MOMO KAPOR

POSLEDNJI LET ZA SARAJEVO

OKTOIH
By
Ljiljani, bez koje ne bi bilo ove knjige
Gaudeamus igitur. 1 U junu Beograd poludi od maturskih večeri. Grad koji tada ne spava do zore osviće sa
glavoboljom i leči mamurluk hladnom vodom iz polivačkih šmrkova. Nema ničega na svetu što bi sprečilo i
najsiromašniju porodicu da svojoj mezimici-maturantkinji ne sašije balsku haljinu za matursko veče. Koliko
proba kod krojačice iz kraja, koliko pribadača među usnama i koliko suza što je haljina preduga, što se
providi ili što ne pada kako treba!
I evo, čitav komšiluk izlazi na vrata i prozore da isprati svoju Pepeljugu na najvažniji bal u životu na kome će
se, ko zna, možda pojaviti i neki princ. A ona, u dugoj haljini, nabada na štiklama na koje nije navikla i ulazi u
taksi sa bakinom torbicom od pletenog alpaka, bal Kola srpskih sestara, 1937.
Bože, kad pre izraste ovo dete? uzdišu majke.
Čuvaj se! dovikuju joj. K ne moraš baš do zore!
Kane i poneka suza dok taksi zamiče iza ugla.
Hiljade periferijskih Pepeljuga spušta se na svoj prvi bal u srce grada.
Dogodilo se da su u hotelu Jugoslavija iste večeri, u istoj balskoj dvorani, proslavljane dve maturske večeri
jednu su slavili maturanti, a druga je bila proslava trideset godina od mature generacije rođene poslednje
godine Drugog rata. Na jednoj strani sale cika, smeh i uzbuđeni žagor osamnaestogodišnjaka, na drugoj
ćutljivo, utučeno ostrvce sredovečnih slavljenika izgubljenih u moru mladosti. Na jednoj strani beli zubi i
ružičasta nepca, divlji, neukrotivi pramenovi mlade kose, na drugoj prosede vlasi muškaraca i neuverljivo
kao gavran crne frizure dama. Nema ničeg tužnijeg od tih godišnjica mature gde svako stiže sa strahom od
suočavanja sa starošću. Koliko samo priprema da bi se pobedili vršnjaci u izgledu, koliko pritajenih pitanja:
da li i ja drugima ovako izgledam kao oni meni? Svi oni posmatraju maturante kako vrište i igraju neke njima
sasvim nepoznate igre, svako za sebe, pa se pitaju čemu se raduju i znaju li uopšte, ta deca, šta ih sve čeka u
životu? Na svakoj proslavi tridesetogodišnjice mature ispostavlja se, uglavnom, da su se muškarci ugojili i
oćelavili, a da je najviše oronula najlepša devojka generacije. Od nje je ostala samo bujna kosa koju i dalje,
po navici, često zabacuje. One druge, koje niko nije primećivao, kao da su se sa godinama prolepšale, lica im
se zategla pronašle svoj stil. Naravno, tu je uvek i najdeblja devojka iz škole sa naočarima velike dioptrije.
Nju su u svim razredima oslobađali fiskulture i ostavljali da čuva stvari u učionici. Takve devojke uvek
najdalje doguraju, ali im srce ostane zauvek slomljeno, jer su bile neutešno zaljubljene u nekoga ko ih nije
hteo. Ni ova za stolom jubilaraca u Jugoslaviji nije se nimalo promenila. Ne zna se kako, ali pred njom se
našla dupla porcija krempita sa šlagom. Oralna uteha! Još uvek zaljubljeno gleda u Boba, stjuarda bez
zaposlenja. Kao da je zaboravila da je moćna poslovna žena, direktorica filijale jedne velike sarajevske banke
noćas je ponovo samo zaljubljena devojčica.
Za razliku od lepog Kafkinog Gregora Samse koji se jednog jutra probudio kao ružan insekt na tavanici,
sasvim prosečni Slobodan Despot, zvani Bob, nije ni primetio kada se probudio, posle duge more, kao lep i
uspešan muškarac na interkontinentalnom nebu. Naravno, taj dugi preobražaj koštao ga je mnogih svesnih
odricanja: predugih bljutavih dijeta, iscrpljujućih partija tenisa i sedenja u hidrauličnim stolicama najboljih
zubnih protetičara, čitave sezone preležao je na suncu a kada su se leta završavala, zahvaljujući svom pozivu
stjuarda, birao bi letove ka dalekim kontinentima i predelima gde je bilo moguće sunčati se, jedriti na dasci,
plivati i roniti Ne treba zaboraviti i to da je srećni Bob Despot svaki dan prelazio oko pedesetak kilometara
na svom biciklu bez točkova pošto je doživeo srčani udar koji ga je gotovo punih godinu dana izbacio iz
njegovog uzbudljivog posla posvećen samo sebi i svom preobražaju. Sada ponovo ne leti. Velika svetska
blokada, koja je ogradila zemlju, ukinula je na neograničeno vreme i letove domaće avio-kompanije.
Evo ga, dakle, prizemljenog u Jugoslaviji , na proslavi tridesetogodišnjice mature, koja u stvari i nije nikakva
prava proslava već skup očajnih brodolomnika iz njegovog nekadašnjeg grada Sarajeva, koji plutaju kroz
sveopštu nesreću držeći se panično ovog poslednjeg preostalog stola iz kapetanove trpezarije da ne izgube
jedni druge.
The green, green grass of my home. 2 Kako su se sakupili? Njihov drug iz razreda, nekada najgori učenik Prve
muške gimnazije u Sarajevu Despot nije bio siguran da li je uopšte i maturirao! , danas prekomerno bogat
čovek sa sedištem kompanije u Ženevi i predstavništvima u Beogradu, Larnaki i Beču, trgovac naftom,
veštačkim đubrivima i najveći izvoznik smrznutog voća u zemlji, okupio ih je i izveo na gala-večeru cinično
proglasivši tu malu svečanost godišnjicom mature, mada je svega nekoliko njih bilo zaista iz istog
sarajevskog razreda. Ostali su bili sveže izbeglice iz grada koji je već pune tri godine bio u ratu. Kako je ko
stizao razrogačenih očiju koje su videle pakao, pronalazio bi njegov beogradski biro, tražeći prvu pomoć.
Despot ga je otkrio sasvim slučajno posle mnogo godina jedne noći u Klubu književnika. Video ga je kako
sedi sa dvojicom muškaraca u crnim kožnim jaknama, u Klubu u kome očigledno nisu nikoga poznavali.
Poslao im je po konobaru bocu belog vina, misleći da je i on, njegov stari prijatelj iz škole, jedna od izbeglica
iz Sarajeva koje su svakodnevno pristizale u Beograd. Grleći se posle toliko godina, Despot je primetio da se
njegov drug nije mnogo izmenio: isti slomljeni bokserski nos, opasne sitne oči rođenog prznice, atletska
ramena i izbledeli džins. Ponudio mu je pomoć, ali se ovaj blago nasmešio i odmahnuo rukom. Ispostavilo se,
naime, da su ona dvojica u kožnim jaknama piloti njegovog privatnog aviona.
Milovan Jovanović zvani Miki bio je imućan trgovac i pre ovog rata, ali je svoj veliki imetak udesetostručio u
poslednje dve godine, iako mu je sva pokretna i nepokretna imovina sem novca ostala zarobljena u
Sarajevu. Njegovi konvoji cisterni sa naftom probijali su granice i barijere među neprijateljskim stranama, a
velike oznake MIKI TRADE i oružana pratnja privatne vojske, sastavljene uglavnom od bivših boksera i zvezda
podzemlja za koju se govorilo da je teška više od hiljadu godina robije, obezbeđivali su da sve to bezbedno
prođe preko ničije zemlje i poprišta, kroz carine, kontrolne punktove, međunarodne posmatrače i da stigne
tamo gde je plaćano suvim zlatom. No i pored toga Despotu se činilo da je Miki u stvari samo nastavio da se
igra svojih dečačkih ratova sa momcima iz drugog kraja, mada su sada u igri bili ljudski životi i milioni dolara.
Pomagao je i šakom i kapom svakoga ko bi mu zatražio pomoć, ne stižući da primi zahvalnost, večito u žurbi i
pokretu, dok je iz njega nezaustavljivo tekla bujica psovki i sarajevskog šatrovačkog u kome je onaj ko bi ga
slušao razumevao tek poneku reč. Govorilo se u šali da mu je potreban prevodilac ili da ga treba titlovati.
Njegov beogradski biro bio je smešten u luksuznom Hyatt Reagency -u iz koga su tri sekretarice doslovno
prevrnule čitav grad da pronađu sve izbegle sarajevske vršnjake njihovog gazde i da ih pozovu na večeru u
Jugoslaviju .
Polovinu njih Despot nije mogao da prepozna! Tek pošto bi sa neprijatnom usredsređenošću razgrnuo
njihova prerano ostarela, bolom izmoždena lica, odbacio sa njih neprikladnu odeću i već gotovo zaboravljeni
mukli zvuk sarajevskog govora, uspevao bi da, poput kakvog restauratora, izvuče iz neprozirne skrame
poneko prisno ime. Žene su dvostruko ostarele, a muškarci su bili pravi starci! Njihove oči duboko usađene u
izmršavela lica pergamentirane kože posmatrale su ga odnekud iz najdublje tmuše tamnog vilajeta sa onim
umornim sažaljenjem sa kojim ljudi koji su dodirnuli samo dno patnje gledaju one nekim čudom
nepovređene i nezrele. A oni, svedoci njihovih mladih dana, obasuli su ih neštedimice dobročinstvima.
Odenuli su ih od glave do pete odećom kakvu dugo nisu nosili. Poklonili su im dotrajale delove pokućstva,
neophodno posuđe i pribore za jelo. Oni koji su to bili u stanju tutnuli bi im diskretno u džepove i nešto
novca, uživajući pri tom skriveno u svojoj dobroti i darežljivosti. Direktorica banke otvorila im je tekuće
račune na koje je prva stavila simboličnu svotu. Pri tom nisu mogli sakriti ni pred sobom ni pred ovim
nesrećnicima izvesno uživanje u ovoj iznenada stečenoj prednosti što su u Beograd došli da žive mnogo
ranije, bolje rečeno na vreme da izbegnu njihovu tužnu sudbinu. Svako od njih prepoznavao je, ne bez
izvesne doze samozadovoljstva, sakoe ili košulje izbeglica za stolom. Naravno, najveći deo te tužne slave
pripao je njihovom domaćinu i dobročinitelju Mikiju, koji će na kraju platiti sumorni banket za sve njih
pokazujući dokle je kao najgori đak dospeo u životu. Nije se ni potrudio da obuče svečano odelo i da veže
kravatu, ostao je u svom izbledelom džinsu kao i uvek, samo je tešku crnu kožnu jaknu prebacio preko
naslona stolice.
Poslednje godine preživeli su u samom srcu tame, slušajući sasvim izbliza njeno zlokobno bilo. Preživljavali
su bez dovoljno hrane i vode, po koju su morali da odlaze do udaljenih česmi izlažući se smrtnim
opasnostima, bez struje i ogreva, pošto su posekli i položili drveće iz parkova, povadili parkete i na kraju
izgoreli čak i sopstvene biblioteke; mesecima po podrumima ili po redovima za hleb, gde su ljude raznosile
granate i kosili snajperisti, ali ni to nije bilo sve! Gradom su zavladali ološ i psihopate, halaša i bašibozuk.
Poniženje je bilo teže od svega. Za sve to vreme morali su, kao građani drugog reda, iskazivati lojalnost
bestijalnim vlastima i gledati kako mudžahedini, koji su osvojili njihov grad, u po bela dana, pred očima
roditelja, odvlače u javne kuće odnegovane devojčice iz najboljih sarajevskih porodica. Pod izgovorom da
traže skriveno oružje ulazili su im u kuće razulareni pijani policajci i odnosili sve što bi im se dopadalo. Morali
su da im predaju duplikate svojih ključeva da bi mogli da im upadaju u živote kad god im se to prohte. Svaka
ulična banda imala je i svoje privatne zatvore u podrumima prisvojenih zgrada. Najsvirepiji, pripadali su
kriminalcima od čijih je imena drhtao u strahu ceo grad; Juka, Ćelo, Caco U podrumima ovih lokalnih vladara
pronađene su stotine izmasakriranih leševa. Oni koji su živeli u blizini Zoološkog vrta slušali su, kažu,
nekoliko noći vrisak dece koja su bacana u kaveze gladnim zverima. Mama, ne daj me! Biću dobar
Izašli su iz Sarajeva dovijajući se na različne načine. Tu su se sposobnost i veština mešale sa ludom srećom.
Još nisu smeli da kažu kako da ne odaju one koji su im pomogli da se izvuku. I u Beogradu njihov strah bio je
golem. Slikar koga su od mladosti zvali Leonardo, profesor na sarajevskoj Akademiji, dobio je nekako
potvrdu da mu se dozvoljava odlazak u Pariz radi školovanja. U tom trenutku imao je punih šezdeset godina i
spremao se u penziju. Sedeo je u stražnjem delu pretrpanog autobusa koji je pod pratnjom vojnika
Ujedinjenih nacija trebalo da preveze putnike u srpski deo Sarajeva kada je jedan mudžahedin, kontrolišući
dozvole za izlazak, zapazio njegovo zanimanje i godinu starosti.
Ko je ovaj? upitao je sprovodnika autobusa. Kakvo školovanje u Parizu? Đuturum! Šta taj ima još da ući? Ako
nije do sada naućio, neće nikad!
Ipak su ga pustili. Pre ulaska u autobus pretraživali bi pažljivo sav prtljag i oduzimali nakit, vrednije predmete
i novac, a naročitu pažnju obraćali su na pisma. Igrom slučaja Leonarda je pretresao sin njegovog dobrog
prijatelja Seada, mladić ukoljičkog sjaja očiju, u uniformi zelenih beretki. Poznavao ga je od rođenja rastao je
pred njegovim očima, uvek učtiv, tih i povučen duboko u sebe. Kada se rodio stavio je zlatnik pod njegov
jastuk. Zvao se Nedžad i sada je sumnjičavo vadio jednu po jednu stvar iz platnene torbe u kojoj se nalazio
sav Leonardov imetak. Tako je izvadio i smotak profesorovih crteža uvezanih gumicom. To su bile skice i
studije za buduće kompozicije i nekoliko grafičkih listova koje je nameravao da proda kada stigne u Beograd
da tako nekako pregura prve izbegličke dane. Kao da otkriva tajne planove utvrđenja i rasporeda artiljerije,
Nedžad je razgledao list po list, crtež po crtež, a zatim ozbiljnim i tihim glasom rekao: Ne možete ovo iznijeti,
čika Leonardo! Zabranjeno je i odložio na stranu smotak.
Samo ti radi svoj posao, sinko kazao je Leonardo, misleći na čitav ciklus nevidljivih slika koje je nosio u glavi i
koje mu niko ne može da oduzme.
La vie en rose. 3 Na Sarajevo kao da je pala golema ljigava hobotnica i zakrilila nebo ionako pritisnuto
večitim smogom. Ko je mogao pobegao je kao bez glave, praznih ruku ili sa imovinom koja mu je mirno
mogla stati u plastičnu kesu, ostavivši za sobom sve što je sticao celog života celokupan imetak, ime, ugled,
pa čak i svoje najbliže! Srušite ga do temelja, ko Boga vas molim! obraćali su se drhtavim glasovima prvim
borcima koje bi susreli na planini iznad Sarajeva. Sravnite ga sa zemljom! A prvo gađajte moju kuću!
Pokazaću vam gdje se nalazi Pokazivali su prstom iza sebe, očiju nalivenih stravom, u kotlinski grad ispod
njih, kao da od užasa gube moć govora i kao da se radi o nekoj džinovskoj nemani koja hoće da ih ponovo
usisa u svoje ždrelo puno barutnog sumpora, krvi i sperme. Nije slučajno sarajevski pesnik-izgnanik zapisao:
Grade, kad te srušim to će biti skoro,
Tvoj siroti duh uklet će da luta
Kao da je tom gradu bilo pisano da s vremena na vreme strgne sopstvenu zavodljivu kožu i razgoliti pred
svetom krvavi splet mišića, žila i krvnih sudova, sve do samih kostiju i njihove trule srži, da istrgne zapušače
iz rupa iz kojih će pokuljati smrad i tama. Tada Čaršiju obuzimaju oni prastari napadi sveopšteg ludila. Iz
koliko do juče ljupkih šadrvana umesto vode šiknu mlazevi krvi, a iz hamama i bezistana, iz tekija i hanova,
pokulja zadah smrti uz zaglušno alakanje imama i alaukanje žena koje udaraju u daire, talambase i tepsije,
dok se strme mahale obrušavaju u grad, grebući mu evropski premaz. U pra-sećanju svakog Sarajlije urezani
su prizori demoliranja i pljačkanja Jeftanovićeva hotela Evropa nakon ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda
1914. ili pohare jevrejskog Templa 1941. kome je od mržnje i pohlepe pomahnitala svetina poskidala čak i
bakarne ploče kojima je bio pokriven
Ta pritajena zver znala je mirovati i po pola veka. U mirna doba oglašavala se ponekad podmuklim režanjem
ili potmulim bleskom u uglu očiju nekog sasvim običnog čoveka u prolazu, u iznenadnom tupom udarcu
pesnice u kakvoj slučajnoj gradskoj tuči ili proceđenoj psovki. Njeno pritajeno postojanje osećale su samo
rođene Sarajlije oni drugi što bi dolazili u ovaj zavodljivi grad nisu primećivali ništa neobično. Rađale su se
generacije, život je tekao svojim tokom, grad se umivao i doterivao za olimpijske svečanosti, a ispod temelja
na kojima je sagrađen neprekidno je režala pritajena zver čije je prisustvo, mada je punih trideset godina
živeo po svetu, neprestano osećao Slobodan Despot.
Osluškujući zvuk ledenih kockica u svojoj čaši Bob se pitao šta je to Bogu zgrešio da ga ovaj grad čitavog
života prati poput usuda? Nosio je njegovo ime vidno zabeleženo u svom pasošu izazivajući od početka rata
krajnje podozrenje na svim graničnim i carinskim prelazima. Izdvajali su ga od ostale posade kao da je
međunarodni kriminalac sa poternice i ostavljali ga da dugo čeka dok su tražili njegovo ime u kompjuterima,
kao da je on lično ispalio onaj davni sudbonosni hitac na Franca Ferdinanda. Sreća se okrenula! Sa istom
takvom sumnjom i podozrenjem i on je po avionima neprestano držao na oku sirote tamnopute putnike sa
crnim brkovima na čijim je pasošima bilo zabeleženo ime nesrećnog grada Bejruta, nekadašnjeg malog
Pariza Bliskog istoka . Sada je Despot došao na red.
Bolje od ikoga poznavao je sarajevski duh i skriveno prisustvo one strašne zveri ispod svega. Njegov otac,
koji nije bio iz Sarajeva, i koji se izgleda nikada nije navikao na taj grad živeo je u njemu celog života kao
privremeno upozoravao ga je još od malena da se čuva i da bude na oprezu, čak i u naivnim, dečačkim
prijateljstvima Despot je verovao da se tu radi o uobičajenoj urođenoj netrpeljivosti patrijarhalno vaspitanog
seoskog dečaka prema gradu, ali ispostavilo se da je stari znao zašto je govorio da će, ako ponovo dođe do
klanja u ovom gradu, ono biti sto puta strašnije od onog u poslednjem ratu! I bilo je! To je Despota
ispunjavalo osećanjem dubokog poraza. Zar pola veka mirnog građanskog života, pola veka kućenja,
mešovitih brakova, putovanja, čitanja i, uopšte, umetnosti nije značilo baš ništa žiteljima njegovog rodnog
grada, zar je sve to bilo potpuno uzaludno?
Evo, sedeo je za istim stolom sa onima koji su očigledno iskusili ono što je njegov otac često govorio. Čuo je
njihove škrte ispovesti, mogao je da ih dodirne, da im vidi izbliza oči ugašenog sjaja i bilo je gotovo
nepristojno slušati muziku za igru koju je izvodio univerzalni orkestar Nostalgija na ovoj maloj komemoraciji
rodnom gradu u koju je povremeno, poput varvarske najezde, uletao preglasni rok. Svi oni za stolom dobro
su znali da više nikada neće videti ulice na kojima su odrasli, a iz kojih su bez ikakve krivice prognani zauvek.
Ma koliko dugo živeo izvan tog grada, Despotu je on bio kao ugraviran u celokupno njegovo biće onom
neizbrisivom linijom koja deli duboku ljubav od strasne mržnje. Znao je, ma gde živeo, uvek će mu
nedostajati kolevka grada u kotlini gde se tačno ne raspoznaje na kom mestu prestaju svetla strmih mahala
što se penju uz brda, a gde započinju zvezde.
Ubuduće će moj život biti sličan ovim ledenim kockama u čaši, prazan zveket dok se sasvim ne istope! mislio
je Despot bez imalo likovanja što je i u onim davnim, bezbrižnim godinama blagostanja i svečanosti slutio da
će se jednog dana ona zver probuditi.
Čarobnjak iz Oza. 4 U detinjstvu nije obećavao ništa naročito. Bio je prilično neuspešan i prekomerno osetljiv
dečak nadasve željan ljubavi koja mu u to vreme nije mogla biti uzvraćena. Njegova plahovitost ispoljavala
se u bolesnoj stidljivosti, patio je više no ostali mladi ljudi i zaljubljivao se strasnije od njih u prosečne
devojke u to vreme više naklonjene uspešnim mladićima, što Bob Despot ni izdaleka nije bio. Njegove
nesrećne ljubavi obeležile su put kojim se penjao u društvu. Tražeći ljubav očajnički je radio na sebi, sve dok
se nije popeo toliko visoko da su njegovi mnogobrojni nedostaci postali šarmantne prednosti. Započinjao je
studije na nekoliko fakulteta i napuštao ih kada bi mu dosadilo. Upisao se tako na istoriju umetnosti, ali ga
uskoro odbi od tih studija onih nekoliko uvodnih predmeta o neolitu, Sumerima, Asircima i Vaviloncima Bilo
mu je dosadno i kada je zaista dodirnuo prah i pepeo Vavilona koji mu je izgledao kao napuštena, prašnjava
ciglana . Žurilo mu se do umetnosti dvadesetog veka, a to se učilo tek na završnoj godini studija. Napustio je,
dakle, taj fakultet i počeo da studira engleski, ali je posle izvesnog vremena utvrdio da se tamo zaista uči
engleski a ne američka varijanta tog zajedničkog jezika koji razdvaja dva naroda . Bob je, naime, imao retku
privilegiju da još u detinjstvu nauči taj jezik. Odrastao je pokraj američkog konzulata predratne, skladno
građene Mandićeve vile sa malim vrtom iznad sarajevskih krovova što su se obrušavali prema gradskoj
tržnici, Markalama Markthalle , a konzulova ćerka Pegi bila je njegova prva velika ljubav. Igrali su se u
njenom vrtu i u njegovoj bašti, a konzul je insistirao da mali Slobodan uči njegovu ćerku srpski, dok ga je
ona, zauzvrat, učila engleski. Najveći deo slobodnog vremena provodio je u konzulatu koji ga je zapanjivao
svojim čudima. Sobe zastrte od zida do zida debelim, čulno mekim belim sagom, holandski lusteri i
mermerni kamin toliko su se razlikovali od sumornog Despotovog stana, čije je skromno pokućstvo bilo
gotovo impregnirano teškim zadahom memle i kuvane ovčetine. Ovde, u konzulatu, Bob je prvi put kitio
jelku kakvu do tada nikada nije video; njen vrh sezao je do same tavanice, a blistave kugle božić-bate od
obojenog marcipana i svilaste bombone bile su donete iz Amerike. No najveće čudo koje ga je zapanjilo bio
je veliki ledomat, što je poput zidnog časovnika otkucavao svojim kockicama ledene minute. Konzul, visoki
tridesetpetogodišnjak, tipičnog anglosaksonskog lika, pušio je lulu, a divni slatkasti miris kumarina iz duvana
lebdeo je kroz sve sobe. Budući da nije imao bogzna šta da radi u ovom zabačenom balkanskom gradu u
predvorju Orijenta, slušao je po čitav dan gramofonske ploče sa muzikom Čarli Parkera i Dizi Gelespija. Bob
je tu po prvi put čuo i muziku ranog Djuka Elingtona tajanstveno zapletenu džunglu nestvarnih zvukova i
instrumentalnih krikova. Pegi je bila godinu dana mlađa od Boba, imala je devet godina, dugu riđu kosu i lice
posuto pegama.
What is your name? 5 učila ga je prvim rečima engleskog.
My name is Peggy, and yours? 6
My name is Slobodan. 7
I ll call you Bob! 8 krstila ga je mala Pegi i taj nadimak mu je ostao do kraja; svi u ulici su počeli da ga tako
zovu.
Pevali su zajedno:
Twinkle, twinkle little star,
how I wander what you are. 9
A nekoliko puta, šćućureni iza zavesa od teškog pliša boje meda, uplašeno su virili na ulicu ispred konzulata
koga je čuvao kordon milicije u masu raspomamljenih demonstranata što su stisnutim pesnicama mahali
prema Mandićevoj vili izvikujući neke Bobu i Pegi nerazumljive pretnje. Bilo je to u vreme onih poznatih
sarajevskih masovnih ludila koja su podstrekavale gradske vlasti protiv Amerikanaca. Konzul je sve to vreme
mirno pušio lulu i pijuckao burbon kao da se pomalo dosađuje.
Za tih nekoliko godina Bobu je zauvek urezan u svest engleski a njegova malena usna duplja oblikovana tako
da izgovara reči tog jezika kao da je rođeni Njujorčanin. Bežeći posle godinama od siromaštva, prosečnosti i
sivila, kao da se trudio da ponovo nađe one srećne dane u konzulatu i one divne svetle ušuškane sobe u
kojima je živela mala Pegi.
Osim engleskog, jedino što ga je držalo do kraja bio je tenis. Igrao ga je još od svoje petnaeste godine. U
njegovoj sarajevskoj kući živeo je jedan stari gospodin, predratni teniski trener. Gledajući jednoga dana
malog Slobodana kako sa vršnjacima šutira krpenjaču, pozva ga na stranu i obeća da će ga odvesti na tenisko
igralište gde je još uvek imao neke stare veze.
Kada odrasteš, krpenjača ti ništa neće koristiti, a tenis ti može mnogo pomoći u životu! rekao mu je.
Postao je stjuard.
Ništa ne prolepšava toliko muškarce kao uspeh u poslu, a Boba je uz to obeležavao i tamni duh pomalo
tragične, usamljene ličnosti koja, spolja gledano, kao da je bila dovoljna sama sebi.
Posle samo dvadesetak godina svi oni sportsmeni iz njegovog rodnog grada, prestavši da se bave fudbalom,
boksom i dizanjem tegova, pretvorili su se u prave pivske mešine, dok se on, žgoljav u gimnaziji, popunio
taman toliko koliko je potrebno da u pedesetim bude izuzetno vitak.
Dok je vozio svoj sobni bicikl marke trijumf često je, u noćnim časovima, posećivao rodni grad, kružio
njegovim opustelim ulicama, vozio preko travnjaka u Velikom parku, pa preko fudbalskih terena, a onda bi
ubacio u brzinu za brdsku vožnju i peo se Osmicama prema zelenim visovima Trebevića koji su uokviravali
njegovu sumornu mladost. Jurio je vrtoglavom brzinom niz najstrmije gradske sokake na toj vremenskoj
mašini bez točkova, poput nevidljivog junaka H. DŽ. Velsa. Spuštao se onom istom Širokačom niz koju je sa
vetrom u ušima jurio na ligurama kada je bio dečak kočeći nogama i držeći se grčevito za veliku mesinganu
alku, na tom primitivnom malom sarajevskom bobu. Vikali su koliko ih grlo nosi: Ćuvaj rude ćorava kobila! ili
bi urlali iz sve snage kada se sudare otpozadi: Ćampraaaaas! što bi u Beogradu rekli kalpiš . Verovatno je i
njegova prva, najveća i može se slobodno reći jedina odistinska ljubav Jelena bila sada udata za nekog od tih
starih sportskih ofucanih lavova koje je već davno napustila i snaga i kosa. Duha nisu ni imali da bi ih mogao
napustiti mislio je zlobno Bob Despot kada bi se spuštao iz belih oblaka na aerodrom svog rodnog grada. Dok
bi leteo iznad te zelene kotline, razmišljao je kako predeo koji je tako voleo neverovatno liči na njegovu prvu
ljubav: pomalo zamagljen, potuljen, ljupko opasan i vlažan, baš kao njene srneće oči što su virile ispod
nadstrešnice od sjajne crne kose koja je uokviravala bledo lice istaknutih jagodica. Šteta što žene tako brzo
propadaju u našim bednim uslovima, razmišljao je Despot: suvišni kilogrami, glup život, smog, večito
kuburenje s novcem, deca Prešao je prstima preko svog glatko izbrijanog lica zadovoljan što su mu obrazi
upali baš kao što treba i što na njima nema nijednog jedinog suvišnog grama. Sirota Jelena sada je to,
najverovatnije, podeblja matrona, koja laže sebe i druge bojeći svoju nekada crnu a danas sedu kosu u
tamno, tamnomodru, nalik svrakinom krilu na snežnom polju! Koga to žele da prevare njegove vršnjakinje?
Njihova propast ogleda se najpre na rukama i vratu. Zbog toga u tim godinama panično žele nakit koji bi
prekrio smežuranu kožu, bore i izdajničke pege. Razmišljao je o njima sa zlobom, kao da im vraća neki stari
neizmireni dug toliko ga dugo nisu htele! Sada su računi čisti. Ipak, osećao je ono isto staro gimnazijsko
uzbuđenje kada je izlazio na korzo i znao da će oko sedam njime proći lepa Jelena. Osmehnuo se na tu
detinjariju superiornošću svetskog čoveka.
Kao i Sarajevo, i svet je izgledao mnogo lepše dok ga je Bob samo zamišljao.
Only you. 10 Povremeno je počeo da sreće svoje nekadašnje ljubavi. Najpre u avionima, gde ih je blago
načinjao sitnim pažnjama profesionalca od posebnih pića, koja im je lično služio, do nadmoćnog umirivanja
straha od letenja, a potom po ambasadama, konzulatima, trgovačkim predstavništvima i lokalnim
klubovima. Bile su sada osamljene supruge diplomata i poslovnih ljudi koje su očekivale mnogo više od
muževa. Mnoge ga se nisu sećale. Morao je mnoštvom pojedinosti, uspomena a imao je neverovatno
pamćenje! da ih podseća ko je on, pa opet, znao je da ga nisu prepoznavale u onom mršavom, zarozanom
dečaku bolesno gorućih očiju, koje su ih nekad gutale no, mnoge bi odglumile srdačnost, jer im je laskalo
društvo i prijateljstvo iz mladosti sa jednim tako šarmantnim, takoreći svetskim čovekom, koga su pozivale
na večere da mu se oduže za pažnju u avionu, da pošalju paket svojima u Jugoslaviju ili jednostavno da čuju
novosti iz zemlje.
Godine i putovanja učinili su svoje i stvorili od Boba Despota veštog i pažljivog, lukavog i iskusnog ljubavnika,
koji je, činilo se, mogao da zavede koga je hteo.
Najpre je, potpuno slučajno, gotovo iz dosade, osvojio suprugu nekog diplomate jedne ambasade u Aziji, u
koju je nekada bio zaljubljen više od godinu dana. Bila je iz otmene sarajevske porodice i igrala je tenis u
vreme kada je njegov grad imao samo jedan teren, a on strasno mrzeo taj otmeni ološ u belim dresovima
što se razmetao forhendima i bekhendima. Satima je visio na zidu od crvene opeke prateći elastičnu igru
njenih nogu; činilo mu se da nema značajnijih tačaka na kugli zemaljskoj od ljupkih jamica iznad njenih
uzbudljivo oblikovanih kolena, a tajanstvena ružičasta putenost u senci kratke teniske suknjice pretvarala je
mnoge Despotove noći u pravo erotsko ludilo. Pre no što je osvojio dogodilo se to posle nekoliko ispijenih
koktela na asuri pokraj bazena, u vlažnoj toploti egzotičnih biljnih isparenja činilo mu se da je već bezbroj
puta spavao sa njom, toliko je dugo zamišljao i gradio od uspomena to mišićavo, oblo telo. Kakvog li
razočaranja! Bila je kao i ostale: ni bolja ni gora, možda samo dosadnija sa nezaustavljivom bujicom priča o
bizarnim putovanjima i boljim hotelima. Smučio mu se boravak u tom azijskom gradu njene četrdesete
unosile su neku paniku u tu usputnu vezu koja nije vodila ničemu.
Supruga jednog od najuglednijih hirurga iz njegovog rodnog grada, koji je sada živeo u Švajcarskoj, varala je s
njim, gotovo ne skrivajući to, svog dežmekastog muža. Slala ga na spavanje što je ovaj, istini za volju, primao
s izvesnim olakšanjem i ostajala sa Despotom u dnevnoj sobi, u prizemlju, gde su bludničili na sofi, čiji je
kardinalsko-crveni pliš isticao njeno bledo, raskošno telo. Kako mu je sada bio dosadan taj stari nedostižan
san! Njen izafektirani, skakutavi korak kojim je odlazila u kupaonicu ljuljajući bokovima, njena prezrela
neumesna koketerija, priče protiv zajedničke, sada njene bivše, domovine u kojoj je njoj sve smetalo i
bazdilo na primitivizam, na Balkan, a iz stvarnosti dosadnog švajcarskog života, predvidljivog do poslednjeg
detalja blagostanja koje je vredelo samo onda ako se upoređuje s našom domaćom bedom.
Gde se bolje jede? U Sviseru ili Pan Amerikenu? Biftek, evo ovoliko debeo, na časnu reč, u prvoj klasi, i
šampanjca koliko hoćeš! Ne moraš ni da plaćaš slušalice za film i muziku
Gospode! Despotu se povraćalo od tog cvrkutavog, motoričnog govora ispunjenog zveketom različitih
moneta.
Da li je zaista bio Don Žuan, kao što se pričalo? Nikada, ni u snu, nije pristajao na tu pojednostavljenu,
laskavu titulu pukog osvajača. Vodeći ljubav sa ženama, on je na izvestan način vodio razgovor sa
sopstvenim životom: bila je to, čini se, produžena konverzacija pokretima, znojem, kožom i mirisima. Iznad
svega bila je to osveta, a toga je postao svestan jednog leta u Dubrovniku, kada je zaveo nekadašnju
sarajevsku lepoticu, u hotelskoj sobi u kojoj je stanovala sa porodicom. Soba je gledala na bazen i dok je
držao za bokove, obgrlivši je s leđa, mogli su lepo da vide njenog muža kako se bavi decom: vraćao im je
zalutale lopte kada prelete ivicu bazena. U tim časovima postajao bi mitski osvetnik koji je jahao na
ružičastoj bedeviji probadajući kopljem sva nekadašnja poniženja i neuspehe.
Bože, pa ti si pravi manijak! stenjala je žena ispod njega. Kada si bio mladić, mora da su iz tvoje sobe iznosili
dotučene žene!
Kučka! mislio je. Kada sam bio mladić, nisam imao ni sobe ni žena
Sve vreme posmatrao je pomalo uraslu burmu na njenom prstu, dok su joj šake čvrsto stezale ogradu
balkona zaklonjenog žaluzinama.
Kad bi odlazio povremeno uglavnom na sahrane retkih rođaka u svoj rodni grad koji je napustio poražen i
nevoljan, bio bi priman u najzatvorenija društva i pasionirano lovio bivše devojčice u koje je nekada bio
zaljubljen. Posle izvesnog vremena imao je prilično bogatu zbirku svojih starih neuzvraćenih, sada najzad
ostvarenih, ljubavi, a svako novo osvajanje u tom dugačkom lovu na nežnu zrelu divljač činilo ga je sve
praznijim i očajnijim, jer ga je zauvek oslobađalo zabluda i želja. Ima li tragičnijeg čoveka od onog koji je
najzad, dobio sve ono što je nekada želeo?
Šta je zamerao tim ženama? Provincijsku sentimentalnost volele su da citiraju i recituju Jesenjina, Lorku i
nepodnošljivo otužnog Tagoru lepile su se za njega, računale s tom tajnom vezom kao sa mogućim ulogom
za jedan uzbudljiviji život, privlačniji od životarenja s dosadnim muževima koji su već odavno digli ruke od
njih. Za neudate ili razvedene zašto da ne? bio je jedna od poslednjih prilika, hepiend na kraju promašenog
monotonog života, dosadnog filma iz koga će se najzad izbaviti Smetao mu je njihov akcenat od koga se
odvikao i čije je tragove mrzeo u svom govoru, nedostatak mašte i rafinmana, na koji se vremenom navikao,
a najviše od svega zamerao im je to što su svim preostalim snagama i svakom prilikom isticale svoje
nekadašnje prednosti i time obnažile isuviše očiglednu misteriju zbog koje ih je nekad obožavao. One sa
nekada bujnom kosom nisu propuštale priliku da je i sada s vremena na vreme zabacuju poput grive,
dugonoge bi svakog minuta prebacivale jednu nogu preko druge, a one sa lepo oblikovanim nozdrvama
pretvarale su se, umesto u rasne ždrebice u zečice drhtavih njuški
U brojnim dramama, knjigama i operama o Don Žuanu, tom sinu španskog admirala iz četrnaestog veka koji
je postao sinonim za osvajača ženskih srca, nigde nije dokraja rasvetljena uloga njegove majke. Verovatno je
i Don Žuan, kao i Bob Despot, od najranijeg detinjstva žudeo za majčinskom ljubavlju. Taj tip nezadovoljenog
zavodnika, ljubavnika i lomitelja ženskih srca bio je, u stvari, najnesrećnije stvorenje na svetu. Uzaludno je
pokušavao nebrojeno puta da se sakrije od života u nežnu i mirišljavu žensku put panično tražeći zaštitu, a
kada bi mu to nakratko uspevalo, shvatao bi da to nije miris i nežnost maglovitog sećanja na izgubljenu
majku. Šta su želeli i Don Žuan i Bob Despot da u jednoj osobi pronađu i ljubavnicu i majku! Ponekad gotovo
okrutan u svojim napuštanjima žena, Bob je bio istovremeno i najranjiviji ljubavnik na svetu.
Nobody know the trouble I ve seen. 11 Bob Despot je godinama sahranjivao jednu po jednu nekadašnju
iluziju, približavajući se svojoj prvoj i najvećoj ljubavi lepoj Jeleni sa strahom i očajanjem. Ako se i ona, poput
svojih drugih vršnjakinja, pretvorila u sredovečnog monstruma, mislio je, i ako je, najzad, osvoji pa se
razočara u svoj plen, postaće uzaludne sve one duge godine neizrecive čežnje dok ju je zamišljao i pravio od
najluđih i najlepših proplamsaja svoje mašte. Šta će se tada dogoditi s njegovim životom? Neće li postati
isprazan? Jednim delom svoje svesti Bob je priželjkivao drugačiju pobedu: hteo je da vidi Jelenu skrhanu
životom on, koji je danas izgledao mnogo bolje nego sa dvadeset Dorijan Grej večito mladi osvajač kome su
samo starila osećanja sakrivena na tavanu. Odgađao je taj susret godinama i sakupljao ovde-onde rastrzane
podatke o Jeleni, ali, uprkos pesimističkim prognozama, nije uspevao da utaži staru bolesnu želju. Ako je
ipak osvoji, plašio se da će posle tog konačnog uspeha ostati bez ičega, savršeno prazan, sasušeni sleđeni leš
na vrhu željama prekrivenog Kilimandžara. Ta devojčica ga nikada nije volela i pretrpeo je zbog nje mnogo
muka i poniženja. Čini se da je sve što je uradio u životu bilo samo zbog toga da ga primeti, zavoli i pristane
da bude malo s njim. Bila je saučesnik mnogih njegovih noći na ivici samoubistva; zbog nje je pobeđivao
kudikamo moćnije protivnike, tražio đavola i nalazio ga oči u oči rizikovao, jer nije imao šta da izgubi. Zbog
nje je vodio svoj tajni privatni rat protiv svih, a da ga ona sve to vreme nije uopšte primećivala. Živela je svoj
krajnje prosečan život u njihovom rodnom gradu Sarajevu, nezainteresovana za bilo kakav dokaz uspeha,
potpuno ravnodušna, dalja nego ikada On je čvrsto držao dizgine svog života i mogao je da čini šta je hteo, a
bio je manji od makovog zrna čim bi se njoj približio makar to bilo i putem lokalnog telefona. Kad bi okretao
Jelenin dobro poznati broj matematički poredak ljubavne šifre koju je sricao poput molitve samo bi
osluškivao taj malčice promukli senzualni glas kako ponavlja haaalooooo? haaalooooo? i ostajao nem držeći
postiđen slušalicu na uhu sve dok ona ne bi prekinula vezu. Klik. Po hiljaditi put shvatao bi da se nalazi u
njenoj vlasti i zaklinjao se da će ipak iz tog duela izaći kao pobednik. Ako već neko treba da bude uništen,
neka to bude ona, ostarela malograđanka koja je nekom čudnom mađijom došla do tajanstvene vlasti nad
njim.
Plašio se čak i da je vidi i, začudo, nikada je nije ni sreo posle one davne maturske večeri koja je tako bolno
za sva vremena utisnula u njegov život i karakter pečat poniženja. Mada se to dogodilo pre mnogo godina,
Bob Despot je ipak jednog proleća, šetajući pokraj Miljacke, udisao onaj isti opojni miris kao da se ništa u
međuvremenu nije zbilo od te proklete mature. Susretao je i raspojasane grupe maturanata kako pijano
urliču Gaudeamus igitur trčeći zmijasto oko bandera i drveća. Znao je da će možda noćas, a možda sutra
uveče, u hotelu Evropa biti veliki bal na kome će možda isti rani poraz izbaciti poput katapulta nekog novog
malog Despota u nebo, a njegov život će onda određivati ljubav, mržnja ili želja za osvetom.
Izašao je iz sobe i zašao u baštu hotela Evropa . Prvi put pomisli da ne bi trebalo toliko da pije i da puši.
Nekoliko specijalista već je pomno osluškivalo njegovo namučeno sredovečno srce, a on se još osećao
mladim i bivao iskreno zapanjen što zadihano trči uz stepenice što ne može da preskoči neku ogradu ili što
se jutro dočekano u kafani odrazi na njegova dva sledeća dana pospanošću, mamurlukom i uzdrhtalošću
svih nerava. Ipak, popio je pelinkovac u bašti potpuni stranac za svoje bivše sugrađane koji su čitali novine i
ogovarali bližnje. Zatim je ustao i prošetao po hotelskom vrtu, pretenciozno načičkanim patuljastim
lampama s abažurima u obliku pečuraka, a onda je, po ko zna koji put, prišao žalosnoj vrbi čije su se polegle
grane mrsile s visokom nepokošenom travom. Eto, tu je započela čitava istorija njegovog potucanja one noći
kada je pijan od vermuta i ruma načas izgubio Jelenu pa tražeći je po vrtu ugledao njene noge kako
mlataraju po vazduhu. Bele čarape svučene do pola listova igraju u ritmu od kojeg mu se sledio mozak.
Zanemeo, paralisan, ponižen i očajniji nego ijedan junoša u predugoj svetskoj istoriji ljubavnih poniženja
stajao je sasvim blizu zaklonjen tankim granama žalosne vrbe, koje su padale kao zavesa na ulazu u
palanačku berbernicu, i posmatrao je kako se pari s jednim košarkašem koga je poznavao iz viđenja. Čuo je
njeno dahtanje i video deo mokrog obraza, ovlažene trepavice, prste na njegovim ramenima prvi put
namanikirane bledim lakom , odbačene gaćice, sve. Činilo mu se u tom trenutku da je stopalima prikovan za
meku zemlju hotelskog travnjaka, razgrnuo je zavesu od grana i potrčao kao bez duše, kunući se da je to
neko drugi, da je sve to samo priviđenje zbog izmešanih pića. Zaboravi, zaboravi, zaboravi, a znao je dobro
da neće moći. I sam nije znao kako se našao u koritu ograđene reke. Zario je vrelo lice u vlažni šljunak, ljigav
i klizav od mahovine, i ostao tako do jutra: izgužvana, mokra gomila jecajuće nesreće
Bob se vratio za sto koji je maločas napustio i naručio ponovo pelinkovac. Malograđani su napuštali svoje
stalne stolove i odlazili kući na ručak, zadovoljnim, dostojanstvenim koracima. Vrlo važno! Čitava planeta se
parila, varala, ponovo zaljubljivala, zaboravljala, mrzela, postajala ravnodušna, a opet, kao da je ispod one
vrbe ostala zauvek ulegnuta trava. Ko zna, možda će tako da mu izgleda i grob, pomisli Despot i odluči da
ruča. Njegova nataložena gorčina slagala se sa pelinom iz pića. Koliko bi se boca pelinkovca moglo iscediti iz
moje utrobe, pomisli. Ručao je i popio dve boce tokacja. 12 Zatim je naručio šampanjac, što je zbunilo
konobare koji su se uzmuvali tražeći srebrnu kiblu s ledom. Klatio se u baštenskoj stolici i razmišljao da li da
čitavu stvar preseče nečim ozbiljnijim? Odlučio se za konjak, a onda je svu svetsku bol sprao s dva mala
hladna tuborga . Ovaj grad deluje loše na mene, zaključi, ne bih smeo više nikada da se vratim ovamo
Najzad, zašto da ne? Ima li prava čovek koji je patio koliko on da još jedanput pre odlaska vidi mesto svoje
dečačke patnje? Ohrabren pićem krenuo je obalom uz reku brojeći mostove. Kao nekada kada je bio dečak,
vukao je prstom po niskoj kamenoj ogradi osećajući njenu uzbudljivu hrapavost. Ni sam ne zna kako izgleda
da ga je piće uhvatilo više nego što je mislio našao se pred žutom kućom sa secesionističkim ukrasima i dva
bremenita balkona: podigao je pogled prema opaloj fasadi, ali mu se od tog pokreta malčice zavrtelo, pa je
zakoračio u polutamni hodnik miris zaprške pomešan s vonjem ohlađenog pepela, i odmah s leve strane,
iznad crnih kesa sa đubretom, pronašao posivele tragove ugrebanih reči: volim, volim, volim, volim, volim,
volim te, Jelena. Rano poslepodne. Sada sigurno svi spavaju, pomisli. Zašto da ne, imam na to pravo: videću
ponovo ona vrata sa mesinganim zvonom i špijunkom, tablicu s njenim prezimenom! Penjao se, penjao,
pridržavajući se za usjajenu drvenu balustradu. Osećao je kako ga obliva znoj i lepi mu košulju za leđa i grudi.
Uspeo se gotovo četvoronoške, posrćući i pipajući, opsednut praštanjem: pozvoniće i videti je propalu,
nikakvu, ugojenu i prosedu u zarozanoj kućnoj haljini, ali, ali ipak su oni vršnjaci generacija. Koga imaju
bližeg i ko ih još pamti zaljubljene i mlade u parku punom julskih svitaca?
Pozvonio je i naslonjen na dovratak primetio da se razbilo staklo njegovog kartijea . Nije važno, više ništa
nije važno, osećao se herojski pomirljivo dok je osluškivao zvuk zvona i šum koraka koji su se približavali.
Vrata su se širom otvorila i u njima je stajala Jelena, odevena u belu matursku haljinu s usnama punim
špenadli mora da je nešto popravljala u poslednji čas za večernji maturski bal u hotelu Evropa .
Gospode, Gospode! Video je njene blistave srneće oči ispod nadstrešnice od tamne kose, njen vitki stas,
njenu kožu zategnuto mleko sa ukusom marcipana izvadila je špenadlu iz ustiju i kroz poluotvorene, pomalo
u čudu napućene usne Bob ugleda i njene zube, detinjasto deformisane sisanjem palca kada je bila mala.
Najzad je Dorijan Grej, večito mlad i neranjiv, zakoračio u zaboravljenu sobu na tavanu Oskara Vajlda i
suočen sa Jeleninim nepromenjenim izgledom počeo da stari i da se osipa iz sekunda u sekund, pobeđen
godinama i sujetom, satrven i doteran do zida. Dok je gušeći se padao na izlizan otirač, znao je da je sada,
konačno i neopozivo, izgubio svoju dugu bitku. Tako nije ni mogao da čuje posljednju rečenicu: Mama,
nekom čoveku je pozlilo pred našim vratima
Fascination. 13 Univerzalni orkestar Nostalgija , sastavljen od pet muzičara klavijature, gitara, saksofon, bas i
bubnjevi spadao je u one ansamble koji su nadživeli mnoge mode i stilove od ranih sviranja po periferijskim
igrankama, preko zavereničkog džeziranja u vreme strogo zabranjenog džeza, do poplave roka kome su se,
istina s prezrenjem, ipak na kraju krajeva priklonili, kruha nasušnog radi. Svirali su nekoliko sezona po
američkim vojnim bazama u Nemačkoj kao čist diksilend-sastav, a nisu se libili ni novokomponovane
narodne muzike na dobro plaćenim palanačkim svadbama. Srbi istina vole da svoja slavlja započnu
evropskom i američkom muzikom, ali na kraju, kada se olabave kravate i opuste kaiševi, kolo je uvek
neizbežno. Kad je reč o samoj muzici, oni, izgleda, najviše cene orkestar koji ima najjače ozvučenje, pa je i
Nostalgija , i pored svog nežnog imena, imala ogromne crne zvučnike od čije su snage zveckali kristalni
lusteri hotela Jugoslavija .
Pijanista, mršav i povijen pedesetogodišnjak, nekadašnja nada beogradskog džeza, već odavno je digao ruke
od sebe i džeziranja. Taj oproštaj urezao je dve duboke bore na njegovom licu dajući mu prezriv izraz pun
zgađenosti nad muzikom koju izvodi, a još više prema onima koji je slušaju. Povremeno bi, u pauzama, ispod
njegovih dugih vretenastih prstiju, žutih od duvana, zalepršala poput kanarinca iz kaveza neka mala ljupka
fraza, uvod ili odlomak kakve čuvene džez-kompozicije: kratki motiv Erola Gradnera, Remember April , na
primer, ili početak A night in Tunisia Modern-džez kvarteta. Slao je te male muzičke poruke, za svaki slučaj,
kao privatne šifre za nekog slučajnog slušaoca koji će prepoznati da je ovo što svira daleko ispod njegovog
ukusa i znanja, ili se jednostavno sećao svojih mladih dana kada je džez bio obećana sveta zemlja a džez-
muzičari njeni apostoli. Mada u godinama, još nije mogao da se oslobodi izvesne nelagodnosti zbog svog
cirkuskog kostima srebrnog sakoa od šljokica koje su se presavijale poput zmijskog svlaka ne zaboravljajući
svoje stare bele patike, džins i prsluke od kože iz vremena kada se trudio da svira kao Telonijus Monk. Patio
je od duboke dosade, kao kakav skeptični filozof znao je unapred kako će se koje veče završiti, za kojim
stolom će najpre prasnuti žučna svađa, koja će se dama prva nacvrcati i početi da peva svojim amaterskim
sopranom, ko će koga odvesti kući i koga će od gostiju, kada bude odlazio u toalet, zateći kako povraća sa
glavom u lavabou.
Članovi njegovog benda sem mladog bubnjara koji je bio neobuzdan za činelama, pa ga je često valjalo
smirivati , bili su takođe iskusni profesionalci, a svako od njih vladao je sa više instrumenata. Saksofonista,
školovani duvač, muzicirao je i na klarinetu i flauti, a ponekad bi, na zadovoljstvo publike, izvadio i okarinu i
izvodio na njoj prava čuda od narodnih kola do imitiranja cvrkuta ptica. Basista, tajni pijanac, svirao je na
bilo kom žičanom instrumentu, dok je gitarieta, kad bi se ukazala potreba, mogao da bude i pevač.
Nigde na svetu ne postoje takvi univerzalni orkestri kao kod nas. Ko bi, na primer, očekivao od nekog
francuskog ansambla da svira bilo šta drugo sem šansona i valcera, ili od kakvog džez-sastava da izvodi polku
ili prati italijanski belkanto? Takozvani bečki animir-orkestri, nekada tako popularni u Srednjoj Evropi, a
danas već u izumiranju zajedno sa hotelima koji su podražavali stil neprevaziđenog sahera , svirali su
uglavnom uvertire i potpurije iz opereta Franca Lehara, Supea i Štrausa, i ni u snu ne bi umeli da izvedu ništa
drugo sem svojih slatkiša za sobarice i podoficire. Za razliku od svih njih Nostalgija je sa lakoćom prelazila sa
grčkog kasapika na bluzeve Burbon-strita, poigravajući se usput evergrinima, da bi se vratila u Sorento,
zatresavši se, ako treba, i u Groznici subotnje večeri . Nije izbegavala ni stare međugradske pesme kako ih je
ironično nazivao pijanista a umela je kao niko časkom da se preobuče, da se ogrne patriotizmom i izmami
poneku suzu kada zagudi Kreće se lađa francuska .
Čitavim tim zvučnim cirkusom rukovodio je, najavljivao ga i prosipao bezbroj lascivnih šala i dosetki izvesni
Aleksandar Balkanski, koji je svojim pompeznim pseudonimom krio sasvim beznačajno prezime.
Despota je Balkanski podsetio na Valentina bez kostiju sa Lotrekovih afiša; jedino nije bio odeven u crni
gerok već u grimiznocrveni kaput sa šlicevima i široke klovnovske pantalone koje su mu poput dimija
landarale oko mršavih nogu nad crnim lakovanim cipelama i belim čarapama. Šetkao se ponosno ispred
orkestra glumeći dirigenta, obilazio je stolove, prosipao šale i delio posetnice razmetljivog sloga na kojima je
pisalo: Aleksandar Saša Balkanski Estradni Umetnik Menadžer Animator Imitator. Već na početku večeri
obigrao je sve stolove i podelio svakom paru brojeve na malim četvrtastim kartonima, obaveštavajući
cenjene goste da je u pitanju jedna nagradna igra. Bob Despot, koji je sedeo pored punačke direktorice,
dobio je broj 37.
Koščate prste Balkanskog krasilo je mnogobrojno prstenje, a oko zglavka ruke zveckala je debela zlatna
narukvica. Njegova kanirana kosa, priča za sebe, bila je nabačena sa potiljka ka čelu, preko ćele koja se nije
mogla sakriti tom očiglednom prevarom. Zmijasti meandri malobrojnih istanjenih pramenova mrtve kose bili
su kao zalepljeni na koži lobanje, dok su drugi, bujniji, bili na potiljku vezani u perčin. Tek kad bi se prišlo
sasvim izbliza Balkanskom, videlo bi se da je to žilav, postariji čovečuljak, požutelih veštačkih zuba i mišije
živih očica koje kao da su plivale na zejtinu.
Muzičari su prezirali tog pelivana bez ikakvog zanata, maskiranog u mladića, koji se prometao kroz život
načinivši od brbljanja profesiju, ali navikli su već na njega kao što verglaš navikne na singapurskog majmuna
što mu čuči na ramenu i živi od njega. Uostalom, Balkanski je umeo da bude i koristan. Pomagao je oko
ozvučenja, pregovarao i svađao se sa vlasnicima dvorana i restorana u kojima su svirali, a, po potrebi,
nastupao je i kao bluz-pevač glumeći i izmišljajući engleske reči koje nije znao. Njega onako sitnog i nikakvog
Gospod je obdario iznenađujuće raskošnim i dubokim glasom. Kada bi ga slušali, Amerikanci bi se čudom
čudili kako on tako dobro peva When the Saints go marching in , a da pri tom oni ne razumeju nijednu reč
svog maternjeg jezika. Ukratko, Balkanski je bio srce i duša svake proslave na kojoj je nastupala Nostalgija ,
prvi probijao led koji zamrzne goste kada se nađu okruženi nepoznatim svetom i kada se retko ko usuđuje
da načne devičanski čist prostor za igru. Tada se on zaleće među stolove i grabi obično neku besnu domaćicu
po čijim otkačenim nogama vidi da bi rado zaigrala, ali se ne usuđuje sputana obzirima. Izvodio bi tada oko
nje čitav splet neverovatnih pokreta, kao da je od gume, dok se i drugi ne osmele da zaplešu.
No, ove večeri to nije bilo potrebno. Čim je Nostalgija uključila svoju ubitačnu disko-mašinu, mlad svet, ne
prestajući da žvaće gume, nagrnu da đuska kao da obavlja neki ozbiljan posao. Povezivao ih je isti ritam tela
činilo se da su svi izašli iz ždrela neke džinovske muzičke mašine koja porađa iste žive lutke čije konce negde
visoko gore drži u rukama generalni Mag Velike industrije roka.
Stardust. 14 Dođe vreme da se servira svečana večera, pa se mladost i budućnost zdušno bacila na hladna
predjela i tople dodire ispod stola.
Nostalgija nije jela bila je sita svega pa je više pila, sedeći iznad svojih instrumenata. Pijanista, onako usput,
posla mogućem poznavaocu kratku temu Les nuages Đanga Rajnharta koja zamagli Despotovu čašu. Podiže
je u pravcu muzičara klimnuvši glavom da je primio lozinku, pa pijanista nastavi da preludira gledajući prema
stolu jubilaraca. Na buvljoj pijaci Klinjakur u Parizu postoji jedna stara sklepana krčma Krigla puna buva u
kojoj je Despot nekoliko puta slušao Cigane iz plemena Manuš. Tom plemenu je pripadao i Đango Rajnhart,
legendarni gitarista bez tri prsta. Njegovi saplemenici, švajcarski Cigani, čuvali su uspomenu na tog muzičkog
genija i svirali na njegov način, venčavajući u dnu trbuha grada Pariza evropsku tradiciju sa američkim
džezom. Instrumenti su im bili veoma stari, izlepljeni flasterima i uvezani žicom da se ne raspadnu. Đangovi
Oblaci doploviše do sarajevskog stola i obmotaše ga smogom.
Dok su ostali jeli, izbeglice su jedva dodirivale hranu kao da se plaše tolikog obilja. Gladovali su više od dve
godine. Glavica natrulog kupusa koštala je čitavo bogatstvo na crnoj berzi. Ne sećaju se kada su poslednji
put videli krompir ili zelenu salatu. Danima su se hranili gnjecavim makaronima i konzervama kojima je već
odavno istekao rok upotrebe. Odlazeći kod prijatelja u goste, umesto cveća, odnosili su dragocenu vezu
šargarepe. Oko uličnih kazana sa bljutavom čorbom bez ijednog komada mesa gurali su se izgladneli ljudi i
napušteni psi. Zar se ovde, u Beogradu, sve vreme ovako bogato jelo dok su se njima klatili zubi od
skorbuta? Retki zalogaji zastajali su im u grlu. Apetit nije napustio samo direktoricu banke koja je kliktanjem
dočekivala svako novo posluženje, ali što bi oblapornije uranjala u hranu, tonula je sve dublje u depresiju i
osećanje krivice što joj u nepovrat odlazi još jedna prilika da postane vitka. Njihov domaćin naručivao je sve
što bi mu šef sale predložio i tako bio okružen mnoštvom tanjira i zdela sa umacima. Jeo je smrknuto, bez
reči, kao što je sakupljao novac i moć, ljude i posede.
Zabavljen mislima Despot bi rasejano uzimao po koji zalogaj. Tek načeta hladna guščija džigerica sa
nagrizenom maslinom odneta je ispred njega, pa je zabrinutim konobarima prekomerno hvalio zaista izvrsnu
kuhinju i kuvara, izvinjavajući se što je kasno ručao. Prelazio je očima preko gostiju za stolom dok su ćuteći
žvakali. Razgovor je potpuno zamro. Polovine njih nije se uopšte sećao. Ponavljao je šesti razred, a u
sedmom je na neko vreme bio izbačen iz gimnazije, tako da je izgubio vezu sa svojom generacijom i nije
mogao da se seti sa kim je, u stvari, maturirao! No, to je večeras zaista bilo sasvim nevažno! Svi oni za
stolom izgubili su pravo na godišnjice svojih matura, izgubili su razrede koje su pohađali i stare klupe u
kojima su bila urezana njihova imena i mali golovi za igru dugmićima zvanu pucomet , izgubili su i gimnaziju
koja je pri podeli grada pripala drugoj strani, izgubili su čak i svoj rodni grad u koji više nikada neće moći da
se vrate, svoje prijatelje drugih vera i bivše ljubavi koje ih sada sigurno optužuju da su oni ili njihov narod,
svejedno, započeli ovaj krvavi rat. Našli su se u jednom potpuno drugom gradu koji za sve to zna samo
površno, onoliko koliko pročita u novinama. Živeli! I on, tek da nešto radi, diže čašu u njihovo zdravlje. I te
kako će im trebati. Oni otpozdraviše dizanjem svojih čaša. Alkohol je pomalo ublažio atmosferu parastosa.
Neko se usudi da ispriča čak i vic a Miki Trade poruči novu turu boca.
U tom trenutku mladi bubnjar otkuca palicom o ivicu timpana četiri kratka znaka pa Nostalgija svom silinom
grmnu pompezan tuš, a Balkanski, u lakom skoku na podijum, kriknu mlatarajući rukama: Dame biraju!
Jedan dugi, raskošni, gotovo impresionistički prelid izveden virtuozno na klavijaturama, u kome je bilo
prisećanja i na Debisijevo Popodne jednog fauna ali i na Oskar Pitersonov crni zvuk, rastvori kitnjastu
tavanicu dvorane kroz koju se prosu Zvezdana prašina Hogi Karmajkla Nastade ono tako uobičajeno
oklevanje kada dame treba pred svima da pokažu s kim bi volele da budu. U tom trenutku, baš kada se
direktorica banke borila sama sa sobom da pozove Boba Despota na igru, s one strane svetlosne zavese koja
je delila jubilarce od mladih maturanata izdvoji se jedna beličasta, treperava figura i krenu preko praznog
prostora za igru. Ulazila je u snopove reflektorskih svetala i iščezavala u njihovom blesku koračajući sigurno i
uspravno, bez ikakvog straha od brisanog prostora. Potpuno nestvarna, poput zaštitnog znaka za mladost i
lepotu, u veoma kratkoj haljini koja je isticala njen uski struk, skladno oblikovana bedra i duge noge u
mlečnoj svili, devojka ravne i duge zlatne kose izazva radoznalost čitave dvorane.
Zaustavila se pred Bobom Despotom. Kada je ugleda, on prestade da lista program, skide naočare i preblede
kao krpa.
Molim za igru! reče tiho devojka, pa ne sačekavši odgovor graciozno ispruži dugu ruku čija je ružičastonežna
koža bila posuta zlatnim maljama. Bob je zbunjeno oklevao.
Iz njenih očiju nadirala je modra svetlost mešavina mladalačkog stida i drskosti.
Molim za igru! ponovi devojka zapovednički. Bob se polako dizao iz stolice, a dvorana se okretala oko njega.
Devojka je išla ispred, vodeći ga za ruku, kao anđeo sa starih litografija kad odvodi prosjake U raj
Razočarana, direktorica se uz dubok uzdah vrati karamel-kremu.
Eh, taj Bob reče neko za stolom stvarno je nepopravljiv.
Mogla bi da mu bude kćerka! dobaci direktorica usta punih preliva od prženog šećera.
Druga strana zavese bila je takođe zatečena.
Ko joj je ovaj matori? pitao je dečak sa minđušom u uhu.
Ona je uvek volela starije! dobaci devojka preko puta njega.
Mogao bi da joj bude otac! reče momak koga niko nije birao za igru.
Budalo! izroni iz oblaka dima marihuane devojka ljubičaste kose. To i jeste njen otac!
Living on the frontline. 15 Bob Despot se nije sećao kada je poslednji put igrao. Ali igranje se ne zaboravlja,
baš kao ni vožnja biciklom ili plivanje. I sam se začudi kada mu noge same od sebe počeše da prate ritam
Frontlajna , rege-hita, koga je u svoje vreme lansirao pevač Edi Grant. Oslobođeni primerom Boba i njegove
kćerke Bele i ostali gosti počeše da osvajaju ivice prostora za igru, a zatim i samo središte platoa. Bela je
igrala lako i meko. Bob gotovo da i nije osećao pod prstima njeno telo koje je savršeno pratilo svaki njegov
pokret, kao da ga predviđa. Igrali su jedno vreme ćutke, a zatim mu se ona približi i reče:
Već sam zaboravila kako se kaže: tata!
Bob je ćutao. Posle godinu dana, kada je poslednji put video, suđenje se, izgleda, nastavlja. Udahnuo je miris
njene kose.
Eternity, Calvin Klajn rekao je. Bio je jedan od retkih muškaraca koji je raspoznavao ženske parfeme.
Uostalom, prodavao ih je u avionu za vreme leta, a i onjušio je mnogo ženskih koža u životu.
Eternity ponovi. Lepo ime za Večnost
Mamin je reče Bela.
Kako je ona? upita Bob, tek reda radi.
Zar ti nisam prošli put rekla da je ne pominješ? Ti si za nju mrtav. I ona za tebe!
Sa mrtvim roditeljima reče Bob ti si, znači, siroče?
Ne pokušavaj da budeš duhovit! preseče ga Bela. Ja i jesam siroče.
Iznenadio se koliko to dete liči na svoju majku. Uvek je sve započinjalo posle kakve beznačajne, sasvim
obične rečenice koja bi poslužila da se napravi pakao! Jednog dana ga je tako Belina majka pozvala
telefonom u njujorški hotel Biltmore , u kome su odsedale posade. Upravo je slavio rođendan u hotelskoj
sobi sa kolegama kad telefon iznenada zazvoni. Bob se mogao zakleti da je to ona čak je i telefon dobio
poseban, opasan, prodoran zvuk. Podigao je slušalicu i saslušao iznenađujuće ljubaznu rođendansku
čestitku, koja ipak nije slutila na dobro.
Divno je što večeras nisi sam! kazala je. Čujem da vas ima više. Šta pijete?
Odgovorio je da piju Dom Perignon 16 koji je dobio na poklon. Iznenada, njen glas oboji neizreciva mržnja:
Pa da, dok gospodin Despot pije francuski šampanjac u Njujorku, ona s detetom gladuje u Beogradu u kome,
uzgred rečeno, nema ni struje!
Zaćutala je. Bob je osluškivao brujanje sfera i šum okeana koji ih je razdvajao. Osećao se kao da mu je neko
zadao udarac u stomak i zakrenuo pesnicu. Njegova žena je savršeno tačno znala gde da ga pogodi a da ga
to najviše zaboli. Njena negativna energija bila je toliko jaka da je naprosto kuljala iz slušalice. Svi u sobi su
zaćutali. Slavlje je bilo pokvareno. Srušio se na krevet kao bokser u nokdaunu, bled kao krpa, ne ispuštajući
slušalicu iz ruke.
Slušaj! kazao je. Kad već imaš tako snažan laser koji me je pogodio čak ovamo s druge strane Atlantika, zašto
kog đavola ne bušiš njime brda i planine, pronalaziš rudu i dijamante, probijaš tunele ? Zašto gađaš mene?
Ja nisam toliko važan.
Čulo se samo jedno klik, veza je prekinuta. Uspela je u onom što je htela. Malo slavlje je završeno. Gosti su
se nemo razilazili po svojim sobama. Razmišljao je danima i noćima o čemu se tu radi? Ogromna ljubav koju
je Belina majka osećala nekada prema njemu pretvorila se vremenom u istu toliku količinu nepodnošljive
mržnje. Pitao se odakle u toj krhkoj, gracilnoj ženi toliko strašne snage da mu zagorča život i učini ga
nepodnošljivim? Izgleda da se ta golema energija uvećavala trošenjem. Apsurdno, ali tačno. Ta žena je htela
da ga vidi mrtvog.
Zašto si ostavio mamu? optuživala ga je Bela po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina, a on nije imao
snage da joj kaže istinu: upravo zbog sličnih razgovora koji su ga izluđivali! Jednostavno, Bob je bio čovek
koji nije podnosio svađu. Radije se uklanjao. A taj brak, izuzimajući prve godine, bio je jedna velika,
neprekidna svađa u kojoj je bio optuženi ili osumnjičeni, svejedno, a njegova žena istražni sudija. Vraćao se
kući već spreman da utone u krivicu. Svađe su bivale žestoke, kratke ili duge, i potrajale bi satima, noćima i
mesecima, a završavale se pretnjama samoubistvom što ga je bacalo u još veću krivicu , suzama ili
poljupcima, pomirenjima koja su proslavljali izlaskom u kakav restoran u kome bi još pre deserta buknule
novom žestinom, bacanjem čaša i zgužvanih salveta. Bitka bi se nastavljala u kuhinji u kojoj bi Bob, da lakše
podnese takve scene, otvarao bocu nekog žestokog pića, i tako bio optužen i za alkoholizam. Koliko je samo
puta, posle neprospavane noći, odlazio na rani jutarnji let izmožden preteškim rečima i strastima, izgreban
noktima, a nekoliko puta čak i izujedan! Spavao je stojeći u avionu koji je propadao, delio iscerene osmehe
putnicima na sve strane, sve dok ga potpuno obamrlog neka koleginica-stjuardesa ne bi odvela u polupraznu
prvu klasu, položila na dva sastavljena sedišta i pokrila ćebetom kao veliku nesrećnu bebu.
I tako, jednog tmurnog oktobarskog jutra Bob se probudio u sobi hotela Moskva . Kroz taj mansardni sobičak
prolazio je kosi betonski nosač, zgodan da se čovek obesi o njega. Kad je otvorio oči trebalo mu je prilično
vremena da shvati u kom se gradu nalazi. Mučila ga je vremenska razlika od devet sati, jer je prethodne
večeri doleteo iz Toronta. Odlučio je da se ne vrati kući.
Poštovani putnici, za nekoliko minuta slećemo na Beogradski aerodrom. Najljubaznije vas molim da
proverite da li su vam pojasevi od sedišta dobro vezani, nasloni uspravljeni, stočići zatvoreni i zabravljeni
ispred vas. Molimo vas da ugasite cigarete ako pušite. Hvala!
Dok je rutinski izgovarao uobičajeno uputstvo prilikom sletanja gledao je osvetljeni grad ispod krila i u
jednom jedinom blesku doneo tu odluku njegov slučaj je bio banalan, svakodnevna drama ispod jedne od
onih bezbroj svetiljki! Bio je bezvredan čak i za ljubavni podlistak u nekom ženskom časopisu.
Ipak, valja razumeti i tu ženu koja je imala nesreću da bude supruga tajnog Don Žuana kostimiranog u
uniformi stjuarda. Udala se za njega veoma mlada, napustila udobnu kuću uglednih roditelja i izdržala duge
periode beskućništva, kućenja i podizanja devojčice, koja je, što je više rasla, pokazivala u sve većoj meri
osobine svog neozbiljnog oca: lakomislenost, preteranu radoznalost za nevažne stvari, na kraju
nepredvidivost i sklonost rasipništvu. Očekivala je da će njihova ljubav trajati večno, sve do smrti, kao što se
obično uvek očekuje, ali već posle nekoliko godina ona je počela da primećuje povremenu Bobovu
odsutnost gubio se često zagledan negde gde ona nije imala pristupa i da sve jače ispoljava osobine svoje
majke, koja je svakog časa svoga braka tačno znala gde joj se nalazi muž i šta u tom trenutku radi, kada
odlazi na posao i kada će se vratiti kući. Sa Bobom je međutim sve bilo obrnuto! Odlazio je od kuće kada ga
pozove neki nepoznat glas preko telefona, ponekad usred noći, ponekad u zoru, a često nedeljom i
praznicima kada su svi muževi, ma čim se bavili, bili sa svojim porodicama. Noći je više provodio po
hotelskim sobama nego u bračnoj postelji, a neprestano prisustvo stjuardesa, uvek izazovnih i nasmešenih
žena, koje su sebi mogle da dozvole najbolje marke odeće i najskuplju kozmetiku, budilo je u njoj neskrivenu
ljubomoru, često do očajanja. Neoprezni Bob se vraćao sa dalekih smena po toplim morima džepova
prepunih fotografija sa plaža i slavlja, gde je uvek bilo nekoliko lepotica iz posade koje su ga grlile ili ljubile
pred kamerom. Razgledala ih je satima pokušavajući da utvrdi koja je od njih ona kobna, ona koja će joj
odvesti muža zauvek? U njoj su se borili građanska ozbiljnost i vaspitanje stečeno u porodici sa pomalo
avanturističkim pozivom njenog muža. Mada je Bob Despot napredovao u službi, postavši najpre od običnog
stjuarda perser, zatim flajt-direktor i na kraju instruktor, mada se trudio da njegove usputne veze ničim ne
ugroze život porodice, njemu se u suštini nije moglo verovati. Niko, sem onih kojima je letenje posao, ne zna
kako je to težak zanat. Nekoliko puta Bob je leteo iz Čikaga, Toronta i Sidneja sa najavom bombe u avionu.
Preletao je okean razmišljajući u kom će trenutku i on i putnici i avion odleteti u milion komada. Česta
kašnjenja i sletanja pod najtežim uslovima, vremenske razlike od desetak časova i vrtoglave promene klime
koje organizam mora da pretrpi i izdrži, a onda i agresivni putnici što strah od letenja ubijaju alkoholom sve
to utiče da život letačkog osoblja ni izdaleka nije onakav kakvim ga zamišljaju ljudi izvan tog posla. Posle
svake avanture Bob je svoju malu porodicu obasipao hiljadama sitnijih pažnji i brdima poklona. Odvodio ih je
na lepa i zanimljiva putovanja, samo da zatrpa bezdan osećanja krivice. Spolja se činilo da je najpažljiviji muž
i otac na svetu, a ipak je bio sve krivlji i krivlji i svojim ljubavnicama i porodici. Poslednjih godina braka
njegova žena je odbijala da izlazi s njim bilo kuda. Progonila ju je misao da svi znaju za Bobove tajne veze i da
joj se smeju iza leđa. Svaka slučajno izgovorena opaska ili dvosmislenost u njenom društvu mogla je da je
izbaci iz ravnoteže i da naredne nedelje njihovog života pretvori u pravi pakao. Najzad, kada je Bob zaista
otišao od kuće često je govorila da bi sto puta bolje živela bez njega , mrzela ga je što je, po njoj, ponovo
nadmudrio život i izvukao se iz njegovih obaveza, neozbiljan dečak koji nikada neće ostariti a što je ipak
zadržao najdragoceniju stvar u njihovim životima Belu, koja ga je, iako je u tom sukobu bez dvoumljenja
stala na majčinu stranu, volela a da mu to nikada nije priznala. Za nju je otac bio neka vrsta čarobnjaka, uvek
dobro raspoložen i u sjajnoj formi, sa ulaznicom za najzanimljivija mesta na svetu do kojih mnogi nisu mogli
da stignu. Majci je, naravno, pripala manje dekorativna uloga nekoga ko se bori i rešava sumorne i dosadne
svakodnevne probleme kuvanja, peglanja, spremanja, kuburenja s novcem i otaljavanja gomile glupih
sitnica, dok se otac spuštao sa neba oblačio uštirkane i ispeglane košulje da bi se ponovo vratio u oblake.
Kada je njena povređena sujeta odlučila da ga uništi, izabrala je najstrašniju osvetu zabranila je Beli da ga
viđa, obrazloživši to novom Bobovom ljubavnom vezom s jednom znatno mlađom manekenkom, koja će
navodno oduzeti Beli i poslednju paru za njeno izdržavanje jer će sve otići na njena putovanja i preskupu
garderobu po kojoj je poznata. Osetivši o čemu se radi, Bob je udvostručio novac za Belu, ali to nije ništa
vredelo ćerka više nije želela da ga vidi.
Proveo je noć kao u bunilu, ne svlačeći uniformu. Ustao je iz postelje i prišao prozoru dok mu se pod
nogama dizao i spuštao Atlantik. Napolju je padala kiša. Terazije je ukoso prelazio mokar pas. Bila je nedelja.
Oseti strašnu usamljenost. Proveo je toliko noći po hotelskim sobama, ali do sada nijednu u onome što je
nazivao svojim gradom. Njegova kuća nalazila se na nekoliko stotina metara od hotela Moskva . Trebalo je
samo da izađe i otvori vrata svoga doma pa da se sve izmeni. Ali on to više nije mogao. Pogleda svoju
neraspakovanu putnu torbu koja ga je nemo posmatrala sa tepiha. Ona je bila sve što je posedovao. Otvorio
je i izvukao bocu viskija. Nije ni primetio kako se sumrak, poput uhode, uvukao u mansardu. Boca je bila
prazna, a njegova odluka konačna. Sutradan je telefonirao kući. Srećom, javila se Bela. Rekao joj je da je u
Beogradu, ali u hotelu Moskva . Ništa se ne menja, kazao je, samo će tata živeti malo odvojeno. Ćutala je.
Pitao je kada može da dođe po neke svoje stvari, a ona mu je kazala da dođe kad hoće. Mama neće biti tu,
dodala je.
Pokušao je da otključa vrata stana, ali brava je već bila promenjena. Zazvonio je i pojavila se Bela u
ružičastom baletskom trikou. Zagrlili su se bez reči. Doneo joj je nove klizaljke i baletske patike. Odložila ih je
ćutke na sto i nastavila da vežba pred velikim ogledalom.
Mama je rekla da uzmeš šta hoćeš doviknula mu je izvodeći pas des deux. 17 Nije uzeo gotovo ništa.
Preleteo je pogledom preko biblioteke i shvatio da je sve ove knjige ili pročitao ili ih nikada neće ni pročitati.
Otvorio je plakare za garderobu sa osećanjem koje verovatno ima zmija kada pogleda na svoj svlak. Sva ta
odeća bila je, naime, samo zbirka potrošene sujete. Poneo je jedne izbledele farmerke, koje su dugo bile
njegova druga koža, crni kašmirski džemper, za koji su ga vezivale mnoge uspomene, i svoj revolver beretu.
Da, i vijetnamsku jaknu koju je kupio u Čikagu, u živopisnom Army shop-u sa rashodovanom vojnom
opremom. Voleo je tu izlizanu jaknu zbog četiri velika džepa u koje je mogla da stane gomila stvari i zbog
kapuljače koja se izvlačila iz kragne. Bob je, naime, mrzeo kišobrane i kape. Zavirio je zatim u sobe. Sve je
bilo u savršenom redu. Osećao se kao slučajni uljez u nečijem udobnom građanskom domu. Konačno nije
više tu pripadao. Ostavio je svoje stare sada neupotrebljive ključeve na komodi ispod ogledala i izašao
polako iz stana ne prekidajući zanesenu Belinu igru. Tačnije, iskrao se kao lopov ispraćen igrom umiranja
belog labuda Petra Iljiča Čajkovskog.
I will survive. 18 Tako je izgubio još jedan dom u životu. Sam se iznenadio sa kakvom lakoćom je podneo taj
gubitak koji bi nekog drugog bacio u očajanje, ali izgleda da su se Despoti u svojoj dugoj lozi genetski navikli
da osvajaju i gube države, zemlje, feude, svoja sela i ognjišta, o građanskim stanovima i da ne govorimo.
Uskoro je napustio preskupi hotel u kome više nije mogao da laže recepcionare da mu se renovira stan, i
promenivši nekoliko tajnih skrovišta neko vreme je spavao na jednom brodu restoranu vezanom za obalu
Ade Ciganlije, u kabini noćnog čuvara koji je bio odsutan. Bob je bio prijatelj vlasnika broda i sedeo je
noćima u restoranu dok ne isprati i poslednjeg gosta. Čudno, ali u to vreme imao je najviše uspeha kod žena.
Kao da ih je privlačio taj osamljeni utučeni čovek, uvek sam za istim stolom, koga nikada nisu videle da jede
već samo da pije. Bio je najpažljiviji slušalac, nije govorio o sebi i svom životu, a okruživala ga je jedna
posebna vrsta aure. Činilo se da je dovoljan sam sebi. U to vreme zaista je mnogo pio. Počinjao bi sa oštrim
pićem čim se probudi, da smiri drhtave nerve, zatim bi nastavio sa pivom tvrdeći da mu je potreban B-
vitamin , a večeri je završavao sa belim vinom. Ostajao je sam na brodu, koji se lagano njihao na savskim
talasima, i zamišljao da je kapetan na nekom dugom putovanju kroz noć. Noću se čulo tužno tulenje
remorkera dok su vukli šlepove uzvodno Savom, a ujutru je reka u bledoj izmaglici bila devičanski čista, kao
da je tek rođena.
Jednog oktobarskog jutra, kad nije bilo vode na brodu, skinuo se do pasa i krenuo ka česmi na obali. Prelazio
je debeli balvan na Savi ga zovu šorpanj a služi da se lađa drži na odstojanju od nasipa. Dok je balansirao
iznad reke pokretni most je bio podignut , Bob je primetio kako ga sa obale mirno posmatra jedna čaplja.
Počeo je iznenada ludački da se smeje: kao da je izašao iz samog sebe i sa obale prvi put video ozbiljnog
čoveka srednjih godina kako stoji nasred balvana držeći toaletni pribor pod miškom! Ko je ovaj smešni čovek
i šta radi tako rano nad rekom, mamuran, sa čekinjavom, jednodnevnom bradom punom sedih? Zar jedini
on u čitavom gradu, čiji se friz video u daljini ispod mostova, nema sopstveni krov, ne poseduje ni
pokućstvo, ni garderobu, ni slike, ni knjige koje je godinama sakupljao, ništa? Uplašena njegovim smehom
čaplja zaleprša krilima i dostojanstveno odleti na bezbednu krošnju. Posle izvesnog vremena nastanio se u
iznajmljenom dvorišnom kućerku na Čuburi, koju je oduvek voleo. Prijatelji su mu poklonili neophodno
pokućstvo, a zidovi su bili beli kao isposnička ćelija. Bela nikada nije bila u tom majušnom stanu niti je znala
gde joj otac živi, kao da joj je neko ulio strah da će tamo zateći pravu orgiju ili neku od njegovih ljubavnica.
Znala je samo broj telefona, a sastajali su se uvek po kafeima, restoranima i klubovima. Bob je danima pre
tih sastanaka bivao uzbuđen. Trudio se da bude što elegantniji, uvek glatko obrijan sa ulaštenim cipelama,
ne bi li što bolje sakrio tragove propasti i nailazeće bede. Dešavalo se nekada da ne bi imao novaca za jedan
od tih svečanih izlazaka, pa bi pozajmljivao od prijatelja ili im prodavao poneku od stvarčica kojima su se
ranije divili. Na rastanku, posle ručka ili večere, Bela bi uvek dobijala po nekoliko novčanica, ma šta se
dešavalo. Vraćao se u svoju dvorišnu jazbinu praznih džepova ali punog srca. Uostalom, tamo se zadržavao
samo između dva letenja ili dve smene, a leteo je više od ostalih i prihvatao i one riskantne dvostruko
plaćane kargo-letove sa nepoznatim tovarom u ratne zone. Sletao je mnogo puta sa ugašenim svetlima u
Bagdad dok su tamo padale rakete osvetljavajući grad kao u 1001-oj noći.
Hranio se pakovanim jelima iz keteringa i sve vreme pio danju viski, noću sedative ali se nije opijao. Jedan
stjuard koji je prošao kroz istu stvar odredio mu je terapiju i strategiju ponašanja.
Moraš imati precizan plan samo za naredna dva sata života! kazao mu je. Sledeća dva sata ručam, kada oni
isteknu, kažeš sebi: sada dva sata spavam! Posle toga, dva sata letim ili šetam. Tako raspoređuješ vreme dok
ti ne bude malo bolje i ne budeš mogao da praviš plan tri sata unapred. Sutra, to je za tebe daleka
budućnost! Ti na nju više nemaš prava!
U trenutku kada je ponovo sreo svoju ćerku, Bob se već izvukao iz te krize. Mogao je da planira svoj život čak
dva dana unapred!
Ukratko, otpočela je najvažnija bitka u njegovom životu borba za Belu koja je svojoj majci služila kao talac.
Bob je kao i mnogi ucenjeni očevi uredno plaćao otkupninu za svoje grehe i trudio se da umiri nečistu savest.
Naišla su teška vremena. U maju 1992. Velika svetska blokada učini da domaći avioni više ne lete izvan
zemlje. Bob Despot, stjuard na interkontinentalnim linijama, prizemlji se tako na neodređeno vreme. Sada
su mnogi ostali bez posla. Stjuardese su bile srećne da mogu raditi u nekom butiku ili na recepciji, a piloti su
napuštali zemlju u potrazi za letenjem pod bilo kojim uslovima ili se bavili bilo čime samo da prežive.
Jednoga je dana Bob ugledao mladog kapetana boinga kako na haubi nečijeg automobila na Bulevaru
prodaje komplet alata u metalnoj kutiji i afričke suvenire. Prošao je pokraj njega praveći se da ga nije video.
Druge nedelje nije mogao da izbegne susret na buvljoj pijaci sa flajt-direktorom s kojim je obletao planetu;
prodavao je svoju dugo sakupljanu kolekciju minijaturnih boca sa raznim pićima. Otvorili su mali Chivas
Regal star dvanaest godina, da to proslave.
Bob Despot, koji se oduvek bavio starinama i umetničkim slikama, pokrenuo je međutim svoja stara
poznanstva i počeo da posreduje u prodaji antikviteta za kojima je naglo obogaćen sloj ratnih profitera
naprosto ludovao. U ovoj Velikoj blokadi uništena je srednja klasa, pa se na tržištu pojavilo mnoštvo
antikvarnih predmeta i umetničkih dela. Bob je bio ono što se u poslu naziva prva ruka veza između bivših
vlasnika i velikih trgovaca umetninama. Posle uspešnog posredovanja u prodaji jednog Braka iz kubističkog
perioda i dva ljupka Koktoova crteža kupio je jedno ulje Save Šumanovića iz 1938. i prodao ga po višestrukoj
ceni. Od svega što bi zaradio Bog mu je bio svedok davao je najveći deo Beli. Tek tada je mogao mirno da i
sam jede i spokojnije pije. Čekao je da ponovo poleti, sanjajući gotovo svake noći kako lebdi iznad oblaka.
Kada je napustio kuću nije očekivao da će ćerka da se opredeli za jednog od roditelja. Ali noćas, pošto je nije
video godinu dana, Bela je sipala optužbe sve jednu od druge teže i teže, ne dozvoljavajući mu da dođe do
reči. Za one koji su ih posmatrali, njih dvoje su bili nasmešeni, gotovo reklamni par: nestvarno lepa devojka
na koju kao da je padalo sve zlatno svetlo Jugoslavije i prosed elegantni muškarac svetlosivih očiju i izuzetno
otmenog držanja. Ko je mogao i da sanja kako se u njegovo telo zabadaju jedna po jedna bolne nevidljive
strele. Bob je, naravno, bio daleko od sveca, ali u ovom trenutku osećao se kao sveti Sebastijan sa stotinu
zabodenih strela ispod kojih su tekli tanki mlazevi krvi.
Ukratko, bio je kriv za sve, a najviše za Belinu nesrećnu mladost! Nije mogla ranije da mu kaže svu istinu u
lice, jer je bila još dete, ali noćas je i zvanično odrasla, takoreći zrela osoba i vreme je da čuje kako stvari
stoje! Lako je bilo sa njom izaći nakraj, govorila je, a reči su rafalno sustizale jedna drugu, lako je bilo
obmanjivati jedno nezrelo dete i kupovati ga poklonima sa dalekih putovanja, raznim đinđuvama i krpicama
koje su umesto njega sigurno birale one njegove kurve, da mu se dodvore. Uostalom, otkud bi on, muškarac,
umeo da izabere baš tu i tu marku bodija ili koktel-haljinu Kloda Montana?
Umirivao si savest! unosila mu se u lice. Eto šta si radio!
Zar je mogao i da pomisli da će se iskupiti time što ostavlja svoj bedni novac za izdržavanje kod advokata, a
on joj ga daje uz nadmoćan osmeh kao maloj prosjakinji? Provodio se po najboljim svetskim hotelima i
plažama, jeo kineska jela i sunčao se da bi već u martu preplanuo, dok su se ona i njena majka smrzavale u
hladnoj kući, jer nisu imale novaca čak ni grejanje na plate! Ili možda misli da je bogzna šta učinio što je
izvodio na one dosadne ručkove i večere po skupim beogradskim mestima u modi, da bi se razmetao sa
njom i predstavljao je najvećim snobovima u varoši kojih se ona apsolutno gadi? Pa ti jebeni ručkovi koji su
navodno trebali sve da izglade pred svetom bili su prava pravcata mučenja! Hoćeš li kup ili flamirane
palačinke? A stalno se zaobilazila istina koju jedanput ipak treba reći.
Iz Belinih očiju navirao je svetleći bes pobednice koja zadaje završne udarce žrtvi. Dotučeni Bob, kome se
ovde na podijumu za igru rušila u prah i pepeo dugo građena iluzija da ga bar ćerka, i pored svega, tajno
obožava, igrao je pazeći da ne stane na krhotine svog sna. Nije stizao da izgovori ni jednu jedinu reč.
Uto Nostalgija prestade da svira i zagrmi pompezan tuš koji, ma koliko bio bučan, nije uspeo da nadjača
grmljavinu Bobovog bila što je svaku optužbu otkucavalo na slepoočnicama. Delićem sluha čuo je kako
neumorni Balkanski objavljuje početak nekakvog takmičenja za najbolji plesački par Jugoslavije ,
objašnjavajući da pobednike očekuje sedmodnevni boravak za dve osobe u sunčanoj Veneciji toj predivnoj
Kraljici Jadrana , a sve to zahvaljujući našoj najpoznatijoj turističkoj agenciji čiji će generalni direktor biti
istovremeno i predsednik žirija cenjene publike. Za dugački sto sa reklamom agencije kao ikonom posedaše
članovi žirija, a među njima Bob ugleda svog gimnazijskog druga Ćorkana, izbeglicu iz Sarajeva, koji je pod
bleskom pištolj-reflektora izgledao kao slepi miš prikucan na zid tame. Sve što je čuo bilo je umnoženo
mikrofonijom iz golemih zvučnika. Do njega su dopirale reči marketing, off shore kompanije, cruising je
slušao Belu iz koje su i dalje nezaustavljivo u nizu tekle optužbe.
Znaš li, u stvari, šta si ti? pitala ga je kroz suze, kipteći od besa i zgađenosti. Ti si ti si izdajica! Ti si nas izdao.
Ti si izdao mene!
Poput deteta koje je razbilo neku dragocenu stvar Bela se odjednom uplaši onoga što je izgovorila. Stajali su
među ostalim igračima i gledali se bez reči ne mogavši da se razdvoje niti da nastave započetu svađu. Bobu
nije priličio njen maturantski sto, a njoj sto njegovih jubilaraca. Treće mesto nije postojalo, pa su stajali i
čekali kako će se sve ovo završiti.
Bela sa olakšanjem duboko odahnu. Najzad se oslobodila preteškog tereta koji je nju dugo pritiskao.
Iznenada, bi joj žao ovog ranjenog čoveka, njenog slučajnog oca, dok je bled kao smrt stajao pred njom ruku
opuštenih niz telo, zaboravljajući čak da zauzme neku prikladniju pozu. Godinu dana je čekala ovu priliku i
pomno birala svaku reč koju će mu izgovoriti kada ga vidi, a sad u njoj nije bilo ni traga od bilo kakvog
trijumfa, samo praznina i bol od zajedničke nesreće i uzaludnosti. Primetila je i dve sede vlasi na ramenu
njegovog blejzera i to je dirnu. Jedva se uzdržala da ih ne otrese.
Tata pokuša da izgovori ali glas je izdade i ostavi samo bledi trag na uzdrhtalim usnama.
Pauza. E, sad je stvarno dosta! kazao je Bob. Nešto ću ti reći: ničija ljubav nije neiscrpna. Moja je najzad
potrošena dokraja. Zaboravi da imaš oca i lepo se vrati za svoj sto. Uostalom, mene je veoma lako zaboraviti.
Pošalji mi samo račun na koji ću ti slati novac. Ćao!
On krenu ka svom stolu. Glava mu se nali krvlju dok mu je srce besomučno tuklo kao da želi napolje. Osetio
je kako mu prska potiljak. Strašan bol u grudima peo mu se prema grlu i gušio ga. Nedostajalo mu je
vazduha. Opipa unutrašnji džep da nađe tablete koje mu je dao lekar za ovakve prilike, ali one su ostale u
starom odelu. Pomisli na smrt kao cenu elegancije. Kada bi se bar dočepao viskija! Ali piće je bilo daleko.
U tom času ispred njega se stvori Balkanski.
O, zar nas napuštate? uzviknu u očajanju.
Naravno da vas napuštam! reče Bob.
Sve će ti se ovo jedanput vratiti! vikao je odnekud iz vrtoglavice njegov otac. Imaćeš i ti svoje dete i ono će ti
naplatiti za sve ono što činiš meni!
To je apsolutno, ali apsolutno nemoguće! vriskao je Balkanski. Takmičenje je već počelo i vi ste u njemu!
Nećete nam, valjda, pokvariti celu stvar?
Ja se ne takmičim! reče Bob. Bela je stajala nepomična i bleda. Kakav božanstven par! uzviknu Balkanski.
Kakav par! Sklad generacija! Mladost i lepota igra sa zrelošću i elegancijom! Zar ćete ostaviti na cedilu ovu
mladu damu?
Ja sam mu ćerka reče Bela.
Živela deca naših roditelja! uzviknu Balkanski. Veličanstveno! Sjajno! Otac i ćerka! Pa to nam baš noćas i
treba!
Bobu je bubnjalo u glavi. Samo kad bi se dočepao nečeg oštrog!
Zašto ne zamolite tatu da učestvuje? upita Balkanski Belu koja je drhtala kao trstika.
Tata, molim te gotovo prošapta ona, dodirnuvši ga dugim, bledim prstima ostani još malo!
Zašto da ne, pomisli. To je najmanje što posle svega može da pruži Beli nekoliko blesavih igara u nevažnom
takmičenju, dok ga žiri sam ne odstrani iz ringa. Ko zna kada će mu se ponovo pružiti prilika da bude nasamo
sa njom? Već je zažalio što je izgovorio one reči o svojoj potrošenoj ljubavi i o novcu koji će slati na njen
račun. Despoti se lako pale, ali brzo zaboravljaju. Video je po Belinim očima da je porazio, ali ta pobeda ga
nije radovala. Pobedio je svoju sopstvenu krv, meso svoga mesa. Pobedio je jedino drago biće koje mu je
preostalo. Bila je to Pirova pobeda.
Bob je gledao gušeći se. Možda je ovo poslednja prilika da se sve izgladi?
Koji ste broj, gospodine? Balkanski mu se unese u lice, hvatajući se za slamku koja je iskrsla. Despot sa
užasom primeti koliko je ovaj lažni mladić star. Lice, prekriveno ispucalim glumačkim tenom, bilo je izborano
i namreškano kao pustinja u Emiratima gledana iz aviona. Ćela preko koje su puzali retki pramenovi orosila
se znojem. Udahnu jeftin miris kolonjske vode i pročita preklinjanje u njegovim očima, kao da mu oduzima
hleb time što ne prihvata da učestvuje u ovoj igri. Obuze ga ogromno sažaljenje pred tim dotrajalim lutanom
koji kao da se borio za goli život.
Koji ste broj, gospodine? ponovi molećivo Balkanski.
Tada se Bob seti da je na početku večeri dobio neki broj. Bila je to sjajna prilika da se dočepa spasonosnog
viskija.
Na stolu mi je reče. Idem da ga donesem .
Bela je stajala u baletskoj pozi broj jedan, gledajući ga svojim ogromnim očima punim nade. Odavno nije
video taj pogled. Poslednji put, kada je želela da joj kupi malog šarplaninca iz kartonske kutije na Kalenićevoj
pijaci.
Doći će smrt i imaće tvoje oči prostruji mu kroz glavu Pavezeov stih. Osećao je u glavi strašan pritisak; činilo
mu se da će se razleteti u milion komada. Uši su mu zujale to je njegov načeti organizam zvonio panično na
uzbunu.
Bela se uplaši da je ipak preterala. Stajala je ne znajući šta da učini, dok je Balkanski obigravao oko njih
neprestano brbljajući o simboličnosti njihove igre, o susretu dve generacije i lepoti ljubavi i igre koja može
spasiti svet.
Niz Bobovu kičmu klizio je hladan znoj. Nije se bojao smrti. Plašio se da ne doživi moždani udar i ne postane
nepokretan. Ko bi se bavio njim? Poslednjih godina živeo je kao vuk samotnjak, zadovoljan što je tako.
Uostalom, imao je revolver, ali kako doći do njega ako mu se sada to dogodi? Razmišljao je često o
mogućnostima samoubistva. Skakanje sa visine ne dolazi u obzir. Dok leti, čovek ima mnogo vremena da
misli o suočavanju sa asfaltom. Vešanje mu se gadilo, a pilule nisu bile dovoljno pouzdane. Sečenje vena Bob
nije podnosio krv. Kada bi mu je vadili na nekom pregledu, okretao je glavu u stranu i zatvarao oči, čak i kad
se radilo o uzimanju kapi krvi iz prsta! Možda trovanje gasom? U Beogradu nije bilo gasa.
Seti se stare Bloove izreke da je građanin svinja, koja želi da umre prirodnom smrću .
Otišao je do stola jubilaraca trudeći se da korača sigurno i pravo. Prišao je stolu i iskapio na dušak čašu
viskija u kojoj se već odavno istopio led. Dok je sipao novo piće, direktorica podiže pogled sa jela i upita ga
zar ne nalazi da suviše dugo igra sa onom devojčicom.
To mi je ćerka. Nisam je dugo video!
Kao da su svi odahnuli, zastidevši se pri tom bludnih misli.
Vratio se na prostor za igru, izvadio iz malog džepa blejzera kartonski broj koji se sve vreme tu i nalazio i
pružio ga Balkanskom.
Vaše ime, gospodine? upita Balkanski.
Despot odgovori kratko, osećajući kako mu se uz strujanje viskija život vraća u vene.
Par broj trideset i sedam, porodica Despot! zgrabi mikrofon Balkanski. Otac i ćerka Despot!
I tako Bob, posle mnogo godina, započe da se takmiči.
An der shonen blauen Donau. 19 Mada je u Sarajevu bilo još gospode, samo su njega svi nazivali Gospodin.
Ide Gospodin! pronelo bi se kroz hodnike klasične gimnazije, i on bi se pojavljivao na vratima razreda, poput
pokretnog praznika, u svom teget blejzeru na čijim su se grudima svetlucala zlatna dugmad sa grbom
Britanske kraljevske mornarice, nalik na zvezde u večitoj tmuši sumorne sarajevske čamotinje. Iako je u to
vreme bilo obavezno oslovljavanje sa druže profesore i mada on to od njih nikada nije zahtevao, za sve
učenike bez razlike bio je Gospodin. Visok, uvek uspravan, impozantnog nosa, ovaj četrdesetogodišnjak
mačije zelenih očiju čije su zenice bile posute mnoštvom riđih pegica i smeđe valovite kose koja mu je u
pramenovima padala na nestvarno beli ovratnik, kao da nije bio iz Bosne a rodio se u maloj kasabi kao sin
geometra . Prolazio je kroz Baščaršiju, pokraj crvotočnih ćepenaka i kujundžija, abadžija i sarača, poput
Lorensa od Arabije kada je obilazio Zlatni Suk u Abu Dabiju. Čitav taj prizor koji je bazdio na loj pomešan sa
oštrim dimom raspaljenih mangala pretvarao se istog časa u kakav film snimljen u nekoj egzotičnoj zemlji.
Bio je to možda jedini profesor koji nikada nije bio izložen onom tako ponižavajućem prozivanju podmuklom
sarajevskom običaju da se nekome izvikuje ime, a da onaj koji ga proziva ostane nevidljiv za žrtvu, koja posle
izvesnog vremena potpuno izludi.
Gospodin je bio prvi, zaista pravi, gospodin koga je Bob Despot upoznao u životu i za koga će uvek ostati
neprikosnoveni arbitrum elegantorum 20 nepromenljiva jedinica za merenje otmenosti u odevanju, mada će
docnije upoznati vrhunska dela mode najvećih svetskih kreatora. Posle svojih mladih sarajevskih dana
Despot nikada nije, na primer, video nikoga da u posebno šivenom malom džepu zimskog kaputa od crnog
kašmira nosi raskošno nabranu belu maramicu! Kao da je namerno svojom odećom i ponašanjem izazivao
ovaj grad, pun neizgovorenih pretnji, koji nije praštao ni mnogo sitnija razlikovanja svojih žitelja.
Svu tu tako lepu i retku odeću, dotada nepoznatu Sarajlijama, donosio je iz Francuske, u koju je odlazio dva
puta godišnje za vreme zimskog i letnjeg raspusta navodno kod svog starog ujaka, odakle se vraćao još
elegantniji, profinjenog i ubledelog lica, ispoštenog nekim tajnim zadovoljstvima. Kad je sastavljao svoju
imaginarnu garderobu Despot nije mogao da izbegne prauticaje Gospodinovog, činilo se, neiscrpnog ormara
iz koga je neštedimice tekao neslućeni rafinman: sakoi od haris-tvida sa kožnim zakrpama na laktovima, sive
pantalone od mekano-čulnog flanela, plišani prsluci boje zrele višnje, diskretno prugaste košulje sa
snežnobelim kragnama i kravate prigušenih boja, Jedva vidljivog dezena, da ne govorimo o gotovo
dekadentnim antilopskim cipelama debelog đona od gume, u kojima se kretao meko i elastično poput divlje
pomalo uspavane mačke. Ma koliko da se trudio, Despot nije nikada uspevao da postigne čak ni pola sjaja
Gospodinovih crnih cipela od ševroa, na čijoj se usjajenoj površini koja je savršeno pratila rist noge
odslikavalo Sarajevo, kao da Gospodin i ne gazi njegove grešne, leti prašnjave a zimi blatnjave, ulice
prekrivene opušcima ili žitkim slojem večitog blata.
Mnogo godina kasnije, kada je počeo da leti, ocenjivao je putnike, ne gledajući im lica i odeću, isključivo po
sjaju njihove obuće i nikada se nije prevario u tome. To nije bila razmetljivost levantinskih dokoličara čije se
odelo uvek nalazi u neskladu sa visokim sjajem cipela oni odlaze kod čistača iz dosade niti perfekcionistički
sjaj college mokasina američkih diplomata, čiji đonovi ne gaze ništa drugo sem belih tapisona u
ambasadama i liftovima taj sjaj je sterilan . Besprekorna čistoća i blistavost Gospodinove obuće bila je
mnogo više od toga bio je to deo večite bitke sa primitivnim i opuštenim mentalitetom koga je bosansko
blato razjedalo od cipela sve do glave.
Niko se ne seća kada se jedne posleratne jeseni vratio sa studija povijesti umjetnosti iz Zagreba, ali ubrzo je
po svojoj ekstravaganciji postao jedan od nezaobilaznih gradskih simbola. Kao fanatični samac, koji kao da se
čitavim svojim životom trudio da dokaže i obesmisli bilo kakvu potrebu za brakom, stanovao je u maloj
garsonjeri, koju niko nikada nije video, a hranio se u Evropi , u tihoj i uvek polupraznoj blagovaonici punoj
slika malih bosanskih i austrougarskih slikara s početka veka koji su obrađivali sarajevske motive. Obično ga
je služio stari natkonobar Franjo sa bakenbardima i hvalio se da je u ovoj istoj dvorani servirao poslednju
večeru nadvojvodi Ferdinandu. Sedeo je uvek za istim stolom, a kad leti strani turisti preplave Sarajevo,
naručivao je pored svoje još tri supe, na tri strane stola da bi se odbranio od uljeza.
Zauzeto! govorio im je na pet-šest jezika savršenim akcentom i posle toga dugo zamišljen pušio iznad supa
koje su se lagano hladile.
Govorio je da je potpuno promašio epohu u kojoj živi. Kada bi se on pitao, živeo bi najradije u vreme dok su
se dovršavale katedrale u Šartru i Remsu, ili onih blagoslovenih godina kada se neprevaziđeni Leonardo
svađao sa onim genijalnim grbavcem Mikelanđelom Buonarotijem na Piazza della Signoria ili u Firenci, za
njega najlepšem gradu na svetu. Da, možda još i malo prisluškivanja Amadeusa dok komponuje Rekvijem ,
dodavao bi obično.
Bio je pun poluprezira za našu palanačku umetnost, jer je oduvek bila samo daleki odjek one prave, svetske,
a ponekad bi izabranima odavao tajnu da već godinama radi na velikom uporednom Rječniku umjetnosti,
koji će u potpunosti izmeniti naše uobičajene predstave o umišljenim veličinama i njihovom značaju. U tom
rečniku, prema kome je proslavljeni Apolo samo običan telefonski imenik, nalazili bi se uporedo štampani
podaci o ličnostima i delima povezanim vremenom i tačnim datumima. Siroti hromi Vuk, znao je reći, izdaje
prvi Rječnik našeg jezika 1818, tačno one godine kada, na primer, takođe hromi Lord Bajron piše Child
Harold-a, delo puno splina do koga, by the way, 21 ni danas još nismo stigli. Godine 1907. Pikaso završava
Devojke iz Avinjona, baš u ono vreme, dakle, kada naša slavna gospođica Nadežda Petrović donosi
impresionizam iz Minhena i biva popljuvana zbog te novotarije! Pa vi sad vidite gde mi to živimo! U svojoj
gotovo bolesnoj prefinjenosti išao je tako daleko da je prezirao čak i more. Vjerujte, to je užasno! pričao bi
posle povratka sa kakve ekskurzije. Ta nepodnošljiva količina ultramarina!
Kao što postoje ljudi koji poseduju apsolutni sluh, za Gospodina se u ono nekoliko sarajevskih umetničkih
salona govorilo da ima apsolutni ukus. Voleo je da slikarima otima nezavršena platna, govoreći: Ne, ne! Ni
poteza više! To ste Vi. Još jedan potez i sve ćete upropastiti!
Služio se, inače, savršenim književnim jezikom, gotovo da je u pojedinim trenucima počinjao i da skandira, a
svaki sarajevski lokalizam, ono tipično gutanje pojedinih samoglasnika i mešanje slova ć i č dovodilo ga je do
ludila. Smatrao je to atakom na sluh i građansku pristojnost. Udarao je u prolazu kroz redove klupa sa
neverovatnom lakoćom čvrge i klempe malim jalijašima, vičući na sav glas:
Tako možeš da govoriš na čaršiji, a ovdje ne! Ovo je Prva klasična gimnazija u Sarajevu koju je pohađao i
jedan Ivo Andrić!
Kao da je predosećao nekim samo njemu poznatim čulom da uskoro nailazi diktatura fukare i da će čak i
deca iz najboljih sarajevskih kuća, da bi se zaštitila, pribeći mimikriji i početi da govore kao halaša.
Đe ćemo, ba, raja; u no-ki? Vozdra, je-šta ma-i? Mai-ne, šta-ni. Raja uobičajeni sarajevski izraz za gradsko
društvo i drugare izazivao je u njemu bes.
Gospodin, je, ba, raja! čuo je jedanput nekog maturanta kako ga hvali.
Kakva sam ja raja? povikao je. Raja su turski podanici, a ja sam slobodan čovjek! To je prezreni stalež, stado,
stoka
Puššše se čuli su se komentari na hodniku, izgovoreni sa mekanim šištećim lazom glasa Š koji je nalikovao
siktanju zmije.
Der-pe! presudili su drugi, i uskoro kroz gimnaziju počeše da kruže priče o tome da Gospodin izbegava
žensko društvo i voli samo dečake. Krug pun mržnje počeo je lagano da se zatvara i steže kao svileni gajtan
kakvog katul-fermana. Uskoro izbi i veliki skandal. Ispostavilo se da Gospodin uopšte nije završio fakultet
istorije umjetnosti, na šta se neposredno posle rata nije ni obraćala neka naročita pažnja. Ukratko, otpušten
je iz gimnazije. Proredili su se i pozivi na čaj u sarajevske salone, a mlađi slikari, koje više nije mogao ni da
prati, nisu ni zarezivali njegove arbitraže. Nije slučajno stari Rahalein Moše Levi zapisao na prvoj praznoj
stranici Talmuda: Čovjek je nalik brodu kad tone, svi ga napuštaju.
Mnogo godina docnije, kada su posade JAT-a odsedale u hotelu Evropa , Despot je sišao u starinski
austrougarski restoran da se sretne sa Gospodinom, ali za njegovim uobičajenim stolom sedeli su neki
nepoznati ljudi.
Gospodin nas je već odavno napustio! kazao mu je novi ober zdravog seljačkog lica sa zulufima i ispričao da
su za njega cene postale previsoke, pa se preselio u nešto jeftiniji hotel Central , ali nije više ni tamo. Izgleda
da mu se izgubio trag. Pronašao ga je u ekspres-restoranu na Glavnoj ulici. Bilo mu je u prvom trenutku
prilično neprijatno što ga je zatekao iznad pasulja bez mesa i salate, ali već posle nekoliko trenutaka
Gospodin ponovo blesnu starim sjajem:
O, mladi Despot sleteo ravno sa neba u naš rodni pakao! Nažalost, ni nostalgija nije kao nekad!
I pored bednog obroka i društva, i pored toga što u tom svratištu nije bilo salveta, Gospodin je za kravatu
zakačio belu maramicu koja je zamenjivala servijetu. Njegova nekada gusta i sjajna kosa legionara bila je
proređena i kroz istanjene dlake providila se lobanja osuta staračkim pegama. Sveža margareta krasila je
rever na sakou koji je iz daleka podsećao na nekadašnje blejzere. Opipao je prstima kvalitet revera i rekao:
Zamislite, kao da je kupljen kod Bovija , ali za deset puta manje pare. Istina, firma se zove apsolutno idiotski!
Pogledajte samo: Prvi partizan .
Ali ono što je Despota porazilo bila je Gospodinova obuća, par poludubokih, ižvakanih cipela prekrivenih
skorelim blatom.
Uskoro, Despot je čuo da je Gospodin umro sam govorili su, kao pas u svojoj garsonjeri i da su ga otkrili tek
posle nekoliko dana. Izgleda da se mnogo namučio. Ruke su mu bile izgrizene od ujeda, a skromno
pokućstvo razbijeno u paramparčad. Raspitivao se kod poznanika, ali niko nije čuo da je u njegovoj
zaostavštini pronađen bilo kakav uporedni Rječnik umjetnosti.
Despot nije voleo da se seća tog poslednjeg susreta sa Gospodinom. Želeo je da ga zadrži u sećanju na
vrhuncu njegovog sjaja, one davne večeri u velikoj sali hotela Evropa , kada je Gospodinu pala u deo čast da
otvori maturski bal svih sarajevskih gimnazija. Johan Štraus: Na lepom plavom Dunavu. Uspravan i elastičan
kao trstika, Gospodin je delikatno i nežno obuhvatio svoju lepu partnerku, profesoricu gimnastike iz Ženske
gimnazije, i klizeći kao po ledu poveo je u blagi kovitlac valcera. I dok su se svi igrali okrećući se s leve u
desnu stranu, on se sa svojom partnerkom vrteo isključivo na levu, izazivajući kod svih žamor divljenja. U
tom velikom vrtlogu muzike i pokreta bio je usamljeni vir koji se okretao suprotno od matice.
I Bob Despot, sećajući se Gospodinovih pokreta, povede Belu, u levi kovitlac, pomevši za početak pet-šest
mladih parova koji nisu znali šta je valcer.
C est si bon! 22 Dok je igrao Bob Despot se sećao jednog starog francuskog filma u kome je Moris Ševalije, sa
ružom u zapučku revera i sa žirado-šeširom gamenski zabačenim na potiljak, stepovao pariskim ulicama
pevajući ovu šansonu. Cvećarke su odgovarale refrenom, Pariz je blistao na aprilskom suncu. Pod nogama
partera bioskopa Kozara krckale su ljuske od semenki. C est si bon! Lutat ulicom tom i pjevat na sav glas
prepevavali su šansonu pevači iza gvozdene zavese. Kad nas vide zagrljene tako, našoj sreći tad zavidi
svatko. C est si bon!
Pijanista je zamenio klavijature vulgarnom harmonikom, ali je iz nje uspevao da izmami tipično francuski
milozvuk akordeona.
Kako je deda? upita Bela.
To dete zaista ume da postavlja umesna pitanja u pravo vreme pomisli Despot.
Deda je umro.
O, stvarno! Baš mi je žao reče Bela. Jesi li bio na sahrani?
Nisam.
Zašto?
Bile bi to dve sahrane istovremeno odgovori Bob da je uopšte bilo sahrane!
Pa gde je sahranjen? upita ona.
Ne znam.
Kakav porodični razgovor! pomisli Bob. Ko je ikada igde igrajući saopštio ćerci da joj je deda umro? Da nas
čuje neki normalan Evropljanin sigurno bi pomislio da smo ludi. Razgovaram sa ćerkom o smrti
neupokojenog dede za koga se ne zna tačno kada i gde je sahranjen!
Kada je to bilo? upita Bela.
Ne znam. Možda prošle godine, možda pretprošle Doznao sam pre šest meseci.
O, baš mi je žao dede! reče Bela izvodeći virtuoznu piruetu.
Bob je znao da to kaže tek reda radi. Njena majka nije podnosila Despotovog oca. Za nju je to bio isuviše
patrijarhalan, strog čovek, koji je preterano insistirao na svom seljačkom poreklu. Bio je viši činovnik
Državne železnice i odgajio je sam sina jedinca, jer je rano ostao udovac. Čak i pre nego li sam Bob, znao je
da njegov sin nije srećan u tom braku.
Prava stvar! Lutat ulicom tom, i obilazit grad i pjevat na sav glas C est si bon!
Kako se zoveš, lepotice? nagnu se sa podijuma Balkanski izazovnoj riđokosoj igračici.
Snežana odgovori ona igrajući.
Sjajno! Bolje sedam puta sa Snežanom nego jednom sa sedam patuljaka.
Stari Despot nikada svoga sina nije oslovio sa Bobe! Za njega je bio Slobodan ime koje je prvi u istoriji Srba
dobio čuveni profesor prava i pisac političkih spisa Slobodan Jovanović, čija je predratna izdanja držao na
istaknutom mestu u polici i u doba kada je njihov autor bio proskribovan. Takođe nije odobravao što njegov
sin odlazi u američki konzulat obožavao je Ruse , ali ga nije sprečavao u tome. Nadao se, ipak, da će mu to
možda koristiti u životu.
Đorđe Despot bio je starinski čovek od reda i ustaljenih navika kojih se pridržavao tako strogo da se po
njemu mogao navijati časovnik. Čitao je celog života samo Politiku , sedao za ručak, koji je kuvala neudata
stara rođaka, u pola tri, večeralo se u osam a ustajalo u šest.
Najveći Bobov problem u mladosti bio je da se probudi pre no što mu se otac vrati s posla. Skakao je
nekoliko minuta ranije, oblačio se na brzinu, pa bi neumiven prekrio izgužvanu postelju, otvarao knjige i
pravio se, onako bunovan, da još od ranog jutra marljivo uči. Stari Despot nije mogao da shvati ljude koji
dugo spavaju i ništa ne rade. I kad mu je Bob, svrativši jednog dana u Sarajevo, saopštio da se zaposlio kao
stjuard, ovaj mu samo procedi da ga nije školovao zato da bude leteći kelner . I to je bilo sve.
Bob se ne seća da ga je ikad poljubio ili pomilovao. Najviše što je dobio od nežnosti bio bi po koji ovlašni
zagrljaj u prolazu i poneko tapšanje po ramenu. Nije gotovo ništa znao o svojoj majci. O njoj se u kući nikada
nije govorilo, a iza nje je ostalo veoma malo fotografija, tek nekoliko, pa je pomoću njih dečak krišom
sastavljao njen portret, lelujav, magličast i potpuno nestvaran. Na jednoj od tih fotografija malog Boba
odevenog u minijaturno odelo od pliša sa leptir-mašnom majka drži za ruku i pokazuje mu kuda da gleda dok
ga slikaju. To je, inače, bila jedina fotografija koju je poneo sa sobom kada je napuštao Sarajevo i koju je
čuvao poput kakve relikvije.
Mona Liza, to su ime tebi dali
Da l zbog toga što je čudan osmeh tvoj?
Ili možda što si uvek tako sama
Što sa strahom uvek kriješ pogled svoj. 23
Nostalgija se vrtela na ringišpilu starih šlagera.
Oni imaju moć, ali mi imamo noć iskoristimo je do daske! uletao je Balkanski u pesmu, gotovo gutajući
mikrofon.
Jedan mladi par napusti plesni ring: očigledno im je dosadilo da se dalje takmiče.
Bob oseti bolnu prazninu u dnu stomaka. Nikada nije bio blizak sa ocem, nikada nije mogao da se opusti
pred njim ili da razgovara a da se ne upusti u prepirku, ali sada, kada staroga više nije bilo, strašno mu je
nedostajao. Nije bilo dana kada nije mislio na njega, a često je kod sebe prepoznavao njegove pokrete,
intonaciju neke reči, način na koji je izvlačio dim iz cigarete ili prepoznatljivu naviku da spava posle ručka,
ma šta se dešavalo.
Besame, besame mućo pijanista položi Despotu pod noge tepih prašnjav od uspomena na njegov prvi begin
iz vremena kada je imao tek sedamnaest godina. Seti se toplih noći sa šumom mora na betonskim platoima
za igru ispod hotela kada su se on i njegovi drugovi sa letovanja uvlačili krišom i mešali s hotelskim gostima,
dok su im pesak i kamenčići sa žala škripali pod nogama. Besame, besame mućo I uvek je tu bio neki lokalni
lepotan u belom odelu i crnoj košulji čija je kragna izbačena na revere otkrivala zlatni lančić sa Gospom na
rutavim grudima. Taj crno-beli galeb je obično držao u naručju čvrsto utegnuti struk neke tuste gošće sa
severa iz čije je kože naprosto isijavala jara proteklog vrelog dana na plaži. Običnoj su visili na kakvoj niskoj
ogradi i sa zavišću posmatrali srećan svet koji je mogao da plati pivo i velike sladolede. U nozdrvama Despot
oseti slani miris mora i borove smole. Belin dlan bio je topao i pun predanosti.
To dete živi u svetu izgubljenih mirisa pomisli Bob sa nežnošću i tugom.
American patrol. 24 Nikada nije video svoga oca da igra. Ponovo ga obuze ono davno osećanje krivice da se
bavi nečim neozbiljnim i nadasve nedoličnim. Muškarčine ne plešu.
Seti se očevih prijatelja koji su dolazili predveče u njihovu sarajevsku kuću, mrki i ozbiljni poput zaverenika.
Smestili bi se u kuhinju jedan do drugoga u to vreme zimi su se jedino kuhinje grejale i pričali do duboko u
noć. Bili su to Kordunaši zemljaci starog Despota koji se nikada nisu navikli na Sarajevo. Ma koliko da su
živeli u njemu, nisu mu verovali. Đorđe Despot bio je najstariji, na izvestan način doajen te male grupe, a
budući da je bio udovac njegova kuhinja sa ćutljivom starom rođakom večito u crnini bila je neka vrsta
njihovog kluba. Despot se još sećao njihovih čudnih prezimena: Mraovići, Mamule, Bakrači, Devrnje,
Rkmani, Tepavci, Bastaje, Pekeči Bilo je među njima sudija i bivših oficira, ali dolazila su i dvojica nosača
prave ljudeskare sa šakama poput lopata za sneg koji su malom Bobu ličili na divove. Stara rođaka je po čitav
dan kuvala stelju, suvu ovčetinu sa raštanom i krompirom, pa je celu kuću prožimao vonj kuvanog dima i
vetrova sa dalekih planina. Jeli su pobožno to jelo iz svog kraja i zalivali ga teškim crnjakom iz Đevrsaka od
kojeg je u čašama ostajao gust talog. Srbovali su polušapatom, a ponekad bi i zapevali tiho, u pola glasa,
neke pesme u kojima se nisu razumevale reči samo otegnuto turobno zavijanje što se neočekivano prekidalo
jednim strašnim uzdahom: oj!
Kada je otišao u penziju, Bobov otac je počeo da crta veliko porodično stablo. Zahvaljujući besplatnoj reži-
karti znao je putovati do daljnjih rođaka, ma gde oni živeli, samo da docrta još jednu grančicu na toj
razgranatoj krošnji čiji su koreni bili duboko u zlatnoj zemlji kojom su vladali despoti iz maglovitih legendi,
nosioci vizantijskih titula, neograničeni gospodari izgubljene prapostojbine. Rezimirajući svoj dugi i
mukotrpni život seljačeta iz sela Despoti u Koranskom Lugu, na levoj obali smaragdne reke Korane, koje je
moralo samo da se školuje i probija sve do činovnika Državnih železnica, stari Despot je nalazio utehu u
traženju svoga porekla. Činilo mu se da njegov život neće biti sasvim uzaludan i besmislen ako uspe da
pronađe i zabeleži sve Despote pre njega, shvativši da je samo sitan beočug u predugom lancu vojevanja i
patnje, nekadašnje slave i poraza. Bila je to srebrna nit koja ga je vodila kroz sumorne penzionerske godine.
Bila je to, u stvari, nada.
Obilazio je državne arhive i manastirske riznice, tragao za prepisima Statuta Valachorum 25 iz 1630. na
osnovu kojih su se ratnici Despoti naselili na Kordunu da brane hrišćanski svet od najezde Turaka. Pustili su
korene u karauli Despoti oko koje niče istoimeno selo. I danas tamo stoje temelji njihove kule i nekropola od
grubo tesanih kamenih nadgrobnih spomenika. Narod je zove Crkvina i Svatovsko groblje. Kao i mnogi drugi
Srbi Despoti su se doseljavali da bi bili graničari, a njihovi gospodari nisu bili hrvatski feudalci već su bili
podređeni jedino Austrijskom dvoru. Borili su se sa Osmanlijama i u Velikom turskom ratu 1683.
Stigli su na ničiju, opustošenu i sprženu zemlju. Taj neprobojni pojas utvrđenja i karaula nosio je lepo i
tajanstveno francusko ime Cordon. Bobovi domaćini u Parizu, u pauzi između dva letenja, čudili su se što
njihov dragi gost ne pije mnogo bolji Moet et Chandon šampanjac, već uvek bira jeftiniji Cordon rouge .
Ovo je šampanjac iz mog kraja! kazao bi obično, i svi bi se smejali. Samo se kod nas zove Krvavi Kordun !
Stari Despot je u osamljeničkim noćima putovao tako kroz pokolenja svoga plemena, pronalazio hajduke i
uskoke, kapetane i sveštenike jedan Despot bio je iguman manastira Gomirje u sedamnaestom veku ,
otkrivao imena oficira i četovođa zelenog kadra odmetnika iz austrougarske vojske koji su harali po Petrovoj
gori. Želeo je da svom sinu Slobodanu makar nešto ostavi u nasledstvo, sumnjajući da će on išta izuzetno
postići u životu. Hteo je, u stvari, da tog prvog stjuarda u istoriji porodice Despot spusti s neba na
pradedovsku zemlju. Na to slavno porodično stablo unosio je, kao što se to radi, samo muška imena: Marko
Miloša Nikolinog. Jovan Pere Đurinog. Simo Alekse Jokovog. Pavle Save Lukinog. Dabo Stefana Todorovog.
Petar Aćima Kuzmanovog. Spasoje Peke Đorđevog. Zarija Avakuma Mašovog. Vasil Jakova Milutinovog.
Mate Mitra Antovog. Bogić Vidaka Gavrilovog Jedino žensko ime koje se nalazilo na stablu, na najvišoj
grančici i protiv svih pravila, bilo je Belino! Bela Slobodana Đorđeva.
Bob je pripadao generaciji koja je naučila da igra po fiskulturnim dvoranama što su se subotom i nedeljom
uveče pretvarale u prave sirotinjske balove. Bilo je tu još i sala raznih kulturno-umetničkih društava, a
gimnazijalci su povremeno odlazili i na igranke priređivane po obližnjim fabrikama Fabrici duvana duvanjari i
Fabrici čarapa čarapari , gde je uvek bilo više devojaka nego mladića. Jedanput je Bob u sali Fabrike duvana
igrao sa jednom izuzetnom lepoticom. Kada mu je u igri stavila dlan na dlan, sa zaprepaštenjem utvrdi da joj
je koža otvrdla i ispucala. Sirota devojka je radila na mašini za sečenje duvanskih listova. Prvi put je dečak na
koži osetio socijalne razlike i postideo se što je to primetio.
U plesnoj dvorani Sloge , gde su dolazili mladići i devojke iz gradskih porodica, igranke su bile prave
svečanosti tople gužve mladih tela koja su se komešala u zvuku džez-sastava što se trudio da podržava Glen
Milerov zvuk. Uzbuđen i sa velikom tremom Bob je odlazio tamo pozajmljujući sako svoga oca malo preširok
u ramenima i njegovu crvenu prugastu kravatu, često nesrećan zbog neodgovarajućih pantalona ili kakve
mrlje na kragni košulje. U vreme kada je Bob odlazio na svoje prve igranke nije bilo škola za ples ni današnje
slobode da svako igra na svoj način. Koraci su bili strogo propisani i svako se morao pridržavati pravila igre.
Tada je bilo mnogo teže pronaći partnerku, pa je svako učio da igra sam držeći stolicu u naručju. Kada bi
sklopili oči, mogli su da zamisle koga su god hteli, bez opasnosti da svojoj partnerki stanu na nogu. Stolice su
sve dozvoljavale. Istina, bile su prilično koštunjave dečaci su pod prstima mogli da osete njihova rebra.
Neverovatan prizor: stotine i stotine sarajevskih dečaka u pubertetu, zaneseni i potpuno odsutni, uče korake
engliš-valcera, a svaki u naručju drži po jednu staru kuhinjsku stolicu visokog naslona, pevušeći:
Domino, Domino,
jednom tebe na plesu sam čeko,
Al je to, Domino,
Davno prošlo i tako daleko
Ovde, u Slozi , najpre je plašljivo, uz samu ivicu prostora za igru, usavršio svoje prve korake tanga, engliš-
valcera, svinga i rokenrola, prepuštajući se devojkama koje nisu bile dovoljno lepe da se oko njih otimaju
mladići, ali su uprkos svojim sitnijim nedostacima uživale u igri i umele da budu izvrsne učiteljice. Ovde su se
gotovo svi znali iz viđenja, išli u iste škole i šetali sarajevskim korzoom u isto vreme. U izmaglici zlatne
prašine i jeftinih mirisa izmešanih sa mladim znojem krila se čarolija kakvu Bob kasnije više nigde nije mogao
da pronađe.
Istanbul Konstantinople. 26 Povremeno bi u plesnu dvoranu upadale bande sa periferije grupe momaka
opasnog izgleda i očiju iz kojih je izvirala nerazumljiva mržnja. Dolazili su da zapodenu kavgu, ljubomorni na
srećne, u odnosu na njih očigledno povlaštene gimnazijalce i studente, pa bi uskoro izbila opaka tuča; vrisak
i cepanje košulja, kidanje kravata, posle čega bi mlaz nečije krvi iz nosa ili sa arkade poprskao ulašteni parket
ili nečiju belu haljinu. Posle toga više ništa nije bilo isto.
Ta rulja je najviše volela da upada u bioskope, gde bi zaštićena mrakom ometala filmsku predstavu vikom i
dranjem, psovkama i različitim vulgarnostima, a kada bi neko od gledalaca protestovao ili se samo ljutito
okrenuo i pogledao u njihovom pravcu, bio bi podvrgnut pravom mučenju. Gađali bi ga kuglicama hartije,
semenkama ili kamenčićima, a nosili su i male metalne rakljice sa municijom od sitnijih, savijenih eksera koji
su mogli da izbiju oko. Ostali su se pravili da su zaneti gledanjem filma; niko, naime, nije smeo da im se
suprotstavi. Sačekali bi neku najnežniju sekvencu filma, obično neki posebno dirljiv poljubac ili nečije dugo
umiranje, pa bi neko od njih divljački zaurlao: Prikolji ga, ba, da se ne pati! ili bi najglasnije što može
podrignuo ili ispustio vetar, što bi izazvalo pravo oduševljenje ostalih članova bande. Odlaziti u sarajevske
bioskope sa devojkom na koju se želi ostaviti utisak bilo je veoma rizično. Kada bi se okomili na nesrećnika,
skakali bi na njega preko gledalaca sa svih strana kino-dvorane, navlačili mu kaput na glavu i udarali po
njemu do mile volje kao po vreći, a onda bi na nečujan znak nestali pod zaštitom tame ostavljajući iza sebe
poniženu publiku. Muškarci još dugo nisu smeli da pogledaju svojim pratiljama u oči.
Ono što je Boba ispunjavalo stidom i nemoćnim besom nisu bile vulgarne upadice za vreme filma već to što
su se i ostali gledaoci ulagivački smejali i bodrili nevidljive siledžije. Nešto slično Bob nije video nigde na
svetu. Čak su i u najozloglašenijim kvartovima Njujorka drogirani crni panteri okićeni lancima i sa alkama u
nosu gledali mirno pornografske filmove u potpunoj tišini. Ako bi odlučili da nekoga orobe, rane ili ubiju,
učinili bi to bez ikakvih uvoda, čisto i profesionalno, bez ičeg ličnog, a pogotovu bez ponižavajuće uvertire.
U tim neočekivanim, brzim i podmuklim napadima Bob je veoma rano otkrio drugo, podzemno lice Sarajeva,
koje nikada nije stupalo u otvoren sukob ni sa kim. Njihov cilj nije bio da pobede, nego da ponize izabranu
žrtvu, da ostave u njenoj duši zauvek sramni ožiljak. Poniženje je bilo najubojitije tajno sarajevsko oružje. U
tom opakom i potuljenom mahalskom duhu sa dubokim korenima u turskom zemanu rafiniranog zla, žrtvi se
oduzima čak i poslednje pravo da dostojanstveno, noseći svoju sudbinu, ode čista sa ovog sveta ona se pre
toga mora dokraja uprljati i uniziti najpodmuklijim načinima i sredstvima od lažne srdačnosti na samoj ivici
ruganja, preko dobrovoljnog odricanja od svega što joj je dragoceno i sveto, sve do ulagivanja dželatu koji će
je dokrajčiti. Ta visoka škola podmuklosti, koja je Bobu bila poznata još od mladalačkih dana, sa ulica,
igranki, stadiona i korzoa, kao da je čekala svoj pravi trenutak da se pojavi iz tamne senke prividnog
blagostanja ovog grada što je bio sazdan na laži i pritajenom, dobro sakrivenom nasilju pokraj koga su
Sarajlije mirno prolazile ne želeći da se mešaju, kao da ga i ne primećuju. Ako bi ga i zapazili, tvrdili su da se
zlo, svakako, dešava nekome ko ga i zaslužuje i da je nepristojno mešati se u to.
To zlo, otkrivajući najzad svoju suštinu, izronilo je prvog marta 1992. godine pred majušnom pravoslavnom
crkvom Svete Tekle na Baščaršiji, u kojoj je u svoje vreme kršten i Slobodan Despot. Tri sitna gradska
kriminalca, pojavivši se iznenada, kao da su iznikli niotkuda, pokušala su da otmu i zapale srpsku crkvenu
zastavu koju su nosili svatovi. Nije to bio nikakav viteški juriš na neprijateljski barjak, kao u narodnoj pesmi;
samo podmukli nalet, sličan onim davnim upadima na sarajevske igranke samo uobičajena hitrina prznica i
ukoljica, koji se oduvek spuštaju iz svojih strmih mahala u čaršiju da nešto otmu ili napadnu s leđa da bi
pobegli na vreme u zaštitnički lavirint i mrak svojih sokaka. Kada su im se svatovi suprotstavili, potegli su iz
potaje oružje, ubili s leđa mladoženjinog oca, ranili sveštenika i iščezli istog časa, kao i toliko puta do sada,
na svoj skliski neuhvatljivi orijentalni način.
Sarajevo je eksplodiralo! Čuveni bosanski lonac provreo je u Papenovom karakazanu, pa je silni, više od pola
veka sakupljani, pritisak razneo u paramparčad i lonac i kuvare, i kuhinju i kuću, ulicu i grad, i čitavu Bosnu.
Iz dojučerašnjih naoko mirnih ulica iznikle su preko noći barikade između kojih se niko nije usuđivao da
sakupi leševe. Jato od nekoliko hiljada vrana lepršalo je krilima samo na metar-dva od asfalta, ne mogavši da
uzleti od ukrštene paljbe sa brda iznad grada, a nije moglo ni da ostane na dnu ovog stravičnog lonca. Ptice
su stale napadati čak i ljude pa su neki to tumačili kao posledicu čudne jonizacije vazduha u Sarajevu, a drugi
su to shvatili kao zlokobno predskazanje. Gradom su zavladale ulične bande predvođene kriminalcima i
verskim fanaticima. Otpočela je trgovina ljudima i njihovo neizvesno prebacivanje sa jedne na drugu stranu
života i smrti. Oni najprisebniji i najveštiji, koje je istorijsko iskustvo naučilo da ne valja ostajati u Sarajevu u
burnim vremenima, uspeli su da na vreme izađu, ostavljajući sve iza sebe. Onaj ko je ostao ostao je kao talac
čiji će čas smaknuća odrediti slučaj ili vlast fanatizovanih ludaka i psihopata.
When the Saints go marching in. 27 A kroz taj apokaliptički izrešetani grad, preko brisanih prostora i
granatama izrovašenog asfalta, vuče se kolona sarajevskih ludaka. Držeći se jedni drugima za ruke ili za
skutove svetloplavih prugastih haljina, predvođeni do glave obrijanim dugajlijom u razvezanoj ludačkoj
košulji i sa lekarskim slušalicama oko vrata, napušteni bolesnici poput kolone Brojgelovih Slepaca vuku se
kroz unakrsnu snajpersku paljbu i fijuke granata, a da ih nijedno zrno ne okrzne. Nakon nekoliko dana
granatiranja tog kraja, duševnu bolnicu u Jagomiru napustili su lekari, bolničari i čuvari, pa su nesrećni
pacijenti uzalud čekali hranu, lekove i elektrošokove. Najzad su krenuli prema bolničkom vrtu i utvrdili da je
kapija otključana i širom otvorena. Na jednoj stazi ležao je mrtav pas. Uhvatili su se za ruke i spustili u centar
grada gde su ih daleko nadmašili u ludilu. Videli su kuće u plamenu i gazili preko leševa, posmatrajući taj
prizor sa znatiželjnim imbecilnim osmesima mešavinom učtivosti i razumevanja; njihovo ludilo se najzad
izjednačilo sa mahnitošću čitavog sveta! Niko ih nije dirao. Ponegde su im davali hranu i vodu, a negde bi
svukli sa mrtvaca cipele i delove odeće pa ih navlačili na sebe preko bolničkih halja. Zauzeti mržnjom,
osvetom i spasavanjem sopstvenih glava, Sarajlije su se sklanjale u stranu od ovog jata lutajućih umobolnika.
U ovom gradu još od turskih vremena vlada sujeveran strah i poštovanje prema onima kojima je Bog oduzeo
razum. Na njih, kao ni na gradske golubove, niko ne sme da podigne ruku ili da im nanese neko zlo.
Posle nekoliko dana izgleda da se ta grupa ludih rasula sama od sebe. Viđali su poneke od njih kako se
valjaju goli po travnjaku Velikog parka ispuštajući kmečeće zvuke kao kad se pare kunići. Jedan je dugo
stajao nasred skvera na Marijindvoru u pozi raspetog Hrista, kao da preuzima na sebe i iskupljuje sve grehe
ovog grada, dok je drugi, koga su nazvali Zviždač, noćima lutao Sarajevom prodorno zviždeći iz punih pluća
čuvenu meksikansku pesmu Mama Huanita , nekada tako omiljenu u Sarajevu.
Pričaju da su jedanput pitali mudrog Ivu Andrića ima li kao nekada u svakoj bosanskoj kasabi po jedan ludak
u čaršiji, a on im je odgovorio da danas ima po jedan pametan!
Oko za oko pasta za zube! vrisnuo je Balkanski.
Bobov otac nije hteo da napusti Sarajevo kada je otpočeo rat. Nedostajale su mu još neke bočne grane na
porodičnom stablu. Pošto je umrla stara rođaka, ostao je sam u hladnom opustelom stanu u koji više nisu
dolazili njegovi Kordunaši. Mnogi su izbegli, drugi pomrli, a oni koji su ostali plašili su se da se ti sastanci ne
protumače rđavo. U Sarajevu se glava gubila i za mnogo manje stvari. Da li je umro od gladi i hladnoće, da li
ga je pogodio neki snajperista, jer se sporo kretao, ili ga je usmrtila slučajna krhotina granate, ne zna se.
Grad je bio potpuno izolovan. Onaj ko bi ušao u njega, ne bi se vratio živ. Tako će zauvek ostati nepoznato
mesto na kome je Đorđe Despot sahranjen. Sarajevska groblja su pretesna, pa ljude sahranjuju po
parkovima, sportskim terenima, pustim ledinama, u zajedničke rake, bez sanduka i opela, jednostavno, u
plastičnim kesama kada ih bude. Poginule i umrle zakopavaju, kažu, u uspravnom položaju da bi što više
moglo da ih stane u jednu raku. Sarajevo je tako dobilo i svoju podzemnu vojsku mrtvih. Usled nestašice
drveta za loženje, polomljeni su i iscepani čak i krstovi na grobljima mnogi nikada neće moći da otkriju
grobove u kojima leže njihovi najbliži.
Bob je tako ostao bez oca i bez porodičnog stabla. Ono ga se otreslo. Očeva kuća je opljačkana i u nju su se
uselile muslimanske izbeglice iz istočne Bosne. Poslao je nekoliko pisama na svoju staru adresu moleći
nepoznate nove stanare da mu sačuvaju porodično stablo, a kuću i pokućstvo neka slobodno zadrže, ali
ostao je bez ikakvog odgovora. Ko zna šta se dogodilo sa velikim granatim drvetom na zidu? Najverovatnije
je njime potpaljena vatra. Despoti su navikli da nestaju u ognju. Tako je izgorelo čvornovato despotsko
korenje.
Zaustavite planetu, hoću da siđem! kriknuo je Balkanski u mikrofon cepajući Džezabel.
Da đavo postoji ja znam, ti si to o, Džezabel! Džezabel, jedina
Boba obuze strašno kajanje, nepopravljivo osećanje da ništa nije učinio za svog oca. Vodio je neke već
odavno zaboravljene, sasvim slučajne ljubavi po svetskim metropolama danas mu samo lako kimnu glavom
u prolazu , razbacivao novac na preskupe hotele i večere, poklone i nakit, a da nije odveo oca ni do Grčke,
koju je ovaj želeo bar jedanput da vidi. Mislio je da za to uvek ima vremena. Stari mu se činio večan. Sada je
dockan da se bilo šta popravi. Pokušavao je da zamisli njegovu smrt. Da li je pogođen gelerom dugo ležao na
asfaltu krvareći sa rasutom belom kosom i hartijama koje su ležale oko njega, ili je završio sklupčan u uglu
kuhinje, ogrnut starim zimskim kaputom? Po ko zna koji put taj grad mu se svetio što je izbegao njegov
smrtonosni zagrljaj.
Oči mu se ispuniše suzama.
Tata, šta ti je? upita ga Bela. Nešto mi je uletelo u oko odvrati on ne prestajući da igra begin.
Ne valja, ništa ne valja pomisli. Postajem sentimentalan. Gubim živce.
Držao je u naručju tu devojčicu duge svilaste kose i znao je da je to poslednje što mu je ostalo od zlatne
despotske loze.
Štedite energiju volite se sporije savetovao je Balkanski u prolazu zagrljenim parovima.
Žiri odluči da im u tome pomogne i isključi iz daljeg takmičenja brojeve osam, dvadeset šest i pedeset dva.
Veliko hvala što ste učestvovali. Ples je samo uspravan izraz za vodoravnu želju! ispratio ih je Balkanski.
Sex machine. 28 Bežeći izgleda od svog staromodnog imena, Nostalgija se pretvori u ubitačnu disko-mašinu
za mlevenje zvuka. Mladi bubnjar koji se do sada primetno dosađivao, terajući muve iz usta ovim leševima
od melodija kako je nazivao evergrine , naglo ožive i poče da se kida od unutrašnjeg ritma. Taj monotoni,
preglasni ritam kome nije bila potrebna nikakva melodija bio je dovoljan sam sebi poput pneumatskog
čekića, ubilački je zakucavao svako drugo osećanje, sem onog što je vodilo zajedničkoj ekstazi. Bobu se činilo
da se preko zemlje valja pokretni bedem džinovskih buldožera koji ruši sve pred sobom, gazeći i satirući u
prah i pepeo čitav jučerašnji muzički svet. Beži panično Mocartova Eine kleine nacht musik 29 preko
gusenicama uništenog Greenfieldsa , 30 lomi se nežna stabljika Malog cveta koga je decenijama zalivao
klarinetom Klod Liter iz Hot club de France -a. Ništa ne ostaje od mnogobrojnih Roses are forever Čak je i
basista odložio svoj instrument koji mu više nije bio potreban jer je pretih i bacio se na timpane. Bubnjar je
sklopio oči i pao u trans. Niz lice su mu se slivali potoci znoja. Ali to nije bio ritam jednog Džimija Krupe, pun
fantazije i iznenađenja, bacanja i hvatanja palica u letu, razigrana radost življenja ili eksplozija Maksa Rouča
uzbudljive sinkope zahuktale lokomotive koja prelazi gvozdeni most, da bi se trenutak kasnije pretvorile u
otkucaje srca, provale besa i odjeke usamljenih potpetica po mokrom asfaltu noći.
Despot je jedne godine slušao ovog bubnjara u San Francisku, u džez-klubu Kirshon Corner, gde su mu na
vratima udarili pečat na nadlanicu, da može da izlazi i da se vraća koliko hoće puta u toku noći. Tamo se
pušio hašiš i jeo se kadaif, jer su džezeri u to vreme prelazili na islam, da bi bili što bliže afro-muzici i drogi.
Slušao je kako pobesneli Maks besomučno udara svoje bubnjeve, prateći zlokobne vriskove sirena
vatrogasnih i policijskih kola što su jurila avenijom. Džez se rađao tu, pred njegovim očima. Bob je voleo
autentične stvari, a profesija stjuarda mu je omogućavala da ih upozna iz prve ruke. Više od svega gadio se
mađarskog diksilenda ili srpskog roka, muzike koja je bazdila na provinciju i njenu prastaru želju da imitira
veliki svet, nudeći svoju predstavu o njemu. To bi bilo isto govorio je kao kada bi njuorleanski duvači
pokušali da izvedu Sa Ovčara i Kablara kao dragačevski trubači!
Buka je bila toliko jaka da više nije moglo da se razgovara. Jedino je neumorni Balkanski uspevao da nadjača
orkestar:
Kako li se rok-muzičari u krevetu snalaze bez pojačala? urlao je cereći se. Vodi ljubav a ne rat, jeftinije je!
A možda je ova muzika i stvorena da se ne bi razgovaralo? pitao se Bob dok je igrao lagano se njišući u pasu
kao da je pošao na dug put krećući se u mestu. Maratonac u brzom hodanju. Prelete pogledom preko igrača
bio je najstariji na prostoru za igru. Poslednjih godina to mu se često dešava. Tada oseti strašnu usamljenost
svojih pedesetih. Oko njega se nalazio mlad svet kome je laknulo što ne mora da razgovara. Igrali su
potpuno odvojeno od svojih partnera i partnerki koji su se čak povremeno i gubili među drugim igračima.
Ponavljali su do besvesti iste pokrete, ne trudeći se da budu originalni u plesu. Kada se muzika pojača,
vrištali bi i podizali uvis ruke i to je bilo sve. Oči su im postajale staklaste kao da su sledili put ka potpunoj
odsutnosti, slušajući bubnjara, svog vrhovnog žreca.
Sex machine! urlao je mladi bubnjar kome je Balkanski doturio mikrofon. Sex machine! odgovarao je kao u
derviškoj molitvi mladi hor.
Primeti sa nelagodnošću i ljubomorom da i njegova kćer ima taj isti izgubljeni pogled kao i njeni vršnjaci.
Igrala je tu, ispred njega, a bila je negde daleko izvan Bobovog domašaja. Kao da mu je ta ubitačna muzika
ukrala rođeno dete. Povremeno bi je odvukao neki vrtlog igrača i on je načas gubio iz vida, a onda bi mu se
vraćala, oznojena, zanesena, naizgled ludo srećna. Iz njenih pokreta iščezli su dugogodišnji časovi baleta.
Prestajala je da bude jedna od Despotovih postala je član sveopšteg planetarnog krda.
Kakva razlika od načina na koji je igralo njegovo pokolenje Igra je za njih bila jedina mogućnost da dodirnu
ono što su voleli izdaleka. Kojeg li uzbuđenja osetiti miris zabranjene kože, golicavi pramen devojačke kose u
nozdrvama ili dodirnuti s leđa tajanstveno dugme na grudnjaku! devojke su u to vreme još nosile grudnjake .
Igra je bila puna pritajene erotike dodir butina, stomaka i šifrovane poruke dlanova Istina, u svakoj sali za
igranke postojao je par plesnih egzibicionista, onih koji su uspeli da skinu pokrete igrača iz nekog filma,
želeći da pomoću te preslikane koreografije dokažu sopstvenu pripadnost tom nedostižnom svetu s one
strane okeana, ali na njih se obično gledalo kao na neku vrstu lokalnog cirkusa. Ponekad, kada bi im figure
naročito uspevale, oko njih bi se formirao krug igrača koji su udarali ritam dlanovima i bodrili ih jedno
vreme.
I večera su Jugoslaviji igrao je jedan takav par: omanja dundica utegnuta u struku, raskošne grive i očigledno
njen vršnjak i muž, bivši lepotan po modi iz šezdesetih, sa već prilično naznačenim stomakom. Njihova igra je
bila eksplozivna i puna iznenađenja. Uvežbanim pokretima provlačili su se između ruku, a partner bi
povremeno svoju damu prebacivao preko boka ili je provlačio između raširenih nogu, ne menjajući ni za
trenutak usredsređeni, gotovo skamenjeni izraz lica. Osećalo se da čitavog života igraju zajedno. Verovatno
su se zabavljali glupog li izraza za ljubav! još od malih nogu od gimnazije do završetka studija, a njihovi
zvezdani časovi bili su ovi, na podijumu za igru: kruna duge veze koja je trebalo da izazove divljenje i zavist
gledalaca. U magnovenju kroz Despotovu glavu proleteše njihovi životi, rane igranke, letnja takmičenja za
najbolji igrački par makarske rivijere, nagrada: goruća torta koju na serveru gura šef restorana, razne
svečanosti i balovi, dočeci novih godina i na kraju rođendani njihove dece na koje bi iznenada uletali i
uključivali se u igru nepozvani, plašeći svoje naslednike i njihove male vršnjake neobuzdanim figurama
rokenrola iz filmova Elvisa Prislija. Ako budu u stanju, dići će se iz kolica i ovako isto zaigrati i na Novoj godini
u staračkom domu! Ali ovaj put nije bilo oduševljenog kruga igrača oko njih, tako da im je nedostajalo
prostora za puni zamah. Niko nije obraćao pažnju na njihovu veštinu, pa su igrali sve bešnje i bešnje,
okupani znojem, lica unakaženih golemim naporom. Okruženi mladim svetom u transu što se nije pomerao
sa mesta tresući se i žvaćući gume, bili su otelovljenje nekog davno iščezlog stila pravi zalutali igrački
vremeplov.
Despot je igrao štedeći snagu, diskretno, sa jedva naznačenim pokretima, kao da mu je sve to dosadno. I bilo
mu je. Osećao se pomalo degradirano. Kao da je bio izbačen iz velike igre, prizemljen u ovaj beogradski hotel
nakon svih sjajnih mesta na svih pet kontinenata na kojima je igrao sa svojim bezbrojnim partnerkama. Znao
je dobro da ovo nije onaj pravi zvuk, već tek puka imitacija, prilično verno izvedena. Nedostajala je
autentičnost i mesta i muzike. Seti se njujorškog Studija 54 gde su na nestvarno sjajno ogledalo po kome se
igralo povremeno puštali mirišljavu maglu, toliko gustu da su se u njoj gubili igrači. Povremeno bi se spuštala
somotska džungla obojenih traka ili bi se čitav prizor pretvarao u treperavi i isprekidani film strobo-šoua u
kome bi iskrsavala avetinjska lica. U tom starom brodvejskom pozorištu pretvornom u najslavniju diskoteku
na svetu ovalne galerije sa kojih su izbačena sedišta prepravljene su u ležaje presvučene perverzno,
tamnoljubičastim plišem na kome su ležali parovi. Stari Rimljani jeđahu ležeći. Sa svih strana nalazila su se
mermerna kupatila, nalik na ona rimska u periodu raspada Imperije. Tamo je svako igrao kako je hteo ne
obazirući se na stil te lude sezone. I upravo je to bio stil. Jedan blago uspavani Crnac, čiji je način večeras
Bob prisvojio, gotovo da se nije ni pomerao u igri. Lenj i blaziran, malčice zabačene glave samo se klatio u
mestu kao da je centar svemira i kao da su svi ostali na vrtešci čiji je on stožer.
Tata, pa ti sjajno igraš! doviknu mu Bela kroz buku od koje je podrhtavao i mermer pod nogama.
U tom njenom otkriću on oseti divljenje, ali i prekor. Da bi čovek igrao kao Bob, morao je usput da zapostavi
mnogo važnije i ozbiljnije stvari u životu.
Zaista, Beli se činilo da je večeras sa nekim strancem koji je slučajno zalutao u njen život i koji izrazom lica i
pokretima ne skriva blagi trpeljivi prezir prema mestu na kome se našao.
Pijanista je primetio Bobov uzdržani način igre. Gledajući ga nije se mogao oteti utisku da je pred njim neko
ko je živeo i po boljim mestima nego što je Jugoslavija . Igrao je ne pridajući nikakvu izuzetnu važnost igri, a
ipak učestvujući na neki način u njoj, otmen, pomalo umoran i kao po strani od čitavog spektakla.
Stari lisac reče sam sebi u bradu, poželevši da mu Bob bude prijatelj.
Mora da si se naigrao poslednjih godina? upita ga Bela ne bez ironije u glasu.
Čitav moj život bio je, izgleda: Dame biraju!
I found my love in Portofino. 31 Bob ni sam nije bio svestan u kom se trenutku u njemu pojavio takmičarski
duh. Ali kako je otpadao par za parom, a on i dalje ostaje u igri, pomisli da pobeda i nije tako nemogućna
kako mu se činilo na početku večeri. Bilo je tu još nešto Bela nije krila da svim svojim bićem želi da pobedi!
Molim te, pomozi mi da pobedim! govorile su njene ogromne raširene oči. Da igra sama, sigurno bi bila
pobednica, mislio je Bob, poznavajući njenu opsesiju igrom od ranih dana. Vodio je godinama u baletske
škole, od one najniže, za decu predškolskog uzrasta, do prvih godina srednje, po bilo kakvom vremenu
sedeo u sumornim predvorjima osluškujući zvukove klavira koji bi do besvesti ponavljao nekoliko taktova.
Škola je bila puna odjeka muzike. Pušio je i čekao strpljivo onaj trenutak kada će se raskriliti vrata sale i kroz
njih u graji i topotu eksplodirati buket malenih Degaovih balerina, a među njima i Bela, srećna i zadihana.
Uživao je u njihovoj rano probuđenoj ženstvenosti i patkastom hodu sa prstima izbačenim u stranu, detinjoj
koketeriji sa kojom su prilazile majkama što su ih čekale. Imali su i svoje tajne rituale; posle časa bi uvek
odlazili u istu poslastičarnicu, obično za isti sto, gde bi Bela svečano pojela svoja dva minjona, kolače koje je
najviše volela. Poznavala je svaku igračku u izlozima na stazi od kuće do baletske škole i morala je da zastane
pred svakom od tih prodavnica igračaka, kao da posećuje drage prijatelje. Volela je semenke od bundeve ali
nije umela da ih ljušti bila je suviše mala , pa ih je Bob grickao, pažljivo vadio semenku i hranio je kao što se
hrani malo ptiče. Kao i sve male devojčice zaljubljene u oca i Bela je na pitanje za koga će se udati kad
poraste odgovarala najozbiljnije: Za tatu! Bob je naprosto obožavao to dete i samo ga je odveć strogo
vaspitanje sprečavalo da nosi uza se njene fotografije. Činilo mu se da je to suviše patetično i nepristojno.
Bio je ljubomoran na njene vršnjake, dečake, ali je to krio kao guja noge. A ona je ispoljavala krajnju
netrpeljivost prema svakoj lepotici koja bi mu se bacila oko vrata na ulici ili u restoranu i namćorasto
ponavljala da ništa ružnije i smešnije od te spodobe nije videla. Nikada joj ništa nije zabranjivao, pa ipak to
dete nije bilo razmaženije od ostalih. U vreme kada se beogradskim školama širila droga a roditelji bili
užasnuti od mogućnosti da im deca potonu u zlo, i kad je i Bela kazala da u njenoj školi svi duvaju i pitala šta
je to u stvari, doneo joj je jednog leta najfiniju kolumbijsku marihuanu, smotao je, zapalio i dao i njoj da
povuče dim. Zakašljala se i zasuzila.
Osećaš li nešto? upitao je.
Ništa! odgovorila je. Samo mi se malo vrti!
Objasnio joj je da je to za prazne osobe. Pitala ga je da li on duva ? Sa gađenjem je odgovorio da ne duva i da
se više drži vina na kome je izrasla čitava grčka civilizacija. I to se više nije spominjalo. Bio je prema njoj uvek
krajnje pažljiv, kao prema maloj dami. Boca koka-kole mogla je pred njom da stoji čitavu večnost, uvek bi
čekala da joj neko to piće naspe u čašu. Naučio je da sedi na stražnjem sedištu automobila i ne dotiče sama
kvaku već da joj pratilac otvori vrata. Te prve navike na lepo ponašanje, koje podrazumevaju i da se dami
pridrži kaput i da se odmakne pa primakne stolica kad seda. trebalo je da odstrane nevaspitane pretendente
na njeno malo srce. Naučio je i da treba da položi salvetu u krilo istog časa kad sedne za sto u nekom
restoranu, mada joj to nije izgledalo logično. Često su se igrali prepoznavanja uljeza na otmenim mestima
brojali su nedotaknute postavljene salvete i tako utvrđivali ko je zaista otmen.
Budući da je imao besplatne avionske karte vodio je svoju lepu ćerku svakog zimskog i letnjeg raspusta u
neku drugu zemlju kako bi dete saznalo da ne živi u najboljem od svih mogućih svetova . Igrala je pokraj
Mika Džegera u čuvenoj diskoteci Lavalbon u Londonu, plesala kasapiko u atinskom Diogenesu gazeći
krhotine polomljenih belih tanjira na podijumu ispred orkestra, učila korake sirtakija u lučkoj krčmi u
Pirejskoj luci Turkolimani, vrtela se uz cilik violine i akordeona ulicama Pariza kada su se tamo zatekli na Dan
Republike 14. jula Upoznala je Njujork pre nego što je navršila petnaest godina i u diskoteci Magik dobila
veliki aplauz igrajući na rolšuama. U tom njujorškom klubu, naime, svake noći priređivali su iznenađenja.
Upravo te večeri kada je Bob doveo četrnaestogodišnju Belu niko nije mogao da uđe u plesni deo kluba ako
ne navuče rolšue. Boba, koji umalo nije pao već u garderobi, Bela je usmerila i gurnula ka šanku u dubini za
koji se uhvatio kao brodolomnik. Ona je počela da igra sama, okrećući se virtuozno na rolšuama, na kojima
kao da je bila rođena. Mnogi su mislili da je Bela plaćena atrakcija Magika . U Madridu su igrali flamenko i
dobili na poklon lepezu duginih boja i par kastanjeta. Tako je Bela, zahvaljujući profesiji svoga oca, videla
mnogo više zemalja i gradova od bilo koje svoje vršnjakinje. U nju je, igrom slučaja, bilo uloženo čitavo malo
bogatstvo.
Ima li apsurdnijeg načina života od onog koji vodi letačko osoblje? Kao i ostale njegove kolege, ni Bob nije
poticao iz imućne porodice. Sve su to bila gradska deca čiji su roditelji pripadali nižoj srednjoj klasi i jedva
sastavljali kraj s krajem. Siromašna detinjstva, nezavršene studije, večita glad za lepom odećom i dalekim
putovanjima doveli su ih sasvim slučajno do povlašćenog letećeg jata. U godinama siromaštva i sivog
učmalog života, kada im je zemlja bila okružena mržnjom i kojekakvim blokadama, oni su imali retku
privilegiju da mogu leteti u svet i donositi odande čudne i lepe stvari. Stanovali su po sobičcima, u
iznajmljenim stanovima ili kod roditelja, a najveći deo godine spavali u luksuznim hotelima sa pet zvezdica,
kupali se u njihovim dobro nadziranim bazenima, igrali tenis na njihovim terenima. Povratak u rodnu bedu
izgledao im je kao vraćanje u sirotište.
Posada bi tako večeravala plodove mora i jastoge na plaži hotela Čikago Bič u Dubaiju, da bi već rano izjutra
zaronila u ledeni smog januarskog Beograda. Proslavljali bi Novu godinu u Singapuru, u najčuvenijem
kineskom restoranu Dalekog istoka, kod Fetisa , smejali se skupoj mašini što je pravila snežne pahuljice, zbog
dece koja nikada nisu videla sneg na temperaturi od plus 35 stepeni, da bi petnaestak sati kasnije gazili
pravu beogradsku bljuzgavicu.
Postoje dve vrste letača: oni koji štede novac i oni koji ne propuštaju nijedno zadovoljstvo na svom
putovanju. Prvi štede dnevnice i gotovo da i ne izlaze iz hotelskih soba i restorana u kojima im je plaćena
hrana, dok drugi, kojima je pripadao i Bob, retko kad dotaknu hotelske obroke a u svojim sobama spavaju
samo kad imaju s kim. Oni trguju i kupuju robu koje kod nas nema ili je skuplja, dok prvi donose samo
poklone i suvenire. Štedljivi obično grade porodične kuće ili ostavljaju novac u banke za crne dane, a oni
lakomisleniji ispijaju naiskap život što im se pružio, poslednjim sitnišem kupuju cigarete na aerodromu i
plaćaju taksi do kuće.
Vile po Dalmaciji već na početku ovoga rata oduzela je nova hrvatska država, a strani novac uložen u naše
banke propao je kad se država raspala. Tako su mnogi videli od sveta samo hotele i aerodrome. Život se
grubo našalio s mravom iz stare Lafontenove basne.
Umesto da gradi kuću, Bob je gradio Belu, koju mu je poslednjih godinu dana oduzela njena majka zabranivši
joj da ga viđa.
Ventiquattro mille baci. 32 Može se reći da su Bob i Bela bili savršeno uigrani par, ali ni nalik na duo bračnih
egzibicionista koji su ih već gledali ispod oka sa neskrivenom mržnjom.
Jednostavno, Bela je bila mala zvezda, a on partner u senci koji savršeno prati, kao neki ostareli Princ,
razigranu Žizelu. Njegove ruke uvek bi se našle da dočekaju to mlado telo posle kakve rizične figure što je
mogla da završi padom.
Zvuči apsurdno, ali balerine po pravilu najgore igraju moderne okretne igre. Njihov stilizovani klasični ples
protivan je modernom ritmu i stilu stvorenom daleko od plišanih pozorišnih kutija. Savremeni koreografi
pokušali su da pomire ta dva načina igre, ali uglavnom bez uspeha. Bela, kao školovana balerina, skladno je
spajala ta dva nepomirljiva načina prirodnu obest tipičnog beogradskog devojčurka-gamena i strogost
klasičnog obrazovanja dobro skrivenu ispod sinkopa roka.
Sem onog Večnog bračnog para, Bob je primetio još jednog ozbiljnog konkurenta nazvao ih je Darkerima.
Osamdesetih godina, naime, u Beogradu se iznenada pojavilo mnoštvo mladih ljudi odevenih u crno.
Nazivali su se darkeri po engleskoj reči koja označava mrak. Ova moda stigla je, kao i sve ostale, sa izvesnim
zakašnjenjem iz Londona i označila kraj epohe do tada neosporno vladajućih pankera . Skladno razvijen
tamnoputi mladić oštre geometrijski podrezane kose u crnom i njegova partnerka u sjajnoj koži na kojoj su
se presijavale čelične nitne igrali su bez napora, uigrano i precizno, kao da su upravo ispali iz nekog mjuzik-
hola. Njene mišićave noge u crnim čarapama na visokim potpeticama sa metalnim završecima podsećale su
na ubojito oružje. Jedno uz drugo bili su prava igračka mašina sa uvežbanim osmesima što im ni u jednom
trenutku nisu silazili sa lica. Pripadali su, verovatno, nekoj modernoj baletskoj grupi ili studiju za mršavljenje
pomoću plesa. U svakom slučaju, Bob je znao da se sa njima ne može meriti.
Još jedan par je zaokupljao njegovu pažnju. Tridesetogodišnji lepotan, duge svetle kose, u sivom flanelskom
odelu koje mu je savršeno pristajalo, i mlada kratko ošišana žena, u ljubičastoj haljini tesno pripijenoj uz
uzbudljive bokove sa izazovno istaknutim vršcima karličnih kostiju, izdvajali su se posebnim stilom igre.
Njihov ples je očigledno bio i nešto mnogo više javna izjava ljubavi, izazov svima koji bi im se možda
suprotstavili. Bela objasni Bobu da je lepa crnka njihova profesorka engleskog u koju je čitava škola potajno
zaljubljena, da ima dvoje dece i da se još pre dve godine razvela zbog ovog zgodnog profesora muzike, ali
on, izgleda, nema nameru da ostavi svoju zakonitu ženu. Za tu strasnu vezu zna čitava škola. Često ih viđaju
po skrovitim kafićima kako se drže za ruke ona, uglavnom, plače , a na ekskurzijama spavaju u istoj sobi.
Njihova tela i u najbržem ritmu nisu uspevala da se odvoje jedno od drugog, poput sijamskih blizanaca. Kao
da su jedva čekali da Nostalgija otpočne nešto nežno i sporo. Darkeri su, opet, i najsanjivije kompozicije
izvodili na kabaretski način, dok je Večni bračni par u bilo kojoj prilici pokušavao da primeni onih svojih
desetak figura.
Ostali su bili mladi, puni neobuzdane snage i želje da pobede u ovom takmičenju. Bilo je tu mladih lepotica u
dugačkim balskim haljinama, ali i onih u usko pripijenim pantalonama vrištećih boja. Mladići u elegantnim
maturskim odelima igrali su pored svojih vršnjaka odevenih u košulje, a jedan je nosio čak i frak navučen na
golo telo, sa leptir-mašnom oko vrata. Umesto lakovanih cipela imao je prljave, nekada bele patike. Neki su
nosili dugačku, u perčin vezanu kosu, a drugi su bili kratko ošišani kao američki marinci, dok je nekoliko njih
imalo obrijane lobanje sa štrčećim, u ljubičasto obojenim pramenjem koje je ličilo na roščiće svemiraca. Pred
očima sviju njih izranjala je s onu stranu Velike blokade pozlaćena Venecija obećani grad u kome bi im
večerašnja pobeda obezbedila dva sedmodnevna boravka! Za Boba, koji se nije otimao ni za višenedeljne
letačke smene u Los Anđelesu, Pekingu ili Sidneju, ova nagrada bila je potpuno bezvredna, ali on primeti da
se na svaki opis Venecije, koji bi dijabolični Balkanski bacio u arenu među mlade gladijatore, Belino lice
pretvara u zaštitni znak za čežnju. To nije bila uobičajena, potpuno razumljiva želja jedne devojke da ode u
Veneciju iz zemlje pod blokadom, kada malo ko putuje bilo kud bez velike nužde. Bela je u stvari želela da joj
se vrati neko vreme, čeznula je da se sa ocem vrati tamo gde su već jedanput bili i gde im je bilo tako lepo.
Kada je imala petnaest godina, za zimski raspust, vodio je Belu u Veneciju. Već na vaporetu Serenissima 33
ga obmota svojim trulim ogrtačem tamnih voda i starih ljubavnih uspomena. Svi hoteli su zbog nekog
praznika bili popunjeni pa su posle dugog i prijatnog lutanja pjacetama i uličicama kliskim od riblje krljušti
najzad pronašli smeštaj kakve li ironije! u malom albergu Kazanova u blizini Ponte Rialta. San Marko je
blistao kao plesna dvorana spremna za početak nekog velikog bala. Odveo je Belu na večeru u restoran
Anđelo , u kome bi uvek prvi put ritualno večerao kad dođe u Veneciju. Voleo je da sedi za stolom ispod
Morandijevih crteža sa bocama i modlama za rozatu. U Anđelu je punih dvadeset godina šef sale bio jedan
od najlepših muškaraca koje je Bob ikada video u životu, neki mulat kovrdžave kose i gospodskog držanja za
kojim su ludele sve gošće želeći da ih baš on služi. Savršeno diskretan, ni najmanjim gestom nikada nije
odavao da je neki njihov gost ranije bio za istim stolom sa nekom drugom damom. Ko zna zbog čega, mulat
je Boba uvek oslovljavao sa Principe! Bio je svedok nekoliko Bobovih ljubavnih večera uz tokaj i obavezne
suze pri desertu ali, sudeći po njegovom uzdržanom ponašanju, te večeri nije odobravao vezu sa tako
mladom devojkom. I za staru perverznu Veneciju, ogrezlu u svim porocima, to je bilo suviše nepristojno. Tek
kad je Bob počeo da naručuje jelo i kad namerno reče: Za moju ćerku crni rizot sa školjkama i salatu od sipa!
njemu očigledno pade kamen sa srca.
Oh, Principe, avete una figlia bellissima! 34 ozari se Otelo u beloj bluzi. Vedete kazao je prelazeći rukom
preko svoje kovrdžave kose, sada potpuno sede tuti e due abbiamo i capelli griggi capelli bianchi come les
neiges d antan! 35
U međuvremenu je prilično otežao, a ispod očiju su mu visile dve primetne kesice. Saznavši da je Bela
Bobova ćerka, a ne prijateljica, doneo joj je voćni frape.
Lunjali su po ceo dan venecijanskim lavirintima gubeći se često u spletovima kaleta. Tako se jednog
otrovnog sumraka nađoše pred oronulim palacom pokraj kanala iznad čijeg je pristaništa za čamce pisalo:
Casa di Giovanni Jacopo Giacomo Casanova 1725 1798 . Kuća je odzvanjala praznim vlažnim odjecima, baš
kao i čitavo Bobovo biće. Te večeri, zahvaljujući neprevaziđenom zavodniku iz osamnaestog veka koji mu je
već dva puta poslao svoj znak, Despot postade svestan uzaludnosti osvajanja. U kojoj li močvarnoj laguni
trunu kosti Kazanovinih ljubavnica zbog kojih je toliko puta rizikovao svoj život, a i tuđe živote? I kome su
danas važna njegova osvajanja? Kakve li razlike između Don Žuana i venecijanskog osvajača! Prvi je duboko
mrzeo žene i želeo da ih uništi, dok ih je drugi obožavao tražeći u njima majku koja je bila glumica i koja ga je
rano napustila.
Tata, ko je bio taj Kazanova? pitala ga je Bela.
Jedan veliki nesrećnik odgovorio je.
Bob je bio jedan od najboljih vodiča kroz Veneciju koji se uopšte mogao zamisliti. On nije bio običan
turistički čičerone, umeo je da pokazuje ovaj zlatni grad kroz sva čula odveo je Belu u kafe Florian na Trgu
svetog Marka, da bi devojčica od tada pa ubuduće merila sve kafee ovim rokoko-svetilištem sa gracioznim
stolicama od ružinog drveta, francuskim tapiserijama i servisom od fajansa iz koga su pili čaj od jasmina,
razgledajući portrete slavnih gostiju iz prohujalih epoha. Vodio je u Muzej Akademije, gde se Bela zaljubi u
belu venecijansku pudlicu što viri iz crne gondole na velikoj slici Čudo svetog Krsta Vitorea Karpaća. Posle
venecijanskih veduta Frančeska Gvardija provezao je gondolom pokraj istih mesta koje je veliki majstor
naslikao. U Haris baru popio je Hemingvejev koktel dakiri, a Beli je naručio pravi američki čizburger sa
prženim krompirićima i kečapom da bi joj otkrio tajnu ovog legendarnog mesta. Kupio joj je malog svilenog
Arlekina na Ponte Rialtu, a jedan ulični umetnik izrezao je od crne hartije njen ljupki profil i nije hteo da ga
naplati. Beli se najviše dopala priča o Kanjošu Mecedonoviću, koji je ubio siledžiju Furlana što je ucenjivao
Veneciju pa potom nije hteo da uzme ništa zauzvrat, sem što je tražio i dobio da se deo obale ispred
Duždeve palate gde su njegovi Paštrovići iskrcavali robu iz svojih lađa, nazove Slovenskom obalom Riva degli
Slavoni , što su Mlečani malo kasnije prekrstili u Obala robova Riva degli Schiavoni , jer im je obećanje, kako
kaže pisac, trajalo koliko mački muž .
Iscrpljeni od lutanja i kupovanja odeće za Belu uveče bi zaspali poput dvoje dece posle dana provedenog u
gradu čuda. Eto zbog čega je Bela čeznula da pobedi i osvoji kovertu kojom je mahao Balkanski. Nije se tu
radilo samo o Veneciji već o povratku Bobu i onim srećnim danima koji su sada delovali potpuno nestvarno.
U međuvremenu, kao i čitav Stari svet, Venecija je potonula daljih petnaest milimetara u more.
Spavao bih; no ti plesat moraš promrsi Bob stih starog severnjačkog pesnika Štorma. Sve snažnije ga je
obuzimao umor, ona posebna vrsta pospanosti kada se noge pune olovnim kuglicama i tlo neodoljivo vuče
telo, dok se prizori izmešanih lica, svetla i muzike pretvaraju u sanjivu, mutnu vrtešku. Kroz pokretni zid
igrača Bob u jednom trenutku vide sto jubilaraca. Pratili su takmičenje sa neskrivenom pažnjom, izbegavši
tako ispovesti i mučne razgovore. Direktorica je davala znake Bobu da im se približi i on sa Belom u naručju
poče lagano da prilazi ivici prostora za igru. Kada je stigao na sam njegov rub, tamo gde se oštri krug
reflektora graniči sa polutamom, direktorica ustade i noseći lako svoje preteško telo doskakuta do njega sa
čašom viskija u ruci, kao što trener ili lekar stižu do osamljenog trkača na duge pruge da mu pruže
okrepljenje u trku. Ne prestajući da igra Bob lagano ispi čašu i nova neočekivana snaga prostruja mu kroz
telo. Povlačeći se unatraške, direktorica se vrati na svoje mesto. Oporavljen, Bob se sa novim žarom baci u
ring.
Ulazili su u drugi sat igre.
Tri palme na otoku sreće. 36 Nakon nekoliko brzih igra, koje kao da su navirale jedna iz druge, Despot oseti
neizreciv umor. Znoj mu se cedio niz lice i grizao ga za oči. To primeti i pijanista pa dodirnu gitaristu i nešto
mu prošapta. Gitarista, sa kratkom riđom već prosedom kosom i kozjom bradicom, bled, pomalo buljavih
očiju uveličanih staklima velike dioptrije, gledao je u tom trenutku igrače kao iz kakvog muzičkog akvarijuma.
Na šapat pijaniste klimnu glavom, odloži električnu pa dohvati drugu gitaru oslonjenu pokraj njega. Novu
gitaru položi na kolena kao citru i posle kraćeg štimovanja otkinu iz nje dug čeznutljiv vibrato što prostruja
kroz srca sredovečnih kao davno zaboravljena lozinka nežnosti, a Nostalgija podastra pod taj zvuk čulni sag
na kome klavijature hitro izatkaše marcipanski ornament. Balkanski istog časa prinese mikrofon gitaristi i on
posle nekoliko akorda zapeva iznenađujućim nazalnim tenorom:
Davno nisam čuo pjesmu sa Havaja,
Bolan plač gitara, tihi poj
Davno nisam gled o tvoje crne oči,
Samo svud me prati sanja roj.
Despot se nasmeši i tiho zapeva Beli u uho, držeći tercu:
Tri palme, tri tajne, tri sjene,
Naš raj, naše nebo, naš dom.
I čarobni lik mlade žene,
U srcu sačuvao sam svom
Otkud znaš reči? upita ga ćerka.
Otkud znam ne završi odgovor Bob otkud znam?
Nakon čitave večnosti ponovo je čuo havajsku gitaru. Za to vreme mnogi su se rodili, živeli i proživeli svoje
živote pa umrli, a da nijedanput nisu čuli muziku sa Havaja. Kada je čuo ovaj lažni havajski zvuk sledio se,
gotovo da je prestao da igra, kao da je ugledao kakvu avet i čuo njene korake u odjecima nekog sna. Iz te već
zaboravljene melodije izviralo je posleratno vreme nezajažljive gladi za svetom i životom i neizrecive žudnje
za nekim srećnim ostrvljem, daleko od bednih mesečnih sledovanja hrane i tekstila, daleko od masovnih
pesama iz zvučnika okačenih o bandere iznad zalepljenih čitulja.
Olinjali muzički veterani ličili su na malecno uzdignuto ostrvo na podijumu pokraj kojega se valjala bujica
lepih i osunčanih mladih tela, pokoljenja koje se, eto, posle više od četiri decenije takođe našlo u blokadi i
zvuku srceparajućeg glisanda običnih gitara naštimovanih i prilagođenih na havajski vibrato.
Niko ne zna kako, zašto i otkud je u to vreme do Sarajeva stigla baš havajska, a ne neka druga muzika, tek
njen slatkasto otužan pev osvojio je sve igranke gotovo preko noći.
Ulice su, baš kao i danas, bile preplavljene modom havajskih košulja koje su se u to vreme nosile preko
pantalona sa dva otmena šlica sa strane. Ali to nisu bile ove današnje fabričke, kupovne sa cvetnim
dezenima. Siroti sarajevski lepotani zaraženi Havajima sami su ručno oslikavali različitim bojama svoje bele
građanske košulje pošto su ih, pre toga, njihove majke prepravljale na singericama . Nevolja je bila u tome
što su se boje, kad se košulje u plesu natope znojem, razlivale, pa su figure palmi, jedara i malih crnaca,
naročito na leđima, postajale psihodelične.
Činilo se da čitav grad želi da pobegne na Havaje. Na zategnutoj koži bas-bubnjeva sklepanih orkestara bile
su naslikane palme kao da im je autor Carinik Ruso. Obnevideli zaljubljeni parovi stiskali su se očajnički i u
ritmu laganog, takozvanog engliš valcera, plovili ka peščanim žalima što dalje od sumorne svakodnevice i
povratka u sirotinjske kuhinje na Koševu i Marijindvoru gde ih je na šporetu čekala šerpa ohlađenih knedli sa
šljivama u masnoj prezli. Havaji su bili misteriozni kao zelenkasto treperavo magično oko na predratnom
radio-aparatu marke Telefunken koji je bio prava retkost.
Prošle su mnoge godine i Bobu se činilo da je osvojio svet za kojim je čeznuo. Stigao je i do Havaja i tamo
utvrdio da je sve lažno i da je stvarna samo cena tog turističkog hula-hula aranžmana. Onda smo, kao što se
zna, upali ponovo u svetsku mišolovku, a kao najbolji znak našeg beznađa pojavio se, evo, ponovo taj opojni
glisando.
Bože, hoću li imati dovoljno snage i volje da izdržim sve što je sledilo posle izlaska iz mode havajskih gitara?
Prvi raspomamljeni bugi-vugi, a još ranije čudnu igru zvanu rašpa, fokstrot i sving, rokenrol, ča-ča-ča, bosa-
nova, rumba, samba, tvist i sve ostalo što nas je posle snalazilo? Dobro znam: kada se pojave havajske gitare
zemlja je uvek blokirana i to na duže vreme.
Poveo je bosonogu Belu dugim peščanim žalom, gazeći kroz talase plaže Waikiki, koji su im se, zamirući,
klanjali do nogu.
Dobro je, predahnuo je malo utvrdi pijanista gledajući Boba koji je skupljao morske zvezde i školjke, pa
prosu po klavijaturama raskošan uvod u Saturday night fever . 37
Iz igre bi isključen ambiciozni mladi par broj 14 koji se nije proslavio havajskim plesom, ali je očigledno to
smatrao nepravdom.
Zažmuri! Ono što tada vidiš, tvoje je! dobaci im Balkanski, uz dubok, ceremonijalni naklon.
Bob nije voleo Singapur grad čija je čitava istorija mirno mogla stati u jednu jedinu rečenicu bedekera,
zgodnu za zaboravljanje. Da ima pokretne trotoare, govorio je, bio bi to savršen grad-robna kuća! Bez
značajne prošlosti, a udobne sadašnjosti i budućnosti udavljene u blagostanju, Singapur je, na putu iz
Dubaija za Sidnej, bio mlaka kupka zasićena isparenjima tropskih biljaka i zujanja elektronskih kasa. Boraveći
na Dalekom istoku Bob se pitao od čega je on u stvari daleko? Za Singapurce, ljude sićušnog rasta, malih
potreba i sitnih interesa, bez velikih strasti i gesta, istorije i umetnosti sem one što je služila ukrašavanju ,
ovo ostrvo je bilo centar sveta, a Bobova zemlja bila je samo daleki, daleki severozapad.
Lunjajući bez ikakve radoznalosti Singapurom, Bob u relativno starom delu grada koji još nisu stigli da sruše i
podignu staklene supermarkete otkri kineski hram, zaklonjen stablima nečega što je ličilo na oleander. Na
njegovom pragu sedeo je starac braneći se lepezom od muva. Naslonjena na izrezbareni portal pokraj njega
se dosađivala minijaturna Kineskinja u ljubičastom kimonu koja svojim cvrkutavo unjkavim engleskim upita
Boba da li hoće da mu njen deda čita budućnost iz dlana. On nije verovao u hiromantiju, a ni sopstvena
budućnost ga nije mnogo zanimala Još se pridržavao prijateljskog saveta da na budućnost nema prava, pa je
svoj život planirao do narednog letenja, znači do sutradan. Ali, pošto nije imao ništa pametnije da radi,
pristade, pa tako njih troje uđoše u hram u kome se izležavao debeli zlatni Buda okićen cvećem. Najpre su
zapalili svežnjeve tamjanovih štapića i mahali njima na sve četiri strane sveta, a opojni miris punio mu je
nozdrve i pluća; zatim ga starac i devojka omamljenog uzeše za ruke i odvedoše pod ljubičasto stablo. Po
prvi put, opipavajući mu dlan, vidovnjak ga pogleda neprozirnim, staklastim očima prepotopski stare
kornjače. Bob je potpuno izgubio predstavu o vremenu. Možda ga je gledao dve do tri sekunde, možda čitav
dan, ili nekoliko godina, tek kada se prenuo iz tog budnog sna, punog jeze i slatke obamrlosti, a da za to
vreme nije čuo ni jednu jedinu izgovorenu reč, devojka mu kaza da mu njen deda saopštava da je srećan
čovek i da će igrati sve do smrti .
Platio je starcu pet dolara dvoumeći se da li da doda još pet i odvede devojku koja ga je izazovno
posmatrala. Malo kasnije, zaronivši u bazen hotela Imperijal , ostavi na površini mlake vode proročanstvo
koje mu ništa nije značilo ni otkrivalo.
Gledajući već sutradan sa neba crvenu australijsku pustinju koju su poput krtica razrovali rudnici opala,
Bobu se činilo da je samo sanjao lepu Kineskinju, njenog dedu i proročanstvo. Jedino što je zaista bilo
stvarno bio je onaj trenutak večnost izgubljenosti, kada ničega nije bio svestan, dok se gubio u
vidovnjakovim očima.
Kad trešnje cvjetale su zadnji put Krajem aprila 1992. Bob je poslednji put pokušao da izvuče svog starog oca
iz Sarajeva. Telefoni su zanemeli, pa je poslao nekoliko telegrama, moleći ga da kako zna i ume dođe do
aerodroma, odakle će ga prebaciti u Beograd. Avioni Jugoslovenskog aerotransporta više nisu sletali u
Sarajevo, ali se pojavio jedan dotrajali boing 707 , proizveden još početkom šezdesetih godina, kojim je
pilotirao Bobov prijatelj, ludo hrabri dobrovoljac, kapetan Popov. Ovaj avion bio je poznat pod imenom
Kikaš po nekom međunarodnom krijumčaru oružja, kome su i avion i smrtonosni teret zaplenili na početku
aprilskog rata, kada je prinudno sleteo na zagrebački aerodrom. Kapetan Popov držao je Kikašev
zaboravljeni kaput na vešalici u kokpitu, kao neku vrstu amajlije. Boing nije imao sedišta za putnike pa se
Bob, ukrcavši se u njega, osećao kao Pinokio u utrobi kita.
Tako je posle mnogo vremena ponovo ugledao svoj rodni grad iz vazduha; presno-zelenu boju brda što su ga
okruživala i bele zapletene puteve koji su se uspinjali ka nebu, one iste što su ga u detinjstvu mamili na
putovanja kad god bi ih pogledao odozdo sa sarajevskih ulica. Sarajevo je, naime, grad čiji žitelji čim
progledaju najpre vide zelene bademe oko svoje kolevke. Njihovo prisustvo ih štiti od ostalog sveta što
započinje tek s onu stranu brda iza kojih zalazi sunce. Možda su zbog toga i tako zaljubljeni u svoju ušuškanu
kotlinu sa mnoštvom minareta koja podsećaju na snop belih zašiljenih olovaka u zelenoj vazi. I Bob, koji je
mislio da je zauvek izmakao očaravajućem slatkom otrovu ovoga grada, nigde na svetu nije mogao tako
slatko da se napije vode kao iz česme pred Begovom džamijom koja je vodu dobijala iz nekog planinskog
izvora. Svejedno što su lekari tvrdili i dokazali da je nezdrava i da izaziva gušobolju, njemu je to bila najpitkija
voda na planeti! Gledajući Sarajevo iz vizure ptice, dok je boing 707 cvileći flapsovima ponirao prema
sarajevskom polju a kapetan Popov izdavao naređenja kopilotu i flajt-inženjeru, praveći oštar viraž, Bob nije
mogao da primeti ništa čudno na tom šarenom tepihu presečenom blistavom oštricom reke, ali kad sleteše
na potpuno pust aerodrom bez ijednog aviona, on oseti nelagodnost pomešanu sa zlokobnim
predosećanjem. Tek što su pogasili motore, prema njima, obarajući ograde poput stampeda, pojuri gomila
sveta, njih dve do tri hiljade otprilike.
U jednom jedinom blesku on shvati da se ona podzemna zver probudila i da lagano ali sigurno puzi ka
aerodromu. Videlo se to u užasu koji je izbijao iz očiju onih što su trčali kao bez duše prema avionu, u
njihovim bezglavim pokretima i lomatanju, i po bezobzirnosti sa kojom su obarali i gazili one ispred i one
pokraj sebe. Bob nigde nije video aerodromsko osoblje samo nekoliko unezverenih vojnika odgurnutih od
mase uz žičane ograde. Ipak, neko je dogurao stepenice i Bob otvori kapetanu vrata. Popov je bio u
kombinezonu vojnog pilota, a o ramenu mu je visio hekler . U trenutku kada je zakoračio na stepenice on
ugleda kako razularena masa obara jednu devojčicu otrgavši je od majke koja je nosila malo dete. Devojčica
je vrištala zaklanjajući glavu mršavim rukama, a gomila je preskakala i gazila. Istog časa kapetan podiže
hekler i ispali rafal u vazduh. Tek tada se ta lavina zaustavi. Strčao je, prokrčio put, podigao devojčicu sa
zemlje i zaurlao da niko neće odleteti iz Sarajeva dok ne zavedu red. Predao je devojčicu Despotu koji je
smesti u kokpit.
Bob se progura kroz svetinu i pretraži čitavu aerodromsku zgradu. Ulazio je čak i u toalete starog Despota
nigde nije bilo. U jednom trenutku učinilo mu se da ga vidi i poče da krči put laktovima oko sebe dok se ne
približi nekom starcu koji je nosio isti bezoblični sivi šešir i imao slične sede brkove kao njegov otac. Ovaj ga
grčevito uhvati prstima za košulju i poče ga preklinjati da ga uvede u avion, što Bob i učini ne obazirući se na
psovke i prekore ostalih. Startovali su motore i uzleteli sa najvećom mogućom brzinom, pa u niskom
brišućem letu iznad neprijateljskih položaja poleteli ka severu. Kapetan je obećao onima što su ostali na
aerodromu i što su suludo trčali preko piste za Kikašom da će se vratiti i da nikog neće ostaviti. Let koji bi u
normalnim okolnostima trajao trideset i pet preleteli su za samo dvanaest minuta.
Bio je to najčudniji Bobov let! Ljudi nakrcani jedni preko drugih u boingu ležali su, sedeli ili čučali na patosu
dok su drugi stajali prilepljeni uz zidove, a po četvoro njih nalazilo se u toaletama. Ovo je bio let bez šifre i
broja, bez kafe, čajeva i sokova, bez ikakvih obaveštenja o vremenskim prilikama i dužini putovanja.
Naravno, niko nije bio vezan Iskrcali bi ove nesrećnike na vojnom aerodromu u Batajnici i ne gaseći motore
odmah se vraćali za Sarajevo po novi transport užasa. Bobu se činilo da otima i odnosi iz svog rodnog grada
sve što može strpati u avion. Kada odveze unesrećene žitelje, vratiće se po zelena brda, reku i najdraže
sarajevske uglove možda onaj kod Kopelmanovog sata, ili neki od posebno dragih mostova
Živeo je tih dana u groznici; bez jela i pića, samo sa nekoliko prospavanih sati, gotovo u bunilu. Umesto
letećeg kelnera , kako je njegovu profesiju zvao stari Despot, Bob se osećao kao Anđeo Čuvar koji se spuštao
u Sarajevo i spasavao koga stigne. Leteli su od ranog jutra do kasno u noć. Rep starog Kikaša bio je izrešetan
zrnima protivavionskog mitraljeza. Neosvetljena pista ležala je nezaštićena između dve vojske: sa jedne
strane ljute Sandžaklije naseljene u Hrasnici, a sa druge još ljući hrvatski legionari koji su zaposeli Kiseljak.
Ludi kapetan je leteo toliko nisko sa džinovskom metalnom ptičurinom da im je gotovo otkidao glave, dižući
oblake prašine u nesnosnoj grmljavini koja je obarala na zemlju i one najprisebnije. Drugog maja potukli su
lični rekord prebacili su šesnaest tura sarajevskih begunaca i prognanika.
Toga dana u podne u pretrpani avion poče da ulazi velika grupa sarajevskih Jevreja koji su napuštali grad
poučeni starim pogromom od pre pola veka. U visoko uzdignutim rukama držali su avionske karte.
Šta vam je to? viknu kapetan Popov. Odgovoriše da su to karte za let.
Kakve karte? Uplašeno objasniše da su ih upravo kupili u aerodromskoj zgradi i platili za svaku po pet stotina
nemačkih maraka. Izvan sebe od besa, kapetan je izjurio iz boinga i u pratnji dva komandosa uleteo u
pretrpanu aerodromsku zgradu. I zaista, pred jednim staklenim boksom otegao se red u kome je vladala
neopisiva gužva i graja. Jedan unervoženi, oznojeni službenik izdavao je avionske karte i udarao na njih
nekakav pečat. Otmene sarajevske dame pokušavale su da ulove njegov pogled i da mu se dodvore
osmesima punim molbe, a čovečuljak je grdio na sav glas one što su proturali stisnute šake sa zgužvanim
novčanicama, vikao na njih da su hajvani i da ne znaju ni za kakav red, umirujući ih povremeno da ima karata
koliko ti duša oće te da nema nikakve frtutme ni srkleta! Fijoka njegovog stola bila je do vrha napunjena
novčanicama. Komandosi ga jednostavno ščepaše za ramena i podigoše sa stolice. Odneli su ga nekud iza
zgrade gde mu se zameo svaki trag.
Prateći kapetana dok je uvodio red u aerodromskoj zgradi Bob nije prestajao da pretražuje pogledom
putnike koji su od prtljaga nosili uglavnom torbe i plastične kese. Tragao je za svojim ocem ne priznajući sebi
da u stvari sve vreme čeka da se odnekuda pojavi Jelena, koju će uhvatiti bez reči za ruku i smestiti je u
avion. To bi najzad bio njegov dugo očekivani trijumf.
Telefonirao je ocu iz napuštene letačke operative. Začudo, lokalne veze su još radile mada je pošta bila u
plamenu. Posle kraće zvonjave odgovori mu neki zadihani muški glas.
Da li je to stan gospodina Despota? upita Bob.
Šta ti ja znam ćiji je, svaćiji je! Ćo eće, ovdje se puca!
I zaista, do njega kroz slušalicu dopre štektanje automatskog oružja. Neko je vikao: Hamo, Hamo, javi se
Juki! Hamo, eno hina iza konzulata! Ajde, bolan, pići! Uteći će
U jednom trenutku kapetan Popov ugleda dvoje dece pritešnjene gomilom uza zid. Dečak, možda
desetogodišnjak, držao je u jednoj ruci kartonski koferčić a drugom je obgrlio nekoliko godina mlađu sestru.
Šta radite tu, deco? upita ih. Stajali su i gledali ga ogromnim zastrašenim očima.
Hoćemo da uđemo u avion! odgovori dečak sa ozbiljnošću odraslog čoveka.
S kim ste tu?
Ni sa kim odvrati dečak prigrlivši još snažnije sestru.
A gde su vam roditelji?
Ubilo ih oglasi se prvi put devojčica, dok je njen brat ćutao.
Kapetan je podiže, ona ga obgrli oko vrata i tako zajedno s dečakom koji ga je držao za kombinezon krenuše
ka avionu.
Kapetan je plakao.
Kuda ćeš s njima? viknu na njega izbezumljeni oficir s vrha stepenica. Zar ne vidiš da smo puni?
Slobodnom rukom Popov skide sa ramena škorpion , otkoči ga i uperi u oficira: Sklanjaj se sa tih vrata ili si
mrtav!
Sve vreme leta do Beograda držao je u krilu dečaka čije su ruke ležale na upravljaču.
Gledaj, ja vozim avion! okretao se ozareni dečak svaki čas svojoj sestri.
Negde usred noći, kada su se petnaesti put spustili u Batajnicu, jedna žena se sruši na pistu mrtva posle dva
načinjena koraka. Srce joj je prepuklo od prevelikog uzbuđenja.
Tog dana porodila im se i jedna putnica. Dogodilo se to dok su preletali visoke planine. Bob pomisli kako je
to dete, a ispostavilo se da je dečak, ipak imalo sreće; u njegovim ispravama neće pisati da je rođeno u
Sarajevu. Koje će mu biti mesto rođenja kada je zakmečalo pre sletanja u Beograd? Možda nebo? Bio je to
prvi pravi sin nebeskog naroda koga je Bob upoznao u životu.
Neka se zove Zvezdan predloži srećnoj majci.
Que será. será. 38 U avionu koji je brundao i podrhtavao, propadajući kada bi upao u džepove između dve
vazdušne struje, Bob spazi svoju staru sarajevsku prijateljicu lepu Leu priljubljenu uz nekog mršavog mladića
kome je glava pala na njeno rame. Pomisli da joj je to svakako sin, ali Lea predstavi Bobu krhkog mladog
saputnika kao supruga, a zatim se nasmeja grlenim sefardskim glasom i ispriča mu šta joj se sve dogodilo
ovoga dana. Ovaj mladić, dvadesetak godina mlađi od nje, pričala je, pokušao je već više puta da se izvuče iz
Sarajeva, dva puta je pretučen do smrti i jedva je izbegao streljanje. Lea ga je znala od malih nogu. Živeli su
vrata do vrata i želela je na svaki način da mu pomogne, ali Jevrejska opština je dozvoljavala odlazak iz
Sarajeva samo njima, Jevrejima, i njihovim najbližim srodnicima. Pošto je već dugo bila razvedena, predložila
mu je da se zbog dokumenata venčaju i tako reše njegov izlazak iz grada. Obavili su to jutros u starogradskoj
opštini. Dečak, koji se krio na drugom kraju grada, dotrčao je u dogovoreno vreme kroz snajpersku paljbu,
dok je ona prolazila kroz barikade i u staroj venčanici preskakala dvorišne zidove. Jedan od kumova stigao je
sa buketom papirnatog cveća pravog već dugo nije bilo u Sarajevu ranjen u nogu kada je pretrčavao brisani
prostor ispred hotela Holidej In . Dok je Matičar čitao delove iz Zakona o bračnim odnosima i dužnostima, i o
tome kako mlada i mladoženja treba da budu verni jedno drugome do smrti, a u slučaju razvoda podele
zajednički stečenu imovinu na ravne delove, srušilo se pola tavanice svečane sale za venčanja, jer je
tenkovska granata pogodila zgradu. Mendelsonov Svadbeni marš iz zvučnika naglo je zamro pošto je nestalo
struje. Izašavši posle prvog i poslednjeg poljupca, razdvojili su se i pojurili svako na svoju stranu grada da bi
se ponovo našli na sabiralištu Jevreja odakle su ih prevezli na aerodrom pošto su pokazali venčani list. Sutra
se razvodimo reče Lea sa blagim uzdahom u kome je bilo prilično žaljenja i pređe prstima kroz mladićevu
svetlu kosu.
To je jedini srećan brak za koji sam do danas čuo. Trajaće samo jedan dan! kazao je Bob.
Stari Despot nije stigao ni na poslednji let iz Sarajeva, trećeg maja. Uzalud je Bob obilazio po ko zna koji put
aerodromsku zgradu na kojoj nije bilo nijednog čitavog stakla, uzalud se raspitivao za starca niko nije znao
ništa o njemu. Grad je bio potpuno blokiran paravojskama i uličnim bandama. Dok je gazio preko krckavog
tepiha od slomljenog stakla, aerodrom su preletale minobacačke granate. Jedno snajpersko zrno zari se u zid
pored Bobove glave i on ga izvadi za uspomenu. Oficir Ujedinjenih nacija koji se tu zatekao pruži se koliko je
dug u novoj beloj uniformi u žitko blato.
Onda se spusti noć, onako kako ona već pada u Sarajevu u bolesnomlakim prolećnim večerima, bez
upozorenja, kao da je neko odozgo iznenada bešumno spustio tamni plašt, pogasivši čak i zvezde. Iz daljine
se čula potmula tutnjava topova u jednoličnom ritmu kao bat bosih derviških tabana u igri. Bob je derviše
video jedne davne noći, još dok je bio dečak. Sa nekoliko drugara lunjao je noću sarajevskim ulicama punim
uzbuđujućih i razdražljivih aprilskih mirisa, a onda, ko zna zašto, odlučiše da se popnu na vrh grada uskim
sokacima pokraj potleušica u kojima se već duboko spavalo iza rascvetanih bašti uz zavijanje mahalskih
kerova.
I tako, zapletenim uličicama, kao kroz lavirint, dečaci se nađoše, ni sami ne znajući kako, pred Sinanovom
tekijom iz čije je avlije dopirao tupi ubitačni ritam timpana i tarabuka i potmuli bat bosih nogu po utabanoj
zemlji. Prebacili su se preko spoljnjeg zida, provukli se bešumno kroz behar Sinanove bašte i prišli
zaklonjenom delu tekije ugledavši krug derviša golih do pasa kako osvetljeni bakljama igraju u transu. Bili su
tako blizu da je Bob osetio teški miris ulja kojim su bili namazani pomešan sa znojem što im se u potocima
slivao niz kičmu. Gotovo da je prstima mogao da ih dodirne. Dvojica njih su sedeli na zemlji a la turka i
sklopivši oči udarali dlanovima po razapetim kožama, dok su ostali sve dublje padali u zanos povijajući se do
zemlje pa potom zabacujući glave obavijene čalmama unazad a žilave, mršave ruke podizahu ka nebu.
Kretali su se sasvim sporo i dostojanstveno. Njihov predvodnik, starac uvoštenog nezdravo žutog lica u beloj
galabiji, podeli im dugačke blistave čelične igle, veličine onih za pletenje. Zanemeo od straha, Bob je gledao
taj čudni skriveni prizor zaklonjen niskim granama trešnje na koju se popeo. Skamenio ga je taj iznenada
otkriveni anadolski ritual na svega petnaestak minuta hoda od onog evropskog grada dole sa Katedralom i
starim austrougarskim zdanjima u kojima su živeli ljudi koji nisu ni sanjali da u Sarajevu postoji nešto slično.
Sa užasom ugleda kako derviši, već potpuno omamljeni, probadaju u transu tim dugim iglama bez traga krvi
obraze i tela prekrivena ožiljcima i kako nastavljaju da igraju dok im svaki mišić podrhtava okupan znojem.
Povremeno bi samo othuknuli ili svi zajedno izgovorili neku i njima nerazumljivu ali valjda svetu reč i
nastavljali da se probadaju blistavim iglama.
Igrali su ispred belog zida na kome je mesec osvetljavao ucrtan magični krug, izdeljen i obeležen nekim
tajnim znacima.
Dok se sada sećao te davne prolećne noći u Sinanovoj tekiji, Bob je bio više nego siguran da je u tom jeznom
magijskom krugu bilo upisano sve što će se kasnije dogoditi gradu Sarajevu i nesrećnoj zemlji Bosni. Derviši
su svojom igrom slavili i budili sarajevsku uspavanu zver, a one davne igle pretvorile su se danas u svetleće
kuršume i zrake laserskih nišana, koje su izbušile i isprobadale Bobov rodni grad.
Najzad, i poslednji putnik sa aerodroma bio je ukrcan u avion. Pokraj piste, ispred izrešetane zgrade i
kontrolnog tornja pogašenih svetala, ostalo je samo nekoliko oficira armije koja se raspadala čak su i vojnici
odleteli za Beograd.
Startovali su motore i kapetan je po ko zna koji put poslednjih dana izveo svoj brišući levi viraž. Dva tupa
udarca uzdrmaše avion meci su pogodili vertikalni deo repa. Bob je gledao ugašeni grad osvetljen tek
ponekim retkim svetlom. Lepa Jelena ga je opet pobedila. Dok je on bežao iz Sarajeva, ona je ostala u
umirućem gradu, kao da time dokazuje da joj nije stalo ni do čega drugog sem do toga da Boba po ko zna
koji put napravi kukavicom. Sarajevo i ona bili su jedno. Video je na nekoliko mesta odsjaje požara i blesak
topovske paljbe, ali nije čuo nikakav zvuk. Po brdima iznad grada plamsale su male vatre nalik ivanjskom
vencu. Oko njih su se grejali oni koji su napustili grad i odlučili da se bore.
Dole u grotlu, svetlucajući sumporastim isparenjima, duboko i šumno, režala je nanovo razbuđena zver i
varila žrtve koje je progutala toga dana. Bobu se činilo kako čuje škrgut njenih crnih zuba i kao da do njega,
čak gore na nebo, dopire njen smrtonosni lojavi zadah.
Tačno u deset uveče Bob se vratio sa poslednjeg leta za Sarajevo.
Koktel orijental. Poput starog mačka sa devet života Balkanski se provlačio kroz parove i igrače i verglao
neumorno duhovitosti napabirčene ko zna otkuda.
Nije sve u seksu ima nečega i u držanju za ruke! kezio se igrajući sam sa sobom.
Članovi žirija su izgleda želeli da ubrzaju takmičenje i da ga privedu kraju. Balkanski se sa njima brzo
dogovori i prenese poruku pijanisti koji odluči da pred igrače postavi teži zadatak neku igru što će eliminisati
rokere, a oni su bili u većini. Univerzalni orkestar Nostalgija na njegov znak zaleleka splet orijentalnih igara.
Saksofonista odloži svoj instrument i dohvati klarinet koji pod njegovim prstima zapišta kao zurla na
tamnom fonu talambasa i timpana. Balkanski se prihvati zvečećih tikvica, a povremeno se dohvatao i daira.
Zatečena ovim naglim izletom na Orijent Bela sa nedoumicom pogleda svog oca, ali Bob se istog časa
pretvori u starog hadžiju, diže meraklijski ruke uvis i poče da se kreće u teškom istočnjačkom ritmu korak po
korak podižući povremeno ispruženu desnu nogu. Bela se osmehnu. Ovo nikada nisu igrali zajedno.
Očigledno, još nije znala sve o svom ocu. Izabrala je za ovu igru novu ulogu odaliske iz Šeherezade Rimskog
Korsakova i ona joj je veoma dobro pristajala.
Bob se tako iznenada nađe u Han Mardžanu, kamenom bagdadskom zdanju iz šesnaestog veka u staroj
čaršiji preostaloj iz Hiljadu i jedne noći . Grad je bio zamračen jer su na njega padale iranske rakete, a na
krovu njegovog hotela El Mensur Melia nalazila se protivavionska baterija sa trocevcima od dvadeset
milimetara koju je svakog dana gledao iz bazena u obliku srca. Tog dana raketa je pogodila jedan od
najluksuznijih bagdadskih hotela pretvorivši ga u gomilu staklenih krhotina, ali Iračani se nisu na to obazirali
život je tekao dalje u ovoj zemlji u kojoj je za razliku od drugih arapskih država bilo dozvoljeno javno točenje
alkohola. Mrki Kurdi sa noževima za silahom ispod galabije, mlohavi, tamnoputi Kuvajćani sa obaveznim rej
ban naočarima, Saudiarabijci i prebogati šeici iz Emirata, dolazili su u Han Mardžan da se na miru napiju
viskija i provedu do mile volje. Čovek bez brkova ovde se osećao neodeven. Han Mardžan je najpoznatije
arapsko svetilište makama posebnog načina pevanja, čiji je vrhovni sveštenik Jusuf Omar, slepi pevač i
virtuoz na dugovratoj tamburi zvanoj đoza. Pevača je pratio žičani instrument nalik na cimbalo koga arapski
svet zove kanun, okružen sa desetak tabli, malih timpana, koji su dobovali kao kapi kiše po bakarnim
kupolama hana. Slepi bard pevao je staračkim unjkavim glasom baladu Diš daša subga nil Haljina boje
ciklame u kojoj se pesnik divi svojoj dragoj opisujući njenu kosu koja je toliko gusta da joj se čak ne
raspoznaje ni razdeljak. U njegovom pevanju bilo je toliko neizmerne tuge za prohujalom mladošću i iščezlim
bagdadskim vrtovima da se pod drevnim svodovima nije čulo ništa drugo sem zveckanja leda u čašama. A
onda on neosetno promeni ritam i boju glasa pa zaplovi u dabku , neku vrstu čočeka ili teškota, zapevavši
Duva pustinjski vetar Hab alhava . Prostor za igru ispred orkestra prekrivao je veliki tamni persijski tepih,
toliko lep i lagan da se Bob ne bi iznenadio i da je poleteo kao ćilim iz bajke. Kao da daje znak da igra može
da započne, na tepih zakorači dostojanstven bosonog starac odeven u izvezenu haljinu sa teškim srebrnim
nargilama na temenu. On počinje lagano da igra svečano uspravne glave, a da ni u jednom trenutku ne
podiže ruku da pridrži nargile. Kreće se sve brže i brže kao sasušena ptica zahvaćena kovitlacem pustinjskog
vetra, a za njim, kao na neizgovoreni poziv, izlaze beduini sa roleksima na rukama i teškim zlatnim lancima
oko tamnoputih vratova. Igra se kao u transu, meko i nečujno, čuje se samo pucketanje galabija u okretu
koje lepršaju na nevidljivom vetru
Te noći Bob je sa svojom poslednjom ljubavi, stjuardesom Ljiljanom, bio gost nekoliko naših poslovnih ljudi u
Bagdadu koji su dočekali i prihvatili kargo-teret tog specijalnog leta. Ljiljana, vitka dugonoga brineta,
poreklom sa juga Srbije, treperila je od nestrpljenja da zaigra, pa joj Bob pomože da se popne na podijum
ispred orkestra, gde se njena široka bela suknja zavrte među zalepršanim galabijama. Igrali su, kao što je
običaj, bosi. Svetlokosi belac i belkinja privukoše istog časa pažnju bogatih Arapa. Pitali su se ko je ovaj par
koji je igrao na njihov način, ali još temperamentnije i sa više derta i neke nepoznate tuge u pokretima? Nisu
mogli ni da pomisle da su ti orijentalni ritmovi duboko ugravirani u njihova bića, da teku u Ljiljaninom
krvotoku i da se tako igra na svadbama, pred zoru, u Kuršumliji ili Vranju, a da je Bob te noći ponovo uronio
u senovitu baštu Sinanove tekije kao jedan od derviša iz starog sna. On je, u stvari, igrao Sarajevo na koga su
ga do bola podsetili sivi kameni zidovi hana, bagdadski bezistani i bazari, trgovci što sede prekrštenih nogu
na ćepencima i spokojno puše, tromi i filozofski zagledani u ništavilo, bez ikakve strasti za prodajom i
trgovinom, odrpani prosjaci pomireni sa sudbinom, šum vode iz šedrvana, miris pečenog ovnujskog mesa,
kujisanje hodže sa minareta, poznati klepet nanula po kaldrmi mnoštvo mirisa i zvukova njegovog detinjstva.
Rodni grad ga je progonio bolnije u Bagdadu nego bilo gde i mada je u nekoliko navrata slušao zvižduk
raketa i potmule eksplozije za to vreme niko nije prekidao igru , nije mogao ni slutiti da će te iste rakete što
su promašile Bagdad putovati poput ukletog metka lutalice pune četiri godine dok ne stignu do Sarajeva.
Jedan debeli Kuvajćanin, teških modrih očnih kapaka, napola u šali napola pijan, na smešnom engleskom
jeziku ponudi Bobu za njegovu ženu tri kamile. Bob je tražio pride još i manji petrolejski izvor.
Izvijajući očajničko visoko C, klarinet probi vremensku opnu pa omamljeni Bob iskorači iz Han Mardžana i
nađe se iznenada u svojim pravim godinama i u Jugoslaviji . Sa čuđenjem utvrdi da su u plesnom ringu ostala
još samo tri para. Nije ni primetio da su ostali igrači isključeni i da se oko prostora za igru tiska mnoštvo
gostiju, a među njima u prvom redu njegovi prijatelji koji su navijali iz sve snage. Video je nesrećne izbeglice
kako u preširokim, poklonjenim odelima igraju uz samu ivicu svetlosnog kruga kao navijači koji prate svog
izmorenog maratonca poslednje kilometre staze, bodreći ga da izdrži još malo i da se ne sruši pre cilja.
Isuviše dugo su gubili i samo gubili. Bilo je krajnje vreme da neko njihov, makar i na nevažnom plesnom
takmičenju, najzad zaustavi taj večni gubitnički usud. Bobov prijatelj iz mladosti Ćorkan, član žirija publike,
podizao je oba palca uvis dajući mu podršku da izdrži do kraja. Usta su mu bila poluotvorena od uzbuđenja i
napetosti. Veliki gradski zavodnik, koga je rat zatekao u srpskom delu Sarajeva gde je živeo, imao je tajnu
ljubavnu vezu u muslimanskom delu grada. Kada su otpočeli prvi okršaji u gradu i kada su podignute
barikade iskoristio je to kao dragocenu priliku da svojoj ženi koja ga je inače progonila ljubomorom objasni
da je mobilisan i da ga neće biti neko vreme. U opštoj gužvi provukao se na drugu stranu zahvaljujući svojim
mnogobrojnim poznanstvima iz sarajevskog noćnog života i dočepao se tajnog ljubavnog gnezda. Nadao se
da će čitav ovaj haos potrajati nekoliko dana dok se usijane glave ne ohlade. Kakva divna prilika za vođenje
ljubavi! Nisu ga zanimale ni politika ni istorija samo tih nekoliko poklonjenih dana i noći bez straha da će ga
neko videti i odati ženi. Ali stvar je potrajala malo duže. Više niko nije mogao da pređe sa jedne na drugu
stranu, a i ovaj kratki srećni brak kao da je dojadio njegovoj prijateljici, koja je sve više pokazivala
nestrpljivost da joj gost već jedanput ode. Učestale su policijske racije pa je skrivanje neprijavljenog
muškarca u kući postajalo sve opasnije. Uz to je nastupila izvesna zasićenost. Jedno su bili kratki, tajni
sastanci, ukradeni od dosadnog braka, a sasvim drugo život udvoje sa zajedničkim buđenjima, neusklađenim
navikama koje su se tek sada otkrivale, bez izlazaka u dobre restorane u kojima su sada gradske paravojske
imale svoje lokalne štabove.
Dejan Ćorović, zvani Ćorkan, bio je inače jedan od glavnih inženjera sarajevskog Vodovoda i kanalizacije, čiji
je jedan deo i sam projektovao. Odlučio se da pređe na drugu stranu ispod grada. Oprostio se sa dragom
koja je za njim zaklopila poklopac šahta. Gazio je do pasa smrdljivu vodu po kojoj su plivali pacovi, provlačio
se kroz klizave cevi i otrovne magle, disao amonijačna isparenja i posle dva dana probijanja i gubljenja u
sporednim kanalima izašao na srpsku stranu sa onim starim osećanjem krivice koje je imao kada se u zoru
vraćao kući izmišljajući neverovatna opravdanja za svoje dugo odsustvo. Ali više nije imao kome da se
pravda. Oblakoder u kome je stanovao na samom vrhu nije imao poslednja dva sprata, a fasada sa
polomljenim staklima bila je potpuno izgorena, crna. Više niko nije živeo u toj zgradi. Raspitivao se za ženu
po podrumima i skloništima a ljudi su bežali od nepodnošljivog smrada njegove odeće. Niko nije znao ništa
da mu kaže. Posle nekoliko dana, u pozajmljenom odelu, sa rukama u džepovima, otputovao je za Beograd. I
sada je tu, u žiriju publike, iznenada, kao u raju, okružen lepoticama koje od njega očekuju da im presudi.
Nostalgija nije prekidala svirku, čak se i Balkanski, osetivši da se dešava nešto neobično, uzdržavao od
izbacivanja dosetki i viceva.
Ovo više nije igra. Ovo je postalo isuviše ozbiljno, pomisli Bob, dok ga je onaj stari podmukli bol, penjući se
odnekud iz dubine grudi, stezao za grkljan.
Most na reci Kvaj. 39 Nostalgija je zavrtela karusel melodija koji se sve brže i brže okretao i nije dozvoljavao
da se pojedine igre završe tako da je sve ličilo na kavalkadu muzičkih citata. Posle orijentalnog koktela iz
magle je izronio Most na reci Kvaj više marš, nego okretna igra! Prostor ispred orkestra pretvori se istog časa
u pistu za egzercir pa Bob krenu da maršira po odsečnim taktovima te stare filmske muzike. Jedne zime, neki
čarter-let odveo ga je na Tajland, u večito sparno leto, pa se tako našao na blatnjavoj reci Kvaj i zakoračio na
legendarni most zajedno sa grupom sentimentalnih Engleza. Na ivici prašume, pokraj mosta, u maloj
prašnjavoj areni, video je kako se Sijamci klade na mungosa i kobru. Tek kad čovek izbliza oseti toplu trulež
džungle gde ga sve nagoni da legne pod neko drvo i zaspi zauvek, da se pretvori u humus iz koga će jedanput
izrasti nešto korisnije od ljudskog bića, tek kad vidi malog okretnog mungosa, ne većeg od veverice, kako
izlazi nakraj sa kraljevskom kobrom, shvati da niko ne može pobediti Tajlanđane i da se ovde gube svi ratovi.
Iste noći, zahvaljujući bolesnoj radoznalosti prema mračnim mestima, dospeo je u bangkokški Rodo Sijam
najmračniju i najsmrdljiviju rupu u koju je ikada u životu zakoračio i video stotinak potpuno nagih Sijamki
kako sa gostima igraju uz marš Most na reci Kvaj . Podzemna gnezda Pigala i 42. ulice u Njujorku, grimizni
saloni Brisela i Antverpena, porno-klubovi amsterdamskog trga Dam, atinske četvrti sa travestitima, pravi su
dečiji vrtići u poređenju sa ovim zadimljenim podrumom u kome su se rascvetavali prizori što nadilaze i
najbolesniju maštu nekog erotomana u bunilu. Neprekidna povorka nagih Tajlanđanki vodila je ljubav
ukoliko se to uopšte može nazvati ljubavlju u svim mogućim kombinacijama koje mogu pasti na pamet
kakvom manijaku, dok su ostale, trenutno nezaposlene devojčice, napadale goste kao da im od njihovog
pristanka zavisi goli život. Nizale su se scene u kojima su se umesto ljubavnika, pojavljivale zmije, boce kola-
kole, bengalska vatra što je devojke pretvarala u žive buktinje Ni jedna od tih malih robinja sa čednim,
neprozirnim istočnjačkim licima i telima bludnica nije imala više od petnaest godina. Tražeći toalet u dvorani
kroz koju je plovilo fino pramenje dima neke opojne trave, Bob je slučajno otvorio jedna vrata i ugledao
strmo stepenište na kome je sedelo mnoštvo nagih djevojaka što su čekale da zamene svoje sestre. Osetio je
potrebu da povraća od tog tovara mladog žutog mesa. Usred čitavog ovog pakla za dugim pultom radilo je
desetak ozbiljnih postarijih činovnika koji su knjižili zaradu ovog sijamskog roblja. Devojke su prilazile
ćelavom šefu i sa strahopoštovanjem spuštale na njegov sto zapušače boca kola-kole i piva, dokazujući
pravo na svoj bedni procenat. Za sve to vreme klepetali su pragovi šina mosta na reci Kvaj. Kada god bi posle
toga čuo tu koračnicu, Bobu bi se vratilo ono staro osećanje mučnine pred prizorima gole bede i poniženja.
Izašavši iz Rodo Sijama on više nije bio onaj isti koji je tamo ušao.
Pre no što je Nostalgija prešla na sledeću igru žiri je isključio iz daljeg takmičenja zaneseni profesorski par
koji je uz marš nastavio da igra zaljubljeni ples tetreba u vreme parenja. Primili su to iznenađujuće lako.
Na sceni su pored Boba i Bele ostali još Darkeri i Večni bračni par.
Lambada . Godina u kojoj se pojavi neka nova igra upisuje se u istoriju zabavne muzike zlatnim slovima.
Takva je bila 1988 godina u kojoj je latinoamerička igra lambada osvojila preko noći čitav svet. Bob je sasvim
slučajno bio svedok njenog rađanja zatekao se tada u Karakasu, Venecuela u jednoj krčmi gde su se okupljali
kubanski emigranti. To opasno mesto zvalo se Vieja Habana a bilo je prepuno zdepastih, mrkoputih
Kubanaca bez domovine, sa zalizanim crnim kosama natopljenim briljantinom. Nosili su odela na preklop ,
pomalo nabubrela s leve strane zbog pištolja. Njihove žene, kratkonoge i debeljuškaste crnke širokih bokova
i tamnog strasnog sjaja u očima, igrale su do besvesti lambadu, ponosne što su ih muževi i ljubavnici izveli na
jedno tako otmeno mesto kao što je Vieja Habana , gde se pije bakardi rum sa limunom i izmrvljenim ledom
i kao meze jedu tortilja od kukuruznog brašna i sira. Ma kako otežalo izgledali, Kubanci su se istog časa kada
zaigraju lambadu pretvarali u latinske gransenjere otmenog uspravnog držanja gornjeg dela tela, a noge i
bokovi izvodili su prava čuda u preplitanju i iznenađujućem vezu stopala. Ova igra, neka vrsta ubrzanog
argentinskog tanga sa elementima sambe i mamba, činila je da izgledaju neverovatno pokretljivi i lagani u
plesu; izvirala je iz same dubine njihovih bića. Gledajući ih, Bob se mogao zakleti da se u tau igre
prolepšavaju, zaboravljaju na nabrekle stomake i kratke krive noge. Pokušavao je da ih podražava igrajući sa
svojom lepom domaćicom Mercedes, ali ni izdaleka nije mogao da se meri sa njima, jer im je muzika
navirala, činilo se, iz crvotočnog patosa kroz noge u svaki deo njihovi zdepastih tela. Bio je to veoma kratak,
dobro plaćen boravak. Proveo je samo jednu noć u Karakasu, a već sutradan je morao da se vrati u Njujork i
pridruži svojoj posadi. Prošvercovao je kroz aerodromsku carinu dva urolana platna starog beogradskog
slikara inače, Belorusa, emigranata Kolesnjikova, koje je Mercedsin deda slao svojoj unuci, nadajući se da će
ih ova prodati i tako obezbediti dovoljno novca za život. Kada su ih razvili na tepihu njene dnevne sobe,
plavičastobeli sneg Kolesnjiiva zaveja Venecuelu. Doneo si nam prvi sneg! nasmeja se Mercedes. Malo je
nedostajalo da zauvek ostane u tom sparnom gradu, ali njegova unapred plaćena povratna karta za
Amerikan erlajn preko San Huana u Portoriku važila je samo tri dana. Da bi mu se odužila Mercedes ga je te
noći naučila da igra lambadu na pravi način. Trebalo je da prođe nekoliko meseci, pa da se ta igra nekako
dokotrlja i do Beograda.
Večiti bračni par davao je sve od sebe. Njihovo provlačenje, privlačenje i naglo odvajanje postalo je
besomučno. I tada se dogodi nesreća. Najverovatnije zbog zamora, a i zbog oznojenih dlanova, u času kada
je njen muž trebalo da je prihvati, ženina ispružena ruka nije uspela da se zadrži u skliskom dlanu partnera,
baš onda kada je letela ka orkestru, pa ona prolete i svom silinom udari o ivicu podijuma i džinovski zvučnik,
bolno se povredivši. Iščašila je glob na nozi! Takmičenje je za njih bilo završeno. Njihovi navijači je odnesoše
sa scene. Tiho je jaukala.
Kazačok . Orkestar pređe na ubitačan ritam. Buka je postala nesnošljiva. Ovi, izgleda, hoće da nas dokrajče!
pomisli Bob, gubeći dah.
Kao jedan čovek muzičari grunuše u horu:
Ras, dva, tri, ka-za-čok!
Još samo malo, tata! doviknu Bela ocu. Izdrži još samo malo! I ona, skrstivši ruke na grudima, zaigra poput
ruske seljanke na vašaru. Bob je igrao pijanog kozaka. Darkeri krenuše novom snagom u scenu iz mjuzikla
Violonista na krovu , mehanički precizno. Osećanja im, izgleda, nisu bila jača strana u životu. Bob je gledao
tog u crno odevenog momka za koga je navijao mlađi deo dvorane kako elastično odskače od tla, kao da to
nije parket već žičani madrac. Igrao je zaista izvanredno, svež kao da se tek sada uključio u takmičenje.
Ras, dva, tri, ka-za-čok!
Očigledno, Bob više nije mogao da se meri sa mladim Darkerom. Savlađivale su ga godine i umor. Poslednji
nokdaun ostarelog boksera. Njegov mali brlog u dvorišnoj kući na Čuburi privlačio ga je kao nedostižan raj.
Spavao bih, no ti plesat moraš
Izdrži, još samo malo, osmeh, osmeh! šaptala mu je Bela. Molim te, molim te
I taman kada su svi pomislili da će par broj 37 najzad biti isključen iz igre zbog vidnog preimućstva Darkera,
Bela se zaleti i napravi tri uzastopne zvezde oko Darkera, a zatim se naglo baci u vazduh prema lusterima i
pade u savršenu špagu . Dvorana polude od oduševljenja dok se Bela poče okretati oko sebe na parketu
poput žive ružičaste čigre, pretvorivši na nekoliko minuta staru rusku seljačku igru u pravi njujorški brejk
dens . I sam Bob bio je zapanjen njenom egzibicijom. Letela je kroz vazduh bez ikakvog napora a kada bi
dotakla grešnu zemlju pretvarala se u Ščekunčika Petra Iljiča Čajkovskog igrala ga je nekoliko puta na
svečanim priredbama baletske škole pa Bobu nije ostajalo ništa drugo do da je samo gleda i pokušava da se
održi na nogama. U toj igri njeno telo je pokretima slavilo povratak ocu, njihovu nanovo oživljenu bliskost.
Besprekorna igra Darkera bila je dovedena do savršenstva ali bez duše, pa žiri odluči da je borba ujednačena
i da poslednja dva para u ringu treba da se ogledaju u još jednoj igri. Koja će to igra biti, neka odluči pijanista
šef orkestra?
Preludirajući pijanista isplovi iz kazačoka i kao da pretvara klavijature u zvoncavi buzuki, izabra kasapiko.
U kasapiku naime postoji uvek mogućnost da muškarac, obuzet dertom, klekne na jedno koleno i udaranjem
dlanom u dlan daje takt igračici što obleće oko njega kao galeb oko broda. Pijanista se nadao da će Bob to
iskoristiti da dođe do daha i da se malo odmori.
Gospodarica. Raširivši ruke poput krila, Bob uzlete iznad navijača, iznad Nostalgije i kruga okupljenih igrača,
iznad Jugoslavije i Dunava, iznad ušća Save u Dunav i tamne panonske ravnice, iznad Bele i sebe samog u
tom krugu Jednim jedinim pokretom svukao je blejzer i zavitlao ga među jubilarce uhvati ga direktorica kao
što neudata deveruša hvata u letu bačeni svadbeni buket nadajući se da će se i ona uskoro udati. Pre nego
što ga je zgrabila, sako zakači jednog navijača, pa se iz džepova rasuše sitnice svežanj ključeva, isprave,
olovka, sitnina i naočare čije se jedno staklo razbi u paramparčad. Svi su sakupljali Bobove stvari i trpali ih
nazad u džepove, a on je, ostavši u potpuno mokroj košulji koja mu se lepila uz telo, igrao kasapiko kao da je
na vrhu planine Pilion te postojbine kentaura, gde je i naučio prve korake ove stare igre. Ispod njegovih
nogu ležao je grad Volos iz čije su luke isplovili Argonauti u potrazi za Zlatnim runom, dok je more u smiraju
dana izgledalo kao položeno ogledalo po čijoj su površini klizili ružičasti večernji oblaci. Igrali su na Uskrs, na
gumnu, a nebo je bilo bliže nego ikad gotovo se moglo dotaći prstima. Bob je igrao sa domaćinovom
majkom, sićušnom staricom u crnini, razmišljajući o svojoj babi koju nikada nije video ni u čem drugom sem
u crnom. Ko je ikada kod nas igrao sa svojom babom ili majkom? Ovde, u Grčkoj, to je bilo moguće, i ta stara
crna ptičica baš kao i Bob večeras izgleda da j igrala nad teškim životom i sudbinom kao da ne dotiče
stopalima kamene ploče gumna još tople od ostataka vrelog dana. Odjedanput Bob požele da zapali
cigaretu. Nije ni primetio da ne puši već gotovo dva sata otkako je počelo takmičenje. Lagano se približi
svojim vršnjacima što su kružili raširenih ruku oko prostora za igru kao jato pijanih galebova i izvadi tek
zapaljenu cigaretu Mikiju iz usta. Sada je igrao sa cigarom u uglu usana, kao što je to običaj u Grčkoj.
Razvezao je i mokru kravatu koja ga je stezala i zavitlao je u tamu.
Umorih se dok sam te upoznao,
Gospodarice, veštice luda
Starica je bila nestvarno laka, gotovo bestelesna. Bobu se činilo da igra sa sopstvenom senkom. Nije znala ni
reči engleskog a on ni slova grčkog, pa ipak su se savršeno sporazumevali dok ga je učila osnovnim koracima
i držanju u igri. Povremeno bi ga uhvatila za ruku i povela ka ivici gumna kao da želi zajedno sa njim da leti
nad Volosom u oblaku mirišljivog dima lešnikovih ljuski na čijem su se žaru okretala jagnjad. Otkrivala mu je
korak po korak ovu drevnu, cehovsku igru što se vekovima negovala u njenoj porodici toliko različitu od
smešne turističke stilizacije koja se danas igra u Grčkoj. Njen kasapiko posedovao je otmenost i tragiku
poslednjeg leta galeba; bio je sav u sebi, igrao se za sebe i za svoju dušu. Možda to i nije bila obična starica i
otkud on na Pilionu? već sama smrt pobegla iz neke antičke drame da bi Boba tog proleća učila korak po
korak da se smrti ne plaši da je smrt samo deo igre koju smo osuđeni da igramo nad ruševinama sujete i
smrtonosne pustoši vremena. Bob je nastavljao da leti i u tom letu raširenih ruku pravio je brišući levi viraž
poput boinga 707 nad svetlećim rafalima protivavionskih mitraljeza spuštao se bešumno na more njujorških
svetala i na neosvetljenu pistu aerodroma u Bagdadu. Kružio je nad Sarajevom u punom beharu, a onda
kleknuo na jedno koleno, baš kao što je pijanista i očekivao, da bi došao do daha, ali to klečanje nije bilo
samo lukav predah u igri. Bob je klečao pred Belom kao da je moli za oproštaj, za sve ono što je propustio da
učini za nju u životu a sam Bog mu je svedok da se trudio koliko je mogao i više od toga! , dok je Bela lebdela
svuda oko njega, laka, neuhvatljiva kao sama svetlost i san.
Bože, šta ostavljam ovom detetu? Ništa! mislio je Bob. I šta uopšte iko u ovoj nesrećnoj zemlji može da
ostavi potomstvu, sem prezimena i boje očiju? Izgubio je očevu kuću i porodično stablo koje je otac
godinama pravio za njega a koje više niko neće moći ponovo da nacrta svedoci su pomrli zajedno sa izvorima
imena i godina , baš kao što su starom Đorđu Despotu oteti kuća i imanje njegovog oca, Bobovog dede, a
svima zemlje i posedi predaka. I tako u nedogled U kakvom svetu ostavljam Belu i sa čim u rukama? Ali ona
ipak igra i čitavim svojim bićem pokazuje strasnu želju da pobedi, da bude prva poslednji izdanak despotske
loze koja se žilavo hvata korenjem za život, ma gde se našla, čak i na ovom platou za igru! To je sigurno
vrednije od svega što bi mogao da joj ostavi!
Bob se pridiže poslednjom snagom koja mu je isticala iz mišića i kostiju i zavrti se u kasapiku, a na nogama su
ga održavali samo topli uskovitlani vazduh, inat i bes svi elementi od kojih se i sastoji ova stara pustahijska
kasapska igra. Više ga se nisu ticali ni takmičenje, ni pobeda ili poraz, ni Darkeri koji su đuskali neku vrstu
sirtakija što se masovno igra po turističkim restoranima atinske Plake ništa više nije bilo važno osim same
igre nad životom i smrću.
Tako nije gotovo ni čuo kako kroz oduševljenje onih koji su za njega i Belu navijali Balkanski, izvan sebe od
uzbuđenja, objavljuje da je pobednik ovog takmičenja za najbolji igrački par večeri par broj 37. Samo je kroz
vrtoglavu izmaglicu ugledao Belu kako oduševljeno maše sa dve bele koverte i skačući oko prostora za igru
trči počasni krug. I još je u magnovenju spazio Darkere kako poraženi neodlučno stoje, ne znajući odjednom
šta da urade sa rukama, ovaj put bez nadmoćnih poluprezrivih osmeha na licima. Darkerka je plakala, a suze
su joj topile naslagu šminke. Bi mu ih žao. Da nije bilo Bele, poklonio bi im tu Veneciju za utehu. Stajao je, a
znoj se cedio niz njega; pantalone su mu se lepile za listove. Izgubio je dah, a nesnosna bol iz slabina penjala
se ka grudnom košu neko je sve više stezao crnu mrtvu uzicu. Zakoračio je prema vratima dvorane, pokušao
da se probije kroz živi zid navijača koji su ga ljubili, grlili i tapšali po leđima, samo da udahne malo svežeg
vazduha, a sva ta lica u strašnoj buci izmešanih glasova i muzike koja je u slapovima tuševa objavljivala
njegovu pobedu i slavila agenciju koja je to omogućila, svetla i dim, sve se to okretalo oko Boba u kovitlacu
nalik na cirkuski zid smrti. Iz te svetleće vrteške izranjala su neka zaboravljena lica. Uspravan, zakopan
stojećki u zajedničkoj grobnici, rame uz rame sa sarajevskom podzemnom vojskom mrtvih, gledao ga je
njegov otac Đorđe Despot sa tugom i nemim prekorom. Govorio mu je da Despoti ne umiru igrajući! Ponovo
je, kao pre nekoliko godina, posrtao uz stepenice Jelenine kuće na Obali, i kad se uspeo ugledao je na
trenutak kroz poluotvorena vrata, nepromenjenu, odevenu u belu matursku haljinu. Jasno je čuo kako
dovikuje: Mama, nekom čoveku je pozlilo pred našim vratima! Ugledao je i Kineza-vidovnjaka i ponovo se
izgubio u tami njegovih zenica dok mu je mlada Kineskinja saopštavala da je srećan čovek i da će igrati sve
do smrti! Mala Pegi iz američkog konzulata poslala mu je poljubac, otpuhnuvši ga koketno sa dlana;
nenadmašni Gospodin, začudo ponovo elegantan kao u najboljim danima, samo mu je pretio prstom
prekorevajući ga što mu je prisvojio stil i iščezao na ringišpilu postavljenom na sarajevskom Cirkus-placu koji
se sve brže i brže okretao zavrtevši na kraju i brda iznad grada, visoke mahale i bele zapletene puteve. Dok
je padao na ruke svojih sarajevskih prijatelja čuo je kako Nostalgija nastavlja muziku za igru Living in America
u buci glasova i grmljavini disko-zvuka, po mozgu su mu dobovali timpani i tarabuke i tutnjali bosi tabani
derviša, a njihove dugačke svetle igle probadale su mu grudi i opet začudo nije bilo ni kapi krvi. Čuo je kako
Miki Trade naređuje da se svi razmaknu i ostave slobodnog prostora oko njega da bi mogao da diše, i video
je Belu kako pada po njemu mašući belim kovertama. Vikala mu je da ne sme to sada da joj učini, sada kada
su pobedili i kada ih ponovo čeka Venecija! Molim te, molim te tata vikala mu je na uho kao da je gluv.
Pokušao je da joj naredi da ide tamo sa mamom koja nikad nije bila u Veneciji, ali iz sebe nije mogao da
izmami nikakav glas samo je nečujno micao usnama. Vrteška se sve vrtoglavije okretala i pretvarala sve u
veliki zeleni levak koji ga je usisavao u nešto tamno i lepljivo. Sve dok mu poslednja derviška igla ne probode
srce. Dugi svetli pramen Beline kose, koji je mirisao na Eternity , zaklopi mu oči.
1995
Kraj
Obrada: Disco Ninja
POGOVOR
Odazivajući se počasnom i stoga preljubaznom pozivu autora romana Poslednji let za Sarajevo da prvo
izdanje proprati, kao augur, osvrtom na pročitano, pisac ovog pogovora ne može, niti želi utiske stečena
lektirom istrgnuti iz uslova koje rimska grubost zove hic et nunc. Neki Kaporov junak, obdaren
hercegovačkom ironijom, mogao bi to danas i ovde, pod senkom novog balkanskog rata, objasniti kao cinični
odgovor duha Učiteljice života ovdašnjim samozvanim intelektualcima, odnosno njihovim hroničnim
oplakivanjima sopstvenog usuda rođenja i življenja u periferijskoj ili provincijalnoj postranjenosti spram
pretpostavljenih središta sveta. U nekom od svojih nadahnutih i nadahnjujućih dnevničkih zapisa, Moma
Kapor je već uočio da zapravo živimo u prostorima najznačajnijeg svetskog heppeninga, o čemu svedoči i
navala mase izveštača i telala medija planetarnog sela, dakle onih koji valjda najbolje znaju gde su glavna
događanja.
Pogledu sa neuporedivo višeg osmotrišta, rat o kome je ovde reč, po ko zna koji put, poput probuđenog
vulkana, razotkriva ključni geopolitički značaj otadžbine srpskog naroda u areni sveta. U pitanju je prostor
idealno namenjen sukobu civilizacija koji će, po nalazima Semjuela Hantingtona, obeležiti XXI stoleće. Reč je
o prostoru sučeljavanja najdublje metastaze islamske ekspanzije u Evropu, najdaljeg dometa katoličkog
misionarstva ka jugoistoku našeg kontinenta i najzapadnijih utvrda pravoslavlja.
Poprište takvih interkontinentalnih kulturnih i religijskih sukoba pruža takođe idealne uslove za uzdizanje
svesti do vidikovca svetskih magnituda. Prečesti vetrovi i požari rata tu glačaju i prekaljuju oštricu uma za
najdalekosežnije spoznaje. U otadžbini srpskog naroda, u iskustvu i pamćenju skoro svake porodice,
bezmerna stradanja i pogibije najdražih su skoro normalno stanje života koje duh čini stalno budnim i ne
dopušta prividima modernog sveta da ga obmanu i uspavaju.
Ipak, premalo dela srpske književnosti osvedočava predočena svojstva i osobenosti duha, uma i svesti
čoveka stasalog u ovim verigama sveta, odnosno odgovarajuće moći spoznajnog obuhvatanja celine svetske
arene. Od Travničke hronike do Znakova pored puta Ivo Andrić je pružio niz izvanredno sublimisanih slika
sukoba civilizacija u tamnom vilajetu , čijoj istinitosti svedoče i naša savremena iskustva. Još viši, širi i
prodorniji te stoga značajniji pogled na svet ovovekovne tragedije Evrope i Evropljana izveo je Miloš
Crnjanski iz svog londonskog egzila, stvarajući remek-dela evropske kulture, Roman o Londonu i Kod
Hiperborejaca. Sposobnost da sagleda svet odgovarajućim razmerama pogleda pokazao je i Miro Glavurtić
romanom Psine gde je Kotor pozornica sukoba glavnih ideoloških pokreta i snaga XX stoleća, viđenih očima
dečije čednosti i zapanjenosti.
Tradiciju o kojoj je reč, u znaku pogleda svetskih magnituda, obnavlja Moma Kapar romanom Poslednji let za
Sarajevo, čiji je junak i u doslovnom smislu tog pojma građanin svega , ali silom profesije stewarda na
interkontinentalnim letovima JAT-a. Naravno, nije tu svetski rasprostranjeni pogled junaka puka posledica
njegovog posla već je zvanje stewarda domišljata funkcija iskazivanja autorovog svetonazora.
Osmatran optikom razlikovanja književnih vrsta i rodova, Poslednji let za Sarajevo je jedan od retkih primera
uspešnih srpskih usvajanja tradicije pikarskog romana koja je u evropskoj književnosti plodonosna i živahna
usled vitalnosti gena i duha baroknog čoveka. I u Kaporovom romanu povest o jednom svetskom skitaču
izložena je svevidljivim i nevidljivim okom pripovedača nizom sekvenci sećanja. Ta sećanja junaka podstiču i
vode, kao lajtmotivi, melodije i reči večno zelene muzike što se razliva po pučini parketa takmičenja u
okretnim igrama, u hotelu sumornog i verovatno baksuznog imena: Jugoslavija.
Za razliku od prototipa junaka pikarskog romana, koji u svetu protivurečja između ideala i stvarnosti, na
izazove grubosti odgovara još većom grubošću Kaporov junak je plemenitaškog kova te je zato bliži uzornoj
figuri viteškog romana. Možda je izlišno isticati da je pri ovom kraju modernog doba, odnosno moderne
civilizacije zasnovane na uzurpaciji vlasti od strane trećeg, piljarskog staleža , kako bi rekao Platon svaka
verodostojna plemenitost osuđena na gubitništvo. Zato je i Kaporov junak gubitnik, pre svega sa stanovišta
koje određuje klasne položaje ljudi u modernom društvu. Svoju plemenitost junak posredno ispoljava i
svesnim te dobrovoljnim prihvatanjem takvog statusa, dakle odbijanjem učešća u društvenim trkama kao
dobicima i zvanjima. Jedino takmičenje u koje Kaporov junak biva dragovoljno uvučen je ono konačno i
poslednje, na pisti demonstracija znanja i umeća okretnih igara gde se on bori zapravo za poštovanje svoje
kćeri dok Titanik, zvani ne samo Jugoslavija već i moderni svet, nepovratno tone.
Za duh i tradiciju viteškog romana Kaporovo delo vezuje i njegova osnovna tema koju je najsažetije i najbolje
odrdila prva rečenica Bedijeovog Tristana, što jednom za svagda odgovara na zapitanost kakvom objavom
valja započeti pravi evropski roman: Gospodo, želite li čuti lepu povest o ljubavi i smrti? Umesto svih nas na
to pitanje takođe jednom za svagda valjano odgovara Deni de Ružmon: Ništa na svetu nam nije poželjnije .
Na upravo osvetljenom mestu turnira evropske kulture, Kapor je zablistao i osvetlio srpski obraz
produbljujući kvalitativno klasičnu i duševno romantičnu temu sprege ljubavi i smrti u pravcu gde nema
prethodnika. Uklonivši, u stranu, ali samo privremeno, smrt, koja je inače obavezni ishod svih slavnih
evropskih mitova i legendi o ljubavi, Kapor je na scenu uveo i treće lice, plod ljubavi, kćer. Potvrđujući
pravilo životnog iskustva da se u braku rastvara ljubav ako je sazdana samo od žudnji hranjenih
razdvojenošću ljubavnika, Kapor kroz plod venčanja pokazuje i smisao žrtve. Nizom posrednih i neposrednih
znakova očinska ljubav Kaporovog junaka se očituje kao osnovni oblik borbe plemenitosti evropskog čoveka
protiv vremena i prolaznosti. Tu borbu osvedočava i porodično stablo koje veran tradiciji iscrtava otac
junaka:
Činilo mu se da njegov život neće biti sasvim uzaludan i besmislen ako uspe da pronađe i zabeleži sve
Despote pre njega, shvativši da je samo sitan beočug u predugom lancu vojevanja i patnje, nekadašnje slave
i poraza. Bila je to srebrna nit koja ga je vodila kroz sumorne penzionerske godine. Bila je to, u stvari, nada.
Tu borbu protiv vremena i prolaznosti osvedočava i melanholično istrajavanje junaka u gardu prve mladosti.
Zato i ljubavni zagrljaji njegove sredovečnosti nastoje postvariti dečačke snove, obgrljujući figure, zapravo
utvare davnih želja. Pri konačnom saldu ljubavničkog iskustva, kći mu se ukazuje kao jedini stvarni i smisaoni
plod susreta muškog i ženskog bića. Svi ostali susreti junaku, pri smotri životnog iskustva izgledaju jalovi i
besmisleni jer je u njima samo vodio razgovor sa sopstvenim životom . Svog borca protiv vremena i
prolaznosti Kapor, sa setom, odlikuje mirisom Eternity koji mu uz svetli pramen kose kćeri konačno zaklapa
oči.
Za razliku od klasičnih viteških romana o ljubavi i smrti, u romanu Poslednji let za Sarajevo prepreka što
tradicionalno razdvaja voljene ima planetarne razmere. Reč je o modernoj civilizaciji Zapada čije nihilističke
sile razaraju čak i temelje svake zajednice, dakle porodicu, otuđujući i zatočujući ljude u kostretima
beznadežnih usamljenosti. Pokazatelj i jedno od sredstava globalnih procesa otuđenja je i muzika moderne
civilizacije, zvana klati se i valjaj rock and roll . U ritmu te muzike iz laboratorija za poživotinjenje čoveka,
Kaporov junak opaža da je ona stvorena kako se ne bi razgovaralo , da mu je ta ubitačna muzika ukrala
rođeno dete . Nošena ili odnošena ritmovima ubitačne muzike kći junaka prestaje da bude jedna od
Despotovih i postaje član sveopšteg planetarnog krda.
Za prodornije oči srpske svesti i samosvesti, novi balkanski rat je avangarda onih sukoba koji se kuvaju u
američkom loncu topljenja razlika , zvanom melting pot a u propaloj Jugoslaviji bratstvo i jedinstvo .
Poslednji let za Sarajevo osvetljava i postvarenja najcrnjih slutnji Ive Andrića u noćima sumornih sarajevskih
bdenja, između zvonika i minareta. Balkansko ime melting pot-a je bosanski lonac koji je provreo u
Papenovom karakazanu pa je silni, više od pola veka sakupljani pritisak razneo u paramparčad i lonac i
kuvare, i kuhinju i kuće, ulicu i grad i čitavu Bosnu .
Nekad i ovde masovno te beslovesno pevušena pesmice-besmislica Istambul-Konstantinopolj izvodi
Kaporovog junaka na jedan strmoglavi put sećanja ka dnu bosanskog lonca , ka nerazumljivoj mržnji
sarajevske raje što i danas tako sebe mazohistički oslovljava. Ta nerazumljiva mržnja onih koji su ljubomorni
na sreću izbijala je, kao najava rata niskosti protiv plemenitosti, u polumraku plesnih dvorana ili još
pogodnijem mraku sarajevskih kinematografa: Sačekali bi neku najnežniju sekvencu filma, obično neki
posebno dirljiv poljubac ili nečije dugo umiranje, pa bi neko od njih divljački zaurlao: Prikolji ga, ba, da se ne
pati! ili bi najglasnije što može podrignuo ili ispustio vetar, što bi izazvalo oduševljenje ostalih članova
bande.
Ali još gori od tih izliva zavisti i podlosti niskosti raje bio je kukavičluk ostalih gledalaca koji su se, po dobroj
memoriji Kaporovog junaka, ulagivački smejali i bodrili nevidljive siledžije. Nešto slično Bob nije video nigde
u svetu U tim neočekivanim, brzim i podmuklim napadima, Bob je veoma rano otkrio drugo, podzemno lice
Sarajeva, koje nikada nije stupalo u otvoren sukob ni sa kim. Njihov cilj nije bio pobeda, nego da ponize
izabranu žrtvu, ostavivši u njenoj duši zauvek sramni ožiljak. Poniženje je predstavljalo najubojitije tajno
sarajevsko oružje.
Vrsni etnolozi dobro poznaju to oružje kao osobenost azijatskih pohoda na Evropu a Jovanu Cvijiću pripada
slava što je najsmelije suočio i opisao patologiju rajinskog mentaliteta . Momi Kaporu pripada slava što je sa
jednakom smelošću književnim jezikom opisao temeljne uzroke podljudskog zla i zločinstva koje danas
herojski suočava srpski narod. Cvijićeve spoznaje Kapor produbljuje i proširuje uočavajući i lažnu srdačnost
raje, koja se nalazi na samoj ivici ruganja, do dobrovoljnih odricanja od svega što je dragoceno i sveto, pa sve
do ulagivanja dželatu koji će je dokrajčiti . Iz te visoke škole podmuklosti grada Sarajeva, što je bio sazdan na
laži i pritajenom, dobro skrivenom nasilju , konačno je izbila, na Baščaršiji, u proleće 1992. godine, ona vatra
mržnje prema dobru što je ciljalo u sreću srpskih svatova, u leđa nenaoružanih ljudi, zapalivši veliki požar.
Plemenitaški lik svog junaka Kapor iscrtava nenametljivom ali veoma ubedljivom nežnom linijom koja
osvedočava i odgovarajući stil osećanja i mišljenja. Tananost i ranjivost te linije su prve odlike lepote
svojstvene stilu o kome je reč. Istom jednostavnošću Kapor predočava i ethos junaka koji se ispoljava
sažetim opažanjima sveta stvari i pojava. Primerice, u sred švajcarskog obilja i visokog društva, gde je
motorčni govor ispunjen zveketom različitih moneta , Kaporov junak opaža, uz aristoidnu ravnodušnost da je
u pitanju blagostanje koje je vredelo samo onda ako se upoređuje sa našom domaćom bedom. Istom
poretku ethosa pripadaju i maksime iz lektira koje sa sobom nosi po svetu i koje ga takođe predstavljaju,
poput čuvene Bloove definicije građanina: Građanin je svinja koja želi da umre prirodnom smrću.
Ako lektira Poslednjeg leta za Sarajevo nekom čitaocu prizove sa puteva pamćenja Satirikon rimskog arbitra
elegancije, ta veza i srodnost nisu slučajni već su nužne posledice sličnosti sloma rimske i kraha moderne
civilizacije Zapada. Zato i junak Poslednjeg leta za Sarajevo, kao i njegov rimski duhovni predak, nosi bolesnu
radoznalost prema mračnim mestima . Kapor nam ne saopštava neposredno odakle potiče ta sklonost i
kakav je njen smisao ali iz celine romana možemo posredno zaključiti da je u pitanju poriv najplemenitije
vrste. Reč je o porivu plemenitih da spoznaju punu istinu o svetu u kome žive. A istina o svetovima koji su u
agoniji poput ovog modernog počiva uvek i svuda tamo gde je njihov najgušći mrak. Jedno od takvih mesta
je Bankoška javna kuća Rodo Sijam gde Kaporov putnik kroz svet moderne civilizacije Zapada otkriva
najsažetiju i najpotresniju sliku novog svetskog ropstva, pod isprikama demokratije , globalnih procesa ,
slobodnog tržišta i slobodne razmene roba, dobara i usluga :
Tražeći toalet u dvorani kroz koju je plovilo fino pramenje dima neke opojne trave, Bob je slučajno otvorio
jedna vrata i ugledao strmo stepenište na kome je sedelo mnoštvo nagih devojaka, što su čekale da zamene
svoje sestre. Osetio je potrebu da povraća od tog tovara mladog, žutog mesa. A u sred čitavog ovog pakla, za
dugim pultom, radilo je desetak ozbiljnih, postarijih činovnika, koji su knjižili zaradu ovog sijamskog roblja Za
sve to vreme, klepetali su pragovi šina mosta na reci Kvaj. Kad god bi, posle toga, čuo tu koračnicu, Bobu bi
se vratilo ono staro osećanje mučnine pred prizorima gole bede i poniženja. Izašavši iz Rodo Sijama on više
nije bio onaj isti čovek koji je tamo ušao.
Osvetljavajući prodornije i potpunije izabrane uzorke modernog sveta nego što to mogu rasvete i optike
sociologije ili politikologije, ekonomskih nauka ili statističkih metoda, Kapor je vrsno i ubedljivo potvrdio
vitalnost i svrsishodnost romana, vrste evropskog izražavanja koju istrajno i zlurado sahranjuju generacije
kritičara modernog, dakle mazohističkog smera. I zato je Kaporov roman jedna od najznačajnijih legitimacija
srpske kulture na svim ispitima koje suočava i koje će suočavati.
Dragoš Kalajić
Beleška o piscu
Momo Kapor 1937, Sarajevo , pisac i slikar, autor je preko tridesetak knjiga romana, pripovedaka, putopisa i
esejističke proze, objavljenih poslednjih trideset godina. Mnoga od tih dela nalazila su se i još uvek se nalaze
na listama bestselera i prevođena su na mnoge jezike.
Poslednjih desetak godina kritičari primećuju da Kaporova proza dobija dublje i tragičnije tonove, ne gubeći
pri tom posebni šarm i osmehnutost kroz suze čehovljevskog tina. Razlog tome je svakako dramatični period
kroz kojije prolazila čitava zemlja, a posebno piščevo učešće u ratovima s onu strane Drine o kojima je
izveštavao kao ratni reporter. Tako je nastala i Sarajevska trilogija sastavljena od romana Čuvar adrese,
Poslednji let za Sarajevo i Hronika izgubljeno grada, a pre nje objavljena je i zbirka priča Smrt ne boli i roman
Lep dan za umiranje o sedamdeset i osam dana bombardovanja Beograda. Veliku popularnost kod čitalačke
publike doživele su i Kaporove kolumne štampane u listu Politika, objavljene u dve knjige pod naslovima
Halo, Beograd i Sto nedelja blokade, koje još uvek doživljavaju nova izdanja.
Danas već odrasla deca ranih čitalaca Kanorovih romana prihvataju mnoga njegova dela kao kultne knjige
svoje generacije.
Momo Kapor
POSLEDNJI LET ZA SARAJEVO
Urednik
Radomir Uljarević
Slika na naslovnoj strani
Momo Kapor
Galeb ulje
Likovni urednik
Pera Stanisavljev Bura
Foto
Vican Vicanović
Lektor i korektor
Ivica Dolenc
Prevod sa engleskog, francuskog, italijanskog, nemačkog, španskog i latinskog
Disco Ninja
Izdavač
IŠM OKTOIH
Njegoševa 2, Podgorica
www.oktoih.com
Štampa
Štamparija Lapčević , Užice
Tiraž
1000
Podgorica, 2001.
1 Radujmo se lat. početne reči studentske himne prim. D.N. .
2 Zelena, zelena trava doma mog eng. stihovi poznate pesme Toma Džonsa prim. D.N. .
3 Život u ružičastom fr. stihovi poznate šansone francuske pevačice Edit Piaf prim. D.N. .
4 Pesma iz istoimenog dečijeg filma, snimljenog po romanu L. Frenka Bauma, koju izvodi glavna glumica u
tom filmu Džudi Garland. prim. D.N. .
5 Kako se zoveš? eng. prim. D.N. .
6 Zovem se Pegi, a ti? eng. prim. D.N.
7 Ja se zovem Slobodan. eng. prim. D.N.
8 Zvaću te Bob. eng. prim. D.N.
9 Sijaj, sijaj, zvezdice, pitam se šta li si ti eng. reči popularne engleske dečije pesmice-uspavanke. prim. D.N.
10 Samo ti. eng. naslov i početne reči popularne ljubavne pesme američkog džez-sastava Platers The Platters
. prim. D.N.
11 Niko ne zna za nevolje koje sam video. eng. naslov poznate bluz-pesme Luja Armstromga. prim. D.N.
12 Kvalitetno mađarsko crno vino nastalo u čuvenoj vinariji u Tokaju. prim. D.N.
13 Fascinacija eng. , lagana ljubavna pesma setne melodije, u izvođenju Net King Kola. prim. D.N.
14 Zvezdana prašina eng. , lagana pesma setne melodije, u izvođenju džez-pevača Hogija Karmajkla. prim.
D.N.
15 Živeti na prvoj liniji/liniji fronta eng. , rege pesma poznatog gvajanskog rege-pevača i kantautora Edija
Granta. prim. D.N.
16 Vrsta šampanjca jedan od najkvalitetnijih, najpoznatijih i najskupljih francuskih šampanjaca. prim. D.N.
17 Baletski korak koji izvode balerina i baletan zajedno u duetu. prim. D.N.
18 Preživeću eng. Veliki disko-hit američke pevačice Glorije Gejnor. prim. D.N.
19 Na lepom, plavom Dunavu. nem. Valcer Johana Štrausa. prim. D.N.
20 Arbitar elegancije lat. prim. D.N.
21 Uzgred budi rečeno. eng. prim. D.N.
22 Tako je dobro. fr. Džez pesma američke pevačice Erite Kit. prim. D.N.
23 Stihovi bluz pesme Mona Liza Net King Kola. prim. D.N.
24 Američka patrola. eng. Džez-instrumental Glena Milera. prim. D.N.
25 Vlaški statut lat. Statuta Valachorum bio je dekret Ferdinanda II 5. oktobra 1630. godine kojim su
definisana prava i privilegije Vlaha termin je korišten za zajednice pravoslavnih izbeglica, prvenstveno Srbe u
Vojnoj krajini, na način da se stavljaju pod direktnu upravu Beča, uklanjajući nadležnost Hrvatskoj sabora.
prim. D.N.
26 Veliki hit američkog muzičkog sastava The Four Lads iz 1958. Godine. Pesma brze melodije sa orjentalnim
motivima. prim. D.N.
27 Kad sveci marširaju eng. . Crnačka duhovna pesma koju je, u svom džez-aranžmanu, proslavio američki
pevač i kompozitor Luj Armstrong. prim. D.N.
28 Seks mašina eng. . Fank pesma brze, temperamentne melodije, američkog pevača Džejmsa Brauna. prim.
D.N.
29 Mala noćna muzika nem. prim. D.N.
30 Zelena polja eng. . Lagana balada nežne melodije koja podseća na valcer, američke grupe The Brothers
Four . prim. D.N.
31 Pronašla sam svoju ljubav u Portofinu eng. . Tradicionalna napolitanska balada, široj javnosti poznatija po
obradi francuske pevačice Dalide. prim. D.N.
32 Dvadesetčetiri hiljade poljubaca it. . Pesma i veliki hit italijanskog pevača Adriana Ćelentana. prim. D.N.
33 Najspokojnija it. . Nekadašnji tradicionalni naziv republike Venecije Serenissima Repubblica di Venezia iz
vremena venecijanske/mletačke republike, a danas samo grada Venecije, koji se zadržao i do današnjih
dana. prim. D.N.
34 Oh, prinče, imate divnu kćer! it. prim. D.N.
35 Vidiš, obojica imamo sedu kosu kosu belu poput davnih snegova. it. Citati iz Otela . prim. D.N.
36 Popularni domaći šlager koji je 30-ih godina XX veka komponovao hrvatski kompozitor Vlaho Paljetak. I
danas se rado sluša na ex-Yu prostorima i ima status evergrina. prim. D.N.
37 Groznica subotnje večeri eng. Čuvena disko-numera iz istoimenog filma u izvođenju američke grupe Bi
Džiz Bee Gees . prim. D.N.
38 Šta bude, biće šp. Muzička tema iz Hičkokovog filma Čovek koji je previše znao , u izvođenju američke
glumice Doris Dej. prim. D.N.
39 Marš živahne melodije iz istoimenog filma. prim. D.N.

Opis knjige
Roman Poslednji let za Sarajevo je uzbudljiva priča o stjuardu Slobodanu Desnotu Bobu, koji zajedno sa
kapetanom Stevom Popovom u starom Boingu nazvanom Kikaš prebacuje hiljade sarajevskih izbeglica iz
grada zahvaćenog ratnim požarom. Oni bez prestanka lete danju i noću pod vatrom protivavionske
artiljerije, prenoseći na svojim krilima teret izbeglica i sveopšte nesreće.
U ovoj knjizi, u beogradskom hotelu Jugoslavija, susreću se dva gotovo nespojiva sveta: sastanak sarajevskih
izbeglica, koji slave trideset godina mature i beogradskih mladih maturanata koji u isto vreme proslavljaju
svoj ispit zrelosti. Među njima je i Bobova ćerka iz razvedenog braka sa kojom i ne htejući, učestvuje u
takmičenju za najbolji plesni par te noći. Kroz različite igre koje je učio igrajući širom sveta po najotmenijim
mestima, Bob se seća svog proteklog živoga iza koga je ostala samo jedna dragocena stvar: ljubav prema
jedinici Beli koja mu je oduzeta i koju poslednjim naporima pokušava da povrati.