Personifikacija (lat.

persona – osoba, facere – činiti, raditi: učiniti nešto osobom) je

stilska figura u kojoj se stvarima, prirodnim pojavama, apstraktnim pojmovima,
ţivotinjama i biljkama daju ljudske osobine.

Eufemizam (gr. eufeme – povoljno, pogodno, „govorim reč koju je prijatno čuti“) je
stilska figura koja se koristi za ublaţavanje izraza, tj. označava ublaţeni iskaz (pijan
čovek – veseo, neko laţe – zaobilazi istinu). Ranije su postojale tabu reči koje su se
povezivale sa magijskom funkcijom jezika – vladalo je verovanje da reči koje označavaju
strašne i opasne pojave (Ďavo, medved) ne treba izgovarati jer se te pojave time
prizivaju. Vremenom su se ljudi oslobodili tih stega i danas se eufemizmi koriste kada je
potrebno zameniti reči koje se smatraju nepristojnim ili nepogodnim za datu situaciju.

Perifraza (gr. periphrasis – opisni iskaz, opisivanje) je stilska figura koja nastaje kada
se ono što se moţe reći jednom rečju opisno kazuje sa više reči, čime se dobija prošireni
iskaz. Perifraza se moţe koristiti u cilju izbegavanja grubosti. Stilska figura suprotna ovoj
jeste elipsa.

Apostrofa (gr. apostrophe – povratak) je stilska figura prividnog obraćanja. Česta je u

poeziji, epici, a u rimskoj i grčkoj knjiţevnosti označavala je da se besednik ne obraća
publici, već ljudima i pojavama o kojima priča. Ako se u ovoj figuri obraća neţivim
stvarima i pojavama kao da su ţive, onda je apostrofa istovremeno i personifikacija.
Iskazuje se u vokativu. Danas je česta na sudu, na političkim skupovima i u knjiţevnosti.
Ukoliko se obraća mrtvim ili odsutnim ličnostima, time se naglašava odnos prema njima.
Apostrofa je odlično retoričko sredstvo za zadobijanje poverenja i postizanje ubedljivosti,
a pošto je direktna, stvara osećaj neposrednosti.

Hiperbola (gr. hyper – preko, ballein – bacati) je stilska figura preterivanja. Najčešće
izraţava preuveličavanje, ali moţda se odnositi i na preterano umanjivanje (manji od
makovog zrna). Iskazuje odreĎen emocionalni stav i lična osećanja prema odreĎenoj
pojavi, i odlikuje se izrazitom subjektivnošću (čekam te sto godina, rekla sam ti hiljadu
puta).

TROPI

Predstavljaju posebnu grupu stilskih figura (figure reči; gr. tropos – način, obrt).
Zajedničko im je što se odnose na reči koje se uzimaju u prenesenom značenju, tj. kod
ovih figura dolazi do promene osnovnog značenja reči.

Metafora (meta – preko, fero – nositi; prenositi) je stilska figura koja teţi da uspostavi
vezu izmeĎu dva pojma na osnovu sličnosti. Kvintilijan u delu Obrazovanje besednika
(Institutio oratoria) daje primer za poreĎenje „Čovek je kao lav“, a za metaforu „Čovek je
lav“. Kod metafore dolazi do zamene značenja jedne reči značenjem druge reči, pojave
se po principu vrlo vaţne, suštinske sličnosti prenose iz jedne oblasti ţivota u drugu, a
što su te oblasti udaljenije, metafora je neobičnija i zanimljivija. Metafora povezuje ono
što svakodnevni govor retko povezuje. Često spaja konkretne predmete sa apstraktnim
imenicama. Moţe se reći da je metafora skraćeno poreĎenje, ali ta definicija nije dovoljna
niti sasvim precizna.

Katahreza (gr. catachresis – rĎava upotreba) je stilska figura koja predstavlja naizgled
neobičan i nelogičan spoj reči, tj. neprikladno izabrane reči. Ali, ako se shvati kao trop,
njeno značenje postaje drukčije i uviĎa se da postoji dublji uvid i da teţi sloţenijoj
spoznaji. Česta je u modernoj lirici (Vladislav Petković Dis – moj predele mladi).

Metonimija (gr. zamena imena) je stilska figura koja označava zamenu prve reči novom
na osnovu stvarnog odnosa bliskosti i logičke povezanosti meĎu pojavama koje
označavaju. Zasniva se na sličnosti (pojeo je tanjir supe, kad ustane kuka i motika, čitam
Andrića, on je moja desna ruka). Najvaţniji vidovi povezanosti su uzrok i posledica,
izvršilac radnje i radnja, posuda i sadrţina...

Sinegdoha (gr. zajedno uzimam) je stilska figura koja predstavlja podvrstu metonimije
u kojoj se deo uzima za celinu, jednina umesto mnoţine, jedinka umesto vrste, odreĎen
broj umesto neodreĎenog (kad je Napoleon udario na Rusa, vuk dlaku menja, ali ćud
nikad, nemam ni dinara).

Aluzija (lat. alludere – smerati, nišaniti) je stilska figura koja predstavlja iskaz koji
zaobilaznim putem podseća na nešto poznato ili nagoveštava. Mora uvek upućivati na
nešto što je sagovorniku poznato, inače nije uspela. Koristi se kada iz odreĎenih razloga
ne ţelimo otvoreno da iskaţemo nešto. Mnoga knjiţevna dela u nazivu sadrţe aluziju
(Onore de Balzak, Ljudska komedija – Dante Aligijeri, Boţanstvena komedija). Ako je
aluzija takva da sadrţi kritiku ili optuţbu, ili se otrovno aludira, onda je u pitanju
insinuacija. Aluzija nikad nije otvorena već se radi o zaobilaznom podsećanju.

Epitet (gr. pridodato) obično čine pridevi. To je stilska figura koja se razlikuje od atributa
po tome što atribut suţava značenje pojma, a epitet je ukrasan pridev – ako se izostavi,
smisao se ne menja, ali se gubi ekspresivnost i ţivopisnost. U usmenoj poeziji se javljaju
stalni epiteti koji uvek stoje uz odreĎene predmete, ljude i pojave (rujno vino, lepa Alda,
bele grudi).

Retorsko pitanje je stilska figura koja se često sreće kod besednika. To je posebna
upotreba upitnih rečenica koje se niţu bez namere da izraze pitanje. Iako su rečenice po
prirodi upitne, imaju značenje izjavnih rečenica i izraţavaju emotivni stav. Time se govor
čini uverljivijim, a odgovor se ne očekuje.

FIGURE KAZIVANJA

Odnose se na širi smisao onoga što je rečeno i postaju vidne u odnosu na normalno
izlaganje: alegorija, personifikacija, ironija.

Alegorija (gr. allos – drugi, agorein – govoriti; jedno govorim po rečima, a drugo po
smislu). Kao i aluzija, alegorija cilja na nešto odreĎeno, ima odreĎeni smisao, ali taj
smisao ne otkriva. Prvobitni mitovi se mogu shvatiti kao alegorije (mit o Kronu koji jede
svoju decu, on je bio gospodar vremena – vreme koje neumitno teče), a na njima se
temelje basne – ţivotinje se predstavljaju kao tipovi ljudi odreĎenih osobina. Alegorija
ima jedno i odreĎeno značenje koje je prikriveno. U Bibliji postoje parabole – poučne
priče za narod, i u tim tvorevinama je značenje alegorije najmanje prikriveno da bi pouka
bila dovoljno jasna. Najskrivenije značenje alegorija ima u zagonetkama.
Personifikacija se moţe shvatiti i kao trop i kao figura kazivanja (ukoliko se šire
shvata; lat. persona – lice, osoba, maska; facere – činiti, stvarati). Drugačije,
prozopopeja – pravljenje lica, prikazivanje nečeg neţivog kao da je ţivo.

Ironija (gr. eironeia – pretvaranje) je stilska figura koja podrazumeva suprotno od

onoga što se govori. Antička retorika svrstavala ju je u figure reči i figure misli. Kvintilijan
– značenje ironije je obrnuto od onoga što se govori. U govoru je ironija obeleţena
posebnom intonacijom, a u pisanju kontekstom. Rečima se daje suprotan smisao od onog
koji imaju u osnovnom značenju, a suprotnost potiče iz namernog nesklada s
kontekstom. Ironija se moţe gradirati: blaga ironija je persiflaža, duhovito, prikriveno
ismevanje (izrugivanje na fin način), a mnogo jači stepen je sarkazam (gr. sarkasmos –
jetkost) koji antička retorika prepoznaje kao vrstu jetke ironije. Sarkazam je izrazito
negativan i javlja se nastojanje da se protivnik pobedi i ponizi. Suprotan sarkazmu jeste
humor koji izraţava saosećanje sa predmetom podsmeha.

Ironiju ne treba mešati sa tragičkom ironijom koja se vezuje za antičku tragediju i

predstavlja preokret u radnji koji je neočekivan za junaka, ali je u skladu s njegovom
fatalnošću (sudbinskom predodreĎenošću) i stvari tada počinju da se razvijaju prema
tragičnom ishodu.

Simbol (gr. znak) je u Staroj Grčkoj predstavljao znak prepolovljen na pola (dva dela
identičnog predmeta) koji je sluţio za raspoznavanje (oni koji poseduju delove su u
krvnom srodstvu ili bliski na neki drugi način). Simbol dobija na značaju u teologiji i
predstavlja konkretan predmet, a upućuje na apstraktan pojam ili grupu pojmova. U
srednjem veku odnosio se na svaki predmet ili čin koji je predstavljao nešto uzvišeno.
Sve do XIX veka simbol je stajao nasuprot alegoriji: njegovo značenje je poznato, dok je
u alegoriji prikriveno. Kod simboličkog kazivanja postoji nagoveštaj umesto ideja
(zvučanje vodi ka značenju, tj. smislu). Simbol upućuje na nešto šire od alegorije.
Amblem nastaje kada se ustali značenje simbola – to je vrsta stalnog simbola (golub s
maslinovom granom – mir, krst – hrišćanstvo, lovorov venac – slava, vaga – pravda).
Ranije je predstavljao crteţ s natpisom kome je pridodat komentar u stihu ili prozi.

Groteska predstavlja izobličenu sliku sveta i naročito je zastupljena u romantizmu (Igo).

U Rimu su u podzemnim prostorijama (pećinama, ital. grota) postojale slike koje su
prikazivale spoj ljudskih, ţivotinjskih i biljnih oblika. Te slike su prenete u slikarstvo gde
nastaje groteska, a u poeziji se javlja tek u romantizmu. Groteska čini spoj ruţnog i
lepog, prepoznaju se samo elementi, ali celina zbunjuje. Obeleţje je moderne
knjiţevnosti i pruţa karikaturalno fantastičnu, iskrivljenu i izobličenu sliku stvarnosti koja
ne izaziva smeh već zebnju. Javlja se u periodima koje karakteriše sumnja u racionalne
osnove sveta, a to su pozni srednji vek, moderna (od Bodlera pa nadalje),
ekspresionizam, nadrealizam, savremeno doba (savremena knjiţevnost – hronološki
nama bliska; moderna – od kraja XIX veka). Groteska je pogodna za isticanje otuĎenja i
apsurda, besmislenosti i vezuje različite i nespojive elemente. U romantizmu njome su se
naročito sluţili Viktor Igo, Ernst Teodor Vilhelm Hofman (Zlatni ćup), lord Dţordţ Gordon
Bajron, Edgar Alan Po, Čarls Dikens, Nikolaj Gogolj, Franc Kafka.
Burleska (ital. burla – šala) je postupak koji izaziva smeh tako što neku uzvišenu temu
obraĎuje na komičan način ili tako što beznačajnu temu izlaţe visokoparnim ili svečanim
tonom, a odlikuje ga grubost karikiranja likova i situacija.

Parodija je svesno podraţavanje nekog knjiţevnog dela u cilju da se to delo izvrgne

podsmehu (komično-satiričnom). Formalna struktura parodiranog dela se zadrţava, ali
promenom sadrţine postiţe se komičan i ironičan smisao, komična neusklaĎenost izmeĎu
sadrţine i forme. Karikira se osnovni ton prvostepenog dela, a prema rečima Ţerara
Ţeneta, koristi se drugostepeni postupak koji polazi od pretpostavke da čitaoci poznaju
predloţak da bi mogli da shvate novonastalo delo.

Travestija (ital. travestire - prerušavati) je slična parodiji, ali postiţe komične efekte
time što se sadrţaj izlaţe šaljivim, nepristojnim rečima (umeću se u ozbiljnu sadrţinu
travestiranog dela) i time dolazi do raskoraka, nesklada izmeĎu sadrţine i forme.

Parodija – komična imitacija ozbiljne pesme, sastav u stihu ili prozi u kom se
karakteristične reči, rečenice, stil jednog pisca, čak i cele knjiţevne vrste svesno
parodiraju (Migel de Servantes, Don Kihot – parodija na viteški roman, Volter, Kandid –
parodija na Lajbnicov filozofski sistem). Postoje tri postupka parodiranja: verbalni (dati
predmet se karikira promenom pojedinih reči), stilski (komičnim ili ironičnim imitiranjem
dovodi se u pitanje stilska vrednost originalnog teksta ili jezika jednog pisca), tematski
(tema jednog dela). Parodija moţe biti humoristična (dobronameran odnos prema
originalu) i satirična (oštro se suprotstavlja originalu).

VERSIFIKACIJA

Tomaševski stih definiše kao uvek odreĎenu intonacionu jedinicu, jer se u govoru izdvaja
kao celina. Eufonija (gr. eu – dobro, phone – glas, zvuk; blagozvučnost, sazvučje)
obuhvata rimu, onomatopeju, asonancu i aliteraciju, tj. celokupan zvučni sastav
pesničkog jezika koji je naročito izraţen u stihu. Suštinsko obeleţje stiha jeste ritam (gr.
rhythmos – odmerenost) koji podrazumeva ponavljanje odreĎenih signala (muzika, rad
srca – kada se posmatra u širem smislu), tj. periodično ponavljanje glasovnih jedinica.
Versifikacija (lat. versus – stih, facere – činiti, stvarati; tvoriti stihove) se drugačije
naziva teorija stiha ili metrika (gr. metron – mera). Ova disciplina se bavi
organizovanjem stiha kao specifičnog oblika govora svojstvenog odreĎenim periodima ili
pesnicima u kome se javljaju relativno stalni elementi. Ritam se javlja i kao iščekivanje
(signali se javljaju u odreĎenim intervalima koje neposredno doţivljavamo i očekujemo),
ali dobri pesnici ruše anticipaciju. Signali su raznovrsni: kvantitet, cezure, slogovi,
akcenti, rima, faktori eufonije...

Metar se javlja kao regulisanje stiha prema odreĎenim shemama u odreĎenim sistemima
versifikacije. Slog je najmanja jedinica izgovora čija je glavna komponenta obično vokal
(moţe biti slogotvorno R, itd) i on je tad nosilac sloga (tvori naglašen slog, ostali su
nenaglašeni; kod nas je silabičko-tonski sistem). Stopa (unutrašnja mera stiha)
predstavlja skup zajedničkih osobina koje neki niz stihova čine podudarnim, bez obzira
na postojanje drugih metričkih razlika meĎu njima. U Staroj Grčkoj bio je zastupljen
kvantitativni sistem versifikacije koji počiva na pravilnoj smeni dugih i kratkih slogova.
Izgovor dugog sloga traje dvaput duţe od izgovora kratkog sloga. Duţina (vreme
izgovora) kratkog sloga naziva se jedna mora (lat. trajanje, odlaganje). Metrički dug
slog naziva se arza i obeleţava se znakom makron ¯ i to je jako vreme ili podizanje, a
metrički kratak slog je teza, slabo vreme ili spuštanje koje se beleţi znakom breve ˘.
Osnovnu jedinicu merenja čini stopa ili mera koja je utvrĎena kombinacija nekoliko
dugih i kratkih stihova koja se ponavlja u stihovima. Stopa je najmanja jedinica ritma i
osnovna jedinica versifikacije. Više slogova čini stopu, a više stopa čini metar. Jedna
mora traje dve petine sekunde i tolika je duţina kratkog sloga, dok dugi slog traje dve
more.

Stopa predstavlja kombinaciju dugih i kratkih slogova i ona je osnovna jedinica ritma, tj.
versifikacije. Neke vrste stopa su:

–ˇ trohej (dug i kratak slog)

ˇ– jamb (kratak i dug slog)

–ˇˇ daktil (dug i dva kratka)

ˇ–ˇ amfibrah

ˇˇ– anapest

–– spondej

ˇˇ pirih

Stope opredeljuju metar ili razmer stiha, a najčuvenji metar je heksametar, kojim su
ispevani klasični epovi Stare Grčke i Rima. Heksametar se sastoji od pet daktila i jednog
spondeja, pri čemu svaki daktil moţe biti zamenjen spondejem, a poslednji spondej
trohejem (2 kratka sloga = 1 kratak).

VERSIFIKACIONI SISTEMI

1. Kvantitativni sistem

Odlikuje se strogo odreĎenim smenjivanjem dugih i kratkih stihova i strogim rasporedom

stopa u stihu.

2. Silabički sistem (gr. syllabicos – slogovni)

Za meru ritma uzima se broj slogova u stihu. Čist silabički stih ima isti broj slogova u
svim stihovima (aleksandrinac, 12 slogova, cezura posle 6. sloga). Ukoliko u stihu
nedostaje jedan slog, takav stih je katalektički (kraći za jedan slog od metričke sheme,
gr. katalego – skraćujem), a ukoliko stih ima jedan slog viška, onda je to
hiperkatalektički stih.

3. Tonski sistem

Zasniva se na pravilu da u svakom stihu treba da bude isti broj naglašenih slogova, dok
broj nenaglašenih ne igra ulogu. Dok je broj naglašenih stalan, mesto i broj nenaglašenih
slogova moţe varirati (dug slog postaje naglašeni).

4. Silabičko-tonski sistem

U ovom sistemu je vaţan isti broj slogova u stihu i raspored naglašenih i nenaglašenih
slogova. Ritam se ostvaruje preko stalnog broja slogova, a ritmičku ulogu ima prirodni
naglasak. TakoĎe je vaţna i granica izmeĎu akcenatskih celina, a akcenatska celina se
obično poklapa sa reči (akcenatska celina je svaka reč ili grupa reči koje imaju jedan
akcenat).

1 2 3 4 5 6
MRAČNI, │ KRATKI │ DANI – ˇ│ – ˇ│ – ˇ
SUMORNO │ JESENJE, – ˇ ˇ│ – ˇ ˇ
NA NEBU │ OBLACI, ˇ – ˇ│ – ˇ ˇ
NA SRCU │ KAMENJE. ˇ – ˇ│ – ˇ ˇ
SESTRA │ MOJA │ BOLNA, – ˇ│ – ˇ│ – ˇ
OCA, │ MAJKE │ NEMA, – ˇ│ – ˇ│ – ˇ
JA JE │ LJUBIM, │ GRLIM – ˇ│ – ˇ│ – ˇ
RUKAMA │ OBEMA; – ˇ ˇ│ ˇ – ˇ
GRLIM, │ LJUBIM, │ TEŠIM, – ˇ – ˇ│ – ˇ
AL’ SUMORNO │ VEČE ˇ – ˇ ˇ – ˇ
KO DA │ PESMU │ PEVA ˇ ˇ│ – ˇ│ – ˇ
„OJ PELEN, │ PELENČE!“ ˇ – ˇ│ – ˇ ˇ
12 stihova 7 4 6 4 8 0

Često su neparni slogovi naglašeniji, jer je akcenat obično na početku reči. To znači da je
u srpskom jeziku tipična trohejska ritmička tendencija, ali javlja se i jampska (naglašeni
parni slogovi).

Metrička konstanta je stoprocentno ponavljanje ili izostavljanje nekog fenomena u

stihu (nenaglašen 6. slog u obraĎenoj pesmi). Metričke dominante su osobine koje se
ponavljaju s velikom učestalošću u stihu. Ritmičke tendencije su osobine koje se
pojavljuju samo povremeno s odreĎenim stepenom verovatnosti u predviĎanju.
Cezura (│- granica akcenatske celine i stope, ││ - cezura; lat. caesura – sečenje) je ona
granica izmeĎu reči koja se u svakom stihu javlja na istom mestu, tj. to je stalna granica
izmeĎu reči u svim stihovima jedne pesme. Ona je vaţan pokazatelj ritma (kod
aleksandrinca, uvek je iza 6. sloga) i predstavlja vrstu ritmičkih signala izmeĎu
akcenatskih celina (one mogu biti dvosloţne, trosloţne, četvorosloţne).

Trohej je česta stopa u srpskom jeziku, jer se akcenat uglavnom nalazi na početku reči.

ˇ– ˇ │ –ˇ ││ –ˇ
│ – ˇ
│ –ˇ
O KLASJE │ MOJE ││ ISPOD │ GOLIH │ BRDA │

ˇ– ˇ │ –ˇ ││ –ˇ │ –ˇˇˇ
MOJ CRNI │ HLJEBE ││ KRVLJU │ POŠTRAPANI

Preteţna je naglašenost parnih slogova – jampska tendencija, iako je uobičajena

trohejska.

Strofa je metrička celina od više stihova. U Staroj Grčkoj to je bila pesma hora prilikom
kruţnog ?? tokom dramskih izvoĎenja. Strofa je niz stihova koji čine misaonu celinu. U
antici su bile zastupljene alkejska i sapfička strofa.

Refren je stih koji se više puta ponavlja u pesmi, nezavisno od mesta koje zauzima.

Strofu čine dva ili više ritmički ujedinjena stiha: strofa od 2 stiha je distih, od 3 tercet,
od 4 katren, od 5 kvinta, od 6 stihova sekstina, od 7 septima, od 8 oktava, od 9
nona, od 10 decima.

Opkoračenje ili anžambman (fr. enjambement) je fenomen kada se jedna sintaksička

celina ne završava u jednom stihu već se prenosi u drugi stih, ili se prenosi iz poslednjeg
stiha prve strofe u prvi stih druge strofe. Dakle, početak i završetak misaone celine se ne
podudaraju sa početkom i krajem stiha. Reže (fr. rejet) je vrsta opkoračenja gde se u
sledeći stih prenosi samo završetak misaone celine, obično samo jedna reč. Kada se
misao samo započne, a sve ostalo prebaci u sledeći stih, onda je u pitanju kontr-reže
(fr. contre-rejet).

Rima ili slik je glasovno podudaranje reči na kraju dva stiha, počev od naglašenog
vokala poslednje reči u stihu, pa do kraja reči. Rime se mogu klasifikovati po kvalitetu,
kvantitetu ili po rasporedu.

1. Podela rima po kvantitetu

Rima je pravilna ako se podudaraju naglašeni glasovi i oni koji slede. Čista je ako se
podudaraju naglašeni glasovi, glasovi koji slede i akcenat, a nečista je ako se ne
podudara i po vrsti akcenta. Bogata rima obuhvata podudaranje i pre naglašenog
vokala, a kod krnje se ne podudaraju svi glasovi koji slede iza naglašenog sloga.

2. Podela rima po kvalitetu

Kod muške rime podudaranja ima samo u jednom slogu, kod ženske u dva sloga, a kod
daktilske, srednje ili dečje rime podudaranje se javlja u tri sloga.

3. Podela rima po rasporedu

Kod parne rime rimuju se dva uzastopna stiha (rima se obeleţava malim pisanim
slovima latinice) – aa, bb, cc. Kod ukrštene rime rimuju se prvi i treći, drugi i četvrti
stih – abab. Kod obgrljene rime rimuju se prvi i četvrti, drugi i treći stih – abba. Kod
nagomilane rime postoji samo jedna rima u više stihova – aaaa. Isprekidana rima
javlja se bez čvrstog reda i rasporeda – abcdb. Leonidska ili unutrašnja rima se
ostvaruje unutar samog stiha, obično na sredini i na kraju (Dođe doba da idem u groba).

Postoji i nerimovani, beli stih – blankvers (eng. blank verse). To je vaţan stih
engleske poezije i glavni stih engleske damske poezije, a čini ga nerimovani petostopni
jamb (10-11 stihova), sa jednosloţnom ili dvosloţnom reči na kraju. Slobodan stih (fr.
vers libre), kome prethodi osloboĎeni stih (fr. vers libéré), ostvaruje ritam mimo svih
sistema versifikacije. Nastao je kao izraz pobune protiv tradicionalnih metričkih pravila i
kao izraz individualnosti bez bilo kakve uslovljenosti. Odlikuje se odsustvom stalne rime,
stalnog broja akcenata i slogova, a ambicija mu je da uhvati muziku ţivog govora.
Ovakvi stihovi se ne mogu odrediti po metru i različite su duţine, za razliku od vezanog
stiha. Ipak, stih nikad nije potpuno slobodan, jer i dalje poseduje ritam i odreĎenu
ritmičku organizaciju. Ovim stihom su se koristili moderni pesnici, a jedan od tvoraca je
Volt Vitman.

Ustaljene vrste stihova i strofa su oblici gde je zbir nekih osobina postao norma i tada
taj oblik ima tradiciju. Takav je heksametar : 6 stopa, 5 daktila i 1 trohej; daktil čine
jedan dug i dva kratka sloga koja se mogu zameniti jednim dugim, tj. daktil se stoga
moţe zameniti spondejem. Stari Grci su smatrali da je Apolon ljudima otkrio heksametar
i smatrali su ga najstarijim stihom. Njime su napisani klasični epovi kao što su Homerovi
Ilijada i Odiseja i Vergilijeva Eneida, a podraţavan je i u renesansi. Od antičkih oblika tu
je i pentametar (5 stopa) ili tzv. krnji heksametar.

Treći i šesti slog nemaju tezu. Strofa koja nastaje kombinacijom jednog heksametra i
jednog pentametra je elegijski distih. Drugi antički oblici su sapfička strofa (Sapfo) i
alkejska strofa (Alkej).

Oblici romanskog porekla

Danteova tercina ili terza rima je stvorena i korišćena za Božanstvenu komediju, a

kasnije je zamenjuje stanca. Ne treba je mešati sa tercetom. Tercina ima tri stiha, ali je
rima karakteristična, a strofe se nadovezuju, nisu samostalne. Čine je jampski
jedanaesterci (endecasillabo). Svaka rima se javlja tri puta, a rimuju se prvi i treći
stih, dok se drugi rimuje sa prvim stihom sledeće strofe. Na kraju pesme ili pevanja
dolazi još jedan jedanaesterac koji je rimom vezan za srednji stih poslednje strofe: aba
bcb mnmn.

Stanca ili ottava rima je strofa od osam stihova (jampskih deseteraca). U XV i XVI veku
stanca je tipična strofa epova u Italiji, koristili su je Đovani Bokačo, Ludoviko Ariosto,
Torkvato Taso, a potom prelazi i u portugalsku, francusku, englesku, nemačku
knjiţevnost. Engleski pesnik Edmund Spenser u XVI veku proširuje stancu devetim
stihom i uvodi drugačiju shemu rime. Tako nastaje Spenserova strofa, česta u
engleskoj knjiţevnosti.

Sonet je italijanskog porekla. Italijanski ili Petrarkin sonet sastoji se od dva katrena
(2x4 stiha, obično je rima obgrljena – abba) i dva terceta (2x3 stiha) ili od jedne oktave i
jedne sekstine (bitno je da ima 14 stihova). Vaţna razlika izmeĎu katrena i terceta u
sonetu jeste da se rime iz katrena ne prenose u tercete (cdcd) i u tercetima dolazi do
poente, stvara se pravi prelaz. Petrarkin Kanconijer je prva velika zbirka soneta. Krajem
XVI i početkom XVII veka nastaje elizabetanski ili Šekspirov sonet koji se sastoji od tri
katrena i jednog dvostiha, dok je shema rimovanja abab cdcd efef gg. Sonetni venac
čini 15 soneta od kojih je poslednji majstorski ili magistrale i obično sadrţi akrostih
(početna slova daju neko ime, pojam...). Svaki od drugog do četrnaestog soneta
ponavlja završni stih prethodnog soneta kao svoj početni.

Sestina lirica je naročit oblik kancone za čijeg se tvorca smatra provansalski pesnik
Arno Danijel, a kasnije se proširio i na špansku, italijansku i portugalsku knjiţevnost i
preuzeli su ga i mnogi drugi pesnici. Sadrţi šest strofa od po šest stihova i jedan dodatak
od tri stiha. Umesto rime, u svim strofama se na kraju strofe ponavljaju poslednje reči
prve strofe, ali u izmenjenom rasporedu.

Sekstina ili sesta rima je strofa od šest stihova (jedanaesteraca) i tipična je italijanska
epska strofa (ababcc).

Aleksandrinac se sastoji od 12 slogova (dvanaesterac). Cezura se kod klasičnog

aleksandrinca javlja posle 6. sloga. Naziv je dobio po spevu o Aleksandru Velikom iz XII
veka. Retko se koristi sve do XVI veka, a procvat doţivljava od XVII veka kada postaje
najvaţniji stih tragedije i komedije u periodu klasicizma (Pjer Kornej, Ţan Rasin).
Raspored naglašenih slogova je preteţno jampski, a aleksandrinac je astrofičan stih, što
znači da ne sačinjava strofe već se samo niţe. Uvek je rimovan, u drami parno, u lirici
ukršteno.

Italijanski jedanaesterac je petoiktusni jamb (5 akcenata, naglašeni su parni). Njegova

varijanta je odrešeni ili razvezani jedanaesterac – bez rime, preteča blankversa.

Tipični oblici u srpskoj književnosti

Simetrični osmerac je nastao pod uticajem narodne poezije i jedan je od

najrasprostranjenijih u srpskoj poeziji od Branka Radičevića do Đure Jakšića. Cezura se
nalazi iza 4. sloga, a nenaglašeni su slog pre cezure i osmi slog.

Stih bugarštice je obično petnaesterac sa cezurom obično iza 7. sloga ili šesnaesterac
sa cezurom obično iza 8. sloga. Ustaljen je i priloţak ili pripev od najčešće 6 slogova,
reĎe 5, koji se uvek javlja iza prvog i svaka dva dalja stiha, ali ne i iza poslednjeg.

Epski deseterac (junački ili nesimetrični) je stih od deset slogova sa cezurom posle 4.
sloga (4. i 10. slog su nenaglašeni). To je najčešći stih u narodnoj poeziji, pevao se uz
gusle ili kazivao. U umetničkoj poeziji se ustaljuje početkom XIX veka, u doba
romantizma.

Lirski deseterac (ţenski ili simetrični) je stih od deset slogova sa cezurom iza 5. sloga.
Čest je u lirskoj narodnoj poeziji. U njemu je lakše ostvariti jampski raspored naglasaka.
Koristili su ga Đura Jakšić i Laza Kostić, a to je i prvi i glavni stih srpske drame. Kasnije
ga potiskuju jedanaesterci i dvanaesterci.