Univerzitet u Nišu

Fakultet zaštite na radu u Nišu

Predmet: Industrijska ekologija

SEMINARSKI RAD
Eko-industrijski parkovi

Mentor: Studenti:

dr Srđan Glišović 089 Marko Stančić

094 Maja Jovanović
09101 Aleksandra Đurić
09130 Marko Milojković
09266 Nikola Anđelković

U Nišu, jun 2012.

Sadržaj

Uvod................................................................................................................................................2

1. Strategije za projektovanje Eko-industrijskih parkova............................................................3

1.1. Prednosti EIP-a.................................................................................................................4

1.2. Izazovi razvoja EIP-a i kritični faktori uspeha..................................................................4

2. Styria, Austrija..........................................................................................................................5

3. Roterdam, Holandija................................................................................................................7

4. Landskrona, Švedska................................................................................................................9

5. Uimaharju, Finska..................................................................................................................11

Zaključak.......................................................................................................................................14

Literatura........................................................................................................................................15
 Uvod

Eko-industrijski parkovi (EIP) su nova vrsta industrijske organizacije dizajnirane u skladu sa

principima insutrijske ekologije. Oni su vrsta indutrijskog parka u kome preduzeća međusobno
sarađuju i sa lokalnom zajednicom pokušaju da smanje otpad i efikasno raspodele resurse (kao
što su informacija, materijali, voda, energija, infrastruktura i prirodni resursi) sa namerom
povećanja ekonomske dobiti i poboljšavanja kvaliteta životne sredine. Eko-industrijski parkovi
uspostavljaju mrežu energetskih tokova među preduzećima kako bi došlo do efikasnog
korišćenja resursa i energije uz minimalno ispuštanje otpadnih materija simulirajući prirodni
sistem. Oni su jedan oblik većeg fenomena pod nazivom industrijska simbioza-razmena ili
razmena resursa omogućena geografskom blizinom.

2
 1. Strategije za projektovanje Eko-industrijskih parkova

Date su neke osnovne strategije kao osnov za razvijanje EIP-a ili industrijskog ekosistema.
Pojedinačno, svaka od njih ima vrednost ali zajedno čine mnogo više od zbira njenih delova.
Integracija u prirodne sisteme
Dizajniranje EIP u skladu sa karakteristikama i ograničenjima lokalnih ekosistema; Umanjivanje
doprinosa globalnim uticajima na životnu sredinu, odnosno efektom staklene bašte.
Energetski sistemi
Maksimizacija energetske efikasnosti kroz objekte dizajna ili rehabilitacije, kogeneracija
(zauzimanje i korišćenje inače izgubljene toplote iz električnih proizvodnih procesa) i energije
(kaskadna upotreba rezidualne toplote u tečnosti ili pare iz primarnih procesa da se obezbedi
grejanje ili hlađenje u kasnijim procesima: para iz elektrane, na primer, se koristi u sistemu
daljinskog grejanja); Ostvariti veću efikasnost kroz među-biljne energetske sisteme.
Materijalni tokovi i „Otpad“ menadžment
Naglašavanje prevencije zagađenja, posebno zagađenje otrovima; Obezbediti maksimalno
ponovno korišćenje i recikliranje materijala među EIP preduzećima; Smanjenje toksičnih
materija kroz rizike integrisanog tretmana otpada; EIP za preduzeća u okruženju, kao i potrošače
generatora korisnih nusprodukata putem razmene resursa i reciklažnu mrežu.
Voda
Dizajn protoka vode da se očuvaju resursi i smanje zagađenja kroz strategije slične onima koji su
već opisani.
Efikasno upravljanje EIP
Pored standardnih servisau parku, regrutovanja, održavanja i funkcija, menadžment parka čine
sledeće:

 Odražavanje različitih potreba kompanija koje bi morale da koriste jedne drugima preko
razmene nusprodukata preduzeća;

 Podržavanje napredka u zaštiti životne sredine za pojedinačne kompanije i park kao

celinu;

 Poslovanje na celoj lokaciji informacionih sistema koji podržavaju komunikaciju između

kompanija, informišu članove lokalnih sekoloških uslova, i pružanje povratne informacije
o preformansama EIP-a.

3
Izgradnja/Sanacija
Nova izgradnja ili sanacija postojećih objekata i njihov uticaj na životnu sredinu prati se najbolje
preko prakse u izboru materijala i građevinske tehnologije. Ovo uključuje reciklažu ili ponovno
korišćenje materijala i razmatranje životnog ciklusa ekološke upotrebe materijala i tehnologija.

1.1. Prednosti EIP-a

Prihvatanje koncepta zajednice EIP-a je zapravi i traženje benificija za sve javne i privatne aktere
koji su zainteresovani.

 Biznis podstiče utšedu i nove prihode; Broj priloženih javnih usluga; Smanjeni
regulacioni teret; Povećanje konkurentnosti.

 Zajednica ima čistiju i zdraviju životnu sredinu; Poslovne razvoje i više radnih
mesta; Atrakciju za regrutovanjem; I kraj sukoba između privrede i životne
sredine.

 Vlada prima povećane poreske prihode; Smanjuju se teretna izvršenja; Smanjuju

se troškovi zaštite životne sredine i zdravstvene zaštite; I smanjenje potražnje
opštinske infrastrukture.

 Za okruženje postoji smanjena potražnja konačnih resursa; Smanjenje lokalnog i

globalnog zagađenja; Povećanje korišćenja obnovljivih izvora energije i
materijala, kao i ukupno obnavljanje prirodnih sistema.

1.2. Izazovi razvoja EIP-a i kritični faktori uspeha

Postoje nacionalni projekti koji razvijaju nove eko-industrijske parkove ili tranformisu postojeće
parkove u Kini, Koreji, Tajlandu i Vijetnamu i mnogo manje projekte u drugim azijskim,
evropskim, i latinoamerickim zemljama, kao i projekte u Severnoj Americi i Australiji. Jedan od
glavnih tema u planiranju i razvoju EIP je da se neki akteri definišu u vrlo uskim terminima kao
sto su „kompanije koje koriste jedni drugima „otpad“ ili sporedni proizvod“. Jedna od prednosti
ove ograničene definicije je da se vrlo lako objašnjava. U više slučajeva ova taktika nije
izvodljiva i ne uspeva da ostvari punu prednosti u razvoju EIP prema više sistemskoj definiciji.

4
 2. Styria, Austrija

Već nekoliko godina nijedan istraživač nije identifikovao sisteme uporedive sa Kalundborgom.
Međutim, Erik Švarc na Univerzitetu u Gracu je pronašao i proučavao mnogo veću i
raznovrsniju “industrijsku reciklažnu mrežu” u pokrajni Styria. Istraživanje je započeto
traženjem ulaznih i izlaznih nusproizvoda u dva glavna preduzeća, i ubrzo je pronađena
komleksna mreža razmene između više od 50 objekata. Industrije koje učestvuju su
poljoprivredna, prehrambena, industrija plastike, papira, tkanine, energetska industrija,
metaloprerađivačka, drvna, industrija građevinskog materijala i razni prerađivači otpada.

Materijali kojima se trguje u ovoj mreži uključuju poznate sekundarne sirovine kao što su papir,
gips iz elektrana, otpaci gvožđa, korišćeno ulje i gume, kao i širok spektar drugih nusproizvoda.
Menadžeri u elektranama u Styriji nisu svesni većeg obrasca razmene koji se spontano razvio
dok ih istraživački tim nije obavestio o njegovim razmerama. Oni su bili isključivo motivisani
prihodima od nusproizvoda koje mogu prodati i uštedeti na porezima za deponovanje. U nekim
slučajevima su nusprizvodi jeftiniji ili višeg kvaliteta nego što bi bili primarni materijali.

Dostignuća:
Ekonomske prednosti individualnim kompanijama, uštede na sirovim materijalima, smanjenje
emisija i povećanje veka trajanja zemljenih površina.

Slika 1. Oblast Styria u Austriji

5
Slika 2. Prikaz funkcionisanja reciklažnog centra Styria u Austriji

6
 3. Roterdam, Holandija

Industrijski ekosistem (INES) je oformljen 1992 u zapadnom delu Roterdamske luke. Projekat je
pokrenut od strane Europort/Botlek Interests industrijske asocijacije zajedno sa još oko 80
industrijskih članova. Cilj je bio uvođenje sistema ekološkog menadžmenta unutar pojedinih
kompanija. Tim koji rukovodi projektom je sastavljen od članova industrijske asocijacije,
predsednika komunikacione platforme ekološkog menadžmenta, konsultanta i istraživača sa
univerziteta. Nekoliko organizacija je uključeno u slične projekte kao što su rafinisanje nafte i
hemikalija. Između nekih kompanija već postoji međuzavistan odnos.

Slika 3. Roterdamska luka

Prirodna dubokovodna luka obradi 100 miliona tona nafte godišnje. Oko 60% zemljane površine
se koristi za naftni i hemijski sektor proizvodeći 14.000 stalnih radnih mesta i 66.000 radnih
mesta po potrebi.

Postoji dugoročni obim u industrijskom ekosistemu, i nekim poboljšanjima je trebalo 10 godina

da se implementiraju. Prvi INES projekat je sproveden od 1994-1997, drugi INES projekat od

7
1999-2002, i zadnji, Industrijski kompleks Roterdamske luke od 200-32007. Cilj je da se razvije
ta oblast i da postane održiva industrijska oblast.

Polovina zemljišta je pod upravom opštine Roterdam (uprava luke). Odluke i procene raznih
INES projekata se sprovode od strane platforme za odlučivanje sačinjene od članova nacionalne i
regionalne industrijske asocijacije, menadžera fabrika, nacionalne i regionalne vladine
organizacije, ekoloških zagovaračkih organizacija i akademija. Europort/Botlek Interests (EBB)
industrijska asocijacija ima neposrednu ulogu između vlade i industrije.

INES je pokrenut radi stimulisanja i razvoja pristupa čistijoj proizvodnji, da izvrši analizu
mrežnih aktivnosti, tokova materijala i energije i da razvije informacijsku infrastrukturu da bi se
olakšalo funkcionisanje industrijskih ekosistema u toj oblasti.

Dostignuća:
Zajednički sistem kompresovanog vazduha (17 kompanija u 2004), nekoliko industrijskih
vodovodnih sistema. Regionalna efikasnost je postignuta u industriskim oblastima tokom INES
Mainport programa.

Mogućnosti:
Namera da se isporuči 2.000 MW toplote (koja se sada trenutno ispušta u vazduhu) u 5.000 kuća
u 2006.

8
 4. Landskrona, Švedska

Landskrona je gradić sa velikom koncentracijiom industrijske aktivnosti na obali Oresund

Straight na jugozapadu Švedske. Projekat industrijske simbioze je pokrenut u Landskroni 2002
god. od strane Međunarodnog instituta ekonomije industrijskog okruženja. Projekat je pokrenut
kao pilot projekat u 2003 uz podršku Švedske agencije za razvoj biznisa. Projekat uključuje 19
kompanija, tehnička i ekološka odeljenja kao i kancelariju za trgovinu i industriju opštine
Landskrona.

Od učesnika se očekivalo da finansijski pomognu projekat. Finansijska pomoć je bila na niskom

nivou radi primamljivanja što većeg broja kompanija. Još važnije je što su kompanije učesnice
morale da svedu svoju pomoć projektu u vremenu i ljudstvu na minimum.

Većina kompanija su male i srednje kompanije sa brojem zaposlenih od 4 do 550. Polovina

kompanija su pomoćne kompanije velikim internacionalnim grupama. Kompanije su raznovrsne
u svojim aktivnositma od štamparija, kompanija za reciklažu pa do poljoprivrednih i hemijskih
kompanija (slika 10). Tehničko odeljenje opštine Landskrona je uključeno kroz sistem grejanja i
prerade otpadne vode. Kompanije su locirane ne dalje od 4km jedna od druge.

Postoji jasan potencijal za sinergiju u Landskroni: razmena toplote, razvoj i razmena

alternativnih goriva, razmena hemikalija i vode. Druge veće oblasti sinergije su transport i
logistika i zajednička kupovina (nabavka). Takođe postoje i jasne mogućnosti za veću razmenu
nematerijalnih resursa.

Učesnici:
Preko 20 kompanija iz raznih sektora: hemikalije, upravljanje otpadom, procesiranje i reciklaža
metala, štamparija, fabrika autodelova, poljoprivrede, transporta i logistike. Javnih organizacija:
Menadžment ključnih infrastruktura i pomoćnih komponenti, javno grejanje, poslovi životne
sredine i razvoj biznisa.

Mogućnosti:
Instalirane infrastrukture omogućuju štampariji da koristi 22.000m3 otpadne vode godišnje iz
obližnje fabrike auto stakala. Jedna od mogućnosti je uspostavljanje procesa preusmerenja 1500
tona godišnje čvrstog otpada sa poljana građevinskoj industriji.

9
Slika 4. Princip funkcionisanja Landskrona eko-industrijskog parka

10
 5. Uimaharju, Finska

Uimaharju Insustrijski park ili industrijska oblast se nalazi u maloj opštini Eno (5000 stanovnika)
u Istočnoj Finskoj. Industrijska zona zapošljava ukupno više od 500 ljudi i ona je najveći
poslodavac u Eno opštini.

Slika 5. Industrijska zona u opštini Eno

Tokom 1950-ih i 60-ih Uimaharju industrijska zona se sastojala samo od pilane, gde se otpad u
vidu kore nastao od rezanja koristio kao goriva materija.

11
 Slika 6.Tip I ekosistema od 1955. do 1966.

Između 1967 i 1991 mlin i elektrana su izgrađeni pored pilane, pa se od tada toplota dobijena iz
drvnog otpada koristi u pilani. Sitni otpaci od drveta služe kao sirovina za razvlakivanje a otpad
od toga se koristi kao gorivo za proizvodnju energije u novom postrojenju mlina sa snagom pare
i toplote. Neka piljevina je isporučena drugim fabrikama van parka kao reurs sa vrednošću. Neke
hemikalije potrebne pulpnom mlinu su dobijene iz industrijskih gasova poput O2 i CO2.

Slika 7. Tip II ekosistema od 1967. do 1992.

12
Od 1992 do 2003 akteri su najnovija postrojenja za prečišćavanje pepela, postrojenja za
prečišćavanje voda i postrojenja za prečišćavanje gasova. Otpad od pepela se koristi kao đubrivo,
mulj iz otpadnih voda kao gorivo, kora iz pilane kao gorivo u elektrani koja primenjuje CHP,
ponovna upotreba hemikalija za razvlakivanje i reupotreba industrijskog gasa u gasnom
postrojenju. To su neki od novih tokova između sistema i okoline. Opština Eno odvodi svoje
otpadne vode u ovaj park kako bi se one pravilno tretirale u postrojenju parka. Industrijski park
prodaje neko neiskorišćeno drvo van parka. i na kraju neki višak struje se prodaje međunarodnoj
mreži.

Slika 8. Tip III ekosistema od 1992. do 2003.

Merenje ekoloških performansi kao izvora sirovina (uvoz 85% drvne građe i celuloze 40%) je
izazov, a destinacije krajnjih materijala (npr. izvoz papira 90%) produžava lokalne i regionalne
granice sistema. Postoji broj važnih ekoloških faktora koji su u stalnom porastu zahvaljujući
razvoju ovog parka.

13
 Zaključak

Na koncept održivog razvoja se često pozivaju političari, industrijalci i svakako štampa. Iako
postoji dogovor o značenju ovog koncepta, postoji mnogo različitih mišljenja o tome kako sa reči
preći na dela.

Projekat industrijske simbioze u ovim parkovima je svakako projekat ekološke održivosti.

Prikazuje viziju onoga što je zaista moguće, a isto tako privlači veliku pažnju Evropske
zajednice. Članovi teže za poboljšanjem uslova u životnoj sredini, uz održivost ekonomskih i
socijalnih sredstava.

Baziran je na konceptu industrijske ekologije, a strateška saradnja, ne samo da uključuje

biološku sinergiju, već rešava i problem otpadnih voda, postrojenja za prijem i davanje, podelu
parking mesta, centre za lokalno obrazovanje i edukaciju itd.

Eko-industrijski park moze biti dizajniran u okviru projekta tzv, «zelenog polja», gde je vidljiva
namera eko-industrijalaca da razviju i ubrzaju proces razvitka svoje industrijske grane kroz faze
planiranja, konstrukcije i dizajna.

14
 Literatura

1. http://www.kareliasoutu.fi/english/

2. http://en.wikipedia.org/wiki/Eco-industrial_park

3. http://www.indigodev.com/Ecoparks.html

4. http://www.medmeid.eu/

15