FRANSOA RABLE – GARGANTUA I PANTAGRUEL

PRVA KNJIGA – PREJEZOVITO ŽITIJE VELIKOGA GARGANTUE

Ovaj dokument pronašao je neki Žan Odo na livadi kraj Galoa, baš ispod masline, na putu za
Narse. Nađen je bronzani kovčeg i u njemu devet vrčeva, a ispod srednjeg vrča bila je knjiga,
ispisana na brestovoj kori. Na kovčegu je bilo ispisano etrurskim jezikom: HIC BIBITUR.
Naratora su pozvali da prevede ovo štivo, što je on i učinio uz dosta vina. Na kraju knjige bila je
malena rasprava pod naslovom: KEREFEKE OD USTUKA (njihova odgonetka ni do danas nije
nađena i kako je moguće da je u pitanju svesna parodija onovremenskih proročanstava). Otac mu
je bio Gargantuzije-Nezajaz, veliki junak – živeo je u izobilju pića i hrane. Oženio se
Gargamelom, ćerkom kralja Leptira, koja je nosila bebu čitavih 11 meseci. To je znak da će beba
jednog dana biti veliki junak, da će činiti značajne podvige, pa navodi primere iz mitologije –
kao Neptun i nimfa, zatim Jupiter i Alkmena. Opisuje kako se jednom priliko Gargamela prejela
škembića dok je još bila trudna. Sledeća scena je opijanje vinom, obilje vina i pijanka bez
kraja.VEČNOST MI U PIJANSTVU, PIJANSTVO U VEČNOSTI. Da li prvo nastupa žeđ pa
lokanje, ili lokanje pa žeđ. Sledi porođaj Gargamele, koji se čini neverovatnim – ona porađa dete
iz uveta, a kad je ono izletelo nije počelo da kmeči kao sve normalne bebe već je odmah tečno
izgovorilo: DAJ DA SE PIJE, PIJE. Smatra da treba da verujemo u ovakvu priču, čak kao dokaz
navodi neka mesta iz Biblije – kako Sveti Pavle kaže u svojim poslanicama ili Solomon. Ime je
dobio po jevrejskom običaju – prva reč koju otac izgovori pri porođaju je detetovo ime, a otac je
izgovorio: Gargan tu, a? Misleći time da kaže kako je grlat. Gargantua je od malih nogu pio i
veselio se zveketu časa – njegova božanska narav. Čitavo poglavlje o tome kako je bio obučen,
kombinacija plave i bele boje, najfiniji materijali. Zatim nakit takođe – prsten sa rubinom, zatim
prsten u kombinaciji sa zlatom, srebrom, čelikom i bakrom, a na desnoj ruci prsten sa rubinom,
dijamantom i smaragdom. Na kolajni ima prikaz čoveka sa dve glave, četiri ruke i četiri noge,
kao što je mitska slika čoveka u Platonovom Simpozijumu. Otkriva nam se kako je odabir boja
simboličan: plavo da se odnosi na stvari nebeske, a belo na veselje, zadovoljstvo i svetkovanje.
Upućuje kritiku jednom sramniku koji se drznuo da napiše knjigu Grb boja, nepotpisana, ali je
narod naivno poverovao u nju, pa su svi stali da nose boje koje je taj nepoznati autor hvalio, a
izbegavali boje koje je kudio. U sledećem poglavlju govori detaljnije zašto je odabrao baš te dve
boje. Sledeća priča govori kako je prevario dvojicu iz pratnje velmože Hlebotorbića, pošto su oni
tražili da vide štale, on ih odvede i pokaže im svoje konje. Njihov zanimljiv komentar: TI SI
NAM, MALIŠČANČIĆU, PODOBRO NATRUNIO ROGOVE I TI ĆEŠ JEDNOG DANA DA
POSTANEŠ PAPA. Zatim govori sa ocem kako je istraživao sa čim se najbolje briše guz. Otac
je zadivljen njegovim razmišljanjem i želi da ga školuje za doktora. Nezajaz je to prepoznao kao
božansku genijalnost, isto kao što je to Filip uvideo u svom Aleksandru, te je rešio da mu nabavi
učitelja. Prvi učitelj mu je bio Tubal Holoferno (umro 1420), koji ga je naučio pisanju i čitanju,
zatim posle njegove smrti došao je Mnogotrpni Jov-Zauzdani, koji mu je čitao dela Seneke,
Hugucija i Hebrarea. Don Filip od Blata je smatrao da znanje kojim ga uče nije dobro i da to lako
mogu utvrditi na testu – doveli su jednog paža Eudemona koji je imao samo 12 godina. Nakon
njegovog govora Gargantua nije ništa mogao da kaže, već je samo krenuo da plače. Otpustili su
učitelja Mnogotrpnog, pa su angažovali Ponokrata (Trudoljubivi), koji je nekad bio učitelj
Eudemonov, te su ga zajedno sa njim poslali u Pariz. Do tamo je došao ogromnom kobilom,
poslatom čak i Afrike. Ona je jednu šumu obosila zbog silnih obada koji su napadali njenu vrstu,
te to joj je bila vrsta osvete. Od šume nije ništa ostalo, već samo polje. Svi u Parizu su njime bili
zadivljeni pa su bukvalno jurili za njim, on je završio u kulama crkve Naše Gospe, sve ih odozgo
popišao, bezbroj njih se udavio i o ostatak pobegao. Nakon toga rešio je da ukrade zvona sa kule
kako bi ih okačio o svoju kobilu – narod se zbog toga pobunio i rešio nekoga da pošalje k njemu
kako bi povratili ukradeno, na kraju za taj zadatak beše izabran Janotus de Bragmardo, zvani
Janko Klaćen-Nedoklaćen. Čim je ovaj sofist stigao, Gargantua smisli sa svojim učiteljem i
pratnjom da već vrate zvona pre nego što ovaj uopšte i predloži to, a iznošenje predloga odložiće
tako što će prirediti pijanku. Omamljen vinom poslanik meša latinske izraze, pokušava da da
argumente zašto su narodu potrebna ta zvona: GRAD BEZ ZVONA TO TI JE ŠTO I SLEPAC
BEZ ŠTAPA. Na kraju svog govora još je zatražio da mu zapljeskaju, na šta su Ponokrat i
Eudemon krenuli glasno da se smeju. Ovi mu obećaju, pošto ih je fino nasmejao, neke sitnice,
kao što je krevet, odeću, hranu, itd. Ali gaće nikako nisu uspeli da nađu i onga mu Gargantua
pokloni neke. Posle krene sofista da ih tuži jer nisu ispunili sve što su obećali, još mu fale gaće.
To dovede do suda i parnice, ali ona se nikad nije završila, kao i dan danas se još uvek vodi. I
tada Rable spominje izreku Hilona Lakedemonca: BEDA JE PARNICA DRUGA, A
PARNIČARI SU BEDNICI, JER PRE ĆE SAGLEDATI KRAJ ŽIVOTA SVOGA NO SVOJE
TOBOŽNJE PRAVO. Opisuje se njegovo školovanje i posvećenost nauci – tačnije više se bavio
hranom i opijanjem, a jedva da je pola sata posvetio nauci. Tu se spominje i sveštenstvo koje
mrmlja GOSPODE POMILUJ – kao aluzija na Erazmovo isto stanovište. Zatim su igrali i
raznovrsne igre kartama, nabraja to na čitave dve strane. Nakon toga je sledilo opijanja još, pa bi
malo zavirio ponovo u knjigu, a onda bi spavao do jutra. Zatim sledi neočekivan preokret, njegov
učitelj Ponokrat pozove poznatog lekara u pomoć – Teodora-Božidara (to je onaj anagram
Rableovog imena) i on u potpunosti promeni Gargantuu. Ovaj poče ustajati u 4 i učiti kao nikada
ranije, pre doručka samo je tri sata sedeo pred knjigom, zatim je umernost u hrani nastupila. Nije
se više kartao već su brojali karte i bavili se aritmetikom. Ovladao je raznoraznim veštinama –
od jahanja, vojnih sposobnosti, književnosti, nauke, matematike razne vrste, travarstvom,
astronomijom, sve oblasti je obuhvatio. Takođe njegov odnos prema higijeni se promenio te je
počeo da vodi računa i o tome. Konstantno su ponavljali ono što bi pročitali tokom dana, poredi
ih sa Pitagorejcima zbog toga. Pored duhovnog naprezanja, bavili su se i vežbama tela. Ovladao
je i muzikom. Kada se spominje fizička aktivnost ističe se sloboda volje, radili su sve kako su
hteli i koliko su hteli – donekle kao Erazmo. Gargantui se sve ovo činilo kao kraljevska dokolica.
Kada bi bio kišni dan, onda bi se u potpunosti posvetio nauci u kući, pa je učio i u slikarstvu,
vajarstvu i svemu svačemu drugom. (INAČE GARGANTUA JE VRATIO ZVONO
PARIŽANIMA, A ONI SU MU ČUVALI KOBILU ZAUZVRAT). Opisuje svađu između
čobana i pogačara o prodaje tih istih pogača – pa se Foržje i Marke posvađaju i prebiju jedan
drugog, ali ipak nekako uspeju da prodaju koju pogaču za koje groždje. Pogačari su se po
povratku odmah požalili kralju svome Pikrošolu – odnosno Čemer-Ljutici. Ti čobani su svi inače
Nezajazovi ljudi. Njihov vođa je sakupio vojsku i poslao ih da poharaju Nezajazovu zemlju što
su oni i učinili. Simbolična su imena vođa u vojsci, kao na primer – Hukabuka, Zgrćindar,
Vetrogutonja, Odrpanko... Kada je narod stao da ih moli onda su oni na te silne molbe
odgovarali: DA HOĆE DA IH NAUČE KAKO SE POGAČE JEDU. Razbojnici su pokušali da
napadnu i samu opatiju, ali nisu uspeli, te su im upali u vinograd. Kaluđer je pobesneo jer su im
dirali vino te je uzeo oružje i krenuo da se bori protiv njih. Posle je došlo do smaknuće tog
kaluđera jer je bio isuviše krvoločan. Nejazaz je zgrožen što ga je njegov nekadašnji prijatelj
napao i učinio mu toliko zlodela. Čemer-Ljutica je lernejski kralj. Jedan čobanin Perica dolazi da
obavesti Nezajaza o svim nesrećama. Čemer-Ljutica je zauzeo Laroš Klermou. Nezajaz govori
kako mora obući teški oklop iako je on uvek težio miru, čitav svoj život. Svestan je koliko
duguje svom narodu i zato će se boriti za njega. Šalje pismo Gargantuu, u kom ga moli da se
vrati i pomogne ne samo ocu već i svom narodu. Žao mu je što prekida njegovo duševno
uzdizanje. Nezajaz smatra da je Čemer-Ljuticu napustio Bog i kako je prepušten slobodnoj volji
– što je loše u ovom slučaju. Ulrih Gale poslat je kao izaslanik Čemer-Ljutici sa pismom, a ovaj
nije hteo da izađe iz dvora već je govorio sa njim preko bedema. Ističe njihovo prijateljstvo koje
su imali, na čemu su im svi zavideli i protiv čega nisu mogli, ali to je sad palo u vodu zbog
zuluma koji je počinio Čemer-Ljutica. On njega definiše kao posrnulog čoveka, bez imalo
razuma, koji se predao strastima. Nalaže mu da se pokupi odatle do sutra i da plati za štetu koju
je počinio. Nezajaz sazna za svađu između čobana i pogačara te reši da svom prijatelju pošalje
oduzete pogače, novac kao nadoknadu Markeu, a pošto kralj nije izašao već Hukabuka, on
primora njega da ne prihvati primirje nego da nastave rat. Mada su prihvatili hranu i novac.
Čemer-Ljutici dolaze neke vojskovođe i izlažu plan o osvajanju čitavog sveta, a sam kralj biva
zanesen tom idejom te je podrži. Stari plemić Ehefron ih zapita šta će im to, šta će im ta
osvajanja, taj nesiguran put, kada im je dobro i ovako. Naravno, ovi su previše zaneseni idejama
da bi ga saslušali. Gargantua se odmah krenuo iz Pariza čim je dobio pismo, pa na putu ka kući
svraća kod prijatelja de la Vogiona, da ga uputi u čitavo stanje. Pošalje Gimnasta i još jednog da
izvide situaciju u okolini, njih uhvate neprijatelji, a Gimnast se predstavi kao sam đavo kapetanu
Peharčiću. Odmah je počeo da izvodi neka čuda obrčući se na konju, dok jedan deo naroda nije
pobegao, a onda je sišao sa konja i krenuo da ubija ljude (koji su samo stajali ukočeni od straha),
na kraju se našao i pred samim kapetanom, te je čak i njega hladnokrvno ubio. Tu je stao sa
ubijanjem svestan sreće koji ne služi čoveka doveka. Zatim kad se vratio Gargantui svi su
zajedno krenuli u boj, a on je uzeo za koplje drvo Sv. Martina, te je tako ponapao ljude u zamku
zatvorene. Njegova kobila je njih na hiljade i hiljade potopila svojom mokraćom. Tom
borbenošću povratio je Vedsku šumu. Konačno dolazi kod Nezajaza, razmatraju koji im je
sledeći korak, dok on sprema veliku gozbu. Čudno poglavlje o hodočasnicima koji su se sakrili u
nekom kupusu, koji je zatim Gargantua pobrao i pojeo pre večere. Ipak su oni uspeli da se
izvuku i pobegnu. Na gozbu im dolazi i čuveni kaluđer Jovan Mlivoseka – priča im sve i svašta,
uglavnom hvali vino i hranu. Na kraju ga Ponokrat pita kako to da on psuje, na šta mu ovaj
odgovara: AMA, TO JE SAMO DA UKRASIM GOVOR, TO SU BOJE CICERONOVE
RETORIKE. U sledećem poglavlju oštra kritika sveštenstva – njihovih mrljanja, oproštajnica. To
on ne zove moliti se bogu, već rugati se njemu. Ali takav nije brat Jovan mada on samo želi vino
i vino. Postavlja se i pitanje njegovog velikog nosa – da li je na vašaru bio prvi te je uzeo najveći
nos ili je to od grudi dojkinje? Spominju se i zvona crkve, koja vrede kao pola očitane mise, bilo
da je u pitanju jutarnja ili večernja. Zatim najbolji iz Gargantuine kuće, zajedno sa kaluđerom,
opremiše se i krenuše na megdan. Na pohodu, kaluđer im održi motivacioni govor i slučajno se
vizirom šlema zakači za granu oraha i umalo obesi. Eudemon i Gargantua raspravljaju na koga
liči, dok se kaluđer dere na njih da mu pomognu. Poredi ih sa sveštenstvom koje umesto da
pomogne čoveku koji je upao u more, krene da mu čita molitvu za onaj svet da ga spremi.
Gimnast ga je spasio, nakon čega je kaluđer demonstrativno skinuo svu oružanu odeću i ostao u
svojoj mantiji. Čemer-Ljutica kad je saznao za djavola navodnog pobesni i pošalje četu da izvidi
okolinu, a oni naiđu na Gargantuu i njegovu posadu. Kaluđer padne u zanos i krenu na njih, oni
pomisliše da su sve sami đavoli pa stanu bežati. Njegova družina se još skriva i čeka pogodan
trenutak, a to je kad su ovi krenuli da se povlače pošto su ostavili dva strelca da dokrajče
kaluđera. Kad su krenuli da se spuštaju ka dolini tu su ih dočekali Gargantuini vitezovi. Kaluđer
se oslobodi svojih čuvara i stade pomagati svojoj družini. Gargantua je većinu sredio svojim
ogromnim kopljem, dok je kaluđer uspeo da oslobodi hodočasnike i Hukabuku - da ih povede sa
sobom. Svi su mislili da je kaluđer umro, ali on dolazi sa svojim taocima. Tokom gozbe saznaju
odakle su i ko su hodočasnici. Opet pitanje vere – kada nesreću posmatraju kaznom od nekog
sveca, a to nije istina, iako čak i Homer o tome govori za Apolona (kuga). Ističe da je itekako
prisutna blud u samostanima. Hodočasnici su oduševljeni pameću Gargantue, a on citira Platona
iz Republike: SREĆNA ĆE BITI DRŽAVA KADA KRALJEVI BUDU FILOZOFIRALI ILI
FILOZOFI KRALJEVALI. Nezajaz posavetuje Hukabuku da smiri strasti svog kralja i da je sve
ovo suludo, Bog će naposletku pravedno presuditi. Oslobodi kapetana, potkrepi ga, da mu oružje
i pošalje ga nazad svom kralju. Velikom kralju dragi susedi pošalju pomoć u vidu vojske i novca,
ali on to nije ni odbio ni prihvatio. Zatim kada je Hukabuka stigao kod svog kralja, Prenagljenko
ga oslovi za izdajicu na šta ga ovaj odmah probode mačem kod srca. Čemer-Ljutica uvidi to kao
izdaju i naredi da ga ubiju, a da njegove ostatke bace preko bedema. Narod Čemer-Ljutice stane
da se buni zbog manjka hrane i malobrojnosti, ali kralj osta čvrste volje i vere u svoju nadmoć. U
sledećem poglavlju opisuje se tok bitke i Gargantuina pobeda. Čemer-Ljutica je pobegao, postao
nadničar u Lionu i čeka da mu se vrati kraljevstvo – kao što mu je prorekla jedna veštica.
Gargantua isplati vojnike i stade da održava govor pred pobeđenima na dvoru. Prašta im
mahnitost u kojoj su se nalazili, navodeći kao primer očevo praštanje Alfarbalu, kralju Kanare.
Vladavinu prepušta kraljevom sinu, ali pošto mali ima samo 5 godina, biće prepušten Ponokratu
da ga uči i osposobi da vlada. Ipak samo je zahtevao da mu predaju Markea, one koji se nisu
usudili da spreče njegovu mahnitost i naravno sve ljude koji su savetovali Čemer-Ljuticu da
napadne Nezajaza. Kada su stigli kod svog kralja dobili su dodatne nagrade, od zlata i nakita do
zemljišnih poseda. Kaluđeru da da sagradi poseban svoj samostan, sa sopstvenim pravilima – da
mogu ulaziti i žene, ali samo lepe i dobre, da nema satova, da se ne važe tri zaveta (siromaštvo,
neposlušnost i čednost). Ova opatija je svima drugima nasuprot. Zove se telemska opatija.
Gargantua o vremenu i satovima: ZAR NIJE NAJVEĆE LUDILO SVETA DA SE
UPRAVLJAMO PO GLASU ZVONA A NE PO GLASU ZDRAVA RAZUMA? Takođe, da
kuda žena prođe opatijom da se to tlo odmah pomete greha. Opisuje se građevinska konstrukcija
opatije, u obliku šestougla, sa šest kula, mnoštvo odaja, ali i magičnim natpisom na kapiji.
Govori ko je poželjan u opatiji, a ko ne, pa nisu poželjni licemeri, goljci, lažni bogomoljci,
piskarala drobna, Fariseji, zelenaši, lihvari, namćori. Dok smeju da dolaze vitezovi, vedro
gosparstvo, kao i oni koji su objavili jevanđelje onako kako jeste, ali i blagorodne dame. Opisuje
se njihova raskošna odeća, zatim ono što Gargantua nalaže kao nepisano pravilo – ČINI ONO
ŠTO TI SE USHTE. Tu se opet nameće pitanje slobodne volje i razuma. Gargantua ispisuje i
zagonetku u vidu proročanstva, u kojoj govori i propasti čoveka, da će doći neki starac koji će
pokvariti narod. Zatim će proraditi i Etna, ali će posle toga doći ponovno spasenje. Kaluđer ne
shvata ovu zagonetku, nego vidi to kao opis igre loptom uz neki mračni stil. Ljudi su igrači, koji
se smenjuju, a veliki mehanizam je lopta.