žaokom, najčešći su ubodi bumbara, stršljena, osa i pčela čiji
otrov u obliku malih peptida lizira membrane ćelija. Lokalno se primećuje edem i
eritem. Najteža komplikacija je anafilaksa kada zbog edema glotisa može da dođe do
87
asfiktične smrti. Nekada se dešavaju ubodi rojeva kada više stotina insekata napada
osobu. Čovek zbog velike količine otrova ulazi u stanje šoka i umire.
U našoj zemlji najopasnije zmije su šarka (Vipera berus) i poskok (Vipera ammodytes).
Otrovi koje zmija ubrizga ujedom uglavnom imaju neurotoksični ili prokolagulacioni
efekat. Na mestu ujeda se javljaju bol, otok i eritem, a kasnije i bule i nekroza.
Vremenom se razvijaju simptomi i znaci koji uključuju: povraćanje, vrtoglavicu,
glavobolju, hipertenziju, znojenje, hemolizu, komu i smrt. Usled drastične hemolize
može nastati akutna insuficijencija bubrega.
Tanatološki nalaz kod ujeda otrovnih životinja i uboda insekata, najbitniji je lokalni
nalaz na koži jer je obdukcioni nalaz na unutrašnjim organima nekarakterističan.
Hemijsko-toksikološka analiza se ne radi, a za adekvatnu dijagnostiku su od najveće
važnosti okolnosti slučaja.
Trovanje biljkama je dosta redak način (samo)ubistva i uglavnom se radi o zadesu.

Najjači biljni otrov je ricinus. Ricinus deluje tako što inhibiše sintezu proteina vezujući
se za ribozome. Simptomi trovanja su intravaskularna koagulacija, akutna
adrenokortikalna i renalna insuficijencija. Nekoliko semenki ricinusa uzete oralno može
biti smrtonosno.
Bunika, velebilje i tatula su najotrovnije bilje Evrope. Simptomi trovanja velebiljem

(Atropa belladona) jesu simptomi trovanja atropinom. Lijander je mediteranska biljka
koja raste i u našoj zemlji. Svi njeni delovi sadrže otrovnu supstancu, kardiotonični
glikozid koji ima slično dejstvo digitalisu.
Aflatoksin je otrov koji luči gljivica Aspergillus flavus i koja se razvija u vlažnoj sredini
silosa i skladišta, pa zagađuje žitarice, zrna i koštunjavo voće, a lancem ishrane i mleko
i mlečne proizvode. Hronično trovanje aflatoksinom je kancerogeno, a akutno trovanje
karakteriše insuficijenciju jetre, kao i hiperkoagulabilnost.
Egotizam je trovanje ergot-alkaloidima, otrovima koje luči ražena glavica. To su alfa-

adrenergički blokatori i izazivaju vazokonstrikciju. U medicini se dozirano primenjuju
kao uterotonici.
Od otrovnih pečuraka treba pomenuti Amanita muscaria i Amanita phalloides. Obe

izazivaju halucinacije, dezorijentisanost, mučninu, povraćanje, koleričnu dijareju.
Trovanje se može završiti smrtnim ishodom.
10. Trovanje lekovima?
Trovanja lekovima su najčešće zadesnog porekla ili su u vezi sa pokušajima

samoubistva. Nastaju zbog prekoračenja doze (akutno ili kumulativno) i treba ih
razlikovati od neželjenih efekata određenih lekova. Osobe koje se truju lekovima, vrlo
često ih kombinuju, ali se u principu malo zna o sinergističkim dejstvim lekova uzetih
88
od najrazličitijim kombinacijama i dozama. Kako su lekovi dizajnirani da ne nadražuju

želudac, lako prolaze kroz želudac i ne izazivaju povraćanje čak iako se uzme veća
količina lekova. Patofiziološki mehanizam umiranja je uglavnom srčani arest ili
depresija disanja. Tanatološki nalaz je u tom smislu nespecifičan: mnogokrvnost
organa, plućni edem, ponekad edem mozga, subserozne petehije, a specifičnih
promena praktično uopšte nema. Srećom, hemijsko-toksikološke analize su dostupne
i lako je dokazivati lekove i njihove metabolite u biološkom materijalu.
Analgetici:
• Salicilati: Povraćanje, proliv, glavobolje, aritmije, znojenje, hipotenzija,

konvulzije, krvarenja u sluzokožama. Toksična doza: 10-15 grama.
• Paracetamol: Nefritis, methemoglobinemija, hemoliza.
• Pirazolon: Toničko-klonički grčevi, cijanoza, poremećaj rada srca.
• Tramadol: depresija disanja, konvulzije, kasnije koma.
Psihotropni lekovi:
• Barbiturati: Depresija disanja, hipostatstka pneumonija, plavičaste mrtvačke

mrlje, produžena koma, prividna smrt.
• Fenotiazini: Parkinsonizam, vrtoglavica, pospanost, retencija urina, koma.
• Benzodiazepini: vrlo retka trovanja, široko terapijsko dejstvo.
Kardiotropni lekovi:
• Kardioglikozidi: Naprasna srčana smrt.

• Beta-blokatori: Bradikardija, pad minutnog volumena, hipotenzija.
Moguće je i trovanje insulinom kada je potrebno odredititi C-protein da bi se

razlikovao nivo endogenog i egzogenog insulina. Određuje se nivo glukoze u krvi, a
na koži se traže znaci uboda, posebno na trbuhu.
11. Psihičke povrede?
Psihička povreda (trauma psychicum) jeste oštećenje zdravlja nastalo usled naglog
kratkotrajnog, ali veoma snažnog i intenzivnog emocionalnog stresa, koji preko
različitih patofizioloških mehanizama ima štetno organsko dejstvo na telo.
Intenzivni emocionalni stres može pogoršati postojeću organsku bolest (najčešće

koronarsnu bolest srca, ali i hroničnu opstruktivnu bolest pluća i dr.)
89
Koncept adaptacionog sindroma (na stres) ima tri faze:
• Faza alarma
• Faza rezistencije
• Faza iscrpljenja
Jake emocije izazvane različitim uzrocima, sa jedne strane aktiviraju simpatički

vegetativni sistem, a sa druge osovinu hipotalamus – hipofiza – nadbubrežna žlezda.
U tim se slučajevima luče, sa jedne strane, adrenalin i noradrenalin, koji pripremaju
organizam za akciju, a sa druge kortizol koji mobiliše energiju (glukozu pre svega)
neophodnu za ovakvu akciju. Ova se reakcija manifestuje i različitim fizičkim
simptomima i znacima: ubrzano i produbljeno disanje, ubrzana srčana akcija, drhtanje,
bledilo itd.
U anglosaksonskoj literaturi definiše se tzv. ubistvo srčanim udarom („homicide by

heart attack“), za šta su predloženi sledeći kriterijumi:
• Priroda krivičnog dela u sklopu kojeg se javlja psihička povreda mora biti takva
da postoji ozbiljna pretnja bilo samoj žrtvi, bilo žrtvi bliskim osobama (pokušaj
ubistva), pri čemu može, ali ne mora da dođe do fizičkog povređivanja žrtve.
• Žrtva shvata situaciju kao neposrednu pretnju po ličnu bezbednost.
• Okolnosti slučaja dovode do jake emocionalne reakcije žrtve.
• Kolaps i smrt nastaju tokom izvršenja krivičnog dela ili u periodu u kojem još
uvek postoji emocionalni odgovor, odnosno sam stres i smrt žrtve moraju biti
u tzv. vremensko-prostornoj zavisnosti.
Sudskomedicinskom obdukcijom u ovakvim slučajevima treba isključiti druge uzroke

smrti i ustanoviti postojanje bolesti srca. U određenim slučajevima smrt može biti
odložena medicinskom intervencijom.
Dakle, psihička povreda nije isključivi uzrok smrti, nego je smrt posledica sudejstva
psihičkog stresa i prethodno postojećeg patološkog stanja organizma. Šire
posmatrano, može se reći da su u ovim slučajevima poremećaj rada srca i pogoršanje
postojeće bolesti srca uzrok smrti (causa mortis), a prethodno postojeće oboljenje srca
se smatra ličnim svojstvom.
Emocionalni stres (bes ili ljutnja, strah ili nemoć) koji je izazvao srčanu smrt, a nastao
je u sklopu samog fizičkog obračuna (tuča npr.) ili pretnjom tokom izvršenja nekog
krivičnog dela (pretnja žrtvi tokom razbojništva ili silovanja npr.) jeste faktor rizika, ali
i psihička povreda.
Na kraju, psihičke povrede treba razlikovati od psihičke reakcije na neku drugu

povredu (npr. depresija povređenog posle ranjavanja zbog pokušaja ubistva) i od
90
psihičkih posledica koje nastaju posle oštećenja zdravlja druge etiologije (npr.
razvijanje neuroze ili psihoze posle mehaničke povrede glave).
12. Sudskomedicinski značaj alkoholisanosti?
Etil alkohol – etanol (C2H5OH) je bezbojna lako zapaljiva tečnost karakterističnog

mirisa, specifične težine od 0,789. Dobija se alkoholnim vrenjem glukoze i fruktoze u
aneorobnim uslovima uz pomoć kvasca. Direktnom fermentacijom može se dobiti
koncentracija od 12-15%. Destilacijom primarne fermentacije se alkohol može
koncentrisati do 40-60%.
Najčešće se koriste alkoholna pića sledeće jačine:
• Svetlo i tamno pivo, jabukovača 3-6%

• Stono vino 9-12%
• Šeri, porto 17-21%
• Jaka alkoholna pića (žestine) 35-45%
Koncentracija koja je navedena na nalepnicama na većini pakovanja alkohola jeste

vrednost v/v to jest zapremina alkohola po zapremini datog pića, što je zbog manje
specifične težine alkohola od vode, različito od w/v koja je neophodna za
preračunavanje apsorbovanog alkohola. Na primer, 40% v/v viskija ima samo oko 32
grama alkohola na 100 mL.
Primena alkohola kao rastvarača i dezinficijensa rasprostranjena je u svakodnevnom

životu, u industriji i slično, ali je sa sudskomedicinskog aspekta mnogo značajnije
njegovo konzumiranje koje se praktično isključivo ostvaruje per os.
Koncentracija alkohola u telesnim tečnostima, prvenstveno u krvi, se izražava u

mg/100 mL ili u g/L odnosno promilima.
Endogeni alkohol nastaje u organizmu kao proizvod metabolizma organskih materija

i ne prelazi koncentraciju od 0,03‰. Svaku alkoholemiju veću od 0,03‰ treba
smatrati posledicom konzumiranja alkohola.
Resorpcija alkohola se odvija duž celog digestivnog trakta i to najmanje preko

sluzokože usta, zatim preko želuca i creva, posebno tankog creva. Brzina zavisi od:
• Prisustva hrane u želucu

• Koncentracije i vrste alkoholnog pića
• Oboljenja i stanja organizma
• Lekovi
Kriva alkoholemije prikazuje faze resorpcije i eliminacije alkohola iz krvi i predstavlja

rezultantu dva procesa koji se simultano odigravaju u organizmu. U prvoj fazi kriva ima
uzlazni smer, preovladava resorpcija. U daljem toku preovlađuje eliminacija, što
91
odgovara silaznom delu krive. Posle dostizanja maksimalne alkoholemije, proces

resorpcije se ne završava potpuno, već traje još izvesno vreme.
Ako je alkohol unet na potpuno prazan želudac, resorpcija se završava unutar sat
vremena. Nakon što kriva dostigne svoj vrh (maksimalna alkoholemija) sledi nagli pad
krive tzv. difuzioni pad kada jedna količina alkohola pređe iz krvi u tkiva. Ovaj pad nije
rezultat metabolizma, već preraspodele alkohola između krvi i tkiva. Najviše
alkohola mogu da apsorbuju tkiva koja su dobro vaskularizovana i sadrže visok
procenat vode, a najmanje masno tkivo i kosti.
Eliminacija alkohola se u najvećoj meri odvija u jetri (95%), a jedan deo se u

nepromenjenom obliku eliminiše preko izdahnutog vazduha, mokraće, znoja.
• Oksidacija u jetri, dejstvom alkoholne dehidrogenaze i katalaze. Alkohol se

preko acetilaldehida razgrađuje do CO2 i H2O. Različite osobe imaju različitu
brzinu razgradne alkohola, uglavnom oko 0,1‰ na sat.
• Eliminacija preko disajnih organa – isparavanjem.
• Eliminacija mokraćom je zaslužna za izbacivanje samo 2-3% alkohola.
• Ostale biološke tečnosti (pljuvačka, mleko, znoj i stolica).
Opadanje koncentracije alkohola u krvi u jedinici vremena u proseku iznosi oko

0,138‰ i zove se faktor beta - Widmarkov faktor. Ovaj fakor značajno varira kod
osoba i iznosi od 0,12 do 0,27‰. Uglavnom se kod viših stepena alkoholemije i sama
eliminacija ubrzava, kod zdravih osoba i do 0,30‰ na sat vremena.
Za preračunavanje alkoholemije u vreme izvršenja krivičnog dela potrebno je imati dva

uzorka krvi u razmaku od 30 ili 60 minuta. Potom treba proceniti beta faktor za datu
osobu. Potom se određuje primarna alkoholemija po formuli:
Cx = Ct + B x t
Cx – koncentracija alkohola u vreme izvršenja dela

Ct – koncentracija alkohola u vreme uzimanja krvi
T – proteklo vreme od događaja do uzimanja krvi
Preporučljivo je da se preračunavanje alkoholemije tempore criminis vrši samo u toku

prvih 6 sati eliminacije jer posle toga vrednost ovog dokaza opada.
Dejstvo alkohola na organizam su poznata. Alkohol deluje toksično na sve ćelije, bilo
direktnim dejstvo, bilo svojim metabolitima. Primarno dejstvo na CNS je uvek
inhibitorno (čak je i euforija rezultat inhibicije kortikalnih struktura). Ukratko u
najopštija dejstva obuhvatamo: euforiju, dezinhibicija, poremećaj koordinacije,
produžavanje reakcionog vremena, vazodilatacija, smanjenje lučenja ADH.
92
STADIJUM ALKOHOLEMIJA (‰) KLINIČKA SLIKA
Početne manifestacije Od 0,3 do 0,5 Euforija, raspoloženje
Pripito stanje Od 0,5 do 1 Slabije pamćenje, euforija, hrabrost,

slabost psihomotorike, ataksija i
nekontrolisani pokreti, smanjena
oštrina vida.
Lako pijanstvo Od 1 do 1,5 Još izraženija pripitost
Srednje pijanstvo Od 1,5 do 2 Redukcija viših nervnih funkcija,

dezorijentacija, nemogućnost
upravljanja motornim vozilima
Teško pijanstvo Od 2 do 3 Psihomotorna oduzetost, nejasan

govor, teturanje, duple slike, znaci
trovanja.
Prepitost Od 3 do 4 Opšta slika trovanja, somnolencija.
Smrtna doza Od 4 do 6 Smrtno trovanje, depresija centra

za disanje, edem mozga, koma i
smrt.
13. Utrvrđivanje alkoholisanosti na živima i leševima?
Postavljanje dijagnoze kod živih ljudi se vrši na osnovu:
• Kliničkog pregleda koji podrazumeva opis opšteg izgleda i ponašanja, te

pregled po sistemima organa i opšti neurološki pregled.
• Određivanje koncentracije alkohola u krvi i urinu, odnosno uzimanje uzorka
iz kubitalne vene u dva vremena uz dezinfekciju kože nealkoholnim
antiseptikom!
• Određivanje koncentracije alkohola u izdahnutom vazduhu (Drogerov aparat).
Prilikom postavljanja dijagnoze mora se precizno navesti vreme pregleda i uzimanje

uzorka, pri čemu uzorci moraju biti adekvatno obeleženi (ime, prezime, vreme
uzimanja za svaki uzorak, broj protokola i drugo).
Prilikom sudskomedicinske obdukcije koncentracija alkohola određuje se kod svih

umrlih osoba kod kojih nije postojao period nadživljavanja povrede duži od 24h.
Alkoholemija u leševa ima samo orijentacioni značaj (npr. koncentracija preko 2‰
samo ukazuje na zaživotno konzumiranje alkohola).
Prvenstveno se za analizu koristi krv iz butne vene i mokraća, a pored toga se mogu
koristiti i tečnost staklastog tela, likvor, biopsija mišića i dr.
93
Sudskomedicinska dijagnoza smrtnog trovanja alkoholom postavlja se na osnovu:
• Obdukcionog nalaza koji je nespecifičan. Miris leša i unutrašnjih organa na

alkohol, pomodrelo i podbulo lice, mnogokrvnost organa, edem mozga, edem
pluća. Isključivanje drugih uzroka smrti.
• Hemijsko-toksikološka analiza;
• Okolnosti slučaja i heteroanamnestički podaci;
• Postojeća medicinska dokumentacija.
14. Trovanje etil i metil alkoholom?
Metil alkohol (metanol – CH3OH) primenjuje se u industriji, a može se dobiti kao

nusproizvod falsifikovanjem alkoholnih pića. Prosečna toksična doza trovanja
metanolom je 5-10 mL, a letalna od 30-100 mL. To je veoma jak otrov koji se brzo
resorbuje iz digestivnog trakta. Pod dejstvom alkoholne dehidrogenaze nastaju
formaldehid i mravlja kiselina koji su odgovorni za tešku metaboličku acidozu, što
je osnovni toksični efekat. Za kompletnu eliminaciju metanola je potrebno oko 7 dana,
pa je u tom vremenu moguće uraditi hemijsko-toksikološke analize.
Klinička slika: bol u trbuhu, povraćanje, poremećaj vida, glavobolja, ređe dispnea,
dilatacija pupila, hiperemija očnog dna, edem retine, Kusmalovo disanje, konvulzije.
Terapija kod trovanja metanolom zasniva se na ublažavanju acidoze i upotrebi

etanola kao specifičnog antidota zbog kompeticije prema alkoholnoj dehidrogenazi.
Obdukcioni nalaz je nespecifičan, a dijagnoza se potvrđuje toksikološkom analizom.
Trovanje etanolom je prethodno opisano. Smrt nastupa usled edema mozga,

depresije disanja i kome. Terapija uključuje ispiranje želuca, kontrolu elektrolitnog i
acidobaznog disbalansa i primenu infuzionih rastvora.
15. Sudskomedicinski značaj alkoholizma?
Alkoholičari su osobe koje uživaju alkoholna pića, postajući polako zavisne od

alkohola, pri čemu ispoljavaju simptome i znake oštećenja fizičkog i psihičkog zdravlja.
Alkoholizam je najčešća bolest zavisnosti današnjice. Zavisnost je psihička i fizička sa
izraženim simptomima apstinencijalnog sindroma. Alkoholizam dovodi do ozbiljnih
telesnih oboljenja, otežava lečenje drugih hroničnih bolesti, pogubno utiče na
efikasnost i sigurnost na radu, bitno skraćuje životni vek.
Manifestacije alkoholizma uočavaju se na:
• Centralnom nervnom sistemu (edem, perivaskularna fibroza, atrofija kore

velikog mozga, kontuzije mozga, hronični subduralni hematom, centralna
pontina mijelinoza, Wernicke-Korsakoff sindrom)
94
• Jetri (alkoholna masna degeneracija, hepatitis, ciroza sa komplikacijama)

• Pankreasu (masna degeneracija, akutna hemoragijska nekroza, pankreatitis)
• Srcu (alkoholna kardiomiopatija)
• Organi za varenje (gastritis, ezofagitis, Mallory-Weiss sindrom i drugo)
Obdukcioni nalaz kod alkoholičara je karakterističan, ali ne i specifičan:
• Spoljašnji nalaz: pojačan kapilarni crtež na obrazima i nosu, pothranjenost ili

prekomerna uhranjenost, ožiljci, zapuštenost, stariji izgled itd.
• Unutrašnji nalaz: bilo koje od prethodno navedenih oboljenja.
Od biohemijskih markera tu je transferin sa smanjenom koncentracijom ugljenih

hidrata (CDT – Carbohydrate deficient transferrin), GGT (gama-glutamil transferaza)
i MCV (Mean Corpuscular Volume), hepatogram, alkoholemija, hipovitaminoze itd.
16. Dijagnostika smrti narkomana?
Narkomani najčešće umiru u stanu (svom ili tuđem) gde se skupljaju i drogiraju ili se
njhova tela nalaze na stepeništima, hodnicima, javnim toaletima, u kolima ili su
ostavljena ispred bolnice, čak i na ulici. Vrlo često se nalaze sa iglom u veni, priborom
za drogiranje. Jedini način da se postavi prava dijagnoza je sudskomedicinska
obdukcija sa hemijskotoksikološkom analizom.
Opšti obdukcioni nalaz je nespecifičan. Mrtvačke mrlje su uvek dobro izražene.

Treba tražiti tačkaste ubode, sveže ili stare. Mogu se naći i krvni podlivi, kruste, ožiljci
u predelu dostupnih venskih krvnih sudova. Postoji mnogokrvnost organa, posebno
jetre, pluća i mozga. Mikroskopskim pregledom, najviše promena se nalazi na plućima,
miokardu i jetri. Na plućima to su nalazi bronhopneumonije i talk granuloma. Na
srčanom mišiću to je kardiomiopatija i ishemijska bolest srca. U jetri to može biti
hepatitis, ciroza, talk granulomi i drugo. Za toksikološke analize se koriste sve biološke
tečnosti, iako se većina droga eliminiše preko urina.
Smrt zbog predoziranja heroinom je najčešći i široko poznat uzrok smrti narkomana.
U suštini smrt narkomana obuhvata:
• Sve smrti nastale zbog akutne intoksikacije drogom – predoziranje

• Sve smrti zbog oboljenja koja prate upotrebu droge (STDs, sepse, miokarditisi)
• Samoubilačke smrti narkomana i druge nasilne smrti pod uticajem droge
Svakako, uzrok smrti narkomana određuje se na osnovu sudskomedicinske obdukcije,

hemijskotoksikološke analize, poznavanja okolnosti slučaja, histološkog pregleda
ciljanih organa uz isključivanje drugih uzroka smrti.
U seksualno prenosive bolesti združene sa narkomanijom ubrajamo HIV/AIDS, kao i

hepatitise B i C. Sve tri bolesti mogu se preneti „u paketu“ deljenjem igle sa
95
inficiranom osobom. U tom smislu se mogu sprovodititi „harm reduction“ akcije kada
se, umesto targetiranja narkomanije kao fenomena, radi na smanjivanju štete od
konzumiranja droge deljenjem ličnog (sterilnog) pribora narkomanima radi suzbijanja
incidence novoinficiranih od ovih krvlju prenosivih bolesti.
17. Bolesti zavisnosti uopšte, droga i narkomanija?
Narkomanija je bolest zavisnosti i predstavlja nesavladivu želju za ponovljenim

uzimanjem opojnog sredstva. Opojno sredstvo je svaka supstanca prirodnog,
sintetskog ili polusintetskog porekla koja menja psihičko stanje. U našem jeziku se
koristi termin droga.
Narkoman je lice koje voljno, samostalno, uzima jednu ili više psihoaktivnih supstanci
u cilju promene svog psihičkog stanja, pri čemu je razvio psihičku i/ili fizičku zavisnost.
Kriterijumi za dijagnozu narkomanije su:
• Psihička zavisnost – koja se razvija kod svih oblika zloupotrebe droga i

predstavlja neodoljivu želju i mentalnu potrebu da se uzme droga da bi se
postigao određeni nivo zadovoljstva.
• Tolerancija – neophodnost povećanja količine droge da bi se postigao efekat
prethodno dobijen manjom dozom. Povećanje doze zbog nastanka tolerancije
može dostići toksični, pa čak i letalni nivo.
• Fizička zavisnost – adaptacija organizma na drogu, te razvijanje
apstinencijalnog sindroma po prestanku uzimanja određene supstance/droge.
Apstinencijalna kriza je psihoorganski sindrom, skup fizičkih i psihičkih simptoma i

znaka koji nastaju usled voljnog (ili prinudnog) prestanka uzimanja droge.
Apstinencijalni sindrom sam po sebi ne dovodi do smrti, ali je veoma neprijatan, bolan
i mučan, te zbog toga osobe često recidiviraju.
Podela droga prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji:
• Depresanti – droge koje izazivaju depresiju centralnog nervnog sistema,

dovode do umirenja i opijenosti. U ovu grupu spadaju narkotična sredstva i
opojne droge.
• Stimulansi – droge koje potkrepljuju, odnosno veštački stimulišu psihičku i
fizičku aktivnost. U ovu grupu spadaju supstance poput kofeina, amfetamina,
kokaina i slično.
• Psihodelici (halucinogeni) – droge koje dovode do menjanja psihičkih reakcija
izazivajući halucinacije, poremećaje mišljenja, opažanja i raspoloženja. U ovu
grupu spadaju sintetičke i polusintetičke droge tipa LSD, ekstazija itd.
Droge koje su u najčešćoj upotrebi:

96
Opijati su grupa psihotropnih supstanci tipa alkaloida iz sirovog opijuma, od kojih je

najvažniji morfijum. Morfijum je prototip narkotičnog i analgetičkog leka i još uvek je
neprevaziđeno sredstvo za smirenje najjačih bolova. Klasična farmakološka dejstva su
analgezija, depresija respiracije, suzbijanje kašlja, promena raspoloženja, sanjivost,
mioza. Depresorski efekti morfijuma mogu da se potenciraju upotrebom alkohola i
drugih supstanci koje se takođe metabolišu u jetri. Heroin je sintetisan iz morfijuma i
više puta je moćniji. Zbog acetilne grupe heroin brzo prolazi kroz hematoencefalnu
barijeru i brže i efektnije deluje na mozak. Čist heroin se koristi ušmrkavanjem ili
udisanjem dima, a najbrže intravenski. U krvi se detektuje kao morfijum, jer se brzo
deacetilizuje enzimskom reakcijom. Heroin se u prodaji skoro nikad ne nalazi čist, već
se meša sa talkom, laktozom, saharozom i drugim „belim prahovima“. Akutno trovanje
uključuje izraženu miozu (zenice kao čiode), respiratornu depresiju (cijanoza),
izostanak peristaltike, hipotenzija i koma. Antidot je nalokson, antagonista morfijuma.
Za odvikavanje se koristi analog morfijuma – metadon.
Kokain je takođe alkaloid koji važi za skupu drogu iz grupe stimulansa, danas u sve
široj upotrebi. Kokain se pokazao kao efikasno stimulantno sredstvo za izazivanje
dobrog raspoloženja, otklanjanje umora i bolju fizičku aktivnost. Stimulativni efekti su
posledica porasta neurotransmitera, prvenstveno dopamina u sinapsama. Kokain se
uzima uglavnom ušmrkavanjem praha, ređe udisanjem dima ili intravenskim
ubrizgavanjem vodenog rastvora, a dejstvo počinje brzo. Brzo se razvija tolerancija,
raste potreba za većim dozama da bi se ostvario efekat. Lokalno dejstvo kokaina se
ispoljava na sluzokoži nosa, ona je nadražena sa povremenim epistaksama. Kod
hroničnog uzimanja može da se razvije i nekroza hrskavice ili perforacija septuma.
Akutno trovanje se manifestuje kao panično ponašanje sa delirijumom,
hiperpireksijom i hipertenzijom. Može da nastanke kardiovaskularni kolaps, maligna
aritmija, epileptički napad i smrt zbog zastoja srca. Sva dejstva se pojačavaju uz
uzimanje alkohola.
Od ostalih droga u popularnoj upotrebi treba pomenuti:
• Amfetamin - ketamin
• Metamfetamini (Speed i MDMA – Ecstazy)
• Marihuana – tetrahidrokanabinol THC i hašiš
• Halucinogeni – LSD, fenilciklidin PCP itd.
97
18. Sudskomedicinska dijagnostika silovanja?
U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, u glavi Krivična dela protiv polne slobode,
pored ostalih inkriminisana su sledeća krivična dela:
• Silovanje (čl. 178)

• Obljuba nad nemoćnim licem (čl. 179)
• Obljuba nad detetom (čl. 180)
• Nedozvoljene polne radnje (čl. 182)
Prema domaćem zakonodavstvu, krivično delo silovanja sastoji se od dva elementa:

prinude i obljube (ili sa obljubom izjednačenim činom).
Prinuda može imati dva oblika: upotrebu sile i/ili pretnju da će se neposredno napasti
na život ili telo žrtve ili njemu/njoj bliskog lica. Pored toga, silom se smatra i primena
omamljujućih sredstava da bi se neko protiv svoje volje doveo u nesvesno stanje ili da
bi se onesposobio za otpor.
Obljuba predstavlja uvlačenje, odnosno prodiranje muškog polnog organa u usminu

žene, a sa obljubom izjednačeni čin obuhvata sve radnje kojima učinilac na telu druge
osobe (suprotnog ili istog pola) zadovoljava svoj polni nagon na način sličan obljubi u
šta spada: penetracija polnog uda u usnu duplju ili čmar, zatim penetracija u usminu
ili čmar drugim delovima tela izuzimajući polni ud (jezik, prsti i slično) ili penetraciju u
ove telesne otvore nekim predmetom.
Kvalifikovani oblik krivičnog dela silovanja odnosi se na nastanak teške telesne

povrede, smrt žrtve silovanja, trudnoću, kao i na izvršenje ovog dela prema detetu (lice
koje nije navršilo 14 godina) ili maloletniku (od 14 do 18 godina života). Kada se
izvršava obljuba nad nemoćnim licem ili detetom, nije važno da li je došlo do pristanka
žrtve ili ne, smatra se da je to u svakom slučaju krivično delo.
Kompletan pregled žrtava seksualnog nasilja po pravilu trebalo bi da obavljaju

posebno edukovani timovi lekara u kojima bi obavezno trebalo da budu ginekolog,
specijalista sudske medicine i psihijatar. Pregled se sastoji od:
• Pregleda ekstragenitalnih (telesnih) povreda

• Genitalne povrede kod žrtava seksualnog nasilja
• Uzimanje tragova sa površine tela i iz telesnih otvora
Sud može zahtevati i veštačenje polne sposobnosti muškarca ili žene, a to

podrazumeva dokazivanje prisustva ili odsustva polnog nagona, kao i oplodne
sposobnosti muškarca ili žene.
98
19. Pobačaj i nedozvoljeni prekid trudnoće?
Pobačaj (abortio) se definiše kao ekspulzija ploda iz materične duplje pre 28. nedelje
trudnoće, odnosno u periodu kada plod nije sposoban za vanmaterični život.
Sa sudskomedicinskog aspekta, pobačaji se dele na:
• Spontane pobačaje – nastale bez uticaja spoljašnjih faktora

• Nasilne pobačaje – nastale usled direktnog ili indirektnog dejstva strane sile
Nasilni prekidi trudnoće mogu biti nenamerni (zadesni), namerni (sa pristankom
trudnice) ili zlonamerni (bez pristanka trudnice). Legalno izazvani namerni pobačaji se
izvode od strane ovlašćenih lekara i institucija i to do 10. nedelje trudnoće samo na
osnovu zahteva trudnice, a ukoliko je trudnoća starija, pa sve do 28. nedelje, na
osnovu dozvole od strane imenovane Etičke komisije. Ova komisija može doneti
odluku o opravdanosti prekida trudnoće iz sledećih razloga:
• Medicinski razlozi (ozbiljno ugroženo zdravlje ili život trudnice)

• Eugenički razlozi (ozbiljni deformiteti i defekti ploda)
• Pravnomoralni razlozi (trudnoća je proizvod silovanja i/ili incesta)
• Socijalni razlozi (neželjene trudnoće)
Nasilni prekid trudnoće bilo da je izveden u okviru zakonskih normi ili van njih spada
u intervencije visokog rizika. Rizik od komplikacija i mogućnost smrtnog ishoda je tim
veća ako se pobačaj vrši u neadekvatnim uslovima i od strane nestručnih osoba. Smrt
može da nastane u toku ili neposredno nakon abortusa. Razlozi su:
• Naprasna srčana smrt usled vazovagalnog refleksa

• Vazdušna emobolija i embolija amnionskom tečnošću
• Hemoragija izazvana nestručnim rukovanjem instrumentima
• Sepsa usled izostanka principa antisepse i asepse
Pozne komplikacije uključuju trombozu vena male karlice ili nogu sa naknadnim
rizikom od fetalne plućne emoblije, DIK, akutnu bubrežnu insuficijenciju, pijemiju i
septikemiju.
Obdukcioni nalaz zavisi od načina izvršenog abortusa i od vremena koje je proteklo

između izvršenja abortusa i smrti. Ukoliko je abortus izvršilo obučeno lice uz pomoć
instrumenata, tragovi koji ukazuju na prekid trudnoće mogu čak i izostati. Ako je period
između abortusa i smrti više od jednog dana, naknadne komplikacije ili infekcije mogu
potpuno prekriti znake nestručno izvedenog kriminalnog abortusa. Pre započinjanja
obdukcije, poželjno je uraditi Rtg grudnog koša i trbuha u cilju otkrivanja vazdušne
embolije ili barem probu na vazdušnu emboliju u toku same obdukcije.
99
20. Smrt u vezi sa trudnoćom i porođajem?
Porođaj (partus) predstavlja izlazak novorođenčeta iz materice nakon 28. nedelje

trudnoće. Ukoliko do porođaja dođe između 28. i 38. nedelje trudnoće onda je to
prevremeni porođaj (partus prematurus), a ukoliko se obavi između 38. i 40. nedelje
trudnoće tada je ročni (partus maturus).
Sa sudskomedicinskog aspekta, interesantni su slučajevi prikrivenog porođaja, ili

porođaja pod sumnjivim okolnostima, podmetanje i odbacivanje dece, čedomosrstvo
i drugo.
Neposredno nakon porođaja, kod porodilje se može konstatovati dilatacija i mlitavost

vagine, povrede međice ili tragovi epiziotomije. Žena je tada u stadijumu puerperijuma
kada se organizam postepeno vraća u fiziološko stanje pre trudnoće.
Smrt porodilje tokom ili nakon porođaja je rezultat:
• Trombne embolije pluća uzrokovane venskom trombozom;

• Maligne hipertenzije i moždanih krvarenja u sklopu eklampsije;
• Krvarenja u slučaju abrupcije placente, rupture materice i dr.
• Embolije amnionskom tečnošću usled prolaza kroz krvotok majke;
• Komplikacije ektopične trudnoće (ruptura jajovoda);
• Komplikacija anestezije.
Svaka smrt porodilje (kao i ploda) često se dovodi u vezu sa nesavesnim radom lekara,
tako da je u svim slučajevima indikovana sudskomedicinska obdukcija. Uz obdukciju
porodilje, pregleda se i placenta i novorođenče u slučaju da je nastupila njegova
smrt.
21. Nasilna smrt novorođenčeta u sudskomedicinskoj praksi?
Interes sudske medicine za smrt novorođenčeta proizilazi iz zakonske regulative,

odnosno Zakona o krivičnom postupku.
Plod u sudskomedicinskom smislu prolazi kroz sledeće kvalifikacije:
• Začetak je plod od 8. do 28. nedelje trudnoće

• Nedonošče je plod od 28. do 38. nedelje trudnoće
• Donošče je plod od 38. do 40. nedelje.
Novorođenost je doba ljudskog života od prevremenog ili pravovremenog rođenja,

pa do početka vannmateričnog života odojčeta, odnosno do gubitka svih znakova
novorođenosti.
Kada je omeđivanje pupčanika završeno, kada u crevima više nema mekonijuma i

kada započne vanmaterična ishrana novorođenčeta, stiču se objektivna merila kojima
se može odvojiti novorođenče od odojčeta. Period novorođenosti traje od 3 do 7 dana.
100
Dužina života novorođenčeta utvrđuje se na osnovu promena koje nastaju od rođenja

do smrti i to su: prisustvo vazduha u digestivnom traktu, prisustvo mekonijuma u
crevima i stanje pupčanika, ali i fiziološka žutica i debljina leve i desne srčane komore.
Uzroci smrti novorođenčadi mogu biti prirodni i nasilni. U tom smislu treba definisati
pojam mrtvorođenčeta. Mrtvorođenče je dete preko 28. nedelje materičnog života
koje umre pre ili za vreme porođaja, odnosno koje nakon odvajanja od majke nije
disalo niti pokazivalo znake života (plač, pokreti, pulsacije pupčanika). Uzroci
intrauterine i intrapartalne smrti mogu biti prevremeni porođaj, fetalna hipoksija,
placentarna insuficijencija, intrauterine infekcije, kongenitalne anomalije. Porođajna
trauma je sledeći najčešći uzrok mrtvorođenosti i podrazumeva mehaničke povrede
nastale u toku porođaja.
Siguran dokaz intrauterine smrti ploda je maceracija. Na osnovu stepena

maceracije, može se aproksimativno odrediti vreme smrti ploda.
22. Čedomorstvo?
Čedomorstvo je ubijanje novorođenčeta od sopstvene majke za vreme ili neposredno

nakon porođaja. Za postojanje krivičnog dela čedomorstva neophodni su sledeći
uslovi:
• Da je plod novorođenče u sudskomedicinskom smislu

• Da je živorođeno
• Da je usmrćeno namerno od strane majke.
Zakon ovo krivično delo sankcioniše blaže (tzv. privilegovano ubistvo) jer se smatra
da je porodilja za vreme i neposredno nakon porođaja psihički i fizički neuravnotežena,
iz čega proističe njena smanjena uračunljivost. Zakon definiše krivično delo, a zadatak
sudske medicine jeste da utvrdi da li su ispunjeni neophodni uslovi za postojanje ovog
dela.
Život novorođenčeta apsolutno zavisi od spoljašnje pomoći, što je razlog da se

čedomorstvo često vrši nečinjenjem (pasivno čedomorstvo), odnosno neukazivanjem
neophodne pomoći za preživljavanje: neskidanje ovojnica sa nosnousnog otvora,
neutopljavanje, nehranjenje, nepojenje i drugo. Pri dijagnozi treba voditi računa da
razlozi zanemarivanja od strane majke mogu biti objektivni (gubitak svesti nakon
porođaja) i tada je smrt zadesna.
Aktivno čedomorstvo najčešće se izvodi nasilnim mehaničkim udušenjem (zapušenje

nosnousnog otvora, zagušenje, zadavljenje, utopljenje), a ređe nanošenjem nekih
drugih mehaničkih povreda. Treba razjasniti da li su povrede posledica porođajne
traume ili su možda nastale postmortalno.
101
Kompletna sudskomedicinska ekspertiza slučajeva čedomorstva zahteva i pregled

placente, pregled majke i niz drugih specijalističkih pregleda (psihijatrija, genetika).
23. Određivanje intrauterine starosti i životne sposobnosti novorođenčeta?
Kada se ustanove znaci novorođenosti, potrebno je utvrditi dužinu intrauterinog

života, tzv. gestacionu starost. Utvrđuje se na osnovu:
• Spoljašnjeg izgleda – kože i genitalija.

• Opšteg razvoja tela – obim glave, dužina, ređe težina ploda.
• Stanje skeleta – dužina pojedinih kostiju, prisustvo zrna okoštavanja.
• Izgleda unutrašnjih organa – pluća, lokalizacija mekonijuma itd.
Procena životne sposobnosti novorođenčeta zasniva se na utvrđivanju zrelosti i

odsustvu određenih anomalija, oboljenja i povreda nastalih tokom porođaja, a koja su
inkopatibilna sa životom. Prema tome postoje uslovno i apsolutno životno sposobna
novorođenčad (uslovno sposobna zahtevaju dodatnu medicinsku negu).
24. Zlostavljanje dece?
Sindrom zlostavljanog deteta predstavlja ponovljeno, namerno povređivanje deteta.

Najčešče karakteristike i obeležja sindroma zlostavljanog deteta su:
• Većina žrtava je mlađa od dve godine, jedino su žrtve seksualnog nasilja

obično starije.
• Najčešći zlostavljači su roditelji, ređe rođaci i srodnici.
• Češće se beleži u nižim socioekonomskim klasama.
• Po pravilu postoji značajno kašnjenje između povređivanja i javljanja roditelja
radi pružanja lekarske pomoći.
• Odrasla osoba uvek pruža neko socijalno prihvatljivo objašnjenje o
povređivanju deteta. Po pravilu, objektivno procenjena težina povreda i njihova
starost nisu konzistentni sa datim objašnjenjima.
• Pri svakoj epizodi nasilja i/ili zlostavljanja, roditelji mogu dete voditi u različite
zdravstvene ustanove.
Zlostavljanje dece može biti fizičko, psihičko i seksualno.
Telesno (fizičko) zlostavljanje je najčešći oblik zlostavljanja dece. Ishod zlostavljanja

dece je najčešće nesmrtan, ali u izvesnim slučajevima može nastupiti smrt, a mnogo
češće nastaju trajne fizičke i psihičke posledice i oštećenja. Najveći broj povreda spada
u kategoriju mehaničkih povreda i nanesene su udarcima šakama, bilo da se radi o
šamaranju, pesničenju, štipanju i slično. Povrede mogu nastati i snažnim trešenjem,
bacanjem o pod, udaranjem o čvrste predmete. Ređe vrste povreda su opekotine koje
se mogu naći na rukama ili na sedalnom predelu.
102
Tipične telesne povrede su:
• Brojni krvni podlivi različite starosti i lokalizacije;

• Krvni podlivi od udaranja i šamaranja ili grubog držanja.
• Podlivi sedalnog predela nastali kaišem, prutom, varjačom itd.
• Krvni podlivi po tipu leptirovih krila zbog grubog štipanja.
• Rascep frenuluma gornje usne.
• Udarac u predeo oka sa svojstvenim podlivom i unutrašnjim povredama oka.
• Povrede spoljašnjeg uha su česte zbog povlačenja, štipanja itd.
Unutrašnje povrede lobanjske duplje su najčešći uzrok smrti u zlostavljanje dece.

Ako ne dovedu do smrti, uglavnom ostavljaju trajne neurološke poremećaje. Tako
razlikujemo subduralni hematom, moždanu kontuziju, prelom lobanje. Dalje, od
unutrašnjih organa mogu biti povređena creva, jetra, pankreas i slezina. Nisu retki ni
prelomi rebara sa svojstvenim komplikacijama, kao i prelomi ekstremiteta nastali
torzijom, trakcijom, a ređe direktnim dejstvom sile.
Zanemarivanje dece se odnosi na nepružanje potrebnog nivoa nege u bilo kom

smislu: emotivno zanemarivanje, zdravstveno zanemarivanje (obavezna vakcinacija!) i
drugo.
Seksualno zlostavljanje dece nije retko i podrazumeva bilo kakvo uključivanje

maloletne dece i adolescenta u seksualne aktivnosti. Treba naglasiti da fizikalni nalaz
povređivanja obično je minimalan ili u potpunosti izostaje. Seksualno zlostavljanje
dece najčešće se dešava u okviru porodice, dok su znatno manji broj počinilaca
potpuni stranci.
25. Novorođenost i znaci novorođenosti?
Spoljašnji znaci su:
• Izled kože: ružičasta ili modrikasta, pokrivena krvlju, mekonijumom.

• Pupčanik: Mek i vlažan prvog dana, sledećeg dana se suši od mesta prekida
prema pripoju na trbuhu. Otpadanje nastaje zbog zapaljenja koje počinje od 2.
ili 3. dana po rođenju, a polazi od ivica budućeg pupka. Pupčanik otpada oko 4.
dana po rođenju, što je uzeto za gornju granicu perioda novorođenosti.
Unutrašnji znaci:
• Porođajni izliv poglavine – cephalohaematoma.

• Porođajni otok poglavine – caput succedaneum.
• Prisustvo mekonijuma u crevima.
103
26. Sudskomedicinski aspekti smrti u dečjem uzrastu?
U zakonskom smislu, dete je osoba do navršene 14 godine života. Od 14. godine do

punoletstva smatramo osobu starijim maloletnikom. Kao i svaka smrt, smrt u dečjem
uzrastu može biti prirodna (posledica morboznih procesa dečjeg doba poput infekcija i
hematoonkoloških bolesti) i nasilna (zades, saobraćajni traumatizam, ređe ubistvo i
samoubistvo). Pogledati prethodna pitanja.
27. Utvrđivanje živorođenosti novorođenčeta?
Utvrđivanje znakova živorođenosti vrši se na osnovu pokazatelja da li je dete udisalo i

gutalo vazduh. Čim se novorođenče rodi počinje da diše i guta vazduh.
Znaci disanja (živorođenosti):
• Spoljašnji – promenjen izgled grudnog koša, 1-2 cm iznad trbuha.

• Unutrašnji – pluća su napeta, veće zapremine, pozitivan je plovni opit pluća,
odnosno pluća koja su disala neće potonuti u vodi. Pozitivan polovni opit nije
apsolutni znak živorođenosti! Pluća neće potonuti u slučaju veštačkog disanja,
razvijanja truležnih promena itd. Postoji i lažno negativni nalaz, kod asfiksije ili
parcijalne atelektaze.
• Histološki opit se radi za dokazivanje nejasnog plovnog opita. Gledaju se
alveole i bronhije radi dokazivanja disanja po rođenju.
• Novorođenče i guta vazduh, pa se on može naći u delovima digestivnog
trakta. Nakon par minuta u želucu, a posle 12 sati i u debelom crevu.
• Na kraju, znak živorođenosti je i prisustvo vazduha u srednjem uvu.
28. Utvrđivanje spornih srodničkih odnosa?
U zakonskom smislu, majka deteta je žena koja ga je rodila, bez obzira da li je

trudnoća nastala prirodnim putem ili je dete začeto uz biomedicinsku pomoć. Ocem
deteta smatra se muž majke deteta, ukoliko je dete rođeno u braku ili u roku od 300
dana od prestanka braka, ukoliko majka u tom roku nije sklopila novi brak. Ocem
deteta rođenog van braka smatra se muškarac koji je očinstvo priznao pred matičarem,
sudom ili organom starateljstva, ili mu je očinstvo utvrđeno pravosnažnom sudskom
presudom. Sudskim putem se ovi roditeljski odnosi mogu i utvrđivati i osporavati u
slučajevima predviđenim Zakonom.
Roditeljstvo u sudskomedicinskom smislu izjednačava se sa genetičkim značenjem

ovog termina. Nad detetom začetim uz biomedicinsku pomoć darovanom jajnom
ćelijom ili darovanim spermatozoidom zakon odriče roditeljstvo muškarcu i ženi koji
su darovali svoje polne ćelije za ovu namenu.
104
Danas se roditeljstvo dokazuje genetičkim veštačenjem. Ostale metode

(antropološke karakteristike, AB0 sistem krvnih grupa) su od istorijskog značaja. Nakon
sprovedenog ispitivanja i utvrđenog podudaranja, 100 miliona puta je veća sigurnost
da testirani muškarac jeste biološki otac testiranog deteta, a ne neki drugi, netestirani
muškarac iz iste populacije. Utvrđivanje očinstva se može raditi i prenatalno,
uzimanjem bioloških uzoraka amnio- i korodocentezom.
29. Forenzička genetika?
Sudskomedicinska (forenzička) genetika je grana humane genetike u kojoj su analitičke

mogućnosti molekularne genetike udružene sa statističkim aparatom populacione
genetike u cilju analize bioloških tragova i interpretacije tih analiza u sudskom
postupku. Dva tipa polimorfizma koji se koriste u forenzičkim DNK analizama označeni
su kao:
• Bialelski polimorfizam (u dve varijante)

• Multialelski polimorfizam (u više od dve varijante)
U daljoj forenzičkoj analizi se koriste metode PCR (Polymerase Chain Reaction),

elektroforeza, genotipizacija itd. Genski lokusi koji se tipiziraju u savremenoj
forenzičkoj genetici su pažljivo odabrani tako da se ne dovode u bilo kakvu vezu sa
nekom bolešću, stanjem ili sklonosti. Zato se odabira 13 tzv. STR markera za koje je
prosečna verovatnoća poklapanja između dve osobe 1 u hiljadu milijardi! Ponekad se
za potrebe analiza koristi i mitohondrijalna DNK ili analiza Y hromozoma.
30. Identifikacija ljudi?
Kod identifikacije živih i umrlih, vrši se uočavanje i opisivanje morfoloških

karakteristika, sa ciljem utvrđivanja antropoloških osobina: pol, visina, konstitucija,
stepen uhranjenosti, životno doba. Zatim se dobro opisuju detalji na glavi i licu: oblik
glave, lica, čela, obrva, izgled kose, brade, brkova, boja dužica, nos, ušne školjke,
prisustvo minđuša i tetovaža.
Posebna obeležja se odnose na promene i modifikacije na manje uočljivim delovima

tela tako da mogu biti poznate samo manjem broju ljudi: mladeži, bradavice,
nakaznosti, tumori kože, poremećaji pigmentacije, psorijaza, kile, strije, obrezivanje,
ožiljci od operacija. Dalje, namerne modifikacije tela mogu ukazati na sklop ličnosti,
socijalni položaj, zanimanje, seksualnu orijentaciju, postojanje bolesti zavisnosti. Tu su
naravno i tetovaže i bušenje kože, ali i obeležja u vezi sa profesijom, hobijem i štetnim
navikama.
105
U metode identifikacije spadaju:
• Agnostikovanje (vizuelna identifikacija)

• Fotografisanje
• Sudskomedicinska obdukcija
• Sudskomedicinska antropologija (bavi se kostima i skeletom)
• Sudskomedicinska odontologija (bavi se zubima i vilicom)
31. Sudskomedicinske karakteristike zadesa?
Zades (Accidens) je nenamerno ili slučajno oštećenje sopstvenog ili tuđeg zdravlja
odnosno uništenje sopstvenog ili tuđeg života. Pored pojma zadesa u
sudskomedicinskom smislu, u krivičnom pravu se naziva nehat, a u socijalnom
osiguranju nesrećni slučaj.
Saobraćajni traumatizam ubedljivo dominira u strukturi zadesa, a relativno često su

zastupljene povrede na radu, nešto ređe zadesi u domaćinstvu.
Osnovni elementi zadesa su:
• Zadesilac – nenamerni izvršilac zadesa

• Zadešenje – sam čin zadesa
• Zadešenik – žrtva zadesa
• Akcidentogeni faktori – faktori koji potpomažu nastanak zadesa
32. Ubistvo?
Ubistvo (Homicidum) je svesno i namerno uništenje tuđeg života. Ovakva definicija

se ne odnosi na ubistvo iz afekta, pravno definisano kao ubistvo na mah i tzv. ubistva
iz nehata gde ne postoji ni svesnost ni namera da se druga osoba liši života. Proces
ubistva omogućen je dejstvom brojnih psihičkih, somatskih i socijalnih homicidnih
činalaca, kako od strane ubice, tako i od strane ubijenog.
Psihički činioci mogu biti psihofiziološki, od njih intelektualni, moralni, emocionalni i

psihopatološki. Somatski činioci takođe mogu biti somatofiziološki i somatopatološki.
Najčešći socijalni činioci su primitivizam, siromaštvo i brojni sredinski faktori. Alkohol
je takođe jak homicidogeni stimulans, kao i neke druge psihoaktivne supstance.
Vrste ubistva su: afektna (neprijateljski osećaji) i utilitarna (iz lične koristi), a mogu biti
još jednostruka i višestruka, kao i javna i tajna.
U Krivičnom zakonu Republike Srbije delo ubistva se kvalifikuje u tri kategorije, kao
obično ubistvo, teško ubistvo i ubistvo na mah. Uloga sudske medicine posebno je
značajna u diferencijalnoj dijagnozi teškog ubistva, kada se na osnovu povreda mogu
106
prepoznati elementi svireposti ili podmuklosti (broje povrede sa uništenjem pojedinih

delova tela, uz prisustvo odbrambenih povreda jer je žrtva bila svesna – svirepost).
33. Samoubistvo?
Samoubistvo (Suicidum) je svesno i namerno uništenje sopstvenog života. Iz ove

definicije jasno proističu i osnovni elementi samoubistva:
• Svesnost postupka i posledica

• Jasna i čvrsta namera da se samoubistvo izvrši
• Sposobnost za samostalno izvršenje celokupnog postupka samoubistva
Razlikujemo suicidogenu dispoziciju (urođeno ili stečeno smanjenje nagona za

životom) i suicidogeni motiv (problem koji samoubica smatra kao dovoljan razlog za
samoubistvo). Motivi mogu biti endogeni (somatske ili psihičke bolesti) i egzogeni
(afektivni, ekonomski i moralni).
Samoubistva delimo na:
• Naprasna – izvođenje traje kratko, a smrt nastupa za najviše 24h

• Lagana – kod kojih smrt nastupa posle dužeg vremena (trovanja, gladovanja)
• Direktna – kada samoubica sam sebi oduzima život
• Indirektna – kada se samoubica dovede do situacije opasne po život
• Pojedinačna i grupna – u zavisnosti od broja osoba koje izvršavaju samoubistvo
• Altruistička – da bi se pričinila korist drugoj osobi
• Tendeciozna – učinjena iz protesta
• Komplikovana
• Simulirana i disimulirana
Pokušaj samoubistva (Tentamen suicidii) je započeto, ali nedovršeno samoubistvo.

Kod većine osoba postoji iskrena i svesna namera da se uništi sopstveni život, ali iz
nekog razloga ne dolazi do smrtnog ishoda.
Samopovreda (Automutilatio) je svesno i namerno oštećenje sopstvenog zdravlja kod

osoba kod kojih ne postoji želja za smrću i uglavnom je to čin samoisticanja,
samokažnjavanja, apela za pomoć itd. Najčešće je urađeno promišljeno na način da se
izbegne smrtni ishod.
34. Diferencijalna dijagnoza zadesa, ubistva i samoubistva?
Utvrđivanje porekla i uzroka smrti jedan su od osnovnih zadataka sudske

medicine. Mali je broj slučajeva gde samo karakteristike ustanovljenih povreda mogu
sa sigurnošću opredeliti poreklo smrti, odnosno da li je smrt zadesnog, samoubilačkog
ili ubilačkog porekla.
107
Istraga obuhvata niz aktivnosti kojim po pravilu rukovodi istražni sudija. Ona obuhvata
kriminalističko-tehničku obradu lica mesta (fotografisanje, prikupljanje i konzervisanje
svih tragova), analizu mogućeg povrednog oruđa, ispitivanje prisutnih svedoka itd.
Pored drugih vrsta veštačenja (npr. balističko, tehničko, grafološko i dr.),

sudskomedicinsko veštačenje je često najvažnije u diferencijalnoj dijagnozi porekla
nasilne smrti.
Postoje neke tipične pretpostavke kod okolnosti slučaja. Na primer, samoubistva

vatrenim oružjem su veoma retka kod žena. Naime, ustreljena žena je ubijena dok se
ne dokaže suprotno. Žene se mnogo češće truju lekovima sa ili bez alkohola. Pištolj
nakon samoubistva rekto ostaje u ruci, uglavnom pada zbog primarne mrtvačke
mlitavosti, tako da nalaz vatrenog oružja u rukama budi sumnju na fingirano
samoubistvo.
Dalje, kod asfiktičnih povreda, zapušenje nosa i usta je isključivo ubilačkog karaktera.
Zapušenje ždrela i grkljana je najčešće zadesnog porekla (bolus smrti). Utopljenje je
recimo najčešće zadesnog, pa samoubilačkog, a najređe ubilačkog karaktera. Vešanja
su tipično samoubilačka, ređe zadesna, a najređe ubilačkog karaktera. Zadavljenje je
najčešće ubilačko, mada može biti samoubilačko i retko zadesno, dok je b isključivo
ubilačkog karaktera.
Fizičke povrede topa opekotina i oparotina su u najvećem broju zadesnog porekla,

mada su zabeleženi slučajevi samospaljivanja. Ubistva spaljivanjem su takođe jako
retka, ali su česta spaljivanja prethodno ubijenje žrtve u cilju uništenja tragova zločina.
Na kraju, trovanja mogu biti zadesna, samoubilačka i ubilačka. Zadesna trovanja su

najčešće ugljenmonoksidom. Samoubilačka trovanja su takođe ugljenmonoksidom, ali
i drugim supstancama – često lekovima (morfijum, barbiturati, aspirin), korozivnim
sredstvima i drugo. Ubilačka trovanja su najrazličitije prirode, a supstanca varira od
dostupnih lekova do zaista retkih radioaktivnih i bioloških supstanci (polonijum,
antraks i slično).
35. Tortura?
Konvencijom SAD protiv torture i drugih okrutnih, neljudskih ili degradirajućih

postupaka ili kažnjavanja tortura je svaki čin kojim se jakim bolom ili patnjom, fizičkom
ili mentalnom, namerno utiče na osobu za potrebe kao što su pribavljanje informacija,
priznanja, primoravanja, odobravanja itd.
Dakle, tortura je patnja izazvana ili odobrena od strane vlasti zbog navodnih
javnih interesa. Tortura je zabranjena u svim okolnostima, tako da ni rat, niti
druga nacionalna opasnost ne mogu ukinuti njenu zabranu.
108
U slučajevima kada se sumnja na torturu, potrebno je obavljanje sudskomedicinske

obdukcije, a detaljna uputstva za njeno izvođenje sadržana su u međunarodnom
dokumentu po nazivom Minesota protokol.
Mogućnosti izvođenja torture su najrazličitiji, rukama ili uz pomoć oruđa. Povređivanje

može biti fizičko ili psihološko. Neretko se primenjuju i termičke povrede, seksualno
zlostavljanje, korišćenje farmakoloških supstanci itd.
Mogući uzroci smrti kod žrtava torture su kraniocerebralne povrede, iskrvarenje,

embolizam, neurogeni kardiovaskularni kolaps itd.
36. Klinička sudska medicina i lekarsko uverenje?
Klinička sudska medicina predstavlja primenu sudskomedicinskih principa

dijagnostike, dokumentovanja i analize telesnih povreda u kliničkoj praksi. Da bi nalaz
sačinjen prilikom pregleda povređene osobe bio validan za vođenje sudskih postupaka
i policijskih istraga mora biti sačinjen na osnovu pravila koja određuju način pregleda
povređene osobe i sadržaj i kvalitet prateće dokumentacije.
Pregled povređenih vrši se kako na lični zahtev, tako i na zahtev Suda. Prilikom
kliničkog pregleda povređene osobe osnovno je pravilo da se utvrdi nesporni identitet
povređene osobe, a zatim sledi potpuni pregled. Lekar je dužan da detaljno opiše
svaku, pa i najmanju povredu.
Povrede se opisuju po redosledu: lokalizacija, promeri, ivice, strane, uglovi, sadržaj dna.
Zatim se daje dijagnoza povrede (oguljotina, krvni podliv, sekotina, ustrelina).
Postavljanjem dijagnoze opredeljuje se i za dejstveni princip oruđa (sečivo, šiljak,
tupina, projektil).
Lekarski pregled okrivljenog i/ili osumnjičenog može da se izvrši i protivno njihovoj

volji ako je to od značaja za istražni postupak (prema Zakonu o istražnom postupku).
Pored pisanog izveštaja, nakon izvršenog pregleda tela i odeće, fotografisanje i

skiciranje detalja pregleda će doprineti kvalitetnijoj objektivizaciji ustanovljenih
činjenica.
Klasifikacija i kvalifikacija povreda se najčešće vrši u formi lekarskog uverenja.

Lekarsko uverenje predstavlja zvaničan medicinski dokument koji ima propisanu formu
i sadržinu. Može ga izdati svaki lekar bez obzira na specijalnost (najčešće lekar opšte
prakse). Svrha izdavanja lekarskog uverenja je zasnivanje radnog odnosa, početak
studiranja, dobijanje vozačke dozvole, telesno povređivanje i dr. Svako lekarsko
uverenje treba da ima zaglavlje, nalaz i zaključak. Lekarsko uverenje izdato na zahtev
Suda ima karakter sudskomedicinskog veštačenja, dok izdato na lični zahtev
povređene osobe nema karakter sudskomedicinskog veštačenja.
109
Lekarsko uverenje može biti:
• Ispravno (kada je napisano prema pravilima)

• Neispravno koje dalje može biti:
o Nepotpuno (zaključak bez nalaza se ne može prihvatiti)
o Pogrešno (kada nalaz ne odgovara objektivnom stanju)
o Lažno (kada lekar namerno daje nalaz koji ne odgovara objektivnom
stanju iz bilo kog razloga)

Sudska Medicina Skripta 2019

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sudska Medicina Skripta 2019

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SUDSKA MEDICINA

Skripta je osmišljena i pisana po aktuelno važećim ispitnim pitanjima

Svi odgovori su preuzeti iz odgovarajuće literature i nisu delo autora.

Treba ponoviti da je apsolutno svaki dokument koji izda lekar potencijalno

Na kraju, greške lekara su moguće i česte. Budući lekari moraju poznavati

Nadamo se da će vam ova skripta pomoći na putu da ovladate tim

Prirodno oštećenje zdravlja se naziva oboljenje i razvija se spontano pod uticajem

Nasilno oštećenje zdravlja naziva se povreda (trauma) i nastaje isključivo pod

Uzrok smrti nije isto što i uslov ili povod smrti!

Primer: Stariji muškarac hipertoničar sa aneurizmom a. cerebri mediae učestvuje u

2. Posledica i komplikacija telesnih povreda?

Na kraju, treba pomenuti da efekti povređivanja mnogo zavise i od ličnih svojstava,

3. Smrt – definicija i dijagnostika?

Smrt je ireverzibilni prestanak rada centralnog nervnog sistema, respiratornog sistema i

Somatska smrt se razlikuje od tzv. ćelijske smrti zbog neujednačene osetljivosti

Klinička smrt je reverzibilni prestanak respiracije, cirkulacije i moždane aktivnosti kod

Kriterijumi za utvrđivanje prave moždane smrti su definisani zakonom. Kriterijumi

Prividna smrt je stanje u kome su sve životne funkcije svedene na minimum, te se

Tokom agonije dolazi do progresivnog i ireverzibilnog gubitka osnovnih životnih

Značaj agonije sa sastoji u izbegavanju nepotrebnih dijagnostičko-terapijskih

5. Utvrđivanje smrti i određivanje vremena smrti?

Pregled leša se vrši na sledeći način:

• Identifikacija leša (na osnovu ličnih dokumenata)

Razgovor sa članovima porodice obavlja se u smeru utvrđivanja prethodnog

Lekar NE IZDAJE potvrdu o smrti ukoliko:

• Nije moguće izvršiti indentifikaciju leša

I tada se telo preminulog upućuje na sudskomedicinsku obdukciju.

Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, utvrđivanje vremena smrti je obaveza svakog

Znaci na lešu podrazumevaju supravitalne reakcije, lešne osobine, lešne promene,

Supravitalne reakcije su reakcije tkiva na telu preminulog koje se mogu izazvati u

• Reakcija mišića na mehanički nadražaj (2-6 časova)

Što se tiče promena u sastavu telesnih tečnosti, uzima se očna vodica za

Na osnovu lešnih osobina, takođe je moguće približno odrediti vreme smrti:

Osobine tela Vreme smrti

Lešne promene će biti opisane u zasebnom pitanju.

6. Pregled umrlog i izdavanje potvrde o smrti?

Pregled umrlog je detaljnije opisan u sklopu prethodnog pitanja.

Po obavljenom pregledu umrlog, doktor medicine je dužan da ispuni potvrdu o smrti.

Primer 1. Primer 2. Primer 3.

Osnovna bolest Gastritis chronica, Alcoholismus (F10.2) Hypercholesterolemia

Postmortalna hipostaza – mrtvačke mrlje (Livores mortis)

U zavisnosti od vremena razlikujemo osobine mrtvačkih mrlja:

U predelu mrtvačkih mrlja mogu se javiti postmortalna tačkasta krvarenja koja

Značaj mrtvačkih mrlja:

• Predstavljaju verovatan (ali ne i siguran!) znak smrti, mada se mogu javiti i

Diferencijalna dijagnoza mrtvačkih mrlja i krvnih podliva:

Mrtvačke mrlje Krvni podlivi

Prateći otok Odsutan Uglavnom prisutan

Postmortalna hladnoća (Algor mortis)

Proces hlađenja leša odvija se radijacijom, kondukcijom, konvekcijom i evaporacijom.

Radijacija – emitovanje infracrvenih zraka. Kondukcija – emitovanje toplote na

Po nastupanju smrti, metabolički procesi se i dalje odvijaju, tako da temperatura leša

Na brzinu hlađenja utiče otkrivenost leša, gojaznost preminulog, starost, faktori

Orijentaciono, vreme smrti se može proračunati prostom formulom tako što se

Primarna mrtvačka mlitavost (Flacciditas mortis)

Mrtvačka ukočenost (Rigor mortis)

Brzina nastupanja mrtvačke ukočenosti zavisi od volumena mišića, stepena mišićne

Posebni vidovi ukočenosti jesu:

• Kadaverični spazam (spasmus catalepticus) koji se javlja kod trenutnih smrti,

Isušenje leša (Exsiccatio s. Desiccatio postmortalis)

da asociraju na oguljotine, od kojih se razlikuju prvenstveno očuvanim epidermom,

Postmortalna autoliza (Autolysis postmortalis)

Lešne promene su sigurni i kasni znaci smrti i predstavljaju progresivno razlaganje