POPULARNA BIBLIOTEKA

Gi de Mopasan
(Henry-Rene-Albert-Guy de Maupassant 1850-1893)
(Pseudonimi: Joseph Prunier, Guy de Valmont,
Chaudronsdudiable, Maufrigneuse)
 GI DE MOPASAN

JAKA KAO SMRT

SVJETLOST – IZDAVAČKO PREDUZEĆE, SARAJEVO

1965.
 Naslov originala:
Guy de Maupassant: FORTE COMME LA MORTE
S francuskog preveo: ANDREJA MILIĆEVIĆ
Urednik: MILICA GRABOVAC
PRVI DEO
 I
Svetlost je padala u prostrani slikarski atelje kroz prozor na tavanici. Bio je
to veliki četvorougaonik bleštave i plave svetlosti, kao neka svetla rupa na
beskrajno dalekom nebeskom plavetnilu, po kome su preletala jata ptica.
No tek što bi ušla u tu visoku odaju ozbiljna izgleda i sa mnogim zastorima,
vesela nebeska svetlost bi oslabila, ublažila se, zaspala na tkaninama, umirala u
zavesama na vratima i jedva osvetljavala tamne uglove, gde su jedino pozlaćeni
ramovi blistali poput vatre. Reklo bi se da su tu bili zasužnjeni mir i san, onaj mir
umetničkih domova u kojima je ljudska duša stvarala. U tim prostorijama gde
misao stanuje, gde se ona pomamno bori i iscrpljuje u silovitim naporima, sve
izgleda umorno i klonulo čim se ona smiri. Sve izgleda mrtvo posle tih životnih
kriza i sve se odmara, – nameštaj, tkanine, likovi uglednih ličnosti nedovršeni na
platnima, kao da je čitav taj stan pretrpeo isti zamor kao i gospodar, mučio se
zajedno s njim i učestvovao u njegovoj svakodnevnoj borbi. Neodređen i uspavljiv
miris slikarskih boja, terpentina i duvana lebdeo je u vazduhu, upijen u tepihe i
naslonjače; i nikakav drugi zvuk nije remetio duboku tišinu osim jasnih i kratkih
cvrkuta lastavica koje su preletale otvoreni prozor na krovu, i dugog
nerazgovetnog brujanja Pariza, koje se jedva čulo iznad krovova. Ništa se tu nije
micalo, izuzev lakog oblačka plavog dima koji se dizao ka tavanici kad god bi
Olivije Berten, ležeći na divanu, dunuo polako iz usta dim svoje cigarete.
Zagledan u daleko nebo, on je tražio ideju za jedinu novu sliku. Šta da
naslika? On o tome još ništa nije znao. Uostalom, on i nije bio odlučan i
samopouzdan umetnik, nego pre nespokojan čovek čija se neodlučna inspiracija
kolebala neprestano između svakojakih umetničkih izražaja. Bogat, slavan, obasut
svim mogućim počastima, on je i pri kraju svoga života ostao i dalje čovek koji
još ne zna tačno kome je idealu težio. Bio je dobio stipendiju za studiranje u Rimu,
branio tradicije, slikao, posle tolikih drugih, velike istorijske prizore; zatim je
modernizovao svoje težnje, pa je slikao žive ljude sećajući se klasičnog doba.
Inteligentan, vatren, uporan, nestalne mašte i zaljubljen u svoju umetnost, koju je
savršeno poznavao, on je, zahvaljujući gipkosti svoga duha, stekao izvanredne
slikarske sposobnosti i veliku prilagodljivost svoga talenta, koja je donekle, bila
posledica njegovih kolebanja i svakovrsnih pokušaja. Možda je i naglo
oduševljenje sveta za njegova ukusna, otmena i pristojna dela uticalo na njegovu
prirodu, sprečavajući ga da bude ono što bi u redovnim prilikama postao. Posle
prvih uspeha, želja da uvek bude privlačan mučila ga je nesvesno, menjala potajno
njegov životni put i ublažavala njegova ubeđenja. Ta želja za dopadanjem,
uostalom, javljala se kod njega u svakojakim oblicima, i ona je umnogome
doprinela njegovoj slavi.
 Njegova blagost u ophođenju, sve navike njegovog života, brižljivo staranje
o svojoj ličnosti, njegova davnašnja slava snažnog i veštog čoveka, mačevaoca i
jahača, sačinjavali su niz sitnih uspeha koji su pratili njegovu sve veću i veću
slavu. Posle Kleopatre, te prve slike koja ga je nekada proslavila, Pariz se naglo
zaljubio u njega, usvojio ga, slavio ga, te je odjednom postao je od onih sjajnih
umetnika iz višeg društva koji se susreću u Bulonjskoj šumi, oko kojih se razni
saloni otimaju i koje Akademija umetnosti prima u svoje redove još dok su mladi.
On je u Akademiju ušao kao osvajač, uz opšte odobravanje celoga Pariza.
Sreća ga je tako dovela do blizu starosti, mazeći ga i milujući ga.
I tako je on sad, pod uticajem toga lepog dana čije je blistanje osećao
napolju, tražio neku pesničku ideju. Uostalom, bio je pomalo sanjiv usled cigarete
i doručka, pa je sanjario gledajući uvis i ocrtavao po nebeskom plavetnilu trenutne
oblike ljupkih žena na nekoj šumskoj stazi ili na trotoaru neke ulice, ljubavnike
kraj vode, sve ljubavne maštarije, drage njegovim mislima. Promenjive slike
ocrtavale su se na nebu, nejasne i nestalne u šarolikim priviđenjima njegovih očiju;
a laste, koje su brazdale prostor neprekidnim letovima poput bačenih strela, kao
da su htele da ih izbrišu precrtavajući ih kao potezi pera.
Nije mogao ništa da pronađe. Sve ličnosti koje bi zamislio ličile su na nešto
što je već jednom slikao, sve žene koje su mu se javljale u mašti bile su kćeri ili
sestre onih koje je stvorila njegova umetnička uobrazilja; i onaj njegov još nejasan
strah koji ga je mučio već godinu dama, strah da više ne može da stvara, da je već
sve svoje predmete obradio i da mu je mašta presušila, ukazivao se jasno pri samoj
toj smotri njegovog životnog dela, pred tom nemoći da ponovo mašta, da otkriva
nepoznato.
Ustao je tromo da potraži u svojim koricama za crteže, među napuštenim
planovima, nešto što bi probudilo u njemu neku ideju.
Pušeći, on poče da prelistava skice i crteže, koje je držao u jednom velikom
starinskom ormanu; zatim, ubrzo razočaran tim uzaludnim traženjem i duhovno
izmožden, on baci cigaretu, poče da zviždi jednu uličnu pesmicu, pa se saže i uze
ispod jedne stoličice jedno teško gimnastičko đule koje je tu bilo slučajno ostalo.
Pošto je drugom rukom zadigao zavesu koja je zaklanjala ogledalo što mu
je služilo da (kontroliše ispravnost stavova tela, da proverava perspektive i da
ispituje podudarnost, on stade ispred njega i poče da vežba, posmatrajući svoje
pokrete.
On je bio čuven u ateljeima zbog svoje snage, a u otmenom društvu zbog
svoje lepote. Godine, koje su ga već pritiskivale, činile su ga tromim. Visok,
širokih ramena i isturenih grudi, on je počeo da deblja u struku kao neki bivši rvač,
iako se i dalje svakog dana vežbao u mačevanju, a i jahanju vrlo revnosno. Lice
mu je i dalje ostalo privlačno, lepo kao nekad, mada na drugi način. Bela kosa,
bujna i kratka, oživljavala je njegove crne oči pod gustim prosedim obrvama.
Veliki brkovi, kao u starog vojnika, ostali su mu skoro crni i davali njegovom licu
neobičan izraz snage i ponosa.
Stojeći pred ogledalom sastavljenih peta, on je gvozdenim đuladima
opisivao sve propisane pokrete svojim snažnim mišicama, čiji je mirni i snažni
napor pratio zadovoljnim pogledom.
Ali tada odjednom, u dnu ogledala u kome se ogledao čitav atelje, vide kako
se pokrete zastor na jednim vratima, a zatim se pojavi glava jedne žene, samo glava
koja ga je posmatrala.
Jedan glas iza njega zapita:
– Jeste li tu?
On odgovori: »Tu sam«, – i okrete se. Zatim baci đulad na tepih, pa potrča
ka vratima sa malo usiljenom gipkošću.
Jedna žena u svetloj haljini uđe, i pošto se rukovaše, ona reče:
– Vežbate se?
– Da – odgovori on. – Malo sam se kočoperio i dopustio da me iznenadite.
Ona se nasmeja, pa nastavi:
– U sobici vašeg vratara nije bilo nikoga, pa pošto znam da ste u ovo vreme
uvek sami, ušla sam ne prijavljujući se.
On ju je posmatrao.
– Vraga! kako ste lepi! Kakva elegancija!
– Jeste, imam novu haljinu. Nalazite li da je lepa?
– Divna, izvanredno skladna. Zbilja, mora se priznata da danas svet ima
osećanje za nijanse.
Obilazio je oko nje, tapkao tkaninu, doterivao vrhovima prstiju nabore, kao
čovek koji se razume u haljinama kao i krojač ženskog odela, pošto je celog svog
života svoje umetničke misli i svoje atletske mišiće posvećivao radu da pomoću
tankog pramena kičice opisuje promenljive i ćudljive mode i da otkriva žensku
ljupkost zatvorenu i zarobljenu u oklopima od kadife i svile ili pod snežnim
čipkama.
On naposletku izjavi:
– Savršena je! Stoji vam odlično!
 Ona je pustila da joj se divi, zadovoljna što je lepa i što mu se sviđa.
I ako ne više sasvim mlada, ali još lepa; ne odveć visoka, malo punačka ali
sveža, sa onim sjajem koji četrdesetogodišnjoj puti daje izvesnu sočnost zrelosti,
ona je ličila na jednu od onih ruža što se rascvetavaju beskonačno, sve dok jednog
dana, kad precvetaju, ne uvenu za jedan sat.
Ona je bila sačuvala pod svojom plavom kosom živahnu i mladalačku
ljupkost onih Parižanki koje ne stare, koje nose u sebi neku čudnu životnu snagu,
neku neiscrpnu zalihu otpornosti, i koje punih dvadeset godina ostaju uvek iste,
neuništive i pobedničke, brinući se pre svega o svome telu i čuvajući svoje
zdravlje.
Ona zadiže svoj veo i prošapta:
– No, šta je? Nema poljupca?
– Pušio sam, – odgovori on.
Ona reče: »Pih«! – Pa pružajući usne, dodade: »Svejedno«! I njihove se usne
sjediniše.
On uze njen suncobran i skide joj proletnji žaket brzim i pouzdanim
pokretima, naviknut na taj dobro poznati posao. I dok je ona zatim sedala na divan,
on zapita radoznalo:
– Vaš muž je dobro?
– Vrlo dobro, i on čak verovatno govori ovog trenutka u parlamentu.
– Gle! A o čemu to?
– Zacelo o šećernoj repi ili ulju od olajne repice, kao i uvek.
Njen muž, grof Gijroa, poslanik okruga Era, bio je postao stručnjak za sva
poljoprivredna pitanja.
Ali kad ugleda u jednom uglu nekakav crtež koji joj nije bio poznat, ona
prođe kroz atelje i zapita:
– Šta je ovo?
– Jedan pastel koji sam tek započeo, portret kneginje Pontev.
– Znate li vi da ću ja zatvoriti vaš atelje ako ponovo počnete da slikate žene?
Znam ja vrlo dobro čemu to vodi.
– O! – reče on. – Samo se jedanput slika Anin portret.
– I ja mislim da tako treba da bude.
 Razgledala je započeti portret kao žena koja se razume u umetnost. Udaljila
se od njega, zatim se približila, natkrilila oči šakom i potražila mesto odakle bi
crtež izgledao najbolje osvetljen, i najzad izjavi da je zadovoljna.
– Vrlo je dobar. Pastel vam odlično polazi za rukom.
On prošapta, polaskan:
– Mislite?
– Da; to je vrlo fina umetnost za koju je potrebno mnogo ukusa. To nije
posao za mazala.
Već dvanaest godina ona je isticala svoju naklonost prema otmenosti u
umetnosti, suzbijala njegova vraćanja ka jednostavnoj realnosti, i navodeći kao
razlog zahteve društvene otmenosti, upućivala ga nežno ka idealu ljupkosti,
pomalo usiljene i izveštačene.
Ona zapita:
– Kako izgleda ta kneginja?
Morao je da joj navede hiljadu svakojakih pojedinosti, onih sitnih
pojedinosti u kojima uživa ljubomorna i oštroumna ženska radoznalost, prelazeći
sa napomenama o načinu odevanja na ocenjivanje njenih duhovnih osobina.
Ona iznenada reče:
– Trudili se ona da vam se dopadne?
On se nasmeja i zakle se da ne.
Tada ona stavi obe ruke na slikareva ramena i pogleda ga pravo u oči. Od
žarke radoznalosti podrhtavale su njene okrugle zenice usred plavih dužica
prošaranih jedva primetnim crnim tačkama, kao da su bile isprskane mastilom.
Ona ponovo prošapta:
– Zbilja nije pokušavala da vam se dopadne?
– Zaista nije.
Ona dodade:
– Uostalom, ja sam spokojna. Sad nećete voleti nikog više osim mene.
Svršeno je, svršeno s drugima. Suviše je kasno, jadni moj prijatelju!
On oseti onaj laki i neprijatni drhtaj koji okrzne srce zrelih ljudi kad im se
spomenu njihove godine, pa prošapta:
– Danas, sutra, kao i juče, bili ste i bićete samo vi u mom životu, Ani.
 Ona ga tada uhvati za mišicu, pa se vrati divanu i posadi ga kraj sebe. – O
čemu ste maločas razmišljali?
– Tražim ideju za sliku.
– Kakvu ideju?
– Ne znam, pošto je tek tražim.
– Šta ste radili ovih dana?
Morao je da joj ispriča sve posete koje je primio, ručkove i večenje zabave,
razgovore i ogovaranja. Uostalom, oni su se oboje interesovali za sve te
beznačajne i njima prisne stvari društvenog života. Sitna suparništva, ljubavne
veze poznate ili samo naslućene, već gotove ocene hiljadu puta ponovljene, hiljadu
puta slušane o istim ličnostima, istim događajima i istim mišljenjima, sve to
odnosilo je i utapalo njihove misli u onu mutnu a burnu reku koja se zove pariski
život. Poznavajući sve i svakoga u svim društvenim i on kao umetnik pred kim su
sva vrata bila otvorena, a ona kao lepa žena jednog konzervativnog poslanika, oni
su se bili izvežbali u onom zabavnom francuskom ćaskanju, finom, običnom,
ljubazno zlobnom, nekorisno duhovitom, prostačkim otmenom, koje daje naročitu
i vrlo žuđenu slavu onima čiji se jezik izvežbao u tom ogovaračkom torokanju.
– Kad ćete nam doći na večeru? – zapita ona odjednom.
– Kad hoćete. Kažite kog dana.
– U petak. Doći će mi vojvotkinja od Mortmena, Korbelovi i Mizadje, da
proslavimo povratak moje ćerčice koja dolazi večeras. Ali to nemojte reći nikome.
To je tajna.
– O! pa da, pristajem. Biću očaran da ponovo vidim Anetu. Nisam je video
ima već tri godine.
– Zaista! Već pune tri godine!
Odgajana isprva u Parizu, kod svojih roditelja, Aneta je postala poslednja i
strasna ljubav svoje babe, gospođe Paradne, koja je, skoro potpuno slepa, boravila
preko cele godine na imanju svoga zeta, u zamku Ronsijeru, u okrugu Bru.
Postepeno je stara žena sve više zadržavala dete kraj sebe, a kako je porodica
Gijoma provodila skoro polovinu svoga života na tom imanju, kuda su je
neprestano pozivali svakovrsni interesi, poljoprivredni i izborni, roditelji su
naposletku tek ponekad vodili u Pariz devojčicu, koja je, uostalom, više volela
slobodni i pun pokreta život na selu nego zatvorenički život u varoši.
Već tri godine ona nije došla ni jedan jedini put u Pariz, jer je grofica više
volela da je drži sasvim udaljenu od njega, da se u njoj ne bi pojavile nove želje
pre dana određenog za njen ulazak u društvo. Gospođa od Gijroa uzela joj je tamo
dve vrlo stručne učiteljiice, a ona je vrlo često posećivala svoju majku i ćerku.
Uostalom, Anetino bavljenje u zamku bilo je skoro neophodno potrebno zbog te
starice.
Nekad je Olivije Berten odlazio u Ronsijer da tamo provede šest nedelja ili
dva meseca; ali od pre tri godine reumatizam ga je odvlačio u udaljene banje, koje
bi u njemu toliko raspirile čežnju za Parizom da ga on, kad bi se vratio u njega,
više nije mogao napustiti.
Ranije je bilo odlučeno da se devojka vrati u Pariz tek u jesen, ali je njen
otac iznenada smislio da je uda, pa ju je pozvao da bi se odmah srela sa onim koga
joj je bio namenio za verenika, s markizom od Farandaila. Ta kombinacija je,
uostalom, čuvana u najvećoj tajnosti, i jedino je Olivije Bertena o tome poverljivo
obavestila gospođa od Gijroa.
On dakle zapita:
– Znači da je vaš muž čvrsto rešen da to ostvari?
– Jeste, i ja čak mislim da mu je ta namera vrlo srećna.
Zatim su razgovarali o drugim stvarima.
Ona ponovo poče da govori o slikarstvu a htede da ga privoli da naslika
jednog Hrista. On se opirao, jer je smatrao da tih slika ima već dosta u svetu; ali
ona nije popuštala, bila je uporna i nestrpljiva.
– Oh! kad bih ja umela da crtam, pokazala bih vam svoju misao; to bi bilo
nešto sasvim novo, nešto vrlo smelo. Skidaju ga s krsta i čovek koji mu je otkačio
ruke pustio je da padne čitav gornji deo tela. On pada na svetinu koja diže ruke da
ga prihvati i pridrži. Jeste li me dobro razumeli?
Da, on ju je razumeo; on je čak smatrao da je ta zamisao originalna, ali je i
dalje bio naklonjen modernizmu; a kako je njegova prijateljica bila opružena na
divanu, dok joj je jedna noga padala naniže, obuvena u lepu cipelicu i izazivajući
sliku gole puti kroz skoro providnu čarapu, on uzviknu:
– Evo, evo, to bi trebalo slikati, to je život: ženska noga na ivici haljine! U
to se može sve uneti, i istina, i žudnja, i poezija. Nema ništa ljupkije ni lepše nego
što je ženska noga; a zatim, kakva tajna: skrivena noga, izgubljena i naslućena pod
tom tkaninom!
On sede na zemlju skrštenih nogu, uhvati cipelicu i skide je; a noga, izišavši
iz svoje kožne obloge, zaigra kao neka nemirna životinjica, iznenađena što je
puštena na slobodu.
 Berten je ponavljao:
– Kako je to fino, otmeno i čulno, čulnije nego ruka. Pokažite vašu ruku,
Ani!
Ona je imala dugačke rukavice koje su joj dopirale do lakata. Da bi skinula
jednu od njih, ona je uhvati sasvim gore za ivicu i brzo je smače, izvrćući je na
naličje kao kad se sikida koža sa zmije. Njena mišica se ukaza, bela, punačka,
okrugla, obnažena tako brzo da je izazivala pomisao na potpunu i drsku nagotu.
Tada ona pruži svoju ruku, opuštenu nadole. Prstenje je blistalo na njenim
belim prstima; a ružičasti nokti, jako izduženi, ličili su na ljubavne kandže izrasle
na kraju te ljupke ženske šapice.
Olivije Berten je okretao tu ruku diveći joj se. Pokretao joj je prste kao meke
igračke od puti i govorio:
– Kakva čudnovata stvar! Kakva čudnovata stvar! Kakav krasan delić tela,
pametan i vešt, koji stvara sve što se hoće: knjige, čipke, kuće, piramide,
lokomotive, slatkiše, ili miluje, što je još ponajbolji njegov posao.
Skidao je prstenove jedan po jedan; a kad i tanana zlatna burma spade, on
prošapta osmehujući se:
– Ovo je znak zakonitosti. Poklonimo se pred njim.
– Glupost! – reče ona pomalo uvređena.
On je imao podrugljivu narav, onu francusku težnju da meša prividnu ironiju
sa najozbiljnijim osećanjima, te ju je često i nehotice rastuživao, jer nije umeo da
shvati tamane ženske razlike i da raspozna granice svetih područja, kako je on
govorio. Ona se naročito ljutila kad god bi on govorio sa izvesnim prizvukom
prijateljske ironije o njihovoj vezi, koja je trajala već tako dugo da je on tvrdio
kako je to najbolji primer ljubavi devetnaestog veka. Ona ga zapita posle kratkog
ćutanja:
– Hoćete li nas povesti na otvaranje izložbe, Anetu i mene?
– Pa razume se.
Tada ga ona poče zapitkivati o najboljim slikama skorašnjeg Salona, čije je
otvaranje trebalo da bude kroz dve nedelje.
Pa odjednom, setivši se možda nekog zaboravljenog posla koji je trebalo još
da svrši, reče:
– Hajde, dajte mi cipelu. Hoću da idem.
 On se igrao zamišiljeno lakom cipelom okrećući je sa svih strana svojim
rasejanim rukama.
On se naže i poljubi joj stopalo, koje kao da je lebdelo između haljine i tepiha
i koje sad nije više poigravalo, jer je bilo rashlađeno na vazduhu, pa joj navuče
cipelu; i gospođa od Gijroa ustade i priđe stolu na kome su ležale u neredu hartije
i otvorena pisma, stara i skorašnja, pored slikarske mastionice u kojoj je mastilo
bilo odavno sasušeno. Ona je to gledala radoznalim pogledom, dodirivala listove
hartije i podizala ih da pogleda i s druge strane.
On reče prilazeći joj:
– Poremetićete mi moj nered.
Ona mu ne odgovori, već ga zapita:
– Koji je taj gospodin što hoće da kupi vaše Kupačice?
– Neki Amerikanac koga ne poznajem.
– Jeste li prihvatili ponudu za Uličnu pevačicu?
– Jesam. Deset hiljada.
– Dobro ste učinili. Lepa je to slika, ali ne izuzetno. Zbogom, dragi!
Ona mu pruži obraz, koji on lako dodirnu jednim mirnim poljupcem; i ona
iščeze iza zavese na vratima, pošto reče poluglasno:
– Petak, osam sati. Ne volim da me ispraćate. Vi to dobro znate. Zbogom!
Kad ona ode, on ponovo zapali cigaretu, pa poče da korača polako po ateljeu.
Cela prošlost te ljubavne veze poče da se odvija pred njim. On se sećao davnašnjih
i već iščezlih pojedinosti, tražio ih, nadovezujući ih jedne ma druge, i uživao tako
sam u tom lovu na uspomene.
To je bio čas kada se on uzdigao poput zvezde na umetiničkom nebu Pariza,
u doba kada su slikari bili prigrabili samo za sebe svu naklonost javnosti i ispunili
ceo jedan kvart velelepnim vilama zarađenim pomoću nekoliko poteza kičice.
Berten je, po svom povratku iz Rima 1864. godine, ostao nekoliko godina
bez uspeha i bez slave; a zatim je odjednom, 1868. godine, izložio svoju Kleopatru
i posle nekoliko dana i kritika i javnost uzdizale su ga do neba.
Godine 1872, posle rata, kad je smrt Anrija Renoa stvorila svim njegovim
kolegama kao neko postolje slave, Bertenova slika Jokasta, smelo zamišljena,
uvrstila ga je među odvažne borce, iako su ga, zbog njegovog načina slikanja, koji
je bio mudro originalan, akademici ipak cenili. A 1873. ga je prva medalja koju je
dobio stavila u prvi red zbog njegove Jevrejke iz Altira, koju je naslikao po svom
povratku s putovanja po Africi; a jedan portret kneginje od Salia, 1874. godine,
stvorio je opšte mišljenje u otmenim krugovima da je on najbolji portretista svoga
doba. Od toga dana on je postao omiljen slikar pariske žene i svih Parižanki,
najveštiji i najduhovitiji tumač njihove ljupkosti, njihovog stasa i njihovog bića.
Posle nekoliko meseci sve ugledne žene Pariza tražile su povlasticu da ih on slika.
On se pravio važan i naplaćivao im vrlo skupo.
Međutim, kako je on bio u modi i odlazio u posete kao svaki društven čovek,
on spazi jednoga dana kod vojvotkinje od Mortmena jednu mladu ženu u dubokoj
crnini koja je izlazila dok je on ulazio, i taj susret na vratima zasenio ga je lepom
vizijom ljupkosti i ukusa.
Pošto je zapitao za njeno ime, saznao je da se zove grofica od Gijroa, da je
žena nekog normanskog seoskog plemića, poljoprivrednog stručnjaka; i narodnog
poslanika; da nosi crninu zbog smrti svoga svekra; da je duhovita vrlo omiljena i
da joj se svi dive.
Još uzbuđen tom iznenadnom pojavom koja je očarala njegovo umetničko
oko, on reče odmah:
– Ah, evo jedne čiji bih portret slikao vrlo rado.
Te reči bile su već sutradan ponovljene mladoj ženi i on primi još iste večeri
jedno plavičasto pisamce, vrlo blago namirisano, pisano pravilnim i finim
rukopisom nagnutim malo udesno, i u (kome je stajalo:

Gospodine,
Grofica od Mortmena baš sada je otišla od mene i uveravala me da biste vi
bili raspoloženi da načinite od moga jadnog lica jedno od vaših remek-dela. Ja bih
vam ga vrlo rado poverila kad bih znala pouzdano da to niste kazali tek onako i da
vi vidite u meni nešto što možete slikati i idealizovati.
Primite, gospodine, izraze moga odličnog poštovanja.
Ana od Gijroa

On joj je odgovorio pitajući kad bi mogao da je poseti i bio je jednostavno

pozvan na ručak narednog ponedeonika.
 Stan je bio na prvom spratu, na bulevaru Malzerb, u jednoj velikoj i
raskošnoj modernoj kući. Pošto je slikar prošao kroz prostran stan obložen plavom
svilom uokvirenom belim i pozlaćenim drvetom, uvedoše ga u mali ženski salon
zastrven zidnim tepisima iz prošlog stoleća, jasnobojnim i ukusnim, onim tepisima
u stilu Vatoa, sa nežnim predivima i ljupkom sadržinom, koje kao da su radili
radnici što sanjare o ljubavi.
On tek što beše seo, kad se grofica pojavi. Ona je koračala tako lako da je
on nije čuo kad je prošla kroz susednu odaju, te se iznenadi kad je ugleda. Ona mu
pruži ruku kao starom prijatelju.
– Znači, istina je – reče ona – da hoćete da slikate moj portret.
– Bio bih veoma srećan da to učinim, gospođo.
Njena uzana crna haljina činila ju je veoma vitkom i davala joj mladalačiki
ali ozbiljan izgled, kome se suprotstavljalo veselo lice ozareno plavom kosom.
Grof uđe, držeći za ruku šestogodišnju devojčicu.
Gospođa od Gijroa ga predstavi:
– Moj muž.
Bio je to čovek malog rasta, bez brkova, upalih obraza, koje je osenčavala
obrijana brada.
On je pomalo ličio na sveštenika ili glumca, sa dugom kosom zabačenom
unazad i učtivim ophođenjem, a oko usta su mu dve polukružne velike bore silazile
od obraza do podbratka, za koje bi se pomislilo da su se izdubile usled navike da
govori pred publikom.
On se zahvali slikaru kitnjastim izrazima koji su odavali govornika. Odavno
je on želeo da naruči portret svoje žene i zacelo bi izabrao gospodina Olivija
Bertena, ali se plašio da će biti odbijen jer je znao koliko su ga saletali
porudžbinama.
Ugovoriše dakle, sa mnogo obostrane učtivosti, da on već sutradan dovede
groficu u slikarev atelje. Pa ipak, on se pitao – zbog duboke crnine koju je ona
nosila – da li ne bi bilo bolje da pričekaju malo, ali slikar izjavi da želi da izrazi
svoje prvobitno uzbuđenje i upadljivu suprotnost između onako živahnog, finog i
blistavog lica pod zlatnom kosom, i stroge crnine odela.
Ona, dakle, dođe sutradan sa svojim mužem, a narednih dana sa svojom
ćerčicom, koju bi posadili za jedan sto pretrpan knjigama sa slikama.
Olivije Berten, po svome običaju, bio je vrlo uzdržljiv. Žene iz višeg društva
plašile su ga pomalo, jer ih nije dobro poznavao. Zamišljao je da su one prepredene
i glupe, licemerne i opasne, površne i nezgodne. On je imao sa ženama lakog
morala brze ljubavne uspehe zahvaljujući svojoj slavi, svojoj zanimljivoj
duhovitosti, svom lepom atletskom stasu i energičnom i tamnom licu. One su mu
bile prijatnije, i više je voleo da se s njima slobodno ophodi i slobodno izražava,
jer je bio naviknut na lak moral, šaljivo i veselo ponašanje po ateljeima i među
kulisama, koje je često posećivao. On je odlazio u društva radi slave, a ne radi
ličnog uživanja, i to je godilo njegovoj sujeti. On je tamo primao čestitanja i
porudžbine, šepurio se pred lepim damama koje su mu laskale, ali im se nikad nije
udvarao. Pošto pred njima nije pravio smele šale niti govorio paprene reči, smatrao
ih je za prepodobne, a on je važio za lepo vaspitanog čoveka. Kad god bi neka od
njih došla da je slika, on bi osetio, i pored svih njenih pokušaja da mu se dopadne,
onu rasnu razliku koja ne dopušta da se umetnici mešaju sa ličnostima iz višeg
društva, iako se međusobno druže. Iza osmeha i divljenja, koji su kod žena uvek
pomalo izveštačeni, on je uvek osećao nejasnu duhovnu uzdržljivost bića koje sebe
smatra za stvorenje višeg roda. To je kod njega izazivalo naglo buđenje ponosa,
učtivije ponašanje, skoro oholost; i pored izvesne prikrivene sujete skorojevića sa
kojim se prinčevi i princeze ophode kao sa sebi ravnim, osećao je gordost čoveka
koji ima da zahvali svojoj inteligenciji za društveni položaj koji je drugima
darovalo njihovo visoko poreklo. Za njega se govorilo sa izvesnim iznenađenjem:
»On je veoma lepo vaspitan!« To je iznenađenje koje mu je laskalo u isti mah ga
je i vređalo, jer je ono ukazivalo na granice koje postoje između njih.
Ta namerna i svečana ozbiljnost slikareva bila je pomalo neprijatna gospođi
od Gijroa, koja nije znala šta da kaže tome hladnom čoveku za koga se govorilo
da je duhovit.
Pošto bi smestila svoju ćerčicu, ona bi došla i sela na jednu fotelju pored
započete skice i trudila se, prema slikarevoj preporuci, da svome licu da izrazitost.
Oko sredine četvrte seanse, on najednom prestade da slika i zapita:
– Šta vas u životu najviše zanima?
Ona je bila zbunjena.
– Pa ja ne znam! Zašto to pitate?
– Potrebna mi je neka vedra misao u vašim očima, a ja je još nisam video.
– E, onda se potrudite da me naterate da govorim, jer ja mnogo volim da
ćaskam.
– Vi ste veseli?
– Vrlo vesela.
– Onda ćaskajmo, gospođo.
 On je rekao »Onda ćaskajmo, gospođo« vrlo ozbiljnim glasom; pa zatim,
nastavljajući da radi, dodirnuo je nekoliko tema tražeći neku dodirnu tačku za
njihove misli. Oni, najpre, izmenjaše nekoliko opaski o zajedničkim poznanicima,
pa su zatim govorili o sebi, što je uvek najprijatniji i najprivlačniji razgovor.
Kad se sutradan ponovo sastadoše, osećali su se ugodnije, te Berten, videći
da joj se dopada i da je zanima, poče da priča pojedinosti iz svoga umetničkog
života, kazujući slobodno svoje uspomene na onaj ćudljivo duhovit način koji mu
je bio svojstven.
Naviknuta na krutu duhovitost salonskih književnika, ona je bila iznenađena
tim pomalo neobuzdanim poletom kojim je pričao, slobodno, sa izvesnim
prizvukom ironije, te i ona odgovori istim tonom sa finom i smelom ljupkošću.
Za nedelju dana ona ga osvoji i očara veselošću, iskrenošću i neusiljenošću.
On beše sasvim zaboravio svoje predrasude o ženama iz viših krugova, te je bio
gotov da tvrdi kako jedino one imaju draži i poleta. Dok je slikao pred svojim
platnom, približavajući mu se i udaljavajući se sa pokretima čoveka koji se bori,
puštao je da teku njegove intimne misli kao da je već odavno poznavao tu lepu
plavokosu ženu u crnini, sazdanu od sunca i tame, koja je sedela pred njin, smejala
se slušajući ga i odgovarala mu veselo i toliko živahno da je svaki čas gubila pozu.
On bi se čas udaljio od nje, zatvarajući jedno oko, a čas bi joj se sasvim
približio da zapazi i najsitnije pojedinosti njenoga lica, najnestalnije izraze, i da
uhvati i izrazi ono što je na ženskom licu nešto više od onoga što se vidi, ono
ispoljavanje idealne lepote, onaj odsjaj nečega nepoznatog, onu unutarnju i opasnu
ljupkost svojstvenu svakoj ženi zbog koje će tu ženu ludo voleti ovaj a ne onaj
muškarac.
Jedno popodne devojčica priđe i stade pred platno sa mnogo dečje
ozbiljnosti, pa zapita:
– To je mama, zar ne?
On je uze u naručje da je poljubi, polaskan tim naivnim odavanjem priznanja
sličnosti njegovoga dela.
Drugog jednog dana, dok je izgledala veoma mirna, čuše je odjednom kako
izjavljuje tankim tužnim glasićem:
– Mama, meni je dosadno.
I slikar je bio tolili ko dirnut tim prvim jadikovanjem da je naredio da se
sutradan donese u atelje čitavo stovarište igračaka.
Mala Aneta, začuđena, zadovoljna i uvek razborita, poređa ih veoma
brižljivo, pa ih je posle uzimala jednu za drugom prema trenutnoj želji. Od tog
trenutka ona je volela slikara kao što deca mogu da vole, onom životinjskom i
umiljatom privrženošću koja ih čini tako ljupkim i privlačnim.
Gospođi od Gijroa su se počele da dopadaju te seanse. Ona je te zime bila
veoma besposlena, jer je bila u žalosti; i tako, pošto su joj društvene zabave i
svečanosti nedostajale, ona zatvori u taj atelje sve brige svoga života.
Kći jednog pariskog trgovca, veoma bogatog i gostoprimljivog, koji je
odavno umro, i jedine uvek bolesne žene, koja je zbog svoga zdravstvenog stanja
bila u postelji po čitavih šest meseci, ona je još u svojoj ranoj mladosti postala
savršena domaćica, koja je umela da dočekuje goste, da se smeši, ćaska, da
razlikuje ljude i da zna šta treba reći svakome od njih, te se odjednom snašla u
životu, jer je bila pronicljiva i gipka. Kad su joj predstavili kao verenika grofa od
Gijroa, ona je odmah videla koristi koje će joj ta udadba doneti, te ih prihvati bez
ikakvog ustezanja, kao razumna devojka koja zna vrlo dobro da se ne može imati
sve i da treba u svakoj prilici razmotriti dobre i rđave strane nečega.
Pošto je bila vrlo poznata u društvu i veoma omiljena, jer je bila lepa i
duhovita, ona je videla da joj se mnogi ljudi udvaraju, ali nikad nije izgubila mir
svoga srca, koje je bilo razumno kao i njen um.
Pa ipak, ona je želela da se dopadne, i ta njena želja bila je i smela, i oprezna,
i uvek umerena. Pohvale su joj se sviđale. Pobuđene želje su joj godile, ali samo
ako je moglo izgledati da ih ona ne zna; i kad bi cele večeri osećala kako joj u
mekom salonu svi laskaju i hvale je, ona bi posle toga spavala dobro, kao žena
koja je ispunila svoj ovozemaljski zadatak. Takav život, koji je trajao već sedam
godina ne zamarajući je, nije joj se činio jednolik, jer je ona obožavala to
neprekidno komešanje sveta, ali ipak je ponekad budio u njoj želju za način
drugim. Ljudi iz njene okoline, advokati, političari, finansijeri ili besposleni
klubaši, zanimali su je kao glumci; i ona ih nije shvatala odveć ozbiljno, mada je
cenila njihova zvanja, njihove položaje i njihove titule.
Slikar joj se dopao odmah zbog svega onog što joj se činilo novo u njemu.
Ona se mnogo zabavljala u ateljeu, smejala se od sveg srca, osećala se duhovitom
i bila mu zahvalna za prijatnost koju je osećala za vreme seanse. I on joj se sviđao
zato što je bio lep, snažan i slavan; jer nijedna žena, pa ma šta one tvrdile, nije
ravnodušna prema telesnoj lepoti i slavi. Polaskana što ju je taj stručnjak zapazio
i raspoložena da i ona njega visoko ceni, ona je pronašla u njemu čio i obrazovan
duh, osetljivost, jaku maštu, istinsku čar inteligencije i slikovitu rečitost, koja kao
da je osvetljavala ono što je izražavala.
Ubrzo se među njima pojavi velika prisnost, i stisak ruke kad je ona ulazila
kao da je svakog dana sve više mešao osećanja njihovih srca.
 Tada, bez ikakve naročite namere, bez ikakve smišljene odluke, ona oseti
kako u njoj raste prirodna želja da ga očara, i ona joj podleže. Ona nije ništa bila
predvidela, ništa smislila; samo se trudila da bude privlačna, i to je činila sa više
ljupkosti, kao što to nagonski čine žene prema muškarcu koji im se sviđa više nego
drugi; ona je unosila u čitavo svoje ophođenje s njim, u svoje poglede i osmehe
onu zavodničku privlačnost koju širi oko sebe žena u kojoj se budi potreba da bude
voljena.
Ona mu je govorila laskave reči koje su značile: »Vi mi se veoma sviđate«
– i podsticala ga da joj dugo govori da bi mu pokazala, slušajući ga pažljivo, koliko
je on budio u njoj radoznalost. On bi tada prestao da slika, seo bi pored nje, pa u
onoj duhovnoj prenadraženosti koju izaziva zanosna želja za dopadanjem, imao je
nastupe poezije, šaljivosti ili filozofije, kako kog dana.
Ona se zabavljala kad je on bio veseo, a kad je govorio o ozbiljnim stvarima
trudila se da prati njegova izlaganja, iako nije uvek u tome uspevala; a kad bi
mislila na nešto drugo, izgledalo je da ga sluša sa izrazom kao da ga je tako dobro
razumela i da toliko uživa u tim poukama da se on ushićivao gledajući je kako ga
sluša, uzbuđen što je pronašao jednu finu dušu, otvorenu i poslušnu, u koju je
misao padala kao seme.
Portret je napredovao i obećavao da će biti vrlo dobar, jer je slikar bio dospeo
do onog stanja uzrujanosti koje je potrebno da bi se otkrile sve osobine modela i
da bi ih izrazio sa iskrenim žarom, koji predstavlja nadahnuće pravih umetnika.
Nagnut prema njoj, vrebajući svaki pokret njenog lica, svaku boju njene puti,
svaku senku njene kože, sve izraze i odsjaje očiju, sve tajne njenog lika, on se bio
prožeo njom kao što se sunđer napija vodom; i prenoseći na platno onaj odsjaj
uzbudljive čari koji je njegov pogled hvatao i koji je kao voda tekao od njegove
misli ka njegovoj kičici, on se osećao ošamućen i opijen kao da se napio ženske
ljupkosti.
Ona je osećala da se on zaljubljuje u nju, zabavljala se tom igrom, tom sve
sigurnijom pobedom, pa se i sama zagrejavala za to.
Nešto novo davalo je njenom životu neku novu draž, budilo u njoj neku
tajanstvenu radost. Kad bi čula da se govori o njemu, srce bi joj zakucalo malo
brže, i tad bi osetila želju da kaže – jednu od onih želja koje nikad ne dopru do
usana: »On je zaljubljen u mene«. Ona je bila radosna kad bi neko hvalio njegov
talenat a možda još više kad su cenili njegovu lepotu. Kad je o njemu mislila
nasamo, bez dosadnih posetilaca koji bi joj smetali, zamišljala je zaista da je stekla
prijatelja koji će se uvek zadovoljiti srdačnim stiskom ruke.
 A on bi često, usred slikanja spustio naglo paletu na stolac, odlazio da uzme
u naručje malu Anetu, pa joj nežno ljubio oči i kosu gledajući u majku kao da je
hteo reći: »Ovo ja ljubim vas, a ne ovo dete«.
Uostalom, ponekad gospođa od Gijroa nije dovodila svoju ćerku, već je
dolazila sama. Tih dana nije se mnogo radilo, već se više ćaskalo.
Jedno popodne ona je zadocnila. Bilo je hladno. To je bilo krajem februara.
Olivije se bio vratio kući ranije, kao što je sad činio uvek kad je trebalo da ona
dođe, jer se uvek nadao da će ona doći pre zakazanog vremena. čekajući je,
koračao je tamo-amo i pušio, a pri tome se pitao, iznenađen što već po stoti put za
poslednjih osam dana postavlja sebi isto pitanje: »Jesam li ja zaljubljen?« On o
tome nije imao pojma, pošto još nikad nije bio istinski zaljubljen. Imao je
ljubavnih avantura vrlo vatrenih, pa čak i dosta dugih, ali ih nikada nije smatrao
za ljubav. Sada se čudio onome što je osećao u sebi.
Da li je on nju voleo? Nema sumnje da ju je jedva i želeo, pošto nije
razmišljao o mogućnosti da ona bude njegova. Dotada, čim bi mu se neka žena
dopala, žudnja bi ga odmah obuzela i nagonila ga da pruži ruke k njoj kao da hoće
da uzabere neki plod, a nikad u dnu duše nije bio duboko uzbuđen njenim
odsustvom ili prisustvom.
Žudnja za ovom ženom jedva ga je okrznula, i izgledala je prijatna i skrivena
iza drugog jednog snažnijeg osećanja, još nejasnog i tek probuđenog. Olivije je
dotada verovao da ljubav počinje sanjarijama i pesničkim ushićenjima. A sad,
naprotiv, ono što je osećao činilo mu se da potiče iz nekakvog neopisivog
uzbuđenja, mnogo više telesnog nego duhovnog. Bio je nervozan, uzdrhtao,
nemiran, kao kad neka bolest tinja u nama. Međutim, ništa bolno nije se mešalo u
tu groznicu krvi koja je uzbuđivala njegove misli putem zaraze. On je znao da je
uzrok tog nemira gospođa od Gijroa, uspomena koju mu je ona ostavila i
očekivanje njenog povratka. On nije osećao da je ustremljen prema njoj poletom
čitavog svoga bića, ali je osećao da je ona uvek prisutna u njemu, kao da se nije
rastala od njega; odlazeći, ona mu je ostavljala nešto od nje same, nešto tanano i
neizrecivo. Šta? Je li to bila ljubav? On je sad zagledao u svoje sopstveno srce da
bi video i shvatio. Smatrao je da je ona divna, ali ona nije odgovarala tipu idealne
žene koji je njegova slepa nada bila stvorila. Ko god priziva ljubav, predviđa
duhovne osobine i telesne darove one koja će ga očarati; a gospođa od Gijroa, iako
mu se beskrajno sviđala, nije mu se činila da je takva.
Ali zašto ga je ona toliko zanimala, više nego druge, drukčije i neprekidno?
Da li je on prosto upao u zamku koju je razapela njena koketerija, koju je on
odavno namirisao i naslutio, pa prevaren njenim veštim postupcima, nije li možda
bio pod uticajem one posebne moći opčinjavanja koju ženama daje volja za
dopadanjem?
On je hodao, pa sedao, pa opet nastavljao da hoda, palio cigarete i odmah ih
bacao, a svaki čas je pogledao kazaljku svoga zidnog časovnika, koja se sporim i
nepromenljivim hodom kretala ka uobičajenom času.
Već se nekoliko puta dvoumio da li da pritiskom nokta podigne ispupčeno
staklo iznad dveju zlatnih strelica koje su se okretale, pa da prstom gurne veliku
do broja kome se ona bližila tako tromo.
Činilo mu se da će to biti dovoljno pa da se vrata otvore i da se ona koju je
očekivao pojavi, prevarena i privučena tim lukavstvom. Ali se zatim poče smejati
toj detinjastoj i nerazumnoj želji.
On se naposletku zapita: »Da li bih mogao postati njen ljubavnik?« Ta
pomisao učini mu se neobična, ne mnogo razumna i preporučljiva zbog nezgoda
koje bi mogla uneti u njegov život.
Ali ta žena mu se mnogo sviđala, i on zaključi: – Zaista, ja sam u čudnom
nekom stanju.
Časovnik poče da otkucava, i zvuk određenog časa potrese njegove živce
više nego njegovu dušu. On ju je sad čekao sa onim nestrpljenjem koje usled
zadocnjenja raste iz sekunda u sekund. Ona je uvek bila tačna, pa će je dakle za
desetak minuta videti kako ulazi. Kad tih deset minuta prođoše, on se oseti uzrujan
kao pri nailasku neke tuge, a zatim ljut što mu ona tako upropašćuje vreme; i on
najzad odjednom shvati da će mnogo patiti ako ne dođe. Šta da radi? Da je čeka?
– Ne. – Izići će, tako da ona, ako slučajno stigne mnogo docnije, zatekne prazan
atelje.
Izići će, ali kad? Koliki rok da joj ostavi? Zar ne bi bolje bilo da ostane i da
joj stavi do znanja da on nije od onih koji se mogu ostaviti da čekaju? A ako ne
dođe? Onda će mu doći depeša, dopisna karta, sluga ili nosač poruka. Ako ona ne
dođe, šta da čini? To će biti izgubljen dan, jer neće moći više da radi. A onda?...
Onda će otići njenoj kući da se obavesti, jer mu je bilo potrebno da je vidi.
Zasta, osećao je potrebu da je vidi, jaku, neodložnu, nesavladivu potrebu.
Šta je to bilo? Ljubav? Ali on nije osećao ni ushićenje u mislima, ni pomamu u
čulima, ni sanjalaštvo u duši kada je uvideo da će mnogo patiti ako ona ne dođe
toga dana.
Zvonce sa ulice odjeknu na stepeništu vile i Olivije Berten se odjednom oseti
pomalo zadihan, a zatim radostan, te se okrete oko sebe bacajući cigaretu uvis.
Ona uđe. Bila je sasvim sama.
 On se odjednom jako osmeli.
– Znate li vi šta sam se ja pitao dok sam vas čekao?
– Ne, to ne znam.
– Pitao sam se da li nisam zaljubljen u vas.
– Zaljubljeni u mene? Vi gubite pamet!
Ali se pri tom osmehnu, a njen osmeh je kazivao: »To je lepo, i ja sam vrlo
zadovoljna.«
Pa nastavi:
– Eto, sad niste ozbiljni; zašto se tako šalite?
On odgovori:
– Ja sam, naprotiv, vrlo ozbiljan. Ja vam ne tvrdim da sam zaljubljen u vas,
ali se pitam da li to neću uskoro postati.
– Šta vas nagoni da tako mislite?
– Moja uzrujanost kad vi niste ovde, a radost kad dođete.
Ona sede.
– O! ne uzbuđujte se zbog takve sitnice. Dokle god budete spavali dobro i
imali dobar apetit, neće biti opasnosti.
On se poče smejati.
– A ako izgubim san i apetit?
– Obavestite me.
– A onda?
– Onda ću vas ostaviti da se na miru lečite.
– Hvala lepo!
I o toj ljubavi oni su to popodne razgovarali u šaljivom tonu. To se ponovilo
i narednih dana. Primajući to kao nevažnu duhovitu šalu, ona ga je ulazeći pitala
veselo:
– Kako je vaša ljubav danas?
I on joj je kazivao, ozbiljnim i lakim tonom, kako se razvija ta bolest, i sve
ono unutrašnje, neprekidno i duboko delovanje ljubavi koja se rađa i raste. On je
sebe podrobno analizirao pred njom, sat po sat, počev od sinoćnjeg rastanka,
šaljivo kao profesor kad drži predavanje; a ona ga je slušala radoznalo, pomalo
uzbuđena i uznemirena tom pričom koja je ličila na neku pripovetku iz knjige u
kojoj bi ona bila glavna junakinja. Kad bi on nabrojao, otmeno i neusiljeno, sve
brige koje su ga saletale, njen glas bi ponekad zadrhtao izražavajući jednom rečju
ili samo naglaskom bol njenog srca.
I ona ga je zapitkivala, uzdrhtala od radoznalosti, očiju uprtih u njega, željna
da sluša o tim stvarima pomalo opasnim da se čuju, ali tako prijatnim dok se
slušaju.
Ponekad, kad bi prišao k njoj da joj popravi stav, uhvatio bi je za ruku i
pokušao da je poljubi. No ona bi hitrim pokretom otrgla svoje prste sa njegovih
usana, pa bi rekla, mršteći se malo:
– Hajde, radite.
On bi nastavio da radi, ali ne bi prošlo ni pet minuta, a ona bi mu postavila
neko pitanje da bi ga vešto vratila na jedini predmet koji ih je zanimao.
Ona je sad osećala kako joj se u srcu javlja strahovanje. Ona je htela da bude
voljena, ali ne suviše. Iako je bila sigurna da neće biti zavedena, ipak se plašila da
mu dopusti da ode suviše daleko, pa da ga zatim upropasti, jer bi bila primorana
da ga dovede do očajanja, pošto bi pre toga izgledalo da ga ohrabruje. Ali, ako bi
trebalo da se odrekne tog nežnog i vragolastog prijateljstva, tog ćaskanja koje je
teklo valjajući čestice ljubavi kao potok čiji je pesak pun zlata, ona bi osetila veliku
tugu, tugu ravnu očajanju.
Kad je izlazila iz svoga doma da ode u slikarev atelje, nekakva živa i topla
radost bi je svu obuzela i činila je lakom i veselom. Kad je stavljala ruku na zvonce
Olivijeve vile, srce joj je lupalo od nestrpljenja, a tepih na stepenicama je bio
najmekši od svih koje je njena noga gazila.
Međutim Berten je postajao natmuren, pomalo nervozan i često razdražljiv.
Javljalo mu se nestrpljenje, koje je on odmah gušio, ali se to ponavljalo dosta često.
Jednoga dana, tek što je ušla, on sede pored nje umesto da počne da slika, pa
joj reče:
– Gospođo, nije mogućno da vi sad ne znate da ovo nije šala, i da vas ja ludo
volim.
Uzrujana tim početkom i videći da nailazi kriza koje se bojala, pokušala je
da ga zaustavi, ali je on nije više slušao. Uzbuđenje se prelivalo iz njegovog srca,
i ona ga je morala slušati, bleda, uzdrhtala, puna strepnje. On je govorio dugo ne
pitajući je ništa, nežno, tužno, smireno ucveljen; i ona mu je dopuštala da je uhvati
za ruke i da ih drži u svojima. Bio je klekao, a ona na to nije ni obratila pažnju, i
gledajući je kao u bunilu, preklinjao je da mu ne zadaje bol. Kakav bol? Ona to
nije razumela i nije ni pokušavala da razume, ukočena od svirepe tuge što ga vidi
kako pati, i ta tuga bila je skoro sreća. Odjednom ona vide suze u njegovim očima,
i to je toliko uzbudi, da reče: »Oh!« – gotova da ga poljubi kao što se ljube deca
kad plaču. On je ponavljao veoma blagim glasom: »Eto, eto, patim užasno«, i tada
odjednom, i sama obuzeta tim bolom gledajući suze, ona zajeca, dok su joj živci
mahnitali, a ruke drhtale spremne da se rašire.
Kad je odjednom osetila da ju je on zagrlio i da je ljubi strasno u usta, htela
je da viče, da se otima, da ga odgurne, ali odmah uvide da je izgubljena, da je
pristajala odupirući se, predavala se braneći se, i stezala ga vičući: »Ne, ne, ja
neću«.
Posle toga ona je bila kao ošamućena, sa rukama na licu, pa zatim naglo
ustade, podiže svoj šešir koji je bio pao na tepih, stavi ga na glavu i pobeže, iako
ju je Olivije preklinjao zadržavajući je za haljinu.
Čim se nađe na ulici, ona zažele da sedne na ivicu trotoara, toliko se osećala
skrhana i nemoćna u nogama. Naiđe jedan fijaker, i ona ga pozva, pa reče kočijašu:
»Idite polako i vozajte me kud hoćete«. Zatim se sruči u kola, zatvori vrata i zguri
se u dnu sedišta, osećajući se sama iza dignutih okana, sama da razmišlja.
Nekoliko puta u glavi joj je bila samo lupa točkova i truckanje kola.
Posmatrala je kuće, pešake, druge ljude u fijakerima, omnibuse, praznim očima
koje nisu ništa videle; nije mislila ni na šta, kao da je sebi dala vremena i odobrila
jedan predah pre nego što se bude usudila da razmišlja o onome što se dogodilo.
Zatim, kako je bila hitra i nimalo pritvorna, ona reče sebi: »Eto, ja sam
izgubljena žena«. I još nekoliko minuta ostade uzrujana, ubeđena da ju je zadesila
nepopraviva nesreća, užasnuta kao čovek koji je pao s krova i koji se još ne
pokreće, jer naslućuje da su mu noge slomljene, a neće da se u to uveri.
Ali umesto da se izbezumi od bola koji je očekivala i čijeg se dodira plašila,
njeno srce je posle te katastrofe ostalo mirno i spokojno; ono je kucalo polako,
blago, posle tog pada od koga je njena duša ostala potištena, a ono kao da nije
učestvovalo u prestravljenosti njenoga uma.
Ona ponovi glasno, kao da je htela da to čuje i da se ubedi: »Eto, ja sam
izgubljena žena«. Nikakav odjek patnje ne odgovori u njenoj puti na tu optužbu
njene savesti.
Ona pusti da je neko vreme uljuljkuje njihanje fijakera, odlažući za malo
kasnije razmatranje tog užasnog stanja. Ne, ona nije patila. Ona se plašila da misli,
i to je sve, plašila se da shvati, da razume i da razmišlja o tome; ali joj se, naprotiv,
činilo da u mračnom nedokučivom biću što ga u nama stvara neprekidna borba
između naših naklonosti i naše volje, oseća nekakav neverovatan mir.
 Posle otprilike pola sata toga čudnog odmaranja, shvativši najzad da
prizvano očajanje neće doći, ona strese sa sebe tu ukočenost i prošapta: »To je
čudnovato, ja skoro ne osećam nikakvu tugu«.
Tada poče da prekoreva sebe. Nekakav gnev se budio u njoj, gnev na njenu
zaslepljenost i njenu slabost. Kako da ona to nije predvidela? Kako nije shvatila
da će čas te borbe morati da nastupi, da joj se taj čovek dovoljno sviđao da bi je
učinio kukavicom, i da čak i u najčistijim srcima dune ponekad kao neki vihor koji
odnese i volju?
Ali pošto je sebe strogo ukorila i prezrela, ona se zapita užasnuto šta će dalje
biti.
Njena prva namera bila je da raskine sa slikarem i da ga nikad više ne vidi.
No tek što je donela tu odluku, a hiljadu razloga javiše se odmah protiv nje.
Kako bi objasnila tu zavadu? Šta da kaže svome mužu? Zar o naslućenoj
istini svet ne bi isprva šaputao, pa je zatim razglasio svuda?
Zar nije bilo bolje, da bi se sačuvao ugled, igrati prema Olivijeu Bertenu
licemernu komediju ravnodušnosti i zaborava, i pokazati mu da je ona izbrisala taj
trenutak iz svoga pamćenja i svoga života?
Ali, da li će ona to moći? Da li će imati drskosti da se pretvara kako se ničega
ne seća, da ga gleda sa gnušavim iznenađenjem dok mu govori: »Šta hoćete vi od
mene?« – i to čoveka s kojim je podelila brzo i surovo uzbuđenje?
Razmišljala je dugo, pa se ipak odluči na to, pošto joj se nijedno drugo
rešenje nije činilo mogućno.
Otići će hrabro sutra k njemu i daće mu odmah na znanje šta hoće, šta
zahteva od njega. Trebalo je da nikada nijedna reč, nijedna aluzija, nijedan pogled
ne mogne da je podseti na tu sramotu.
Pošto bude patio, jer će i on patiti, on će se zacelo odlučiti kao pošten i lepo
vaspitan čovek i ostaće i ubuduće ono što je bio i dotada.
Čim donese ovu odluku, dade kočijašu svoju adresu i vrati se kući, duboko
klonula, željna da legne, da ne vidi nikoga, da spava, da zaboravi. Zaključavši se
u svoju sobu, ostala je sve do večere ispružena na divanu, ukočena i nije htela više
da se u duši bavi tom mišlju punom opasnosti.
Sišla je u određeni čas, začuđena što je tako mirna i što očekuje svoga muža
sa uobičajenim izrazom lica. On se pojavi noseći u naručju njihovu ćerčicu; ona
se rukova s njim i poljubi dete, a nikakva strepnja je nije uzrujavala.
 Gospodin od Gijroa je zapita šta je radila. Ona odgovori ravnodušno da je
pozirala kao i drugih dana.
– A portret, je li lep? – reče on.
– Napreduje vrlo dobro.
Sad on poče da govori o svojim poslovima, o kojima je voleo da priča dok
jede, o skupštinskoj sednici i o diskusiji o nacrtu zakona o falsifikovanju hrane.
To ćeretanje, koje je ona obično lako podnosila, naljuti je i natera da
pažljivije posmatra tog prostaka i frazera koji se interesovao za takve stvari; ali se
ona osmehivala slušajući ga i odgovarala ljubazno, pa čak i ljupkije nego obično,
predusretljivije prema tim banalnostima. Dok ga je posmatrala, mislila je: »Ja sam
ga prevarila. To je moj muž, a ja sam ga prevarila. Nije li to čudno? Ništa ne može
više to da spreči, ništa ne može to da izbriše! Ja sam zažmurila. Pristala sam za
nekoliko sekunada, samo za nekoliko sekunada, na poljubac jednog čoveka, i sad
više nisam poštena žena. Nekoliko sekunada moga života, nekoliko sekunada koje
se ne mogu više izbrisati, doneli su mi to nepopravljivo delo, tako ozbiljno, tako
kratkotrajno, taj zločin najsramniji za jednu ženu... a ja ne osećam nikakvo
očajanje. Da mi je neko juče to rekao, ja ne bih poverovala. Da mi je neko tvrdio
da će se to dogoditi, a ja bih odmah pomislila na užasnu grižu savesti koja bi
trebalo da me danas muči. A ja je skoro i ne osećam«.
Gospodin od Gijroa iziđe posle večere u varoš, kao što je činio skoro
svakodnevno.
Ona tada uze u krilo svoju ćerčicu i plakala je ljubeći je; lila je iskrene suze,
suze savesti, ne suze srca.
Ali nije mogla da spava.
U mraku njene sobe nju su još više mučile opasnosti koje je moglo da joj
stvori slikarevo držanje; i ona se uplaši sutrašnjeg susreta s njim i onoga što treba
da mu kaže gledajući ga u oči.
Ustala je rano, ali je ostala na divanu celo dopodne, pokušavajući da predvidi
ono čega je imala da se boji, ono što će imati da odgovori, i kako da bude spremna
na sva iznenađenja.
Pošla je od kuće rano da bi mogla još da razmišlja hodajući.
On je nije očekivao i pitao se od prošle večeri kako treba da se ponaša prema
njoj.
Posle njenog odlaska, posle onog bekstva kome se nije smeo suprotstaviti,
ostao je sam i osluškivao i dalje, mada je ona bila već daleko, bat njenih koraka,
šum njene haljine i lupu vrata koja su se zatvarala gurnuta jednom izbezumljenom
rukom.
Stojao je i dalje, ispunjen nekom žarkom radošću, dubokom, plahovitom.
On ju je uzeo, i to nju! To se dogodilo među njima! Je li to mogućno? Najpre je
bio iznenađen tim uspehom, a posle je uživao u njemu, i da bi se bolje naslađivao,
seo je, skoro legao na divan na kome ju je savladao.
Ostao je tu dugo, misleći neprestano na to da je ona sad njegova ljubaznica
i da se između njih, između te žene koju je on toliko želeo i njega, stvorila jedna
tajanstvena veza koja potajno spaja dva bića međusobno. U čitavom svom još
uzdrhtalom telu čuvao je on snažnu uspomenu na onaj kratki trenutak kada su se
njihove usne spojile, kad su se njihova tela sjedinila i izmešala da zajedno osete
veliki drhtaj života.
Te večeri nije izišao iz kuće da bi se naslađivao tom mišlju; legao je rano
dršćući od sreće.
Čim se sutradan probudio, on se zapita: »Šta treba da činim?« Nekoj kokoti,
nekoj glumici poslao bi cveće ili čak i neki nakit; ali je sad bio u mučnoj nedoumici
pred tim novim stanjem.
Nesumnjivo, trebalo je da joj piše... Ali šta? Škrabao je, precrtavao, cepao,
započinjao iznova dvadeset pisama, koja su mu sva izgledala uvredljiva, odvratna,
smešna.
Hteo je da izrazi nežnim i zanosnim rečima zahvalnost svoje duše, polete
svoje lude ljubavi, svoje ponude beskrajne odanosti; ali, da bi iskazao ta strasna
osećanja sva u prelivima, on je uspevao da pronađe samo već poznate izraze i
otrcane reči, grube i detinjaste.
On se, dakle, odreče pisanja i reši da ode da je poseti čim prođe čas seanse,
jer je verovao da neće doći.
Tada se on zatvori u atelje i stade da se ushićuje pred njenom slikom, a usne
mu je golicala želja da dodirne njima sliku, gde je nešto od nje bilo ostalo; i
svakoga trenutka je pogledao kroz prozor na ulicu.
Svaka haljina koja bi se pojavila u daljini učinila bi da mu srce jače zakuca.
Već toliko puta mu se učinilo da ju raspoznaje, a kad bi žena koju je ugledao
prošla; on bi seo za trenutak, potišten kao posle nekog razočaranja.
Odjednom on je vide, posumnja, uze durbin, prepoznade je, pa sav uzrujan
nekim silnim uzbuđenjem, sede da je sačeka.
 Kad ona uđe, on pade na kolena i htede da je uhvati za ruke, ali ih ona povuče
naglo, i kako je on i dalje bio kraj njenih nogu sav obuzet strepnjom i očiju dignutih
ka njoj, ona mu reče dostojanstveno:
– Šta vi to činite, gospodine? Ja ne razumem takvo ponašanje.
On promuca:
– Oh! gospođo, preklinjem vas!
Ona ga grubo prekide:
– Ustanite; vi ste smešni.
On se diže, unezveren, pa prošapta:
– Šta vam je? Nemojte tako postupati sa mnom; ja vas volim!...
Tada mu ona u nekoliko brzih i odsečnih reči, saopšti svoju volju i raščisti
situaciju.
– Ja ne razumem šta vi hoćete da kažete! Nemojte mi nikada govoriti o vašoj
ljubavi, inače ću napustiti ovaj atelje da se više nikad u njega ne vratim. Ako samo
jedanput zaboravite ovaj uslov za moje prisustvo ovde, nećete me više videti.
On ju je gledao izbezumljen tom osornošću kojoj se nije nadao; zatim
razumede i promrmlja:
– Povinovaću se, gospođo.
Ona odgovori:
– Vrlo dobro; to sam i očekivala od vas. A sad radite, jer je trebalo već da
završite taj portret.
On uze paletu i poče da slika; ali mu je ruka drhtala, a njegove zamagljene
oči gledale su ali nisu videle; bilo mu je došlo da plače, toliko mu je srce bilo
ojađeno.
On pokuša da joj govori, no ona jedva da je odgovarala. Kad je pokušao da
pohvali boju njenog lica, ona ga prekide tako odsečno da u njemu planu onaj
ljubavnički bes koji ljubav pretvara u mržnju. Bio je to veliki nervni potres i u
njegovoj duši i u njegovom telu, i odjednom, bez ikakvog prelaza, on oseti prezir
prema njoj. Da, da, takve su žene! Ona je bila ista kao i ostale! Zašto da ne? Bila
je neiskrena, prevrtljiva i slaba kao sve druge. Ona ga je privukla i zavela
lukavstvima javne ženske, trudeći se da ga zaludi ne dajući mu ništa posle toga,
izazivajući ga da bi ga posle odbila, i služeći se prema njemu svim smicalicama
podlih koketa, koje izgledaju uvek spremne da se svuku, sve dok čovek, koga one
izjednačuju sa uličnim psima, ne počne da dašće od žudnje.
 Ali najzad, utoliko gore za nju: on ju je imao, on ju je uzeo. Ona je mogla
da obriše svoje telo sunđerom i da mu odgovara drsko, ali ona neće ništa izbrisati,
a on će nju zaboraviti. Zaista, učinio bi veliku glupost uzimajući sebi na vrat takvu
ljubaznicu koja bi pojela njegov umetnički život ćudljivim zubima lepe žene.
Imao je želju da zviždi, kao što je činio pred svojim modelima; ali kako je
osećao da njegova nervoza raste sve više, a bojao se da ne učini neku glupost, on
skrati seansu pod izgovorom da ima neki sastanak. Kad su se pri rastanku
pozdravili, oni su zacelo verovali da su dalje jedno od drugog nego onoga dana
kada su se susreli kod vojvotkinje od Mortmena.
Čim ona ode, on uze šešir i mantil i iziđe. Hladno sunce je sa plavog neba,
zastrtog maglom, bacalo na varoš bledu svetlost, pomalo veštačku i tužnu.
Pošto je neko vreme išao brzim i ljutitim korakom gurajući prolaznike da ne
bi skretao sa prave linije, njegov veliki gnev prema njoj pretvori se postepeno u
očajanje i kajanje. Pošto je ponovio u sebi sve što joj je zamerao, seti se – videći
kako prolaze druge žene – koliko je ona lepa i primamljiva. Kao i toliki drugi koji
to neće da priznaju, on je uvek očekivao onaj nemogući susret, onu retku ljubav,
jedinstvenu, poetičnu i strasnu o kojoj sanjamo u svom srcu. Nije li on skoro i
našao to? Nije li ona bila ta koja bi mu dala tu skoro nemoguću sreću? Pa zašto se
onda ništa ne ostvaruje? Zašto ne možemo da uhvatimo ništa od onoga za čim
jurimo, ili pak dohvatimo tek po koji delić, te nam zbog toga izgleda još bolniji taj
lov na razočarenja?
On se sad više nije ljutio na mladu ženu, nego na sam život. Sad, pošto je
razmislio, zašto bi se ljutio na nju? Najzad, šta je on mogao njoj da zameri? Zar to
što je bila ljubazna, dobra i mila prema njemu – a međutim je ona njemu mogla da
zameri što se ponašao kao nasilnik!
Vratio se kući veoma tužan. Želeo je da moli za oproštaj, da se žrtvuje za
nju, da je natera da zaboravi; i on poče da traži šta bi mogao da pokuša te da ona
shvati koliko bi se on, odsada pa do smrti, pokoravao svakom njenom zahtevu.
Međutim, ona dođe sutradan zajedno sa svojom ćerkom, a na licu joj je bio
tako sumoran osmeh i tako neveseo izraz, da se slikaru učini da u njenim jadnim
plavim očima, dotada tako veselim, vidi svu patnju, svu grižu savesti i sve jade
toga ženskog srca. Obuze ga duboko sažaljenje, i da bi ona zaboravila, on joj je
ukazivao uz najnežniju pažnju, najotmeniju ljubaznost. Ona mu je uzvraćala
blago, dobrodušno, ali umorno i klonulo, kao žena koja pati.
A on ju je gledao, ponovo obuzet strasnom željom da je voli i da bude voljen,
i pitao se kako to da ona nije više ljuta, i kako je mogla sa onom uspomenom koja
postoji među njima, da dođe opet da ga sluša i da mu odgovara.
 Pošto je ona pristala da ga viđa i dalje, da sluša njegov glas i da pred njim
trpi tu jednu jedinu misao koja je neće više napuštati, to je značilo da joj ta misao
nije postala nepodnošljiva. Kad žena mrzi čoveka koji ju je uzeo nasilno, ona više
ne može da bude s njim a da se ta mržnja ne ispolji. Ali ona ne može ni da ostane
ravnodušna prema tome čoveku. Ona mora ili da ga prezire, ili da mu oprosti. A
kad ona oprosti, onda nije daleko od toga i da voli.
Dok je polako slikao, razmišljao je navodeći određene, jasne i sigurne
dokaze; osećao se svestan, jak i gospodar događaja.
Trebalo je samo da bude oprezan, da bude strpljiv i da bude odan, pa će je
jednog dana opet zadobiti.
On je umeo da čeka. Da bi je uspokojio i ponovo osvojio, sad je i on umeo
da se služi lukavstvima, vešto prikrivenim nežnostima ili vidljivim kajanjem,
neodlučnim uslužnostima i ravnodušnim držanjem. Pošto je bio uveren u buduću
sreću, nije bilo važno da li će ona doći malo ranije ili malo kasnije. čak je osećao
nekakvo čudno prefinjeno zadovoljstvo da se ne žuri, da je vreba i da sebi kaže:
»Ona se boji!« – kad je video da uvek dolazi sa svojim detetom.
Osećao je da se među njima polako ostvaruje zbliženje i da se u grofičinim
pogledima pojavljuje nešto neobično, usiljeno, bolno i blago, onaj vapaj jedne
duše koja se bori, jedne volje koja malaksava i koja kao da kaže: »Pa primoraj me
već jednom!«
Posle nekog vremena ona dođe sama, uspokojena njegovom uzdržljivošću.
On se tada ponašao kao prijatelj, kao drug, govorio joj je o svom životu, o svojim
planovima, o svojoj umetnosti, kao što bi govorio bratu.
Očarana tom ispovešću, ona radosno prihvati ulogu savetnice, polaskana što
je on izdvaja od drugih žena i uverena da će njegov talenat zadobiti veću finoću u
toj intelektualnoj prisnosti. Ali, pitajući je često za savet i ukazujući joj veliko
poštovanje, on ju je prirodno od savetnice pretvorio u uzvišeno biće koje
nadahnjuje. Činilo joj se divno što tako proširuje svoj uticaj na tog velikog čoveka,
i ona skoro pristade da je on voli kao umetnik, pošto je ona nadahnjivala njegova
dela.
Jedne večeri, posle dugog razgovora o ljubaznicama slavnih slikara, ona
pusti da je on zagrli. Ostala je u njegovom naručju ne pokušavajući da pobegne, i
uzvratila mu poljupce.
Otada nije više imala grižu savesti, već nejasno osećanje moralnog pada; a
da bi odgovorila na prekore svoga razuma, poverovala je da joj je tako bilo suđeno.
Vuklo ju je k njemu njeno srce koje je bilo devičansko i njena duša koja je bila
prazna, dok je njena put bila osvojena laganom snagom milovanja, te mu se ona
predade kao što se predaju žene koje vole prvi put.
On je preživljavao krizu silne, čulne i poetične ljubavi. činilo mu se ponekad
da je poleteo jednoga dana ispruženih ruku i da je uspeo da obuhvati u svoje
naručje onaj krilati i velelepni san što vazda lebdi nad našim nadama.
Bio je završio grofičin portret, nesumnjivo najbolji koji je dotada naslikao,
jer je umeo da vidi i prenese na platno nešto neizrecivo što skoro nikada slikar ne
uspe da otkrije, onaj odsjaj, onu tajnu, onaj lik duše koji lebdi nedosežan na licima.
Zatim protekoše meseci, pa godine, koje jedva da su malo olabavile vezu što
je spajala groficu od Gijroa i slikara Olivijea Bertena. Nije to više bilo njihovo
ushićenje iz prvih godina, već smirena i duboka privrženost, kao neko ljubavno
prijateljstvo koje mu je prešlo u naviku.
Kod nje je, naprotiv, neprestano rasla strasna odanost, uporna odanost
izvesnih žena koje se predaju nekom čoveku potpuno i zauvek. Poštene i ispravne
u preljubi kao što su mogle da budu i u braku, one se posvećuju jednoj jedinoj
ljubavi od koje ih ništa ne bi moglo odvratiti. One ne samo da vole nego i hoće da
vole i, gledajući samo u njega, one toliko ispune svoje srce mišlju o njemu da ništa
drugo ne može više da uđe u njega. One su odlučno vezale svoj život, kao što sebi
veže ruke pre nego što će skočiti u vodu sa nekog mosta čovek koji ume da pliva,
a hoće da umre.
Ali od trenutka kada se grofica tako potpuno predala, ona oseti kako je
obuzima strah da li će joj Olivije Berten ostati veran. Njega je zadržavala samo
njegova muška volja, njegov prohtev i prolazna ljubav prema toj ženi koju je sreo
jednoga dana kao što je tolike od njih već ranije bio sreo! Osećala je da je on
veoma nezavisan i lako podložan iskušenjima, jer je živeo bez obaveza, bez stalnih
navika i bez mnogo obzira, kao svi ljudi! A bio je lep, slavan, svuda tražen, i imao
je na domaku svojih želja, koje su se brzo budile, sve ugledne žene, čija je
stidljivost tako neotporna, i sve kokote i pozorišne žene, koje rado obasplju svojom
milošću ljude kao što je on. Neka od njih mogla bi jedne noći, posle večere poći s
njim i dopasti mu se, prisvojiti ga i zadržati za sebe.
Ona je, dakle, živela u večitom strahu da ga ne izgubi i vrebala je njegovo
držanje, njegovo ponašanje, uzbuđivala se zbog jedne jedine reči, strepela čim bi
se on divio nekoj drugoj ženi, hvalio čar nekog lica ili ljupkost nekog stasa. Sve
ono što nije znala o njegovom životu izazivalo je u njoj bojazan; a sve što je o
njemu znala, užasavalo ju je. Pri svakom njihovom susretu ona ga je vešto
ispitivala, a da on to nije ni primećivao, kako bi ga navela da kaže šta misli o
ljudima s kojima se sastajao, o kućama u kojima je večerao, o najpovršnijim
utiscima njegovog duha. čim bi joj se učinilo da je naslutila nečiji uticaj, suzbijala
bi ga veoma lukavo i svim mogućim sredstvima.
O! ona je često predosećala te kratke veze, bez dubokih korena, koje traju
povremeno po jednu ili dve nedelje u životu svakog uglednog umetnika.
Ona je tako reći naslućivala opasnost čak i pre nego što bi je o buđenju neke
nove Olivijeve želje obavestio onaj razdragani izraz očiju i lica čoveka koga draži
neka ljubavna maštarija.
Tada bi ona počela da pati; dok bi spavala u snu bi je mučila sumnja. Da bi
ga uhvatila na delu, upadala je u njegov stan iznenada, postavljala bi pitanja koja
su izgledala naivna, opipavala mu srce i osluškivala misao, kao što se pipa i
osluškuje da bi se pronašla bolest skrivena u nekom biću.
I čim bi ostala sama. plakala bi, uverena da će joj neko ovoga puta oteti,
ukrasti tu ljubav do koje joj je bilo toliko stalo zato što je u nju bila uložila, pored
svekolike svoje volje i snage ljubavi, i sve svoje nade i sve svoje snove.
Zato je ona, kad bi osetila da joj se on vraća posle tih kratkih udaljavanja,
osećala neku nemu i duboku radost što ga ponovo uzima, što ga opet ima kao nešto
izgubljeno pa ponovo nađeno, i ta radost ju je ponekad, kad je prolazila pored neke
crkve, gonila da uđe u nju da bi se zahvalila bogu.
Želja da mu se uvek dopada više nego ikoja druga i da ga sačuva za sebe
boreći se protiv svih drugih žena, pretvorila je ceo njen život u neprekidnu borbu
za dopadanjem. Borila se za njega i pred njim, neprestano, ljupkošću, lepotom,
otmenošću. Htela je da svuda gde on bude čuo da se govori o njoj, svi hvale njenu
draž njen ukus, njenu duhovitost i njen način odevanja. Htela je da se dopada
drugima radi njega i da ih očarava samo zato da bi on bio ponosan i ljubomoran
na nju. I kad god bi osetila da je ljubomoran, pošto bi ga malo namučila, udesila
bi da on doživi veliki uspeh koji je oživljavao njegovu ljubav podstičući njegovu
sujetu.
Zatim, uviđajući da muškarac može uvek sresti gde bilo neku ženu čija će
telesna privlačnost biti moćnija zato što je nova, ona se lati drugih sredstava: poče
da mu laska i da ga mazi.
Neprimetno i neprekidno ona ga je obasipala pohvalama; uljuljkivala ga
divljenjem i hvalila neprestano, da bi mu na svakom drugom mestu prijateljstvo,
pa čak i nežnost, izgledali pomalo hladni i nepotpuni; a ako bi ga druge žene
volele, da najzad uvidi da ga nijedna ne razume kao ona.
Ona je od svoje kuće, od svoja dva salona u koja je on tako često ulazio,
načinila mesto koje je privlačilo njegov umetnički ponos isto koliko i njegovo srce,
mesto u Parizu gde je najradije dolazio, jer su tamo sve njegove žudnje bile
istovremeno zadovoljene.
Ne samo da je naučila da naslućuje sve njegove prohteve da bi mu,
zadovoljavajući ih u svome domu, stvorila utisak prijatnosti koji ništa ne bi moglo
zameniti, nego je umela da izazove u njemu i nove želje, svakovrsne i probiračke,
materijalne ili osećajne, kao i naviku da se neko neprestano brine o njemu, da ga
voli, obožava, da mu laska. Trudila se da ga očara otmenim odevanjem, mirisima,
pohvalama i ukusnim jelima.
Ali pošto je njegovu dušu i telo sebičnog i slavljenog neženje obasula
mnogim sitnim tiranskim znacima pažnje i staranja, i pošto je stekla ubeđenje da
se nijedna druga ljubaznica ne bi tako stalno i istrajno trudila da ga priveže za sebe
svakojakim sitnim uživanjima, ona se odjednom uplaši kad vide kako mu je postao
odvratan njegov sopstveni stan i kako se neprestano žali da živi sam i da može
dolaziti k njoj samo poštujući sve društvene propise, – te je počeo u klubu da traži
na sve moguće načine kako da ublaži svoju usamljenost, – ona se uplaši da mu ne
padne ma um da se oženi.
Izvesnih dana toliko su je mučile sve te brige da je priželjkivala starost samo
da bi se otarasila te strepnje i odmorila se u smirenom i tihom osećanju nežnog
prijateljstva.
Međutim, godine su protekle a nisu ih rastavile. Lanac kojim ga je ona vezala
bio je čvrst, i ona mu je obnavljala karike ukoliko bi se izlizale. Ali, stalno u brizi,
ona je bdela nad slikarevim srcem kao što se bdije nad detetom koje prelazi ulicu
zakrčenu kolima, i svakog dana se sve više bojala nepoznatog događaja, koji
čoveku uvek visi nad glavom.
Grof, bez sumnjičenja i bez ljubomore, smatrao je da je sasvim prirodno to
prisno prijateljstvo između njegove žene i jednog čuvenog umetnika koga su svuda
primali sa velikim uvažavanjem. Usled čestog viđanja, ta dva čoveka su se navikla
jedan na drugoga i naposletku postali veliki prijatelji.
 II
Kad u petak uveče Berten uđe u dom svoje prijateljice, gde je trebalo da
prisustvuje večeri kojom će se proslaviti povratak Antoanete od Gijroa, on zateče
u malom salonu Luja XIV samo gospodina od Mizadjea, koji tek što beše stigao.
Bio je to duhovit čovek koji je mogao postati i značajan i koji je večito žalio
što to nije postao.
Kao nekadašnji kustos muzeja za vreme Carstva, uspeo je da bude postavljen
za inspektora umetnosti pod Republikom, što mu nije smetalo da bude pre svega
prijatelj prinčeva, svih prinčeva, princeza i vojvotkinja evropske aristokratije i
veliki zaštitnik svih umetnika. Obdaren živahnom inteligencijom, sposoban da sve
nasluti, veoma vešt govornik – što mu je omogućavalo da zanimljivo priča
najobičnije stvari, gipka duha – što mu je omogućavalo da se lagodno oseća u
svakojakim sredinama, i sa tananim osećanjem diplomate kojim je mogao da oceni
čoveka na prvi pogled, on je prenosio iz salona u salon, danima i noćima, svoju
oštroumnu aktivnost nekorisnu i brbljivu.
Sposoban za sve, kako je izgledalo, on je o svemu govorio zanimljivo, sa
prividnim razumevanjem i prosvetiteljskom jasnoćom, zbog čega su ga mnogo
cenile žene iz viših krugova, kojima je on koristio kao neki putujući bazar učenosti.
I zaista, on je znao mnogo, iako je čitao samo najneophodnije knjige; ali je bio u
najboljim odnosima sa pet akademija, sa svim naučnicima, svim piscima, svim
specijalistima u pojedinim naukama i on ih je slušao razborito. On je umeo brzo
da zaboravi objašnjenja odveć stručna ili nekorisna za njegovo pripovedanje, a da
vrlo dobro zapamti ostala, te da tako svom napabirčenom znanju da lak, jasan i
dobroćudan izraz, zbog čega je ono postajalo lako razumljivo kao neka naučena
bajka. On je davao utisak nekog slagališta pojmova, jedne od onih velikih trgovina
gde nećete nikad naći retke predmete, ali gde su svi ostali u izobilju, jeftini,
svakovrsni, svakojakog porekla, počev od kujinskog posuđa do prostih fizičkih
instrumenata za zabavu ili domaću hirurgiju.
Slikari, sa kojima je zbog svoje službe bio u stalnom dodiru, podsmevali su
mu se i bojali ga se. Uostalom, on im je činio usluge, pomagao im da prodaju svoje
slike, dovodio ih u vezu sa otmenim svetom, rado ih predstavljao drugima, štitio,
krčio im put ka slavi, i izgledalo je da se posvetio nekom tajanstvenom zadatku da
zbližuje ugledne ličnosti sa umetnicima, ponosio se što poznaje dobro ove i što
ulazi kao blizak prijatelj u dom onih; što ruča sa princom od Velsa kad se ovaj uz
put zadrži u Parizu, i što iste večeri večera sa Polom Adelmansom, Olivijem
Bertenom i Amorijem Maldantom.
 Berten ga je dosta voleo, jer je smatrao da je zanimljiv, pa je govorio za
njega: »To je Sveznanje od Žil Verna, povezano u magareću kožu!«
Oni se rukovaše i počeše da govore o političkom stanju, o glasovima o ratu
koje je Mizadje smatrao za uzbudljive iz očiglednih razloga koje je on vrlo lepo
iznosio, pošto je Nemačkoj išlo u korist da smrvi Francusku i ubrza onaj trenutak
koji je gospodin Bizmark očekivao već osamnaest godina; dok je Olivije Berten
dokazivao nepobitnim dokazima da su ta strahovanja neosnovana, jer Nemačka ne
može da bude toliko bezumna da izloži opasnosti ono što je već bila osvojila, samo
radi jedne uvek sumnjive pustolovine, a kancelar da bude toliko lakomislen da
poslednjih dana svoga života stavi na kocku u isti mah i svoje delo i svoju slavu.
Izgledalo je, međutim, da gospodin od Mizadjea zna više nego što je hteo da
kaže. Uostalom, on se toga dana bio sastao s jednim ministrom i video sa velikim
knezom Vladimirom, koji se uoči toga dana bio vratio iz Kana.
Umetnik je poricao i mirno i ironično osporavao da su čak i najbolje
obavešteni ljudi dobro upućeni u to. Iza svih tih glasova pripremale su se
berzanske špekulacije. Jedino je možda gospodin Bizmark imao o tome utvrđeno
mišljenje.
Gospodin od Gijroa uđe, rukova se usrdno i izvini se sladunjavim rečima što
ih je ostavio same.
– A vi, dragi moj poslaniče – zapita slikar – šta vi mislite o glasovima da će
biti rata?
Gospodin od Gijroa se upusti u opširno izlaganje. Kao član parlamenta, on
je znao više nego iko, ali on nije bio istog mišljenja kao njegov kolega. Ne, on nije
smatrao verovatno da će uskoro doći do sukoba, sem ako ga ne izazove francuska
neobuzdanost i razmetljivost takozvanih patriota ligaša. I on krupnim potezima
ocrta portret gospodina Bizmarka, poput Sen-Simonovih portreta. Tog čoveka svet
nije hteo da razume, jer mi uvek smatramo da drugi ljudi misle na isti način kao
mi i verujemo da su oni spremni da učine ono što bismo mi učinili da smo na
njihovom mestu. Gospodin Bizmark nije bio neiskren i lažljiv diplomata, već je
bio otvoren, plahovit čovek, čovek koji je uvek glasno objavljivao istinu i uvek
kazivao unapred svoje namere. »Ja hoću mir« – rekao je on. I to je bila istina; on
je želeo mir, samo mir i ništa drugo, i svi njegovi postupci su to već osamnaest
godina dokazivali jasno i nedvosmisleno, svi, pa čak i njegovo naoružavanje,
njegovi savezi pa i onaj savez naroda ujedinjenih protiv francuske neobuzdanosti.
Gospodin od Gijroa zaključi dubokim glasom i sa ubeđenjem: »To je veliki čovek,
vrlo veliki čovek koji želi mir, ali koji veruje da se to može postići samo pretnjama
i nasilnim sredstvima. Jednom rečju, gospodo, to je veliki varvarin«.
 – Ko želi da nešto postigne, ne bira sredstva – prihvati gospodin od
Mizadjea. – Ja se rado slažem s vama da on obožava mir ako se vi složite sa mnom
da je on uvek gotov da ratuje da bi ga postigao. To je uostalom jedna neosporna i
vrlo čudna istina: na ovom svetu ratuje se samo zato da bi se živelo u miru!
Jedan lakej objavi: »Gospođa vojvotkinja od Mortmena«.
Između dva krila otvorenih vrata pojavi se jedna visoka i krupna žena, koja
uđe dostojanstveno.
Gijroa pohita da joj poljubi ruku i zapita:
– Kako ste, vojvotkinjo?
Ona druga dva muškarca pozdraviše je sa izvesnom otmenom prisnošću, jer
je vojvotkinja u ophođenju bila srdačna i otvorena.
Udova generala vojvode od Mortmena, majka jedinice ćerke udate za princa
Salia, a ćerka markiza od Farandala, visoka roda i kraljevski bogata, ona je
priređivala prijeme u svome domu u ulici Varen, gde su se sretale i međusobno
laskale sve znamenite ličnosti iz celoga sveta. Nijedno visočanstvo nije prošlo kroz
Pariz da nije večeralo za njenom trpezom; i nijedan čovek nije mogao da skrene
na sebe pažnju a da ona ne zaželi odmah da ga upozna. Ona je morala da ga vidi,
da ga ispita, da ga oceni. I to ju je mnogo zabavljalo, uzbuđivalo, pothranjivalo
plamen gorde i blagonaklone radoznalosti koji je buktao u njoj.
Tek što je sela, kad isti lakej povika: »Gospodin baron i gospođa baronica
od Korbela«.
Ovi su bili mladi, baron ćelav i debeo, a baronica vitka, otmena i jako smeđa.
Taj par je imao izuzetan položaj u francuskoj aristokratiji jedino zbog toga
što je brižljivo birao društvo. Poreklom iz nižeg plemstva, bez vrednosti, bez duha,
njih je u svim njihovim postupcima pokretala preterana naklonost za sve što je
odabrano, ugledno i otmeno. Pohađajući samo najčuvenije domove, ispoljavajući
svoja rojalistička osećanja, pobožna i ispravna u najvećoj meri, poštujući sve ono
što treba da se poštuje, prezirući sve što treba prezirati, ne grešeći nikada u pogledu
propisa društvenog ophođenja, ne kolebajući se nikada kad je bila u pitanju neka
pojedinost etikecije, oni su uspeli da ih mnogi smatraju za elitu otmenoga društva.
Njihovo mišljenje bilo je kao neki zakonik pristojnosti i njihovo prisustvo u nekom
domu moglo se smatrati za vrlo veliku čast.
Korbelovi su bili rođaci grofa od Gijroa.
– Šta je – reče vojvotkinja začuđeno – gde je vaša žena?
 – Trenutak, samo jedan trenutak – tražio je grof. – Biće jedno iznenađenje;
doći će.
Kad je gospođa od Gijoa, mesec dana posle svoga venčanja, ušla u otmeno
društvo, bila je predstavljena vojvotkinji od Mortmena, koja ju je odmah zavolela,
usvojila i uzela pod svoje okrilje.
Već dvadeset godina je to prijateljstvo ostalo nepromenjeno i kad bi
vojvotkinja kazala »mala moja«, još se u njenom glasu osećalo uzbuđenje zbog te
njene nagle i stalne zaljubljenosti. Kod nje su se slikar i grofica prvi put sreli.
Mizadje joj priđe i upita:
– Je li vojvotkinja posetila izložbu Neumerenih?
– Nisam. A šta je to?
– Jedna grupa novih umetnika, impresionista u stanju opijenosti. Ima među
njima dvojica koji su vrlo jaki.
Velika gospođa promrmlja prezrivo:
– Ja ne volim lakrdijanje te gospode.
Bila je zapovedničke naravi, plahovite, nije priznavala tuđe mišljenje osim
svoje sopstveno, a svoje je zasnivala jedino na svesti o svome društvenom
položaju; smatrala je, ne znajući ni sama zašto, umetnike i naučnike za umne
najamnike kojima je bog stavio u dužnost da zabavljaju ljude iz viših krugova ili
da im čine usluge, te je sve ocenjivala prema stepenu iznenađenja i nesvesnog
uživanja koje joj je pružao pogled na neku stvar, čitanje neke knjige ili
objašnjavanje nekog otkrića.
Visoka, krupna, teška, crvena lica, ona je govorila glasno, i smatralo se da
ima gospodstveno držanje zato što je ništa nije moglo da uzbudi, što je smela sve
da kaže i što je štitila ceo svet, zbačene vladare priređujući prijeme u njihovu čast,
– pa čak i Svemogućeg svojom izdašnošću prema sveštenstvu i svojim darivanjem
crkava.
Mizadje nastavi:
– Da li vojvotkinja zna da se misli da je uhvaćen ubica Marije Lambur?
Njena radoznalost probudi se naglo i ona odgovori:
– Ne, ispričajte mi to.
I on ispriča pojedinosti. Visok, vrlo mršav, nosio je beo prsnik i male
dijamante kao dugmad na košulji; govorio je mirno, sa pristojnim izrazom lica koji
mu je omogućavao da kaže vrlo drastične stvari, a u tome je bio pravi majstor. Bio
je kratkovid, te je izgledalo, i pored toga što je nosio cviker, da nikad ne vidi
nikoga, a kad bi seo, pomislilo bi se da se sve kosti njegovog tela savijaju prema
obliku naslonjače. Njegov povijeni trup postao bi sasvim mali i zguren, kao da mu
je kičma bila od gume; prekrštene noge ličile su na dve uvrtene trake, a na kraju
dugačkih mišica, oslonjenih na ručice naslonjače, visile su blede šake sa
beskrajnim prstima. Njegova kosa i brkovi, obojeni umetnički, sa belim
pramenovima vešto zaboravljenim, često su bili predmet šale.
Baš kad je on objašnjavao vojvotkinji kako je nakit te ubijene javne ženske
osumnjičeni ubica poklonio drugoj nekoj ženi lakog morala, vrata velikog salona
se ponovo otvoriše širom i dve žene u haljinama od belih malinskih čipaka,
plavokose i slične jedna drugoj kao dve sestre različitih godina, jedna malo odveć
zrela, a druga odveć mlada, jedna malo previše puna, a druga malo previše tanka,
uđoše držeći se oko pojasa i osmehujući se.
Svi uzviknuše i zapljeskaše. Niko osim Olivija Bertena nije znao da se Aneta
od Gijroa vratila kući, te pojava mlade devojke pored njene majke – koja je malo
izdalje izgledala isto tako sveža pa čak i lepša, jer, iako je ličila na odveć otvoren
cvet, ona je bila još uvek sjajna, dok je devojka, tek rascvetan pupoljak, tek
počinjala da biva lepa – izazva divljenje koje je bilo upućeno i jednoj i drugoj.
Vojvotkinja, ushićena i tapšući rukama, uzviknu:
– Bože, kako su zanosne i interesantne jedna pored druge! Pogledajte samo,
gospodine od Mizadjea, koliko su slične!
Uspoređivali su ih, i odmah se stvoriše dva mišljenja. Mizadje, Korbelovi i
grof od Gijroa smatrali su da grofica i njena kći liče jedna na drugu samo zato što
imaju istu boju kože, kosu, a naročito oči, koje su bale potpuno iste, podjednako
prošarane crnim tačkicama, kao da su sićušne kapi mastila pale na plavu dužicu.
Ali ubrzo, kad mlada devojka bude postala žena, one neće skoro nimalo ličiti jedna
na drugu.
Nasuprot tome, vojvotkinja i Olivije Berten su smatrali da su one u svemu
slične, i da samo zbog nesrazmere u godinama izgledaju različite.
Slikar reče:
– Koliko se promenila za ove tri godine! Ne bih je poznao, i odsada neću
smeti da je oslovljavam sa t i.
Grofica se nasmeja.
– Ah, koješta! Baš bih volela da vas čujem kako Anetu oslovljavate sa v i.
Devojka, čija se buduća odvažnost nazirala pod njenim plašljivo vragolastim
izgledom, prihvati:
 – J a neću više smeti da govorim ti gospodinu Bertenu.
Njena mati se osmehnu.
– Sačuvaj tu rđavu naviku, ja ti to dopuštam. Ubrzo ćete obnoviti
poznanstvo. Ali je Aneta vrtela glavom.
– Ne, me, to bi mi bilo neprijatno.
Vojvotkinja, pošto ju je poljubila, zagledala ju je znalački i radoznalo.
– Hajde, mala moja, pogledaj me pravo u lice. Jest, ti imaš potpuno isti
pogled kao tvoja majka; izgledaćeš vrlo lepo kroz neko vreme, kad budeš dobila
sjaj. Treba da se ugojiš, ne mnogo, već samo malo; sad si dosta mršava.
Grofica uzviknu:
– Oh! nemojte joj to reći.
– A zašto?
– Tako je prijatno biti vitka! Ja ću se potruditi da oslabim.
Ali se gospođa od Mortmona naljuti, zaboravljajući u svojoj plahovitoj
ljutnji da je kraj nje jedna devojčica.
– Ah! uvek to! Vi ste još za modu kostiju zato što se one mogu lepše odenuti
nego punoća. Ali ja sam iz generacije debelih žena! Ovo danas je generacija
mršavih žena! To me podseća na egipatske krave. Eto, ja ne razumem ljude koji
izgleda da se dive vašim kosturima. U naše vreme oni su tražili nešto bolje.
Ona ućuta, dok su se prisutni osmehivali, pa nastavi:
– Pogledaj svoju majku, mala moja, ona izgleda vrlo lepo, baš kako treba;
ugledaj se na nju.
Pređoše u trpezariju. Kad posedaše, Mizadje nastavi raspravu.
– Ja kažem da muškarci treba da budu mršavi, jer su oni stvoreni za telesne
vežbe koje zahtevaju veštinu i okretnost, a ove su nemoguće kad se ima veliki
trbuh. Kod žena je malo drukčiji slučaj. Nije li to i vaše mišljenje, Korbele?
Korbel se zbuni, jer je vojvotkinja bila krupna, a njegova žena više nego
tanka. Ali baronica priteče u pomoć svome mužu i izjasni se odlučno za vitkost.
Godinu dana morala se boriti protiv početka debljanja, koje je savladala vrlo brzo.
Gospođa od Gajroa zapita:
– Recite kako ste to postigli.
 I baronica objasni način kojim su se služile sve tadašnje otmene žene. Nije
se smelo piti za vreme jela. Tek na jedan sat posle obeda mogla se popiti šolja čaja,
vrlo toplog, skoro vrelog. To je uvek uspevalo. Ona navede neverovatne primere
da su debele žene za tri meseca postale tanje od sečiva noža. Vojvotkinja u
očajanju povika:
– Bože, kako je to glupo mučiti sebe na taj način! Znači da vi ne volite ništa,
baš ništa, pa čak ni šampanjac. Eto, Bertene, vi koji ste umetnik, šta vi mislite o
tome.
– Bože moj, gospođo, meni je to svejedno, jer sam ja slikar i ja udešavam
odelo na svojim modelima kako ja hoću. Da sam vajar, ja bih se žalio.
– Ali, vi ste muškarac, i šta biste više voleli?
– Ja!... jednu... lepotu pomalo punačku, ono što moja kuvarica zove
uhranjena kokica, koja nije masna već samo debeljušna i ukusna.
To poređenje izazva smeh; ali nepoverljiva grofica je posmatrala svoju kćer,
pa prošapta:
– Ne, vrlo je lepo biti suvonjav; žene koje ostanu vitke ne stare.
I o tome su još raspravljali, ali su mišljenja bila podeljena. Međutim, svi su
se skoro složili u tome da onaj ko je vrlo debeo ne treba da omršavi odveć brzo.
Ta napomena izazva ih da izvrše smotru žena poznatih u otmenom društvu
i da iskažu nova mišljenja o njihovoj ljupkosti i lepoti. Mizadje je smatrao da je
plavokosa markiza od Lokrista neuporedivo zanosna, dok je Berten mnogo cenio
gospođu Mandelijer, smeđu, niska čela, tamnih očiju i malo povećanih usta, u
kojima je izgledalo da njeni zubi blistaju.
On je sedeo pored mlade devojke, pa se odjednom okrete k njoj:
– Slušaj dobro, Naneta. Sve ono što mi govorimo ovde, ti ćeš čuti ponovo
bar jedanput nedeljno, sve dok ne ostariš. Kroz osam dana znaćeš napamet sve što
se u društvu misli o politici, o ženama, o pozorišnim komadima i ostalom. Biće
potrebno da samo s vremena na vreme promeniš imena ljudi ili naslove dela. Kad
budeš čula kako svi mi izlažemo ili branimo svoje mišljenje, ti ćeš mirno izabrati
svoje među onima koje čovek treba da ima i posle toga nećeš više morati da misliš
ni na šta, već samo da se odmaraš.
Devojčica ne odgovori ništa, već diže k njemu lukav pogled u kome se
ogledala mladenačka inteligencija, živahna, sputana i spremna da se otrgne.
 Ali vojvotkinja i Mizadje, koji su se igrali idejama kao što se igra loptama,
ne primećujući da u stvari jedno drugom dobacuju uvek iste ideje, usprotiviše se
u ime ljudske misli i delatnosti.
Tada Berten pokuša da pokaže koliko je inteligencija uglednih ljudi, pa čak
i najučenijih, bez vrednosti, bez podloge i bez domašaja; koliko su njihova
ubeđenja nepouzdana njihovo interesovanje za duhovna pitanja slabo i
ravnodušno, a njihov ukus nestalan i kolebljiv.
Obuzet jednim od nastupa gnušanja, upola iskrenih a upola lažnih, koje
najpre izazove želja da se bude rečit, a koje odjednom raspali neki jasan zaključak,
obično zamračen blagonaklonošću, on pokaza kako ljudi kojima je jedino
zanimanje u životu da idu u posete i da večeraju u varoši postanu najzad, voljom
neodoljive neminovnosti, vedra i ljubazna ali i sasvim obična bića, čije su nejasne
brige, verovanja i prohtevi sasvim površni.
On pokaza kako kod njih ništa nije duboko, vatreno ni iskreno; da je njihova
duhovna kultura ništavna, a njihova učenost samo lažni sjaj, te oni, jednom rečju,
ostaju uvek pajaci koji stvaraju utisak i podražavaju elitna bića, što oni uistinu
nisu. On pokaza da, pošto su slabi koreni njihovih nagona rasli u uslovima
društvenog života a ne u stvarnosti, oni ništa ne vole istinski i da čak raskošnost
njihovog načina života služi samo zadovoljavanju njihove sujete, a ne
udovoljavanju neke kulturne potrebe njihovog tela, jer se kod njih slabo jede, i
piju se rđava vina, plaćena vrlo skupo.
– Oni žive – govorio je on – pored svega i svačega, a ne vide i ne shvataju
ništa; pored nauke, koju ne poznaju; pored prirode, koju ne umeju da posmatraju;
pored sreće, jer su oni nemoćni da ma u čemu strasno uživaju; pored lepote sveta
ili lepote umetnosti, o kojoj govore iako je nisu otkrili, pa čak i ne veruju u nju, jer
ne znaju koliko je zanosno uživati radosti života i uma. Oni su nesposobni da se
posvete nekoj stvari toliko da vole jedino nju i da se interesuju za nešto sve dotle
dok ne budu ozareni srećom da to potpuno shvate.
Baron od Korbela pomisli da treba da uzme u zaštitu otmeno društvo.
On je to činio i neodrživim i nepobitnim dokazima, onim dokazima koji se
pred razumom tope kao sneg na vatri i koje čovek ne može da shvati, onim
glupavim i pobedničkim dokazima kojima seoski sveštenik dokazuje da bog zaista
postoji. On na završetku usporedi ljude iz otmenog društva sa trkačkim konjima,
koji istina ne služe ničemu, ali su ponos konjske rase.
Berten, koji se pred tim protivnikom osećao neprijatno, sad je prezrivo i
učtivo ćutao. Ali ga baronova tupoglavost odjednom razgnevi, pa pošto je vešto
prekinuo njegov govor, on ispriča, počev od ustajanja ujutru pa sve do leganja
uveče, ne izostavljajući ništa, život jednog lepo vaspitanog čoveka.
 Sve vešto zapažene pojedinosti ocrtavale su jednu nedeljivo smešnu ljudsku
priliku. Tu se videlo kako gospodina oblači njegov sobar; kako izlaže, najpre
berberinu koji je došao da ga obrije, nekoliko opštih misli; zatim, u vreme jutarnje
šetnje, kako ispituje konjušare o zdravlju konja, pa potom kaska na konju šumskim
stazama sa jedinom brigom da pozdravlja i da drugi njega pozdravljaju; kako posle
toga ruča sedeći naspram svoje žene, koja je tako isto bila izišla u zatvorenom
fijakeru i kojoj se obraćao samo zato da bi nabrojao imena ličnosti koje je spazio
toga jutra; pa kako ide posle toga iz jednog salona u drugi da očeliči svoju pamet
u društvu svojih bližnjih; i kako večera kod nekog princa gde se raspravljalo o
držanju Evrope, da bi posle toga završio veče u zbornici baleta, u Operi, gde su
njegove bojažljive želje da liči na raskalašnika bile nevino zadovoljene tim što se
nalazio na jednom ozloglašenom mestu.
Opis je bio tako tačan, i kako njegova ironija nije nikoga vređala to su se svi
za stolom glasno smejali.
Vojvotkinja se tresla od uzdržane veselosti, kao što čine debele osobe, i
pomalo se zacenjivala od smeha. Ona naposletku reče:
– Ne, zaista, to je suviše smešno, nateraćete me da umrem od smeha.
Berten, jako zagrejan, odgovori:
– O! gospođo, u otmenom svetu se ne umire od smeha. Tamo jedva da se
neko i smeje. Iz ljubaznosti i učtivosti ljudi se tamo pretvaraju da se zabavljaju i
smeju. Oni dosta dobro podražavaju smešan izraz lica, ali se nikad ne smeju
iskreno. Otidite u pozorište za narod, pa ćete videti šta znači smejati se. Otidite u
kuće običnih građana koji se zabavljaju, pa ćete videti kako se ljudi guše od smeha.
Otidite u spavaonice u kasarnama, pa ćete videti vojnike koji su izgubili dah, sa
očima punim suza, kako se previjaju od smeha na svojim krevetima zbog šale
nekog lakrdijaša. Ali u našim salonima nema smeha. Kažem vam da se sve
podražava, pa čak. i smeh.
Mizadje ga prekide:
– Dopustite, vi ste odveć strogi! Eto, i vi sami, dragi moj, čini mi se da ipak
ne prezirete taj svet kome se tako lepo rugate.
Berten se osmehnu.
– Ja ga volim.
– Pa šta onda?
– Ja malo prezirem samog sebe kao nekog meleza sumnjivog porekla.
– Sve je to neiskreno – reče vojvotkinja.
 A pošto se on branio da nije neiskren, ona završi tu prepirku izjavljujući da
svi umetnici vole da obmanjuju svet.
Tada razgovor postade opšti, dotičući se svega i svačega, i bio je običan,
miran, prijateljski i uzdržan i kako se večera bližila kraju, grofica odjednom
uzviknu pokazujući svoje čaše koje su bile pune pred njom:
– Eto, ja nisam ništa pila, ni jednu kap, pa ćemo videti da li ću omršaveti.
Vojvotkinja, razgnevljena, htede je primorati da popije koji gutljaj mineralne
vode, ali je sve bilo uzalud i ona uzviknu:
– Oh! bezumnica! Eto, sad će joj ćerka zavrteti pamet. Molim vas, Gijroa,
ne dajte svojoj ženi da čini takvu ludost.
Grof je baš tada objašnjavao Mizadjeu sklop mehaničke vršalice koju je
izmislio neki Amerikanac, te je nije dobro čuo.
– Kakvu to ludost, vojvotkinjo?
– Ludost što hoće da omršavi.
On pogleda svoju ženu blagonaklono i ravnodušno.
– Znate, ja nisam navikao da se protivim njenim željama.
Grofica je već bila ustala i uhvatila pod ruku svoga suseda; grof ponudi ruku
vojvotkinji, pa svi pređoše u veliki salon, pošto je mali salon na kraju zgrade bio
određen za dnevne prijeme.
Bila je to vrlo prostrana i vrlo svetla odaja. Na svim zidovima široke i lepe
površine, presvučene bledoplavom svilom sa starinskim šarama i uokvirene belim
pozlaćenim ramovima, dobivale su pod svetlošću lampi i lustera mesečinastu boju,
blagu i živu. Nasred glavnog zida grofičin portret, koji je naslikao Olivije Berten,
izgledao je kao neki živi stanovnik te odaje. On se tu osećao ugodno i u sam
vazduh salona mešao osmeh mlade žene, ljupkost njenog pogleda i vazdušastu čar
njene plave kose. Bio je, uostalom, skoro običaj, kao neki znak učtivosti ili kako
što se čovek prekrsti kad ulazi u crkvu, da se hvali model na tom slikarevom delu
kad god bi se neko zaustavio pred njim.
Mizadje nije nikad propuštao da to učini. Pošto je njegovo mišljenje
zvaničnog državnog stručnjaka imalo vrednost zakonske ocene, on je smatrao za
svoju dužnost da često, i to sa ubeđenjem, potvrdi izvrsnost te slike.
– Zaista – reče on – evo najlepšeg savremenog portreta koji ja znam. Ima u
njemu nekakva čudesna životna sila.
Grof od Gijroa, kod koga je navika da sluša kako svi hvale tu sliku bila
ukorenila ubeđenje da on poseduje jedno remek-delo, priđe da i on doda koju
slavopojku, pa su minut ili dva gomilali sve uobičajene i stručne izraze da bi
uzdigli vidne i namerne dobre osobine te slike.
Sve oči, dignute ka zidu, izgledale su ushićene od divljenja, a Olivije Berten,
naviknut na te pohvale na koje je on obraćao isto toliko pažnje koliko i na pitanja
o njegovom zdravlju koja bi mu neko postavio na ulici, ispravio je međutim lampu
sa reflektorom koja je bila postavljena ispred portreta da bi ga osvetlila, jer ju je
sluga iz nemarnosti bio namestio malo nakrivo.
Zatim posedaše, i kako je grof bio prišao vojvotkinji, ona mu reče:
– Mislim da će moj bratanac doći po mene i svratiti ovde na šolju čaja.
Njihove želje su se od pre izvesnog vremena podudarale, i oni su ih naslutili,
mada ih nisu bili poverili jedno drugom čak ni nagoveštavanjem.
Brat vojvotkinje od Mortmena, markiz od Farandala, pošto se skoro potpuno
upropastio na kocki, umro je posle jednog pada s konja, ostavljajući za sobom
udovicu i jednog sina. Taj mladić, jedan od najtraženijih vođa kotiljona u Evropi,
koga su ponekad pozivali u Beč i London da bi vihorom valcera krunisali
vladarske balove, iako je bio skoro bez ikakve imovine, ipak je ostao zbog svog
društvenog položaja, zbog svog porekla, svoga imena i skoro kraljevskih
rodbinskih veza, jedan od onih ljudi koje su u Parizu najviše tražili i najviše im
zavideli.
Trebalo je učvrstiti tu odveć mladu slavu, slavu igrača i sportiste, pa posle
bogate, vrlo bogate ženidbe zameniti uspehe u društvu uspesima u politici. čim
bude postao narodni poslanik, markiz bi samim tim postao jedan od stubova
budućeg prestola, jedan od kraljevih savetnika, jedan od prvaka stranke.
Vojvotkinja, dobro obaveštena, znala je za ogromno bogatstvo grofa od
Gijroa, opreznog štediše, koji je stanovao u običnom stanu tako je mogao da živi
gospodski u nekoj od najlepših palata u Parizu. Ona je znala njegove uvek uspešne
špekulacije, njegovu sposobnost da predoseti dobre finansijske poslove, njegovo
učešće u najunosnijim novčanim poslovima za poslednjih deset godina, te je
pomislila da oženi svog bratanca ćerkom toga normanskog poslanika, kome bi taj
brak doneo nadmoćan uticaj u aristokratskim krugovima oko kraljevskih prinčeva.
Gijroa, koji se bio oženio bogato i svojom veštinom uvećao svoju ličnu već dosta
veliku imovinu, gajio je sad potajno i druge želje.
On je verovao da će se kralj vratiti i hteo je da tog dana bude u mogućnosti
da taj događaj iskoristi što potpunije.
Kao običan narodni poslanik, on nije bio neka važna ličnost, ali kao tast
markiza od Farandala, čiji su preci bili verni i omiljeni prijatelji kraljevskog doma,
on bi izbio u prvi red.
 Uostalom, vojvotkinjino prijateljstvo prema njegovoj ženi davalo je toj
bračnoj vezi vrlo dragoceno obeležje prisnosti, te je on, bojeći se da se markiz ne
upozna s nekom drugom devojkom koja bi mu se odjednom dopala, pozvao svoju
kćer da se vrati kući, da bi tako ubrzao događaje.
Gospođa od Mortmena, naslućujući njegove namere i pogađajući ih, bila mu
je u tome nemi saučesnik, pa je baš toga dana, iako nije bila obaveštena o
iznenadnom povratku mlade devojke, ipak pozvala svog bratanca da dođe u dom
porodice Gijroa, kako bi se postepeno navikao da često ulazi u tu kuću.
Tada su prvi put grof i vojvotkinja razgovarali okolišno o svojim željama, i
kad se rastadoše, među njima je bio sklopljen ugovor o savezništvu.
Na drugom kraju salona smejali su se glasno. Gospodin od Mizadjea pričao
je baronici od Korbela kako je jedno crnačko izaslanstvo bilo predstavljeno
predsedniku republike, kad lakej objavi dolazak markiza od Farandala.
On se pojavi na vratima i zastade. Brzim i uobičajenim pokretom ruke on
stavi na desno oko monokl i ostavi ga tamo kao da hoće da razgleda salon u koji
je ulazio, ali možda i zato da bi ljudima koji su se u njemu nalazili dao vremena
da ga vide i da bi svratio pažnju na svoj ulazak. Zatim, jednim jedva primetnim
pokretom obraza i obrve, on pusti da spadne taj komadić stakla koji je visio na
končiću od crne svile, pa brzo priđe gospođi od Gijroa i poljubi njenu ispruženu
ruku, poklonivši se vrlo nisko, a isto tako i svojoj tetki, pa se zatim rukova sa
ostalim, idući od jednog do drugog sa otmenom nemarnošću.
Bio je to visok mladić sa riđim brkovima, već pomalo ćelav, stasa kao u
oficira, engleskog i sportskog držanja. Na prvi pogled videlo se da je to čovek čiji
su svi udovi izvežbani više nego njegov mozak, i koji voli samo ono što razvija
snagu i telesnu aktivnost. Pa ipak, on je bio obrazovan, jer je bio naučio i svakog
dana još učio s napregnutom pažnjom sve ono što bi mu bilo korisno da zna
kasnije, učeći uporno datume a ne shvatajući pouke događaja; zatim osnovna
znanja iz političke ekonomije koja su potrebna jednom narodnom poslaniku, kao
i najosnovnije pojmove iz sociologije za potrebe vladajućih klasa.
Mizadje ga je cenio govoreći: »To će biti čovek od vrednosti.« Berten je
cenio njegovu okretnost i snagu. Oni su odlazili u istu vežbaonicu za mačevanje,
često su lovili zajedno i sretali se jašući na stazama Bulonjske šume. Među njima
se stvorila uzajamna naklonost zbog istovetnih ukusa, kao onaj instinktivno tajni
sporazum što ga između dva čoveka stvara već gotov predmet razgovora,
podjednako prijatan i jednome i drugome.
Kad markiza predstaviše Aneti od Gijroa, on odjednom posumnja da je
njegova tetka umešana u to, pa pošto se pokloni, on jednim brzim znalačkim
pogledom pređe preko nje.
 On je oceni kao ljupko stvorenje koje naročito mnogo obećava, jer je on
predvodio kotiljon na tolikim balovima da se razumevao dobro u devojke i mogao
skoro pouzdano da predskaže budućnost njihove lepote, kao stručnjak koji proba
neko odveć novo vino.
On izmenja s njom samo nekoliko beznačajnih rečenica, pa sede pored
baronice od Korbela da ogovaraju poluglasno.
Gosti se raziđoše rano, a kad svi odoše i kad mlada devojka leže da spava,
kad se lampe pogasiše i posluga se pope u svoje sobe, grof od Gijroa, koračajući
po salonu osvetljenom samo dvema svećama, dugo zadrža sanjivu groficu koja je
sedela u jednoj naslonjači da bi joj izložio svoje nade, opisao podrobno kakvo
držanje treba da zauzme, predvideo sve mogućnosti, izglede i mere
predostrožnosti koje treba preduzeti.
Bilo je već dockan kad se i on povuče, ushićen uostalom tim večerom i
mrmljajući:
– Sve mi se čini da je ovo svršena stvar.
 III
»Kad ćete doći, dragi prijatelju? Nisam vas videla već tri dana i to mi
izgleda predugo. Moja ćerka mi zadaje mnogo posla, ali vi znate da ne mogu više
da budem bez vas.«
Slikar, koji je crtao skice tražeći stalno neki nov predmet za slikanje, ponovo
pročita grofičino pisamce, pa zatim otvori fijoku jednog pisaćeg stola i ostavi ga
tamo na gomilu drugih pisama koja je slagao tu od početka njihove veze.
Oni su bili navikli, zahvaljujući pogodnostima društvenog života, da se
viđaju skoro svakog dana. S vremena na vreme ona bi došla k njemu, pa
ostavljajući ga da radi, sedela bi sat dva u naslonjači u kojoj je sedela kad ju je
slikao. Ali, kako se pomalo bojala primedaba posluge, više je volela da ga radi tih
svakodnevnih susreta, radi tih delića ljubavi, prima u svom domu ili da se s njim
nađe u nekom salonu.
Ugovarali su pomalo unapred te kombinacije koje su gospodinu od Gijroa
uvek izgledale prirodne.
Bar dvaput nedeljno slikar je večeravao kod grofice sa nekolicinom
prijatelja; ponedeljkom ju je redovno pozdravljao u njenoj loži u Operi; zatim bi
ugovorili sastanak u nekoj kući gde bi ih slučaj doveo u isti čas. On je znao kojih
večeri ona ne izlazi, i tada bi došao k njoj na šolju čaja, osećajući se kao u svojoj
kući kad ju je gledao kraj sebe u domaćoj haljini, tako nežno i bezbedno uvaljen u
tu sazrelu ljubav, toliko naviknut da je nađe negde, da provede kraj nje nekoliko
trenutaka, da porazgovara malo i da izmenja nekoliko misli, da je osećao – iako se
živi plamen njegove čežnje bio već odavno smirio – stalnu potrebu da je viđa.
Želja za porodicom, za domom u kome vri život, za zajedničkim obedom,
za večerima kad se lako ćaska sa ljudima koje odavno poznajemo; ona želja za
dodirom, za bliskim druženjem, za prisnošću koja tinja u svakom ljudskom srcu i
koju svaki neženja nosi od vrata do vrata, u domove svojih prijatelja gde smešta
jedan deo samoga sebe, dodavala je izvesnu sebičnu snagu njegovim ljubavnim
osećanjima. U toj kući, gde su ga voleli, mazili, gde je nalazio sve, mogao je još
da odmara i uljuljkuje svoju samoću.
Već tri dana se nije video sa svojim prijateljima, koje je povratak njihove
ćerke zacelo mnogo uzrujao, te mu je već bilo dosadno i čak se pomalo ljutio što
ga već nisu pozvali, a uzdržavao se da im se on prvi obrati.
Grofičino pismo podstače ga kao udar biča. Bilo je tri sata po podne. On se
odmah reši da otide k njoj da bi je zatekao pre nego što iziđe.
Njegov sobar, koga je pozvao zvoncetom, pojavi se:
 – Kakvo je vreme, Žozefe?
– Vrlo lepo, gospodine.
– Toplo?
– Da, gospodine.
– Beo prsnik, plavi žaket, sivi šešir.
On se uvek vrlo lepo odevao; ali, mada mu je odela šio vrlo dobar krojač,
već sam način kako je on nosio svoja odela i kako je išao, trbuh utegnut u beo
prsnik a siv filcani cilinder malo zabačen unazad, pokazivao je na prvi pogled da
je umetnik i neoženjen.
Kad stiže grofici, rekoše mu da se ona priprema da iziđe u šetnju u Bulonjsku
šumu. To ga ozlovolji, i on poče čekati.
Po svome običaju poče da šeta po salonu idući od jednog sedišta do drugog
po toj velikoj odaji zamračenoj zavesama. Po lakim stočićima sa pozlaćenim
nogama bile su rasturene u namernom neredu svakojake umetničke sitnice i ukrasi,
nekorisni, lepi i skupi. Bile su tu starinske kutijice urađene u zlatu, duvanjare sa
minijaturama, statuice od slonove kosti, zatim predmeti od tamnog srebra sasvim
moderni i pristojno šaljivi po engleskom ukusu: majušan šporet, a na njemu mačka
pije iz šerpe; pa kutija za cigarete u obliku velikog hleba; ibrik za kafu u kome
stoje šibice; zatim u jednoj kutijici čitav nakit za lutku, đerdani, grivne, prstenje,
broševi, minđuše sa brilijantima, safirima, rubinima, smaragdima, sve same
mikroskopske fantazije koje kao da su izradili zlatari iz Liliputa.
S vremena na vreme dodirnuo bi neki predmet koji joj je poklonio o nekom
rođendanu, uzeo bi ga, obrtao i zagledao zamišljeno ravnodušan, pa bi ga vratio
na mesto.
U jednom uglu, nekoliko knjiga u raskošnom povezu, ležale su, nameštene
da budu pri ruci, na stočiću s jednom nogom ispred okruglog kanabeta. Na tom
stočiću mogao se videti i časopis Revue des deux Mondes, pomalo izanđao,
izgužvan, sa povijenim uglovima stranica, kao da je mnogo puta čitan; i drugi
časopisi, još nerasečeni, kao Savremene umetnosti, koji se moraju primati jedino
zbog njihove cene, pošto je pretplata iznosila četiri stotine franaka godišnje i
Slobodni list, tanka sveščica sa plavim koricama, gde se ispovedaju najnoviji
pesnici koje nazivaju »Nervirani«.
Između prozora bio je grofičin sto za pisanje, ukusno izrađen u prošlom
veku, na kome je ona pisala odgovore na hitna pitanja koja bi stigla za vreme
njenih prijema. Bilo je još nekoliko knjiga na tome stolu, oznake ženinog duha i
srca: Mise, Manon Lesko, Verter; a da bi se pokazalo da njihov sopstvenik nije
upućen u složena osećanja i tajne psihologije, bilo je tu i Cveće zla, Crveno i crno,
Žena u XVIII veku, Adolf.
Pored knjige, na četvrtastom parčetu vezene kadife, ležalo je divno ručno
ogledalo, remek-delo zlatarstva, okrenuto tako da mu se na poleđini video
izvanredno interesantan rad u zlatu i srebru.
Berten ga uze i pogleda se u njega. Od pre nekoliko godina počeo je naglo
da stari i, mada je smatrao da mu je sad lice originalnije nego pre, ipak su ga
rastuživali opušteni obrazi i naborana koža.
Jedna se vrata otvoriše iza njega.
– Dobar dan, gospodine Bertene, – reče Aneta.
– Dobar dan, mala, kako si?
– Vrlo dobro, a vi?
– Šta je, više me ne oslovljavaš sa ti, zbilja?
– Ne, zaista, to mi je neugodno.
– Koješta!
– Jeste, to mi je neugodno. Vi mi ulivate strah.
– Zašto?
– Zato... zato što vi niste ni dovoljno mladi ni dovoljno stari!...
Slikar se nasmeja.
– Kad je tako, onda neću da navaljujem.
Ona odjednom pocrvene sve do bele kože gde rastu prve vlasi, pa nastavi
zbunjeno:
– Mama mi je rekla da vam kažem da će odmah sići i da vas pitam hoćete li
da pođete s nama u Bulonjsku šumu.
– Pa razume se da hoću. Idete li same?
– Ne, sa vojvotkinjom od Mortmena.
– Vrlo dobro, i ja ću s vama.
– Onda ćete mi dopustiti da odem i stavim šešir?
– Idi, dete moje.
Baš kad je ona izlazila, grofica uđe sa velom na licu, spremna da pođe. Ona
mu pruži ruke.
 – Ne viđamo vas više. Šta je s vama?
– Nisam hteo da vam smetam u ovim trenucima.
U ton kojim je izgovorila »Olivije« unela je sve svoje prekore i svu svoju
odanost.
– Vi ste najbolja žena na svetu – reče on uzbuđen načinom kako je izgovorila
njegovo ime.
Kad je ova mala osećajna prepirka završena i izravnana, ona nastavi tonom
kojim se ćaska u otmenom društvu.
– Otići ćemo po vojvotkinju u njen dom, pa ćemo posle prošetati malo po
šumi. Treba sve to pokazati Naneti.
Karuce su čekale pod kapijom.
Berten sede naspram dveju žena, pa kola pođoše u buci koju su pravili konji
poigravajući pod zvučnim svodom.
Duž velikog bulevara što je silazio ka Trgu Madlen, izgledalo je da je sva
veselost zbog dolaska proleća pala s neba na živa bića.
Mlak vazduh i sunce davali su ljudima razdragan, a ženama zaljubljen
izgled, podsticali na skakanje mangupčiće i subotare u belom odelu, koji su bili
ostavili svoje korpe na klupe da bi trčali i igrali se sa svojom sabraćom, mladim
skitnicama; psi su izgledali užurbani; štiglice vratara pevale su na sav glas; jedino
su stare rage, upregnute u fijakere, išle uvek svojim klonulim hodom, svojim
suparničkim kasom.
Grofica prošapta:
– Oh! kakav je lep dan, kako je lepo živeti!
Slikar je pri jakoj svetlosti posmatrao majku i ćerku jednu pored druge.
Svakako, one su bile različite, ali toliko slične u isti mah da je ova bila zaista
nastavak one, sazdane od iste krvi, od iste puti, nadahnute istim životom. Naročito
su njihove oči, te plave oči poprskane crnim tačkicama, tako sveže plave u ćerke
a malo izbledele u majke, upravljale toliko isti pogled u njega kad im je govorio,
da je očekivao da će mu one davati i iste odgovore. I on je bio iznenađen kad je
uvideo, izazivajući ih da se smeju i da ćeretaju, da su pred njim bile vrlo različite
žene, jedna koja je živela i jedna koja će tek živeti. Ne, on nije mogao da predvidi
šta će biti s tim detetom kad njena mlada inteligencija, pod uticajem još uspavanih
sklonosti i nagona, bude izrasla i rascvetala se usred događaja društvenog života.
Bila je to jedna nova mala ličnost, spremna za slučajnosti i ljubav, neznana i
neznalica, koja je izlazila iz pristaništa kao brod, dok se njena majka vraćala u
njega, pošto je prošla kroz život i ljubav.
On se razneži pri pomisli da je ona izabrala baš njega i da ga još i sad više
voli od ostalih, ta žena uvek lepa, koja se ljuljuškala u tim karucama, u mlakom
prolećnom vazduhu.
Kako joj je on jednim pogledom izrazio svoju zahvalnost, ona to pogodi, i
njemu se učini da je osetio njenu zahvalnost u jednom lakom dodiru njene haljine.
Sad i on prošapta:
– O! da, kakav lep dan!
Pošto uzeše vojvotkinju iz Ulice Varen, povezoše se ka Trgu Invalida,
pređoše Senu i uđoše u aleju Jelisejskih polja, idući ka Trijumfalnoj kapiji na Trgu
Etoal, usred čitave reke kola.
Mlada devojka je sela pored Olivijea, okrenuta natraške, i ona je tu reku
karuca posmatrala široko otvorenim, žudnim i bezazlenim očima. S vremena na
vreme, kad bi vojvotkinja i grofica odgovorile na neki pozdrav kratkim pokretom
glave, ona bi zapitala: »Ko je to?« On bi onda rekao ime »Ponteglenovi«, ili
»Pijselsi«, ili »grofica od Lokrista«, ili »lepa gospođa Mandelijer«.
Išli su sad alejom Bulonjske šume, usred zvrjanja i kretanja točkova. Kola,
sad manje zbijena nego ispred Trijumfalne kapije, izgledalo je da se takmiče u
nekoj trci bez kraja. Fijakeri, teške karuce i svečani intovi prestizali su se
naizmenično, dok ih ne bi iznenada ostavila za sobom neka brza viktorija, u koju
je bio upregnut samo jedan kasač, noseći ludom brzinom kroz svu tu gomilu kola
u pokretu, buržoasku ili aristokratsku, kroz sve društvene redove, slojeve, sve
hijerarhije, jednu mladu ženu nemarna držanja čija je svetla haljina smela kroja
bacala ka kolima kraj kojih je prolazila nekakav čudan miris nekog nepoznatog
sveta.
– Ko je ta dama? – zapita Aneta.
– Ne znam – odgovori Berten, dok vojvotkinja i grofica izmenjaše jedan
osmejak.
Lišće se razvijalo; slavuji, stari poznanici ovog pariskog parka, već su pevali
u mladom zelenilu; i kad čitava povorka kola pođe hodom, približujući se jezeru,
nastade između kola neprestano izmenjivanje pozdrava, osmeha i ljubaznih reči
kad bi se točkovi dodirnuli. Sad je izgledalo da to klizi flota barki u kojima sede
vrlo učtive dame i gospoda. Vojvotkinja, čija se glava svaki čas klanjala pred
dignutim šeširima ili priklonjenim licima, izgledala je kao da vrši smotru i da se
priseća šta je znala, šta je mislila i šta je pretpostavljala o tim ljudima dok su
prolazili pored nje.
– Pogledaj, mala, evo je opet lepa gospođa Mandelijer, lepotica naše
republike.
U lakim i lepim kolima, ta lepotica republike izlagala se divljenju, pod
prividnom ravnodušnošću prema toj neospornoj slavi, svoje krupne crne oči, svoje
nisko čelo pod šlemom od crne kose i svoja samovoljna usta, malo odveć
ispupčena.
– Pa ipak je vrlo lepa – reče Berten.
Grofici nije bilo prijatno da ga čuje kako hvali druge žene. Ona blago sleže
ramenima i ne odgovori ništa.
Ali mlada devojka, u kojoj se odjednom probudi nagon suparništva, usudi
se da kaže:
– Ja ne nalazim da je tako.
Slikar se okrete k njoj:
– Šta, ti ne nalaziš da je lepa?
– Ne, ona izgleda kao da su je zamočili u mastilo.
Vojvotkinja se smejala ushićeno.
– Bravo, mala! Evo već šest godina kako polovina ljudi u Parizu padaju u
nesvest pred tom crnkinjom! Meni se čini da nam se oni rugaju. Eno, bolje
pogledaj groficu od Lokrista.
Sama u karucama sa jednom belom pudlicom, grofica, fina kao minijatura,
plave kose i smeđih očiju, nežna lica koje je isto tako već pet ili šest godina
izazivalo ushićene uzvike njenih obožavalaca, pozdravi ih sa nepomičnim
osmehom na usnama.
Ali Aneta još ne pokaza da je oduševljena.
– O! – reče – ona nije više sveža.
Berten, koji obično u svakodnevnim raspravama o tim dvema suparnicama
nije bio na grofičinoj strani, naljuti se odjednom na tu netrpeljivost devojčice.
– Vraga – reče on – može se ona nekome svideti više ili manje, ali ona je
divna, i ja ti želim da postaneš lepa kao ona.
– Ta ostavite se, – prihvati vojvotkinja – vi obraćate pažnju na žene samo
kad pređu tridesetu godinu. Ima pravo ovo dete; vi ih hvalite tek kad uvenu.
 On uzviknu:
– Dopustite, žena je istinski lepa tek kasnije, kad se ispolje sve njene
osobine.
I razvijajući tu misao da je mladalačka svežina samo gleđ lepote koja tek
sazreva, on je dokazivao da se otmeni ljudi ne varaju kad poklanjaju malo pažnje
mladim ženama u punom sjaju, i da imaju pravo što ih proglašuju za lepe tek u
poslednjem stadijumu razvitka njihove lepote.
Grofica, polaskana, prošapta:
– On je u pravu, on ocenjuje kao umetnik. Mlado lice je ljupko, ali je uvek
pomalo obično.
I slikar nastavi svoje tvrđenje, označujući u kom trenutku jedno lice, gubeći
postepeno neodređenu ljupkost mladosti, dobija svoj konačni oblik, svoje lično
obeležje, svoju fizionomiju.
Svaku njegovu reč grofica je ubeđeno odobravala lakim klimanjem glave; i
ukoliko je više on to tvrdio, vatreno kao advokat koji brani na sudu i žustro kao
neko ko je osumnjičen pa se pravda, utoliko više mu je ona povlađivala pogledom
i pokretom, kao da su se bili udružili da se pomažu protiv neke opasnosti, da se
brane od nekog opasnog i pogrešnog mišljenja. Aneta ih nije slušala, jer je bila sva
zauzeta posmatranjem. Njeno lice, koje je vrlo često bilo nasmejano, sad je postalo
ozbiljno, i ona nije ništa govorila, opijena radošću u tome metežu. To sunce, to
lišće, ta kola, taj lepi raskošni i veseli život, sve je to postojalo radi nje.
Svakoga dana će ona moći da dolazi tako, i svi će je poznavati, pozdravljati
je i zavideti joj; i muškarci, pokazujući na nju, reći će možda da je lepa. Ona je
tražila pogledom one muškarce i žene koji su joj se činili najotmeniji, i uvek je
pitala za njihovo ime, ne obraćajući pažnju na nešto drugo osim na te sastavljene
slogove, koji su ponekad budili u njoj odjek poštovanja i divljenja, ako bi ih često
pročitala u novinama ili istoriji. Ona se nije mogla navići na tu povorku čuvenih
ličnosti, pa čak nije mogla ni sasvim verovati da su to istinska bića, kao da je
prisustvovala nekoj predstavi. Fijakeri su izazivali u njoj preziranje pomešano sa
odvratnošću, smetali su joj i ljutili je i ona najednom reče.
– Ja smatram da bi ovde trebalo puštati da dolaze samo gospodska kola.
Berten odgovori:
– E, pa lepo, gospođice, a šta ćemo sa jednakošću, slobodom i bratstvom?
Ona napući usne kao da hoće da kaže »drugima vi to«, pa nastavi:
– Mogla bi se odrediti jedna šuma za fijakere, Vensanska, na primer.
 – Ti si zakasnila, mala moja, i ti još ne znaš da mi živimo u potpunoj
demokratiji. Uostalom, ako hoćeš da vidiš Bulonjsku šumu čistu od svake
mešavine, dođi ujutru, pa ćeš ovde naći samo elitu, najotmeniju elitu društva.
I on opisa tu sliku, jednu od onih slika koje je tako lepo umeo da naslika,
sliku Bulonjske šume ujutru, sa njenim jahačima i jahačicama toga najodabranijeg
kruga u kome se svi međusobno poznaju po prezimenu, imenu, srodstvu, titulama,
vrlinama i porocima, kao da su svi živeli u istom delu grada ili u istoj palanci.
– Dolazite li vi često ovamo? —zapita ona.
– Vrlo često; to je zaista nešto najdivnije što postoji u Parizu.
– Jašite li jutrom?
– Pa dabome.
– A posle podne odlazite u posete?
– Da.
– Pa onda, kad vi radite?
– Pa ja radim... ponekad, a osim toga, ja sam izabrao jednu posebnu vrstu
slikarstva koja odgovara mome ukusu. Pošto ja slikam lepe gospođe, moram da ih
viđam i da ih pratim pomalo svuda.
Ona prošapta bez osmeha:
– Pešice i na konju?
On je pogleda iskosa i zadovoljno kao da hoće da kaže: »Gle, gle, već
duhovita! Biće od tebe nešto vrlo dobro.«
Odjednom naiđe dah hladnog vetra iz velike daljine, iz prostranih polja koja
su se tek budila; i čitava šuma uzdrhta, ta gizdava, zimljiva i otmena šuma.
Od tog drhtaja treperilo je nekoliko trenutaka tanano lišće na drveću i tkanine
na ramenima. Sve žene, jednim istovetnim pokretom, navukoše na mišice i na
grudi odelo koje im je bilo spalo iza leđa; a konji po čitavoj aleji pređoše u kas,
kao da ih je taj oštar povetarac što je doleteo ošinuo svojim dodirom.
Vratiše se brzo kući uz srebrnasti zveket čampara, pod kosim i crvenim
zracima sunca na zalasku.
– Vraćate li se pravo kući? – reče grofica slikaru, čije je sve navike dobro
znala.
– Ne, idem u klub.
– Onda ćemo vas odvesti donde?
 – To mi je zgodno, hvala lepo.
– A kad ćete nas pozvati na ručak zajedno sa vojvotkinjom?
– Recite kad je vama zgodno.
Taj skoro zvanični slikar Parižanki, koga su njegovi obožavaoci nazvali
»realistični Vato«, a protivnici »fotograf haljina i mantila«, primao je često, bilo
na ručak ili na večeru, lepe dame čiji je lik naslikao i još druge, sve čuvene, sve
poznate, koje su se mnogo zabavljale na tim gozbama u stanu jednog neženje.
– Prekosutra? Je li vam zgodno prekosutra, draga vojvotkinjo? – zapita
gospođa od Gijroa.
– O, da! Vi ste divni! Gospodin Berten se nikad ne seti da me pozove na te
zabave. Vidi se da nisam više mlada.
Grofica, naviknuta da smatra umetnikov dom pomalo kao svoj, nastavi:
– Samo nas četvoro, četvoro iz ovih karuca, vojvotkinja, Aneta, ja i vi, zar
ne, veliki umetniče?
– Samo mi – reče on silazeći iz kola – i naručiću da vam se pripreme rakovi
na alzaški način.
– O! pa vi ćete probuditi strasti u maloj.
On ih pozdravi stojeći pred vratima kola, pa zatim uđe hitro u predvorje
velikog ulaza u klub, dobaci svoj mantil i štap čitavoj četi lakeja koji su bili ustali
kao vojnici kad prolazi oficir, pa se pope uz široke stepenice, prođe pored još
jednog odreda slugu u kratkim pantalonama, otvori jedna vrata i odjednom se oseti
čio kao mladić kad ču na kraju hodnika zveket floreta, lupanje nogom kao poziv
na borbu, uzvike koje su izgovarali snažni glasovi: Dodir! – Sad ja! – Promašaj! –
Pogođen! – Dodir! – Sad vi!
U mačevaonici, borci, odeveni u odela od sivog platna, sa kožnim kaputom,
pantalonama stegnutim oko članaka i kao nekom keceljom koja im je padala na
trbuh, sa jednom rukom uvis i povijenom šakom, a u drugoj ruci, koju je rukavica
činila ogromnom, držeći tanki i vitki floret, ispružali su se i uspravljali naglo i
gipko kao mehanički pajaci.
Drugi su se odmarali i razgovarali, još zadihani, crveni, oznojeni, sa
maramicom u ruci da brišu čelo i vrat; treći su sedeli na četvrtastom divanu koji
se pružao duž zidova prostrane dvorane svud unaokolo, i posmatrali napade:
Liverdi protiv Lande, a klupski učitelj borenja Tajad protiv velikog Rokdiana.
Berten, osmehujući se, i kao u svojoj kući, rukovao se redom.
– Ja vas pozivam – doviknu mu baron od Baveria.
 – Pristajem, dragi moj.
I on pređe u svlačionicu da se preobuče.
Odavno se nije osećao tako čio i snažan, te predosećajući da će se odlično
boriti, žurio se nestrpljivo kao đak koji se sprema za igru. Čim vide pred sobom
svog protivnika, napade ga izvanredno žestoko i pošto ga je za deset minuta
pogodio jedanaest puta, zamorio ga je toliko da je baron priznao da je pobeđen.
Posle toga borio se sa Pinizimontom i sa svojim slikarskim kolegom Amorijem
Maldanom.
Hladan tuš, koji mu je posle toga ledio zadihano telo, podsetio ga je na
kupanja kad mu je bilo dvadeset godina i kad je skakao glavačke u Senu sa
mostova u predgrađu, usred jeseni, da zadivi mirne građane.
– Hoćeš li ovde večerati? – zapita ga Maldan.
– Da.
– Mi imamo jedan sto sa Liverdijem, Rokdianom i Landom. Požuri se, već
je sedam i četvrt.
U trpezariji, punoj muškaraca, čuo se žagor.
Bile su tu sve pariske noćne lutalice, besposličari i zaposleni, svi oni koji
posle sedam sati uveče ne znaju šta da rade, te večeraju u klubu da bi se
zahvaljujući nekom slučajnom susretu, zakačili za nešto ili za nekoga.
Kad petorica prijatelja sedoše za sto, bankar Liverdi, čovek četrdesetih
godina, snažan i zdepast, reče Bertenu:
– Večeras ste bili pomahnitali.
Slikar odgovori:
– Jest, danas bih bio sposoban za neverovatne podvige.
Ostali se osmehnuše, a pejzažist Amori Maldan, mršav i ćelav čovečuljak sa
prosedom bradom, reče sa duhovitim izrazom lica:
– I u meni, u aprilu, počnu da bujaju sokovi; od toga mi izraste nekoliko
listova, najviše pola tuceta, pa posle oteče u obliku osećanja, i nikad ne urodi
plodom.
Markiz od Rokdiana i grof od Landa su ga sažaljevali. Stariji od njega, mada
nijedno izvežbano oko ne bi moglo da im odredi godine, klupski ljudi, dobri jahači
i mačevaoci kojima su neprekidna vežbanja očeličila telo, oni su se hvalili da su u
svemu mlađi nego nervozni razvratnici novog pokolenja.
 Rokdian, čovek visokoga roda, koji je posećivao sve salone, ali osumnjičen
za svakovrsne novčane neispravnosti, što nije bilo čudno – govorio je Berten –
pošto je on toliko živeo po kockarnicama, bio ženjen pa razveden od svoje žene
koja mu je plaćala izvesnu rentu, direktor belgijskih i portugalskih banaka, nosio
je gordo na svome energičnom licu Don Kihota, svoju malo potamnelu čast
plemića sposobnog za sve, koju bi s vremena na vreme oprala krv nekog uboda na
dvoboju.
Grof od Landa, jedan dobroćudni džin, gord zbog svoga rasta i svojih
ramena, mada je bio oženjen i imao dvoje dece, s teškom mukom se rešavao da
večera kod svoje kuće triput nedeljno, a ostalih dana je ostajao u klubu sa svojim
prijateljima, posle vežbanja u dvorani za mačevanje.
– Ovaj klub je isto što i porodica – govorio je on – porodica za one koji je
još nemaju, za one koji je nikad neće ni imati, i one kojima je dosadno u njihovoj.
Razgovor se povede o ženama, i prelazilo se na anegdote, na uspomene, i sa
uspomena na hvalisanja, sve do nepriličnih ispovesti.
Markiz Rokdian ih je ostavljao da pogađaju ko su njegove ljubaznice dajući
im tačne podatke o tim ženama iz otmenog društva, čija prezimena nije spominjao
da bi ih oni sigurnije pogodili. Bankar Liverdi je označavao svoje kazujući njihova
imena. On je pričao: »U to vreme bio sam u najboljim odnosima sa ženom jednog
diplomate. Elem, jedne večeri kad sam odlazio od nje, rekao sam joj: mala moja
Margarita...« On ućuta usred njihovih osmeha, pa nastavi: »Eto, izmaklo mi se
nešto. Trebalo bi da se čovek navikne da sve žene zove Sofija«.
Olivije Berten, vrlo uzdržljiv, imao je običaj da izjavi kad bi ga ispitivali:
– Meni su dovoljni moji modeli.
Pretvarali su se da mu veruju, i Landa, običan ženskaroš, ushićavao se pri
pomisli na sve zgodne curice što hitaju ulicama i na sve mlade osobe koje stoje
nage pred slikarem za deset franaka na sat.
Ukoliko su se boce praznile, svi ti starčići, kako su ih nazivali mlađi članovi
kluba, svi ti starčići čije se lice crvenelo, raspaljivali su se uzrujani podgrejani
željama i prevrelim žudnjama.
Rokdian, posle kafe, poče da priča otvorenije i da zaboravlja otmene žene
da bi uzdizao obične kokote.
– Pariz – govorio je on sa čašom kimovače u ruci – je jedina varoš u kojoj
čovek ne stari, jedina gde će on u pedesetoj godini, samo ako je snažan i očuvan,
naći uvek neko devojče od osamnaest godina, lepo kao anđeo, da ga voli.
 Landa, videći da je Rokdian opet raspoložen kao kad popije koji liker više,
odobravao mu je oduševljeno i nabrajao šiparice koje su ga i sad obožavale svakog
dana.
Ali Liverdi, koji je bio manje lakoveran i tvrdio da on tačno zna koliko vrede
žene, mrmljao je:
– Jest, one vam kažu da vas obožavaju.
Landa mu odvrati:
– One mi i daju dokaza o tome, dragi moj.
– Ti dokazi ne vrede ništa.
– Oni su meni dovoljni.
Rokdian je vikao:
– Ali one to kažu iskreno, sto mu muka! Zar vi mislite da jedna lepa mala
ulična devojka, koja tera kera već pet ili šest godina, i to u Parizu, gde su je svi
naši brkovi naučili da voli poljupce i da ih se grozi, još ume da razlikuje čoveka
od trideset godina od šezdesetogodišnjaka? Ta idite molim vas, to je koješta! Ona
je videla i saznala mnogo štošta. Eto, da se kladimo da ona u dnu svoga srca voli
više, ali zaista više, jednog starog bankara nego nekog fićfirića. Zar ona nešto zna,
zar ona razmišlja o tome? Zar se ovde može govoriti o starosti muškaraca? Eh!
dragi moj, pa mi se podmlađujemo dok nam kosa sedi, i ukoliko više sedimo,
utoliko nam više one kažu da nas vole, utoliko više mi u to verujemo.
Ustadoše od stola, raspaljeni i razdraženi alkoholom, spremni da pođu u
svakojaka osvajanja, i oni baš počeše da govore o tome kako da provedu to svoje
veče – Berten je predlagao da idu u Cirkus, Rokdian u Hipodrom, Maldan u Eden,
a Landa u Foli Beržer, kad zvuci violina koje udešavaju, slabi i udaljeni, dopreše
do njih.
– Gle, znači da danas ima muzike u klubu? – reče Rokdian.
– Jeste – odgovori Berten. – Kako bi bilo da tamo provedemo desetak minuta
pre nego što iziđemo?
– Hajdemo.
Prođoše kroz jedan salon, bilijarsku salu, pa dvoranu za kockanje i stigoše
kao u neku ložu koja se nalazila iznad galerije za muziku. Četiri gospodina,
zavaljeni u fotelje, čekali su već smireno, dok su dole, usred redova praznih
sedišta, desetak drugih ćaskali sedeći ili stojeći.
Dirigent kucnu u pult nekoliko puta svojim gudalom, pa počeše.
 Olivije Berten je obožavao muziku kao što se obožava opijum, jer ga je ona
prenosila u sanjarenje.
Čim ga zvučni talas instrumenata dodirnu, on oseti kako ga obuze nekakvo
nervozno pijanstvo od koga i njegovo telo i njegov duh zatreperiše neverovatno
silno. Njegova mašta jurila je kao luda, opijena melodijama, kroz slatka maštanja
i prijatna sanjarenja. Zatvorenih očiju, prekrštenih nogu i mlitavih mišica on je
slušao zvuke i video slike koje su prolazile ispred njegovih očiju i kroz njegov
duh.
Orkestar je svirao jednu Hajdnovu simfoniju, i slikar, čim je zatvorio oči,
ponovo vide Bulonjsku šumu, masu kola oko sebe, a prema sebi, u karucama,
groficu i njenu ćerku. čuo je njihove glasove, slušao njihove reči, osećao kretanje
kola i udisao vazduh pun mirisa lišća. Triput mu je njegov sused nešto rekao i tako
mu prekinuo tu viziju, koja je triput otpočinjala iznova, kao što otpočinje, posle
vožnje po moru, ljuljanje lađe u nepokretnom krevetu.
Zatim se ta vizija proširi i produži u nekakvo daleko putovanje, sa tim dvema
ženama koje su uvek sedele pred njim, čas u vozu, čas za stolom u tuđinskim
hotelima. Za sve vreme sviranja one su ga tako pratile kao da su za vreme te velike
šetnje po jakom suncu bile ostavile sliku svojih dvaju likova utisnutu u dno
njegovih očiju.
Nastade tišina, pa zatim pokrenute stolice zakloparaše i čuše se glasovi koji
rasteraše taj magloviti san, i on opazi kako dremaju oko njega njegova četiri
prijatelja u naivnim položajima pažnje koja se pretvorila u spavanje.
Pošto ih je probudio, reče im:
– No, dakle, šta ćemo sad da radimo?
– Ja bih – odgovori iskreno Rokdian – najradije pospavao ovde još malo.
– I ja – prihvati Landa.
Berten se diže.
– E, a ja ću se vratiti kući, jer sam malo umoran.
On se, naprotiv, osećao vrlo dobro, ali je želeo da ode, jer se bojao da će se
i to veče, kao i mnoga druga, završiti oko stola za bakara u klubu.
On se, dakle, vrati kući, i sutradan, posle jedne nervozne noći, jedne od onih
koje dovode umetnika u ono stanje umne aktivnosti koje se naziva nadahnuće, on
se reši da ne izlazi iz kuće i da radi do uveče.
Bio je to odličan dan, jedan od onih kad čoveku sve ide od ruke i kad izgleda
da zamisao silazi u ruke i da se sama ostvaruje na platnu.
 Iza zaključanih vrata, odvojen od sveta, u prijateljskom miru ateljea, jasna
pogleda i bistra duha, prenadražen i čio, on je uživao u onom blaženstvu koje je
dato jedino umetnicima da mogu stvarati i svoja dela u veselju. Za vreme tih
časova rada ništa drugo nije postojalo za njega osim parčeta platna gde se rađala
jedna slika pod milovanjem njegovih kičica, i u tim najplodnijim časovima
stvaranja imao je neko neobično i prijatno osećanje obilnoga života koji se opija i
širi na sve strane. Uveče je bio klonuo kao posle nekog zdravog napora i on leže
sa pritajenom mišlju na sutrašnji ručak koji je priređivao.
Sto je bio sav u cveću, a jelovnik vrlo odabran za gospođu od Gijroa, vrlo
veliku probiračicu, i slikar primora svoje zvanice, i pored njihovog upornog ali
kratkog opiranja, da piju šampanjac.
– Mala će se opiti! – govorila je grofica.
A popustljiva vojvotkinja je odgovarala:
– Bože moj, pa jedanput se i to mora dogoditi.
Vraćajući se u atelje, svi su se osećali pomalo uzrujani onom lakom
veselošću koja čoveka uzdiže kao da su mu od nje izrasla krila na nogama.
Vojvotkinja i grofica, pošto su imale jednu sednicu u odboru francuskih
majki, trebalo je da otprate devojku pre nego što odu u Udruženje, ali im Berten
ponudi da se prošeta s njom i da je odvede kući; i njih dvoje iziđoše.
– Da idemo najdužim putem – reče ona.
– Hoćeš li da malo prošvrljaš po parku Monso? To je vrlo prijatno mesto:
posmatraćemo bebe i dojkinje.
– O, da, hoću rado.
Iz aleje Velaskez uđoše kroz pozlaćenu i velelepnu kapiju koja služi kao
oznaka i ulaz u taj otmeni park koji širi usred Pariza svoju veštačku i zelenu lepotu,
usred venca gospodstvenih palata.
Duž širokih staza koje, znalački trasirane, vijugaju kroz travnjake i šumarke,
masa žena i muškaraca sedelo je na gvozdenim stolicama i posmatralo povorku
prolaznika, dok po malim stazama, zavučenim u senku zelenila i vijugavim poput
potočića grupa dece gamiže po pesku, trči, skače preko konopca pod blagim
nadzorom dadilja i brižnim pogledom njihovih majki. Ogromno drveće,
zaokrugljeno u obliku kubeta kao spomenici od lišća, džinovski kestenovi, čija je
teška masa lišća prošarana crvenim i belim cvastima, otmeni javori i slikoviti
platani znalački potkresani, ukrašavaju svojim prijatnim rasporedom velike
talasaste travnjake.
 Vrućina je; grlice guču u lišću i posećuju se uzajamno sa jednog vrha drveta
na drugi, dok se vrapci kupaju u dugi kojom sunce ukrašava u živim bojama
vodenu površinu od zalivanja koja rosi tananu travu. Na svojim postoljima bele
statue izgleda da uživaju u toj zelenoj svežini. Jedan dečko od mermera vadi iz
svog stapala neki nenalažljiv trn, kao da se maločas ubo dok je trčao za Dijanom,
koja beži onamo ka jezercetu zasužnjenom u šumarku, gde su se sakrile razvaline
jednog hrama.
Druge statue se grle, zaljubljene i hladne, na ivicama šumaraka, ili sanjaju
obgrlivši koleno rukama. Vodopad se penuša i kotrlja niz lepe stene. Jedno drvo,
zarubljeno kao stub, nosi na sebi neku biljku puzavicu; na jednoj grobnici je
nekakav natpis. Kameni stubovi što se dižu na travnjacima podsećaju na Akropol
taman koliko i taj otmeni mali park podseća na divlje šume.
To je veštački stvoreno i divno mesto kuda varošani odlaze da posmatraju
cveće odgajeno u staklenim baštama i da se dive, kao što se u pozorištu divimo
prizoru života, onoj ljupkoj predstavi koju usred Pariza priređuje lepa priroda.
Olivije Berten je već godinama dolazio skoro svakog dana na to svoje
omiljeno mesto da tu posmatra Parižanke kako se kreću u svojoj pravoj sredini.
»To je park stvoren za lepo odeven svet«, – govorio je on. – »Ružno obučeni ljudi
tamo izazivaju užas«. I on je tim parkom lutao po čitave sate i poznavao sve
tamošnje biljke i sve svakidašnje šetače.
Koračao je pored Anete po stazama, a pogled mu je bio rastrojen šarolikim
i nemirnim životom toga parka.
– Oh! kako je sladak! – uzviknu ona.
Posmatrala je jednog švrću sa plavim kovrčama koji ju je gledao svojim
plavim očima, začuđen i očaran.
Posle toga ona je zagledala svu decu redom; i njeno uživanje što vidi te žive
lutke okićene trakama načini je govorljivom i otvorenom.
Išla je sitnim koracima i kazivala Bertenu svoje opaske, svoja razmišljanja
o deci, o dadiljama, o majkama. Debeljušna deca su je nagonila da uzvikne od
radosti, a bleda deca su u njoj izazivala sažaljenje.
On ju je slušao, i ona ga je zanimala više nego ti mališani, pa ne
zaboravljajući slikanje, šaptao je: »To je divno!« razmišljajući o tome kako bi
trebalo da izradi jednu izvrsnu sliku sa jednim kutom toga parka i grupom dadilja,
majki i dece. Kako se toga nije ranije setio!
– Ti voliš te švrće?
– Ja ih obožavam.
 Videći kako ih ona gleda, osećao je da ona želi da ih uzme, da ih ljubi, da ih
drži u rukama i da je ta njena želja materinska i nežna kao u buduće majke; i on se
čudio tome potajnom nagonu skrivenom u tome ženskom telu.
Kako je ona bila raspoložena za razgovor, ispitivao ju je o tome šta voli. Ona
priznade sa ljupkom naivnošću da se nada da će u društvu postići uspehe i slavu, i
da želi da ima lepe konje, koje je poznavala kao kakav džambas, jer su na izvesnim
salašima njihovog imanja Ronsijera gajili konje; i ona se brinula o svom budućem
vereniku taman koliko i o stanu koji se uvek može naći među tolikim spratovima
za izdavanje.
Približavali su se jezeru po kome su dva labuda i šest plovaka plivali polako,
čisti i mirni kao ptice od porculana, pa zatim prođoše pored jedne mlade žene, koja
je sedela na stolici sa otvorenom knjigom na krilu i pogledom upravljenim uvis,
sva utonula u sanjarenje.
Nije se micala, kao da je bila neka figura od voska. Ružna, krotka, odevena
kao skromna devojka koja i ne pomišlja da se nekom dopadne, možda neka
učiteljica, ona se bila otisnula u sanjarenje, ponesena nekom rečenicom ili nekom
rečju koja je opčinila njeno srce. Ona je zacelo, gonjena svojim nadama,
nastavljala neku avanturu započetu u knjizi.
Berten zastade, iznenađen, pa reče:
– Lepo je sanjariti ovako.
Bili su prošli pored nje. Vratiše se i opet minuše ispred nje, a ona ih i ne
primeti, toliko je pažljivo pratila let svojih misli u daljinu.
Slikar reče Aneti:
– Reci mi, mala, da li bi ti bilo dosadno da mi nekoliko puta sediš kao model
za jednu sliku?
– Ta, ne, naprotiv!
– Pogledaj dobro ovu gospođicu koja se šeta po zemlji snova.
– Ovu, na ovoj stolici?
– Da. E, vidiš, i ti bi sela na stolicu, otvorila bi knjigu na krilu i trudila bi se
da činiš isto što i ona. Jesi kadgod sanjala budna?
– Pa dabome.
– O čemu?
I on pokuša da je ispita o njenim maštanjima, ali ona nije htela da odgovara,
izbegavala je njegova pitanja, posmatrala plovke kako plivaju za hlebom koji im
je bacala jedna žena, i izgledalo je da joj je to neprijatno kao da je dodirnuo u njoj
neko osetljivo mesto.
Zatim, da bi skrenula razgovor, ona ispriča kako je živela u Ronsijeru,
govorila je o svojoj babi kojoj je dugo čitala naglas svakog dana i koja se sad
zacelo osećala usamljena i tužna.
Slikar ju je slušao i osećao se veseo kao ptica, veseo kako nikad nije bio.
Sve što mu je ona govorila, sve sitne, ništavne i bezvredne pojedinosti toga
jednostavnog mladalačkog života zanimalo ga je i zabavljalo.
– Hajde da sednemo – reče on.
Seli su pored vode. Dva labuda dođoše da plivaju pred njima nadajući se
hrani.
Berten je osećao kako se u njemu bude uspomene, one iščezle uspomene
utonule u zaborav koje se odjednom vrate ko zna zašto. One su iskrsavale brzo,
svakojake i u isti mah toliko mnogobrojne, da mu se činilo kao da neka ruka meša
talog njegovog pamćenja.
On se pitao otkud mu to previranje njegovog nekadašnjeg života koje je on
više puta osetio i zapazio, ali ipak manje nego tog dana. Postojao je uvek neki
uzrok tom iznenadnom podsećanju, neki stvarni i prost uzrok, često neki miris,
prirodan ili veštački. Koliko puta mu je neka ženska haljina dobacila u prolazu,
dahom nekog mirisa, čitavo jedno sećanje na zaboravljene događaje! Na dnu starih
flašica od mirisa on je često pronalazio deliće svoga života; i svi ti mirisi što lutaju
po ulicama, poljima, kućama, po nameštaju, blagi i neprijatni, topli mirisi letnjih
večeri i hladni mirisi zimskih, oživljavali su u njemu davne uspomene, kao da su
ti mirisi čuvali u sebi balsamovane pokojnike, kao što biljni mirisi održavaju
mumije.
Da li je to mokra trava, ili možda kestenov cvet, oživljavala tako prošlost?
Ne. Onda, šta? Da li su to njegove oči izazvale tu uzbunu? Pa šta je on to video.
Možda ga je među ličnostima koje je sreo jedna od njih podsetila na neki
nekadašnji lik, i mada je on nije prepoznao, zaljuljala u njegovom srcu sva zvona
prošlosti.
Ili je možda to bio neki zvuk? Vrlo često bi ga neki klavir koji bi on slučajno
čuo, neki nepoznati glas, pa čak i neki vergl koji je na nekom trgu svirao neku
otrcanu melodiju, odjednom podmladio za dvadeset godina i ispunio mu grudi
zaboravljenim nežnostima.
Ali to podsećanje trajalo je i dalje, neprekidno, nepojmljivo. šta je to bilo
oko njega, blizu njega, što je tako oživelo ugašena osećanja?
 – Malo je zahladnelo – reče on. – Hajdemo.
Ustali su i nastavidi da hodaju.
On je gledao siromahe kako sede na klupama, jer je stolica za njih
predstavljala suviše veliki izdatak.
I Aneta ih je sad posmatrala i zabrinuto se interesovala za njihov život, za
njihovo zanimanje, čudeći se što i oni, iako tako bedno izgledaju, dolaze da
lenstvuju u tom lepom parku.
I sad više nego maločas, Olivije se vraćao u minule godine. činilo mu se da
neka muva zuji kod njegovih ušiju i ispunjava ih nejasnim brujanjem proteklih
dana.
Mlada devojka, videći ga zamišljenog, zapita ga:
– Šta vam je? Izgledate tužni.
On uzdrhta do dna srca. Ko je to izgovorio? Ona ili njena mati? Ne njena
mati svojim sadašnjim glasom, nego svojim nekadašnjim glasom toliko
izmenjenim da ga je tek sad poznao.
On odgovori smešeći se:
– Nije mi ništa; ti me mnogo zanimaš i vrlo si ljupka; podsećaš me na svoju
majku.
Kako to da on ranije nije zapazio taj čudni odjek govora koji mu je nekada
bio toliko blizak, a koji je sad izlazio iz tih novih usta.
– Govori još – reče on.
– O čemu?
– Pričaj mi čemu su te tvoje učiteljice naučile. Jesi li ih volela?
Ona opet poče da ćereta.
On ju je slušao, obuzet sve jačim uzbuđenjem, vrebao je i očekivao da čuje
u govoru te devojčice, skoro tuđe njegovom srcu, neku reč, meki zvuk, neki smeh,
koji kao da su bili ostali u njenom grlu iz mladosti njene majke. Njen način
izgovaranja reči ponekad bi ga naterao da uzdrhti od iznenađenja. Istina, između
njihovih reči bilo je tolikih razlika da on isprva nije zapažao nikakvu vezu između
njih dveju, pa čak često nije nimalo brkao; ali ta razlika je činila još uzbudljivijim
iznenadno buđenje majčinog govora. Dosad je on bio zapazio sličnost njihovih
lica i gledao na to prijateljskim i radoznalim očima; ali evo gde ih je tajna toga
vaskrsloga glasa toliko učinila sličnim da se on, pošto bi okrenuo glavu tako da ne
vidi mladu devojku, pitao ponekad da li mu to ne govori grofica dvanaest godina
ranije.
Zatim, kada se još opčinjen tim sećanjem okrenuo k njoj, susreo je njen
pogled i ponovo osetio nešto od one klonulosti koju je, u početku njihove ljubavi,
izazivao pogled njene majke.
Već su triput bili obišli park, prolazeći uvek pored istih osoba, istih dadilja i
iste dece.
Aneta je sad zagledala vile koje okružuju taj park i pitala za imena njihovih
stanara.
Ona je htela sve da zna o svim tim ljudima, zapitkivala je sa žudnom
radoznalošću kao da puni obaveštenjima svoje žensko pamćenje, i sa licem
ozarenim interesovanjem slušala je očima isto koliko i ušima.
Ali kad stigoše do paviljona koji razdvaja dve kapije na spoljnom bulevaru,
Berten opazi da će uskoro odzvoniti četiri časa.
– O! – reče on – treba da se vratimo kući.
I oni stigoše polako na Bulevar Malzerb. Kad se rastade od mlade devojke,
slikar siđe ka Trgu Konkord da ode u jednu posetu na suprotnoj obali Sene.
Pevušio je, bilo mu je došlo da trči, da preskače klupe, toliko se osećao lak
i čio. Pariz mu je izgledao blistav, lepši nego ikad. »Zbilja, – mislio je on – proleće
ponovo daje sjaj celom svetu.«
On je bio u jednom od onih časova kad razdraženi um sve shvata sa većim
uživanjem, kad oko vidi jasnije i izgleda osetljivije i bistrije, kad čovek oseća veću
radost da posmatra i da oseća, kao da je neka svemoćna ruka nedavno osvežila sve
boje na zemlji, osnažila sve pokrete živih bića i navila u nama, kao neki časovnik
koji hoće da se zaustavi, delatnost osećanja.
Kupeći pogledom hiljadu zanimljivih prizora, mislio je u sebi: »Ko bi rekao
da ima trenutaka kad ne mogu da pronađem predmete za slikanje!«
I on tada oseti da mu je um tako slobodan i tako oštrovidan, da mu se čitav
njegov umetnički rad učini sasvim običan, i da se u njemu rađa zamisao o jednom
novom načinu da izrazi život, istinitijem i originalnijem. I odjednom želja da se
vrati kući i da radi obuze ga, natera ga da pođe natrag i da se zatvori u svoj atelje.
Ali čim se nađe sam pred započetom slikom, taj plamen koji mu je maločas
palio krv umiri se odjednom. Oseti se umoran, te sede na divan i poče da sanjari.
Ona blažena ravnodušnost u kojoj je živeo, ona bezbrižnost zadovoljnog
čoveka čije su skoro sve potrebe zadovoljene, iščezavala je sasvim polako iz
njegovog srca, kao da mu je nešto nedostajalo. Kuća mu se činila prazna, a njegov
veliki atelje pust. Tada, gledajući oko sebe, učini mu se da vidi kako prolazi senka
jedne žene koju je voleo da ima kraj sebe. Već odavno je on bio zaboravio
nestrpljenje ljubavnika koji očekuje povratak svoje dragane, i evo, sad odjednom,
on oseti kako je ona daleko od njega, i zažele, razdražen kao mladić, da je ima kraj
sebe.
Raznežio se misleći koliko su se voleli, i pronalazio je u celom tom
prostranom stanu, u koji je ona tako često dolazila, bezbrojne uspomene koje su
ga podsećale na nju, njene pokrete, njene reči, njene poljupce. Sećao se izvesnih
dana, izvesnih časova, izvesnih trenutaka; i osećao je oko sebe lak dodir njenih
nekadašnjih milovanja.
On ustade, jer nije više mogao da ostane na jednom mestu, pa poče da hoda
misleći ponovo da je on, i pored te veze koja je ispunjavala njegov život, ipak
ostao i dalje sam, uvek sam. Kad bi posle dugih časova rada, pogledao oko sebe,
ošamućen kao čovek koji se vraća u život, on je video i osećao na domaku svoje
ruke i svojih očiju samo zidove. Pošto nije imao žene u svojoj kući, a onu koju je
voleo mogao je da viđa samo oprezno kao lopov, on je morao da sumorno provodi
svoje časove dokolice po svima javnim mestima gde se mogu naći ili kupiti kakvi
bilo načini da se utuca vreme. Imao je svoje stalne navike u klubu, u cirkusu i na
trkalištu u određene dane, u operi, i pomalo svuda, samo da se ne bi vratio svojoj
kući, gde bi se zacelo radosno bavio kad bi živeo pored nje.
Nekada, u izvesnim časovima ljubavnog zanosa, on je užasno patio što ne
može da je uzme i da je zadrži kraj sebe; zatim kad se njegova žestina utišala, on
je primio bez protesta njihovo razdvajanje i svoju slobodu; a sad je opet žalio zbog
toga kao da je ponovo počeo da je voli.
I to vraćanje ljubavi obuzelo ga je iznenada, skoro bez razloga, zato što je
napolju bilo lepo vreme, a možda i zato što je maločas raspoznao podmlađeni glas
te žene. Kako je sad malo potrebno pa da se uzbudi srce jednog čoveka, čoveka
koji počinje da stari, u kome se osećanje pretvara u žaljenje!
Kao nekada, i sad mu se potreba da je ponovo vidi javljala i ulazila mu u
dušu i telo poput groznice; i on poče da misli na nju pomalo onako kao što čine
mladi ljubavnici, uzdižući je u svom srcu i raspaljujući se da bi je više želeo; zatim
se reši, iako ju je video toga jutra, da ode k njoj na čaj još isto veče.
Činilo mu se da vreme sporo protiče; i kad iziđe iz kuće da ode na Bulevar
Malzerb, obuze ga silan strah da je možda neće naći i da će morati i to veče da
provede sasvim sam, kao što je međutim proveo i mnoga druga.
Na njegovo pitanje: »Da li je grofica kod kuće?« – sluga odgovori: »Da,
gospodine« – i to ga mnogo obradova.
 On reče veselim glasom: »Evo me opet!« – kad se pojavi na pragu malog
salona gde su obe žene radile pod ružičastim štitovima jedne dvostruke lampe od
kalaja na visokom i tankom postolju.
Grofica uzviknu:
– Kako, to ste vi! Kakva sreća!
– Pa da. Osećao sam se vrlo usamljen, pa sam došao.
– Kako je to lepo od vas!
– Očekujete li nekoga?
– Ne... možda... nikad to ne znam.
On je sedeo i prezrivo posmatrao sivo pletivo od debele vune koje su one
brzo plele dugačkim drvenim iglama.
On zapita:
– Šta je to?
– Pokrivači.
– Za siromahe?
– Da, razume se.
– To je vrlo ružno.
– To je vrlo toplo.
– Možda, ali je vrlo ružno, a naročito u jednom salonu Luja XV, gde sve
očarava pogled. Ako ne radi vaših siromaha, trebalo bi bar radi vaših prijatelja da
vaše milosrđe bude malo otmenije.
– Bože, kakvi su muškarci! – reče ona sležući ramenima. – Pa sad se svuda
spremaju ovakvi pokrivači.
– Ja to znam, znam isuviše dobro. Čovek ne može da ode uveče u neku
posetu a da ne vidi kako se vuče ta grozna siva prnja po najlepšim haljinama i
najukusnije izrađenom nameštaju. Ovog proleća milosrđe nam je neukusno.
Grofica, da bi ocenila da li je tačno to što on kaže, raširi pletivo koje je držala
na stolici prevučenoj svilom a koja je bila prazna pored nje, pa zatim priznade
ravnodušno:
– Jest, zaista ovo je ružno.
I ona nastavi da radi. Dve približene glave, nagnute pod dve sasvim bliske
svetiljke dobivale su po kosi mlaz rumene svetlosti koja se rasipala po njihovim
licima, haljinama i rukama koje su se neprestano kretale; i one su gledale svoj rad
sa onom površnom i stalnom pažnjom žena naviknutih na taj rad prstiju koje oko
prati, iako se na njega i ne misli.
U sva četiri ugla salona još četiri lampe od kineskog porculana, na starinskim
stubovima od pozlaćenog drveta, rasipale su po tepisima blagu i pravilnu svetlost,
ublaženu providnim čipkama prebačenim preko staklenih kugli.
Berten uze jedno sasvim nisko sedište, jednu malenu naslonjaču u koju je
taman mogao da sedne, ali koju je uvek više voleo kad je hteo da razgovara sa
groficom, ostajući skoro kraj njenih nogu.
Ona mu reče:
– Vi ste se danas posle podne dosta dugo šetali sa Anetom po parku.
– Da. ćaskali smo kao stari prijatelji. Ja mnogo volim vašu ćerku. Ona
potpuno liči na vas. Kad ona izgovara izvesne rečenice, čovek bi pomislio da ste
vi zaboravili svoj glas u njenim ustima.
– Moj muž mi je to već rekao više puta.
On ih je posmatrao kako rade, ozarene svetlošću lampi, i ono od čega je često
patio, pa i toga dana, brižna pomisao na njegov stan, pust, bez pokreta, bez glasa,
hladan pa ma kakvo da je vreme, ma kakva da je vatra u kaminima i pećima, rastuži
ga kao da je tada prvi put uvideo koliko je usamljen.
Oh! kako je on zaista želeo da bude muž te žene, a ne njen ljubaznik! Nekada
je želeo da je ugrabi, da je uzme od toga čoveka, da mu je potpuno otme. Danas je
zavideo tome prevarenom mužu koji se bio smestio zauvek kraj nje, sa svim
svojim navikama u svome domu i sa prijatnošću zbog njene blizine. Gledajući je,
osećao je kako mu se srce ispunjava uspomenama iz prošlosti koje je želeo da joj
saopšti. Zaista, on ju je još mnogo voleo, pa čak i malo više, mnogo više danas
nego nekada; i potreba da joj saopšti to podmlađivanje koje bi je toliko obradovalo
izazva u njemu želju da pošalju mladu devojku na spavanje što pre.
Sav obuzet tom željom da bude sam s njom, da se približi njenim kolenima
na koja bi spustio glavu, da je uzme za ruke iz kojih bi ispao pokrivač za siromahe,
drvene igle i klube vunenog prediva koje bi se otkotrljalo pod neku naslonjaču na
kraju odmotanog konca, on je gledao koliko je sati, nije više ništa govorio i
smatrao je da je zaista pogrešno navikavati devojčice da provode veče sa odraslim
osobama.
Nečiji koraci narušiše tišinu u susednom salonu i sluga, čija se glava pojavi,
objavi:
– Gospodin od Mizadjea.
 Olivija Betrena obuze prigušen gnev i kad se rukova sa inspektorom
umetnosti, oseti želju da ga uhvati za ramena i da ga izbaci napolje.
Mizadje je bio pun vesti: vlada će uskoro pasti, a i šaputalo se o jednom
skandalu markiza od Rokdiana. On dodade, gledajući u mladu devojku: »Ispričaću
vam to malo docnije.«
Grofica podiže pogled ka zidnom časovniku i vide da će uskoro odzvoniti
deset sati.
– Vreme je da legneš, dete moje – reče ona svojoj kćeri.
Aneta ne odgovori ništa, savi svoje pletivo, namota vunicu, poljubi svoju
majku u obraze, pruži ruku dvojici muškaraca i otide brzo, kao da je klizila ne
pokrećući vazduh pri prolazu.
Kad ona iziđe, grofica zapita:
– No, dakle, šta je sa tim vašim skandalom?
Pričalo se da je markiz od Rokdiana, sporazumno razdvojen od svoje žene
koja mu je plaćala izdržavanje, ali koje je on smatrao da je nedovoljno, pronašao
jedan siguran i neobičan način da je primora da ga udvostruči. Markiza, koju su
detektivi pratili po njegovom nalogu, uhvaćena je na delu preljube i morala je da
otkupi još jednim izdržavanjem zapisnik koji je sačinio policijski komesar.
Grofica ga je slušala radoznala pogleda i nepomičnih ruku, držeći na svom
krilu prekinuti rad.
Berten, koga je Mizadjeovo prisustvo dovodilo do besa posle odlaska mlade
devojke, naljuti se i izjavi sa gnušanjem, kao čovek kome je kleveta bila poznata i
koji nije hteo nikome da govori o njoj, da je to odvratna laž i jedno od onih sramnih
ogovaranja koje otmeni ljudi ne bi trebalo nikad da slušaju niti da prepričavaju.
On se ljutio, stojeći naslonjen na kamin, nervozno kao čovek koji je spreman da
od toga načini jedno lično pitanje.
Rokdian je bio njegov prijatelj, pa iako mu se u izvesnim slučajevima moglo
zameriti da je površan, on nije mogao da bude okrivljen, pa čak ni osumnjičen za
ma koji zaista nečastan postupak. Mizadje, iznenađen i zbunjen, branio se,
odstupao, izvinjavao se.
– Dopustite – govorio je on – ja sam to čuo maločas kod vojvotkinje od
Mortmena.
Berten zapita:
– Ko vam je to ispričao? Neka žena, bez sumnje.
– Ne, nikako; već markiz od Farandala.
 A slikar, namrgođen, odgovori:
– To me od njega ne čudi!
Nastade tišina. Grofica nastavi da radi. Zatim Olivije produži umirenim
glasom:
– Ja znam pouzdano da je to netačno.
On nije znao ništa, pošto je tad prvi put čuo za taj događaj. Mizadje je
spremao sebi odstupnicu, jer je osećao da je stanje opasno, i već je govorio kako
će otići da poseti Korbelove, kad se pojavi grof od Gijroa, koji se vraćao sa večere
iz varoši.
Berten ponovo sede, klonuo i sad bez nade da će se otarasiti muža.
– Zar ne znate – reče grof – za veliki skandal o kome se svuda priča večeras?
Pošto mu niko ne odgovori ništa, on nastavi:
– Kažu da je Rokdian uhvatio svoju ženu u neverstvu i skupo joj naplatio tu
nesmotrenost.
Tada Berten, ojađena lica i sa tugom u glasu i držanju, spustivši ruku na
koleno Gijroa, ponovi prijateljskim i blagim rečima ono što je maločas izgledalo
da baca u lice Mizadjeu.
I grof, upola ubeđen, ljut na sebe što je olako ponovio nešto sumnjivo i
možda pogrdno, branio se da ništa ne zna i da je nevin. Zbilja, prepričavaju se
tolike netačne i zlobne stvari!
Odjednom se svi složiše u tome da svet optužuje, sumnjiči i kleveta sa
žalosnom lakomislenošću. I izgledalo je da su svi četvoro, za vreme od pet minuta,
bili ubeđeni da su sve reči koje se šapuću, sve same laži; da žene nikad nemaju
ljubaznike koje im svet pripisuje; da muškarci nikad ne čine podlosti za koje ih
svet sumnjiči, i da je, jednom rečju, površina mnogo ružnija nego dno.
Berten više nije bio ljut na Mizadjea otkako je Gijroa došao, i sad mu je
laskao, govorio mu o njegovim omiljenim temama i otvorio branu svoje rečitosti.
I grof je izgledao zadovoljan kao čovek koji svuda donosi sa sobom mir i
srdačnost.
Dva sobara, koji su nečujnim koracima išli po tepihu, uđoše noseći sto za
čaj, na kome se ključala voda pušila u jednom lepom i blistavom samovaru, pod
kojim je goreo plav plamen špiritusne lampice.
Grofica ustade i spremi taj topli napitak sa ruskom pažljivošću i marljivošću,
pa prinese jednu šolju Mizadjeu a drugu Bertenu, a zatim im ponovo priđe sa
tanjirima na kojima su bili sendviči od džigerice i sitni austrijski i engleski kolači.
 Grof, pošto je prišao pokretnom stolu na kome su bili poređani još i sirupi,
likeri i čaše, načini sebi jedan grog, pa se neopaženo iskrade u susednu sobu i
iščeze.
Berten se sad ponovo nađe sam pred Mizadjeom i opet mu dođe želja da
izgura napolje tog dosadnog čoveka koji je, raspaljen, govorio opširno, sejao
anegdote, ponavljao tuđe dosetke, pa ih i sam pravio. A slikar je neprestano gledao
u zidni časovnik, čija se veća skazaljka bližila ponoći. Grofica vide njegov pogled
i razumede da on želi da govori s njom, pa sa onom veštinom otmenih žena koje
umeju da glasom izmene ton razgovora i atmosferu salona i da nagoveste, ne
rekavši ništa, da gosti treba da ostanu ili da idu, ona rasprostre jedino svojim
držanjem, izrazom svoga lica i dosadom u očima takvu hladnoću oko sebe kao da
je otvorila prozor.
Mizadje oseti kako ta vazdušna struja ledi njegove misli, pa i ne pitajući se
zašto, u njemu se javi želja da ustane i da ode.
Berten, iz učtivosti, učini isto što i on, pa obojica pođoše zajedno kroz oba
salona, a sa njima je išla grofica, koja je i dalje razgovarala sa slikarom. Ona ga
zadrža na pragu predsoblja tobože radi nekog objašnjenja, dok je Mizadje, uz
pripomoć jednog lakeja, oblačio svoj gornji kaput. Kako je gospođa od Gijroa i
dalje razgovarala sa Bertenom, inspektor umetnosti, pošto je nekoliko trenutaka
čekao pred stepenišnim vratima koja je drugi sluga držao otvorena, reši se da iziđe
sam, da ne bi stajao licem u lice sa slugom.
Vrata se polako zatvoriše za njim, pa zatim grofica reče umetniku potpuno
neusiljeno:
– Pa zbilja, zašto odlazite tako brzo. Još nije ponoć. Ostanite još malo.
I vratiše se zajedno u mali salon.
Čim sedoše, on reče:
– Bože, koliko me je taj glupak jedio!
– A zašto?
– Oduzimao mi je malo vas.
– O! nije mnogo.
– Možda, ali mi je smetao.
– Vi ste ljubomorni?
– Ne znači biti ljubomoran ako vam se čini da je neki čovek dosadan.
 Opet je seo u svoju malu naslonjaču, i sad sasvim blizu nje proturao je
između prstiju tkaninu njene haljine govoreći joj kakav mu je topao dah strujao
kroz srce toga dana.
Ona ga je slušala iznenađena, očarana, pa blago spusti ruku na njegovu sedu
kosu, koju je milovala nežno kao da hoće da mu zahvali.
– Toliko bih želeo da živim kraj vas! – reče on.
On je neprestano mislio na tog muža koji leži i verovatno spava u nekoj
susednoj sobi, pa nastavi:
– Zaista, samo brak može da ujedini živote.
Ona prošapta, žaleći iskreno i njega i samu sebe:
– Jadni moj prijatelju!
Bio je spustio svoj obraz na grofičino krilo i gledao je nežno i pomalo setno,
pomalo tužno, i manje žudno nego maločas kad ga je od nje razdvajala njena kći,
njen muž i Mizadje.
Ona reče sa osmehom, milujući sa osmehom, milujući neprestano svojim
lakim prstima Olivija po glavi:
– Bože, koliko ste sedi! I poslednje vaše crne vlasi su iščezle.
—Nažalost, ja to znam; to ide brzo.
Ona se uplaši da ga nije ožalostila.
– Eh! pa vi ste uostalom bili prosedi još dok ste bili sasvim mladi. Sećam se
da ste uvek bili takvi.
– Da, to je istina.
Da bi sasvim izbrisala prizvuk sažaljenja koje je izazvala, ona se naže pa mu
podiže glavu obema rukama i obasu mu čelo sporim i nežnim poljupcima, onim
dugim poljupcima koji kao da se nikad neće završiti.
Zatim se pogledaše, trudeći se da sagledaju u dnu svojih očiju odblesak svoje
ljubavi.
– Toliko bih voleo – reče on – da provedem ceo jedan dan pored vas!
Osećao je da ga nejasno muči neka neizreciva potreba za bliskošću.
Njemu se maločas činilo da će odlazak prisutnih ljudi biti dovoljan da mu
ostvari želju koja se u njemu probudila toga jutra, a eto sad kad je ostao sam sa
svojom draganom kad je osećao na svome čelu toplinu njenih ruku, a na obrazu
njenu haljinu, toplinu njenog tela, sada se u njemu ponovo javljao nemir, ista ona
žudnja za nepoznatom i neshvatljivom ljubavlju.
I on je sad zamišljao da bi izvan te kuće, možda u šumi gde bi bili sasvim
sami, bez ikoga oko sebe, taj nemir njegovog srca bio zadovoljen i utišan.
Ona odgovori:
– Kako ste detinjasti! Pa mi se viđamo skoro svakog dana.
On ju je preklinjao da pronađe neki način da ode s njim na ručak negde u
okolinu Pariza, kao što su nekada učinili četiri ili pet puta.
Ona se čudila tome ćudljivom prohtevu koji je bilo tako teško ostvariti sad
kada se njena ćerka vratila.
Ona će ipak pokušati čim njen muž ode u Rons, ali će to moći da bude tek
posle otvaranja izložbe, a to je trebalo da bude naredne subote.
– A dotle – reče on – kad ću vas videti?
– Sutra uveče kod Korbelovih. A osim toga, dođite ovamo u četvrtak u tri
sata, ako ste slobodni, a čini mi se da treba da večeramo zajedno kod vojvotkinje.
– Da, tako je.
On ustade.
– Zbogom.
– Zbogom, dragi prijatelju.
On je i dalje stajao i nije mogao da se reši da pođe, jer nije skoro ništa rekao
od onoga što je došao da joj kaže i njegov um je ostao pun neiskazanih misli i
nabujao od nejasnih čežnji koje nisu našle oduške.
On opet reče »Zbogom« hvatajući je za ruke.
– Zbogom, dragi prijatelju.
– Ja vas volim.
Ona mu dobaci jedan od onih osmejaka kojim žena pokaže muškarcu, u
jednom trenutku, šta mu je sve dala.
Ustreptala srca, on i treći pot reče:
– Zbogom.
I otide.
 IV
Pomislilo bi se da sva kola Pariza odlaze toga dana na poklonjenje u Palatu
industrije. Još od devet sati ujutru ona su pristizala svim ulicama, bulevarima i
preko svih mostova do Umetničkog paviljona, gde je elita umetnika pozvala elitu
pariskog društva da prisustvuje izložbi od tri hiljade i četiri stotine slika.
Čitava povorka sveta tiskala se na ulazima, i prezirući vajarstvo, penjala se
odmah u galerije slika. Već pri penjanju uz stepenice posetioci su dizali pogled ka
slikama izloženim na zidovima stepeništa, gde se obično stavljaju posebna dela
slikara koji rade slike za predsoblja i koji su poslali bilo slike neobične veličine,
bilo dela koja se nisu smela odbiti. U četvrtastom salonu bila je gužva od sveta
koji se komešao i žagorio. Slikari, koji su se tu bavili sve do večeri, mogli su se
poznati po njihovoj zaposlenosti, glasnom govoru i zapovedničkim pokretima. Oni
su počeli da vuku svoje prijatelje za rukave ka slikama koje su pokazivali rukom,
uz uzvike i energične pokrete kao u stručnjaka. Bilo ih je svakojakih, visokih sa
dugom kosom, sa sivim i crnim šeširima neopisivih oblika, širokih i okruglih kao
krovovi, sa opuštenim obodom koji je bacao senku preko čitavog gornjeg dela tela.
Drugi su bili omaleni, živahni, vitki ili zdepasti, sa svilenom maramom oko vrata,
u kratkim kaputima ili neobičnom i naročitom odelu svojstvenom klasi mazala.
Bila je tu grupa otmene gospode, kicoša, bulevarskih umetnika, grupa
akademičara, uzornih i sa crvenim značkama, ogromnim ili sićušnim, već prema
njihovom shvatanju otmenosti i pristojnosti, pa grupa buržoaskih slikara sa svojom
porodicom koja je okružavala oca kao neki pobednički hor.
Na četiri ogromna zida, slike koje su imale počast da budu izložene u
četvrtastom salonu, zasenjivale su pogled još pri ulasku bleskom boje i blistanjem
ramova, sirovošću svežih boja i zasenjivim sjajem jake svetlosti.
Portret predsednika republike bio je naspram vrata, dok je na drugom
jednom zidu neki general sav u zlatnim gajtanima, sa šeširom okićenim nojevim
perjem i crvenim pantalonama, bio pored samih golih nimfi koje su se nalazile pod
vrbama i pored jedne lađe brodolomnice skoro utonule pod velikim talasom. Jedan
biskup iz starih vremena anatemisao je nekakvog varvarskog kralja; jedna
istočnjačka ulica puna umrlih od kuge i Danteov duh u šetnji po paklu privlačili
su i prikivali pogled neodoljivom snagom izrazitosti.
U toj ogromnoj dvorani video se još i jedan juriš konjice, strelci u šumi,
krave na pašnjaku, dva plemića iz prošlog stoleća koji se tuku u dvoboju na uglu
neke ulice, jedna luda žena koja sedi na ivičnom kamenu, jedan sveštenik koji
pričešćuje nekog samrtnika, žeteoci, reke, zalazak sunca, mesečina, jednom reči
primerci svega što se slika, što slikari slikaju i svega što će slikati dok traje sveta
i veka.
Olivije je, usred jedne grupe svojih slavnih kolega, članova Akademije
umetnosti i ocenjivačkog odbora, razgovarao s njima. Osećao je nekakvu
nelagodnost, neku zabrinutost zbog svojih izloženih dela, jer i pored laskavih
čestitanja, on nije osećao da su uspela.
On pohita ka ulaznim vratima, na kojima se pojavila vojvotkinja od
Mortmena.
Ona zapita:
– Zar grofica nije stigla?
– Ja je nisam video.
– A gospodin od Mizadjea?
– Ni on.
– On mi je obećao da će u deset sati biti na vrhu stepenica da bi me vodio
kroz dvorane.
– Hoćete li mi dopustiti da ga zamenim, vojvotkinjo?
– Ne, ne. Vi ste potrebni vašim prijateljima. Videćemo se opet malo posle,
jer ja računam na to da ručamo zajedno.
Mizadje dotrča. Neko ga je zadržao nekoliko minuta u odeljenju za
vajarstvo, i on se izvinjavao, već zadihan. Govorio je:
– Ovuda, vojvotkinjo, ovuda; počećemo s desne strane.
Oni tek što behu iščezli u vrtlogu mnogih glava, kad grofica od Gijroa, držeći
pod ruku svoju kćer, uđe tražeći pogledom Olivijea Bertena.
On ih ugleda, priđe im, pa pozdravljajući ih, reče:
– Bože, kako su lepe! Zaista, Naneta se naglo prolepšava. Za nedelju dana
ona se promenila.
Posmatrao ju je svojim izvežbanim okom, pa dodade:
– Linije su blaže, a boja lica svetlija. Ona je već sad manje devojčica, a
mnogo više Parižanka.
Ali se odmah vrati velikom događaju toga dana.
– Počnimo sa desne strane, pa ćemo se pridružiti vojvotkinji.
 Grofica, koja je bila upoznata sa svim problemima slikarstva i zabrinuta kao
da je i ona izlagač, zapita:
– Šta se govori?
– Lepa izložba. Jedan zanimljiv Bona, dva odlična Karolis Dirana, jedan
divan Pivi de Šavan, jedan vrlo čudan Rol, vrlo nov, jedan odličan Žerveks i
mnogo drugih, Beroa, Kazena, Dieza, jednom rečju, masa dobrih stvari.
– A vi? – reče ona.
– Mnogi me hvale, ali ja nisam zadovoljan.
– Vi nikad niste zadovoljni.
– Jesam, ponekad. Ali danas, zaista, mislim da ne grešim.
– Zašto?
– Ne znam ni sam.
– Hajdemo da vidimo.
Kad dođoše pred njegovu sliku – dve seljančice koje se kupaju u potoku –
grupa posmatrača bila se zaustavila pred njom i divila se. Nju to obradova, pa
prošapta:
– Pa to je divno, pravi biser! Vi niste dosad naslikali ništa lepše.
On se pribijao uz nju, voleo ju je i bio joj zahvalan za svaku reč koja mu je
stišavala neku patnju ili lečila neku ranu. I brza rasuđivanja nizala su se u
njegovom umu i ubeđivala ga da je ona u pravu, da ona zacelo vidi tačno svojim
pametnim očima Parižanke. On je – da bi umirio svoje strahovanje – zaboravio da
joj je već punih dvanaest godina zamerao baš to što se suviše divila izveštačenoj
osetljivosti, otmenoj nežnosti, izraženim osećanjima i neskladnim bojama mode,
a nikad umetnosti, pravoj umetnosti, umetnosti oslobođenoj raznih shvatanja,
težnji i društvenih predrasuda.
Odvlačeći ih odatle, on im reče: »Hajdemo dalje!« I vodio ih je vrlo dugo iz
jedne dvorane u drugu pokazujući im slike, objašnjavajući im sadržinu, srećan
između njih, srećan zbog njih.
Odjednom grofica zapita:
– Koliko je sati?
– Pola jedan.
– Oh! Hajdemo brzo na ručak. Vojvotkinja treba da nas čeka kod Ledoajena
i kazala mi je da vas tamo odvedem ako je ne nađemo u dvoranama.
 Restoran je, usred jednog ostrvceta od drveća i šiblja, ličio na prepunu i
drhtavu košnicu. Nejasno brujanje glasova, dozivanja, zveckanje čaša i tanjira
lebdelo je unaokolo i izlazilo kroz sve prozore i sva širom otvorena vrata. Zbijeni
stolovi, oko kojih su sedeli ljudi koji su jeli, bili su rastureni u dugačkim redovima
po susednim prolazima, desno i levo od uzanog prolaza po kome su kelneri jurili,
ošamućeni, izbezumljeni, držeći na ispruženim rukama tanjire pune mesa, riba ili
voća.
Ispod kružne galerije bila je takva gomila ljudi, da bi se pomislio da je to
neko živo testo. Sve se to smejalo, dozivalo, pilo i jelo, razveseljavalo vinom i
preplavljeno jednom od onih radosti koje se izvesnih dana spuste na Pariz pošto
zađe sunce.
Jedan kelner odvede groficu, Anetu i Bertena u rezervisani salon gde ih je
vojvotkinja očekivala.
Ulazeći, slikar ugleda markiza od Farandela, koji je sedeo pored svoje tetke
i koji je užurbano i sa osmehom na licu pružao ruke da prihvati suncobrane i
mantile od grofice i njene kćeri. Bertenu je to bilo toliko neprijatno, da mu
odjednom dođe želja da kaže nešto razdražljivo i grubo.
Vojvotkinja im objasni susret sa svojim bratancem i odlazak Mizadjea koga
je odveo sa sobom ministar umetnosti; a Berten, pri pomisli da će se taj markiz
lepotan oženiti Anetom, da je tu došao radi nje i da je već gleda kao ženu
namenjenu da bude u njegovoj postelji, razdraživao se i bunio kao da su povređena
njegova prava, tajanstvena i sveta.
Čim sedoše za sto, markiz, koji je sedeo pored mlađe devojke, poče da je
uslužuje revnosno kao čovek kome je dopušteno da se udvara svojoj verenici.
Upravljao je na nju radoznale poglede, koji su se slikaru činili smeli i
istraživački, osmehe skoro nežne i zadovoljne, a njegovo udvaranje bilo je i prisno
i zvanično. U njegovom ophođenju i njegovim rečima javljalo se već nešto
odlučno, kao nagoveštaj da će je uskoro prisvojiti.
Izgledalo je da vojvotkinja i grofica štite i odobravaju takvo držanje toga
prosioca, pa su dobacivale jedna drugoj saučesničke poglede.
Čim završiše ručak, vratiše se na izložbu. U dvoranama je bilo toliko sveta
da je izgledalo nemogućno ući unutra. Ljudska toplota i bljutav miris haljina i
odela, ostarelih na telima, stvarali su unutra odvratnu i tešku atmosferu. Nisu se
više gledale slike, već lica i toalete, i tražili se poznanici; a ponekad bi se osetilo
guranje u toj gustoj gomili, koja bi se za trenutak razdvojila da propusti visoke
dvostruke lestvice koje su nosili radnici vičući: »Pazite, gospodo; pazite,
gospodo!«
 Posle pet minuta grofica i Olivije se nađoše razdvojeni od ostalih. On je hteo
da ih potraži, ali ona reče oslanjajući se na njega:
– Zar nam ovako nije prijatno? Ostavimo ih, dakle, pošto smo se dogovorili
da ćemo se – ako se izgubimo – naći u bifeu u četiri sata.
– To je istina – reče on.
Ali je on bio sav obuzet mišlju da markiz sad ide sa Anetom i nastavlja da
se prenemaže pored nje sa svojom udvaračkom uobraženošću.
Grofica prošapta:
– Dakle, još me volite?
On odgovori zamišljeno:
– Pa da, svakako.
I tražio je da preko glava pronađe sivi šešir gospodina od Farandala.
Osećajući da je on rastrojen i želeći da njegove misli skrene na sebe, ona
nastavi:
– Kad biste samo znali koliko obožavam vašu ovogodišnju sliku. To je vaše
remek-delo.
On se osmehnu, zaboravljajući odjednom ono dvoje mladih, da bi se sećao
samo svoje jutrošnje brige.
– Zbilja? Zar tako mislite.
– Jest, meni se sviđa više nego sve drugo.
– Mnogo sam se namučio s njom.
Umiljatim rečima ona ga je opet obrlatila jer je odavno znala da ništa nema
toliki uticaj na umetnika koliko nežno i stalno laskanje. Pridobijen, oživljen i
razveseljen tim slatkim rečima, on ponovo poče da ćaska i sad je u tome velikom
talasavom metežu video i čuo samo nju.
Da bi joj se zahvalio, on joj šapnu na uvo:
– Imam ludu želju da vas poljubim.
Toplo uzbuđenje prože je svu i ona diže k njemu svoje blistave oči, pa
ponovi svoje pitanje:
– Dakle, još me volite?
A on odgovori tonom koji je ona želela, a koji maločas nije čula:
– Da, volim vas, moja draga Ani.
 – Dođite češće uveče k meni u posetu – reče ona. – Sad kad mi je tu ćerka,
neću mnogo izlaziti u društvo.
Otkako je osećala u njemu to ponovno i neočekivano buđenje nežne ljubavi,
bila je sva radosna od velike sreće. Pomišljajući na Olivijevu sasvim sedu kosu i
na stišavanje koje dolazi sa godinama, ona se sad manje bojala da će ga privući
neka druga žena, ali se užasno plašila da se ne oženi, grozeći se samoće. Taj već
davnašnji strah stvarao je neprestano u njenoj mašti neostvarljive planove kako bi
ga imala kraj sebe što je moguće više i da bi se izbeglo da on provodi duge večeri
u blatnoj tišini svoga praznog doma. Pošto nije mogla uvek da ga privuče i zadrži
kraj sebe, ona mu je predlagala razne razonode, slala ga u pozorište, gurala u
društva, i volela više da zna da se on nalazi među ženama nego u sumornoj
atmosferi svoje kuće.
Ona nastavi, odgovarajući njegovoj potajnoj misli:
– Ah! kad bih mogla da vas uvek imam kraj sebe, kako bih vas onda mazila!
Obećajte mi da ćete mi dolaziti vrlo često, pošto odsada neću mnogo izlaziti.
– Obećavam vam.
Jedan glas prošapta kraj njenog uva:
– Mama!
Grofica se trže, pa se okrete. Aneta, vojvotkinja i markiz pronašli su ih.
– Već je četiri sata – reče vojvotkinja. – Ja sam vrlo umorna i želela bih da
odem odavde.
Grofica prihvati:
– I ja odlazim; ne mogu više da izdržim.
Stigoše do unutrašnjih stepenica koje polaze od galerija gde su bili poređani
crteži i akvareli, i gde se širila ogromna staklena bašta u kojoj su bila izložena
vajarska dela.
Sa odmorišta toga stepeništa videla se s kraja na kraj džinovska zimska bašta
puna kipova koji su se uzdizali po stazama, okolo zelenog žbunja i iznad svetine
koja se poput crnog talasa kretala po alejama. Mermerne statue štrčale su iz te
tamne mase šešira i ramena, bušeći je na hiljadu mesta, i izgledale su kao svetiljke,
toliko su bile bele.
Kad se Berten opraštao od svojih dama na izlaznim vratima, gospođa od
Gijroa ga zapita sasvim tiho:
– Dakle, doći ćete večeras?
 – Pa dabome.
I on uđe u izložbu da razgovara sa umetnicima o utiscima toga dana.
Slikari i vajari su stojali u grupama oko statua, ispred bifea, i tu su
raspravljali, kao svake godine, braneći ili napadajući ista shvatanja, istim
dokazima, o skoro istovetnim delima. Olivije, koji se obično raspaljivao prilikom
tih prepirki; jer je umeo da svojim odgovorima i napadima zbuni protivnika i važio
kao duhovit teoretičar, čime se on i ponosio, usiljavao se sad da se zagreje, ali ono
što je iz navike odgovarao nije ga zanimalo ništa više od onoga što su drugi
govorili i on zažele da ode odatle, da više ne sluša i da ne shvata, jer je unapred
znao sve šta će se kazati o tim prastarim pitanjima umetnosti koja je on svestrano
poznavao.
Međutim, on je voleo te probleme, voleo ih je dosad skoro isključivo, ali ga
je toga dana od njih odvojila neka laka i uporna zabrinutost, jedna od onih sitnih
briga koje na prvi pogled ne bi trebalo nikad da nas uzrujavaju, a koje su tu uprkos
svemu, pa ma šta mi govorili ili činili, zabodene u našu misao kao nevidljiv trn
zariven u naše telo.
On je čak bio zaboravio zabrinutost zbog svoje slike, pa se sad sećao samo
neprijatnog ponašanja markiza prema Aneti. Ali najzad, šta se to njega ticalo? Zar
je on imao neko pravo? Zašto je on hteo da spreči taj korisni brak, unapred rešen
i pristojan u svakom pogledu? Ali nikakvo mudrovanje nije moglo da izbriše onaj
utisak nelagodnosti i nezadovoljstva koji ga je obuzeo kad je video kako Farandal
govori i kako se osmehuje kao verenik, milujući pogledom lice mlade devojke.
Kad uveče uđe u grofičin dom i kad je zateče samu s ćerkom kako pri
svetlosti lampi nastavljaju da pletu za siromahe, imao je muka da se uzdrži da ne
govori o markizu podrugljivo i pakosno i da ne ukaže Aneti na svu njegovu
banalnost prikrivenu otmenošću.
Već odavno je on, za vreme tih poseta posle večere, često bio pomalo sanjiv
i ćutao, držeći se nemarno kao stari prijatelj koji se više ne usteže. Zavaljen u
naslonjaču, prekrštenih nogu i zaturene glave, on je sanjario dok je govorio, i
odmarao je u toj mirnoj intimnosti svoje telo i svoj duh. Ali evo gde se u njemu
iznenada probudila želja da bude aktivan kao što ljudi koji se trude da se dopadnu,
koji paze šta će reći i koji pred izvesnim osobama traže što blistavije ili što ređe
reči da njima ukrase svoje misli i ulepšaju ih. On nije više puštao da razgovor
zamre, već ga je podržavao i podsticao svojim žarom, pa kad bi naterao groficu i
njenu kćer da prasnu u smeh, ili kad bi osetio da su se uzbudile, ili kad bi video da
dižu k njemu začuđene poglede, ili kad bi prestale da rade da bi ga slušale, osetio
bi neko unutrašnje zadovoljstvo, malu jezu zbog uspeha kojim je nagrađen njegov
trud.
 On im je sad dolazio uvek kad je znao da su same, i još nikad nije možda,
provodio tako prijatne večeri.
Gospođa od Gijroa, čiju su stalnu strepnju utišavali njegovi česti dolasci,
trudila se svim silama da ga privuče i zadrži kraj sebe. Odbijala je da ide na večere
u varoši, na balove, pozorišne predstave, samo da bi mogla da radosno baci u
poštansko sanduče za depeše, kad bi izišla u varoš u tri sata, mali plavi telegram
koji je glasio: »Danas popodne.« Iz početka, želeći da mu što pre ispuni želju da
ostanu sami, ona je slala na spavanje svoju ćerku čim bi počelo da otkucava deset
sati, kad je jednog dana videla da se on tome čudi i da smejući se traži da sa
Anetom ne postupa kao sa malim nevaljalim detetom, ona odobri produženje od
četvrt časa, a docnije i pola sata. Uostalom, on nije ostajao dugo posle odlaska
mlade devojke, kao da je polovina čari koja ga je zadržavala u tome salonu izlazila
zajedno sa njom. On bi tada približio odmah grofičinim nogama nisku naslonjaču
koju je voleo, pa bi seo sasvim blizu nje i spustio umiljatim pokretom svoj obraz
na njena kolena. Ona bi mu dala jednu ruku koju bi on držao u svojim i tad bi se
njegova uzrujanost odjednom utišala, a on bi prestao da govori i izgledalo je da se
u toj nežnoj tišini odmara od učinjenog napora.
Ona postepeno oseti, svojim ženskim instinktom, da ga Aneta privlači skoro
isto koliko i ona. Ona se zbog toga nije nimalo ljutila, jer je bila srećna što je on
mogao u njihovom društvu da se pomalo oseća kao u porodici, koje ga je ona bila
lišila; i ona ga je zarobljavala što je više mogla između njih dveju i igrala je ulogu
majke da bi se on osećao skoro kao otac te devojčice, i da bi se jedna nova vrsta
nežnosti pridružila svemu onom što ga je vezivalo za tu kuću.
Njena želja za dopadanjem, uvek budna ali uznemirena otkako je počela da
oseća sa svih strana kao još neprimetne ubode, bezbrojne napade starenja, postala
je sad aktivnija. Da bi postala vitka kao Aneta, ona i dalje nije pila, te joj je stvarna
istanjenost struka bila povratila njen devojački stas, i to toliko da su se njih dve s
leđa jedva mogle razlikovati; ali je njeno omršavelo lice nosilo tragove te dijete.
Opuštena koža borala se i dobijala žućkastu nijansu, koja je još više isticala divnu
svežinu njenog deteta. Tada ona poče da neguje svoje lice kao što čine glumice, i
mada je tako stvarala sebi na dnevnoj svetlosti pomalo sumnjivu belinu, ipak je
pri veštačkoj svetlosti dobijala onaj lažni i divan sjaj koji daje dobro našminkanim
ženama neuporediv ten.
Uviđanje tog opadanja i upotreba tih veštačkih sredstava izmeniše njene
navike. Ona je izbegavala što je mogla više uspoređivanja na suncu, već ih je
tražila pri svetlostl lampi, koje su joj išle u korist. Kad se osećala umorna, bleda,
starija nego obično, izgovarala se zgodno glavoboljom, te je tako mogla da izbegne
balove i .priredbe; ali onih dana kad je osećala da je lepa, ona bi trijumfovala i
izigravala stariju sestru sa ozbiljnom skromnošću mlade majke. Da bi njene haljine
izgledale skoro iste kao haljine njene kćeri, ona joj je naručivala haljinu kao za
mlade žene, malo odveć ozbiljne za nju; a Aneta, koja je sve više pokazivala čilu
i veselu narav, nosila ih je tako gizdavo da je izgledala još ljupkija. Ona se od sveg
srca pridružila koketovanju svoje majke i odigravala s njom instinktivno male
ljupke scene, umela je da je poljubi u zgodan čas, da joj nežno obgrli struk i da
jednim umiljatim pokretom ili nekim duhovitim načinom pokaže koliko su one
obe lepe i slične.
Olivijeu Bertenu, koji ih je tako često gledao zajedno i uspoređivao
neprestano, događalo se u izvesnim trenucima da ih pobrka. Ponekad, ako bi mu
mlada devojka govorila dok je on gledao na drugu stranu, bio je primoran da
zapita: »Koja je od vas to kazala?« Često se on čak zabavljao na taj način što je
izigravao zabunu kad su svi troje bili sami u salonu sa tepisima iz doba Luja XV.
On bi tada zatvorio oči i zamolio ih da mu najpre postave isto pitanje jedna za
drugom, a da zatim promene red po kome postavljaju pitanja, da bi raspoznavao
njihove glasove. One su se tako važno trudile da podese da im glasovi budu isti,
da izgovaraju iste rečenice sa istim naglascima, da često on nije mogao da pogodi.
I zaista, one su uspevale da tako podjednako izgovaraju, da je posluga odgovarala
»Da, gospođo« devojci, a »Da, gospođice« – majci.
Podržavajući i kopirajući neprestano svoje pokrete radi zabave, one su na taj
način stekle toliku sličnost u držanju i pokretima da ih je i gospodin od Gijroa, kad
bi video jednu ili drugu kako prolazi u tamnom delu salona, svakog časa brkao i
pitao: »Je si li ti to, Aneta, ili je to tvoja mati?«
Iz te i prirodne i hotimične sličnosti, stvarne i udešene, stvorio se u
slikarevom umu i srcu čudnovat utisak jednog dvostrukog bića, starog i novog,
vrlo poznatog i skoro neznanog, dvaju tela stvorenih jedno posle drugog od iste
puti, iste žene čiji je život produžen i koja se podmladila i opet postala ono što je
nekada bila. I on je živeo kraj njih, rastrzan između njih dveju, uznemiren,
zbunjen, osećajući prema majci probuđenu žudnju, a prema ćerci neku nejasnu
nežnost.
DRUGI DEO
 I
20. jula, Pariz. Jedanaest sati noću

Dragi prijatelju, moja majka je umrla u Ronsijeru. Polazimo u ponoć.

Nemojte dolaziti, jer nećemo nikoga obaveštavati. Ali me žalite i mislite na mene.

Vaša Ani

21. jula, podne.

Jadna prijateljice, ja bih pošao i ne pitajući vas da se nisam navikao da sve
vaše zahteve smatram za naređenja. Mislim na vas od juče sa dubokom tugom.
Zamišljam to vaše nemo putovanje noću, dok ste sedeli naspram svoje kćeri i
svoga muža u jedva osvetljenom vagonu koji vas je nosio ka vašoj pokojnici. Kao
da sam vas gledao sve troje pod svetiljkom kako plačete i Anetu kako jeca.
Zamišljao sam kako ste stigli na stanicu, pa groznu vožnju kolima, ulazak u zamak
između posluge, pa vaše hitanje uz stepenice ka onoj sobi, ka onom krevetu gde je
ona ležala, vaš prvi pogled upravljen na nju i vaš poljubac na njeno mršavo
nepomično lice. I mislio sam na vaše jadno srce, na to jadno srce čija je polovina
moja i koje se cepa, koje toliko pati, koje vas guši i koje i meni zadaje ovog
trenutka toliki bol.
Ljubim vaše suzne oči sa dubokim sažaljenjem.
Olivije.

24. jula, Ronsijer

Vaše pismo bi me okrepilo, dragi prijatelju, kad bi nešto moglo da mi pruži
utehu u ovoj užasnoj nesreći koja me je zadesila. Sahranili smo je juče i otkako je
njeno jadno beživotno telo izišlo iz ovog doma, meni se čini da sam sama na svetu.
Mi volimo svoju majku, a to skoro i ne znamo, i ne osećamo, jer je to prirodno kao
što je prirodno živeti; i mi ne zapažamo koliko su duboki koreni te ljubavi sve dok
ne dođe trenutak večnog rastanka. Nijedna druga privrženost ne može se porediti
sa ovom, jer su sve druge posledica slučaja, a ova je posledica rođenja; sve druge
su nam kasnije doneli slučajevi života, a ova živi od prvog dana našeg života u
samoj našoj krvi. A zatim, a zatim, nisam ja izgubila samo svoju majku već i celo
moje detinjstvo iščezava upola, jer je moj mladi život devojčice pripadao njoj isto
koliko i meni. Samo ga je ona poznavala kao ja, ona je znala masu davnašnjih,
beznačajnih i dragih događaja, koji su bili nekada prva slatka uzbuđenja našeg
srca. Jedino njoj sam mogla još da kažem: »Sećaš li se, majko, onoga dana kad?...
Sećaš li se, majko, one lutke od porculana koju mi je stara majka poklonila?« Nas
dve smo dugo mrmljale o mnogim slatkim, sitnim i nestašnim uspomenama koje
niko na svetu sad više ne zna osim mene. Znači da je umro jedan deo mene,
najstariji i najbolji. Izgubila sam ono jedno srce u kome sam, kao devojčica, živela
još onakva kakva sam nekad bila. Sad niko više ne poznaje i ne seća se male Ane,
njenih kratkih suknjica, njenog smeha i njenih izraza lica.
I doći će dan, koji možda nije tako dalek, kada ću i ja otići, ostavljajući na
ovom svetu moju dragu Anetu kao što je mene mama ostavila danas. Kako je sve
to tužno, okrutno i svirepo! Pa ipak, mi na to ne mislimo nikad; ne gledamo kako
smrt ako nas svakog časa uzima ponekog kao što će i nas uskoro uzeti. Kad bismo
je gledali, kad bismo na to mislili, kad se ne bismo zabavljali, radovali i zanosili
svim onim što se događa pred nama, mi više ne bismo mogli živeti, jer bismo
poludeli gledajući taj beskonačni pokolj.
Toliko sam slomljena toliko očajna da nemam više snage nizašto. I danju i
noću mislim na svoju jadnu mamu, zakovanu u onom sanduku, zakopanu u zemlji,
na onoj poljani, pod kišom, i čije je staro lice, koje sam tako radosno ljubila, sad
samo užasan trulež. Oh! kakav užas!
Kad sam izgubila tatu, tek sam se bila udala, te nisam osećala sve to kao
danas. Jest, žalite me, mislite na mene, pišite mi; vi ste mi sad toliko potrebni.
Ana

Pariz, 25. jula

Jadna moja prijateljice,
Vaša žalost mi pričinjava užasan bol. Ni ja ne vidim život u ružičastoj boji.
Otkako ste vi otputovali, ja sam izgubljen, napušten, bez ičega što bi me privlačilo
i bez utočišta. Sve me zamara, sve mi je dosadno, sve me ljuti. Mislim neprestano
na vas i na našu Anetu, ali mi se čini da ste obe daleko od mene, a meni bi bilo
toliko potrebno da budete kraj mene.
Neverovatno je koliko mi se čini da ste daleko i koliko mi nedostajete.
Nikada, pa čak ni onda kada sam bio mlad, vi niste za mene bili s v e, kao u ovom
trenutku. Ja sam pre izvesnog vremena predosetio tu krizu, koja je zacelo
sunčanica koja me je zadesila usred poznoga leta moga života. Ono što sad osećam
toliko je čudnovato, da hoću da vam to ispričam. Zamislite da, otkako ste vi otišli,
ja ne mogu više da se šetam. Nekada, pa čak i ovih poslednjih meseci, mnogo sam
voleo da idem po ulicama besposlen, zabavljajući se posmatranjem ljudi i stvari,
uživajući u radosti što gledam i što koračam veselo ulicama. Išao sam ni sam ne
znajući kuda, samo da bih koračao, da bih disao, da bih sanjario. A sad više ne
mogu. Čim iziđem na ulicu, obuzme me nekakva strepnja, kao strah slepca koji je
ispustio svog psa. Ja se usplahirim baš kao putnik koji je izgubio stazu u šumi, te
moram da se vratim kući. Pariz mi izgleda prazan, grozan, zbunjujući. Zapitam se:
»Kud da idem?« I sam sebi odgovorim: »Nikud, pošto se sad šetam«. I eto, ja ne
mogu, ne mogu više da se šetam besciljno. Već i sama pomisao da koračam
nasumce izaziva u meni sliku groznog umora i porazne dosade. Onda odvlačim
svoju melanholiju u klub.
A znate li zašto? Jedino zato što vi niste više ovde. To znam pouzdano. Kad
znam da ste u Parizu, onda šetnja nije uzaludna, jer je mogućno da vas sretnem na
prvom trotoaru na koji naiđem. Mogu ići svuda, jer i vi možete biti svuda. Ako
vas ne spazim, mogu barem naći Anetu, koja je vaš odraz. Vas dve ispunjavate
ulice nadom, nadom da ću vas raspoznati, pa bilo da vi dolazite izdaleka k meni
ili da vas ja razaznam idući za vama. I tada mi grad postaje divan, a sav metež
ulica sa ženama čiji stas liči na vaš uzbuđuje moje srce, podržavaju moje
očekivanje, zabavljaju moje oči i daju mi kao neku želju da vas vidim.
Pomislićete da sam veoma sebičan, jadna moja prijateljice, jer vam govorim
ovako o mojoj samoći staroga goluba koji guče, dok vi prolivate tako bolne suze.
Oprostite mi; ja sam toliko naviknut da me vi mazite da vičem: »U pomoć!«
– kad vas više ne vidim.
Ljubim vam noge da biste me žalili
Olivije

Ronsijer, 30. juli

Dragi prijatelju,
Hvala za vaše pismo. Meni je toliko potrebno da znam da me volite!
Preživela sam grozne dane. Ozbiljno sam mislila da će i mene tuga ubiti. Ona je
bila u meni kao gomila patnji zatvorena u mojim grudima, koja je neprestano rasla,
gušila me, davila. Lekar koga su pozvali da utiša nervne krize koje sam imala četiri
do pet puta na dan dao mi je injekcije morfijuma, što me je dovelo skoro do ludosti,
a i velike vrućine ovih dana pogoršavale su moje stanje i bacale me u nekakvu
prenadraženost koja se graničila sa ludilom. Malo sam se primirila posle one jake
nepogode u petak. Treba da vam kažem da od dana sahrane nisam nikako plakala,
a evo gde sam, za vreme one oluje, čije me je približavanje duboko uzbudilo,
osetila odjednom kako mi suze počinju da teku iz očiju, spore, retke, sitne, vrele.
Oh! kakav bol pričinjavaju te prve suze! One su me razdirale kao da su to bile
kandže, a grlo mi je bilo toliko stegnuto da sam jedva disala. Zatim su te suze
postale brže, krupnije, mlake. One su isticale iz mojih očiju kao iz nekog izvora, a
bilo ih je toliko, da mi je maramica bila sva mokra, te sam morala uzeti drugu. A
ona velika gomila patnji kao da se razmekšala, cepala i oticala kroz moje oči.
Od toga trenutka ja plačem od jutra do mraka, i to me spasava. Zaista, čovek
bi naposletku poludeo ili umro kad ne bi mogao plakati. I ja sam vrlo usamljena.
Moj muž putuje po okolini, i ja sam zatražila da povede Anetu da bi je malo
razonodio i utešio. Oni odlaze na kolima ili na konju osam ili deset milja od
Ronsijera, i ona mi se vraća rumena od mladosti i pored njene tuge, i očiju blistavih
od života, ustreptalih od poljskog vazduha i brzog kretanja. Kako je lepo biti u tim
godinama! Mislim da ćemo ostati ovde još petnaest dana ili tri nedelje; zatim, iako
će tada biti mesec avgust, vratićemo se u Pariz iz razloga koji vam je poznat.
šaljem vam sve što mi još ostaje od moga srca.
Ani

Pariz, 4. avgust
Ne mogu više da izdržim, draga prijateljice; treba da se vratite, jer će mi se
zacelo nešto dogoditi. Pitam se da li nisam bolestan, toliko mi je odvratno sve što
sam radio od pre toliko vremena sa izvesnim zadovoljstvom ili sa ravnodušnom
smirenošću. Pre svega, u Parizu je sad tako toplo, da se svake noći čovek oseća
kao u amamu po čitavih osam ili devet sati. Ustajem slomljen umorom posle
spavanja kao u peći i šetam se po sat ili dva pred belim platnom sa namerom da na
njemu nacrtam nešto. Ali ja nemam više ništa u svom duhu, u oku, ništa u ruci. Ja
nisam više slikar!... Taj uzaludni pokušaj da nešto radim dovodi me do očajanja.
Pozovem modele, postavim ih, a pošto mi oni stvaraju položaje tela, pokrete i
izraze lica koje sam ja slikao odveć često, ja im naredim da se obuku i oteram ih.
Zaista. Ne mogu da pronađem više ništa novo i zbog toga patim kao da počinjem
da slepim. šta je to? Zamor očiju ili mozga, iscrpenost umetničke sposobnosti ili
otupljeno vidnog živca! Čini mi se da sam već sve otkrio u neispitanom predelu
koji mi je bio dodeljen da ga pregledam. Ja sad zapažam samo ono što je poznato
celom svetu; ja slikam sve što su rđavi slikari slikali; moj vid i moja moć zapažanja
su kao u prostaka. Nekada, i to ne odavno, činilo mi se da je broj novih predmeta
za slikanje bezgraničan, i tada sam imao toliko raznih sredstava da ih izrazim, da
me je ta izobilnost dovodila u nedoumicu. Međutim, evo gde se ta masa nazrenih
predmeta rasturila, a moje istraživanje postalo neuspešno i besplodno. Ljudi koji
prolaze pored mene izgledaju mi beznačajni; ja ne nalazim više u svakom
ljudskom biću onu osobenost i onu draž koju sam toliko voleo da pronalazim i da
iznosim na videlo. Međutim, čini mi se da bih mogao da naslikam vrlo lep portret
vaše kćeri. Da li vas ja mešam u mislima zato što ona toliko mnogo liči na vas?
Možda je tako.
Dakle, pošto pokušam da nacrtam nekog čoveka ili ženu koji ne bi bili slični
svima poznatim tipovima, ja se odlučim da odem nekud na ručak, jer više nemam
hrabrosti da sedim sam u svojoj trpezariji. Bulevar Malzerb liči na neku šumsku
aleju zasužnjenu u mrtvom gradu. Sve kuće mirišu na prazninu. Na kolovozu
polivači ulica bacaju mlazeve bele kiše koji prskaju drvenu kaldrmu sa koje se
diže isparenje mokre smole i oprane konjušnice; a duž cele dugačke nizbrdice od
parka Monso pa do Sent-Ogistena mogu se videti pet ili šest crnih prilika,
beznačajnih prolaznika, raznosača namirnica ili slugu. Senka platana širi ispod
drveća, po usijanim trotoarima, nekakvu čudnu mrlju za koju bi se pomislilo da je
tečna kao prosuta voda koja se suši. Nepomičnost lišća na granju i njihove sive
senke na asfaltu izražavaju umor pregrejane varoši koja spava i znoji se kao neki
radnik zaspao na klupi na suncu. Jest, ona se znoji, ova vraška varoš, i užasno
zaudara kroz svoje kanalizacione otvore, kroz prozorčiće na podrumima i
kujnama, i iz oluka gde teče ulična prljavština. Tada se sećam onih letnjih jutara u
vašem voćnjaku punom sitnog poljskog cveća koje vazduhu daje ukus meda.
Zatim ulazim, grozeći se već unapred, u restoran gde jedu, klonula izgleda, ćelavi
i trbušasti ljudi sa raskopčanim prsnikom i znojavim čelom koje se presijava. Sva
hrana tu pati od vrućine, dinja se topi pod ledom, hleb je mekan, pečenica mlitava,
povrće prekuvano, sir pokvaren, a voće je sazrelo u izlogu. I ja izlazim odatle
gadeći se, pa se vraćam kući da pokušam da odspavam malo do vremena kad treba
da odem na večeru u klub.
Tamo uvek zateknem Adelmansa, Maldana, Rokdiana, Landu i mnoge
druge, koji mi dosađuju i zamaraju me kao vergl. Svaki od njih ima svoju priču ili
svoje priče, koje ja slušam već petnaest godina, i oni ih svi prepričavaju svake
večeri u tome klubu koji je, kako kažu, mesto gde ljudi dolaze da se razonode.
Zaista bi mi trebalo izmeniti moje vršnjake, kojih su se zasitile i moje oči, i uši i
duh. Ti ljudi stalno osvajaju žene, pa se tim hvale i čestitaju jedan drugome.
Pošto bih zevnuo toliko puta koliko ima minuta između osam sati i ponoći,
vraćam se kući da legnem, i svlačim se misleći da sutra treba početi opet to isto.
 Jest, draga prijateljice, ja sam u godinama kad momački život postaje
neizdržljiv, jer za mene nema više ničega novog pod suncem. Neoženjen čovek
treba da je mlad, radoznao, željan svega. Kad nije više takav, opasno je da ostane
slobodan. Bože, koliko sam voleo svoju slobodu nekada, pre nego što sam vas
zavoleo više nego nju! Koliko mi je teška danas! Sloboda, za jednog starog
neženju kao što sam ja, to je praznina, praznina svuda, to je put u smrt bez ičega
što bi mu zaklonilo kraj, to je ovo pitanje koje neprestano ponavljam: Šta treba da
činim? Kuda da idem da ne bih bio sam? I onda odem od jednog druga do drugog,
rukujem se čas s jednim čas s drugim, prosjačeći malo prijateljstva. Skupljam
mrvice prijateljstva, ali od njih ne mogu da sastavim komadić. Vas, imam, draga
prijateljice ali vi ne pripadate meni. Možda ste čak vi uzrok moje duševne patnje,
jer baš želja da budem kraj vas i da vi budete kraj mene, da imamo isti krov nad
glavom, da isti zidovi zatvaraju naše živote, da isto interesovanje uzrujava naša
srca, kao i potreba da nam budu zajedničke i nade, i tuge, i zadovoljstva, i radosti,
i žalosti, a takođe i materijalne stvari, sve mi to zadaje toliko brige. Vi ste moji, to
jest, ja ponekad ukradem neki delić vas. Ali ja bih želeo da neprekidno udišem
vazduh koji vi dišete, da sve delim s vama, da se služim samo stvarima koje
pripadaju nama, da osećam kako je sve ono od čega živim vaše isto koliko i moje,
čaša iz koje pijem, sedište na kome se odmaram, hleb koji jedem i vatra koja me
greje.
Zbogom, vratite se što pre. Ja suviše patim kad sam daleko od vas.
Olivije

Ronsijer, 8. avgust
Dragi prijatelju, ja sam bolesna i toliko iznurena da me ne biste poznali. Čini
mi se da sam suviše plakala. Treba da se odmorim malo pre nego što se vratim, jer
neću da se ponovo pojavim pred vama ovakva kakva sam sad. Moj muž odlazi u
Pariz prekosutra i doneće vam vesti o nama. On namerava da vas odvede nekud
na večeru i kazao mi je da vas zamolim da ga čekate u vašem domu oko sedam
sati.
Što se mene tiče, čim mi lice ne bude više ovako mrtvački bledo da ga se i
ja sama plašim, vratiću vam se. I ja na ovom svetu imam samo Anetu i vas, pa
hoću da poklonim i vama i njoj sve što mogu da dam jednom, a da ne oštetim
drugoga.
Pružam vam svoje oči koje su toliko plakale da ih poljubite.
Ana
 Kad doba to pismo koje mu je javljalo da je njen povratak još odložen,
Olivije Berten oseti želju, neumerenu želju da uzme kola i ode na železničku
stanicu, pa da uđe u voz da bi otišao u Ronsijer; zatim, setivši se da gospodin od
Gijroa treba da se vrati sutra, on se pomiri sa sudbinom i poče da želi muževljev
dolazak isto toliko nestrpljivo kao da je trebalo da to bude dolazak same njegove
žene.
Još nikad mu Gijroa nije bio toliko drag kao za vreme tih dvadeset i četiri
sata očekivanja.
Kad ga vide da ulazi, on jurnu k njemu ispruženih ruku, vičući:
– Ah! dragi prijatelju, kako sam radostan što vas vidim!
I Gijroa je izgledao vrlo zadovoljan što se vraća u Pariz, jer poslednje tri
nedelje život u Normandiji nije bio veseo.
Oni sedoše na malo kanabe sa dva mesta, u jednom uglu ateljea, ispod
baldahina od istočnjačkih tkanina, pa uhvativši se ponovo za ruke sa razneženim
izrazima lica, oni ih opet stegoše jedan drugome.
– A grofica – zapita Berten – kako je ona?
– O! ne baš dobro. Ona je bila jako uzbuđena, duboko dirnuta, i oporavlja se
veoma sporo. Ja čak priznajem da me ona pomalo i brine.
– Ali zašto se i ona nije vratila?
– Nemam pojma. Nisam uspeo da je nagovorim da se vrati ovamo.
– Šta radi po ceo dan.
– Pa eto, plače i misli na svoju majku. To nije dobro za nju. Ja bih zaista
želeo da se ona odluči da promeni vazduh, da napusti mesto gde se ono dogodilo,
vi razumete?
– A Aneta?
– O! ona je kao rascvetali pupoljak.
Olivije se radosno osmehnu. On zapita još:
– Je li bila mnogo tužna?
– Da, mnogo, mnogo, ali vi znate, tuga nekoga ko ima osamnaest godina ne
traje dugo.
 Posle kratkog ćutanja Gijroa nastavi:
– Gde ćemo večerati, dragi prijatelju? Meni je veoma potrebno da se
razmrdam, da slušam larmu i da gledam komešanje svetine.
– Pa u ovo doba godine, meni se čini da je kafana Ambasador kao poručena.
I oni odoše, držeći se pod ruku, ka Jelisejskim Poljima. Gijroa uzrujan onim
buđenjem Parižanina koji se vraća i kome njegov grad posle svakog odsustvovanja
izgleda podmlađen i pun mogućnih iznenađenja, zapitkivao je slikara o hiljadu
pojedinosti, o onome što se radilo, što se govorilo, a Olivije posle ravnodušnih
odgovora u kojima se ogledala sva dosada njegovog samovanja, govorio je o
Ronsijeru, pokušavao da uhvati u tome čoveku i da prikupi oko njega ono nešto
skoro materijalno što ga ostavljaju u nama ljudi s kojima smo se nedavno videli,
onaj nagli izliv suštine bića koji odnosimo rastajući se od njih, koji čuvamo u sebi
nekoliko časova i koji ispari u novoj sredini.
Teško nebo letnje večeri pritiskivalo je varoš i široku aleju gde su počinjali
da skakuću ispod lišća čili refreni koncentrata u slobodnom vazduhu. Dva čoveka,
sedeći na balkonu kafane Ambasadora, posmatrali su ispod sebe još prazne klupe
i stolice u ogradi koja se pružala sve do male pozornice gde su pevačice, pri
izmešanoj svetlosti električnih kugli i dana, izlagale svoje blistave haljine i
ružičastu boju svoje puti. Miris prženog mesa, sosova i toplih jela, lebdeo je u
jedva primetnim povetarcima koje su kestenovi slali jedan drugome; a kad bi
prošla, tražeći svoje rezervisano mesto, neka žena za kojom je išao muškarac u
crnom fraku, ona je sejala po svome putu opojan i svež miris svoje haljine i svoga
tela.
Gijroa, sav srećan, prošapta:
– Oh! Ja više volim da budem ovde nego tamo.
– A ja, – odgovori Berten – ja bih više voleo da sam tamo nego ovde.
– Koješta!
– Pa nego šta! Ja nalazim da je Pariz gadan ovog leta.
– Eh! dragi moj, ali je to ipak Pariz.
Narodni poslanik je izgleda toga dana bio u vrlo veselom raspoloženju, kao
onih retkih dana vragolaste uzavrelosti kad ozbiljni ljudi prave gluposti. On je
posmatrao dve kokote koje su večerale za jednim obližnjim stolom sa tri mršava
gospodičića izvanredno uredna i podmuklo ispitivao Olivijea o svima poznatim i
razglašenim kokotama čija je imena čuo da se spominju svakog dana. Zatim
promrmlja sa dubokim žaljenjem u glasu:
 – Srećni ste vi što ste ostali neoženjeni. Vi možete da činite i gledate tolike
stvari.
Ali slikar se odlučno usprotivi tome tvrđenju, pa kao svi oni koje progoni
neka misao poče da se jada na svoju tugu i usamljenost. Kad je sve izgovorio,
nabrojao sve svoje setne časove i naivno rekao, gonjen potrebom da olakša svome
srcu, koliko bi on želeo ljubav i blizinu žene koja bi bila uvek kraj njega, tad i grof
priznade da brak ima i dobrih strana. Njemu se povrati njegova skupštinska rečitost
kojom poče da hvali prijatnost svoga domaćeg života, i on poče da hvali i uzdiže
groficu, što je Olivije ozbiljno odobravao čestim klimanjem glave.
Srećan što čuje da se govori o njoj, ali zavidljiv na tu intimnu sreću koju je
Gijroa hvalio po dužnosti, slikar naposletku prošapta sa dubokim uzbuđenjem:
– Jest, vi ste imali sreću u životu.
Poslanik, polaskan, složi se s tim, pa nastavi:
– Baš bih voleo da se vrati; zaista, ona mi sad zadaje brigu. Eto, pošto je
vama dosadno u Parizu, trebalo bi da otidete u Ronsijer i da je dovedete. Vas će
ona poslušati, jer ste vi njen najbolji prijatelj; dok muž... vi već znate kako je to...
Olivije, očaran, prihvati:
– Ja bih to vrlo voleo. Ali... mislite li da joj neće biti neprijatno kad me vidi
da dolazim tako?
– Ne, ni najmanje; idite vi samo, dragi moj.
– Onda pristajem. Otputovaću sutra vozom u jedan sat popodne. Treba li da
pošaljem depešu?
– Ne, ja ću se za to pobrinuti. Obavestiću je, da biste na stanici zatekli naša
kola.
Pošto su bili završili večeru, oni se vratiše na bulevare; ali posle nepuno pola
časa, grof odjednom ostavi slikara pod izgovorom da ima neki hitan posao koji je
bio zaboravio.
 II
Grofica i njena kći, u haljinama od crnog krepa, tek su bile sele jedna
naspram druge da ručaju u prostranoj trpezariji Ronsijera. Portreti predaka naivno
naslikani, jedan u oklopu, drugi u anteriji; ovaj napudrovan kao oficir francuske
garde, a onaj kao pukovnik iz doba Restauracije, ređali su se na zidu kao zbirka
minulih Gijroa, u starim ramovima sa kojih je opadala pozlata. Dva lakeja,
nečujnih koraka, počeše da služe te dve žene koje su ćutale; a muve koje su se
kovitlale i zujale, pravile su oko kristalnog lustera, što je visio iznad sredine stola,
oblačić od crnih tačaka.
– Otvorite prozore – reče grofica – ovde je malo hladno.
Otvoriše širom tri visoka prozora koji su od poda dopirali do tavanice, široki
kao dvokrilna vrata. Mlak vazduh, koji je donosio miris trave i udaljene šumove
sa polja, uđe naglo kroz ta tri velika otvora, mešajući se sa pomalo vlažnim
vazduhom duboke odaje zatvorene među debelim zidovima zamka.
– Ah, kako je prijatno – reče Aneta udišući vazduh punim grudima.
Oči dveju žena bile su se okrenule napolje i gledale pod jasnoplavim nebom,
pomalo zamagljenim onom popodnevnom izmaglicom koja treperi nad njivama
prožetim suncem, dugačak zelen travnjak u parku sa njegovim grupicama drveća
i perspektivama otvorenim ka dalekim žutim njivama ozarenim sve do horizonta
zlatnim zastorom zrelog žita.
– Ići ćemo u dugačku šetnju posle ručka – reče grofica. – Mogle bismo da
odemo pešice do Bervila idući pored reke, jer bi bilo suviše toplo u ravnici.
– Da, mama, i povešćemo Žilioa da podiže jarebice.
– Ti znaš da tvoj otac to zabranjuje.
– Eh! pa tata je u Parizu! Tako je zabavno videti Žilioa kad zastane pred
jarebicama. Pogledaj, eno ga gde zadirkuje krave. Bože, kako je smešan!
Odgurnuvši svoju stolicu, ona ustade i otrča do jednog prozora pa povika:
»Napred, Žilio, napred!«
Na travnjaku su se tri krave, site trave i klonule od žege, odmarale ležeći na
boku, sa ispupčenim trbuhom, uzdignutim usled oslanjanja o zemlju. Idući od
jedne do druge i lajući, skačući kao lud, u veseloj, pomamnoj i izveštačenoj ljutnji,
jedan pas prepeličar, vitak, beo i riđ, čije su kovrčave uši poletale pri svakom
skoku, bio se okomio da natera te tri velike životinje da se dignu, iako one to nisu
htele. To je zacelo bila omiljena igra toga psa, koji ju je verovatno započinjao kad
god bi video da su krave legle. One se nisu plašile, već su ga gledale svojim
krupnim vlažnim očima okrećući glavu da ga prate pogledom.
Aneta sa svog prozora povika:
– Napred, Žilio, napred!
I prepeličar, razdražen, postajao je sve smeliji, lajao sve jače, jurišao im sve
do sapi praveći se da hoće da ih ujede. One su počinjale da se uznemiruju, i
nervozno podrhtavanje njihove kože, kojim su terale muve, postajalo je sve češće
i duže.
Odjednom pas, ponesen jednim zaletom koji nije mogao da obuzda, dođe
tako blizu jedne krave da je morao da je preskoči da ne bi naleteo na nju. Okrznuta
tim skokom, teška životinja se uplaši, pa dignuvši najpre glavu, uspravi se sporo
na sve četiri noge dišući snažno. Kad je videše da stoji, i dve druge krave učiniše
to isto; a Žilio poče da igra oko njih nekakvu pobedničku igru, dok mu je Aneta
čestitala:
– Bravo, Žilio, bravo!
– Hajde – reče grofica – hodi da ručaš, dete moje.
Ali devojka, natkrilivši oči šakom, objavi:
– Gle! raznosač telegrama.
Po nevidljivoj stazi, izgubljenoj u žitu i ovsu, jedna plava bluza izgledalo je
da klizi povrh klasova i približavala se zamku ujednačenim korakom toga čoveka.
– Bože moj! – prošapta grofica – samo da ne bude neka rđava vest.
Ona je još drhtala od onog straha što ga ostavlja u nama vest o smrti nekog
voljenog bića kad je pročitamo u depeši. Ona sad nije mogla da pocepa zalepljenu
traku od hartije da bi otvorila telegram a da ne oseti kako joj prsti drhte i kako joj
se uzbuđuje duša, jer je verovala da će iz te savijene hartije, koju nije mogla odmah
da otvori, iskrsnuti neka tuga koja će je ponovo naterati da proliva suze.
Aneta, naprotiv, bila je mladalački radoznala i volela je sve što nam se javlja
kao nepoznato. Njeno srce, koje je život prvi put tada ožalostio, moglo je da
očekuje samo radost iz kožne torbe, crne i opasne, obešene preko ramena
poštanskih raznosača, koji seju toliko uzbuđenja po varoškim ulicama i seoskim
putevima.
Grofica nije više jela, već je u mislima pratila tog čoveka koji je dolazio k
njoj i donosio joj nekoliko napisanih reči, nekoliko reči koje će je možda raniti kao
udarac nožem u grudi. Zbog strepnje od tog saznanja, disala je ubrzano i
pokušavala da pogodi kakva je ta hitna vest. Povodom čega? Od koga? Pomisao
na Olivija senu joj kroz glavu. Da nije bolestan? A možda i umro?
Tih deset minuta koliko je trebalo čekati učiniše joj se beskrajni; a zatim,
pošto je otvorila telegram i videla ime svoga muža, ona pročita: »Javljam ti da naš
prijatelj Berten polazi vozom u jedan sat. Pošalji fijaker na stanicu. Topli
pozdravi.«
– Šta je to mama?
– Eto, gospodin Olivije Berten dolazi nam u posetu.
– Ah! kakva sreća! A kad?
– Danas popodne.
– U četiri sata?
– Da.
Ali je grofica bila prebledela, jer ju je od pre nekog vremena jedna nova
briga morila sve više, i taj iznenadni slikarev dolazak izgledao joj je kao neka
opasnost isto toliko mučna koliko i sve ono što je mogla predvideti.
– Otići ćeš kolima da ga dočekaš – reče ona svojoj kćeri.
– A ti, mama, zar ti nećeš poći?
– Neću; ja ću vas dočekati ovde.
– Zašto? Pa njemu će to teško pasti.
– Ne osećam se sasvim dobro.
– A maločas si htela da ideš pešice do Bervila?
– Jest, ali mi je od ručka pozlilo.
– Dotle ćeš se oporaviti.
– Ne; ja ću se čak popeti u svoju sobu. Izvesti me čim stignete.
– Hoću, mama.
Zatim, pošto je naredila da se upregne fijaker u određeni čas i da se pripremi
soba, grofica se vrati u svoje odaje i zatvori.
Njen dotadašnji život protekao je skoro bez ikakvih patnji, uznemiren samo
Olivijem ljubavlju i brigom da je sačuva. Ona je u tome i uspela, i uvek je
pobeđivala u toj borbi. Njeno srce, uljuljkivano uspesima i pohvalama, postalo je
iziskivačko kao u lepe žene iz visokog društva koje mora da ima sve prijatnosti na
ovome svetu; i pošto je pristalo na jedan sjajan brak u kome međusobna naklonost
nije igrala nikakvu ulogu; pošto je posle toga prihvatilo ljubav kao dopunu jednom
srećnom životu; pošto se pomirilo sa tom grešnom vezom više iz navike a pomalo
iz poštovanja samoga osećanja, kao sa nekom naknadom za njen nezanimljivi
život, ono se povuklo i ušančilo u toj sreći koju joj je slučajno pružio, i nije imalo
druge želje sem da je brani od svakodnevnih iznenađenja. Ona je dakle prihvatila
blagonaklono kao svaka lepa žena, sve prijatne događaje koji su joj dolazili, pa
pošto nije bila mnogo sklona pustolovnom životu i pošto je nisu mnogo mučili
neki novi prohtevi i želje za nepoznatim stvarima, već je bila nežna, postojana i
oštroumna, zadovoljna sadašnjicom i prirodno zabrinuta za sutrašnjicu, ona je
umela da uživa u delovima sreće koju joj je sudbina pružala štedljivo i mudro.
Međutim, malo-pomalo, iako ona to čak nije smela sebi ni da prizna, u njenu
dušu se bila uvukla nejasna zabrinutost zbog dana koji prolaze i starosti koja
dolazi. Bio je to u njenom umu kao neki svrab koji nikad ne prestaje. Ali znajući
da ta životna strmina nema kraja i da se silaženje niz nju, kad jednom otpočne, ne
može više zaustaviti, i popuštajući predosećanju opasnosti, ona je zatvorila oči,
puštajući da klizi niz nju da bi sačuvala svoj san, da ne bi osetila vrtoglavicu
ponora i očajanja zbog svoje nemoći.
Ona je, dakle, živela osmehujući se kao s nekom izveštačenom gordošću što
je tako dugo ostala lepa; i kada se Aneta pojavila pored nje onako sveža sa svojih
osamnaest godina, ona je, umesto da pati zbog njene blizine, naprotiv, bila
ponosna što je mogla da u veštoj ljupkosti svoga zrelog doba bude više voljena
nego ta devojčica u punom sjaju prve mladosti.
Ona je čak verovala da je to bio početak jednog srećnog i mirnog doba, kad
ju je smrt njene majke pogodila posred srca. Prvih dana bila je u jednom od onih
dubokih očajanja koja ne ostavljaju mesta ni za kakvu drugu misao. Ona je ostajala
od jutra do večeri utonula u očaj, pokušavajući da se seti hiljade uspomena na
pokojnicu, njenih omiljenih reči, njenog nekadašnjeg lika, haljina koje je nekada
nosila, kao da je htela da nagomila u svome pamćenju relikvije i da pokupi iz
iščezle prošlosti sve intimne i sićušne uspomene kojima je došla do tolikog
očajanja da je svaki čas imala nervne krize i nesvestice, sav taj nagomilani jad
izbio je u obliku suza i danonoćno je tekao iz njenih očiju.
I tako jednog jutra, kad je sobarica ušla da otvori kapke i zavese pitajući:
»Kako se gospođa oseća danas?« – ona odgovori, osećajući se iscrpena i
izlomljena od mnogog plakanja: »Oh! nikako. Zaista, ne mogu više«.
Služavka, držeći poslužavnik sa čajem, pogleda svoju gazdaricu, pa
uzbuđena što je vidi tako bledu u beloj postelji, promuca iskreno tužnim glasom:
– Zaista, gospođa izgleda vrlo loše. Dobro bi bilo da gospođa obrati pažnju
na svoje zdravlje.
 Ton kojim je to bilo rečeno ubode groficu u srce kao vrh igle, te čim služavka
iziđe, ona ustade i pogleda svoje lice u velikom ogledalu na ormanu.
Ostala je preneražena kad ugleda svoje lice, prestravljena zbog upalih
obraza, crvenih očiju i pustošenja što su ga tih nekoliko dana patnje izvršili na
njoj. Njeno lice, koje je ona tako dobro poznavala, koje je tako često posmatrala u
toliko raznih ogledala, kome je znala sve izraze, sve ljupkosti, sve osmehe, čije je
bledilo mnogo puta popravljala, osvežavala ga, uništavala lake bore koje su se
pojavljivale u uglovima očiju na dnevnoj svetlosti, učini joj se odjednom da je lice
neke druge žene, nekakvo novo lice koje se unakažuje i koje je neizlečivo bolesno.
Da bi se bolje videla i bolje uočila to neočekivano zlo, ona se približi
ogledalu toliko da ga dodirnu čelom, te njen dah zamagli staklo, pa zamrači i skoro
izbrisa bledu sliku koju je ona posmatrala. Morala je da uzme maramicu i izbriše
maglu od svoga daha, pa zatim, dršćući od nekakvog čudnog uzbuđenja, poče dugo
i strpljivo da ispituje promene na svome licu. Ona prstom ovlaš zateže kožu na
obrazima i izgladi je na čelu, zadiže kosu, zavrnu očne kapke da bi videla
beonjaču. Zatim otvori usta, pogleda svoje malo potamnele zube na kojima su
sijale zlatne tačke, zabrinu se zbog modrih desni i žućkaste boje iznad obraza i na
slepoočnicama.
Ona se bila toliko zadubila u tu smotru lepote koja opada da nije čula kad su
se vrata otvorila, te se sva strese kad joj sobarica, stojeći iza nje, reče:
– Gospođa je zaboravila da popije čaj.
Grofica se okrete, zbunjena, iznenađena, postiđena, a služavka, pogađajući
njenu misao, nastavi:
– Gospođa je suviše plakala, a ništa gore od suza ne upropašćuje kožu. Onda
se krv pretvara u vodu.
A kad grofica dodade tužno:
– Tu su i godine.
Sobarica se usprotivi:
– O! o! gospođa još nije došla dotle! Posle nekoliko dana odmaranja to se
neće više ni videti. Ali je potrebno da se gospođa šeta i da dobro pazi da ne plače.
Čim se obuče, grofica siđe u park, i prvi put posle smrti svoje majke otide u
mali vrt gde je nekada volela da neguje i bere cveće, pa zatim iziđe na reku i išla
je duž vode sve do ručka.
Sedajući za sto naspram svoga muža, pored svoje kćeri, ona je zapitala da bi
saznala šta oni misle:
 – Danas se osećam bolje. Zacelo sam manje bleda?
Grof odgovori:
– O! još izgledate rđavo.
Srce joj se steže, i želja da plače natera joj suze na oči, jer je bila navikla da
plače.
Sve do večeri, i sutradan, i narednih dana, bilo da je mislila na svoju majku,
bilo da je mislila o sebi, osećala je kako joj svakog časa jecaji nadimaju grudi i
penju se do trepavica, ali da im ne bi dala da se izliju i da joj izbrazdaju obraze,
ona ih je zadržavala u sebi, pa odvlačeći natčovečanskim naporom svoju misao na
druge stvari, gospodareći njome, savlađujući je, odstranjujući je od svojih patnji,
ona se trudila da se uteši, da se razonodi, da ne misli više na tužne stvari, da bi
tako povratila svežinu svome licu.
Ona naročito nije htela da se vrati u Pariz i da prima Olivija Bertena pre nego
što opet bude kakva je bila. Uvidevši da je suviše oslabela i da žene u njenim
godinama treba da budu punačke da bi sačuvale svežinu, ona je tražila apetit po
putevima i obližnjim šumama, pa iako se vraćala umorna i bez gladi, ipak se
usiljavala da mnogo jede.
Grof je želeo da se vrati u Pariz, te nije nikako mogao da razume njenu
upornost. Naposletku, pred njenim nesavladljivim otporom, on izjavi da će otići
sam, a grofica će moći da se vrati kad joj bude volja.
Sutradan ona primi depešu kojom joj je javljao Olivijev dolazak.
Nju tada obuze želja da pobegne, toliko se bojala njegovog prvog pogleda.
Ona bi više volela da čeka još jednu ili dve nedelje. Negujući se, može se lice za
nedelju dana sasvim da izmeni, pošto žene, čak i kada su sasvim zdrave i mlade,
mogu od danas do sutra, i pod najmanjim uticajem, tako da se promene da se više
ne mogu poznati. Ali pomisao da se pojavi na suncu i u polju pred Olivijem, u
avgustovskoj svetlosti pored onako sveže Anete toliko je uznemiri, da se odmah
reši da ne ide na stanicu, već da ga sačeka u polumraku salona.
Popela se u svoju sobu i počela da razmišlja. Struje toplog vazduha
pokrenule bi ponekad zavese. Pesma zrikavaca ispunjavala je vazduh. Još nikad
se ona nije osećala tako tužna. Nije to više bio onaj veliki i porazni bol koji je
slomio njeno srce, koji ga je razderao, uništio pred telom bez duše stare ljubljene
majke. Taj bol za koji je ona verovala da je neizlečiv, za nekoliko dana se bio
ublažio toliko da je sad bio samo patnja po sećanju; ali je ona sad osećala kako je
nosi i davi jedan dubok talas sete u koji je ušla sasvim polako i iz koga neće više
izaći.
 Obuzela ju je želja da plače, neodoljiva želja, ali ona nije htela. Kad god bi
osetila da su joj trepavice vlažne, brisala ih je brzo, ustajala, hodala, posmatrala
park i iznad velikog drveća stare šume gavranove koji su šarali nebo svojim crnim
i sporim letom.
Zatim je došla pred ogledalo, jednim pogledom procenila sve na sebi,
obrisala trag jedne suze dodirnuvši lako ugao oka pudrenjačom, pa pogleda koliko
je sati; pokušavajući da pogodi dokle je već mogao da stigne na svom putu.
Kao sve žene koje je povukla za sobom neka duševna patnja, nerazumna ili
stvarna, ona se pribijala uz njega u izbezumljenoj ljubavi. Zar nije on bio sve za
nju, sve i sva, čak i nešto više od života, sve ono što postane neko biće kad samo
njega volimo i kad osetimo da starimo?
Odjednom ona ču u daljini prasak biča, pa potrča ka prozoru i vide fijaker
koji je obilazio travnjak u krupnom kasu dvoprega. Sedeći pored Anete na zadnjem
sedištu, Olivije poče da maše maramicom kad ugleda groficu, a ona odgovori na
taj znak mašući obema rukama. Zatim siđe ustreptala srca, ali sad sva srećna, sva
uzdrhtala od radosti što ga oseća tako blizu sebe, što mu govori i što ga vidi.
Susretoše se u predsoblju, pred vratima salona.
On raširi ruke prema njoj sa neodoljivim poletom, pa glasom toplim od
istinskog uzbuđenja, reče:
– Ah! jadna moja grofice, dopustite da vas zagrlim!
Ona zatvori oči, naže se, pribi se uz njega pružajući obraze, pa dok je on
pritiskivao svoje usne, ona mu šapnu na uvo: »Ja te volim«.
Zatim Olivije, ne puštajući joj ruke koje je stezao, pogleda je i reče:
– Da vidimo to tužno lice!
Ona oseti kako malaksava. On nastavi:
– Jest, malo ste bledunjavi; ali to nije ništa.
Da bi mu zahvalila, ona promuca:
– Ah! dragi prijatelju, dragi prijatelju! – jer nije znala šta drugo da kaže. Ali
se on bio okrenuo tražeći iza sebe Anetu koja je bila iščezla, pa naglo reče:
– Zar nije čudno videti vašu kćer u crnini?
– Zašto? – zapita grofica.
On uzviknu neobično žestoko:
 – Kako zašto? Pa to je vaš portret koji sam ja naslikao, to je moj portret! To
ste vi onakva kakvu sam vas sreo nekada ulazeći u vojvotkinjin dom. Zar se ne
sećate onih vrata kroz koja ste prošli pod mojim pogledom kao što fregate prolaze
pod topom neke tvrđave? Sto mu muka! Kad sam maločas na stanici ugledao malu
kako stoji na peronu sva u crnini, sa svojom sunčanom kosom oko lica, srce mi je
zastalo u grudima. Učinio mi se da ću zaplakati. Kažem vam, to je da čovek poludi
kad vas je upoznao kao ja, koji sam vas posmatrao bolje nego iko i voleo više nego
iko, pa još i naslikao, gospođo. Ah! zaista sam pomislio da ste mi je vi poslali
samu na stanicu da biste me tako zbunili. Bože blagi, koliko sam bio iznenađen!
Kažem vam, to je da čovek poludi.
Zatim viknu:
– Aneta! Naneta!
Glas mlade devojke odgovori spolja, jer je baš davala šećer konjima.
– Evo, evo!
– Ta dođi ovamo!
Ona dotrča.
– Hajde stani pored svoje majke.
Ona stade, i on ih je uspoređivao; ali je ponavljao nesvesno bez ubeđenja:
»Da, to je čudno, to je čudno«, jer su one sad ličile manje, kad su bile tako jedna
pored druge, nego pre odlaska iz Pariza, pošto je devojka u toj crnoj odeći dobila
nov izgled blistave mladosti, dok majka već odavno nije više imala onaj sjaj kose
i kože kojim je nekada zasenila i opčinila slikara kad ga je prvi put srela.
Zatim grofica i on uđoše u salon. On je izgledao presrećan.
– Ah! koliko mi je bila srećna misao da dođem ovamo! – govorio je on.
Ali se zatim popravi:
– Ne, vašem mužu je ta misao pala na um, a ne meni. Stavio mi je u dužnost
da vas odvedem u Pariz. A znate li šta vam ja predlažem? – Ne znate, zar ne? – E,
pa eto, ja vam naprotiv predlažem da ostanete ovde. Kad su ovakve vrućine, Pariz
je odvratan, dok je u polju divno. Bože, kako je ovde prijatno!
Predvečerje je zasipalo park svežinom, i od njega je drveće podrhtavalo, a
iz zemlje se dizala jedva vidljiva para, koja je zastirala vidik prozračnom
izmaglicom. Tri krave, stojeći oborene glave, pasle su žudno, a četiri pauna,
šušteći jako krilima penjali su se da se smeste na granama jednog kedra gde su
obično noćivali pod prozorima zamka. Psi su lajali u daljini po poljima, i kroz
mirni vazduh proletali su dozivi ljudskih glasova, rečenice bačene preko polja sa
jedne njive na drugu i oni kratki grleni povici kojima se tera stoka.
Slikar, gologlav i blistavih očiju, udisao je vazduh punim grudima; i kako ga
je grofica posmatrala, on reče:
– Ovo se zove sreća!
Ona mu se približi.
– Ona nikad ne traje dugo.
– Zgrabimo je kad nam dođe.
Ona tada reče sa osmehom:
– Dosad niste voleli život na selu.
– Danas ga volim, jer sam vas ovde našao. Ja ne bih više mogao da živim na
nekom mestu gde vi niste. Kad je čovek mlad, može voleti i izdaleka, preko
pisama, u mislima, u čistom zanosu, možda zbog toga što oseća život pred sobom,
a možda i zato što tada ima u sebi više strasti nego duševnih potreba. Ali u mojim
godinama, naprotiv, ljubav je postala navika jednog bogalja; to je zavoj na duši
koja, jedva mašući krilima, ređe poleće ka idealu. Srce nema više ushićenja, već
samo sebičnih zahteva. A osim toga, ja osećam vrlo dobro da nemam vremena za
gubljenje ako hoću da uživam u ovom što mi još ostaje.
– Oh! vi, stari! – reče ona uhvativši ga za ruku.
On opet reče:
– Jeste, jeste, ja sam star. Sve ukazuje na to: moja kosa, moja narav koja se
menja, tuga koja me obuzima. Sto mu muka, evo nešto što mi je dosad bilo
nepoznato: tuga! Da mi je neko rekao, kad sam imao trinaest godina, da ću jednoga
dana bez razloga postati tužan, zabrinut, nezadovoljan svačim, ja ne bih
poverovao. To dokazuje da mi je i srce ostarelo.
Ona odgovori sa dubokim ubeđenjem:
– Eh! a moje je srce sasvim mlado. Ono se nije promenilo. Naprotiv, možda
se podmladilo. Imalo je dvadeset godina, a sad ima samo šesnaest.
Ostali su dugo razgovarajući tako kraj otvorenog prozora, utonuli u
tajanstvenost večeri, sasvim bliski jedno drugome, bliskiji nego što su ikada bili,
u tome času ljubavi sumračnom kao praskozorje.
Jedan lakej uđe i objavi:
– Gospođa grofica je poslužena.
 Ona zapita:
– Jeste li obavestili moju kćer?
– Gospođica je u trpezariji.
Sedoše za sto svi troje. Kapci na prozorima bili su zatvoreni i dva velika
svećnjaka sa po šest sveća osvetljavali su Anetino lice, te joj je glava izgledala kao
zaprašena zlatom. Berten, osmehujući se, nije skidao pogled s nje.
– Bože, kako je lepa u crnini! – govorio je on.
I okrete se grofici diveći se njenoj ćerci, kao da hoće da se zahvali majci što
mu je pružila to zadovoljstvo.
Kad se vratiše u salon, mesec je već bio iznad drveća u parku. Njegova tamna
masa ličila je na neko veliko ostrvo, a polje iza njega izgledalo je kao more
zastrveno lakom maglom koja je lebdela povrh ravnice.
– Oh! majko, hajdemo da se prošetamo – reče Aneta.
Grofica pristade.
– Povešću i Žilioa.
– Možeš, ako hoćeš.
Iziđoše. Devojka je išla napred zabavljajući se sa psom. Kad naiđe pored
travnjaka, čuše disanje krava koje su se probudile, pa osetivši svog neprijatelja,
digle glavu da pogledaju. Malo dalje, pod drvećem, mesec je sipao kroz granje
kišu tankih zrakova koji su klizili do zemlje kvaseći lišće i razlivajući se po putu
u male lokve žute svetlosti. Aneta i Žilio su trčali i izgledalo je da su im u toj
vedroj noći srca ista, vesela i prazna, i da se njihovo ushićenje ispoljava u
skakanju.
Preko proplanka, na koje je mesečina padala kao u bunare, mlada devojka je
prelazila kao neko priviđenje, a slikar bi je tada zvao, zadivljen tom crnom
prilikom čije je jasno lice blistalo. Zatim, kad bi se ona opet udaljila od njih, on bi
uzeo grofičinu ruku i stezao je, a često bi potražio njene usne kad su prolazili kroz
tamnije senke, kao da je pogled na Anetu svakiput oživeo nestrpljenje u njegovom
srcu.
Oni najzad stigoše na ivicu ravnice, odakle se u daljini jedva naziralo drveće
na salašima. Kroz mlečnu izmaglicu koja je plavila polje vidik je gubio granice, a
laka tišina, živa tišina toga velikog svetlog prostranstva bila je puna neizrecive
nade i neopisivog očekivanja, zbog čega nam letnje noći izgledaju tako prijatne.
Vrlo visoko na nebu nekoliko dugačkih i tankih oblačića izgledali su kao da su
načinjeni od srebrnih krljušti. Ako bi čovek zastao nekoliko trenutaka nepomično,
čuo bi u tome noćnom miru nejasan i neprekidan žubor života, hiljadu slabačkih
šumova, čija mu je harmonija isprva ličila na tišinu.
Jedna šljuka na obližnjoj livadi puštala je svoj dvostruki krik i tada bi Žilio,
načuljenih ušiju, odlazio kradom u pravcu ta dva piskava tona ptice. Aneta je išla
za njim, lako kao on, zadržavajući dah i saginjući se.
– Ah! reče grofica kad ostade sama sa slikarom – zašto ovakvi trenuci
protiču talko brzo? Ne možemo ništa zadržati, ništa sačuvati. Nemamo čak
vremena ni da okusimo ono što je slatko, a već je sve svršeno.
Olivije joj poljubi ruku, pa nastavi sa osmehom:
– E! ja večeras neću da filozofiram. Ja sam se sav predao ovom sadašnjem
času.
Ona prošapta:
– Vi me ne volite kao što ja vas volim.
– Ah! gle sad!...
Ona ga prekide:
– Ne, vi volite u meni, kao što ste vrlo dobro rekli pre večere, ženu koja
zadovoljava potrebe vašeg srca, ženu koja vam nikad nije zadala bol i koja je unela
malo sreće u vaš život. To ja znam, to ja osećam. Jest, ja sam svesna, ja sam
presrećna što sam vam činila usluge, koristila vam i pomagala. Vi ste voleli i vi i
sad volite sve ono što u meni smatrate da je prijatno, moju pažnju, moje divljenje,
moje staranje da vam se dopadnem, moju strast i potpuno predavanje moga
unutrašnjeg bića vama. Ali vi ne volite mene samu, razumete li? Oh! ja to osećam
kao što osećamo hladnu struju vazduha. Vi volite u meni hiljadu stvari moju
lepotu, koja već iščezava, moju odanost, duhovitost koju svet smatra da imam,
mišljenje koje drugi imaju o meni u otmenom društvu i ono koje ja imam o vama
u svom srcu; ali to nisam ja, ja, samo i jedino ja, razumete li vi to?
On se prijateljski nasmeja, pa reče:
– Ne, ja ne razumem to sasvim dobro. Vi ste mi uputili sad vrlo neočekivane
prekore.
Ona uzviknu:
– Oh! bože moj! Ja sam htela da vam objasnim kako vas ja volim! Eto,
pokušavam, ali ne uspevam u tome. Kad mislim na vas, a ja mislim neprestano,
osećam u dubini svoga tela i svoje duše nekakav neopisiv zanos, sa željom da
budem vaša, i neodoljivu potrebu da vam se još više predam. Htela bih da se
potpuno žrtvujem, jer nema ničeg lepšeg, kada volimo, nego davati, davati
neprekidno sve, sve, svoj život, svoje misli, svoje telo, sve što imamo, i jasno
osećati da dajemo i da smo spremni da sve stavimo na kocku da bismo mogli dati
još i više. Ja vas volim toliko, da volim i da patim radi vas, da čak volim i svoje
brige, muke, ljubomore i bol koji me tišti kad osetim da više niste nežni prema
meni. Ja volim u vama nekoga koga sam jedino ja pronašla, nekoga koji nije
ugledan, slavan, poznat, nekoga koji je moj, koji se više ne može promeniti, koji
ne može više ostareti, koga ne mogu da više ne volim, jer moje oči, kad hoće da
ga gledaju, ne vide više ništa drugo sem njega. Ali se te stvari ne mogu iskazati.
Ne postoje reči koje bi to mogle izraziti.
On ponovi šapatom nekoliko puta uzastopce:
– Draga, draga, draga Ani!
Žilio se vraćao skačući, mada nije bio pronašao šljuku, koja je ućutala kad
se on približio, a Aneta je i dalje išla za njim, sva zadihana od trčanja.
– Ne mogu više – reče ona. – Prikačiću se za vas, gospodine slikaru!
Ona se osloni na Olivijeovu mišicu koja je slobodna bila, pa pođoše natrag
idući tako, on između njih, ispod tamnog drveća. Sad više nisu razgovarali. On je
koračao sav u njihovoj vlasti, prožet nekim ženskim fluidom kojim ga je njihov
dodir obavijao. On nije pokušavao da ih vidi, pošto ih je imao uza se, pa je čak
zatvarao oči da bi ih bolje osećao. One su ga vodile i davale mu pravac, on je išao
napred, zaljubljen u njih, u onu levo kao i u onu desno, ne znajući koja je levo, a
koja desno, koja je majka, a koja ćerka. On se hotimično predavao, sa nesvesnom
i prefinjenom čulnošću, tome uzbudljivom osećanju. On se čak trudio da ih
pomeša u svom srcu, da ih više ne razlikuje u svojim mislima, i uljuljkivao je svoju
želju dražima takve mešavine. Zar ta majka i ta ćerka, toliko istovetne, nisu bile
jedna jedina žena? I zar nije izgledalo da je ćerka došla na svet samo zato da
podmladi njegovu nekadašnju ljubav prema majci?
Kad pri ulasku u zamak ponovo otvori oči, učini mu se da je proživeo
najslađe trenutke svoga života, da je doživeo najneobičnije, najtajanstvenije i
najpotpunije uzbuđenje kojim može da se naslađuje jedan čovek, opijen istom
ljubavlju usled privlačnosti koja je zračila iz tih dveju žena.
– Ah! kakvo divno veče! – reče on čim se opet nađe između njih pri svetlosti
lampi.
Aneta uzviknu:
– Meni uopšte nije potrebno da spavam; ja bih provela celu noć šetajući se
kad je lepo vreme.
Grofica pogleda u časovnik.
 – O! već je jedanaest i po. Treba da se legne, dete moje.
Oni se rastadoše, pa svak otide ka svojoj sobi. Jedino mlada devojka koja
maločas nije želela da legne, zaspa vrlo brzo.
Sutradan, u isti čas kao obično, sobarica pošto je razgrnula zavese i otvorila
kapke, donese čaj i pogleda svoju još sanjivu gospodaricu, pa joj reče:
– Gospođo, već izgledate bolje danas.
– Mislite?
– O! da. Gospođino lice je sad odmornije.
Grofica, iako se još nije bila pogledala u ogledalo, znala je dobro da je istina.
Srce joj je bilo mirno, ona ga nije osećala da kuca i osećala se puna života. Krv
koja joj je tekla kroz žile nije više bila brza kao sinoć, vrela i grozničava, niti joj
je raznosila po celom telu nervozu i nemir, već je širila po njemu nekakvo toplo i
prijatno osećanje, a isto tako i blagotvorno samopouzdanje.
Kad sobarica iziđe, ona priđe ogledalu da se vidi. Iznenadi se malo, jer se
osećala tako dobro, da se nadala da će videti kako se za jednu jedinu noć promenila
za nekoliko godina. Ali ona uvide koliko je ta nada bila detinjasta, pa pošto se još
ogledala, morala se pomiriti s tim da su joj samo oči manje umorne, boja lica
svetlija, i usne rumenije nego sinoć. Pošto je u duši bila zadovoljna, ona se nije
mogla rastužiti, već se osmehnu misleći: »Jest, za nekoliko dana izgledaću sasvim
dobro. Isuviše sam prepatila da bih se mogla tako brzo oporaviti«.
Ali ona ostade dugo, vrlo dugo sedeći ispred svog toaletnog stola gde su bili
poređani u ljupkom redu, ispred lepog ogledala od raznog kristala, na
muselinsikom zastoru optočenom čipkama, svi njeni sitni instrumenti za
ulepšavanje sa drškama od slonovače i sa početnim slovima njenog imena, iznad
kojih je bila grofovska kruna. Bilo ih je tu bezbroj, lepih, različitih, namenjenih za
finu i tajnu upotrebu, jedni od čelika, tanki i oštri, čudnih oblika kao hirurški
instrumenti kojima se operišu sitna oboljenja, a drugi, okrugli meki, od perja i
paperja, od kože nepoznatih životinja, načinjeni da se pomoću njih blagim
dodirom, rasturaju po nežnoj koži mirisni puder, pomade ili mirisi.
Dugo ih je ona upotrebljavala svojim veštim prstima, prevlačila od usana do
slepoočnica njihov dodir nežniji od poljupca, popravljajući nijanse koje nije bila
tačno pogodila, osenčavala oči i udešavala trepavice. Kad naposletku siđe iz svoje
sobe, bila je skoro uverena da prvi pogled koji će baciti na nju neće biti odveć
nepovoljan.
– Gde je gospodin Berten? – zapita ona slugu koga je srela u predvorju.
Lakej odgovori:
 – Gospodin Berten je u vrtu i sad baš igra tenis sa gospođicom.
Ona ih ču izdaleka kako viču poene.
Jedan za drugim, zvučni glas slikarev i tanak glas devojčin objavljivali su:
petnaest, trideset, četrdeset, prednost, izjednačenje, prednost, igra.
Voćnjak, gde je bio načinjen teren za tenis, bio je veliki kvadrat zemljišta
zasejan travom i zasađen jabukama, opkoljen parkom, povrtnjakom i salašima koji
su pripadali zamku. Duž padina koje su ga ograničavale sa tri strane kao bedemi
nekog utvrđenog logora, bilo je zasađeno cveće dugačke leje svakovrsnog cveća,
poljskog ili baštenskog, mnogo ruža, karanfila, suncokreta, minđušica, rezeda i
mnogo drugog, koje je davalo vazduhu ukus meda, kako je Berten govorio.
Uostalom, pčele, čije su slamne košnice u obliku kubeta bile poređane duž
osmanluka u povrtnjaku, prekrivale su to cvetno polje svojim žutim i zujavim
rojem.
Tačno u sredini toga voćnjaka bilo je posečeno nekoliko jabukovih drveta
da bi se dobio potreban prostor za tenis i jedna nakatranjena mreža, razapeta preko
sredine toga prostora, delila ga je na dva polja.
Aneta, na jednoj strani mreže, sa zadignutom crnom suknjom, gologlava,
pokazivala je svoje članke i noge do polovine listova kad bi jurnula da zahvati
loptu u letu, išla tamo-amo, trčala blistavih očiju i rumenih obraza, zamorena i
zadihana tačnom i pouzdanom igrom svoga protivnika.
A on, u belim flanelskim pantalonama stegnutim oko pasa preko iste takve
košulje, sa isto tako belim kačketom i pomalo isturenim trbuhom, očekivao je
loptu hladnokrvno, ocenjivao tačno gde će pasti, dočekivao i odbijao ne žureći se,
ne trčeći, sa otmenom lakoćom i profesionalnom veštinom koju je unosio u sva
telesna vežbanja.
Aneta prva ugleda svoju majku. Ona povika:
– Dobar dan, mama; pričekaj malo da završimo ovaj poen.
Ta trenutna nepažnja je upropasti. Lopta prolete pored nje, brzo i nisko,
skoro kotrljajući se, dodirnu zemlju i iziđe iz igrališta.
Dok je Berten vikao: »Dobio sam!«, a devojka ga optuživala da je iskoristio
njenu nepažnju, Žilio, naučen da traži i donosi promašene i zalutale lopte – kao
jarebice koje padnu u žbunje – jurnu za onom koja je bežala ispred njega po travi,
zgrabi je pažljivo u čeljusti, pa je donese natrag mašući repom.
Slikar sad pozdravi groficu; ali kako mu se žurilo da nastavi igru, zagrejan
borbom, zadovoljan što se oseća čio, on baci na to lice koje se toliko negovalo radi
njega samo jedan letimičan i rasejan pogled; zatim zapita:
 – Dopuštate li, draga grofice? Bojim se da se ne rashladim i ne dobijem
nevralgiju.
– O, pa da – reče ona.
Ona sede na gomilu sena pokošenog toga jutra, da ne bi smetala igračima,
pa odjednom malo rastužena poče da ih posmatra.
Njena kći, ljutita što neprestano gubi, raspaljivala se, razdraživala se,
uzvikivala ozlojeđeno ili pobednički, jurila pomamno s jednog kraja svoga polja
na drugi, a često su joj, pri tim skokovima, pramenovi kose padali razvijeni a zatim
i rasuti po ramenima. Ona ih je hvatala, pa držeći raketu između kolena, za
nekoliko sekundi, nestrpljivim pokretima prikačivala ukosnicama, koje je naglo
zabadala u svoju gustu kosu.
A Berten je izdaleka vikao grofici:
– No! Zar nije sad lepa i sveža kao zora?
Jest, ona je bila mlada, pa je mogla da trči, da se jako zagreje, da zarumeni,
da joj se kosa rastura, da prkosi svemu, da sve pokuša, jer ju je sve ulepšavalo.
Zatim, kad oni nastaviše da igraju oduševljeno, grofica, sve setnija, mislila
je da Olivije više voli tu igru loptom, to detinjsko mahnitanje i uživanje, kao kad
mačići skaču za lopticama od hartije, nego prijatnost da sedi pored nje toga toploga
jutra i da je oseća kako se zaljubljeno pribija uz njega.
Kad zvono izdaleka zazvoni prvi udar za ručak, njoj se učini da se oslobađa
nečega, da joj se skida neki teret sa srca. Ali kada se vraćala kući, oslonjena na
njegovu mišicu, on joj reče:
– Zabavljao sam se kao neki deran. Veoma je prijatno biti mlad, ili bar
verovati u to. O!, da, o! da, to je nešto najlepše u životu! Kada nam se ne mili više
da trčimo onda je s nama svršeno.
Kad ustadoše od stola, grofica, koja uoči toga dana prvi put nije išla na
groblje, predloži da tamo odu zajedno, i svi troje pođoše ka selu.
Trebalo je proći kroz šumu gde je tekao jedan potok koji se zvao Kreketuša,
verovatno zbog sitnih žaba kojih je bilo mnogo u njemu, pa zatim preći jedan deo
ravnice pre nego što bi se stiglo do crkve, sagrađene usred grupe kuća u kojima su
se nalazili bakalin, pekar, mesar, vinar i drugi skromni trgovci kod kojih su se
seljaci snabdevali.
Pri odlasku su ćutali i išli zamišljeno, jer im je sećanje na pokojnicu tištalo
dušu. Na grobu obe žene klekoše i molile su se dosta dugo. Grofica je bila pognuta
i ostala je nepomična, sa maramicom na očima, jer se bojala da plače i da joj suze
teku niz obraze. Ona se molila, ne kao što je činila do toga dana, sećajući se svoje
majke i dozivajući je očajnički iz mermerne grobnice sve dok joj se ne bi učinilo,
kad bi njeno uzbuđenje postalo odveć bolno, da je pokojnica čuje već prosto
šapćući revnosno osveštane reči Očenaša i Ave Marija. Toga dana ona ne bi imala
snagu i duhovnu energiju koja bi joj bila potrebna za takav bolni razgovor bez
odgovora sa onim što je možda još ostalo od iščezlog bića oko rake koja je skrivala
ostatke njegovog tela. Druge uporne misli bile su prodrle u njeno žensko srce, pa
su je potresale, mučile, rastrojavale; i njena žarka molitva penjala se ka nebu puna
nerazumljivih preklinjanja. Ona je obožavala boga, neumoljivog boga koji je bacio
na zemlju sva bedna stvorenja, moleći ga da bude milostiv prema njoj samoj isto
koliko i prema onoj koju je pozvao k sebi.
Ona ne bi mogla reći šta ga je molila, toliko su njene strepnje bile još
prikrivene i nejasne, ali je osećala da joj je potrebna božanska potpora, natprirodna
pomoć protiv bliskih opasnosti i neizbežnosti patnji.
Aneta, zatvorenih očiju, pošto je isto tako mucala uobičajene motive, bila se
zanela u sanjarenje, jer nije htela da ustane pre svoje majke.
Olivije Berten ih je posmatrao, misleći kako ima pred sobom divnu sliku i
žaleći što mu nije bilo dopušteno da ih nacrta. Pri povratku počeše da govore o
ljudskom životu, dodirujući blago te gorke i poetične misli razneženosti i
obeshrabrenja, koje su čest predmet razgovora između ljudi i žena koje život
pomalo vređa i čija se srca združuju mešajući svoje patnje.
Aneta, koja nije bila dorasla takvim mislima, udaljavala se svakog trenutka
da bere poljsko cveće po ivici puta.
Ali Olivije, obuzet željom da je zadrži kraj sebe i razdražen što je vidi kako
se svaki čas udaljuje, nije je ispuštao iz očiju; ljutio se što se ona interesuje za boje
biljaka više nego za rečenice koje je on izgovarao, osećao je neopisivu nelagodnost
što ne može da je osvoji i da vlada njom kao što to čini s njenom majkom, i jaku
želju da pruži ruku pa da je zgrabi, da je zadrži, da joj zabrani da se udaljuje. On
je osećao da je ona suviše živahna, suviše mlada, suviše ravnodušna, suviše
slobodna, slobodna kao ptica, kao mlad pas koji se ne pokorava, koji se ne vraća,
kome je u krvi nezavisnost, taj lepi nagon za slobodom koji ni ljudski glas ni bič
još nisu savladali.
Da bi je privukao, govorio je o veselijim stvarima, pa ju je ponekad i
zapitkivao, pokušavajući da u njoj probudi želju da sluša i njenu žensku
radoznalost; ali reklo bi se da je toga dana ćudljivi vetar prostranoga neba duvao
kroz Anetinu glavu kao preko klasja koje se talasalo, odnoseći i rasturajući njenu
pažnju po slobodnom prostoru; jer tek što bi odgovorila sasvim običnom rečju koja
se očekivala od nje i koju bi dobacila između dva bekstva, a već bi se vratila svojim
cvetićima. Njega to naposletku ogorči, pa podstaknut detinjskim nestrpljenjem,
kad ona dođe da zamoli majku da ponese njenu prvu kitu cveća da bi ona mogla
da nabere još jednu, on je zgrabi za lakat i steže za mišicu da ne bi mogla više da
pobegne. Ona se branila smejući se i vukla iz sve snage da se udalji; tada on,
pokrenut muškim instinktom, posluži se sredstvom slabih, te pošto nije mogao da
osvoji njenu pažnju, on je kupi dovodeći u iskušenje njenu želju za dopadanjem.
– Kaži mi – reče on – koji cvet najviše voliš, pa ću naručiti da ti se napravi
takav broš.
Ona se kolebala, iznenađena.
– Broš? A kako?
– Od dragog kamenja iste boje: od rubina, ako je bulka; od safira ako je
različak, sa lišćem od smaragda.
Anetino lice se ozari onom ljubaznom radošću kojom obećanja i darovi
oživljuju ženske likove.
– Različak – reče ona – to je tako ljupko cveće!
– Dobro, neka bude različak. Otići ćemo da ga poručimo čim se vratimo u
Pariz.
Ona se više nije udaljavala od njega, privučena pomišlju na taj nakit koji je
već pokušavala da zamisli i predstavi sebi. Zatim zapita:
– Treba li mnogo vremena da se napravi tako nešto?
On se smejao, jer je video da se ona uhvatila u mrežu.
– Ja ne znam; to zavisi od teškoća koje treba savladati. Nateraćemo zlatara
da požuri.
Njoj odjednom pade na um jedna bolna misao.
– Pa ja neću moći da ga nosim, pošto sam u dubokoj žalosti.
On je bio uhvatio devojku pod ruku, pa stežući je uza se, reče:
– Pa ništa! Sačuvaćeš broš za kraj tvoje žalosti, a to ti neće smetati da ga
posmatraš.
Kao i sinoć, on je sad bio između njih, uhvaćen, stegnut, zarobljen između
njihovih ramena, pa da bi video kako se dižu k njemu njihove podjednake plave
oči prošarane crnim tačkama, on im je govorio naizmenično, okrećući glavu čas
jednoj čas drugoj. Kako ih je jako sunce osvetljavalo, on je sad manje brkao
groficu i Anetu, ali se kći sve više mešala sa probuđenom uspomenom na ono što
je bila majka. Želeo je da poljubi i jednu i drugu, jednu – da bi na njenom obrazu
i vratu opet našao malo one ružičaste i plave svežine kojom se naslađivao nekada,
a koju je danas opet video kako se čudesno ponovo pojavljuje; a drugu – zato što
ju je još voleo i što je osećao kako mu od nje dolazi moćni poziv jedne davnašnje
navike. On je čak u tome času uviđao i shvatao da su njegova žudnja, pomalo
oslabela već odavno, i njegova ljubav prema njoj ponovo oživele pri pogledu na
njenu vaskrslu mladost.
Aneta opet otide da traži cveće. Olivije je ne pozva više, kao da su ga dodir
njene mišice i zadovoljstvo zbog radosti koju joj je pružio umirili, ali je pratio
pogledom sve njene pokrete sa uživanjem koje osećamo kad gledamo bića ili stvari
koje očaravaju naše oči i opijaju ih. Kad bi se ona vratila donoseći kitu cveća, on
je disao jače tražeći nesvesno nešto od nje, malo njenoga daha ili topline njene
kože u vazduhu koji je ona uzvitlala svojim trčanjem. On ju je gledao ushićeno
kao što se gleda svitanje zore, kao što se sluša muzika, podrhtavajući od
zadovoljstva kad bi se ona sagnula, uspravila ili podigla obe ruke istovremeno da
popravi kosu. A osim toga, ona je sve više, s časa na čas, budila u njemu sećanje
na prošlost. Njen smeh, ljupko ponašanje i izvesni pokreti izazivali su mu na
usnama ukus poljubaca koje je nekada primao i uzvraćao; ona je daleku prošlost,
koju on više nije jasno osećao, pretvarala u nešto što je bilo ravno sadašnjici kakvu
je on sanjao; ona je zamrsivala doba, datume, godine njegovog srca i potpaljujući
ponovo ohladnela uzbuđenja, mešala je, iako on o tome nije imao ni pojma,
jučerašnjicu sa današnjicom i uspomenu sa nadom.
Tražeći po svojim uspomenama, on se pitao da li je grofica, u danima svog
najpotpunijeg razvoja, imala ovu čarobnu kozju gipkost, ovu smelu, ćutljivu i
neodoljivu draž koja podseća na ljupkost životinje koja trči i skače. Ne. Ona je bila
više razvijena i manje divlja. Kao devojka, a kasnije kao žena, odrasla je u varoši,
te se nije nikad napajala šumskim vazduhom niti živela u travi, već je postala lepa
u senci zidova, a ne na suncu pod vedrim nebom.
Kad se vratiše u zamak, grofica poče da piše pisma na svome niskom stočiću
kraj jednog prozora; Aneta se pope u svoju sobu, a slikar iziđe da se šeta polako,
sa cigarom u ustima i rukama na leđima, po vijugavim stazama parka. Ali se nije
udaljavao toliko da izgubi iz vida belo pročelje ili šiljasti krov zamka. čim bi
zgrada iščezla iza neke grupe drveća ili žbunja, na srce bi mu pala senka kao kad
oblak zakloni sunce; a kad bi se opet ukazala u razmacima između zelenila, on bi
zastao nekoliko trenutaka da posmatra dva reda visokih prozora. Zatim bi pošao
dalje.
Osećao se uzrujan, ali zadovoljan, no čime zadovoljan? Svačim.
Tog dana vazduh mu se činio čist i život prijatan. Ponovo je osećao u telu
dečačku hitrinu, želju da trči i hvata rukama žute leptire koji su skakutali po
travnjaku kao da su bili obešeni o rastegljiv konac. Pevušio je arije iz opera.
Nekoliko puta uzastopce ponovio je čuvenu Gunoovu rečenicu: »Pusti me da
posmatram tvoje lice« – i otkrivao da je to veoma nežan izraz, koji on nikada dotle
nije osetio.
Odjednom se zapita kako se to moglo dogoditi da se on toliko promeni za
tako kratko vreme. Juče, u Parizu, bio je nezadovoljan svačim, sve mu je bilo
odvratno, bio je ljut, a danas je miran, zadovoljan svim i svačim, te bi se pomislilo
da mu je neko ljubazno božanstvo izmenio dušu. »Taj dobri bog – mislio je on –
trebalo je da mi izmeni i telo u isti mah i da me malo podmladi«. Odjednom on
opazi Žilioa koji je lovio u jednom čestaru. On ga pozva, i kad pas dođe da stavi
pod njegovu ruku svoju sitnu glavu sa dugačkim ušima kovrčaste dlake, on sede
na travu da bi ga bolje milovao, pa mu je tepao, položio ga na svoja kolena i
raznežio se milujući ga, te ga je poljubio kao što čine žene čije se srce uzbuđuje u
svakoj prilici.
Posle večere, umesto da iziđu kao prošle večeri, oni provedoše veče u
salonu, u porodičnom krugu.
Grofica reče odjednom.
– Pa ipak treba da se vratimo u Pariz.
Olivije uzviknu:
– O! ne spominjite to već sad! Vi niste hteli da napustite Ronsijer kad ja
nisam bio ovde, a kad sam ja došao, vi sad mislite samo da što pre pobegnete
odavde.
– Ali, dragi prijatelju, – reče ona – ne možemo nas troje ostati ovde
beskonačno.
– Ne beskonačno, već samo nekoliko dana. Koliko sam puta ostao kod vas
po čitave nedelje?
– Jest, ali u drugim okolnostima, kad je kuća bila otvorena svima i svakome.
Tada Aneta reče umiljavajući se:
– Oh! mamice, još samo nekoliko dana, dva ili tri. On me tako lepo uči da
igram tenis. Ja se ljutim kad gubim, a posle toga se radujem, što sam napredovala!
Još toga jutra je grofica nameravala da produži do nedelje tu tajnu posetu
svoga prijatelja, a sad je htela da otputuje ni sama ne znajući zašto. Taj dan, za
koji se nadala da će joj biti vrlo prijatan, izazvao joj je u duši neku neizrecivu i
prodornu tugu, nekakvu bezrazložnu strepnju, upornu i nejasnu kao neko
predosećanje.
 Kad se ponovo našla sama u svojoj sobi, ona čak poče da traži uzrok tom
nastupu sete.
Da li je ona možda doživela jedno od onih neprimetnih uzbuđenja čiji je lak
dodir trajao tako malo da ga se razum više ne seća, ali čiji drhtaj ostaje u
najosetljivijim žicama srca? – Možda. Ali koje? Ona se istina sećala nekoliko
neprijatnih trenutaka među hiljadu nijansi osećanja kroz koje je prošla kad je svaki
trenutak donosio novu neugodnost. Ali su te neugodnosti bile zaista odveć sićušne
da bi je ostavile obeshrabrenu. »Ja sam neumerena – pomisli ona. – Ja nemam
prava da se toliko uzrujavam«.
Ona otvori prozor da bi udisala noćni vazduh i ostade nalakćena očiju
upravljenih ka mesecu.
Nekakav lak šum natera je da obori pogled. Olivije se šetao ispred zamka.
»Zašto je rekao da će otići u svoju sobu?« – pomisli ona. – Zašto me nije obavestio
da će ponovo izići i zašto me nije pozvao da pođem s njim? On zna da bih se ja
tome mnogo radovala. O čemu li on sad razmišlja?«
Ta pomisao da on nije želeo da i ona pođe s njim u tu šetnju, da je više voleo
da šeta sam po toj lepoj noći, sam, sa cigaretom u ustima, jer je ona videla crvenu
tačku vatre; sam, a mogao joj je pružiti radost da i nju povede; ta pomisao da mu
ona nije neprestano potrebna, da je on ne želi neprestano, usadi joj u duši novu
klicu gorčine.
Ona baš htede da zatvori prozor da ga ne bi više gledala, da ne dođe u
iskušenje da ga zovne, kad on diže oči i ugleda je, pa viknu:
– Gle, vi sanjarite pod zvezdanim nebom, grofice?
Ona odgovori:
– Da, a i vi tako isto, kako vidim.
– Oh! ja samo pušim.
Ona se nije mogla odupreti želji da zapita:
– Kako to da me niste obavestili da ćete izići?
– Hteo sam samo da popušim jednu cigaretu. Uostalom odmah ću se vratiti.
– Onda, laku noć, dragi prijatelju.
– Laku noć, grofice.
Ona se povuče do niske naslonjače, sede i zaplaka se; a sobarica, pozvana
da je presvuče za spavanje, kad vide njene crvene oči, reče joj sažaljivo:
– Ah! Gospođa će opet da naruži svoje lice za sutra.
 Grofica je te noći spavala rđavo, imala je groznicu i strašna priviđenja u snu.
čim se probudila, još pre nego što je zazvonila, otvorila je sama prozor i razgrnula
zavese da bi se pogledala u ogledalu. Lice joj je izgledalo umorno, očni kapci
naduveni, a boja lica žuta; i žalost koju ona zbog toga oseti bila je toliko jaka, da
zažele da kaže kako je bolesna, da ostane u postelji i da se ne pokazuje do večeri.
Zatim, odjednom, neodoljiva potreba da otputuje uvuče se u nju, da otputuje
odmah, prvim vozom, da napusti taj svetli kraj gde su, na jakoj poljskoj svetlosti,
odveć vidni neizbrisivi tragovi tuge i životnih nezgoda. U Parizu se živi u
polumraku stanova, gde teške zavese, čak i u samo podne, propuštaju samo
ublaženu svetlost. Tamo će ona opet postati onakva kakva je ranije bila, lepa i
pomalo bleda, kao što je i potrebno u toj slaboj i prijatnoj svetlosti. Tada joj iziđe
pred oči Anetino lice, rumeno pomalo razbarušene kose i tako sveže kad igra tenis.
Njoj sada postade jasan onaj nemir od koga je patila njena duša. Ona nije bila
ljubomorna na lepotu svoje kćeri! Ne, zacelo, ali ona je osećala i prvi put sebi
priznala da ne treba nikad više da se pojavljuje pored nje na jakom suncu.
Ona zazvoni, pa pre nego što je popila čaj, izdade naređenja za odlazak,
napisa depeše i čak naruči telegrafskim putem večeru, izvrši obračun troškova u
zamku, izdade poslednja naređenja i uredi sve za nepun sat, sva obuzeta nekim
grozničavim nestrpljenjem koje je sve više raslo.
Kad siđe iz svoje sobe, Aneta i Olivije, obavešteni o toj odluci, počeše je
iznenađeno zapitkivati. Zatim, kad videše da ona ne daje nikakav određen odgovor
za taj nagli odlazak, oni su gunđajući malo i pokazivali svoje nezadovoljstvo sve
do trenutka kad se rastadoše pred železničkom stanicom u Parizu.
Grofica, pružajući ruku slikaru, zapita ga:
– Hoćete li doći sutra na večeru?
On odgovori pomalo nabureno:
– Razume se da ću doći. Ipak, nije lepo ovo što ste učinili. Tako smo se tamo
lepo osećali svi troje!
 III
Čim grofica ostade sama sa svojom ćerkom u fijakeru koji ju je vozio u njen
dom, ona se odjednom oseti spokojna, umirena, kao da je prebrodila neku opasnu
krizu. Disala je lakše, osmehivala se kućama, raspoznavala radosno celu tu varoš,
čije poznate pojedinosti izgleda da pravi Parižani nose u svojim očima i srcu.
Svaka prodavnica koju bi ugledala izazivala je u njoj sliku narednih radnji
poređanih duž bulevara i podsećala je na lice trgovca koje je toliko puta nazrela
iza izloga. Osećala je da je spasena, ali od čega? Umirena, ali zašto? Puna nade,
povodom čega?
Kad se kola zaustaviše pod svodom kapije, ona siđe lako i uđe, kao da beži
od nečega, u polutamu stepeništa, zatim u polutamu svoga salona i najzad u
polutamu svoje sobe. Posle toga ona je stajala nepomično neko vreme, zadovoljna
što se nalazi tu, u sigurnosti, u toj maglovitoj i nejasnoj svetlosti Pariza koja jedva
osvetljava i ostavlja nas da isto toliko naslućujemo koliko i vidimo; gde možemo
pokazati ono što je dopadljivo, a sakriti ono što hoćemo da sakrijemo; i nehotično
sećanje na bleštavu svetlost koja je zasipala polja ostalo je i dalje u njoj kao pečat
neke minule patnje.
Kad siđe na ručak, njen muž, koji tek što se bio vratio iz varoši, zagrli je
nežno, pa osmehujući se, reče:
– Eto, eto, znao sam ja dobro da će vas prijatelj Berten dovesti natrag u Pariz.
Nisam pogrešio što sam vam ga poslao.
Aneta odgovori ozbiljno, onim naročitim glasom kojim je govorila kad se
šalila ne smejući se:
– O! on je oko toga imao mnogo muke. Mama se nije mogla da odluči.
Grofica ne reče ništa, jer je bila malo zbunjena.
Pošto nisu primali posete, te večeri im niko ne dođe. Sutradan gospođa od
Gijroa provede ceo dan po raznim trgovinama da bi izabrala i naručila sve što joj
je bilo potrebno. Još od svoje mladosti, skoro od detinjstva, volela je duge probe
pred ogledalima čuvenih krojačica. Čim bi ušla u radnju obradovala bi se pri
pomisli na sve pojedinosti te podrobne probe među kulisama pariskog života. Ona
je veoma volela šum haljina pomoćnica koje bi dotrčale pri njenom ulasku, njihove
osmehe, njihove ponude i njihova pitanja; a gospođa krojačica, modiskinja ili
miderka bila je za nju ugledna ličnost, kojoj se ona kad bi izrazila svoje mišljenje
da bi je pitala za savet obraćala kao umetnici. Još više je volela da oseća na sebi
dodir veštih ruku devojaka koje su je svlačile i oblačile, okrećući je polako pred
njenom ljupkom slikom u ogledalu. Drhtaj njihovih lakih prstiju po njenoj koži,
po njenom vratu ili u njenoj kosi, bila je jedna od najprijatnijih i najugodnijih
naslada u njenom životu otmene žene.
Toga dana, međutim, trebalo je da sa izvesnom strepnjom prođe, bez vela i
bez šešira, ispred svih tih iskrenih ogledala. Njena prva poseta modiskinji umiri
je. Tri šešira koja je izabrala stajali su joj divno, u to nije mogla sumnjati; a kad
joj prodavačica reče sa ubeđenjem: »Oh! gospođo grofice, plavokose žene ne bi
nikad trebalo da skinu crninu«, ona izađe od nje veoma zadovoljna, pa sa puno
samopouzdanja uđe u druge prodavnice.
Posle toga ona zateče kod svoje kuće jedno pisamce od vojvotkinje, koja joj
je bila došla u posetu, u kome joj je javljala da će opet svratiti uveče; zatim je
pisala pisma, a posle toga je sanjarila neko vreme, iznenađena što vidi da je prosta
promena mesta odgurnula u prošlost – koja joj se već činila vrlo daleka – onu
veliku nesreću što ju je namučila. Ona nije mogla čak ni da ubedi sebe da se tek
sinoć vratila iz Ronsijera, toliko se njeno duševno stanje bilo izmenilo od povratka
u Pariz, kao da je ta mala promena mesta zalečila njene rane.
Berten, došavši u vreme večere, uzviknu kad je ugleda:
– Vi sjajno izgledate večeras!
Taj uzvik izazva u njoj topao talas sreće.
Kad ustade od stola, grof, koji je strasno voleo da igra bilijara, ponudi
Bertenu da odigraju jednu partiju, a dve žene pođoše s njima u bilijarsku dvoranu
gde ih poslužiše kafom.
Muškarci su još igrali kad javiše da je došla vojvotkinja, te se svi vratiše u
salon. Gospođa od Korbela i njen muž pojaviše se istovremeno, a glas im je bio
plačljiv i drhtav. Za vreme od nekoliko minuta izgledalo je, po žalostivom tonu
reči, da će svi zaplakati; ali malo-pomalo, posle raznežavanja se odjednom
razvedriše, i svi počeše da razgovaraju prirodno, kao da se senka nesreće, koja je
pre jednog trenutka zamračivala dušu svih tih ljudi, odjednom rasturila.
Tada Berten ustade, uze Anetu za ruku, odvede je pod portret njene majke
koji je bio jako osvetljen reflektorom, pa zapita:
– Zar ovo nije neverovatno?
Vojvotkinja je bila toliko iznenađena, da je izgledala izvan sebe, i ponavljala
je:
– Bože! zar je to moguće? Bože! zar je to moguće? Pa to je pravo vaskrsenje!
I kako da ja to nisam primetila kad sam ulazila! Ah! mala moja Ani, kako vas
ponovo vidim istu kao nekada, ja koja sam vas tako dobro poznavala onda, za
vreme vaše prve žalosti posle udaje, ne, za vreme druge, jer ste već bili izgubili
svoga oca. Oh! ova Aneta, ovako u crnini, pa to je kao da je njena mati uskrsnula.
Kakvo čudo! Da nije ovoga portreta, to se ne bi ni primetilo. Vaša kći zaista još i
sad mnogo liči na vas, ali ona mnogo više liči na ovu sliku.
Mizadje se pojavi, pošto je bio saznao za povratak gospođe od Gijroa, a bilo
mu je stalo da bude jedan od prvih koji će joj »izraziti svoje iskreno saučešće«.
On prekide svoju izjavu kad ugleda mladu devojku kako stoji pored rama,
obuhvaćena istim sjajem svetlosti, te je izgledala kao da je živa sestra naslikane
ličnosti. On uzviknu:
– Ah! ko bi to rekao! Ovo je nešto najčudnije što sam ikada video!
I Korbelovi, čije se ubeđenje uvek slagalo sa utvrđenim mišljenjima, divili
su se takođe, samo malo mirnije.
Grofičino se srce stezalo. Ono se stezalo postepeno, kao da su ga uzvici
divljenja svih tih ljudi pritiskivali sa svih strana zadajući mu bol. Ne govoreći
ništa, ona je posmatrala svoju kćer pored svoje slike, i nekakav nemir ju je sve više
obuzimao. Želela je da im dovikne: »Ta, umuknite! Ja znam dobro da ona liči na
mene!«
Do kraja te večeri ona ostade setna, gubeći ponovo ono samopouzdanje koje
je bila stekla uoči toga dana.
Berten je baš razgovarao s njom kad objaviše dolazak markiza od Farandala.
Kad ga slikar vide kako ulazi i prilazi domaćici, on ustade, provuče se iza svoje
fotelje mrmljajući: »Ah! do đavola! Evo sad i ovog glupaka!« Pa prošavši
unaokolo, stiže do vrata i iziđe iz kuće.
Grofica pošto je primila saučešće novoga gosta, potraži pogledom Olivija da
bi nastavila s njim razgovor koji ju je zanimao; no pošto ga ne vide, ona zapita:
– Šta! veliki čovek je otišao?
Njen muž odgovori:
– Čini mi se da jeste, draga moja; baš sad sam ga video kako je kradom
izišao.
Nju to iznenadi, pa je razmišljala nekoliko trenutaka, a zatim poče da
razgovara sa markizom.
Prijatelji se, uostalom povukoše iz pažnje prema njoj, jer im je ona odmah
posle svoje nesreće bila samo odškrinula svoja vrata.
Zatim, kad se nađe u svojoj postelji, sve strepnje koje su je bile skolile tamo
u zamku, ponovo se pojaviše. Sad su dobijale određeniji oblik; ona ih je jasnije
doživljavala; osećala se stara!
 Te večeri ona prvi put uvide da u njenom salonu, gde su se dotada samo njoj
divili, njoj laskali, uzdizali je i voleli, sad neko drugi, njena kći, zauzima njeno
mesto. Ona je to shvatila odjednom kad je videla da se sad sve počasti ukazuju
Aneti. U tom njenom carstvu, u kući jedne lepe žene, gde ona nije trpela da je iko
zaseni, odakle je uklanjala neosetno i uporno svako opasno poređenje, gde je
dopuštala da uđu žene ravne njoj samo zato da bi pokušala da ih potčini, ona je
sad videla da će njena kći tu postati vladarka. Kako joj se čudno steglo srce kad su
se sve oči okrenule ka Aneti, koju je Berten držao za ruku stojeći pored slike!
Odjednom joj se učinilo da je iščezla, da je opljačkana, da je svrgnuta s prestola.
Svi su gledali u Anetu, a niko se više nije okrenuo k njoj! Ona je toliko bila navikla
da sluša pohvale i laskanja kad god bi se posetioci divili njenom portretu; ona je
toliko bila uverena da će čuti pohvalne reči, o kojima ona nije mnogo vodila
računa, ali koje su je ipak prijatno golicale, da to zanemarivanje, to neočekivano
napuštanje i to divljenje preneto odjednom potpuno na njenu kćer, više ju je
uzrujalo, začudilo i prenerazilo nego da je bilo u pitanju ma kakvo suparništvo u
ma kojoj prilici.
Ali, kako je njena narav bila od onih koje u svim teškim trenucima, posle
početnog obeshrabrenja, daju otpor, bore se i nalaze razloge za utehu, ona pomisli
da kad se jednom njena draga ćerčica bude udala i kad budu prestale da žive pod
istim krovom, ona više neće imati da podnosi to neprestano uspoređivanje, koje
joj je počelo da biva odveć bolno pod pogledom njenog prijatelja.
Pa ipak, taj potres bio je suviše jak; imala je groznicu i nije mogla da spava.
Ujutru se probudila malaksala i sva izlomljena, i tada se javi u njoj
neodoljiva potreba da je neko ohrabri, da je podrži, da zatraži pomoć od nekoga
koji bi je mogao izlečiti od svih tih muka, od svih tih duhovnih i telesnih patnji.
Ona se zaista osećala toliko rđavo i toliko slaba da joj pade na um da pita za
savet svoga lekara. Možda će se opasno razboleti, jer nije bilo prirodno da za
nekoliko časova prođe kroz te naizmenične faze patnji i stišavanja. Ona ga dakle
pozva depešom i očekivaše ga.
On stiže oko jedanaest sati. Bio je to jedan od onih uglednih lekara kojima
odlikovanja i titule služe kao jamstvo da su sposobni, čija je umešnost ravna
njihovom stručnom znanju i koji, naročito kad se tiče bolesti kod žena, umeju da
upotrebe zgodne reči koje su uspešnije nego lekovi.
On uđe, pozdravi je, pogleda svoju pacijentkinju pa reče sa osmehom:
– Eh! to nije opasno. Kome su oči takve kao što su vaše, taj nikad nije
ozbiljno bolestan.
 Ona mu je od prvog trenutka bila zahvalna za takav uvod, pa mu opisa svoje
slabosti, trenutne nervoze i sete, a posle toga, bez naročitog naglašavanja, i rđav
izgled svoga lica, što ju je zabrinjavalo. Pošto ju je saslušao na izgled pažljivo, ne
pitajući je ništa drugo osim za apetit, jer je dobro znao šta je uzrok te ženske
bolesti, on ju je osluškivao, pregledao, pipao vrhom prsta mišiće na ramenima,
odmerio joj težinu mišica, jer je zacelo bio pogodio njenu misao i shvatio, kao vešt
praktičar koji ume da zadigne sve velove, da ga je ona pozvala radi svoje lepote
mnogo više nego radi svoga zdravlja. Zatim reče:
– Jest, postoji anemija i živčani poremećaj. To nije čudno, pošto ste nedavno
doživeli veliku žalost. Prepisaću vam nešto malo lekova koji će sve to dovesti u
red. Ali pre svega treba jesti jaku hranu, uzimati sok od mesa, ne piti vode nego
pivo. Kazaću vam jednu odličnu vrstu piva. Nemojte se zamarati sedeći dugo
uveče, ali se šetajte što više možete. Spavajte mnogo i ugojte se malo. To je sve
što vam mogu savetovati, gospođo i lepa pacijentkinjo.
Ona ga je slušala sa žudnom radoznalošću, pokušavajući da pogodi sve
nagoveštene stvari.
Ona se uhvati za poslednje njegove reči.
– Jest, ja sam omršavela. Pre izvesnog vremena bila sam malo isuviše puna,
pa sam možda oslabela zato što sam se stavila na dijetu.
– To je nesumnjivo. Nije nikakvo zlo ostati mršav, ako je neko oduvek bio
takav, ali kad se hoće da oslabi namerno, onda je to uvek na štetu nečega. Srećom,
to se može brzo popraviti. Zbogom, gospođo.
Ona se već osećala bolje, bila je živahnija, htela je da se za ručak nabavi ono
pivo koje joj je lekar preporučio, i to u glavnom stovarištu, da bi ga dobila što
svežije.
Ona je baš ustala od stola kad uvedoše Bertena.
– Evo mene opet – reče on – uvek ja. Došao sam da vas nešto zapitam. Imate
li kakva posla danas po podne?
– Nemam; a zašto?
– A Aneta?
– Ni ona.
– Onda, da li biste mogle doći k meni oko četiri sata?
– Možemo; ali radi čega?
– Ja sad crtam ličnost koja treba da predstavlja Sanjarenje, o čemu sam vam
još ranije govorio i pitao vas da li može vaša kći da mi bude model nekoliko
trenutaka. Bila bi mi to velika usluga ako bih je mogao imati samo jedan sat danas.
Hoćete li?
Grofica se kolebala, jer je to bilo neprijatno, mada ni sama nije znala zašto.
Pa ipak, ona odgovori:
– Dobro, dragi prijatelju, bićemo kod vas u četiri sata.
– Hvala. Vi ste oličenje ljubaznosti.
I on otide da pripremi platno i da razmisli o toj slici da ne bi mnogo zamarao
svoj model.
Posle toga grofica iziđe sama, pešice, da nakupuje još stvari. Ona siđe u
velike ulice u centru, pa zatim pođe natrag Bulevarom Malzerb sporim korakom,
jer je osećala da su joj noge malaksale. Kad je prolazila pored crkve svetog
Avgustina, dođe joj želja da uđe u nju i da se odmori. Ona gurnu obložena vrata,
uzdahnu od zadovoljstva kad oseti hladan vazduh u prostranoj crkvi, uze jednu
stolicu i sede.
Ona je bila religiozna kao što su mnoge Parižanke. Verovala je u boga ne
sumnjajući nimalo, jer nije mogla da shvati da može postojati vaseljena a da ne
postoji njen tvorac. Ali kad je povezala, kao što to čini ceo svet, svojstva božanstva
sa prirodom materije stvorene nadomak njenih očiju, ona je zamišljala otprilike
večnog tvorca prema onome što je znala o njegovom delu, iako nije imala jasne
predstave o tome šta je u stvari mogao biti taj tajanstveni stvaralac.
Ona je verovala u njega čvrsto, obožavala ga teorijski i bojala ga se nejasno,
jer je ona bila potpuno svesna da su joj nepoznate njegove namere i njegova volja,
pošto je imala vrlo malo poverenja u sveštenike, smatrajući da su svi oni seljački
sinovi koji su hteli da izbegnu vojnu obavezu. Pošto joj njen otac, pariski ćifta,
nije nametao nikakvo načelo pobožnosti, ona je do svoje udadbe bila nemarna
prema verskim dužnostima. A tada, kako je njen novi položaj strožije određivao
njene vidljive dužnosti prema crkvi, ona se tačno pokoravala toj lakoj prinudnoj
službi.
Ona je bila pokroviteljka mnogih dečjih skloništa i pošto je bila vrlo ugledna
dama, nije propuštala nijednu misu u jedan sat nedeljom, delila je milostinju radi
sebe lično, a radi sveta je to činila posredstvom jednog opata, kapelana njene
parohije.
Ona se često molila bogu po dužnosti, kao što vojnik stražari pred
generalovim vratima. Ponekad se molila zato što joj je srce bilo tužno, a naročito
kad se bojala da je Olivije ne zanemari. Ne poveravajući tada nebu uzrok svoje
molitve jer se prema bogu ponašala sa isto onako naivnom dvoličnošću kao i
prema svome mužu – ona ga je molila da joj pomogne. Nekada prilikom smrti
njenoga oca, a zatim nedavno prilikom smrti njene majke, imala je žestoke nastupe
pobožnosti, molila se strasno i upućivala vapaje onome koji bdije nad nama i koji
pruža utehu.
I evo gde sada, u toj crkvi u koju je slučajno ušla, ona odjednom oseti veliku
potrebu da se moli ne za nekoga niti za nešto, već za sebe, samo za sebe, kao što
je pre neki dan učinila na grobu svoje majke. Bila joj je potrebna pomoć odnekud
i ona je sad prizivala boga, kao što je toga jutra pozvala lekara.
Ostala je dugo na kolenima, u crkvenoj tišini koju je ponekad narušavao šum
nečijih koraka. Zatim odjednom, kao da je u njenom srcu zazvonio neki časovnik,
njeno sećanje se probudi, i ona izvuče svoj sat, pa uzdrhta kad vide da će uskoro
biti četiri sata, i pohita da povede svoju ćerku, koju je Olivije zacelo već očekivao.
Zatekoše umetnika u njegovom ateljeu kako proučava na platnu položaj za
svoje Sanjarenje. On je hteo da tačno naslika ono što je video u parku Monso kad
se šetao sa Anetom: jednu siromašnu devojku kako sanjari sa otvorenom knjigom
na krilu. Dugo se kolebao da li da je naslika kao ružnu ili kao lepu. Kao ružna, bila
bi izrazitija, izazivala bi dublje misli, jača uzbuđenja, imala bi u sebi više
filozofije; kao lepa, bila bi privlačnija, širila bi oko sebe više draži, dopadala bi se
više.
Želja da načini jednu studiju uzimajući za model svoju malu prijateljicu
natera ga da se odluči. Sanjalica će biti lepa, te će tako moći da ostvari svoj
pesnički san jednoga dana, dok bi kao ružna bila osuđena da sanjari beskonačno i
bez nade.
Čim dve žene uđoše, Olivije reče trljajući ruke:
– No dakle, gospođice Aneta, sada ćemo raditi zajedno.
Grofica je izgledala brižna. Ona sede u jednu naslonjaču i pogleda Olivija
koji je baš tada nameštao jednu baštensku stolicu od gvožđa u obliku trske,
udešavajući da bude bolje osvetljena. Zatim otvori orman sa knjigama da potraži
neku knjigu, pa posle kraćeg kolebanja, reče:
– Šta čita vaša kći?
– Bože moj, štogod hoćete. Dajte joj neku knjigu Viktora Igoa.
– Legendu vekova?
– Možete.
On zatim nastavi:
– Mala, sedi ovde i uzmi ovu zbirku stihova. Potraži stranu... stranu 326 pa
ćeš naći jednu pesmu sa naslovom Bedni ljudi. Pročitaj je kao što se pije najbolje
vino, natenane, reč po reč, i pusti da te opije, da te razneži. Saslušaj šta će ti reći
tvoje srce, pa zatim zatvori knjigu, digni oči, razmišljaj i sanjari... A ja ću
pripremiti svoj pribor za rad.
On otide u jedan ugao da stavi boje na paletu; ali dok je praznio na tu tanku
dasku olovne tube iz kojih su izlazile, uvijajući se, tanke zmijice od boje, on se s
vremena na vreme okretao da pogleda mladu devojku zadubljenu u čitanje.
Srce mu se stezalo, prsti su mu drhtali i on više nije znao šta čini, te je grešio
u tonovima mešajući gomilice boja, toliko je sad ponovo osećao pred tim
priviđenjem, pred tim uskrsnućem, na tome istom mestu, posle dvanaest godina,
neodoljivu plimu uzbuđenja.
Sad je ona bila završila čitanje i gledala ispred sebe. On joj priđe i vide u
njenim očima dve bistre kapi koje su se odvajale i klizile niz njene obraze. Tada
ga protrese jedan od onih drhtaja koji čoveku pomućuju pamet, i on prošapta,
okrećući se ka grofici:
– Bože kako je lepa!
Ali on se zaprepasti kad ugleda samrtnički bledo i zgrčeno lice gospođe od
Gijroa.
Svojim razrogačenim očima, ispunjenim kao nekim strahom, ona ih je
posmatrala, svoju kćer i njega. On joj priđe, pa je zabrinuto zapita:
– Šta vam je?
– Hoću da razgovaram s vama.
Zatim ustade, pa reče žurno Aneti:
– Pričekaj malo, dete moje, treba nešto da kažem gospodinu Bertenu.
Posle toga ona pređe u susedni mali salon koji mu je često služio kao
čekaonica. On pođe za njom sav zbunjen, ne razumevajući ništa. čim se nađoše
nasamo ona ga zgrabi za obe ruke i promuca:
– Olivije, Olivije, nemojte je više terati da vam bude model.
On prozbori uzrujano:
– Ali zašto?
Ona odgovori ubrzano:
– Zašto? zašto? I on još pita zašto? Pa zar vi ne osećate zašto? Oh! trebalo
je da to naslutim još ranije, ali sam to otkrila tek maločas... Ne mogu sad ništa da
vam kažem... ništa... Idite mojoj kćeri. Kažite joj da mi nije dobro, pozovite
fijaker, pa kroz jedan sat dođite da me obiđete. Primiću vas nasamo.
 – Ali, najzad, šta vam je?
Ona je izgledala kao da će dobiti živčani napad.
– Ostavite me! Ja neću ovde da govorim. Idite po moju ćerku i pozovite
jedan fijaker.
Morao je da se pokori, te se vrati u atelje. Aneta, ne sluteći ništa, bila je
nastavila da čita, a srce joj je bilo prepuno tuge posle čitanja te žalostive pesme.
Olivije joj reče:
– Tvojoj majci nije dobro. Umalo se nije onesvestila kad je ulazila u mali
salon. Idi k njoj. Ja ću doneti etar.
On iziđe, pa pohita da uzme jednu bočicu iz svoje sobe, i vrati se.
Zateče ih kako plaču zagrljene. Aneta, raznežena Bednim ljudima, pustila je
na volju svome uzbuđenju, a grofica je olakšala sebi malo pridružujući svoju
patnju toj blagoj tuzi i mešajući svoje suze sa suzama svoje kćeri.
On pričeka neko vreme posmatrajući ih, a nije smeo da govori, jer je i on
sam bio obuzet nekom neshvatljivom tugom.
Naposletku reče:
– No dakle, je li vam bolje?
Grofica odgovori:
– Da, malo mi je bolje. Proćiće to brzo. Jeste li pozvali kola?
– Jesam, doći će odmah.
– Hvala vam, prijatelju; ovo nije ništa opasno. Suviše sam tugovala u
poslednje vreme.
– Kola su došla – objavi uskoro zatim jedan sluga.
I Berten, pun potajnih strepnji, pridržavao je do kolskih vrata svoju bledu i
još iznemoglu prijateljicu, čije je srce osećao kako kuca pod bluzom.
Kad ostade sam, on se zapita: »Ta šta li joj je? Otkuda taj nastup?« I on poče
da traži uzrok tome, obilazeći oko istine, a nije hteo da se odluči da je otkrije.
Naposletku joj se približi rekavši sam sebi: »Šta! Da ne misli ona da se ja udvaram
njenoj kćeri? Ne, to bi bilo i suviše!« I pobijajući vešto smišljenim i poštenim
dokazima tu pretpostavku, on se gnušao što je ona mogla makar i za trenutak da
pomisli da ta poštena, skoro očinska sklonost, može da liči na nekakvo udvaranje.
On se sve više ljutio na groficu, jer se nije mogao pomiriti s tim da ga ona sme
osumnjičiti za takvu gadost, za takvu užasnu podlost, i on se zaricao da malo posle,
kad joj bude odgovarao, neće štedeti izraze svoga gneva.
 On uskoro iziđe iz kuće da bi otišao k njoj, jer je bio nestrpljiv da se što pre
objasne. Celim putem on je pripremao, ljuteći se sve više, razloge i rečenice
kojima bi se opravdao i osvetio za takvo sumnjičenje.
On je zateče kako leži na divanu, sa licem izmenjenim od patnje.
– No, dakle – reče joj on hladno – objasnite mi, draga prijateljice, onu čudnu
malopređašnju scenu.
Ona odgovori iznemoglim glasom:
– Šta, zar vi još niste razumeli?
– Priznajem da nisam.
– Eh, Olivije, potražite dobro u svome srcu.
– U mome srcu?
– Da, u dnu vašeg srca.
– Ja ne razumem! Izjasnite se malo bolje.
– Potražite dobro u dnu vašeg srca da li se tamo ne nalazi nešto opasno za
vas i za mene.
– Opet vam kažem da ne razumem. Ja naslućujem da ima nešto u vašoj mašti,
ali u mojoj svesti ne vidim ništa.
– Ja vam ne govorim o vašoj svesti; ja vam govorim o vašem srcu.
– Ne umem da rešavam zagonetke. Molim vas da budete jasniji.
Tada ona diže lagano obe ruke, uhvati slikara za ruke i zadrža ih u svojima,
pa zatim izgovori ove reči koje kao da su joj parale srce:
– Pazite se, dragi prijatelju, vi ćete se zaljubiti u moju kćer.
On naglo povuče svoje ruke, pa se ljutito, kao nevin čovek koji se brani od
neke sramne optužbe, branio žustrim pokretima i sa sve većom žestinom,
optužujući sad on nju što ga je tako osumnjičila.
Ona ga pusti da dugo govori, ne verujući mu, uporna i ubeđena u ono što mu
je kazala, pa zatim nastavi:
– Pa ja vas ne sumnjičim, dragi prijatelju. Vi i ne znate šta se događa u vama,
kao što ni ja sama nisam to jutros znala. Vi mi govorite kao da sam vas optužila
da ste hteli da zavedete Anetu. O, ne! o, ne! Ja znam koliko ste vi pošteni, dostojni
svakog poštovanja i svakog poverenja. Ja vas samo molim, ja vas preklinjem da
pogledate u dubinu svoga srca da li naklonost koju i protiv svoje volje počinjete
da osećate prema mojoj kćeri nije malo drukčija od običnog prijateljstva.
 On se naljuti, pa uzrujavajući se sve više, poče opet da brani svoju ispravnost
kao što je činio kad je bio sam na ulici pri dolasku.
Ona sačeka da on završi svoj govor, pa zatim, bez ljutnje i nepokolebana u
svom ubeđenju, ali užasno bleda, prošapta:
– Olivije, ja znam dobro sve to što mi vi govorite, razmislite, i ja mislim isto
tako kao i vi. Ali ja sam sigurna da se ne varam. Saslušajte me, razmislite, shvatite.
Moja ćerka isuviše liči na mene, ona je isuviše ono što sam ja bila nekada kad ste
me zavoleli, da biste se mogli uzdržati da i nju ne zavolite.
– Znači – uzviknu on – vi se usuđujete da mi tako nešto bacite u lice na
osnovu te proste pretpostavke i tog smešnog mudrovanja: on me voli, moja kći liči
na mene – znači da će on i nju voleti.
Ali kad vide kako se grofičino lice menja sve više, on nastavi blažim glasom:
– Eh! draga moja Ani, pa baš zato što u njoj ponovo vidim vas, baš zato mi
se to devojče mnogo sviđa. Vas, samo ja volim kad gledam nju.
– Da, to je upravo ono zbog čega ja počinjem toliko da patim i ono čega se
ja mnogo bojim. Vama još nije jasno šta osećate, ali uskoro se više nećete vratiti.
– Ani, uveravam vas da je ludost to što govorite.
– Hoćete li dokaze?
– Da.
– Vi već tri godine niste došli u Ronsijer, iako sam vas toliko molila, ali ste
dojurili kad vam je predloženo da dođete po nas.
– Aha! tako dakle! Vi mi zamerate što vas nisam ostavio samu tamo, i to
onda kad sam znao da ste bolesni, posle smrti vaše majke!
– Dobro! Ostavimo to. Ali evo ovo: potreba da vidite Anetu kod vas je toliko
neodoljiva da niste mogli pustiti da protekne ovaj dan a da ne zatražite od mene
da je odvedete u vaš stan pod izgovorom da vam bude model.
– A ne pomišljate da sam želeo vas da vidim?
– Vi sad pobijate sami sebe i pokušavate da se ubedite, ali mene nećete
obmanuti. Čujte i ovo. Zašto ste otišli onako naglo preksinoć kad je ušao markiz
od Farandala? Znate li zašto?
On se kolebao, veoma iznenađen, veoma uznemiren, obezoružan tom
napomenom. Zatim polako reče:
– Pa eto, ne znam ni sam... bio sam umoran... a zatim, da kažem iskreno, taj
glupak me nervira.
 – Otkada?
– Oduvek.
– Izvinite, ja sam vas čula kako ga hvalite. Nekada vam se sviđao. Budite
sasvim iskreni, Olivije.
On je razmišljao nekoliko trenutaka, pa zatim tražeći reči, reče:
– Jest, mogućno je da zbog velike ljubavi koju osećam prema vama, ja volim
i sve vaše, te sam možda zato promenio mišljenje o tome tikvanu, koga mi je
svejedno da sretnem pokatkad, ali koga ne bih voleo da viđam u vašem domu skoro
svakog dana.
– Dom moje kćeri neće biti moj. Ali dosta o tome. Ja poznajem vaše pošteno
srce. Ja znam da ćete vi dobro razmisliti o ovome što sam vam rekla. A kad budete
razmislili, uvidećete da sam vas upozorila na jednu veliku opasnost dok još ima
vremena da je izbegnete. I vi ćete onda obratiti pažnju na to. A sad, hajde da
govorimo o nečemu drugom, hoćete li?
On više nije navaljivao, jer se sad osećao nelagodno, nije više znao šta treba
da misli i osećao je istinsku potrebu da razmisli o tome. I on otide posle četvrt sata
beznačajnog razgovora.
 IV
Laganim koracima Olivije se vraćao svojoj kući, uzrujan kao da je maločas
saznao neku sramnu porodičnu tajnu. Pokušavao je da ispita svoje srce, da zagleda
jasno u njega, da pročita one prisne stranice naše unutrašnje knjige koje izgledaju
kao da su slepljene jedna za drugu, i koje ponekad samo tuđ prst može da razdvoji
i okrene. Svakako, on nije verovao da je zaljubljen u Anetu! Grofica, čija je
bojažljiva ljubomora bila neprestano na oprezi, predvidela je izdaleka opasnost i
ukazala na nju pre nego što je ona i postojala. Ali da li ta opasnost neće nastupiti
možda sutra, prekosutra kroz mesec dana? Na to iskreno pitanje pokušavao je on
da odgovori iskreno. Zacelo, ta mala je uzrujavala njegove čežnje za ljubavlju, ali
su te čežnje tako mnogobrojne u čoveku da nije trebalo mešati opasne sa
bezopasnima. Tako na primer, on je ludo voleo životinje, a naročito mačke, i nije
mogao da ugleda njihovu svilastu dlaku a da ne bude obuzet neodoljivom i čulnom
željom da pomiluje njihova talasasta i meka leđa, da poljubi njihovu električnu
dlaku. Privlačnost koja ga je mamila ka mladoj devojci ličila je pomalo na one
nejasne i nevine želje koje su deo svih neprekidnih i neutoljivih drhtaja ljudskih
živaca. Njegove oči umetnika i muškarca bile su očarane njenom svežinom,
bujanjem lepog vedrog života, mladošću što je izbijala iz nje; i njegovo srce, puno
uspomena na njegovu dugotrajnu vezu sa groficom, pošto je našlo u neobičnoj
sličnosti između Anete i njene majke nešto što ga je podsećalo na nekadašnja
uzbuđenja, možda je malo uzdrhtalo osećajući da se budi. Da se budi? Jest! To je
to! Pri toj pomisli sve mu postade jasno. Osećao je da se probudio posle mnogih
godina spavanja. Da je on voleo tu devojku i ne znajući to, osećao bi kraj nje ono
podmlađivanje čitavog bića koje sasvim izmeni muškarca čim u njemu bukne
plamen neke nove žudnje. Ne, to dete je samo raspirilo staru vatru! On je zaista
još i sad voleo majku, ali verovatno sad više nego ranije, zbog njene ćerke, zbog
tog obnavljanja nje same. I on iskaza to svoje otkriće ovim umirljivim sofizmom:
Voli se samo jedanput! Srce se često može uzbuditi pri susretu s nekim drugim
bićem, jer svako biće privlači ili odbija drugo biće. Svi ti utisci rađaju prijateljstvo,
ćutljive prohteve, želje za posedovanjem, žive i prolazne strasti, ali ne pravu
ljubav. Da bi takva ljubav postojala, potrebno je da dva bića budu toliko rođena
jedno za drugo, da imaju toliko dodirnih tačaka, toliko istih sklonosti, toliko
telesnih, duhovnih i karakternih srodnosti, da se osećaju spojeni tolikim
svakovrsnim stvarima da to obrazuje čitav snop veza. Jednom rečju, ne voli se
toliko ova gospođa ili onaj gospodin, već prosto žena ili muškarac, jedno stvorenje
proizišlo iz prirode, te velike ženke, sa organima, oblikom, srcem, duhom i opštim
izgledom koji privlači kao magnet naše organe, naše oči, naše usne, naše srce, naš
duh i sve naše žudnje, čulne i umne. Voli se jedan naročiti tip, a to će reći u jednoj
jedinoj ličnosti zbir svih ljudskih osobina koje možemo pojedinačno voleti u svima
drugim ličnostima.
 Za njega je grofica od Gijroa bila taj tip, i dugotrajnost njihove veze, koja
mu nije bila dosadila, bila mu je siguran dokaz za to. I eto, Aneta je telesno ličila
na svoju majku kakva je ona bila nekada, i to toliko da je mogla da obmane oči, te
nije bilo ništa čudno što je njegovo muško srce dopustilo da bude donekle
iznenađeno, mada nije dopustilo da bude zavedeno. On je voleo jednu ženu! Druga
jedna žena rodila se iz nje, skoro istovetna. On se zaista nije mogao uzdržati da ne
prenese na ovu drugu mali i nežan ostatak one strasne odanosti koju je osećao
prema onoj prvoj. Nije u tome bilo ničega rđavog; nije u tome ležala nikakva
opasnost. Jedino su njegove oči i njegovo osećanje dopustili da budu opčinjeni tim
prividnim uskrsnućem; ali njegov instinkt nije pošao pogrešnim putem, jer on nije
prema toj devojci nikada osećao ni najmanje požudno uzbuđenje.
Međutim, grofica mu je zamerila da je ljubomoran na markiza. Da li je to
bila istina? On ponovo strogo ispita svoju savest i utvrdi da je zaista pomalo
ljubomoran na njega. Ali najzad, zar je to nešto čudno? Zar ljudi nisu svaki čas
ljubomorni na muškarce koji se udvaraju kojoj bilo ženi? Zar oni ne osećaju na
ulici, u restoranu, u pozorištu, neko malo neprijateljstvo prema gospodinu koji
prolazi ili koji izlazi držeći pod ruku lepu devojku? Svaki posednik žene je
suparnik. To je zadovoljeni mužjak, pobednik kome drugi zavide. A osim toga, ne
ulazeći u ta filozofska razmatranja, ako je bilo prirodno da prema Aneti oseća
izvesnu simpatiju pomalo raspaljenu njegovom ljubavlju prema njenoj majci, zar
nije bilo prirodno da on oseti kako se u njemu budi izvesna životinjska mržnja
prema njenom budućem mužu? Ali on će lako obuzdati to ružno osećanje.
Međutim, duboko u njemu ostala je nekakva ogorčenost na njega samog i na
groficu. Zar njihovi svakodnevni odnosi neće biti pomućeni sumnjom koju će on
osećati u njoj? Zar neće on morati da sa zamornom budnošću pazi na svaku svoju
reč, na svaki svoj postupak, na svoje poglede i na svoje najbeznačajnije držanje
prema mladoj devojci, jer sve što on bude učinio ili rekao izgledaće majci
sumnjivo. On uđe u svoj stan mrzovoljno i poče da puši cigarete nervozno kao
razdražen čovek koji potroši deset žižca da bi zapalio duvan. Uzalud je pokušao
da radi. Njegova ruka, oko i uho kao da su se bili odvikli od slikanja, kao da su to
bili zaboravili, kao da nikada nisu bili izučili i radili taj posao. Uzeo je da završi
jednu malu započetu sliku – ugao ulice gde je pevao neki slepac – i posmatrao ju
je s nesavladivom ravnodušnošću, sa takvom nemoći da je nastavi, da sede na
divan, sa paletom u ruci, i zaboravi na nju, i ako ju je i dalje posmatrao sa
pažljivom i rasejanom upornošću.
Zatim, odjednom, nestrpljenje zbog vremena koje nije proticalo, zbog
beskonačnih minuta, poče da ga muči svojom neizdržljivom grozničavošću. Šta
da radi do večere, na koju će otići u klub, pošto ne može da slika? Pomisao na
ulicu unapred mu je bila dosadna i ispunjavala ga odvratnošću prema trotoarima,
prolaznicima, kolima i prodavnicama; a pomisao da ode u posete, u posetu
nekome, probudi u njemu trenutno mržnju na sve ljude koje je poznavao.
Onda, šta da čini? Da korača po svom ateljeu uzduž i popreko i da pri
svakom zaokretu pogleda u skazaljku zidnog časovnika koja se pomerila za
nekoliko sekunda? Ah! on je dobro znao to šetkanje od vrata do ormana punog
umetničkih sitnica! U časovima oduševljenja, poleta, ornosti za rad i plodnog i
lakog stvaralaštva, to je bila divna razonoda, to šetanje po velikoj odaji
razveseljenoj, oživljenoj i zagrejanoj radom; ali u časovima nemoći i odvratnosti,
u onim bednim časovima kad mu je izgledalo da ništa nije vredno napora i pokreta,
to je bila jeziva šetnja sužnja po tamničkoj ćeliji. Kad bi samo mogao da odspava
makar jedan sat na divanu! Ali ne, on ne bi zaspao, već bi se trzao dok ne bi počeo
da drhti od očajanja. Otkuda mu taj iznenadni nastup mračnog raspoloženja? On
pomisli: Znači da sam strahovito razdražen kad mogu da budem u ovakvom stanju
zbog jedne sitnice.
Tada mu pade na um da uzme neku knjigu. Legenda vekova bila je ostala na
gvozdenoj stolici gde ju je Aneta spustila. On je otvori, pročita dve strane stihova,
ali ih ne razumede. Nije ih razumeo kao što ne bi razumeo ni stihove koji bi bili
napisani na nekom stranom jeziku. On se zainati i čitao ih je ponovo ali se uvek
morao uveriti da im ne shvata smisao. »Eto ti sad – pomisli on – izgleda da ne
mogu više da mislim«. Ali ga jedno iznenadno nadahnuće uspokoji kad pomisli na
ona dva sata koje je trebalo da utuca do večere. On naredi da mu zagreju kupatilo,
pa ostade opružen u kadi raznežen i osvežen mlakom vodom sve do trenutka kad
njegov sobar donese rublje i probudi ga iz polusna. On zatim otide u klub, gde su
se bili okupili njegovi svakidašnji drugovi. Oni ga dočekaše raširenih ruku i bučno,
jer ga nisu videli već nekoliko dana.
– Vratio sam se iz unutrašnjosti – reče on.
Svi ti ljudi, sa izuzetkom pejzažiste Maldana, nisu krili svoje duboko
preziranje unutrašnjosti. Istina Rokdian i Landa odlazili su tamo u lov, ali su u
ravnicama i šumama uživali samo onda kad bi gledali kako od njihovih metaka
padaju, kao perjani dronjci, fazani, šljuke ili jarebice, ili kad bi videli male zečeve
kako se zgromljeni preturaju preko glave kao klovnovi po nekoliko puta
uzastopce, pokazujući pri svakom prevrtanju pramen bele dlake na repu. Izuzev
tih jesenjih i zimskih uživanja, oni su smatrali da je bavljenje u polju užasno
dosadno. Rokdian je govorio: »Ja Više volim lepe žene nego lepo povrće.«
Večera je bila, kao i uvek, bučna i vesela, propraćena prepirkama u kojima
nije bilo ničeg nepredviđenog. Berten, da bi se razdrmao, govorio je mnogo.
Društvo je smatralo da je zanimljiv; ali čim je popio kafu i odigrao šest poena na
bilijaru sa bankarom Liverdijem, on iziđe iz kluba, pa se šetao malo idući od Trga
Madlen do Ulice Tetbu, prođe triput pored Vodvilja pitajući se da li da uđe, umalo
ne uze fijaker da se odveze na Hipodrom, predomisli se i uputi ka Novom cirkusu,
zatim se brzo okrete bez razloga, bez neke namere, bez izgovora, pa pođe
Bulevarom Malzerb i uspori korak kad se približi domu grofice od Gijroa. »Njoj
će se možda učiniti čudno kad me vidi da opet dolazim večeras?« – pomisli on.
Ali se umiri kad se seti da nije ništa čudno što dolazi da se još jedanput obavesti
kako joj je.
Ona je bila sama sa Anetom, u malom salonu, i još uvek je radila pokrivač
za siromahe.
Kad ga vide da ulazi, ona reče prosto:
– Gle, to ste vi, dragi prijatelju?
– Jeste, bio sam zabrinut i hteo sam da vas vidim. Kako ste?
– Hvala, dosta dobro...
Ona pričeka nekoliko trenutaka, pa zatim dodade sa naročitom namerom:
– A vi?
On se nasmeja neusiljeno i odgovori:
– O! ja sam vrlo dobro, vrlo dobro. Vaše strahovanje bilo je sasvim
bezrazložno.
Ona podiže oči i prestade da plete, pa upravi na njega polako pogled pun
molbe i sumnje.
– Zaista je tako – reče on.
– Utoliko bolje – odgovori ona sa pomalo usiljenim osmehom.
On sede i tada ga prvi put u toj kući obuze neka nesavladljiva nelagodnost,
nekakva ukočenost misli još potpunija nego ona koja ga je bila ophrvala toga dana
pred onom slikom.
Grofica reče svojoj ćerci:
– Možeš nastaviti, dete moje; to njemu ne smeta.
On zapita:
– A šta je ona radila?
– Vežbala je jednu fantaziju.
 Aneata ustade da priđe klaviru. On ju je pratio pogledom nesvesno, kao što
je uvek činio, i ona mu je izgledala lepa. Tada oseti na sebi majčin pogled, te naglo
okrete glavu kao da traži nešto u tamnom uglu salona.
Grofica uze sa svog stola za ručni rad jednu malu zlatnu kutiju koju je dobila
od njega, otvori je i pružajući mu cigarete reče:
– Pušite, dragi prijatelju, vi znate da ja to volim kad smo ovde sami.
On joj učini po volji, i klavir zazvuča. Bila je to neka starinska arija, ljupka
i laka, koja kao da se rodila u umetnikovoj mašti jedne vrlo blage večeri u proleće,
po mesečini.
Olivije zapita:
– Od koga je to?
Grofica odgovori:
– Od Šumana. To je malo poznato i divno je.
U njemu je jačala želja da pogleda Anetu, a ipak nije smeo. Dovoljno bi bilo
da samo malo okrene glavu, jer je nazirao sa strane dva plamena od sveća koje su
osvetljavale note, ali je tako dobro naslućivao i tako jasno osećao da ga grofica
pažljivo vreba, pa ostade nepomičan, očiju dignutih uvis, koje kao da su radoznalo
posmatrale končić plavičastog duvanskog dima.
Gospođa od Gijroa prošapta:
– Je li to sve što imate da mi kažete?
On se osmehnu:
– Ne treba mi to zameriti. Vi znate da me muzika opčinjuje, da mi ispija
misli. Govorićemo malo docnije.
– Eto, – reče ona – ja sam bila uvežbala nešto za vas pre mamine smrti.
Nisam vam to nikad svirala. i odsviraću vam malo posle, kad mala završi: videćete
kako je to nešto neobično!
Ona je imala istinski dar i tanano osećanje za uzbuđenja koja mogu da
izazovu tonovi. To je čak bila njena najpouzdanija moć kojom je mogla da utiče
na slikarevu osetljivost.
Čim Aneta završi poljsku simfoniju od Meila, grofica ustade, zauze njeno
mesto, i jedna čudna melodija poteče ispod njenih prstiju, melodija čiji su svi
delovi podsećali na tužbalice, različite, promenljive, mnogobrojne, koje je
prekidao jedan uvek isti ton što se neprestano ponavljao i padao usred arija,
presecajući ih, skandirajući ih kao monotoni neprestan uzvik koji vas progoni, kao
nezasitan doziv neke uporne misli.
Ali je Olivije gledao u Anetu, koja tek što beše sela prema njemu, i on sad
nije ništa čuo, ništa razumevao.
On ju je gledao ne misleći ništa, hteo je da se zasiti njenim izgledom kao
nekom svakidašnjom i dobrom hranom koje je bio lišen, i pio ju je pogledom
prirodno, kao što pijemo vodu kad smo žedni.
– No, dakle – reče grofica – zar nije to lepo?
On uzviknu, trgnuvši se:
– Divno, izvrsno, od koga je to?
– Zar ne znate?
– Ne.
– Kako, vi ne znate od koga je to?
– Eto, ne znam.
– Od Šuberta.
On reče sa dubokim ubeđenjem:
– To me ne čudi. To je prekrasno! Bilo bi divno kad biste to ponovili.
Ona poče iznova, a on okrete glavu i opet poče da posmatra Anetu, ali je
slušao i muziku, da bi istovremeno uživao dva zadovoljstva.
Zatim, kad se gospođa od Gijroa vrati da opet zauzme svoje mesto, on se
prosto povinova prirodnoj ljudskoj dvoličnosti i sad nije više dopuštao da se
njegove oči zadržavaju na plavokosom liku devojke koja je plela naspram svoje
majke, s druge strane lampe.
Ali, kako je nije video, on je ipak uživao u prijatnosti što je ona tu kraj njega,
kao što osećamo blizinu nekog toplog ognjišta; i mučila ga je želja da ponekad
baci na nju brz pogled koji bi odmah svratio na groficu, želja kakvu oseća đak koji
se čim učitelj okrene leđa diže da pogleda kroz prozor.
On otide od njih rano, jer mu je moć govora bila isto toliko paralizovana
koliko i um, te bi se njegovo neprestano ćutanje moglo rđavo protumačiti.
Čim se nađe na ulici, oseti potrebu da luta, jer se svaka muzika koju bi čuo
nastavljala u njemu još dugo i bacala ga u sanjarenja koja kao da su bila željeni i
još određeniji nastavak melodija. Zvuk tonova mu se vraćao u sećanje povremeno
i nestalno, donoseći mu pojedine taktove oslabljene, udaljene kao odjek, pa bi
posle toga zaćutao kao da je hteo pustiti misao da ona da smisao motivima i da
krene u potragu za nekim idealom harmonije i nežnosti. On skrete ulevo ka
spoljnom bulevaru kad je ugledao vilinsko osvetljenje u parku Monso, i pođe
glavnom alejom koja je išla ukrug pod električnim mesecima. Jedan čuvar parka
tumarao je sporim koracima; ponekad bi prošao poneki zadocneli fijaker; jedan
čovek je čitao novine sedeći na klupi, okupan živom plavičastom svetlošću ispod
bronzanog stuba na kome je bila bleštava kugla. Druge svetiljke na travnjacima
usred drveća, rasipale su po lišću i po travi svoju hladnu i jaku svetlost,
nadahnjujući bledim životom taj veliki gradski park.
Berten, sa rukama za leđima, išao je trotoarom i sećao se svoje šetnje sa
Anetom u ovom istom parku kad je u njenom govoru raspoznao glas njene majke.
On se sruši na jednu klupu, pa udišući sveže isparenje zalivenih travnjaka,
oseti kako ga obuzimaju one strasne ćežnje koje od mladićke duše stvaraju
neskladnu osnovu za beskrajni ljubavni roman. Nekada je on doživeo takve večeri,
večeri kad je puštao da njegova ćudljiva mašta luta po izmišljenim pustolovinama,
i on se začudi što nalazi u sebi ponovo osećanja koja ne odgovaraju njegovim
godinama.
Ali, kao i onaj uporni ton iz Šubertove melodije, tako su mu se sad i pomisao
na Anetu, slika njenog lica nagnutog pod lampom i grofičina čudna sumnja vraćale
svakog trenutka. I protiv svoje volje on je i dalje puštao da se njegovo srce bavi
tim pitanjem, i dalje je ispitivao nedosežne dubine u kojima klijaju, pre nego što
se rode, ljudska osećanja. To uporno istraživanje koje ga je uzbuđivalo; to
neprestano bavljenje mislima o mladoj devojci kao da je otvaralo njegovoj duši
put ka nežnim snovima; on nije više mogao da je odagna iz svog sećanja; on je
nosio u sebi kao neko njeno priviđenje, kao što je nekada čuvao u sebi – i pošto bi
se grofica rastala od njega – neko čudno osećanje da je ona prisutna među
zidovima njegovog ateljea.
Odjednom, nestrpljiv zbog tog stalnog vraćanja iste uspomene, on
promrmlja ustajući:
– Ani je nerazumna što mi je to kazala. Ona će me naterati da odsad mislim
na tu malu.
Vratio se kući zabrinut za samog sebe. Kad leže u postelju, on oseti da neće
moći da zaspi, jer mu je nekakva groznica strujala kroz žile i snovi se komešali u
njegovom srcu. Bojeći se nesanice, one razdražljive nesanice koju izaziva duševna
uzrujanost, htede pokušati da čita. Koliko mu je puta kratko čitanje poslužilo kao
sredstvo za uspavljivanje! On dakle ustade i pređe u biblioteku da izabere neko
delo koje bi bilo zgodno za uspavljivanje; ali njegov um, uzrujan i protiv njegove
volje i žudeći za ma kakvim uzbuđenjem, tražio je po policama ime nekoga pisca
koji bi odgovarao njegovom stanju zanosa i očekivanja. Balzak, koga je on
obožavao, nije sad ništa značio; on prenebregnu Igoa, zanemari Lamartina, koji ga
je međutim mogao da razneži, i dograbi žudno Misea, pesnika sasvim mladih ljudi.
On uze jednu od njegovih knjiga i ponese je da je čita nasumce, gde je bude
otvorio. Kad ponovo leže, on poče da pije, žudno kao pijanac, one lake stihove
nadahnutog pesnika koji je opevao, kao ptica, zoru života, pa nemajući više snage
sem za jutro, ućutao pred grubošću dana; stihove pesnika koji je bio prvenstveno
čovek opijan životom i koji je svoju opijenost izražavao ljubavnim fanfarama,
zvučnim i bezazlenim, kao odjek svih mladih srca izbezumljenih od žudnje.
Nikada još nije Berten shvatio kao tada stvarnu draž tih pesama koje
uzbuđuju čula, a jedva da pokreću razum. Očiju uprtih u te ustreptale stihove, on
je osećao u sebi dušu dvadesetogodišnjeg mladića, ispunjenu nadama, i on pročita
skoro celu knjigu u mladalačkom zanosu. Časovnik otkuca tri sata, i on se iznenadi
što mu se još ne spava. Diže se da zatvori prozor i da ostavi knjigu na sto; ali kad
ga dodirnu hladan noćni vazduh, bol, nedovoljno uspavan lečenjem u banji Eksu,
štrecnu ga u kostima kao da hoće da ga podseti, da ga opomene; i on tada odbaci
pesnika nestrpljivim pokretom, mrmljajući: »Eh, matora budalo!« Zatim ponovo
leže i dunu u lampu.
Sutradan ne otide grofici, pa se čak zareče da neće ići tamo pre nego što
prođu dva dana. Ali ma šta on činio, bilo da je pokušavao da slika, bilo da je hteo
da se šeta, bilo da je vukao svoju melanholiju iz jedne kuće u drugu, svuda ga je
morila neprestana misao na te dve žene.
Pošto je bio zabranio sebi da im ode u posetu, on je olakšavao sebi misleći
na njih; i puštao da se njegov um i njegovo srce zasićuje uspomenom na te dve
žene. Tada se često događalo da se u tom snoviđenju, u koje ga je uljuljkivala
njegova samoća, te dve prilike približe jedna drugoj, različite, onakve kakve ih je
on poznavao, pa bi zatim prošle jedna ispred druge, pomešale se i slile u jedno, te
bi sad sačinjavale samo jedan jedini lik, pomalo nejasan, koji nije više bio ni
majčin ni ćerkin, već lik jedne žene koju je voleo bezumno, voleo i sad.
Tada bi se kajao što je pustio da ga povuku ta raznežavanja za koja je osećao
da su snažna i opasna. Da bi im umakao, da bi ih odbacio i oslobodio se tog
privlačnog i slatkog sna, on je upravljao svoj um ka svim mogućim idejama, ka
svim predmetima za razmišljanje i mudrovanje. Uzaludni napori! Svi putevi
kojima je hteo da se udalji od te misli dovodili su ga natrag na isto mesto, gde je
nailazio na jedno mlado plavokoso biće koje kao da ga je očekivalo tu u zasedi.
To je bila nejasna i neizbežna uporna misao koja je lebdela nad njim, vrtela se oko
njega i zaustavljala ga, pa ma kakav da je bio zavijutak kojim bi on pokušao da
pobegne.
 Mešanje tih dvaju bića, koje ga je onako jako uzrujalo one večeri kad su se
šetali po parku u Ronsijeru, opet bi otpočinjalo u njegovom sećanju čim bi prestao
da razmišlja i razmatra, pa ih se setio i pokušao da shvati kakvo li to čudno
uzbuđenje uzrujava njegovu krv. Govorio je sebi: »Šta je, da li ja ne osećam prema
Aneti više nežnosti nego što se pristoji?« I tada, ispitujući svoje srce, osećao je da
žudi za nekom sasvim mladom ženom koja bi imala sve Anetine crte, ali koja ipak
ne bi bila ona. I on je umirivao sebe podlo, misleći: »Ne, ja ne volim tu malu; ja
sam samo žrtva njene sličnosti«.
Pa ipak, ona dva dana što ih je proveo u Ronsijeru ostala isu u njegovoj duši
kao neki izvor topline, blaženstva, zanosa; i najmanje pojedinosti vraćale su mu
se u sećanje jedna po jedna, sasvim jasno, prijatnije nego u ono vreme. Odjednom,
prateći tok svojih uspomena, pred oči mu ponovo iziđe put kojim su išli kad su
izišli iz groblja i kako je devojka brala poljsko cveće, pa se sad najedanput seti da
joj je obećao različak od safira kad se budu vratili u Pariz.
Sve njegove odluke razleteše se, pa ne uzdržavajući se više, uze šešir i iziđe,
sav uzrujan pri pomisli na radost koju će joj pričiniti.
Kad je stigao tamo, lakej kod Gijroa reče mu:
– Gospođa je izišla, ali gospođica je ovde.
On oseti jaku radost.
– Obavestite je da bih želeo da razgovaram s njom.
Zatim uđe u salon lakim koracima, kao da se bojao da ga ne čuju.
Aneta se skoro odmah zatim pojavi.
– Dobar dan, dragi maestro, – reče ona ozbiljno.
On se nasmeja, rukova se s njom, pa sede pored nje i reče:
– Pogodi zašto sam došao?
Ona se prisećala nekoliko trenutaka.
– Ne znam.
– Da bih te odveo s tvojom majkom zlataru da izabereš različak od safira
koji sam ti obećao u Ronsijeru.
Lice mlade devojke ozari se od radosti.
– Oh! – reče ona – a mama je izašla! Ali će se uskoro vratiti. Vi ćete je
sačekati, zar ne?
– Hoću, ako to ne bude trajalo odveć dugo.
 – Oh! kako ste neučtivi! Odveć dugo u mom društvu? Pa vi me smatrate za
neko derle.
– Ne – reče on – ne toliko koliko ti misliš.
On je osećao u srcu želju da se dopadne, da bude laskav i duhovit kao u
najbujnijim danima svoje mladosti, jednu od onih nagonskih želja koje
podstrekavaju sve sposobnosti očaravanja, koje teraju paunove da se šepure i
pesnike da stvaraju stihove. Rečenice su mu navirale na usta žurno, živahno i on
je govorio kao što je umeo da govori u časovima dobrog raspoloženja. Devojka,
uzrujana tim poletom, odgovarala mu je sa svim obešenjaštvom i nestašnom
lukavošću koji su klijali u njoj.
Odjednom, kad je raspravljao o nekom mišljenju on uzviknu:
– Pa vi ste mi to već često puta kazali, ali ja sam vam odgovorio...
– Gle, vi mi ne govorite više t i! Pomislili ste da sam ja mama.
On pocrvene, ućuta, pa zatim promuca:
– To je zato što je tvoja majka već sto puta branila tu misao preda mnom.
Njegov govornički polet izgubi snagu; on više nije znao šta da kaže i sad je
osećao strah, nekakav neshvatljiv strah od te devojčice.
– Evo mame – reče ona.
Ona je čula kako se otvaraju vrata prvog salona i Olivije, uzrujan kao da je
uhvaćen u nekoj nedopuštenoj radnji, objasni kako se iznenada setio datog
obećanja i kako je došao da povede i jednu i drugu do zlatara.
– Napolju me čeka fijaker – reče on. – Ja ću sesti na sporedno sedište.
Pođoše i posle nekoliko minuta bili su kod Montare.
Olivije je proveo ceo svoj život u prisnoj blizini, posmatranju, proučavanju,
i ljubaznoj naklonosti žena, uvek se bavio njima, ispitivao i otkrivao njihov ukus,
poznavao kao i one pitanja oblačenja i mode, kao i sve sitne pojedinosti njihovog
privatnog života, te je doterao dotle da je često saučestvovao u njihovim
osećanjima, i uvek kad bi ušao u neku od onih trgovina gde se prodaju divni i fini
ukrasi njihove lepote, osećao je neko uživanje skoro ravno onome od koga su
treperile i one same.
On se, isto kao i one, interesovao za sve privlačne sitnice kojima se one
ukrašavaju; tkanine su godile njegovim očima, a i najprostiji ukusno izrađeni
ukrasi privlačili su njegovu pažnju. U prodavnicama nakita osećao je prema
staklenim ormanima neko religijsko poštovanje kao pred svetilištem bogate
privlačnosti; a sto zastrt tamnom čojom, po kome su gipki zlatarevi prsti prevrtali
drago kamenje sa dragocenim odsjajima, nametao mu je izvesno poštovanje.
Kad je smestio groficu i njenu kćer da sede pred tim stolom stroga izgleda
na koji i jedna i druga spustiše ruku jednim prirodnim pokretom, on reče šta želi;
i zlatar mu pokaza razne modele nakita u obliku cvetova.
Zatim razasu pred njih safire, od kojih je trebalo odabrati četiri. To je trajalo
dosta dugo. Obe žene su ih vrhom nokta prevrtale po čoji, zatim ih oprezno
uzimale, gledale kroz njih prema svetlosti i ispitivale ih sa znalačkom i strasnom
pažnjom. Pošto su izdvojeni oni koje su one izabrale, trebalo je naći tri smaragda
za listove, a posle toga jedan sasvim mali brilijant koji bi treperio u sredini kao
kap rose.
Tada Olivije, koga je radost poklanjanja opijala, reče grofici:
– Hoćete li mi učiniti zadovoljstvo da izaberete dva prstena?
– Ja?
– Da. Jedan za vas i jedan za Anetu! Dopustite mi da vam dam ta dva mala
poklona za uspomenu na ona dva dana provedena u Ronsijeru.
Ona odbi. On je navaljivao. Nastade dugo raspravljanje, borba rečima i
dokazima u kojoj on naposletku, ne baš lako, uspe da izvojuje pobedu.
Doneše im prstenje, od kojih su neki, oni najređi, bili izdvojeni u zasebne
kutije, a drugi poređani prema vrsti u velikim četvrtastim kutijama, gde su na
kadifi izlagali sve svoje fantastične oblike. Slikar je bio seo između njih dve i
počeo, kao i one, da sa istim radoznalim žarom vadi jedan po jedan zlatan prsten
iz uzanih ležišta koja su ih držala. Zatim ih je stavio ispred sebe na čoju stola gde
su se gomilali u dve grupe, jedna koju će odbaciti na prvi pogled, i drugu, iz koje
će izabrati.
Vreme je prolazilo neosetno i prijatno u tome lepom poslu odabiranja,
privlačnijem od svih uživanja na svetu, razonodnom i raznolikom kao gledanje
neke predstave, a pored toga i uzbudljivom, skoro čulnom, divnom uživanju za
žensko srce.
Zatim su uspoređivali, oduševljavali se, i izbor tih triju sudija, posle
izvesnog kolebanja, zaustavi se na jednoj zlatnoj zmijici koja je držala lep rubin
između svojih sićušnih čeljusti i uvijenog repa.
Olivije, sav radostan, ustade.
– Ostavljam vam moja kola – reče on. – Imam da svršim neka posla; ja
odlazim.
 Ali Aneta zamoli svoju majku da se vrate kući pešice po tome lepom
vremenu. Grofica pristade, pa pošto se zahvali Bartenu, pođe ulicom sa svojom
ćerkom.
Išle su neko vreme ćuteći, uživajući u radosti zbog dobivenih poklona; zatim
počeše da govore o svim adiđarijama koje su videle i držale u rukama. U njihovom
sećanju kao da je bilo ostalo neko svetlucanje, neko zveckanje, nekakva veselost.
Išle su brzo kroz svetinu koja letnjih večeri oko pet sati korača trotoarima.
Muškarci su se okretali da gledaju Anetu i šaputali u prolazu nerazgovetne reči
divljenja. Tada je prvi put, otkako je bila u žalosti i otkako je crnina davala njenoj
kćeri onaj blistavi sjaj lepote, grofica izišla s njom u Parizu; i osećanje tog javnog
uspeha, te izazvane pažnje, tih prošaputanih pohvala, onog vrtloga laskavog
uzbuđenja što ga u gomili muškaraca ostavlja prolazak neke lepe žene, sve to joj
je malo-pomalo stezalo srce i pritiskivalo ga istom onom mučnom tegobom kao
pre neko veče u njenom salonu kada su uspoređivali malu sa njenim portretom. I
protiv svoje volje, ona je vrebala poglede koje je Aneta privlačila, osećala ih
izdaleka kako preleću preko njenog lica ne zaustavljajući se na njemu, pa se
odjednom zakačinju za plavokosu priliku koja je koračala pored nje. Ona je
naslućivala, ona je videla u tim očima brzo i nemo odavanje počasti toj rascvetaloj
mladosti, privlačnoj čari te svežine, i ona tad pomisli; »Ja sam bila isto tako lepa
kao ona, ako ne i lepša.« No odjednom joj uspomena na Olivija senu kroz glavu i
obuze je, kao u Ronsijeru, neodoljiva želja da nekud pobegne.
Ona sad nije više htela da bude na toj svetlosti, u tome metežu svetine, da je
vide svi ti ljudi koji nisu obraćali pažnju na nju. Bili su već daleko dani, mada još
bliski, kada je ona tražila, kada je podsticala da je uspoređuju s njenom ćerkom. A
ko je danas među tim prolaznicima pomišljao da ih uspoređuje? Jedan jedini je to
možda pomislio maločas, u onoj zlatarskoj prodavnici? I to on? Oh! kakav jad! Da
li je mogućno da ga pomisao na to uspoređivanje ne progoni neprestano! On zacelo
nije mogao da ih vidi zajedno, a da ne pomisli i da se ne seti vremena kada je ona,
onako sveža i onako mlada, ulazila u njegov stan znajući pouzdano da je on voli.
– Ne osećam se dobro, dete moje, – reče ona. – Uzećemo fijaker.
Aneta zapita zabrinuto:
– Šta ti je mama?
– Nije to ništa; ti znaš da otkako je umrla tvoja baba, ja često imam ovakve
trenutke klonulosti.
 V
Fiks-ideje nagrizaju dušu kao neizlečive bolesti. Kad već jednom uđu u nju,
one je proždiru i ne ostavljaju joj više slobodu da misli ni na šta drugo, niti da
zavoli ma i nešto najmanje. Ma šta da je grofica činila u svome domu ili drugde,
sama ili okružena svetom, nije mogla više da se otarasi one stalne misli koja ju je
obuzela kad se vraćala kući zajedno sa svojom ćerkom: »Je li mogućno da Olivije,
viđajući nas skoro svaki dan, ne oseća neprestano neodoljivu potrebu da nas
uspoređuje?«
On je zacelo morao to da čini i protiv svoje volje, neprekidno, progonjen i
sam mišlju o toj sličnosti koju nije mogao zaboraviti ni jednog trenutka, a koju je
nedavno još pojačavalo namerno podražavanje pokreta i govora. Kad god bi on
ušao, ona bi odmah pomislila na to uspoređivanje i pročitala ga u njegovom
pogledu, naslućivala i tumačila u svom srcu i umu. Tada bi je mučila potreba da
se sakrije, da iščezne i da se više ne pokazuje pred njim pored svoje ćerke.
Uostalom, ona je patila na sve moguće načine, jer se nije više osećala
prijatno u svome domu. Ona uvreda zbog svrgavanja, koju je osetila one večeri
kad su sve oči posmatrale Anetu ispod njenog portreta, trajala je i dalje, pojačavala
se i ponekad je dovodila do očajanja.
Neprestano je prekorevala sebe zbog unutrašnje potrebe da se oslobodi svoje
ćerke, zbog nedostojne želje da ukloni svoju kćer iz svog doma kao nekog
neprijatnog i upornog gosta, i ona je na tome radila sa izvesnom nesvesnom
veštinom, ponovo obuzeta jakom željom da se bori kako bi još sačuvala za sebe,
uprkos svemu, čoveka koga je volela.
Pošto nije mogla da ubrza Anetino venčanje, koje se zbog njihove skorašnje
žalosti moralo još odlagati, ona je osećala strah, nejasan i jak strah da neki
nepredviđen događaj ne uništi taj njen plan, i trudila se skoro nesvesno da u srcu
svoje kćeri izazove ljubav prema markizu.
Sva lukava diplomatija kojom se služila odavno da bi sačuvala Olivija
dobijala je sad jedan nov oblik, prefinjen, tajniji, i bila je upravljena na to da se to
dvoje mladih dopadnu jedno drugom, ali da se ta dva muškarca ne susreću.
Kako je slikar bio navikao da radi pre podne i da nikad ne ručava u varoši, a
da se sa svojim prijateljima sastaje samo uveče, ona je često pozivala markiza na
ručak. On bi dolazio šireći oko sebe razdraganost, posle šetnje na konju, kao neki
jutarnji povetarac. I on je govorio veselo o svim društvenim zbivanjima koja kao
da su lebdela svakog dana nad jesenjim buđenjem sezone jahanja raskošnih
Parižana po Bulonjskoj šumi. Aneta je volela da sluša njegovo pričanje,
interesovala se za njegove svakodnevne misli, koje joj je saopštavao tako sasvim
sveže i kao ulepšane otmenošću. Prisna mladalačka veza stvarala se među njima,
kao neko nežno drugarstvo koje je njihovo zajedničko i strasno interesovanje za
konje prirodno učvršćivalo. Kad bi on otišao, grofica i grof bi ga vešto hvalili i
govorili ono o njemu što je trebalo reći da bi mlada devojka shvatila da samo od
nje zavisi da se uda za njega, ako joj se on sviđa.
Uostalom, ona je to shvatila vrlo brzo, pa razmišljajući o tome
prostosrdačno, smatrala je za prirodno da uzme za muža tog lepog mladića koji bi
joj, pored ostalih uživanja, pružio i ono koje je njoj bilo najmilije, a to je: da svakog
jutra, kraj njega, juri trkom na čistokrvnom konju.
I tako, sasvim prirodno, oni se veriše jednoga dana, posle jednog stiska ruke
i osmeha, i o venčanju su govorili kao o nečemu što je već odavno bilo rešeno.
Posle toga markiz poče da donosi poklone, a vojvotkinja se ponašala prema Aneti
kao prema svojoj rođenoj kćeri. I tako je ceo taj posao bio svršen sporazumno u
najužem krugu i za vreme tihih časova preko dana, jer je markiz retko dolazio
uveče, pošto je imao mnogo drugih poslova, sastanaka, obaveza i dužnosti.
Tada je dolazio red na Olivija. On je redovno svake nedelje večeravao kod
svojih prijatelja, a isto tako je i dalje dolazio iznenada na čaj između deset sati i
ponoći.
Čim bi on ušao, grofica bi počela da ga vreba, gonjena željom da sazna šta
se događa u njegovom srcu. Svaki njegov pogled, svaki njegov pokret ona bi
odmah tumačila, i tada bi je mučila ova misao: »Nemogućno je da je on ne voli
kad nas vidi jednu pored druge.«
I on je isto tako donosio poklone. Nije mogla proći ni jedna sedmica a da se
on ne pojavi noseći u ruci dva paketića, od kojih bi jedan pružao majci, a drugi
ćerci; i grofici bi se stezalo srce dok bi otvarala kutije, koje su često sadržavale
dragocene predmete. Njoj je bila dobro poznata želja da se daju pokloni, koju ona,
kao žena, nije mogla zadovoljiti, želja da donese nešto, da obraduje drugoga, da
pronađemo u prodavnici neku lepu sitnicu koja će se dopasti.
Nekada, ranije, slikar je već proživljavao to duševno stanje, i ona ga je dosta
puta videla kako ulazi sa istim takvim osmehom, istim pokretom, držeći paketić u
ruci. Kasnije je to postepeno prestalo, a sad je opet otpočinjalo. Radi koga? Ona
nije bila nimalo u nedoumici. To nije bilo radi nje!
On je izgledao umoran, oslabeo. Ona iz toga zaključi da on pati.
Uspoređivala je njegov način ulaženja, njegov izgled i držanje sa ponašanjem
markiza koga je Anetina ljupkost počinjala tako isto da uzbuđuje. Nije bio isti
slučaj, jer je gospodin od Farandala bio zaljubljen, a Olivije Berten je voleo. Ona
je barem tako mislila za vreme onih časova kad je bila na mukama, a posle, za
vreme onih minuta kada bi se primirila, još se nadala da se možda prevarila.
 Oh! često, kad bi ostala nasamo s njim, jedva bi se uzdržala da ga ne ispituje
da ga ne moli, da ga ne preklinje da joj odgovori, da prizna sve, da joj ništa ne
sakrije. Ona je više volela da sazna istinu i da plače zbog nje nego da ovako pati u
sumnji i da ne može da čita u njegovom zatvorenom srcu, u kome je osećala kako
raste druga jedna ljubav.
To srce, koje joj je bilo draže od života, nad kojim je bdela, koje je zagrevala,
oživljavala svojom ljubavlju punih dvanaest godina, u koje je verovala da se može
pouzdati, koje je smatrala da je konačno pridobila, osvojila, potčinila, i da će joj
ono biti strasno odano do kraja njihovog života, evo gde joj sad hoće da umakne
po ćudi jedne neshvatljive, grozne i čudovišne sudbine. Jest, to srce se zatvorilo
odjednom, sa jednom tajnom u sebi. Ona nije više mogla da prodre u njega
prisnom rečju, da u njega sakrije svoju ljubav kao u neko pouzdano sklonište
otvoreno samo za nju. Čemu onda voleti, predati se potpuno, ako nas onaj kome
smo poklonili čitavo svoje biće i ceo svoj život, sve, sve što smo imali na ovome
svetu, odjednom izneveri zato što mu se drugo jedno lice dopalo, i tada, za
nekoliko dana, postane nam skoro tuđ?
Da joj bude tuđ on, Olivije! On joj je govorio kao nekada istim rečima, istim
glasom, istim tonom. Pa ipak je bilo nešto među njima, nešto neobjašnjivo,
neshvatljivo, nesavladljivo, skoro ništa, ona sitnica zbog koje se jedno jedro počne
da udaljuje kad vetar promeni pravac.
On se zaista udaljavao, udaljavao se od nje svakog dana pomalo, svim onim
pogledima što ih je bacao na Anetu. Ni on sam se nije trudio da zagleda dobro u
svoje srce. On je istina osećao to ljubavno previranje, tu neodoljivu privlačnost,
ali on nije hteo da to razume, već se poverovao događajima i nepredviđenim
slučajnostima života.
Za njega sad nije postojalo ništa drugo osim da večerava i provodi svoje
večeri između tih dveju žena, odvojenih od svakog kretanja u društvu zbog toga
što su bile u žalosti. Pošto je kod njih sretao samo nevažne ličnosti, najčešće
Korbelove i Mizadjea, činilo mu se da je skoro sasvim sam sa njima na ovom
svetu; a kako nije više viđao vojvotkinju i markiza, koji je dolazio u posete pre
podne i sredinom dana, on je želeo da ih zaboravi, jer je mislio da je venčanje
odloženo na neodređeno vreme.
Uostalom, Aneta nikad nije govorila pred njim o gospodinu od Farandala.
Da li je to bilo iz nekog urođenog stida, ili možda usled one tajne moći
naslućivanja pomoću koje ženska srca predosećaju ono čega nisu svesna.
Nedelje su prolazile jedna za drugom ne unoseći nikakvu promenu u taj
život, i jesen je već došla, a sa njom i ranije otvaranje skupštinskog zasedanja usled
političkih opasnosti.
 Na dan ponovnog otvaranja trebalo je da grof od Gijroa, posle ručka u
njegovom domu, povede na sednicu Skupštine gospođu od Mortmena, markiza i
Anetu. Jedino je grofica, usamljena u svojoj sve većoj tuzi, izjavljivala da će ostati
kod kuće.
Svi su bili ustali od stola, pili kafu u velikom salonu i bili veseli. Grof,
radostan zbog nastavljanja skupštinskog rada, njegovog jedinog uživanja, govorio
je skoro duhovito o trenutnoj situaciji i o nezgodama Republike; markiz, sad već
istinski zaljubljen, odgovarao mu je živo gledajući u Anetu; a vojvotkinja je bila
zadovoljna skoro podjednako i zbog uzbuđenja svoga bratanca i zbog teškoća
vlade. Vazduh u salonu bio je topao od one prve i jake toplote ponovo založeniih
peći, toplote tkanina, tepiha, zidova, gde se žurno isparava miris ugušenog cveća.
Bilo je u toj zatvorenoj odaji, gde je i kafa širila svoj miris, nečega prisnog,
porodičnog, i zadovoljnog, kad se vrata otvoriše pred Olivijem Bertenom.
On zastade na pragu toliko iznenađen, da se dvoumio da li da uđe, iznenađen,
kao prevareni muž koji vidi neverstvo svoje žene. On oseti kako ga guši nekakav
nejasan gnev i takvo uzbuđenje, da uvide da mu je srce bolesno od ljubavi. Sve
ono što su skrivali od njega i sve što je on sam krio od samoga sebe iziđe mu pred
oči kad ugleda markiza kako se ugnezdio u toj kući kao verenik.
Jednim očajničkim naporom on nazre sve ono što nije hteo da zna i sve ono
što nisu smeli da mu kažu. On se ne zapita zašto su skrivali od njega sve te
pripreme za brak. On to nasluti; i njegove oči, koje behu postale stroge, susretoše
grofičine, i ona pocrvene. Oni se razumeše.
Kad on sede, svi su ćutali nekoliko trenutaka, jer je njegovo neočekivano
prisustvo ukočilo opštu razdraganost, pa zatim vojvotkinja poče da razgovara s
njim, a on joj je odgovarao kratko, nekim čudnim glasom koji se naglo bio
promenio.
Gledao je oko sebe te ljude koji su nastavili da razgovaraju i mislio je u sebi:
»Oni su me izigrali, ali će mi platiti za ovo!« Ljutio se naročito na groficu i na
Anetu, čije je nevino pritvorstvo odjednom prozreo. Grof tada pogleda u zidni
časovnik, pa uzviknu:
– Oho! Vreme je da pođemo.
Zatim se okrete slikaru.
– Mi idemo na otvaranje skupštinskog zasedanja. Moja žena ostaje ovde.
Hoćete li i vi s nama; učinili biste mi veliko zadovoljstvo?
Olivije odgovori suvo:
– Ne, hvala. Vaša skupština me ne dovodi u iskušenje.
 Aneta mu onda priđe, pa načinivši veseo izraz lica, reče:
– O! Pođite i vi, dragi maestro. Uverena sam da ćete nas vi zabavljati mnogo
više nego narodni poslanici.
– Ne, zaista. Vi ćete se lepo zabavljati i bez mene. Naslućujući da je on
nezadovoljan i neraspoložen, ona je navaljivala da bi se pokazala ljubazna.
– Hajde, pođite s nama, gospodine slikaru. Uveravam vas da ne mogu biti
bez vas.
Nekoliko reči mu se izmakoše tako naglo, da ih on nije mogao ni zadržati ni
izmeniti im naglasak.
– Eh! Vi ćete moći da budete bez mene kao i svi ostali.
Ona uzviknu, iznenađena malo tonom kojim je to rekao:
– Eto ti sad! Opet je počeo da mi ne govori ti!
Njemu se na usnama ocrta jedan od onih stisnutih osmejaka koji odaju svu
patnju jedne duše, pa uz laki poklon reče:
– Pa i inače treba da se jednom naviknemo na to.
– A zašto to?
– Zašto što ćete se vi udati, a vaš muž, pa ma ko on bio, imaće pravo da
smatra neumesno da vam ja govorim ti.
Grofica pohita da kaže:
– Biće vremena da se misli na to. Ali ja se nadam da se Aneta neće udati za
čoveka koji bi bio toliko osetljiv da bi ga vređala ta prisnost jednog davnašnjeg
prijatelja.
Grof je vikao:
– Hajde, hajde, pođimo! Još ćemo zadocniti!
I oni koji je trebalo da pođu s njim iziđoše posle uobičajenog rukovanja i
poljubaca kojima su se vojvotkinja, grofica i njena kći uvek dočekivale i ispraćale.
Oni ostadoše sami, ona i on, stojeći iza zastora zatvorenih vrata.
– Sedite, dragi prijatelju, – reče ona blago.
Ali on skoro plahovito odgovori:
– Ne, hvala; i ja odlazim.
Ona prošapta preklinjući:
 – Oh! a zašto?
– Zato što ovo izgleda da nije bio pogodan trenutak. Molim vas da mi
oprostite što sam došao ne obavestivši vas prethodno.
– Olivije, šta vam je?
– Ništa; žalim samo što sam poremetio jednu pripremljenu zabavu.
Ona ga zgrabi za ruku.
– Šta hoćete tim da kažete? To je bio trenutak njihovog polaska, pošto oni
hoće da prisustvuju otvaranju zasedanja. Ja sam bila rešila da ostanem kod kuće.
Vi ste, naprotiv, odlično učinili što ste došli baš danas kad sam sama.
On se rugao.
– Odlično učinio, jest, baš sam odlično učinio!
Ona ga uhvati za oba doručja, pa gledajući ga pravo u oči, prošapta sasvim
tiho:
– Priznajte mi da je volite?
On oslobodi ruke, jer više nije mogao da obuzda svoje nestrpljenje.
– Pa vi ste ludi s tom vašom idejom!
Ona ga ponovo zgrabi za mišice, pa zgrčivši prste na njegovim rukama,
preklinjala ga je:
– Olivije! priznajte, priznajte! Ja više volim da znam!... Ja sam uverena, ali
više volim da znam! Više volim!... Oh! vi ne shvatate kakav je postao moj život!
On sleže ramenima.
– Pa šta ja tu mogu? Jesam li ja kriv što vi zamišljate koješta?
Ona ga je držala, vukući ga ka drugom salonu, onome u dnu gde ih niko ne
bi mogao čuti. Vukla ga je za kaput, držeći ga grčevito, sva zadihana. Kad ga
dovuče do malog okruglog divana, ona ga primora da sedne, pa zatim i ona sede
kraj njega.
– Olivije, prijatelju moj, jedini moj prijatelju, molim vas, recite mi da je
volite. Ja to znam, ja to osećam po svemu što vi činite, ja ne mogu više da
sumnjam, to me ubija, ali hoću da saznam to iz vaših usta!
Kako se on još branio, ona pade na kolena pred njegove noge. Glas joj je
roptao.
– Oh, prijatelju, dragi prijatelju, jedini moj prijatelju, je li istina da je volite?
 On povika, pokušavajući da je podigne:
– Ta, ne! ta, ne! Kunem vam se da ne!
Ona pruži ruku ka njegovim ustima i pritište je na njih da bi ih zatvorila,
mucajući:
– Oh! nemojte lagati! Ja patim isuviše!
Zatim spusti klonulo glavu na kolena toga čoveka, pa zajeca.
On je sad video samo njen potiljak i veliku gomilu plave kose u koju su se
bile umešale mnoge sede vlasi; i on odjednom oseti u sebi ogromno sažaljenje,
neizmernu tugu.
Uhvativši pregrštima tu tešku kosu, on je uspravi snažno i diže prema sebi
dva izbezumljena oka iz kojih su tekle suze. Zatim, na te vlažne oči on poče da
pritiska svoje usne, ponavljajući:
– Ani! Ani! moja draga, moja mila Ani!
Tada ona pokuša da se nasmeje, pa govoreći onim neodlučnim glasom kao
deca koja se guše od žalosti, reče:
– Oh! dragi prijatelju, recite mi samo da me još pomalo volite!
On opet poče da je ljubi.
– Jest, ja vas volim, draga moja Ani!
Ona ustade, sede opet pored njega, ponovo ga uze za ruke, pogleda ga, pa
nežno reče:
– Ima već toliko vremena otkako se volimo, pa ne bi trebalo da se tako
završi.
On zapita stežući je uza se:
– A zašto da se završi?
– Zato što sam ja stara i što Aneta liči na mene kakva sam bila kad ste se sa
mnom upoznali.
Sad on njoj zatvori tužna usta svojom rukom, govoreći:
– Opet! Molim vas, ne govorite više o tome. Ja vam se kunem da se varate.
Ona opet reče:
– Ah! kad biste me samo malo voleli!
On ponovi:
 – Jest, ja vas volim.
Posle toga dugo nisu govorili, već ostadoše tako držeći se za ruke, vrlo
uzbuđeni i vrlo tužni.
Najzad ona prekide to ćutanje, šapćući:
– Oh! časovi koji mi još ostaju da proživim neće biti veseli.
– Ja ću se truditi da vam budu prijatniji.
Senka oblačnog neba što za dva sata prethodi sumraku širila se po salonu i
zatrpavala ih postepeno sivom maglinom jesenjih večeri.
Zidni časovnik otkuca.
– Već smo dosta dugo ovde – reče ona. – Trebalo bi da idete, jer neko može
doći, a mi nismo mirni!
On ustade, zagrli je i poljubi kao nekada njena poluotvorena usta, pa zatim
ponovo prođoše kroz oba salona držeći se pod ruku, kao supruzi.
– Zbogom, dragi prijatelju.
– Zbogom, draga prijateljice.
I zastor na vratima ponovo pade za njim.
On siđe niz stepenice, okrete ka Trgu Madlen i poče da korača nesvesno,
ošamućen kao posle nekog udarca, iznemoglih nogu, a srce mu je bilo vrelo i
uzrujano kao da mu se u grudima tresla neka upaljena krpa. Dva sata, tri sata, ili
možda četiri išao je nasumce, kao u nekoj duhovnoj otupelosti i telesnoj klonulosti
koje su mu ostavljale taman toliko snage da može polako koračati. Zatim se vrati
kući da razmišlja.
On je, dakle, voleo tu devojčicu! Njemu je sad bilo jasno sve što je osećao
pored nje, počevši od parka Monso, kad je iz njenih usta ponovo čuo jedan glas
koji je jedva poznao, glas koji je nekad probudio njegovo srce, zatim čitavo ono
sporo i neodoljivo ponavljanje jedne nedovoljno ugašene ljubavi, još
nerashlađene, koju uporno nije hteo sam sebi da prizna.
Šta treba on da učini? A šta je i mogao da učini? Kad se ona bude udala, on
će izbegavati da se često viđa s njom, i to je sve. A zatim će i dalje odlaziti u njihov
dom da se ne bi ništa posumnjalo, a svoju će tajnu kriti od celoga sveta.
Večerao je kod svoje kuće, što mu se nikad nije događalo. Zatim naredi da
se naloži velika peć u ateljeu, jer je izgledalo da će noć biti hladna. On čak naredi
da se upali luster, kao da se plašio tamnih kutova, pa se zatvori. Kakvo mu je čudno
uzbuđenje, duboko, telesno i strahovito tužno, stezalo srce! Osećao ga je isto toliko
u grlu, u grudima, u svim svojim opuštenim mišićima koliko i u svojoj klonuloj
duši. Zidovi sobe su ga pritiskivali; ceo njegov život bio je u njima, život umetnika
i život čoveka. Svaka obešena slika potsećala ga je na neki uspeh, a svaki deo
nameštaja izazivao u njemu neku uspomenu. Ali uspesi i uspomene pripadali su
prošlosti. A njegov život? Kako mu se on učini kratak, prazan, a i ispunjen! On je
izrađivao slike, još slika, uvek slike, i voleo jednu ženu. Sećao se večeri kad je u
tome istom ateljeu bio razdragan posle sastanka. Tada je koračao po cele noći, a
čitavo njegovo biće bilo je u nekakvom grozničavom stanju. Radost zbog srećne
ljubavi, radost zbog uspeha u društvu i neobičan zanos zbog stečene slave učinili
su da je uživao u nezaboravnim časovima ličnog trijumfa.
On je voleo jednu ženu, i ta žena je njega volela. Zahvaljujući njoj, on je
primio ono krštenje koje otkriva čoveku tajanstveni svet uzbuđenja i nežnosti. Ona
je otvorila njegovo srce skoro nasilno, i sad ga on nije više mogao zatvoriti. Druga
jedna ljubav ulazila je sad, i protiv njegove volje, kroz taj prolom; druga, ili bolje
reći ista, pojačana jednim novim licem; ista, samo uvećana svom onom snagom
koja za vreme starenja pojačava našu potrebu za obožavanjem. Znači, on je voleo
tu devojčicu! Nije se više trebalo boriti, braniti, odricati; on ju je voleo očajan što
zna da ga ona neće čak ni sažaljevati malo, da ona nikad neće saznati za njegove
užasne duševne patnje, da će se neko drugi oženiti njom. Pri toj pomisli, koja mu
se neprestano vraćala i koju nije mogao da odagna, obuzela bi ga nekakva
životinjska želja da urla kao što čine vezani psi, jer se osećao nemoćan, zarobljen
i okovan kao i oni. Sve nervozniji ukoliko je više razmišljao, on je i dalje išao
krupnim koracima po prostranoj odaji osvetljenoj kao za neku svečanost. Pošto
nije mogao više da podnosi bol od te pozleđene rane, hteo je da pokuša da ga utiša
pomoću uspomene na svoju nekadašnju ljubav, da ga uguši sećanjem na svoju
prvu i veliku strast. On priđe ormanu u zidu u kome je čuvao kopiju grofičinog
portreta, koju je nekada bio načinio za sebe, uze je stavi na slikarske nogare, pa
sede naspram nje i poče da je posmatra. Pokušavao je da je opet vidi, da je ponovo
ugleda živu, onakvu kakvu ju je voleo nekada. Ali se na platnu uvek pojavljivala
Aneta. Njena majka je bila iščezla, izgubila se, ostavljajući umesto sebe taj drugi
lik koji je neverovatno ličio na nju. To je bila mala sa svojom kosom nešto
svetlijom, svojim osmejkom malo nestašnijim, svojim izrazom lica malo
podrugljivijim, i on je sad uviđao da pripada i dušom i telom mladom biću kako
nikada nije pripadao onoj drugoj, kao što barka koja tone pripada talasima.
Tada on ustade, pa da ne bi više gledao to priviđenje, prevrte sliku; zatim,
pošto se osećao sav prožet tugom, on otide u svoju sobu da otuda donese u atelje
fioku svog pisaćeg stola, gde su ležala sva pisma njegove ljubavnice. Ona su bila
tamo kao u nekoj postelji, jedna preko dugih, obrazujući debeo sloj tankih listića
hartije. On zagnjuri ruke u njih, u svu tu prozu koja je govorila o njima, u taj vir
njihove duge veze. Posmatrao je taj uzani kovčeg od dasaka u kome je počivala
gomila koverata na kojima je bilo ispisano njegovo ime, uvek samo njegovo ime.
Razmišljao je da je jedna ljubav, da je nežna uzajamna odanost dvaju bića i povest
dvaju srca bila ispričana u njima, u tom požutelom mnoštvu hartije izmrljane
crvenim pečatima, i on je udisao, nagnuvši se nad njom, starinski i setan miris
pisama koja su dugo bila zatvorena.
On zažele da ih pročita još jednom, pa zavukavši ruku na dno fioke, zahvati
punu šaku onih najstarijih. Dok ih je otvarao, iz njih su izlazile tačno određene
uspomene, koje su mu uzrujavale dušu. Među tim pismima raspoznao je mnoga
koja je nosio sa sobom po čitave nedelje; i sad, dok je čitao sitan rukopis koji mu
je govorio tako slatke reči, vraćala su mu se nekadašnja zaboravljena uzbuđenja.
Odjednom oseti on pod prstima jednu tananu izvezenu maramicu. Šta li je to bilo?
Prisećao se nekoliko trenutaka, pa se zatim seti! Jednoga dana, u njegovom stanu,
ona je plakala zato što je bila malo ljubomorna, i tad joj je on ukrao tu maramicu
natopljenu suzama, sa namerom da je sačuva.
Ah! kakva tuga! kakva žalost! Jadna žena!
Sa dna te fioke, sa dna njegove prošlosti, sva ta sećanja dizala su se kao para,
ali je to sad bila samo neopipljiva para usahle stvarnosti. Pa ipak, on je patio zbog
toga i plakao nad tim pismima kao što se plače nad mrtvima zato što ih više nema.
Ali sva ta uskomešana stara ljubav raspirila je u njemu jednu mladu i novu
vatru, podigla plimu neodoljive nežnosti koja je u njegovom pamćenju izazvala
vedro Anetino lice. On je zavoleo majku u jednom strasnom poletu svojevoljnog
potčinjavanja, a sad je počinjao da voli tu devojčicu kao rob, kao star i drhtav rob
kome zakivaju okove koje on neće više raskinuti.
Jer on je to osećao u dubini svoga bića, I to ga je užasavalo.
Pokušao je da shvati kako i zašto ga je ona tako držala u svojoj vlasti. On ju
je tako malo poznavao. Ona jedva da je bila žena, i njeno srce i duša su još spavali
snom mladosti.
A on, sad, on je bio skoro na kraju svoga života! Kako ga je dakle to dete
ulovilo pomoću nekoliko osmejaka i pramenova kose! Ah! ti osmejci i ta kosa te
male plavokose devojčice budili su u njemu želju da padne na kolena i da lupa
čelom o zemlju!
Znamo li mi, znamo li ikada zašto neko žensko lice počne na nas da deluje
snažno kao otrov? Tada nam se čini da smo ga popili očima i da je ono postalo naš
duh i naše telo. Tada je čovek njim opijen, zaluđen, tada živi od te utisnute slike i
hteo bi da od toga umre.
Koliko čovek ponekad pati od one svirepe i neshvatljive moći koju ima oblik
jednog lica nad srcem muškarca!
 Olivije Berten nastavio je da hoda; bila je već kasna noć; vatra u peći se bila
ugasila. Kroz prozore je prodirala spoljna hladnoća. Tada on ode u krevet i tamo
nastavi sve do zore da razmišlja i da pati.
Ustao je vrlo rano, ni sam ne znajući zašto ni šta bi mogao da radi,
uznemirenih živaca i neodlučan kao vetrokaz koji se okreće.
Tražeći dugo neku razonodu za svoj duh i neko zanimanje za svoje telo, on
se seti da se baš toga dana svake nedelje nekoliko članova njegovog kluba sastaju
u Mavarskom kupatilu, gde su ručavali posle masaže. On se onda obuće brzo,
nadajući se da će ga parenje i tuširanje umiriti, pa iziđe.
Čim koraknu napolje, oštra hladnoća ga preseče, ona prva studen od koje se
koža ježi na prvom mrazu koji za jednu noć uništi poslednje ostatke leta.
Duž celog bulevara, široko požutelo lišće padalo je sa suvim i tihim šumom
kao gusta kiša. Padalo je u nedogled, od jednog do drugog kraja širokih drvoreda
između pročelja kuća, kao da je rez nekog tankog ledenog sečiva odvajao sve
peteljke od grana. Kolovozi i trotoari su već bili njim pokriveni, te su nekoliko sati
ličili na šumske puteve u početku zime. Sve to suvo lišće šuštalo je pod nogama i
ponekad se gomilalo u lake valove pod naletom vetra.
Bio je to jedan od onih dana koji čine prelaz između kraja jednog godišnjeg
doba i početka drugog, koji imaju u sebi draž ili neku naročitu tugu, tugu umiranja,
ili draž životnih sokova koji se ponovo bude.
Prelazeći preko praga Mavarskog kupatila, pomisao na toplotu koja će
prožeti njegovo telo posle prolaska kroz ledeni vazduh ulica natera tužno Olivijevo
srce da uzdrhti od zadovoljstva.
On se svuče hitro, omota oko struka lak povez koji mu jedan momak pruži,
pa iščeze iza obloženih vrata koja se otvoriše pred njim.
Topao, zagušljv vazduh, koji kao da je dolazio sa nekog udaljenog ognjišta,
natera ga da diše kao da mu je ponestalo vazduha dok je prolazio kroz mavarski
hodnik osvetljen sa dva istočnjačka fenjera. Zatim jedan crnac kovrčave kose, koji
je od odela imao na sebi samo povez oko pojasa, blistavih grudi i mišićavih udova,
potrča ispred njega da podigne jednu zavesu na drugom kraju hodnika, i Berten
uđe u veliki amam, okrugao, uzdignut, tih, skoro tajanstven kao neki hram.
Svetlost je padala odozgo kroz kube i kroz obojena stakla u obliku detelininog
lišća u ogromnu okruglu i popločanu dvoranu sa zidovima obloženim
porculanskim pločicama ukrašenim arapskim šarama.
Muškarci svih godina, skoro nagi, išli su laganim koracima, ozbiljno, ne
govoreći; drugi su sedeli na mermernim klupicama, skrštenih ruku; treći su tiho
razgovarali.
 Zbog pregrejanog vazduha disalo se zadihano još od samog ulaska. Bilo je
nečega antičkog i tajanstvenog u tome zagušljivom i dekorativnom kružnom
prostoru gde su se zagrejavala ljudska tela i gde su se kretali crnački i arapski
maseri, čije su se noge prelivale bakarnom bojom.
Prva ličnost koju slikar ugleda bio je grof od Landa. On se šetao kao neki
rimski rvač, gord zbog svojih ogromnih grudi i debelih mišica prekrštenih na
njima. Kao redovan posetilac amama, on se tu osećao kao na pozornici glumac
kome pljeskaju, i tu je on ocenjivao kao stručnjak muskulaturu svih snažnih
muškaraca u Parizu.
– Dobar dan, Bertene, – reče on.
Rukovaše se, pa Landa nastavi:
– Šta velite, zgodno vreme za znojenje?
– Da, odlično.
– Jeste li videli Rokdiana? Eno ga onamo. Svratio sam k njemu da ga
povedem ovamo čim je ustao iz postelje. Oh! pogledajte samo ovu anatomiju! –
Pored njih je prolazio jedan omalen čovek krivih nogu, slabačkih mišica i mršavih
bedara, kome se nasmejaše prezrivo ta dva stara modela muške snage.
Rokdian je dolazio k njima, jer je bio ugledao slikara.
Oni posedaše na jednu dugačku mermernu ploču i počeše da razgovaraju
kao u nekom salonu. Momci koji su posluživali prolazili su nudeći razna pića.
Čulo se kako odjekuje pljeskanje masera po golim telima i iznenadni mlazevi
tuševa. Neprestano pljuskanje vode koje je dolazilo iz svih uglova toga velikog
amfiteatra ispunjavalo ga je i lakim šumom kiše.
Svakoga časa bi neki pridošlica pozdravljao u prolazu trojicu prijatelja, ili bi
prišao da se rukuje s njima. Bili su to: krupni vojvoda od Harisona, sitni princ
Epilati, baron Flaš i drugi.
Rokdian reče odjednom:
– Gle, Farandal!
Markiz uđe, podbočen, i koračao je neusiljeno kao lepo razvijeni ljudi
kojima ništa ne smeta.
Landa prošapta:
– Pravi je gladijator, ovaj momak!
Rodkdian prihvati, okrećući se Bertenu:
– Je li istina da se on ženi ćerkom vaših prijatelja?
 – Mislim da je tako – reče slikar.
Ali to pitanje, pred tim čovekom, u tome trenutku, izazva u Olivijevom srcu
užasan potres očajanja i gneva. Strašna slika svega što će se tek dogoditi ukaza mu
se za tren oka tako oštro, da se on nekoliko trenutaka morao braniti od životinjske
želje da jurne na markiza.
Zatim ustade, pa reče:
– Umoran sam. Otići ću odmah na masažu.
Jedan Arapin je baš tad prolazio.
– Ahmede, jesi li slobodan?
– Jesam, gospodine Bertene.
I otide žurnim koracima da bi izbegao da se rukuje s Farandalom, koji je išao
polako obilazeći amam.
Slikar ostade jedva četvrt časa u velikoj dvorani za odmaranje, tako mirnoj,
okruženoj sa svih strana ćelijama u kojima su kreveti, sa okruglom lejom afričkih
biljaka i vodoskokom koji je prskao u sredini. Činilo mu se da ga neko prati, da
mu preti, da će markiz doći k njemu i da će on morati da mu pruži ruku i da se
ponaša prema njemu prijateljski, iako je želeo da ga ubije.
I on se uskoro nađe na bulevaru, koji je bio posut suvim lišćem. Ono sad
više nije padalo, jer je i poslednje bio otkinuo jedan duži nalet vetra. Ono se kao
neki crven i žut tepih pokretalo i talasalo od jednog trotoara do drugog pod sve
jačim vihorima povetarca.
Odjednom kao neko hujanje prelete povrh krovova, onaj životinjski krik
oluje koja juri, a u isti mah pomaman vihor vetra, koji kao da je dolazio sa Trga
Madlen, sruči se na bulevar.
Lišće, sve opalo lišće koje kao da ga je očekivalo, dizalo se pri njegovom
dolasku. Ono je jurilo ispred njega, nagomilavalo se i vijorilo, dižući se ukovitlac
do vrhova kuća. On ga je gonio kao stado, kao izbezumljeno stado koje je poletalo,
polazilo, bežalo ka periferiji Pariza, ka slobodnom nebu predgrađa. I kad veliki
oblak lišća i prašine iščeze u visinama kvarta Malzerb, kolovozi i trotoari ostadoše
goli, neobično čisti i pometeni.
Berten je mislio: »Šta će biti sa mnom? Šta treba da činim? Kuda da idem?«
I on se vrati kući, jer nije mogao ništa da smisli.
Jedan kiosk sa novinama privuče mu pogled. On kupi šest ili sedam raznih
novina, nadajući se da će u njima naći šta da čita jedan ili dva sata.
– Ručaću ovde – reče on ulazeći u kuću. I pope se u svoj atelje.
 Ali kad sede on oseti da neće moći da ostane tu, jer je u celom telu osećao
nekakav nemir kao pomahnitala životinja.
Novine koje je žurno pregledao nisu mogle ni za trenutak da mu razgale
dušu, a događaji o kojima je čitao ostajali su mu u očima, ne dospevajući do
njegovog uma. Usred jednog članka koji se nije ni trudio da razume, reč Gijroa ga
trže. Ticalo se skupštinske sednice na kojoj je grof izgovorio nekoliko reči.
Njegova pažnja, probuđena ovim podsećanjem, naiđe zatim na ime slavnog
tenora Monrozea, koji je trebalo da priredi krajem decembra jednu jedinu
predstavu u velikoj Operi. To će biti, pisalo je u novinama, veličanstvena muzička
svečanost, jer je tenor Monroze, koji je bio napustio Pariz još pre šest godina,
požnjeo u celoj Evropi i Americi neviđene uspehe, a pored toga s njim će pevati i
čuvena švedska pevačica Nelson, koju isto tako Pariz nije čuo već pet godina.
Odjednom Oliviju senu kroz glavu jedna misao, koja kao da se bila rodila u
dnu njegovog srca: da pričini Aneti uživanje da vidi tu predstavu. Zatim pomisli
da će grofičina žalost za majkom biti smetnja toj nameri, te poče tražiti mogućnosti
kako bi je ipak ostvario. Jedna jedina mu pade na um. Trebalo bi uzeti ložu na
samoj pozornici, gde gledalac ostaje skoro nevidljiv, pa ako grofica i pored toga
ne bude htela da pođe, neka Anetu prate njen otac i vojvotkinja. U tom slučaju
trebalo bi ponuditi tu ložu vojvotkinji. Ali onda bi morao da pozove i markiza.
On se kolebao i dugo razmišljao.
Zacelo, taj brak je bio odlučen, pa čak mu je verovatno bio određen i rok.
On je naslućivao žurbu svoje prijateljice da okonča tu stvar i uviđao je da će ona
u najkraćem roku dati svoju kćer Farandalu. On tu ništa nije mogao. On nije mogao
ni da spreči, ni da izmeni, ni da odloži taj užasni događaj. Pošto je trebalo da se
pomiri s tim, zar nije bilo bolje da pokuša da ukroti svoju dušu, da sakrije svoje
patnje, da se pravi zadovoljan i da ne dopusti da ga, kao maločas, obuzme gnev?
Jest, pozvaće markiza, te će tako ućutkati grofičine sumnje i obezbediti sebi
prijateljski pristup u dom toga mladog bračnog para.
Čim je ručao, on otide u Operu da obezbedi sebi jednu od loža sakrivenih
iza zavese. Obećaše mu da će je dobiti. Tada on pohita ka porodici Gijroa.
Grofica se pojavi skoro odmah, pa još sva uzmajana od njihove sinoćne
razneženosti, reče:
– Kako je to lepo od vas što ste došli i danas!
On promuca:
– Doneo sam vam nešto.
 – A šta to?
– Jednu ložu na pozornici Opere za jednu predstavu Nelsonove i Monrozea.
– Oh! dragi prijatelju, kakva šteta! A moja žalost?
– Od vaše žalosti prošlo je već skoro četiri meseca.
– Uveravam vas da ja ne mogu.
– A Aneta? Pomislite da se takva prilika neće ukazati možda nikad više.
– S kim bi ona išla?
– Sa svojim ocem i vojvotkinjom, koju ću pozvati. Imam nameru da
ponudim jedno mesto markizu.
Ona ga pogleda pravo u oči, dok joj je na usne navirala luda želja da ga
poljubi. Ona ponovi, jer nije mogla da veruje svojim ušima:
– Markizu?
– Pa da!
I ona odmah pristade na to.
On nastavi kao ravnodušno:
– Jeste li utvrdili vreme njihovog venčanja?
– Bože moj, pa jesmo, približno. Mi imamo razloga da to mnogo ubrzamo,
toliko više što je to bilo već rešeno i pre mamine smrti. Sećate li se?
– Da, sasvim. A za kad?
– Pa za početak januara. Molim vas da mi oprostite što vam to nisam ranije
kazala.
Aneta je ulazila. On oseti kako mu srce u grudima skače kao na oprugama,
i sva nežnost koja ga je gurala k njoj odjednom se ogorči i stvori u njemu onu
čudnu strasnu razdraženost u koju se pretvara ljubav kad je šiba ljubomora.
– Doneo sam vam nešto – reče on.
Ona odgovori:
– Znači da ste čvrsto rešeni da me oslovljavate sa vi.
On joj odgovori sa očinskim izrazom lica:
– Slušajte, dete moje, ja sam upoznat sa onim što se priprema. Uveravam
vas da ću kroz izvesno vreme morati da vas tako oslovljavam. Onda je bolje početi
to odmah nego kasnije.
 Ona sleže ramenima nezadovoljna, a grofica je ćutala, zagledana u daljinu i
napregnuto zamišljena.
Aneta zapita:
– Šta ste mi doneli?
On je obavesti o predstavi i pozivima koje je nameravao da uputi. Ona je
bila ushićena od radosti, pa obisnuvši mu se o vrat poletno kao razmažena
devojčica, poljubi ga u oba obraza.
On oseti kako ga snaga izdaje i uvide, pri tom dvostrukom dodiru njenih
malih usta sa svežim dahom, da se nikad neće izlečiti.
Grofica, nervozno, reče svojoj kćeri:
– Ti znaš da te tvoj otac očekuje.
– Da, mama, evo idem.
I ona otrča, šaljući još poljupce vrhovima prstiju.
Čim ona iziđe, Olivije zapita:
– Hoće li oni putovati?
– Da, tri meseca.
A on promrmlja i protiv svoje volje:
– Utoliko bolje!
– Mi ćemo nastaviti naš nekadašnji život – reče grofica.
On promuca:
– Pa razume se.
– A dok to ne bude, nemojte me zanemariti.
– Neću, draga prijateljice.
Polet što ga je on pokazao uoči toga dana kad ju je video kako plače, i
njegova namera koju je maločas izrazio da pozove markiza na tu predstavu u
Operi, povratili su grofici malo nadu.
Ali je ta nada kratko trajala. Nije prošla ni nedelja dana, a već je ona ponovo
pratila na licu toga čoveka, sa bolnom i ljubomornom pažnjom, sve stupnjeve
njegovih duševnih muka. Njoj nije moglo ništa da ostane nepoznato, jer je i ona
sama prolazila kroz sve patnje koje je nazirala i u njemu, a Anetino stalno prisustvo
podsećalo ju je po ceo dan na bez uspešnost njenih napora.
 Sve je istovremeno bilo upereno protiv nje, i godine i žalost za majkom.
Njena živa želja za dopadanjem, umešna i dovitljiva, koja joj je celoga života
pomagala da iziđe kao pobednica kad je on bio u pitanju, sad je bila
onesposobljena tom crnom odećom koja je isticala njeno bledilo i promenu u
njenim crtama lica, kao god što je činila da mladost njenog deteta blista u punom
sjaju. Bilo je već prošlo ono doba, koje ipak nije bilo tako davno, kada se Aneta
vratila u Pariz i kada je ona sa ponosom tražila sličnosti u odevanju koje su joj tada
bile povoljne. A sad ju je obuzimala pomamna želja da sa svoga tela otrgne to
mrtvačko odelo koje ju je ružilo i mučilo.
Da je ona mogla da raspolaže svim sredstvima za ulepšavanje, da je mogla
da bira i upotrebljava tkanine nežnih boja, koje bi odgovarale njenoj boji kože i
koje bi njenoj draži, koja je već bila na izmaku, dale znalačku moć, isto toliko
osvajačku koliko je to bila i troma ljupkost njene kćeri, ona bi zacelo umela da i
dalje ostane privlačnija od nje.
Ona je vrlo dobro znala kakvo dejstvo mogu imati uzbudljive večernje
toalete i nemarno čulne jutarnje haljine, dražesne domaće haljine u kojima žena
ostaje i kada ručava sa najboljim prijateljima, i koje joj čuvaju celo prepodne
izvesnu draž buđenja, materijalni i topli utisak napuštene postelje i mirisne
ložnice.
Ali koga je ona mogla da dovede u iskušenje u toj pogrebnoj haljini, u tom
zatvoreničkom odelu koje će je pokrivati čitavu godinu dana! Godinu dana! Ona
treba da ostane godinu dana zasužnjena u toj crnini, neaktivna i pobeđena! Punu
godinu dana ona će osećati kako stari iz dana u dan, iz sata u sat, iz minuta u minut,
pod tim crnim plaštom! Šta će od nje ostati kroz godinu dana ako se njena jadna
bolesna put i dalje bude menjala tako u groznim mukama njene duše!
Te misli joj više nisu izlazile iz glave, kvarile su joj sve u čemu bi uživala,
pretvarale u bol sve što bi za nju bila radost, i nisu joj više ostavljale neokrnjeno
nijedno uživanje, nijedno zadovoljstvo, nijednu radost. Ona je neprestano drhtala
od očajničke žudnje da strese sa sebe taj teret bede koji ju je mrvio, jer da nije bilo
te uporne misli koja ju je mučila, ona je mogla biti još srećna, čila i zdrava. Ona je
osećala da joj je duša živahna i sveža, da joj je srce mlado i vatreno kao u bića
koje tek počinje da živi; osećala je neutoljivu glad za srećom, još proždrljiviju
nego nekada, i pustošnu potrebu da voli.
I evo gde sve ono što je prijatno, sve što je slatko, divno i poetično, sve što
ulepšava život i čini ga privlačnim, sve se to sad povlači pred njom zato što je
ostarela! Bilo je svršeno! Pa ipak, ona je u sebi još osećala svoje devojačke čežnje
i svoje strasne polete mlade žene. Ništa nije bilo ostarelo osim njene puti, njene
jadne kože, te odeće kostiju koja izanđava postepeno i krza se kao tkanina na
drvenom nameštaju. Uporna misao o tom opadanju bila se zakačila za nju i postala
skoro telesna patnja. Uvek ista misao izazivala je u njoj čulno osećanje starenja,
neprekidno i osetno, kao što su hladnoća i toplota. I zaista, njoj se činilo da oseća,
poput nekakvog nejasnog svraba, lagano napredovanje bora po njenom čelu,
olabavljenje tkiva na obrazima i u vratu i umnožavanje onih bezbrojnih sitnih
crtica koje smežuravaju zamorenu kožu. Kao neko biće obolelo od neke pustošne
bolesti koje stalan svrab primorava da se češe, tako i opažanje toga groznog i
sićušnog rada brzohodog vremena i strah od njega pobudiše u njenoj duši
neodoljivu potrebu da to proveri i u ogledalima. Ona su je prizivala, privlačila,
primoravala je da im priđe ukočena pogleda i da u njima vidi, ponovo vidi, da
neprestano raspoznaje, dodiruje prstom, kao da hoće da se bolje uveri, neizbrisivu
pustoš vremena. Isprva je to bila povremena misao, koja se javljala kad god bi
ugledala, bilo u svom domu bilo drugde, uglačanu površinu toga kobnog kristala.
Zastajala bi na trotoarima da bi se ogledala u izlozima trgovina, privučena kao
nekom rukom ka svim staklenim pločama kojima trgovci ukrašavaju svoje fasade.
To joj postade kao neka bolest, neka mora. Nosila je u džepu jednu majušnu kutiju
za puder od slonovače, veliku koliko orah, čiji je unutrašnji poklopac imao jedno
neprimetno ogledalo, i ona ju je često, dok je išla, držala otvorenu u ruci i dizala
ka očima.
Kad bi sela da čita ili piše u velikom salonu sa tepisima na zidovima, njena
misao, zabavljena trenutno tim novim zanimanjem, vratila bi se uskoro onome što
ju je stalno mučilo. Ona se branila, pokušavala da misli na nešto drugo, da nastavi
svoj posao. Ali je sve bilo uzalud; jaka želja ju je bockala, i uskoro bi njena ruka
ostavila knjigu ili pero, pa se ispružila neodoljivim pokretom ka malom ručnom
ogledalu od starog srebra koje je ležalo na njenom pisaćem stolu. U ovalnom i
izvajanom okviru njeno lice bilo je zatvoreno kao neko lice iz prošlosti, kao portret
iz prošlog veka, kao neki pastel koji je nekad bio svež, ali je izbledeo od sunca.
Zatim, pošto se dugo ogledala, ostavljala bi umornim pokretom taj mali predmet
na sto i usiljavala se da se ponovo lati posla, ali ne bi pročitala ni dve stranice ili
napisala dvadesetak redaka, a već bi se potreba da se ogleda opet javila u njoj,
nesavladljiva i mučilačka; i ona bi tada ponovo pružila ruku da opet uzme
ogledalo.
Ona ga je sad stalno držala u ruci kao neku razdražljivu i prisnu stvarčicu
koju ruka ne može da ostavi, služila se njim svaki čas kad je dočekivala svoje
prijatelje, nervirala se toliko da joj je dolazilo da viče i mrzela ga kao neko živo
biće prevrćući ga prstima.
Jednoga dana, izgubivši strpljenje u toj borbi između nje i toga komadića
stakla, ona ga baci na zid, gde se ono razbi u komade.
 Ali posle nekog vremena njen muž, koji ga je bio dao na opravku, predade
joj ga još svetlije nego ikad. Ona je morala da ga uzme i da mu se zahvali,
pomirena s tim da ga zadrži.
Svake večeri i svakog jutra, zaključana u svojoj sobi, ona je ponovo
otpočinjala i protiv svoje volje podrobno i strpljivo ispitivanje toga odvratnog i
mirnog pustošenja.
Kad bi legla u postelju, nije mogla da zaspi, palila bi ponovo sveću i tada bi
otvorenih očiju razmišljala o tome kako nesanica i tuga neumitno ubrzavaju
užasno dejstvo vremena koje juri. U noćnoj tišini slušala je klatno zidnog
časovnika koje kao da je svojim jednolikim i pravilnim tiktakanjem šaputalo »eto,
eto, eto«, i srce bi joj se stezalo u takvoj patnji, da je sa čaršavom na ustima ječala
do očajanja.
Nekada je i ona, kao ceo svet, bila svesna godina koje prolaze i promena
koje one donose. Kao ceo svet, i ona je mislila i govorila sebi: »Ja sam se mnogo
promenila od prošle godine«. Ali pošto je i dalje bila lepa, mada je njena lepota
bila malo drukčija, ona se zbog toga nije uznemiravala. A danas, odjednom,
umesto da mirno uvidi spori hod godišnjih doba, ona je otkrila i razumela
strahovito brzi tok trenutaka. Ona je odjednom sagledala izmicanje vremena, onaj
neprimetni trk – koji nas prestravljuje ako na njega mislimo – beskrajnog niza
sitnih trenutaka koji se žure i koji ljudima podgrizaju i telo i život.
Posle tih mučnih noći ona bi provodila duže vremena u mirnijem dremanju
u toploj postelji, pošto bi njena sobarica razgrnula zavese i raspalila jutarnju vatru.
Ona bi ostala tako klonula, dremajući, ni budna ni uspavana, sa otromelim umom
koji je dopuštao da se u njoj ponovo javi instinktivna i blagotvorna nada koja
ozarava i održava do poslednjeg dana srce i osmeh ljudima.
Sada je svakog jutra, čim bi ustala iz postelje, osećala da je njom zavladala
jaka želja da se moli bogu, kako bi dobila od njega malo olakšanja i utehe.
Tada bi klekla pred velikim Hristom od hrastovine, retkim umetničkim
delom koje je Olivije pronašao i poklonio joj, pa bi zatvorenih usana preklinjala
onim unutarnjim glasom kojim čoveik govori samom sebi, upućujući božanskom
mučeniku bolnu i usrdnu molitvu. Osećajući bezumnu potrebu da joj molitve budu
uslišene i pomoć pružena, naivna u svojoj nevolji kao svi vernici koji se mole
klečeći, ona nije mogla sumnjati da će je on saslušati, da će posvetiti pažnju njenoj
molbi i da će ga možda dirnuti njena patnja. Ona nije tražila od njega da za nju
učini ono što još nikada nije učinio ni za koga: da joj do kraja života ostavi
nedirnutu njenu dotadanju draž, svežinu i ljupkost; ne, ona je od njega tražila samo
malo mira i predaha. Morala je zacelo da ostari, kao što je morala i da umre. Ali
zašto tako brzo? Ima žena koje zadugo ostaju lepe. Zar joj ne bi mogao on učiniti
tu milost da i ona bude jedna od tih? Kako bi to bilo lepo od onoga koji je i sam
mnogo patio kad bi joj ostavio još dve ili tri godine onu preostalu zavodljivost koja
joj je bila potrebna da može da se dopada!
Ona mu nije kazivala sve to rečima nego mu je to upućivala ječeći kroz
nerazgovetnu tužbalicu svoga bića.
Zatim, pošto se digla, sela bi za svoj toaletni sto, pa bi, sa isto toliko
napregnutom pažnjom koliko je unosila žara u svoje molitve, rukovala puderima,
pomadama, mazalicama, pudrenjačama i četkama, koje su joj obnavljale veštačku
lepotu, svakidašnju i kratkotrajnu.
 VI
Na bulevarima su se dva imena čula iz svih usta: »Ema Nelson« i
»Monroze«. što se čovek više približavao Operi, sve češće je čuo kako ih svet
ponavlja. Uostalorn, ogromne objave izlepljene na oglasnim stubovima isturale su
ih pred oči prolaznika, i u večernjem vazduhu osećalo se uzbuđenje zbog toga
važnog događaja.
Glomazna zgrada koja se zove »Narodna muzička akademija«, zgurena pod
mračnim nebom, pokazivala je publici nagomilanoj ispred nje, svoje svečano i
beličasto pročelje i mermerne stubove svoga trema, koje su nevidljive električne
svetiljke osvetljavale kao neki dekor.
Na trgu su konjanici republikanske garde upravljali kretanjem bezbrojnih
kola koja su pristizala sa svih strana Pariza i iza njihovih spuštenih okana mogle
su se nazreti haljine jasnih boja i bleda lica.
Kočije i fijakeri su ulazili redom pod posebne tremove, zaustavljali su se za
nekoliko trenutaka i čekali da iz njih iziđu – u večernjim ogrtačima okrašenim
krznom, perjem i skupocenim čipkama – žene iz visokog društva i ostale, ta
dragocena tela božanski ukrašena.
Duž celog čuvenog stepeništa, u vilinskom nizu, penjale su se dame obučene
kao kraljice, dok su im grlo i uši bacali munje sa dijamanata, a duge haljine se
vukle po stepenicama.
Dvorana se punila iz ranije, jer posetioci nisu hteli da propuste nijednu notu
tih dvaju čuvenih umetnika, i u čitavom prostranom gledalištu, pod bleštavom
električnom svetlošću što je padala sa lustera, video se metež ljudi koji su se
smeštali i čula se jaka vreva raznih glasova.
Iz lože na samoj pozornici, u kojoj su se već nalazili vojvotkinja, Aneta,
grof, markiz, Berten i gospodin od Mizadjea, nije se videlo ništa osim kulisa, gde
su ljudi razgovarali, trčali, vikali: scenski radnici u bluzama, gospoda u frakovima,
glumci u kostimima. Ali se iza ogromne spuštene zavese čuo duboki žagor svetine
i osećalo prisustvo mase pokretljivih i uzrujanih bića, čije komešanje kao da je
prodiralo kroz zavesu da bi se rasprostrlo sve do kulisa.
Trebalo je da počne prikazivanje Fausta.
Mizadje je pričao anegdote o prvom izvođenju toga dela u Lirskom
pozorištu, o tadašnjem početnom neuspehu posle koga je došao sjajan trijumf, o
tadašnjim tumačima pojedinih uloga i o njihovom načinu kako su pevali svaki deo.
Aneta, upola okrenuta prema njemu, slušala ga je sa onom žudnom i mladalačkom
radoznalošću kojom je obuhvatala čitav svet, i povremeno bacala na svog verenika
koji će kroz nekoliko dana postati njen muž, pogled pun nežnosti. Ona ga je sad
volela kao što vole bezazlena srca, a to će reći da je u njemu volela sve sutrašnje
nade. Opojnost prvih svečanosti života i žarka želja da bude srećna nagonili su je
da uzdrhti od radosti i očekivanja.
A Olivije, koji je sve video i sve znao, koji je, nemoćan i ljubomoran, sišao
niz sve stupnjeve potajne ljubavi, čak do žarišta ljudske patnje gde srce kao da
cvrči poput mesa na žaru, stajao je u zadnjem delu lože, obuhvatajući ih oboje
pogledom čoveka vrgnutog na muke.
Začuše se tri udarca i odjednom kratko kucanje gudala po dirigentskom pultu
zaustavi naglo sve pokrete, kašalj i žagor; zatim, posle kratke i duboke tišine, prvi
taktovi uvertire razlegoše se i ispuniše dvoranu nevidljivom i neodoljivom tajnom
muzike, koja se rasprostire po ljudskim telima i uzrujava živce i duše poetičnom i
stvarnom groznicom, mešajuči u prozračni vazduh koji dišemo zvučni talas koji
slušamo.
Olivije sede u dnu lože, bolno uzbuđen kao da su ti zvuci dodirnuli rane
njegovog srca.
Ali kad se zavesa diže, on ustade ponovo i vide doktora Fausta kako
razmišlja u alhemičarskoj laboratoriji.
Olivije je već toliko puta slušao tu operu, da ju je znao skoro napamet, te
njegova pažnja odmah zanemari sam komad, pa pređe na dvoranu, od koje je
mogao da vidi samo jedan krajičak iza okvira pozornice koji je skrivao njegovu
ložu, ali taj krajičak, koji se prostirao od partera do poslednje galerije, pokazivao
mu je čitav jedan deo publike u kome je raspoznavao mnoga lica. U parteru ljudi
sa belim mašnama, poređani jedan pored drugoga, ličili su na muzej poznatih
ličnosti iz višeg društva, umetnika, novinara i svih onih koji ne propuštaju nikada
da budu onamo kuda idu svi. Na balkonu, u ložama, on je zapažao žene čija je
imena ponavljao u sebi, kao da je u mislima ukazivao prstom na njih. Grofica od
Lokrista u jednoj od prednjih loža, bila je zaista zanosna, dok su se malo dalje od
nje, na jednu skorašnju nevestu, markizu od Ebelena već upravljali durbini. »To
je lep početak« – reče u sebi Berten.
Svi su slušali vrlo pažljivo i sa očevidnom simpatijom Monrozea koji se
žalio na život.
Olivije je mislio: »Kakva lakrdija! Evo Fausta, tajanstvenog i uzvišenog
Fausta koji peva o užasnoj gadosti i ništavilu svega, a ova svetina se zabrinuto pita
da li se Monrozeov glas promenio«. Tada on poče da sluša kao i ostali, i iza sasvim
običnih reči libreta i kroz muziku koja budi u dnu duše duboku osećajnost, njemu
se učini da je otkrio način kako je Gete zamislio Faustovo srce.
 On je nekada pročitao taj spev i smatrao da je vrlo lep, mada nije bio mnogo
uzbuđen, a evo gde je sad odjednom naslutio njegovu neizmernu dubinu, jer mu
se činilo da je te večeri on sam postao Faust.
Malo nagnuta nad ogradu lože, Aneta je slušala vrlo pažljivo, a šapat kojim
je izražavano zadovoljstvo poče da se rasprostire u publici, jer je Monrozeov glas
sad bolje i punije zvučao nego nekada.
Berten je bio zatvorio oči. Od pre mesec dana sve što je video, sve što je
osećao i sve što je susretao u svom životu, pretvarao je kao u neku dopunu svoje
ljubavi. I ceo svet, i sebe samog žrtvovao je toj upornoj misli. Sve što bi opazio
lepo i retko, svaku svoju divnu zamisao odmah bi u mislima namenio svojoj maloj
prijateljici, kao što je i svaku svoju misao vezivao za svoju ljubav.
Sad je on čuo u dubini svoje duše odjek Faustovih tužbalica; i želja za smrću
rađala se u njemu, želja da svrši i sa svojom tugom, i sa svim patnjama svoje
bezizlazne ljubavi. Posmatrao je fini Anetin profil i video je markiza od Farandala,
koji je sedeo iza nje i posmatrao je isto tako. Osećao se star, klonuo, propao! Ah!
ne očekivati više ništa, ne nadati se više ničemu, nemati čak ni pravo da želi nešto,
osećati se degradiran, u penziji života kao prestareli činovnik čija je karijera
završena, kakvo nepodnošljivo mučenje!
Razleže se pljesak; Monroze je već trijumfovao. I tada iz zemlje iskrsnu
glumac Labarijer kao Mefisto.
Olivije ga još nikad nije bio čuo u toj ulozi, te sad ponovo pribra svoju
pažnju. Sećanje na Obena, tako dramatičnog sa njegovim basom, zatim na Fora,
tako prijatnog sa njegovim baritonom, razonodi ga za nekoliko trenutaka.
Ali odjednom, jedna rečenica koju je Mooroze otpevao sa neodoljivom
silinom uzbudi ga do dna srca. Faust je govorio đavolu:

Ja hoću blago u kom su i sva druga,

Ja mladost hoću.

I tada se tenor pojavi u svilenom grudnjaku, sa mačem o bedru i kapom sa

perima na glavi, otmen, mlad i lep, sa izveštačenom lepotom operskog pevača.
Začu se žamor glasova. On je izgledao vrlo lepo i sviđao se ženama. Olivije,
naprotiv, uzdrhta od razočarenja, jer dirljivo sećanje na taj Geteov spev iščeze pri
ovom preobražaju. On je odsad imao pred očima samo jednu vilinsku priču punu
lepih pesama i darovitih glumaca, i sada je slušao samo njihov glas. Onaj čovek
sa grudnjakom, taj lepi mladić što izvija glasom i ističe svoje butine i svoje tonove
bio mu je neprijatan. To nije bio onaj pravi, neodoljivi i kobni vitez Faust, onaj
koji će zavesti Margaretu.
On ponovo sede i rečenica koju je maločas čuo vrati mu se u sećanje:

Ja hoću blago u kom su i sva druga,

Ja mladost hoću.

On ju je šaputao kroz zube, pevao ju je s bolom u dnu duše i očiju stalno

uprtih u plavokosi potiljak Anetin, koji se izdizao u četvrtastom okviru lože,
osećao je u sebi svu gorčinu te neostvarljive želje.
Ali Monroze baš tada završi prvi čin tako savršeno, da se razleže opšte
oduševljenje. Nekoliko minuta buran pljesak, lupanje nogama i povici »bravo«
grmeli su dvoranom kao uragan. U svim ložama videlo se kako žene udaraju jednu
rukavicu o drugu, dok su muškarci, stojeći iza njih vikali i pljeskali šakama.
Zavesa pade, pa se diže dvaput uzastopce, a oduševljenje se ne umanji.
Zatim, kad se zavesa spusti i po treći put odvajajući od publike pozornicu i
unutrašnje lože, vojvotkinja i Aneta su i dalje pljeskale nekoliko trenutaka, i bile
su pozdravljene posebno jednim diskretnim pozdravom koji im je tenor uputio.
– Oh! on nas je video – reče Aneta.
– Kakav divan umetnik! – uzviknu vojvotkinja.
A Berten, koji se bio nagnuo napred, gledao je sa nejasnim osećanjem ljutnje
i prezira kako taj slavljeni glumac iščezava između dveju kulisa, klateći se pomalo
u hodu, ukrućeno, podbočen jednom rukom, držeći se i dalje kao heroj sa
pozornice.
Počeše da razgovaraju o njemu. O njegovim uspesima govorilo se isto koliko
i o njegovom talentu. On je prošao kroz sve prestonice praćen ushićenjem žena,
koje su unapred znale da je on neodoljiv, te im je srce jače lupalo kad bi ga videle
kako izlazi na pozornicu. Uostalom, kažu da se on malo osvrtao na to
sentimentalno ushićenje i zadovoljavao se muzičkim uspesima. Mizadje je pričao,
vrlo uvijenim izrazima zbog Anete, o životu toga lepog pevača, a raspaljena
vojvotkinja razumevala je i odobravala sve ludosti koje je on mogao da izazove,
toliko joj se činio privlačan, lep, otmen i izuzetno muzikalan. I ona zaključi,
smejući se:
– Uostalom, ko bi se mogao odupreti tome glasu!
Olivije se naljuti i postade žučan. On zaista nije shvatao da se nekom sviđa
takav jedan komedijaš koji neprestano predstavlja razne ljude koji su drukčiji nego
što je on, to varljivo ovaploćenje idealnih ljudi, taj noćni nafrakani pajac koji igra
sve uloge za koje mu se plati.
– Vi im zavidite – reče vojvotkinja. – Vi, društveni ljudi i umetnici, vi se svi
ljutite na glumce zato što oni imaju više uspeha nego vi.
Zatim se okrete Aneti:
– Hajde, mala, ti koja tek ulaziš u život i gledaš bistrim očima, reci kako ti
se sviđa ovaj tenor?
Aneta odgovori ubeđeno:
– Pa on se meni mnogo sviđa.
Začuše se tri udarca za drugi čin, i zavesa se diže za kermes.
Pevanje Nelsonove bilo je izvanredno uspešno. I njen glas je sad izgledao
puniji nego ranije, i ona je njim vladala mnogo sigurnije. Ona je zaista bila postala
velika, odlična, izvrsna pevačica, koja je u svetu bila čuvena isto toliko koliko i
gospodin Bizmark ili gospodin Leseps.
Kad Faust pohita k njoj i kad joj reče svojim zavodničkim glasom onu divnu
rečenicu:

Zar nećete hteti, gospođice lepa

Da vam ruku ja dam i da vas ja vodim?

I kad mu plavokosa, vrlo lepa i vrlo dražesna Margareta odgovori:

Neću, gospodine, gospođica nisam,

 A nisam ni lepa. Sama ću da hodim.

cela dvorana uzdrhta od velikog zadovoljstva.

Kad zavesa pade, pljesak je bio gromovit, i Aneta je pljeskala toliko, da
Bertenu dođe želja da je uhvati za ruke da bi je primorao da prestane. Srce mu je
mučio jedan novi bol. Za vreme odmora između činova on nije ništa govorio, jer
je svojom umornom mišlju, koja je bila sad puna mržnje, pratio čak do njegove
oblačionice – gde ga je zamišljao kako ponovo stavlja belilo na obraze – toga
mrskog pevača koji je toliko dražio to mlado stvorenje.
Zatim se zavesa diže za čin »U bašti«.
Odmah se po dvorani rasprostre kao neka ljubavna groznica, jer još nikada
ta muzika, koja kao da je bila samo šumor poljubaca, nije bila naišla na takve
tumače. To više nisu bila dva slavna glumca, Monroze i Nelsonova, već su to bila
dva bića iz nekog vilinskog sveta; to skoro i nisu bila dva bića, nego dva glasa:
večiti glas muškarca koji voli, i večiti glas žene koja se predaje; i ta dva glasa su
kroz uzdahe izražavali svu poeziju ljudske ljubavi.
Kad je Faust otpevao:

Dopusti mi da se liku tvome divim,

tonovi koji su poleteli iz njegovih usta iskazivali su toliko obožavanje, zanos

i preklinjanje, da je zaista želja za ljubavlju za trenutak uzbudila sva srca.
Olivije se seti da je i on sam šaputao tu rečenicu u parku Ronsijeru, pod
prozorima zamka. Dotada je on smatrao da je dosta obična, a sad mu je navirala
na usta kao poslednji krik strasne ljubavi, poslednja molitva, poslednja nada i
poslednja milost koju može da očekuje u ovom životu.
Posle toga nije više ništa slušao, nije više ništa čuo. Nastup preoštre
ljubomore razdirao mu je dušu, jer je bio spazio kako Aneta prinosi maramicu
očima.
Ona je plakala! Znači da se njeno srce budilo, oživljavalo, uzrujavalo, njeno
malo srce žene koja još ništa ne zna. Tu, sasvim blizu njega, i ne misleći na njega,
ona je otkrila kako ljubav može da uzburka ljudsko biće i to otkriće, to upućivanje
u tajnu izvršio je onaj bedni komedijaš što peva!
Ah! on se sad nije više ljutio na markiza od Farandala, na toga glupaka koji
nije ništa video, koji nije znao, koji nije shvatio! Ali koliko je tek on mrzeo onog
čoveka u pripijenom trikou koji je osvetlio dušu te devojke!
Osećao je želju da jurne k njoj kao što se juri ka nekome kome preti opasnost
da ga zgazi pomahnitali konj, da je zgrabi za mišice, da je odvuče i da joj kaže:
»Hajdemo odavde! Hajdemo odavde preklinjem Vas!«
Kako je ona pažljivo slušala, kako je sva treperila! I koliko je on patio. On
je već i ranije patio tako, ali manje svirepo. On se seti toga, jer svi bolovi ljubomore
oživljavaju kao rane kad se ponovo otvore. To je bilo najpre u Ronsijeru, kad su
se vraćali s groblja i kad je prvi put osetio da mu se ona izmiče, da joj ne može
ništa, toj devojčici koja je bila nezavisna kao neka mlada životinja. Ali kad ga je
ona tamo ljutila zbog toga što ga je ostavljala da bi brala cveće, on je osećao
naročitu surovu želju da zaustavi njen polet, da zadrži njeno telo pored sebe; ali
danas je bežala sama njena duša, koju on nije mogao dosegnuti. Ah! ta ljutnja što
nagriza dušu i koju je on maločas raspoznao, on je nju osetio još mnogo puta u
svim onim sitnim povredama koje ne smemo da priznamo i koje kao da neprestano
stvaraju modrice na srcima ljubavnika. On se sećao svih mučnih uboda sićušne
ljubomore, koji su padali na njega kao kapi po čitave dane. Kad god bi ona zapazila
nešto, kad bi se nečemu divila, volela ga ili poželela, on je ma to bio ljubomoran,
ljubomoran neprimetno i stalno na sve ono što je oduzimalo vreme, privlačilo
poglede, pažnju i izazivalo veselost, čuđenje ili simpatije u Aneti, jer sve to je nju
pomalo udaljavalo od njega. On je bio ljubomoran na sve što je ona radila bez
njega, na sve što on nije znao, na njene izlaske, na knjige koje je čitala, na sve što
je izgledalo da joj se sviđa, ljubomoran na jednog oficira koji je kao junak bio
ranjen u Africi i o kome se u Parizu govorilo čitavu nedelju dana, na pisca jednog
vrlo hvaljenog romana, na jednog mladog i nepoznatog pesnika koga ona nikad
nije ni videla, ali čije je stihove Mizadje recitovao, ukratko, na sve ljude koje su
hvalili pred njom, pa čak i sasvim obično, jer kad neko voli neku ženu, on ne može
podnositi bez strepnje da ona makar samo i misli na nekoga sa prividnim
interesovanjem; tada on oseća u srcu neodoljivu potrebu da bude jedini na svetu
pred njenim očima; tada on hoće da ona ne vidi, ne poznaje, ne ceni nikoga drugog.
Čim izgleda da se ona okrenula da pogleda ili raspozna nekoga, on se istura pred
njen pogled, pa ako ne može da ga odvrati ili potpuno privuče na sebe, on pati
duboko u duši.
Tako je Olivije patio pred tim pevačem koji kao da je sejao i žnjeo ljubav u
toj operskoj dvorani i on se ljutio na sve prisutne što slave tog tenora, na žene koje
je video ushićene u ložama, na muškarce, te budale koje su uznosile tog
šupljoglavog uobraženka.
On umetnik! Njega da nazivaju umetnikom, velikim umetnikom! I on je
imao uspeha, taj pajac, tumač jedne neobične misli kakva dotada nijednom
stvaraocu nije pala na um! Ah! eto kakva je pravičnost i inteligencija ljudi iz višeg
društva, tih neznalačkih i uobraženih ljubitelja za koje rade čitavog svog života
najuzvišeniji duhovi umetnosti. On ih je gledao kako pljeskaju, viču, ushićuju se;
i ono staro neprijateljstvo koje je oduvek tinjalo u dnu njegovog oholog
skorojevićskog srca, raspaljivalo se i prelazilo u pomamnu mržnju na te glupake
koji su bili svemoćni samo zahvaljujući svome visokom rodu i novcu.
Do kraja predstave on je ćutao, mučen svojim mislima; a zatim, kad se
završna bura od pljeskanja utiša, on ponudi ruku vojvotkinji, a markiz uhvati
Anetu pod ruku. Oni siđoše niz veliko stepenište usred talasa žena i ljudi, kao u
nekom veličanstvenom i sporom vodopadu od golih ramena, sjajnih haljina i crnih
frakova. Posle toga vojvotkinja, devojka, njen otac i markiz popeše se u ista kola,
a Olivije Berten ostade sam sa Mizadjeom na Operskom trgu.
Odjednom on oseti u srcu kao neku simpatiju prema tome čoveku ili bolje
reći onu prirodnu privlačnost koju osećamo prema nekom našem zemljaku kad ga
sretnemo u dalekoj tuđoj zemlji, jer se on sad osećao izgubljen u toj tuđinskoj,
ravnodušnoj gomili, dok bi sa Mizadjeom još mogao da razgovara o njoj.
On ga dakle uze pod ruku.
– Valjda se nećete odmah vratiti kući – reče on. – Vreme je lepo; hajde da
malo prošetamo.
– Vrlo rado.
Pođoše ka Trgu Madlen, usred noćne svetine, kroz onaj kratkotrajni i jak
metež što u ponoć oživi bulevare posle izlaska iz pozorišta.
Mizadje je imao u glavi hiljadu stvari, sve svoje trenutne predmete za
razgovor, koje je Berten nazivao njegovim »jelovnikom«, i on prosu svoju rečitost
na dve ili tri stvari koje su ga najviše interesovale. Slikar ga je pustio da govori ne
slušajući ga i držeći ga za mišicu, uveren da će ga malo posle navesti da govori o
njoj, i išao je ne videći ništa oko sebe, zatvoren u svoju ljubav. Konačno je, iscrpen
tim nastupom ljubomore koja ga je ugruvala kao neki pad, potišten izvesnošću da
više nema šta da radi na ovom svetu.
On bi patio tako sve više ne očekujući ništa. Proživeo bi prazne dane jedan
za drugim posmatrajući je izdaleka kako živi, kako je srećna, kako je voljena, i
kako možda i sama voli. Ljubaznik! Ona će možda imati ljubaznika kao što ga je
i njena majka imala. Osećao je u sebi tako mnogobrojne, različite i složene izvore
patnji, takvu navalu nesreća, toliko neizbežnih jada; osećao se toliko izgubljen,
toliko već sada zapao u neverovatne muke, da nije mogao zamisliti da je iko patio
kao on. I on odjednom pomisli koliko su naivni bili pesnici koji su izmislili
uzaludan Sezifov trud, telesnu Tantalovu žeđ, proždiranje Prometejevog srca! Oh!
da su oni predvideli, da su ispitali bezumnu ljubav starog čoveka prema mladoj
devojci, kako bi oni izrazili užasan i potajni napor jednog bića koje se više ne može
voleti, muke jedne besplodne želje, i nešto još groznije nego što je kljun orlušine,
jedno malo plavokoso stvorenje kako raskida jedno staro srce.
Mizadje je još uvek govorio, a Berten ga prekide mrmljajući skoro protiv
svoje volje pod pritiskom one stalne misli:
– Aneta je bila divna večeras.
– Da, krasna...
Slikar dodade, da bi sprečio Mizadjea da nastavi prekinuti tok svojih misli:
– Ona je lepša nego što je bila njena mati.
Mizadje se složi s tim rasejano, ponavljajući nekoliko puta uzastopce: »Da...
da... da...«, mada se njegova pažnja ne zadrža još na toj novoj misli.
Olivije se upinjao da ga zadrži na tome, pa služeći se lukavstvom da bi ga
privezao nečim što je Mizadje mnogo cenio, nastavi:
– Ona će imati jedan od prvih salona u Parizu kad se bude udala.
To je bilo dovoljno, i taj samosvesni društveni čovek kakav je bio umetnički
inspektor poče znalački da ocenjuje položaj koji će u francuskom društvu
zauzimati markiza od Farandala.
Berten ga je slušao i zamišljao Anetu u jednom velikom salonu punom
svetlosti, okruženu ženama i ljudima. I ta vizija izazva u njemu ljubomoru.
Sad su išli Bulevarom Malzerb, kad naiđe pored kuće Gijroa, slikar diže
pogled. Izgledalo je da iza zavesa na prozorima sija svetlost. U njemu se javi
sumnja da su vojvotkinja i njen bratanac možda bili pozvani na čaj i obuze ga gnev
od koga je užasno patio.
On je i dalje držao Mizadjea za mišicu i protivrečio mu ponekad samo da bi
podstakao njegovo razmišljanje o budućoj markizi. Taj monotoni glas koji je
govorio o njoj izazvao je njenu sliku koja je lebdela u noći oko njih.
Kad stigoše u Ulicu Vilije, pred slikareva vrata, Berten zapita:
– Hoćete li da uđete?
– Ne, hvala. Kasno je, hoću da idem da legnem.
 – Hajde, uđite na pola sata, pa ćemo još ćaskati.
– Ne, zaista. Suviše je dockan.
Pomisao da ostane sam posle onih potresa koje je maločas pretrpeo ispuni
užasom Olivijevu dušu. On je imao nekoga kraj sebe i hteo je da ga zadrži.
– Ta uđite, pa možete izabrati neku studiju, jer odavno želim da vam jednu
poklonim.
Mizadje, znajući da slikari nisu uvek raspoloženi da poklanjaju i da se
obećanja brzo zaboravljaju ne htede da propusti tu priliku. Kao umetnički
inspektor, on je već imao zbirku slika koju je na vešt način sakupio.
– Dobro, ući ću.
Uđoše.
Probuđeni sobar donese im vruću rakiju s limunom i razgovor se zadrža još
neko vreme na slikarstvu. Berten je pokazivao studije, moleći Mizadjea da uzme
onu koja mu se najviše sviđa; a Mizadje se kolebao, jer mu je smetala gasna
svetlost koja ga je varala u pogledu tonova. Naposletku izabra jednu grupu
devojčica koje su preskakale konopac na trotoaru; i skoro odmah zatim hteo je da
ode odnoseći poklon.
– Poslaću ga vašoj kući – reče slikar.
– Ne, ja više volim da je imam još večeras, da bi joj se divio pre nego što
legnem.
Ništa ga nije moglo zadržati, te se Olivije Berten opet nađe sam u svome
stanu, toj tamnici uspomena i njegovog bolnog nemira.
Kad sutradan izjutra sobar uđe donoseći čaj i novine, on zateče svoga
gospodara kako sedi u postelji, toliko bled da se uplaši.
– Gospodinu nije dobro? – reče on.
– Nije to ništa, mala glavobolja.
– Gospodin ne želi da mu donesem nešto?
– Ne. Kakvo je vreme?
– Pada kiša, gospodine.
– Dobro. To je dovoljno.
I sobar, pošto je stavio kao i obično na stočić čaj i novine, iziđe.
 Olivije uze Figaro i otvori ga. Uvodni članak glasio je: »Moderno
slikarstvo«. To je bila slavopojka u čast četvorice ili petorice mladih slikara koji
su, mada obdareni smislom za boje, terali u krajnost radi utiska, uobražavali da su
revolucionari i genijalni preporoditelji.
Kao svi stariji umetnici, i Berten se ljutio na te novajlije, gnevio se na
njihovo odmetništvo, osporavao njihove doktrine. On dakle poče da čita taj članak,
i odmah ga obuze gnev od koga brzo uzdrhti nervirano srce, pa zatim pogleda malo
niže i spazi svoje ime; i to nekoliko reči na kraju jedne rečenice pogodi ga kao
udarac nožem posred grudi: »Oveštala umetnost Olivija Bertena...«
On je oduvek bio osetljiv na kritiku i na pohvale, ali u dnu svoje savesti, i
pored svoje opravdane taštine, on je više patio kad bi mu se osporavala vrednost
nego što bi uživao kad bi ga hvalili, a to sve zbog toga što nije bio načisto sa samim
sobom, čemu se uvek pridruživala i njegova kolebljivost. Međutim, nekada, u
vreme njegovih trijumfa, pohvale su bile toliko mnogobrojne, da je zbog njih
zaboravljao uvrede. Danas, pred neprekidnom navalom novih umetnika i novih
obožavalaca, čestitanja su postala sve ređa, a napadi sve žešći. On je osećao da su
ga svrstali u grupu starih darovitih slikara koje mladi više ne smatraju za svoje
učitelje; a kako je on bio isto toliko inteligentan koliko i oštrouman, on je sada
patio i od najmanjih aluzija kao i od direktnih napada.
Ipak, nijedna rana naneta njegovom umetničkom ponosu nije ga toliko
pekla. On je sav uzrujan ponovo čitao taj članak da bi ga shvatio u njegovim i
najsitnijim pojedinostima. On i nekolicina njegovih kolega bili su bačeni u koš s
uvredljivom bezobzirnošću; i on ustade mrmljajući ove reči koje su mu stalno bile
na usnama: »Oveštala umetnost Olivija Bertena«.
Još nikad dosad takva tuga, tako obeshrabrenje, takvo osećanje da je došao
kraj svemu, kraj njegovom telesnom i misaonom biću, nije ga bacilo u tako očajnu
društvenu bedu. On ostade do dva sata u fotelji pred kaminom, sa nogama
opruženim ka vatri, i nije više imao snage da se pokrene, da učini makar šta. Zatim
se u njemu javi potreba da ga neko teši, potreba da stegne odane ruke, da vidi verne
oči, da ga žale, da ga bodre i miluju prijateljske reči. I on tada otide, kao i uvek,
grofici.
Kad uđe, Aneta je bila sama u salonu, stajala je okrenuta leđima i pisala brzo
adresu na jednom pismu. Na stolu pored nje bio je razvijen Figaro. Berten vide
novine istog trenutka kad i mladu devojku, i ostade prestravljen, ne smejući više
da ide napred. Oh! ako ga je ona pročitala! Ona se okrete, pa zamišljena, užurbana
i obuzeta ženskim brigama, reče mu:
– Ah! dobar dan, gospodine slikaru. Izvinićete me što vas napuštam. Imam
gore krojačicu koja me čeka. Vi ćete razumeti da je krojačica važna ličnost kad se
neko udaje. Pozajmiću vam mamu, koja sad raspravlja i razmatra razna pitanja s
mojom umetnicom. Ako mi bude zatrebala, zatražiću je od vas na nekoliko minuta.
I ona se udalji trčeći pomalo, da bi pokazala kako se žuri.
Taj nagli odlazak bez ijedne ljubazne reči, bez ijednog razneženog pogleda
za njega koji ju je voleo toliko... toliko... ostavi ga potpuno ošamućenog. Njegov
pogled zadrža se tada ponovo na Figaru, i on pomisli: »Ona ga je pročitala! U
njemu me ismevaju, poriču mi vrednost. Ona više ne veruje u mene. Ja nisam više
ništa za nju«.
On pođe dva koraka prema novinama kao što idemo ka čoveku koga hoćemo
da ošamarimo. Zatim reče sam sebi: »Možda ga ipak nije pročitala. Ona je danas
toliko zauzeta. Ali će se o tome zacelo govoriti pred njom večeras, za vreme
večere, te će joj uliti želju da ga pročita!«
Jednim iznenadnim skoro nesvesnim pokretom, on uze novine, zatvori ih,
presavi i strpa u džep brzo kao lopov.
Grofica uđe. Čim ugleda Olivijevo modro i zgrčeno lice, ona nasluti da je
on na vrhuncu patnje.
Ona oseti simpatiju prema njemu, simpatiju čitave njene isto tako ucveljene
duše, čitavog njenog namučenog tela, te mu obgrli ramena i zagleda mu se pravo
u oči, pa mu reče:
– Oh, koliko ste vi nesrećni!
On ovoga puta nije odricao, već gušeći se promuca:
– Da... da... da!
Ona oseti da će on zaplakati, te ga povuče u najintimniji kut salona, ka
dvema foteljama zaklonjenim jednim paravanom od starinske svile. Oni sedoše
iza tog tananog vezanog zida, zaklonjeni i sivom polutamom toga kišnog dana.
Ona nastavi, više žaleći ga, dirnuta njegovim bolom:
– Jadni moj Olivije, koliko vi patite!
On nasloni svoju sedu glavu na rame svoje prijateljice.
– Više nego što vi mislite! – reče on.
Ona prošapta vrlo tužno:
– Oh! ja sam to znala. Ja sam sve osetila. Videla sam kako se to rađa i raste.
On odgovori kao da ga ona optužuje:
– Nisam ja kriv za to, Ani.
 – Znam ja to... Ja vam ništa ne zameram...
Pa polako, okrenuvši se malo k njemu, ona pritište svoje usne na jedno
Olivijevo oko, gde nađe jednu gorku suzu.
Ona uzdrhta kao da je popila kap očajanja, pa ponovi nekoliko puta:
– Ah! jadni prijatelju... jadni prijatelju... jadni prijatelju!...
Zatim, posle kratkog ćutanja, dodade:
– Kriva su naša srca što nisu ostarela. Ja osećam da je moje još tako živahno!
On pokuša da govori, ali nije mogao, jer su ga jecaji sad gušili. Ona,
pribijena uz njega, osluškivala je gušenje u njegovim grudima. Tada, ponovo
obuzeta sebičnom ljubavnom patnjom koja ju je već toliko vremena mučila, ona
reče bolnim glasom kao kad se uviđa neka užasna nesreća:
– Bože, koliko je vi volite!
On priznade ponovo:
– Ah! da, volim je.
Ona je razmišljala nekoliko trenutaka, pa nastavi:
– A mene niste nikad tako voleli?
On nije odricao, jer je preživljavao jedan od onih trenutaka kada se govori
cela istina, te prošapta:
– Nisam; tada sam bio suviše mlad!
Nju to iznenadi.
– Suviše mlad? A zašto?
– Jer je život tada bio odveć prijatan. Tek se u našim godinama voli
očajnički.
Ona zapita:
– Da li to što osećate kad ste kraj nje liči na ono što ste osećali kraj mene?
– I da, i ne... a ipak je to skoro isto. Ja sam vas voleo koliko god se žena
može voleti. Nju volim kao i vas, pošto ste to vi! ali je ta ljubav postala nešto
neodoljivo, razorno, jače nego smrt. Ja sam njen rob kao što je kuća koja gori rob
vatre.
Ona oseti kako njeno sažaljenje usahnu pod dahom ljubomore, pa glasom
koji je tobože trebalo da bude utešen, reče:
 – Jadni moj prijatelju! Kroz nekoliko dana ona će se udati i otputovati. Kad
je ne budete više viđali, izlečićete se zacelo.
On zavrte glavom.
– Oh! sa mnom je svršeno, sasvim svršeno!
– Ta ne, ta ne! Nećete je viđati puna tri meseca. To će biti dovoljno. Dosta
vam je bilo tri meseca pa da je zavolite više nego mene, iako mene poznajete već
dvanaest godina.
Tada je on poče da preklinje u svojoj beskrajnoj bedi.
– Ani, nemojte me ostaviti!
– Šta mogu da učinim za vas, dragi prijatelju?
– Ne ostavljajte me samog.
– Posećivaću vas kolikogod budete hteli.
– Ne, Zadržavajte me ovde kolikogod možete.
– Onda ćete biti kraj nje.
– I kraj vas.
– Ne treba da je viđate pre njenog venčanja.
– Oh! Ani!
– Ili bar vrlo retko.
– Mogu li ostati ovde večeras?
– Ne u takvom stanju kao što ste sad. Treba da se razonodite, da odete u
klub, u pozorište, makar kud, samo ne da ostanete ovde.
– Ali, molim vas...
– Ne, Olivije, to je nemoguće. A osim toga, imaću na večeri ljude čije bi vas
prisustvo još više uzrujalo.
– Vojvotkinja? i... on?...
– Da.
– Ali ja sam sinoć proveo celo veče s njima.
– I vi to spominjete! Pa zar ne vidite kakvi ste danas?
– Obećavam vam da ću biti miran.
– Ne, to je nemoguće.
 – Onda odlazim.
– Što se toliko žurite?
– Potrebno mi je da hodam.
– Tako je, hodajte mnogo, hodajte sve do večeri, zamorite se dobro, pa onda
legnite.
On ustade.
– Zbogom, Ani.
– Zbogom, dragi prijatelju. Posetiću vas sutra pre podne. Hoćete li da učinim
nešto vrlo nerazumno, kao nekada, da tobože ručam ovde u podne, pa da posle
toga ručam s vama u jedan i četvrt?
– Dabome da hoću. To je lepo od vas!
– To je stoga što vas volim.
– I ja vas volim.
– Oh! ne spominjite to više.
– Zbogom, Ani!
– Zbogom, dragi prijatelju. Do viđenja sutra.
– Zbogom.
On joj je ljubio ruke jednu za drugom, zatim je poljubi u slepoočnice, pa u
krajeve usana. Oči su mu sad bile bez suza, a lice odlučno. U trenutku kad je
izlazio, on je zgrabi, obuhvati je celu u svoje naručje, pa pritisnuvši usne na njeno
čelo, izgledalo je da pije, da izvlači iz nje svu ljubav koju je ona osećala prema
njemu.
I otide brzo, ne okrećući se.
Kad ostade sama, ona se sruči u jednu fotelju i zajeca. Ostala bi tako sve do
uveče, da nije Aneta došla iznenada da je zovne. Grofica, da bi imala vremena da
obriše svoje zacrvenjene oči, odgovori joj:
– Ja imam da napišem jedno sasvim kratko pisamce, dete moje. Idi gore, a
ja ću doći za tobom kroz jedan trenutak.
Sve do večeri morala se baviti važnim pitanjem venčane spreme.
Vojvotkinja i njen bratanac trebalo je da večeraju kod Gijroa, u porodičnom
krugu.
 Bili su tek seli za sto i razgovarali još o sinoćnoj predstavi kad domar uđe
noseći tri ogromna buketa.
Gospođa od Mortmena se začudi:
– Bože moj, šta je to?
Aneta uzviknu:
– Oh! kako su lepi! Ko li nam ih je poslao?
Njena mati odgovori:
– Verovatno Olivije Berten.
Otkako je on otišao, ona je mislila samo na njega. On joj se učinio tako
mračan, tako tragičan, ona je jasno videla njegovu bezizlaznu nesreću, osećala i
sama tako bolno njegovu tugu i volela ga toliko, tako nežno i tako potpuno, da joj
se srce cepalo od zloslutnih predosećanja.
I zaista, u ona tri buketa nađoše tri slikareve posetnice. On je na jednoj
napisao olovkom ime grofice, na drugoj vojvotkinje i na trećoj Anete.
Gospođa od Mortmena zapita:
– je li bolestan vaš prijatelj Berten? Juče mi je izgledao dosta rđavo. – A
gospođa od Gijroa odgovori:
– Jest, on me malo zabrinjuje, mada se ne žali ni na šta.
Njen muž dodade:
– Eh! on stari isto kao i mi. On čak vrlo naglo stari ovih dana. Uostalom, ja
mislim da neženje odjednom popuste. Oni opadnu brže nego drugi. Zaista, on se
mnogo promenio.
Grofica uzdahnu:
– O! da!
Farandal odjednom prestade da šapuće sa Anetom da bi rekao:
– Bio je jutros u Figaru jedan članak vrlo nepovoljan za njega.
Svaki napad svaka kritika i svaka nepovoljna aluzija na talenat njenog
prijatelja dovodili su groficu do besa.
– Eh! – reče ona – ljudi Bertenove vrednosti ne moraju da se osvrću na takve
grubosti.
Gijroa se čudio:
 – Gle, neki članak neprijatan za Olivija! Ali ja ga nisam pročitao. Na kojoj
je strani?
Markiz ga obavesti.
– Na prvoj, kao uvodnik, sa naslovom »Modemo slikarstvo«.
Tada narodni poslanik prestade da se čudi:
– Pa dabome, ja ga nisam pročitao zato što se ticalo slikarstva.
Svi se nasmejaše, jer su znali da se izvan politike i poljoprivrede gospodin
Gijroa ne interesuje za mnogo šta.
Zatim razgovor pređe na druge predmete, dok ne uđoše u salon da piju kafu.
Grofica nije slušala, i jedva je odgovarala, jer ju je morila briga šta li radi Olivije.
Gde li je sad? Gde li je večerao? Kuda li sad luta sa svojim neizlečivim bolom?
Ona je sad osećala ljutu grižu savesti što ga je pustila da ode, što ga nije zadržala;
i ona ga je zamišljala kako tumara ulicama, ojađen, kako luta sam, bežeći, ophrvan
tugom.
Sve dok vojvotkinja i njen bratanac nisu otišli, ona nije skoro ništa govorila,
mučena nejasnim i praznovernim strepnjama, pa zatim leže u postelju i ostade
otvorenih očiju u mraku, misleći na njega.
Bilo je prošlo mnogo vremena, kad joj se učini da je čula kako zvoni zvonce
na ulaznim vratima. Ona uzdrhta, sede i oslušnu. Po drugi put se zvonjenje razleže
kroz noć.
Ona skoči iz kreveta, pa iz sve snage pritište dugme električnog zvonceta
koje je trebalo da probudi sobaricu. Zatim, sa svećom u ruci, potrča u predsoblje.
Kroz vrata ona zapita:
– Ko je to?
Nekakav nepoznat glas odgovori:
– Imate jedno pismo.
– Pismo? Od koga?
– Od jednog lekara.
– Koga lekara?
– Ja ne znam; to je zbog nekog nesrećnog slučaja.
Ne dvoumeći se više, ona otvori i vide pred sobom fijakeristu sa šeširom od
mušeme. On je držao u ruci neku hartiju koju joj pruži. Ona pročita: »Vrlo hitno –
Gospodinu grofu od Gijroa – «.
 Rukopis je bio nepoznat.
– Uđite, prijatelju, – reče ona. – Sedite i pričekajte me.
Ispred sobe njenoga muža srce joj poče da kuca tako jako da ga nije mogla
pozvati. Ona lupnu u vrata metalnim svećnjakom. Grof je spavao i nije ništa čuo.
Tada, nestrpljiva, razdražena, ona poče da udara nogom i začu jedan sasvim
sanjiv glas koji je pitao:
– Ko je to? Koliko je sati?
Ona odgovori:
– Ja sam. Treba da vam predam jedno hitno pismo koje je doneo jedan
kočijaš. Dogodila se neka nesreća.
On promuca iza zavese svoga kreveta:
– Pričekajte, sad ću ustati. Dolazim odmah.
I posle jednog trenutka on se pojavi u sobnoj haljini. U isti mah kad i on, dva
sobara dotrčaše, probuđeni zvonjenjem. Oni su bili unezvereni, zabezeknuti, jer su
ugledali u trpezariji nekog nepoznatog čoveka kako sedi na stolici.
Grof je bio uzeo pismo i prevrtao ga među prstima, mrmljajući:
– Šta je ovo? Ne mogu da pogodim.
Ona reče grozničavo:
– Pa pročitajte ga!
On razdera kovertu, razvi hartiju, uzviknu preneraženo, pa pogleda svoju
ženu prestrašeno.
– Bože moj, šta se dogodilo? – reče ona.
On promuca, jer je jedva mogao da govori, toliko je bio jako uzbuđen:
– Oh! velika nesreća!... velika nesreća! Berten je pao pod neka kola.
Ona uzviknu:
– Mrtav!
– Ne, ne – reče on – evo pogledajte sami.
Ona mu istrže iz ruku pismo, koje joj je on pružao, i pročita:
 »Gospodine, dogodila se velika nesreća. Našeg prijatelja, velikog umetnika,
gospodina Olivija Bertena, pregazio je omnibus, i jedan točak mu je prešao preko
tela. Ja ne mogu još ništa da kažem o verovatnim posledicama ovoga nesrećnog
slučaja, koji može i da ne bude opasan, kao što može i da ima brz i koban završetak.
Gospodin Berten usrdno vas moli i preklinje groficu od Gijroa da dođete odmah
da ga posetite. Nadam se, gospodine, da ćete se vi i gospođa grofica odazvati želji
našeg zajedničkog prijatelja, koji može i da prestane da živi pre svanuća.
Dr De Rivil.«

Grofica je gledala svoga muža razrogačenim očima, ukočenim i užasnutim.

Zatim, odjednom, ona dobi, kao neki električni udar, nastup one ženske hrabrosti
koja ih ponekad, u najtežim časovima, čini najodvažnijim bićima.
Okrenuvši se svojoj sobarici, ona reče:
– Brzo, hoću da se obučem!
Sobarica zapita:
– Šta gospođa hoće da obuče?
– Svejedno. Štogod hoćete.
– Žače, – nastavi ona zatim – budite spremni kroz pet minuta.
Vraćajući se u svoju sobu, sva usplahirena, ona ugleda kočijaša koji je još
čekao i reče mu:
– Jesu li vam tu kola?
– Jesu, gospođo.
– Dobro je, uzećemo ih.
Zatim pohita u svoju sobu.
Izbezumljeno, naglim pokretima bacala je na sebe, prikopčavala, vezivala,
sastavljala nasumce svoje odelo, zatim pred ogledalom podiže i uvi kosu nadvoje-
natroje, gledajući u ogledalu, nesvesno ovoga puta, svoje bledo lice i unezverene
oči.
Kad joj sobarica stavi ogrtač na ramena, ona jurnu ka sobi svoga muža, koji
još nije bio gotov. Ona ga povuče, govoreći:
– Hajdemo, pomislite samo da on može umreti!
 Grof, unezveren, išao je za njom posrćući, pipajući stopalima po mračnom
stepeništu i pokušavajući da nazre stepenice da ne bi pao.
Vožnja potraja kratko vreme i proteče u tišini. Grofica je drhtala tako jako,
da su joj zubi cvokotali, a kroz okno na vratima videla je kako brzo promiču gasne
svetiljke zamagljene od kiše. Trotoari su se presijavali, bulevar je bio pust, a noć
jeziva. Kad stigoše pred slikareva vrata, nađoše ih otvorena: vratareva sobica bila
je osvetljena i prazna.
Pri vrhu stepenica lekar, doktor De Rivil, mali prosed čovek, debeljušan,
vrlo uglađen, vrlo učtiv, dođe im u susret. On se duboko pokloni pred groficom,
pa zatim pruži ruku grofu.
Ona ga zapita zadihano, kao da joj je penjanje uz stepenice iscrplo sav dah
iz grudi:
– No, dakle, doktore?
– Pa eto, gospođo, nadam se da će to biti manje opasno nego što sam
pomislio u prvom trenutku.
Ona uzviknu:
– Neće li umreti?
– Neće. Bar ja tako mislim.
– Jamčite li za to?
– Ne. Kažem samo da se nadam da je to obična kontuzija po trbuhu bez
unutrašnjih povreda.
– Šta vi nazivate povredama?
– Rascepljenja.
– Otkud vi znate da ih nema?
– Ja to pretpostavljam.
– A ako bi ih imao?
– O! onda bi to bilo ozbiljno.
– I on bi mogao od toga da umre?
– Da.
– Vrlo brzo?
– Vrlo brzo. Za nekoliko minuta ili čak i za nekoliko sekunda. Ali, umirite
se, gospođo, ja čvrsto verujem da će ozdraviti za petnaest dana.
 Ona je slušala sa dubokom pažnjom, jer je htela sve da zna, sve da razume,
i zato opet reče:
– A kakvo bi rascepljenje mogao imati?
– Rascepljenje jetre, naprimer.
– I to bi bilo vrlo opasno?
– Da... ali ja bih se veoma iznenadio kad bi sad nastupila meka komplikacija.
Uđimo k njemu. To će mu biti prijatno, jer vas on očekuje veoma nestrpljivo.
Ono što ona najpre ugleda kad uđe u sobu bila je jedna sasvim bleda glava
na belom uzglavlju. Nekoliko sveća i vatra iz kamina osvetljavali su je, ocrtavali
njen profil i isticali senke; i na tome licu zemljane boje grofica ugleda dva oka
koja su je gledala kako dolazi.
Sva njena hrabrost, sva društvena snaga i odlučnost srušiše se, toliko je to
upalo i izobličeno lice podsećalo na nekog samrtnika. On, koga je videla maločas,
zar je on postao ta stvar, ta avet! Ona prošapta kroz stegnute usne: »Oh! Bože
moj!« pa pođe k njemu cepteći od užasa.
On pokuša da se nasmeje da bi je uspokojio, a grimasa toga pokušaja bila je
jeziva.
Kad sasvim priđe krevetu, ona polako stavi obe svoje ruke na Olivijeve, koje
su bile opružene pored tela, pa promuca:
– Oh! jadni moj prijatelju!
– Nije to ništa – reče on tihim glasom, ne pokrećući glavu.
Ona ga je sad posmatrala, prestravljena zbog te promene. On je bio tako bled
da je izgledalo kao da više nema ni kapi krvi pod kožom. Njegovi upali obrazi
izgledali su kao da ih je nešto usisalo u lice, a i njegove oči bile su upale kao da ih
je neki konac uvlačio unutra.
On zapazi jasno užasavanje svoje prijateljice i uzdahnu:
– U krasnom sam sad stanju.
Ona ga je i dalje gledala pravo u lice, pa reče:
– Kako se to dogodilo?
Da bi govorio, on se strahovito naprezao, i čitavo njegovo lice bi ponekad
zadrhtalo nervoznim trzajima.
– Nisam pogledao oko sebe... mislio sam na nešto drugo... na nešto sasvim
drugo... oh! da... i jedan omnibus me je oborio i prešao preko trbuha...
 Slušajući ga, ona kao da je videla taj događaj, pa reče užasnuta:
– Je li vam tekla krv?
– Nije. Samo sam malo izubijan... ugruvan.
Ona ga zapita:
– Gde se to dogodilo?
On odgovori tiho:
– Ne znam ni sam. Bilo je to vrlo daleko.
Lekar dogura jednu naslonjaču u koju se grofica sruši klonulo. Grof je i dalje
stajao na kraju kreveta i ponavljao kroz zube:
– Oh! jadni moj prijatelju... jadni moj prijatelju... kakva užasna nesreća!
I on je zaista bio veoma tužan, jer je mnogo voleo Olivija.
Grofica opet reče:
– Ali, gde se to dogodilo?
Lekar odgovori:
– Ni ja o tome ništa ne znam, ili bolje reči ne razumem ništa. Bilo je to u
Goblenima, skoro izvan Pariza! Tako mi je bar tvrdio fijakerist koji ga je dovezao
k meni i koji mi je rekao da ga je uzeo iz jedne apoteke toga kvarta, gde su ga bili
preneli u devet sati uveče.
Zatim se naže ka Oliviju:
– Je li istina da se to dogodilo u Goblenima?
Berten zatvori oči kao da hoće da se priseti, pa prošapta:
– Ne znam.
– Ali, kud ste bili pošli?
– Ne sećam se više. Išao sam bez cilja.
Ječanje koje grofica nije mogla da zadrži začu se iz njenih usta; zatim, posle
gušenja koje je za nekoliko trenutaka ostavi bez daha, ona izvuče maramicu iz
džepa, pokri njom oči i poče da plače očajnički.
Ona je sad znala; ona je naslutila! Nešto nepodnošljivo, porazno palo joj je
na srce: kajanje što nije zadržala Olivija kraj sebe, što ga je oterala, izbacila na
ulicu gde je, pijan od tuge, pao pod ta kola.
On joj reče onim bezbojnim glasom kojim je sad govorio:
 – Ne plačite. To mi razdire srce.
Ogromnim naporom volje ona zaustavi jecanje otkri oči i držala ih je široko
otvorene upravljene na njega, a nijedan grč ne pokrete njeno lice niz koje su suze
i dalje lagano tekle.
Gledali su se, nepomično oboje, sa rukama sastavljenim na krevetskom
čaršavu. Gledali su se, ne znajući više da tu ima i drugih osoba, i njihov pogled
prenosio je iz jednog srca u drugo neko natčovečansko uzbuđenje.
Sad su oni brzo, nemo i sa užasnom patnjom prizivali sve svoje uspomene,
svu svoju ljubav smrvljenu tako, sve ono što su zajedno osećali, sve što su sjedinili
i izmešali u svom životu, u onom zanosu koji ih je bacio u naručje jedno drugome.
Gledali su se i potreba da razgovaraju, da čuju hiljadu prisnih i tako tužnih
stvari koje su još imali da kažu jedno drugome navirala im je na usta neodoljivo.
Ona oseti da treba po svaku cenu da udalji ona dva čoveka koji su joj bili za leđima
i da mora pronaći za to neki način, neko lukavstvo, neko nadahnuće, ona, dovitljiva
žena. I ona poče da razmišlja o tome, gledajući i dalje pravo u Olivija.
Njen muž i doktor razgovarali su tiho o nezi koju je trebalo ukazati.
Ona okrete glavu i reče lekaru:
– Jeste li doveli čuvarku?
– Nisam; ja više volim da pošaljem jednog lekarskog pomoćnika koji će
moći bolje da nadgleda stanje bolesnika.
– Pošaljite ih oboje. Nikada mnogo nege nije naodmet. Možete li ih dobiti
još ove noći, jer ja mislim da vi nećete ostati ovde do ujutru?
– Zaista, vratiću se kući. Ovde sam već puna četiri sata.
– Ali kada se budete vraćali, vi ćete nam poslati čuvarku i lekarskog
pomoćnika?
– To je dosta teško usred noći, ali ću ipak pokušati.
– Trebalo bi.
– Oni će možda obećati, ali da li će doći?
– Moj muž će poći s vama i dovešće ih milom ili silom.
– Ali vi ne možete ostati sami ovde, gospođo.
– Ja!... reče ona skoro vičući, kao da čika i da sa ogorčenjem protestuje protiv
svakog opiranja njenoj volji. Zatim izloži – onim odlučnim izrazima kojima se ne
može protivrečiti – potrebe trenutne situacije. Trebalo je da za manje od jednog
sata stignu lekarski pomoćnik i čuvarka, kako bi se sprečile sve nezgode. Da bi se
oni pribavili, trebalo je da ih neko digne iz postelje i dovede ovamo. To je mogao
da učini samo njen muž. Za to vreme ona će ostati kraj bolesnika, jer je to i njena
dužnost i njeno pravo. Ona je sama vršila ulogu prijateljice, ulogu žene. Uostalom,
ona je htela da tako bude i niko je ne bi mogao odvratiti od toga.
Njeno izlaganje je bilo pametno. Morali su se složiti s njim, te se rešiše da
po njemu postupe.
Ona ustade, sva obuzeta mišlju da oni treba da odu i žureći se da ih udalji
kako bi što pre ostala sama. Sada, da ne bi učinila nešto nespretno za vreme
njihovog odsustva, ona je slušala lekareve preporuke trudeći se da dobro razume,
da sve zapamti i da ništa ne zaboravi. Slikarev sobar, stojeći pored nje, slušao je
takođe, a iza njega njegova žena, kuvarica, koja je pomagala pri prvom previjanju
ranjenika, pokazivala je klimanjem glave da je i ona razumela. Pošto je grofica
izgovorila kao naučenu lekciju sva ta uputstva, ona zatraži od oba čoveka da što
pre pođu, ponavljajući svome mužu:
– A naročito, vratite se brzo, vratite se brzo!
– Ja ću vas povesti mojim kolima – rekao je doktor grofu. – Tako ćete se
brzo vratiti. Bićete ovde kroz jedan sat.
Pre polaska lekar je ponovo dugo pregledao ranjenika da bi se uverio da je
njegovo stanje i dalje dovoljno dobro.
Gijroa se još dvoumio, pa reče:
– Zar vam se ne čini nerazumno ovo što činimo?
– Ne. Nema opasnosti. Njemu je potreban samo odmor i mir. Gospođa od
Gijroa biće tako dobra pa mu neće dopustiti da govori, i govoriće mu što manje.
Groficu to porazi, i ona reče:
– Znači da ne treba razgovarati s njim?
– Razume se da ne treba, gospođo. Sednite u naslonjaču i ostanite kraj njega;
on se neće osećati sam, i to će mu prijati. Ali se ne sme zamarati govorom, pa čak
ni mišljenjem. Ja ću biti ovde oko devet sati ujutru. Zbogom, gospođo, primite
moje duboko poštovanje.
On pođe klanjajući se duboko, a za njim je išao grof, koji je ponavljao:
– Ne uzrujavajte se, draga moja. Vratiću se za manje od jednog sata, pa ćete
moći da se vratite kući.
Kad oni odoše, ona oslušnu lupu vrata koja su se zatvarala na donjem spratu,
pa zatim tutanj fijakera koji Se udaljavao ulicom.
 Sobar i kuvarica bili su ostali u sobi očekujući naređenja. Grofica ih otpusti:
– Idite sad – reče im. – Ja ću zvoniti ako mi nešto zatreba.
Udaljiše se i oni, te ona ostade sama kraj njega.
Ona se vrati sasvim uz krevet, pa se osloni rukama na oba kraja jastuka, sa
obe strane te mile glave, i naže se da je posmatra. Zatim zapita, tako blizu njegovog
lica da je izgledalo kao da mu šapuće reči na samu kožu:
– Vi ste namerno naleteli na ona kola?
On odgovori, pokušavajući opet da se osmehne:
– Ne, ona su naletela na mene.
– To nije istina; vi ste to učinili.
– Nisam; uveravam vas da su ona.
Posle nekoliko trenutaka ćutanja, onih trenutaka kad izgleda da se duše grle
pogledom, ona prošapta:
– Oh! dragi moj, dragi Olivije! Kad samo pomislim da sam vas pustila da
odete, da vas nisam zadržala!
On odgovori ubeđeno:
– To bi mi se ipak dogodilo jednog dana.
Oni su se opet gledali, trudeći se da sagledaju svoje najskrivenije misli. On
nastavi:
– Ne verujem da ću se izvući iz ovoga. Imam suviše jake bolove.
Ona promuca:
– Imate jake bolove?
– Oh! da.
Nagnuvši se još malo više, ona obasu njegovo čelo, zatim oči, pa obraze
sporim i lakim poljupcima, nežnim kao milovanje. Ona ga je jedva dodirivala
vrhom usana, sa onim lakim šumom disanja kao što čine deca kad ljube. I to je
trajalo dugo, vrlo dugo. On je pustio da na njega pada ta kiša blagih i nežnih
poljubaca koji kao da su ga smirivali i osvežavali, jer je njegovo zgrčeno lice
podrhtavalo manje nego ranije.
Zatim on reče:
– Ani?
Ona prestade da ga ljubi da bi bolje čula.
 – Šta, dragi prijatelju?
– Treba da mi nešto obećate.
– Obećavam vam sve što hoćete.
– Ako ne umrem do svanuća, zakunite mi se da ćete mi dovesti Anetu,
jedanput, samo jedanput! Toliko bih voleo da ne umrem pre nego što je vidim još
jedanput... Pomislite da... sutra... u ovo vreme... ja ću možda... ja ću zacelo sklopiti
oči zauvek... i da vas više nikad neću videti... ni vas... ni nju...
Ona ga zaustavi, ucveljena srca:
– Oh! ćutite... ćutite... jest, obećavam vam da ću je dovesti.
– Zakunite se!
– Zaklinjem se, dragi prijatelju... Ali, sad ćutite, ne govorite više. Vi mi
zadajete užasan bol...
Sve crte njegovog lica naglo se zgrčiše; zatim, kad to prođe, on reče:
– Ako nam ostaje još samo nekoliko trenutaka da budemo zajedno, nemojmo
ih gubiti, već ih iskoristimo da se oprostimo. Ja sam vas toliko voleo...
Ona uzdahnu:
– A ja... koliko vas još uvek volim!
On reče još:
– Ja sam bio srećan samo zahvaljujući vama. Jedino su ovi poslednji dani
bili teški... To nije vaša krivica... Ah! jadna moja Ani... kako je život ponekad
tužan... i kako je teško umreti!...
– Ćutite, Olivije. Preklinjem vas...
On nastavi, ne slušajući je:
– Ja bih bio tako srećan, da niste imali kćer...
– Ćutite, zaboga! ćutite!...
Izgledalo je da on više razmišlja nego što njoj govori.
– Ah! onaj ko je izmislio ovaj život i stvorio ljude bio je sasvim slep ili
sasvim zloban...
– Olivije, preklinjem vas... Ako ste me kad voleli, ćutite... ne govorite više
tako.
On se zagleda u nju, tako nagnutu nad njega i tako bledu da je i ona ličila na
samrtnika, te ućuta.
 Ona tada sede u fotelju, sasvim uz njegov krevet, pa ponovo uze njegovu
ruku ispruženu na čaršavu.
– Sad vam zabranjujem da govorite – reče ona. Nemojte se micati više i
mislite na mene kao što ja mislim na vas.
Ponovo počeše da se gledaju, nepomični, spojeni jedno s drugim vrelim
dodirom njihove puti. Ona je, malim trzajima, stezala tu grozničavu ruku koju je
držala, a on je odgovarao na te pozive zatvarajući malo prste. Svaki od ovih stisaka
kazivao im je nešto, podsećao ih na jedan deo njihove prohujale prošlosti,
uskovitlao u njihovom pamćenju staložene uspomene na njihovu ljubav. Svaki od
njih je bio jedno tajno pitanje i svaki je bio jedan tajanstven odgovor; tužna pitanja
»sećate li se,« i tužni odgovori jedne stare ljubavi.
Njihove misli, na ovom samrtničkom ljubavnom sastanku koji će možda biti
i poslednji, prelazile su unazad kroz godine čitavu povest njihove strasne ljubavi;
i sad se u sobi čulo samo puckaranje vatre.
On reče odjednom, kao da se budi iz nekog sna, trgnuvši se od užasa:
– Vaša pisma!
Ona zapita:
– Šta? Moja pisma?
– Mogao bih da umrem a da ih ne uništim.
Ona uzviknu:
– Eh! šta mari! Zar je to važno! Neka ih nađu i neka ih pročitaju, meni je to
svejedno.
On odgovori:
– Ali ja neću to. Ustanite, Ani. Otvorite donju fijoku moga pisaćeg stola,
onog velikog, sva su pisma u njoj. Treba da ih uzmete i bacite u vatru.
Ona se ne pomače i ostade ukočena, kao da joj je savetovao da učini nešto
podlo.
On nastavi:
– Ani, preklinjem vas! Ako ne učinite to, vi ćete me uništiti, razdražiti,
dovesti do ludila. Pomislite šta bi bilo kad bi pala u ruke ma koga, nekog beležnika,
nekog sluge... ili čak i vašeg muža... Ja to neću...
Ona ustade, kolebajući se još i ponavljajući:
 – Ne, to je odveć grubo, odveć svirepo. Izgleda mi kao da hoćete da me
naterate da spalim naša dva srca.
On ju je preklinjao, a lice mu je bilo izobličeno od strepnje.
Videći ga koliko pati, ona se pomiri sa sudbinom i pođe ka stolu. Otvarajući
fijoku, ona vide da je ispunjena do vrha debelim slojem pisama nagomilanih jedna
preko drugih, i raspoznade na svim kovertima po dva reda adrese koje je tako često
ispisivala. Ona ih je znala, ta dva reda – ime jednog čoveka i naziv jedne ulice –
isto tako dobro kao i svoje sopstveno ime, isto kao što se znaju onih nekoliko reči
koje su vam u životu predstavljale svu nadu i svu nesreću. Ona je gledala to, te
četvrtaste komadiće koji su sadržavali sve što je ona umela reći o svojoj ljubavi,
sve što je mogla da otrgne od sebe da bi dala njemu, pomoću malo mastila na beloj
hartiji.
On je pokušao da okrene glavu na jastuku da bi je gledao, pa reče još
jedanput.
– Spalite ih što pre!
Tada ona uze dve pregršti pisama i zadrža ih nekoliko trenutaka u rukama.
To joj se činilo teško, bolno, živo i mrtvo, toliko je raznih stvari bilo u njima, u
tome trenutku kada je došao kraj svim slatkim događajima koje je preživela i o
kojima je sanjala. Bila je to duša njene duše, srce njenog srca, suština njenog
strasnog bića, to što je sad držala u rukama; i ona se sećala sa kakvim je zanosom
napisala žurno neka od njih, sa kakvim ushićenjem, sa kakvom vatrenom željom
da živi, da obožava nekoga i da to iskaže.
Olivije ponovi:
– Spalite, spalite ih, Ani!
Jednim pokretom i obema rukama ona baci na ognjište dve pregršti hartije,
koja se rasturiše padajući na drva. Zatim zgrabi i druga pisma iz stola i baci ih
odozgo, pa još i druga, brzim pokretima, saginjući se i uspravljajući se hitro da bi
što brže završila taj užasni posao.
Kad se ognjište napuni, a fijoka isprazni, ona ostade stojeći tu, čekajući i
gledajući skoro ugušen plamen kako puzi uz padine te planine od koverata. On ih
je napadao sa ivica, nagrizao im uglove, jurio po resama hartije, gasio se,
oživljavao, povećavao se. Uskoro se oko te bele piramide stvori živ obruč bleštave
vatre koji obasja celu sobu; i ta svetlost koja je osvetljavala tu ženu što je stajala i
tog čoveka što je ležao, to je bila njihova ljubav koja se pretvarala u pepeo.
Grofica se okrete, i u blistavoj svetlosti te razbuktale vatre ona vide svog
prijatelja nagnutog, unezverenog, na ivici postelje.
 On zapita:
– Je li sve tu?
– Da, sve.
Ali pre nego što bi se vratila k njemu, ona baci na tu pustoš još jedan
poslednji pogled, i na gomili već upola sagorele hartije, koja se uvijala i postajala
crna, ona vide kako teče nešto crveno. Pomislilo bi se da su to kapljice krvi.
Izgledalo je da one izlaze iz samog srca tih pisama, iz svakog pisma, kao iz neke
rane; i one su klizile polako ka plamenu, ostavljajući za sobom purpurni trag.
Groficu prostreli nekakav natprirodni užas i ona ustuknu kao da je videla
kako ubijaju nekoga, pa zatim odjednom razumede da je prosto videla crveni vosak
za pečačenje koji se topio.
Tada se ona vrati ka ranjeniku, pa dignuvši mu polako glavu, namesti je opet
pažljivo na sredinu jastuka. Ali se on pri tome beše pokrenuo, te se bolovi
pojačaše. On je sad disao ubrzano, a lice mu se grčilo od užasne patnje, a izgledalo
je da više nije svestan da je ona tu.
Ona je očekivala da se on malo smiri, da otvori oči koje je uporno držao
zatvorene i da može da joj kaže još koju reč.
Naposletku ona zapita:
– Boli li vas mnogo?
On ne odgovori ništa.
Ona se naže nad njega i stavi mu prst na čelo da bi ga primorala da je
pogleda. On zaista i otvori oči, izbezumljene oči kao u ludaka.
Ona ponovi užasnuta:
– Boli li vas?... Olivije! Odgovorite mi! Hoćete li da zovnem nekoga... hajde,
priberite se, recite mi nešto!...
Učini joj se da čuje kako on muca:
– Dovedite je... vi ste mi se zakleli...
Zatim se pokrete u postelji, uvijajući se telom, a lice mu se grčilo i krivilo.
Ona je ponavljala:
– Olivije, zaboga! Olivije, šta vam je? Hoćete li da zovnem nekoga?
Ovoga puta on ju je čuo, jer odgovori:
– Ne... nije to ništa.
 Izgledalo je zaista da se smiruje, da manje pati i da je odjednom opet pao u
nekakvu sanjivu otupelost. Nadajući se da će on da spava, ona opet sede pored
kreveta, pa uze njegovu ruku i očekivaše. On se više nije micao; podbradak mu je
bio na grudima, a usta poluotvorena usled kratkog disanja, koje kao da mu je
greblo grlo. Jedino su mu se prsti ponekad pokretali i protiv njegove volje i trzali
su se lako, što je groficu prožimalo do samog korena kose, i od tih trzaja ona je
treperila tako da joj je bilo došlo da viče. To više nisu bili voljni stisci koji su,
umesto zamorenih usana, izražavali svu tugu njihovih duša, već su to bili
nesavladljivi grčevi koji su samo dokazivali telesne muke.
Sad je ona osećala strah, užasan strah i ludačku želju da ode odatle, da zvoni,
da zove, ali nije smela više da se pokrene da ne bi uznemiravala njegov odmor.
Udaljeno kloparanje kola po ulicama dopiralo je kroz zidove, a ona je
osluškivala da li se zvrka točkova neće zaustaviti pred vratima i da li njen muž
neće doći da je oslobodi, da je najzad istrgne iz tog tužnog sastanka udvoje.
Kad pokuša da izvuče svoju ruku iz Olivijeve, on je steže uzdahnuvši
duboko. Tada se ona pomiri s tim da čeka još, da ga ne bi uznemiravala.
Vatra je umirala na ognjištu pod crnim pepelom pisama; dve sveće se
ugasiše; neki deo nameštaja krcnu.
U kući je sve bilo tiho, sve je izgledalo mrtvo osim visokog flamanskog
časovnika na stepeništu koji je pravilno odzvanjao pune sate, polovine i četvrtine
raznim tonovima, pevajući u noći hod vremena, modulirajući ga svojim raznim
zvoncima.
Nepomična grofica je osećala kako u njenoj duši raste neizdržljiv užas.
Grozne slutnje je obuzeše; strašne pomisli zamagljivale su joj um; i njoj se učini
da oseća kako se Olivijevi prsti hlade u njenoj ruci. Je li to bila istina? Ne, zacelo!
Pa ipak, otkuda joj osećanje toga neopisivog i ledenog dodira? Ona se diže,
izbezumljena od užasa, da pogleda njegovo lice. Ono je bilo opušteno,
ravnodušno, bez života, nehajno prema svakoj bedi, uspokojeno odjednom mirom
večnog zaborava.

Sken: Jaske&Cyrano
Obrada:
 Gi de Mopasan

JAKA KAO SMRT

IZDAVAČ: »SVJETLOST«, IZDAVAČKO PREDUZEĆE,

SARAJEVO, RADOJKE LAKIĆ 3/III / ZA IZDAVAČA:
VLADIMIR KNOR / TEHNIČKI UREDNIK: HILMO
HADŽIĆ / NACRT ZA KORICE: DIMITAR ČUDOV /
KOREKTOR: VLADISLAV ILIĆ / ŠTAMPA: GRA-
FIČKO PREDUZEĆE »NOVI DANI«, BEOGRAD
TIRAŽ 10.000