1.МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ ТРЕТМАН ЦО И ЦЗ?

Први резултати на пољу хуманизације рата и заштите жртава рата , јављају се тек у другој половини 19в.
Прекретницу представља битка код Солферина 1859 г између Француске И аустрије где је на бојном
пољу остало око 40 000 рањеника без потребне санитетске заштите. Покренуло се питање заштите
жртава рата и хуманизације рата где је највећи иницијатор био швајцарац Жан Андри Динан.
На његову иницијативу формиран је 1861 г женевски комитет петорице а већ 1863 прерасти у
Међународни комитет Црвеног крста. Посебан значај у дефинисању положаја жртава рата
представљају Женевске конвенције.
1) Прва Женевска конвенција била је 22.8.1864 – односила се на побољшање судбине рањених и
оболелих особа на бојном пољу.
Њене одредбе су обухватале три начела:
- помоћ рањеницима мра бити пружена без икакве дискриминације у односу на њихову националну
припадност
- начело неутралности и повредивости медицинског особља и медицинских установа
- као обележје и знак распознавања усвојен је црвени крст на белом пољу.
2) Конвецијом од 6.7.1906. г допуњене су одредбе о заштити, нези, размени болесних и рањених
ратних заробљеника и заштити санитетског особља.
3) 1929 г донета је посебна Конвенција о поступању са ратним заробљеницима.
4) Од 21.4 до 12.8.1949. г донете су четири међународне конвенције о хуманитарном праву,
познатије као Женевске конвенције.
1. Конвенција о побољшању судбине рањеника и болесника у оружаним снагама у рату (I
Женевска конвеција)
2. Конвенција о побољшању судбине рањеника, болесника и бродоломника оружаних снага на
мору (II Женевска конвенција)
3. Конвенција о поступању са ратним заробљеницима (III Женевска конвенција)
4. Конвенција о заштити грађанских лица за време рата (IV Женевска конвенција).
Међународни комитет црвеног крста и Швајцарске владе као депозитор Женевских конвенција сазвао је
дипломатску конференцију која је имала 4 заседања у периоду од 1974 до 1977г. На последњем заседању
од 8.6. до 10.6 1977. г усвојена су два Допунска протокола уз Женевске конвенције од 12.8. 1949.
1) Допунски протокол о заштити жртава међународних оружаних сукоба (Протокол I)
2) Допунски протокол о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II).
Допунски протокол I идентификује основне функционалне и институционалне елементе организације
цивилне заштите. Функционални елемент дефиниције указује на карактер и основне циљеве цивилне
заштите као и делатности и начин њиховог остваривања док институционални елемент дефинише
организације задужене за реализовање тих циљева у пракси.
У фунцкионалном смислу, цивилна заштита дефинисана је искључиво као хуманитарна активност
чије основни циљ заштита цивилног становништва од ратних опасности и несрећа, пружање помоћи
становништву у савладавању последица таквих опасности и несрећа, као и обезбеђење услова за његов
опстанак.
Основни задаци цивилне заштите које остварује по међународном хуманитарном праву су:
1служба узбуне 2)евакуација 3)стављање на располагање и организовање склоништа 4) примена мера
замрачења 5)спасавање 6)санитетска служба, укључујући прву помоћ и верску помоћ 7)борба против
пожара 8)откривање и означавање опасних зона 9)деконтаминација и друге сличне мере заштите
10)пружање хитног смештаја и снабдевања 11) хитна помоћ у успостављању и одржавању реда у
пострадалим зонама 12)хитно успостављање неопходних служби од јавног интереса 13)хитно
сахрањивање 14) помоћ у очувању добара битних за опстанак 15) допунске активности.
Институционално опредељење појма и суштине цивилне заштите дато је кроз појмове: организација
цивилне заштите, особља и материјал тих организација. 1)организација цивилне заштите подразумева-
установе и друге јединице 2)особље- лица за вршење наведених задатака 3)материјал- опрема.
Да би биле под заштитом Протокола, организације цивилне заштите, њихово особље, зграде и
материјали, укључујући и склоништа за цивилно становништво, морају бити обележени одговарајућим
знаком идентификације, тј међународним знаком распознавања цивилне заштите. Овај знак се састоји
од једнакостраничног плавог троугла на наранџастом пољу.
Протокол II заштита жртава немеђународних оружаних сукоба, овај протокол се залаже за одређене
забране а посебно инсистира на обзире према деци, захтева хумани поступак према онима који су
заробљени. Према чл. 13 цивилно становништво и појединци уживају општу заштиту од опасности које
проистичу из војних операција. Одредбама чл. 14 Протокол II се забрањује употреба глади као метод
борби. Заштита културних објеката и храмова предвиђена је чл.16.
2.МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ (ICDO) ?
1972 г устројена је Међународна организација цивилне заштите (ICDO) са седиштем у Женеви. Она је
једина међународна организација која окупља националне организације цивилне заштите из целог света и
истовремено се стара о примени и спровођењу одредаба Допунских протокола из 1977 г. 1958 г прерасло
је у Међународну организацију цивилне заштите. 1966 г представници чланица ИЦДО на Конститутивној
скупштини усвојили су садашњи конститутивни акт, који је ступио на снагу 1.3.1972. Тим актом ИЦДО
је добила статус међувладине организације.
ИЦДО има циљ да допринесе успостављању одговарајућих структура у државама којима се обезбеђује
заштита и спасавање становништва, материјалних добара и животне средине од природних несерећа
изазваних човековом делатношћу. Те структуре су опште познате као : цивилна заштита, цивилна
одбрана, цивилна безбедност и цивлино планирање за ванредне ситуације. ИЦДО полази од тога да
су задаци националних организација цивилне затите садржани у две основне активности: заштита и
помоћ. Мандат ИЦДО углавном се заснива на Конститутивном акту (1966) и декларацијама из Амана и
Пекинга, усвојеним на Десетој (1994) и Једанаестој (1998) Светској конференцији о цивилној заштити.
Основне активности Организације су у следећим пољима:
1) Развој националних структура цивилне заштите
2) Међународна сарадња на плану цивилне заштите
3) Успостављање Међународног адресара националних структура цивилне заштите, одбране и
безбедности које управљају ванредним ситуацијама.
4) Стандардизација у цивилној заштити
5) Промоција и ширење међународног хуманитарног права
6) Промоција превенције несрећа
7) Обележавање дана цивилне заштите (1.3.)
Функционисање Организације обезбеђује се преко: 1) Генералне скупштине 2)Извршног савета
3)Сталног секретаријата.
3.ЦИВИЛНА ЗАШТИТА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ?
Између 1985 и 2002 усвојено је више резолуција, чијом имплементацијом је успостављен заједнички
програм деловања цивилне заштите у условима ванредних ситуација. Последња резолуција је донесена
22.12.2003. г и односи се на сарадњу земаља чланица на пољу истраживања у ЦЗ. Циљеви овог
програма су да:
1)успостави ефикасну заштиту људи, животне средине 2)подржи и појача напоре на националном,
регионалном и локалном нивоу. 3)успостави оквире за ефективну и брзу сарадњу4)обезбеди кохерентност
предузетих акција на међународном нивоу из области цивилне заштите 5)обезбеди знање, алате и високе
технологије 6)развије управљање планирањем и поступањем у кризним ситуацијама у свакој заједници
7)појача размену искустава и информација међу земљама, обезбеди лакшу интеракцију 8)обезбеди
помоћ секторима цивилне заштите 9)омогући хуманитарну помоћ10)даље развијање заједничког
информационог система (CECIS) и укључивање других земаља у његову мрежу и базу података.
Ове акције се односе на следеће активности:
-управљање и финансирање главних пројеката - подршка осталим специфичним пројектима
-организовање тренинг радионица - организовање и одржавање симулационих вежби -
успостављање заједничке помоћи и оперативних инструмената
Остале акитвности Еу на пољима цивилне заштите огледају се у интернационалној сарадњи
(кооперацији) и успостављању јединственог европског броја за хитне случајеве (броја 112).
Помоћ као и сви други захтеви остварују се преко Информационог центра за мониторинг (MIC).
Иницијатива за припрему и превенцију у ванредним ситуацијама – DPPI.

4.ОРГАНИЗАЦИЈА СИСТЕМА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ?

Полазне основе организовања ЦЗ :
1) Нормативно – правна регулатива
2) Процена угрожености и повредљивости
3) Аналитичка процена потреба за заштитом и спасавањем
4) Материјалне и кадровске могућности
Цивилна заштита је организован систем чија је основна делатност заштита, спасавање и отклањање
последица елементарних непогода, техничко – технолошких несрећа и других већих опасности које могу
угрозити становништво, материјална и културна добра и животну средину у миру и ванредном и ратом
стању.
Општи циљ цивилне заштите представља осигурање свакодневне сигурности живота, имовине и
околине уз спровођење ефикасне превенције, успешног одговора и рехабилитације.
Главни циљеви цивлине заштите јесу:
-да ограничи што је могуће више, елокруг и последице било какве несреће - да обезбеди брз одговор
-стварање нове културе у области цивилне заштите
Функције цивилне зашите су : 1)Заштита 2)Помоћ 3)Рехабилитација
Основни задаци система цивилне заштите су да предвиде, благовремено уоче, спрече, одговоре-
реагује, и рехабилитује.
Задаци се према времену у којем се реализују могу се класфиковати на:
а) задатке који се реализују у периоду припрема система цивилне заштите
б) задатке који се реализују у условима испољавања ванредних ситуација.
5.НАЧЕЛА И ПРИНЦИПИ ОРГАНИЗОВАЊА И ПРИПРЕМАЊА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ?
Начела су :
1)НАЧЕЛО ПРЕВЕНЦИЈЕ 2) МАСОВНОСТ 3)ПРАВОВРЕМЕНО ПРИПРЕМАЊЕ ЦИВИЛНЕ
ЗАШТИТЕ У МИРУ 4) МАКСИМАЛНА ЗАСТУПЉЕНОСТ “КОЛЕКТИВНИХ ОБВЕЗНИКА
ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ” 5)ЈЕДИНСТВЕНОСТ И ЦЕЛОВИТОСТ СИСТЕМА 6)МОБИЛНОСТ
7)АУТОНОМНОСТ 8)НАЧЕЛО ХУМАНОСТИ.
Основни принципи на којима почива развој организације цивилне заштите:
1)ПРИНЦИП ПРАВНЕ УРЕЂЕНОСТИ 2)ПРИНЦИП МЕЂУНАРОДНО ПРАВНЕ
УСАГЛАШЕНОСТИ 3)ПРИНЦИП ОТВОРЕНОСТИ И МЕЂУНАРОДНЕ САРАДЊЕ
4)САВРЕМЕНОСТ 5)ОРГАНИЗОВАНОСТ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ 6)ПРИНЦИП
УСАГЛАШЕНОСТИ 7)ПРИНЦИП АУТЕНТИЧНОСТИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ
8)НАУЧНА ЗАСНОВАНОСТ 9)ПРИНЦИП КООРДИНАЦИЈЕ 10)ТРАНСПАРЕНТНОСТ
11)СВЕОБУХВАТНОСТ 12)ПРИНЦИП СУБСИДИЈАРНОСТИ 13)ЕТИЧНОСТ

6.ДРУШТВЕНА УСЛОВЉЕНОСТ И РАЗВОЈ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ?

Развој и изградња институција цивилне заштите у овом периоду може се посматрати кроз следеће етапе:
1)Етапа развоја цивилне заштите од почетка Првог светског рата до завршетка Другог св рата.
2)Етапа развоја цивилне заштите после другог св рата до окончања хладног рата
3)Етапа развоја цивилне заштите по окончању хладног рата до данас.
Прва етапа у области развоја цивилне заштите може се назвати и раздобљем ратног развоја цивилне
зашите. Први пут у историји ратовања појавиле су се авијација, далекометна артиљерија и бојни
отрови као оружје. Угроженост цивилног становништва избила је у први план. Државе учеснице Првог
св рата први пут су увеле нове системе одбране: противваздушну одбрани и противавионску заштиту
(ПВО и ПАЗ) а у оквиру ње и противхемијску заштиту (ПХЗ).Прве садржаје цивилне заштите чиниле су
служба осматрања,јављања и узбуњивања, екипе за расчишћавање, гашење пожара насталих
бомбардовањем као и екипе прве помоћи. Многе земље, учеснице рата, издвајале су значајне снаге и
средства за “активну противваздушну одбрану” али и истовремено, предузимале и мноштво мера
“пасивне заштите” ради заштите цивилног становништва. Трострука је сврха пасивне заштите:
1)да спречава жртве од ваздушних напада међу цивилним становништвом
2)да одржава јавни морал и обезбеђује непрекидно и редовно деловање индустрије, нарочито израде
ратен опреме
3)уопште да ограничава у највећој могућој мери штету имовине од ваздушног бомбардовања и да на тај
начин спречава поремећај ратног напора нације.
Друга етапа развоја ЦЗ започиње одмах након другог св рата и траје до окончања периода хладног рата.
Трећа етапа у развоју цивилне заштите започиње окончањем хладног рата, односно нестанком
Варшавског уговора са светске политичке сцене и престаног биполарности света.
1994 десета Међународна конф.ЦЗ у Аману – усвојена је Универзална декларација о ЦЗ где су
државе учеснице позване да дефиницију ЦЗ из Протокола I прошире са оружаних сукоба на све
хуманитарне активности које се односе на супростављање ванредним ситуацијама.
Историјски посматрано ЦЗ у нашим условима се развијала по следећој динамици:
 1932 Министарство војске и морнарице – упуство
 1939 уредба о заштити од ваздушних напада
 1940 Команда ТВО и дирекција пасивне заштите
 1948 ПАЗ- МУП
 1955 Служба цивилне заштите – МУП
 1962 МУП – ДСНО
 1965 ШЦЗ
 1969 Мере и ЈЦЗ
 1974 Самозаштита
 1977 Закон о заштити од елементарних и других већих непогода
 1982 ЛУЗ и укључивање предузећа, организација и служби
 1991 Закон о одбрани РС – служба ОиО и Колективни обвезници ЦЗ
 1994 Закон о одбрани СРЈ – нарушавање система ЦЗ
 1999 НАТО агресија и ЦЗ
 Управа за ВС и Сектор за заштиту и спасавање
 Данас обједињавање и изградња јединственог система ЗИС
Влада Србије је донела 05. марта 2009. г закључак којим се обавезују надлежна министарства да донесу
акциони план за формирање јединствене службе за ванредне ситуације. Сектор за ванредне ситуације
треба да управља: ризицима ванредних ситуација, заштитом и спасавањем у ванредним
ситуацијама, санацијом последица ванредних ситуација.
Сектор за ванредне ситуације се деле на:
1)управа за превентивну заштиту
2)управа за ватрогасно спасилачке јединице
3)управа за управљање ризиком
4)управа за цивилну заштиту
5)национални тренинг центар за ванредне ситуације
7.МЕРЕ ЗАШТИТЕ И СПАСАВАЊА МЕРЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ?
Мере цивилне заштите представљају планске и организоване радње и поступке које припремају и
спроводе сви субјекти система заштите и спасавања У републици Србији, ради заштите и спасавања људи
и материјалних добара од опасности и последица елементарних непогода и других несрећа.
Мере заштите и спасавања представљају одређене активности, радње и поступке превентивне и
оперативне природе, чија се организација, припремање и функционисање предузимају ради заштите и
спасавања људи, материјалних и културних добара, отклањања последица ванредних ситуација.
Припремају се и спроводе на најширој основи, на свим нивоима и у свим срединама у којима људи живе
и раде у складу са:
-усвојеном проценом угрожености и повредљивости
-аналитичком проценом потреба за заштитом и спасавањем
Свака мера заштите и спасавања мора да садржи одговоре на следећа питања:
1)ШТА представља предмет заштите и спасавања?
2)КАКО реализовати заштиту и спасавање?
3)ЧИМЕ остварити планиране активности заштите и спасавања
Предмет заштите и спасавања код већине мера заштите и спасавања су првенствено људи, њихова
материјална и културна добра и животна средина.
Већина мера заштите и спасавања састоји се од превентивних активности и активности које
спасавају и поправљају.
Превентивне активности обухватају све радње и поступке које се правовремено и унапред планирају и
предузимају.Циљ превентивних активности је стварање тахвих услова да до опасности не дође, а уколико
се ипак опасност догоди да негативне последице сведу на најмању могућу меру.
Превентива може бити: примарна (предузима се пре настајања процеса у ВС), секундарна (предузима
се по настајању ВС, ради могућег заустављања ширења последица или предупређења настајања нових
процеса ВС) и терцијарна превентива (предузима се после активности у ВС, у процесу рехабилитације,
ради могућег умањења последица ВС).
Активности које спасавају и поправљају (оперативне мере) обухватају све оне радње и поступке који
се предузимају након што су се испољиле опасности.
Односи активности заштите према активностима спасавања могу се посматрати кроз:
-хронологију појављивања -ефикасног деловања -просторност и масовност -цену коштања и
економичност
Много су јефтиније активности заштите него активности спасавања и отклањања последица.
У основи све мере заштите и спасавања у ванредним ситуацијама могу се груписати у 4 целине и то:
1)ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ (успостављање Националне стратегије заштите и спасавања у
ванредним ситуацијама, процене ризика и угрожености од елементарних непогода и других несрећа,
регулисање водотокова, противградна одбрана)
2)МЕРЕ ЗАШТИТЕ У СЛУЧАЈУ НЕПОСРЕДНЕ ОПАСНОСТИ (прикупљање података о
наступајућој елементарној непогоди и другој несрећи, обавештавање и узбуњивање становништва и
државних органа, мобилизацију јединица, учешће војске и полиције)
3)МЕРЕ УЧЕШЋА У ЗАШТИТИ КАДА НАСТУПЕ ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ (организовано
учешће људства и средстава у заштити и спасавању становништва и материјалних добара)
4)МЕРЕ УБЛАЖАВАЊА И ОТКЛАЊАЊА НЕПОСРЕДНИХ ПОСЛЕДИЦА НАСТАЛИХ
ДЕЈСТВОМ ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА (обухватају радње којима се стварају услови за нормалан
живот и рад на угроженом подручју, прикупљање података, процену и утврђивање висине настале штете,
организовање помоћи).
У циљу заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара од опасности изазваних
елементарним немогодама и другим несрећама спроводе се мере (задаци) цивилне заштите и то:
узбуњивање, евакуација, склањање и урбанистичке мере заштите, збрињавање угрожених и настрадалих,
радиолошка хемијска и биолошка заштита, заштита од техничко технолошких несрећа, заштита од
рушења и спасавања из рушевина, заштита и спасавање од поплава и несрећа на води и под водом,
заштита и спасавање на неприступачним теренима, заштита и спасавање од пожара и експлозија, заштита
од НУС, прва и медицинска помоћ, асанација терена.
8.СИСТЕМ ЗАШТИТЕ И СПАСАВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ?
Субјекти система заштите и спасавања су :
1)Органи државне управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе
2)привредна друштва, друга правна лица и предузетници
3)грађани, групе грађана, удружења, професионалне и друге организације
Начела заштите и спасавања:
а)начело права на заштиту б)начело солидарности в)начело јавности г)начело превентивне
заштите д)начело одговорности ђ)начело поступности.
Правна уређеност система заштите и спасавања; Систем заштите и спасавања Републике Србије
правно је уређен:
-Уставом из 2006
-Националном стратегијом заштите и спасавања (2011)
-Законом о ванредним ситуацијама (2009)
-Законом о локалној самоуправи (2007)
-Законом о заштити од пожара (2009)
-Другим законским и подзаконским правним актима (уредбе, правилници, одлуке)
-Преузетим међународим обавезама, потписним и ратификованим међународним уговорима.
Стање у области ванредних ситуација;

Спроведеном анализом која је обухватала приказ стања и процену, добијен је документ(Анекс) у коме су
препознати следећи недостаци постојећег система заштите и спасавања:
1)ИНСТИТУЦИОНАЛНО ОРГАНИЗАЦИОНИ
2)МАТЕРИЈАЛНО ТЕХНИЧКИ
3)САРАДЊА, КООРДИНАЦИЈА И РАСПОЛОЖИВОСТ ИНФОРМАЦИЈА
4)ЉУДСКИ РЕСУРСИ И ЕДУКАЦИЈА

СТРАТЕШКЕ ОБЛАСТИ
1)СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 1 – Обезбедити да смањење ризика од ванредних ситуација постане
национални и локални приоритет са јаком институцијалном основом за спровођење.
2)СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 2 – Идентификовати, процењивати и пратити ризике и побољшати рано
упозоравање.
3)СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 3 – Користити знање, иновације и образовање у циљу изградње културе
безбедности и отпорности на свим нивоима.
4)СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 4 – Умањити факторе ризика.
5)СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 5 – Припремити се за случај ванредне ситуације ради ефикасног (хитног)
реаговања на свим нивоима.
9.ЕВАКУАЦИЈА?
Евакуација – померање и премештање становништва.
Евакуација представља планско, организовано и привремено премештање људи, животиња,
материјалних и културних добара, државних органа, привредних друштава и других правних лица са
угрожене територије на територију одређену планом заштите и сапсавања у ванредним ситуацијама.
Евакуацији подлежу:
-мајке са децом до15г -труднице -болесна лица -лица млађа од 16г и старија од 65мушкарци и жене 60
Циљ евакуације је да се избегну или умање масовни губици и страдање цивилног становништва,
материјалних и културних добара у условима ванредних ситуација.
Врсте евакуације од времена и услова у којима се изводи, евакуација временски може бити:
1)правовремена (превентивна), хитна 2)накнадна
а по обиму може : 1)потпуна 2)делимична
Правовремена може бити :спонтана и наређена.
Потпуна евакуација подразумева измештање највећег броја становника из одређеног подручја у
безбеднија места.
Делимична евакуација подразумева евакуација одређених категорија становништва или дела
материјалних добара из неког угроженог рејона у безбедније место – рејон или подручје.
Према дужини трајања евакуације могу бити : дугорочна, привремена и трајна.
Зависно до врсте и степена угрожености, евакуација се планира и припрема из следећих места и подручја
-угрожених градова ; -подручја борбених дејстава; -подручја низводно од брана
хидроакумулација; -подручја угрожених елементарним непогодама; -подручја угрожених ратним
или мирнодопским РХБ контаминацијама.
У нашим условима евакуација из угрожених градова изводи се правовремено и по правилу у оквиру
територије општине.У случају да градско подручје или подручје општине не обезбеђује услове за смештај
и боравак евакуисаног становништва, евакација се изводи на територију суседне или неке друге општине.
Елементи евакуације:
1)зборно место 2)правце кретања од зборних места до места прихвата 3)место прихвата и рејон
размештаја 4)носиоце и извршиоце евакуације и прихвата 5)материјално, здравствено, безбедоносно,
психолошко обезбеђење евакуације.
Обезбеђење евакуације преставља скуп активности без којиг извођење евакуације не би било успешно
спроведено и не би представљало организовано-планску активност. Ово обезбеђење обухвата:
-материјално обезбеђење -здравствено обезбеђење -безбедоносно обезбеђење.
Материјално обезбеђење за извођење евакуације подразумева: -обезбеђење превозних средстава и
погонског горива за извођење евакуације -обезбеђење смештаја, исхране и артикала широке потрошње.
Извођење евакуације без здравственог обезбеђења се не може замислити, ако се имају у виду категорије
лица које се евакуишу.
Безбедносно обезбеђење евакуације подразумева предузимање таквих мера и поступака да се евакуација
безбедно изведе од самих зборних места па до рејона прихвата и размештаја.
Садржај активности планирања евакуације обухвата низ активности, међу којима су две најбитније:
1)Процена потреба и могућности за извођење евакуације и прихват становништва
2)Израда докумената плана по мери евакуације становништва.
Имамо 4 фазе извођења евакуације:
1)мере и поступци до објављивања наређења за евакуацију
2)време од објаве наређења за евакуацију до изласка становништва до зборних места
3)кретање од зборних места до места прихвата и рејона размештаја
4)размештај становништва
Међународноправни аспект евакуације дозвољава сили да приступи потпуној или делимичној
евакуацији одређене окупиране области само у два случаја:-ако то захтевају интереси безбедности
становништва; -ако то захтевају императивни војни разлози.
10.УЗБУЊИВАЊЕ?
Узбуњивањем се обавештавају грађани, државни органи, предузећа и друга правна лица о непосредној
опасности, односно испољеним опасностима које могу угрозити становништво и материјална добра, као
и о престанку тих опасности. Узбуњивање врши служба 112.
Знаци за узбуњивање грађана су:
1)општа јавна мобилизација 2)ваздушна опасност - опасност од напада из ваздуха
3)радиолошко-хемијско-биолошка опасност- опасност од НХБ средстава
4)пожарна опасност – опасност од пожара
5)опасност од елементарних непогода 6)престанак опасности -престанак најављене опасности.
11.СКЛАЊАЊЕ И УРБАНИСТИЧКЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ?
У току 1932 г у Француској је објављена практична инструкција пасивне заштите од напада из ваздуха, а
Савез немачке индустрије издаје Програм заштите идустрије. Решавање заштитиних мера путем објеката
код нас се регулише 1939 г већ споменутом Уредбом о заштити од ваздушних напада. Концепција
заштите становништва почиње изградњом челичних кућа : склоништа типа Андресон, склоништа
типа Морисон.
Прва карактеристика послератне изградње склоништа је масовност.
Друга карактеристика изградње односи се на обезбеђивање услова за дуготрајан боравак у склоништу.
Изградња склоништа у нашој земљи започиње 1951 г, на основу Наредбе о изградњи склоништа у
новоградњама, коју је донело МУП. Исто Министарство донело је и Привремено упуство за изградњу
склоништа са циљем да се пројектовање и изградња склоништа ускладе у целој земљи по јединственим
начелима. Законом о народној одбрани из 1969 г поред обавезе изградње склоништа при изградњи нових
зграда утврђена је и изградња јавних склоништа и склоништа за потребе предузећа. Да би се омогућила
планска изградња склоништа, донет је и Правилник о техничкм нормативима за изградњу склоништа
из 1983г, реконструкцијом постојећих објеката. Законом о одбрани Републике Србије дефинисано је
оснивање Јавног предузећа за склоништа.
Организација и спровођење мере склањања подразумева:
1)планирање, изградњу, уређење, одржавање и организацију коришћења склоништа и заклона
2)склањање путем померања на погоднија места ван угрожених рејона и објеката, где су услови за
заштиту повољнији, а у насељу нема довољносклоништа и заклона.
Имајући у виду карактер савремених опасности у оквиру мере склањања становништва, материјалних и
културних добара предност се даје њиховом склањању у заштитне објекте.
Под заштитним објектима подразумевају се вештачки и природни објекти, просторије и просторне
целине које по конструкцији, функционалном решењу, опремљености и положају, пружају људима,
материјалним, културним добрима и активностима заштиту од ратних дејстава.
Разликују се три основне групе заштитних објеката: 1)заклони 2)склоништа 3)двонаменски објекти.
ЗАКЛОНИ су заштитни објекти који у различитом степену пружају заштиту само од појединих
нападних дејстава, због чега представљају привремена решења која ће се користити у недостатку
одговарајућих склоништа.Заклони могу бити подруми који представљају посебно у великим градовима
најмасовнију врсту заклона.Спољашњи улаз у подрум (уколико постоји) може се заштити од ударног
таласа и директних погодака баријером од древних греда, трупаца или огревним дрветом.Ровови
представљају масовну категорију заклона чија отпорност и заштитне особине зависе од конструкције и
материјала од којих се граде. Природни објекти као што су шуме, пећине, јаме и вртаче могу имати
веома значајну улогу у склањању становништва и материјалних добара.
СКЛОНИШТА су затворене просторије које по свом функционалном решењу, конструкцији и облику
треба да обезбеде прописану заштиту становништва од ратних дејстава.
Склоништа треба да пруже заштиту од:
1)разорног дејства ваздушног ударног таласа после експлозије нуклеарних и класичних раних средстава
2)РХБ агенаса 3)топлотног зрачења и пожара 4)РХБ акцидената у миру.
Склоништа се могу поделити на:
1)склоништа у стамбеним зградама и зонама 2)склоништа у предузећима 3)склоништа на јавним местима
Према корисницима склоништа могу бити: 1)склоништа опште намене 2)склоништа посебне намене
Склоништа опште намене су објекти за заштиту становништва која се према ужој намени могу поделити
на: а)породична склоништа за заштиту чланова домаћинстава б)кућна склоништа за заштиту станара у
згради в)блоковска склоништа за заштиту станара више зграда и других грађана г)склоништа предузећа
и других организација за заштиту радника и материјалних добара д)јавна склоништа за заштиту грађана.
Склоништа посебне намене су објекти за заштиту материјалних и културних добара и активности и деле
се на: а)прехрамбене и пољопривредне производе б)средства личне потрошње и опреме в)погонски
материјал и гориво г)санитетски и фармацеутски материјал д)културна и архивска добра.
Склоништа за заштиту активности су: руковођење, органа цивилне заштите и здравство.
Према капацитету се деле на:
1)врло мала склоништа капацитета до 7 особа; 2)мала склоништа капацитета од 7 до 50 особа;
3)средња од 50-100 особа;4)велика склоништа од 100-300;5)врло велика склоништа од 300 – 2000
У зависности од процене угрожености следећих врста склоништа:
1)Склоништа допунске заштите од 50кПа (ударни талас) за 50 људи и могућност проветравања. Ова
склоништа обезбеђују минималнан степен заштите и практично представљају прелазни тип заштитних
објеката између заклона и склоништа основне заштите.
2)Склоништа основне заштите од 100 300 кПа до 200 људи до 7дана и имају уграђене
филтровентилационе уређаје где ова склоништа обезбеђују оптималан степен заштите.
3)Склоништа појачане заштите до 300 кПа и за 200 људи до 14 дана боравка. Поседује уређаје за
допунску обраду ваздуха, обезбеђују максималан степен заштите.
Елементи склоништа су:1)просторије и простори(улаз, устава, просторије за боравак, санитарни
мокри чвор, резервни излаз) 2)инсталације за воду, канализацију, слабу и јаку струју, вентилацију.
3)опрема (санитетска, за самоспасавање, за припрему хране, за воду, за седење , лежање).
Елементи инсталације за вентилацију(проветравање) треба да обезбеде: 1)нормално проветравање
-примењује се одмах по запоседању склоништа када још ваздух није контаминиран 2)з аштитно
проветравање- се користи када је спољна атмосфера контаминирана РХБ агенсима 3)херметичко
затварање склоништа без проветравања- спроводи се у периоду непосредо после напада када су могуће
пожарне олује и повећане концетрације продуката сагоревања угљенмоноксида, пре свега у ваздуху.
ДВОНАМЕНСКА СКЛОНИШТА – Склоништа се у миру могу користити као простори за обављање
занатских делатности, скалдишта, самопослуге, угоститељски кафићи, лабараторије, ренген сале,
ученички простори, складиште опреме ЦЗ. При одређивању мирнодопске улоге склоништа треба се
водити рачуна о томе да се исти морају по потреби ставити у заштитну функцију најдуже 24 сата.
Двонаменскм објектима се сматрају грађевине намењене за мирнодопско коришћење које по свом
фуннцкионалном решењу, конструкцији, облику и положају, могу у целини или делимично да служе као
склоншта. Формирањем Јавног предузећа за склоништа, сва склоништа јавног и блоковског карактера
пренета су на управљање и газдовање од стране Владе Србије на ову институцију. Исовремено је
дефинисано да су склоништа основне заштите власништво Реп Србије. Поред Јавног предузећа за
склоништа, управљање и газдовање врше:пословни простори, скупштине станара, паркинг сервис
Београд, предузећа, војно стамбени органи.Склоништа се морају опремити: -опремом за боравак
-санитарном опремом -опремом за храну и воду -опремом за самоспасавање
У зависности од облика и обима, поступци и радови које се предузимају одржавање склоништа може
бити: ТЕКУЋЕ и ИНВЕСТИЦИОНО.

Коришћење склоништа обухвата 3 фазе:а)запоседање склоништа б)боравак у склоништу

в)напуштање склоништа
Запоседање може бити благовремено када се на располагању има 30 мин или непосредно пред почетак
напада када се располаже са 5 мин. Број пропуштених лица у склониште може бити 3-5% већи од
капацитета. Боравак у склоништу је условљен низом услова од којих су најважнији: 1)микроклиматски
услови 2)епидемијско – хигијенски услови 3)технички услови 4)психофизиолошки услови 5)нормативи
исхране.Напуштање склоништа које наређује руководилац склоништа може бити редовно по престанку
спољашње опасности која је наметнула потребу њеног коришћења и ванредно. Ова друга потреба се
јавља у случају :
1)механичког и функционалног оштећења већег дела склоништа
2)панике у склоништу, односно масовног захтева за напуштање склоништа
3)када се напуштањем склоништа заштита радних људи и грађана повећава.

12.ЗБРИЊАВАЊЕ УГРОЖЕНИХ И НАСТРАДАЛИХ?

Под угроженим становништвом подразумева се оно становништво које је ратним дејствима,
елеменатарним непогодама и осталим несрећама великих размера, изложено непосредној опасности по
живот и његову имовину и услед таквог стања приморано је да се склања из места свог сталног боравка.
Настрадалим становништвом се сматра она категорија становништва која је услед деструктивног
дејства ванредних ситуација претрпела физичка оштећења, ране, озледе или такве материјалне губитке да
је лишено неопходних услова и средстава за живот.
Масовне несреће могу проузроковати : физичке повреде, психичке промене, угрозити егзистенцију
жртава.
Искуства и студије о масовним несрећама издвајају неколико група људи погођених несрећом:
повређени, неповређене са малим повредама, погинули, родбина и пријатељи жртава, припадници
спасилачких служби, сведоци несреће, становништво погођено несрећом, особе са специјалним
захтевима.
Функције које се издвајају као посебне у збрињавању масовних несрећа:
1)информације- о несрећи се морају саопштавати правовремено, дозирано и проверено
2)идентификација – жртава се мора одвијату у приватности и не сме се дозволити родбини да прегледа
тела.
3)Евакуација - и 4)посета важних личности.
Карактеристике масовинх катастрофа се може се свести на:
1)тренутну појаву великог броја настрадалих 2)појаву великог броја умрлих
3)појаву великог броја људи који губе егзистенцијалне основве и способност прежваљавања
4)појаву великог броја избеглих и протераних и интерно расељених лица.
Планирањем збрињавања угрожених, пострадалих, избеглих и евакуисаних лица у ванредним
ситуацијама врши надлежни орган јединице локалне самоуправе у сарадњи са штабовима за ванредне
ситуације и у складу са Планом заштите и спасавања у ванредним ситуацијама.
Међу онима без чијег се ангажовања не може рачунати на успех налазе се:
1)цивилна заштита 2)здравствена служба 3)социјална заштита 4)црвени крст 5)комуналне и друге
делатности 6)друштвене организације и удружења грађана 7)грађани 8)угоститељство и туризам.
Улога цивилне заштите у збрињавању угроженог и настрадалог становништва састоји се у планирању,
организовању, координисању и руковођењу ове мере.Црвени крст се ангажује на прихвату, смештају,
исхрани, пружању основне здравствене заштите, расподели материјале помоћи.
Избегла лица су сва она лица која су због прогона на националној, верској или политичкој основи
морала да напусте своје пребивалиште и избегну другу средину. Расељеним лицима се сматрају лица
која остају у земљи свог порекла. Прогнаним лицима се сматрају сва лица која су под принудом,
прогнана на територију друге државе.
Пионири помоћи ових лица субили Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца, као и
стварање прве опште међународне организације, Друштва народа, чији је повод био велики број руских
избеглица након Октобарске револуције у Русији 1917.
Најзначајнији орган међународне заједнице који се бави избегличким проблемима је Високи
комесеријат Уједињених нација за избеглице. Његов основни задатак је да пружи правну заштиту
избеглицама и да тражи трајна решења овог проблема у појединачним случајевима.
На основу Статута Високог комесеријата, његова основна функција је: ЗАШТИТА и ПОМОЋ
ИЗБЕГЛИЦАМА
Основна решења за која се залаже међународна заједница су : репатријација, асимилација у земљу
азила, ново настањивање, обједињавање породица.
Главни актери (субјекти) у решавању избегличких проблема су :високи комесеријат за избеглице,
државе које производе избеглице, државе које пружају правни азил избеглицама, државе које примају за
стално насељавање или које им помажу у транзиту, међувладине организације, међународни покрет
Црвеног крста и Црвеног полумесеца и невладине организације.
Модалитети решавања смештаја су :
1)Смештај код родбине и пријатеља 2)Смештај у сопственим кућама, становима и викендицама
3)Изнајмљивање подстанарских смештаја 4)Колективни смештај
5)Наменски грађени насељима за смештај избеглица и интерно прогнаних лица.

13.ЗАШТИТА ОД РУШЕЊА И СПАСАВАЊЕ ИЗ РУШЕВИНА?

Заштита од рушења и спасавање из рушевина је мера цивилне заштите под којом се подразумевају
појединачно или организовано изведени поступци и радње са задатаком проналажења, извлачења и
пружања прве помоћи свима онима који су се нашли под рушевинама.
Циљ ове мере је смањење људских жртава и очување материјалних и културних добара.
Заштита од рушења спроводи се као превентивна мера у оквиру просторног и урбанистичког планирања.
Урбанистичке мере заштите на сеизмички угроженим подручју реализују се у неколико нивао, а сваки до
тих нивоа карактеришу се одређеним картама које дају увид у податке потребне за просторно
планирање, безбедно пројектовање и изградњу на трусним подручјима. За већа подручја раде се карте
сеизмичке регионализације које садрже поља основног степена сеизмичког интезитета тј податке о
релатвном степену сеизмичке угрожености.
Основа за просторно планирање је карта детаљне сеизмичке регионализације.
За веће урбане целине користи се карта сеизмичке микрорегионализације урбанистичке површине.
За објекте специјалне намене користе се карте сеизмичке микрорегионализације грађевинске регије.
У зависности од нивоа урбанистичких захтева и степена заштите објекта раде се: -просторни планови и
регионални планови општина - генерални урбанистички планови за градове и насеља градског типа.
Асеизмичко пројектовање треба да обезбеди одговарајући степен заштите односно сигурност од
повреда и људских жртава, минимална оштећења грађевиснких конструкција и континуитет у раду и
експлоатацији објеката виталног значаја .
Постоје две врсте лома који могу да настану на објектима: пластични лом – када се под утицајем силе
конструкција деформише али при томе задржи целину; крти лом – када се под утицајем силе одређени
елемент преломи па се наруши целина конструкције.
Сеизмички хазард дефинише се као део природног хазарда и представља вероватноћу појављивања
земљотреса одговарајућих карактеристика у одређеном периоду на одређеном месту.
Сеизмички ризик дефинисан је као очекивани степен губитка проузрокованих ефектима земљотреса,
односно последице настајања будућих земљотреса.
Постоје одређена категорије грађевина и начин њиховог пројектовања:
-Објекат ван категорије (објекти високоградње у склопу технолошких решења нуклеарних електрана,
објекти за транспорт и ускладиштење запаљивих течности и гаса, складишта токсичних материјала)
-Објекти I категорије (зграде са просторијама предвиђеним за веће скупове, факултети, школе..)
-Објекти II категорије (стамбене зграде, хотели, ресторани,јавне и индустријске зграде)
-Објекти III категорије (су помоћно-производне зграде и агротехнички објекти)
-Објекти IV категорије (су привремени објекти чије рушење не може да угрози људски живот).
Рушење зграда и објеката може настати услед дејства класичног и нуклеарног оружја, терористичких
аката, сеизмолошких непогода, обрушавања снажне лавине...Основни типови рушења су:
-Коса рушевина која настаје оштећењем једног зида вертикалне конструкције што узрокује пад
међуспратне и таванске конструкције која се једном страном наслања на носиви зид у висини серклажа.
-Рушевина у облику слова “V” настаје услед лома међусратне конструкције, горњи зидови су
делимично оштећени док је конструкција подрума читава.
-Пљосната рушевина настаје рушењем вертикалне конструкције (зидова) услед чега међуспратне
конструкције губе ослонац, падају и слажу једна преко друге.
-Ластино гнездо настаје рушењем већег дела доњих конструктивних елемената тако да делимично
оштећене просторије на горњим спратовима остају да висе у ваздуху.
-Ивична рушевина -Гомила рушевина
Елемнти рушевина: 1)Домен рушевина (д) 2)Висина рушевина(x) 3)Површина рушевине (П)
Приликом спасавања из рушевина потребно је извршити следеће радње:
1)извиђање рушевина у ширем рејону и појединих објеката и процена последица
2)остраживање рушевина и откривање затрпаних 3)деконтаминација рушевина
4)расркчивање рушевина ради спасавања 5)стабилизација рушевина и долазак до затрпаних
6)извлачење из рушевина 7)пружање неопходне прве медицинске помоћи
8)предаја унесрећених екипама за идентификацију и медицинску тријажу
9)откалњање заосталих убојних средстава
Постоје и посебне опасности рушевина:накнадна зарушавања, накнадни потреси, пожар, вода, прашина,
струја, гас, амонијалне паре, оружје, ноћни услови, контаминација.
Петофазна тактика спасавања лица из рушевина – акцијом спасавања из рушевина руководи
одговарајући штаб заштите и спасавања при чему се најчешће одлучује за тзв. петофазну тактику. Ову
фазу условљава потреба за поступношћу у спасавању: Прва фаза представља извиђање и збрињавање
површинских и лако затрпаних жртава у оквиру личне и узајамне помоћи, односно јединица цивилне
заштите опште намене. Друга фаза је претраживање лако оштећених објеката и извлачење повређених из
рушевина. Трећа фаза је испитивање, претраживање и спасавање из теже оштећених објеката, подрума
склоништа. Четврта фаза је испитивање, претраживање и спасавање из тешко оштећених објеката. Пета
фаза настаје после констатације да су скоро сви које је било могуће спасити спашени и подразумева
потпуно раскрчивање рушевина.

14.ЗАШТИТА И СПАСАВАЊЕ ОД ПОПЛАВА И НЕСРЕЋА НА ВОДИ И ПОД ВОДОМ?

Заштита и спасавање од поплава и других несрећа на води и под водом обухвата планирање,
изградњу, одржавање и ојачавање оштећених објеката за заштиту од поплава, осматрање и извиђање
стања водостаја, узбуњивање, планирање и спровођење евакуације становништва и материјалних добара
из угрожених подручја, планирање и обезбеђивање превожења и прелаза преко река и језера,
одстрањивање воде из поплављених објеката, проналажење и извлачење настрадалих и утопљених,
збрињавање угроженог становништва и санирање последица изазваних поплава.
Општим и оперативним планом за одбрану од поплава утврђује се праћење, организација и
спровођење одбране од поплава која је у надлежности водопривредних органа, привредних друштава и
других правних лица чија је делатност заштита од штетног дејства вода и управљање водама.
Одбрана од поплава обухвата одбрану од великих вода (спољних и унутрашњих) и згушење ледом и
може бити редовна и ванредна.
Законом о водама прописује да се одбрана од поплава проглашава:
1)на речној деоници 2)на мелиорационом подручју 3)ако су услед стварања, поретања и нагомилавања
леда на водотоку угрожени објекти на водотоку и приобаље.
Одбрана од поплава организује и спроводи на водама I реда и на системима за одводњавање у јавној
својини јавно водопривредно предузеће, а на водама II реда јединица локалне самоуправе.
Закон о водама прописује да општи план нарочито садржи:
-мере које се морају предузети превентивно и у периоду наиласка великих вода
-начин институционалног организовања одбране од поплава
-дужности, одговорности и овлашћења руководилаца одбране, институција и других лица надлежних за
одбрану од поплава, леда и поплавних унутрашњих вода
-начин осматрања и евидентирања хидролошких и других података -прогнозу појава и обавештења.
Један од најефикаснијих начина одбране од поплава је предвиђање појаве великих вода. У наведе сврхе
користе се следећи методи:1)статистички метод 2)емпиријски метод 3)плувиометријски
У циљу заштите од поплава организује се редовна и ванредна одбрана.
Ванредно стање је када се ниво воде издгне 1 м испод највећег забележног водостаја, а очекује се и даље
пораст воде и то је критични водостај, после кога долази до катасрофалног изливања.
Родови и мере за заштиту од поплава се деле на: 1)ИНВЕСТИЦИОНЕ 2)НЕИНВЕСТИЦИОНЕ
Инвестиционе мере заштите од поплава се могу поделити на: активне и пасивне.
Активним мерама се ублажавају неповољне карактеристике великих вода и олакшава решавање
проблема заштите од поплава дуж водотока низводно. Најважније активне мере су: изградњаи коришћење
узводних “чеоних” акумулација и ретензија, уређење водотока у циљу повећања пропусне моћи корита,
уређење сливних подручја у циљу остварења равномернијег отицања воде, растерети канал
Пасивне мере се реализују у циљу спречавања директног, непосреног изливања великих вода из корита
водотокана заштићена подручја.Најзаступљеније пасивне мере су : изградња заштитних система,
уређење водотока, изградња одбрамбених насипа, кејских и заштитних зидова, растеретних и ободних
канала којима се спречава продор воде у заштићена подручја.
Поред заштите од поплава неопходно је спроводити и ове мере:
-превентивне и оперративне мере -регулативне и институционалне мере
-мере солидарности за ублажавање последица поплава -информисање и едукација јавности.

15.РАДИОЛОШКО-ХЕМИЈСКО-БИОЛОШКА ЗАШТИТА?
Радиолошка, хемијска и биолошка заштита (РХБ заштита) обухвата мере и поступке који се
организују и спроводе ради спречавања, ублажавања и отклањања последица РХБ контаминације настале
као последице употребе у рату нуклеарних, хемијских и биолошких борбених средстава.
РХБ заштита је подељена на три целине:
Прва РХБ контрола,својим мерама настоји да пружи комплетну слику РХБ ситуације.
Други од елемената РХБ заштита у ужем смислу ствара предуслове за потпуну заштиту угрожених
Трећи елемент (отклањање последица дејства РХБ агенаса) треба да допринесе брзој нормализацији
ситуације настале употребом НХБ оружја или изненадном појавом РХБ агенаса у животној средини.
РХБ заштита у ужем смислу директно су усмерене на комплетну заштиту живе силе, хране и воде, као и
материјално техничко-технолошких средстава од дејстава РХБ агенаса.
Мере личне РХБ заштите могу бити:
АКТИВНЕ и ПАСИВНЕ
Активне мере настоје да спрече примену НХБ оружја односно да оргужја за масовно уништавање учине
неефикасним.
Под пасивним мерама подразумева се њихова индивидуална реакција у моменту НХБ напада односно
наиласка РХБ контаминаната.
Постоје три врсте мера РХБ заштите:1)психолошке мере 2)медицинске 3)техничке мере
Мере РХБ контроле су према редоследу одвијања:
1)прикупљање података о НХБ оружју непријатеља, односно израда регистра и категоризација
могућих извора РХБ контаминаната у миру
2)РХБ осматрање 3)метео осматрање и мерење 4)РХБ обавештавање 5)РХБ извиђање
6)контролно заштитна служба (КЗС) 7)лабараторијски послови анализе 8)дозиметријска контрола-
је мере РХБ контроле којом се стиче увид у озраченост свих оних ималаца личних дозиметара који
су боравили у пољу зрачења.
РХБ деконтаминација представља скуп мера и поступака који се предузимају ради отклањања,
неутрализације или уништавања РХБ агенаса.
Према врсти контаминације могуће је разликовати:
1)Радиолошку деконтаминацију (Р деконтаминација) – представља скуп мера и поступака којима се
радиоактивни контаминанти отклањају са живе силе, одеће опреме, земљишта, из хране, воде.
2)хемијску (X деконтаминацију)
3)биолошку (Б деконтамијацију) – представља скуп мера и поступака којима се унуштавају биолошки
агенски. Ова деконтаминација је позната и као :
-Дезинфекција – одвија се хемијским и физичким параметрима.
-Дезинсекција – може бити хемијска, физичка, биолошка и механичка.
-Дератизација – механичка, биолошка и хемијска.
Начела РХБ деконтаминације су : брзина деконтаминације, брзина при деконтамијацији и потпуност
деконтаминације.
Генерално посматрајући РХБ деконтаминација може бити ПРИРОДНА и ВЕШТАЧКА.
Могу се разликовати:
-механичке методе деконтаминације -физичке мет декон. -хемијске мет декон. -биолошке
-комбиноване

16.ЛИЧНА И УЗАЈАМНА ЗАШТИТА?

Лична и узајамна заштита као елемент цивилне заштите представља најмасовније и најнепосредније
организовано припремање и учествовање грађана у заштити и спасавању људи и имовине на местима
непосредног угрожавања у миру и рату.
ЛУЗ је основана 1982 г 1974 самозаштита, Устав 2006, Закон о одбрани 2007, Закон о в.с. 2009.
Субјекти система заштите и спасавања у Републици Србији припремају и спроводе мере цивилне заштите
1)превентивне мере
2)мере заштите у случају непосредне опасности од елементарних непогода и других несрећа
3)мере заштите када наступе елементарне непогоде и друге несреће
4)мере ублажавања и отклањања непосредних последица од елеменатарних непогода и других несрећа
Задаци личне и узајамне заштите:
1)Заштита 2)Спашавање људи и имовине 3)збрињавање
Начела ЛУЗ:
1)Масовност 2)Организованост 3)Мобилност 4)Обученост и опремљеност 5)лоцираност
Правила ЛУЗ:
1)Мирно и хладнокрвно пружати неопходно прву помоћ повређеном
2)заштити унесрећеног или повређеног од даљих озледа
3)обезбедити место несреће
4)Преко телефонског броја позвати службу хитне медицинске помоћи
Мере ЛУЗ:
1)склањање становништва и материјалних добара 2)замрачивање и неопходно маскирање
3)прва медицинска помоћ 4)противпожарна заштита 5)спашавање из рушевина и поплава
6)збрињавање угроженог и настрадалог становништва 7)РХБ заштита 8)заштита и спашавање животиња
Обука за ЛУЗ спроводи се преко:
1)средстава јавнох информисања2)помоћу штампаних упустава3)организована обука грађана у општини
4)оспособљавање које спроводе хуманитарне организације 5)показно методске вежбе
6)редован школски систем.