FRANSOA RABLE – GARGANTUA I PANTAGRUEL

DRUGA KNJIGA – PANTAGRUEL

Na početku ima piščev prolog, koji je napisao hvalospev svoje knjige, u koju moramo bez
premca da poverujemo. On nam otkriva svoj identitet: bio je u službi Pantagruela sve do sad.
Takođe, hvali poneke knjige koje možda mogu da se takmiče sa njegovom, kao što BESNI
ORLANDO, VILJEM BEZ STRAHA, HUAN OD BORDOA, MONTEVIL PUTEŠESTVENIK,
ROBER-ĐAVO. U prvom poglavlju nam otkriva poreklo Pantagrulea. O najstarijem dobu, pa
kako su jedne godine rodile isuviše mušmule I kako onda ljudi nisu mogli umereno to da jedu,
nego su se preždrali te bi imp o jedan deo tela porastao više nego inače. Od onih kojima je
porastao nos nehumano potiče I sam Ovidije. Dok Pantagruel potiče od onih kojima je čitavo telo
bilo uvećano, a među njegovim precima nalazi se Atlas, Polifem, Nimrod, Titani, Brijarej, itd.
On se rodio kad je Gargantua ima već 484 godine, a majka mu je umrla na porođaju od njegove
siline. Njegova majka je bila ćerka kralja Utopije. Govori o velikoj suši koja je vlada – pošto je
to povezano sa njegovim imenom – PANTA na grčkom znači SVE, a GRUEL na agarjanskom
znači ŽEDAN. Rodio se dlakav, što su babice protumačile kao znak da će činiti čudesa. Preteruje
kad navodi kako je njegova majka pre nego što je njega rodila izbacila veliki broj mazgi,kamila
dvogrbih I jednogrbih. Kao mala beba bio je jako alav, jednom je pojeo kravu koja ga je dojila,
pa I samog medveda. Otac ga je poslao na studije, ali on se nije zadržao na jednom već je
pohađao više njih. Nije bio siguran da li želi da bude lekar ili pravnik, pa se ipak odlučio za ovo
drugo. U sledećem poglavlju upućuje kritiku jeziku: tako što Pantrguel sreće nekog Limuzinca
koji je polatinio francuski jezik. On ga uzima za gušu I preti mu, što ga je promenilo za života.
Na kraju tog poglavlja čak daje I citat filozofa Aula Galija: priliči nam govoriti uobičajenim
jezikom. Pantagreul odlazi u Pariz da studira tamo nešto. Posebno poglavlje posvećeno je
Rableovom ruganju I parodiranju biblioteke Svetog Viktora. Izokreće nazive dela I autora da bi
pogodovalo njegovoj kritici. Poslednja fusnota kaže: iz sličnih neveštih izraza vidi se Rableov
radikalni stav protiv hrišćanskog spiritualizma, on je taj stav prikrivao da se ne bi otkrilo I kako
ne bi izgubio glavu; samo oštrom Kalvinovom oku nije umaklo zašto Rable to čini I šta on u
stvari misli, stoga je tvrdio kako on u Rableu vidi vrhovnog I najdoslednijeg besednika svoga
doba. Gargantuan šalje pismo sinu, u kom hvali znanje, govori kako je ovo doba preporđene
nauke I učenjaka, da se sa može mnogo više, dok je u njegovo doba to sve bilo drugačije – bilo je
suprotno. Nalaže mu da mora da zna jezike (grečeski, latinski, jevrejski, haldejski, arapski),
zatim prava da poznaje, lekarstvo, botaniku, istoriju, itd. I da kad pokupi svo to znanje dođe kod
njega kako bi ga ovaj blagoslovio pre nego što umre. Inače te jezike spominje uz Platona,
Cicerona, Sveto pismo. Pantagruel u Parizu upozna jednog čoveka u kog se odmah zaljubio, to je
bio Panurgije, koji učestvovao u krstaškom ratu, pa je tako završio zarobljen. Oni su se jedva
sporazumeli, govorio je na pet različitih jezika, dok konačno nije progovorčio francuski.
Pantagruel želi da oproba svoje znanje te kači svuda pamflete pozivajući ljudi na diskusiju, što
uspešno I prolazi. Čitav grad ubrzo saznaje za njegovu pomoć. Zatim mu se veće najučenijih
obraća kako bi im pomogao oko slučaja koji su primili. Slučaj između Lizoguza I Mrtvog Puvala
(ja nisam razumela o čemu se tu radi). On daje najbolju presudu je robe strane odlaze
zadovoljene, što se skoro nikad ne dešava. Panurgije priča kako je bio zarobljen kod Turčina,
koji ga ja nabio na kolac I obložio slaninom te tako hteo da ispeče. Ovaj što je okretao ražanj je
zaspao te se on nekako oslobodi. Na kraju izgore čitava kuća, on iz samilosti ubije gazdu I
pobeže. Kada su krenuli ovi da jure za njim on je samo zbacio slaninu, a oni su zastali da je
požderu zaboravivši da pojuri za njim. Panurgije objašnjava zašto su ovdašnji zidovi loši I kakvi
treba da budu – treba žene poređati da budu zidine u tri sloja, od onih najviših pa do najnižih.
Onda anegdota o lavu, babi I lisici. Sledeće poglavlje posvećuje Panurgiji I njegovim zavrzlama
– kako najviše napada popove I žene, a to sve sa alatom koji nosi po đepovima. U Pariz dolazi
jedan Englez zadivljen pameću Pantagruela – hteo je da mu reši neke životne nedoumice.
Pantagruel pristane I odrediše mesto razgovora. Umesto njega govorio Panurgije, ali sve
mimikom, bez glasa. Iako je on Engleza ismevaoa mimikom, ovaj je ponašao dublji smisao u
njegovim pokretima. Panurgije je postao poznat nakon tog svog razgovora. Zaljubio se u jednu
gospu, koja nikako nije htela da prihvati njegovu navodnu ljubav. Onda da bi joj se na neki način
osvetio on nahuška sve kerove na nju prosuvši od kuje neku iznutricu. Pantragruel dobija pismo
od oca u kom saznaje da je njegov zavičaj pod invazijom Žeđana. On odmah napušta Pariz I na
putu do Utopije, njemu stiže pismo od gospel, sa zlatnim prstenom I lažnim smaragdom – na
prstenu je pisalo na jevrejskom zašto si me ostavio. Čim su prišli obali Žeđani su ih napali, ali
Panurgije, Znajša, Karpalim I Eusten I sahvladaše sve, na šta je Pantagruel bio jako ponosan.
Kralj Žeđara je izvesni Anarho-Bez vlasti, koji u svojoj vojsci ima čak divove I žene. Poreklo
pigmeja se objašanjava na sledeći način: Pantagruel je prdno I oni su ispali, I muškarci I žene.
Šalje onog taoca svom kralju kako bi mu rekao kad će napasti I kako ima ogromnu vojsku koja
ga čeka na moru, u isto vreme mu je poslao neko slatko, koje raspaljuje žeđ te kad je kralj Žeđara
to probao morao je da se vraški dobro napije da bi smirio tu žeđ u sebi. Tako je učinio I ostatak
vojske. Zatim opisuje kako je Pantagruel poslao Karpalima da uđe u logor, popali vatru I tako
ubije silne Žeđare. U isto vreme se njemu I pripišalo te je usledio potop ogromnih razmera, koji
je većinu vojnika I ubio. Sledeća stvar koja se opisuje jeste njegova ubedljiva, ali teška, pobeda
nad 300 divova I njihovim vođom Vukodlakom. Da bi ispričao ovu priču narator se moli grčkim
muzama. Borio se sa vukodlakom, ali pre toga se pomolio Bogu, koji mu je poslao znak da je tu
uz njega. Vukodlak se sve vreme obraćao Muhamedu. Borba je bila žestoka, ali Pantagruel je
uspeo da se izbori te je na kraju vukao Vukodlaka po zemlji, a kada su krenuli njegovi divovi na
njega on ih je udarao telom njihovog vođe I tako sve usmrtio. Iz čitave te borbe ipak nije izašao
Znajša – bila mu je odrubljena glava, što je žestoko pogodilo Pantagruela. Čitavu stvar je rešio
Panurgije koji ga je svojom magijom I prašcima vratio u život, a ovaj im je onda otkrio šta je sve
video dok je bio mrtav – pošto je bio u paklu. Tamo je pričao I sa samim Luciferom, ali je video
silinu ljudi – kako istorijske ličnosti (značajne vladare), tako I ličnosti iz književnosti (uglavnom
su u pitanju likovi iz Homerovih epova). Konstatuje da tamo sada žive filozofi kao bogati
vladari, dok oni koji su bili vladari na zemlji sada prose. Među onima u paklu spominju se
naravno I pape. Pantagruel se posebno zanima kako je lihvarima dole, na šta mu Znajša odgovara
– oni dole sakupljaju stare eksere I igle, kako bi ih založili u gvožđerije, ali time jedva da nešto
zarađuju, te samo gladuju I imaju tu nesreću da sve zaboravljaju. Kreću u pohod na Žeđane, ali
pre toga Panurgije reši da se ophodi prema poraženom kralju kao što to čine u paklu te ga učini
zanatlijom, tačnije vikačem zelenog umaka I oženi ga nekom starom fenerđikom. Kad su se našli
na polju krene jaka kiša, a Pantagruel isplazi jezik I tako zaštiti svoje vojnike. Preko njegovog
jezik naš autor je ušao u njegova usta I otkrio čitav novi svet koji se zove Asfarag – Grkljan-
grad. Tu je ostao skoro pola godine I onda je rešio da izađe kad se nauživao. Autor nam otkriva
da je čak napisao knjigu o tome, koje se zove Istorija Gušanaca. Kada se vratio, Pantagruel mu
je dao teritoriju na upravljanje, pošto je pokorio Žeđane uspešno. Autor se zove Alkofribas.
Pantagruel se razboleo, mučio ga je želudac, te su napravili gvozdene jabuke u koje su se
zatvorili njegovi ljudi kako bi rešili problem. Kao sličan primer ovoga narator navodi trojanskog
konja. Poslednje poglavlje druge knjige najavljuje šta će se desiti u sledećoj, opominje čitaoca da
nikad ne veruje sveštenstvu, da samo luda osoba to čini. Takođe govori sledeće: AKO PAK
KAŽETE MEŠTRE IZGLED DA NISTE SASVIM PRI ČISTOJ SVESTI KADA NAM
IZNOSITE SVE TE PRESNE KOJEŠTARIJE I TE SMEŠNE BESMISLICE, JA ĆU DA VAM
ODGOVORIM: VI JOŠ I MANJE, KAD IH ČITATE. Potpisuje se kao VEJAČ OVEJANE
SUŠTINE.