Mi ne m o ž e m o , kaže Avgustin, p e r c i p i r a t i nepromenljivu i s t i n u

stvari u k o l i k o te stvari n i s u osvetljene k a o da su n a . s u n c u . 2 9 Ta bož

a n s k a svetlost, koja osvetljava dušu, dolazi od Boga, koji j e »inteligib
i l n a svetlost«, u k o m e i p r e k o koga i p o m o ć u k o g a sve one stvari koje
su u m u shvatljive p o s t a j u s h v a t l j i v e . 3 0 U ovoj d o k t r i n i o svetlosti, koja
j e obeležje čitave avgustinske škole, Avgustin upotrebljava novoplatonske
izraze, koji svoj izvor imaju u P l a t o n o v om p o r e đ e n j u Ideje D o b
r a s a S u n c e m 3 1 , i p r e m a k o m e Ideja D o b r a obasjava p o d r e đ e n e inteligibilne
p r e d m e t e ili Ideje. Za P l o t i n a j e J e d n o ili Bog Sunce, o d n o s n o
t r a n s c e n d e n t n a svetlost. Sama u p o t r e b a m e t a f o r e svetlosti, međutim, ne
kaže n a m s a s v im j a s n o šta j e Avgustin r a z u m e v a o p o d njom. Na sreću,
u t o m e n a m m o g u pomoći i pojedini odlomci iz De Trinitate*2, u kojima
Svetac kaže da j e p r i r o d a d u h a t a k v a da, » k a d a j e upravljen p r e m a i n t e -
l i g i b i l n im s t v a r i m a na p r i r o d a n način, onako kako j e t o Stvoritelj odr
e d i o , on ih vidi u izvesnoj nematerijalnoj svetlosti, baš k a o što i teles
n im očima vidimo okolne p r e d m e t e u m a t e r i j a l n om svetlu«. I z g l e d a da
ove reči p o k a z u j u da j e iluminacija duhovne p r i r o d e i da vrši istu funkciju
z a predmete d u h a koju Sunčeva svetlost vrši za p r e d m e t e o k a : drug
im recima, k a o što Sunčeva svetlost čini telesne stvari vidljivim za o k o ,
t a k o b o ž a n s k a iluminacija večne istine čini vidljivim za duh. Iz ovoga
bi sledilo da o n o što se vidi d u h o m nije sama iluminacija, niti inteligib
i l n o sunce — Bog, nego da su k a r a k t e r i s t i k e nužnosti i večnosti u nužn
im i večnim i s t i n a m a o n o što j e Božijom a k t i v n o š ć u učinjeno dostupn
im duhu. To očigledno nije ontologistička teorija.
Ali z a š t o j e sv. Avgustin s m a t r a o n u ž n im da pretpostavi postojanje
ovakve iluminacije? Z a t o što j e ljudski d u h promenljiv i vremenski, pa
ga ono što je nepromenljivo i večno t r a n s c e n d i r a i prevazilazi njegovu
s p o s o b n o s t . »Kada ljudski d u h zna i ljubi sebe samog, on ne zna i ne
ljubi ništa p o s t o j a n o « 3 3 , i a k o bi istina »bila ravna n a š im dušama, ona
bi t a k o đ e bila promenljiva«, j e r naše duše vide i s t i n u n e k a d više a n e k a d
manje, pa sama ta činjenica pokazuje da su one promenljive. U stvari,
i s t i n a nije ni inferiorna ni j e d n a k a n a š im dušama, nego j e »superiornija
i savršenija«3 4 . P r e m a tome, n a m a j e p o t r e b n a b o ž a n s k a iluminacija da
bismo bili sposobni da a p r e h e n d i r a m o ono što t r a n s c e n d i r a naše duše,
»jer nijedno stvorenje, koliko god da j e r a z u m n o i umno, nije prosvet-
Ijeno samim sobom, nego učestvovanjem u večnoj I s t i n i « 3 5 . »Bog je
u č i n i o čovekovu dušu r a z u m n o m i umnom, zahvaljujući čemu ona
može da primi Njegovu svetlost. . . i t a k o j e obasjao s a m im sobom, da
može da o p a ž a d u h o v n im o k o m ne samo one stvari koje istina pokazuje
nego čak i samu i s t i n u . « 3 6 Ta svetlost obasjava istine, a p r o m e n l j i v om
i v r e m e n s k om ljudskom duhu čini vidljivim istinosne k a r a k t e r i s t i ke
nepromenljivosti i večnosti.
K a o što vidimo, sv. Avgustin eksplicitno tvrdi da j e b o ž a n s k a iluminacija
nešto s a m o s t a l n o i sui generis. Prema tome, izgleda gotovo nemoguće
r e d u k o v a t i t e o r i ju o iluminaciji na p u k o tvrđenje o t o m e da Bog
s t v a r a i čuva ljudski r a z um i da p r i r o d n a svetlost r a z u m a znači učestvovanje
u toj božanskoj svetlosti. N a r a v n o , tomisti koji žele da u k a z u sv.
A v g u s t i n u isto ono poštovanje koje mu j e ukazivao sv. Toma, n e r a d o
d o p u š t a j u da postoji r a d i k a l n a razlika u mišljenju dvojice velikih teologa
i filozofa, i skloni su sv. Avgustina da i n t e r p r e t i r a j u na način koji
bi smanjio r a z l i k u između njegovog učenja i učenja sv. Tome. Ali posve
j e očigledno da sv. Avgustin pod »svetlošću« nije razumevao sam raz
um ili njegovu aktivnost, m a k a r to bilo i uz uobičajeno sadejstvo Bo-
žije, p o š t o j e upravo zbog n e d o s t a t k a ljudskog razuma tvrdio egzistenciju
i aktivnost božanske iluminacije. Međutim, sasvim je prihvatljivo
stanovište da je sv. Avgustin pogrešio z a t o što je p o s t u l i r a o posebnu
b o ž a n s k u iluminaciju a da je sv. Toma b i o u pravu kada je p o r i c ao
n u ž n o s t j e d n e takve iluminacije. Izgleda da bi pomirenje bilo prenapregn
u t o a k o bi neko p o k u š a o da ustvrdi da su obojica rekla istu stvar, č a k
i k a d a bi t v r d i o da j e sv. Toma i s k a z a o j a s n o i nedvosmisleno ono što
je sv. Avgustin i e k a o nejasno i metaforično..
Već sam u k a z a o na to da p r i h v a t am o n u i n t e r p r e t a c i j u Avgustinovog
učenja prema kojoj funkcija božanske iluminacije jeste ta da
učini vidljivim za d u h element nužnosti u v e č n im istinama, i da p o r i č em
o n t o l o g i s t i č k u interpretaciju u bilo kome obliku. Ovo poricanje očigledno
uključuje i odbacivanje s t a n o v i š t a p r e m a kome bi duh, o kojem
govori Avgustin, n e p o s r e d n o o p a ž a o ideju lepote onakvu kakva j e ona
u Bogu. Ali, isto tako, ja n i s am spreman da p r i h v a t im stanovište da,
p r e m a Avgustinu, Bog a k t u a l n o uliva u duh gotovu ideju lepote, ili
b i lo koju d r u g u n o r m a t i v n u ideju (tj., ideju u odnosu na koju mi pravimo
k o m p a r a t i v n e sudove u stepenima, na p r i m e r , da j e ovaj p r e d m e t
lepši od onoga, a ona radnja pravednija od ove itd.). Ovo ekstremno
i d e o g e n e t s k o stanovište učinilo bi da funkcija božanske iluminacije
p r i p a d a p o s e b n om d e l a t n om r a z u m u : u stvari, s am Bog bi bio ontološki
p o s e b a n d e l a t a n r a z um koji uliva ideje u ljudsku d u š u bez ikakvog učestvovanja
ljudske osetne moći ili r a z u m a osim čisto pasivne uloge primanja.
(Ovo upućivanje na d e l a t a n r a z um ne cilja, naravno, na t o da
pokaže da je Avgustin mislio ili govorio na način aristotelske psihologije.)
Ne izgleda mi da j e takva interpretacija sasvim zadovoljavajuća,
i a k o bez sumnje mnogo toga može da se navede njoj u p r i l o g . 3 7
Prema sv. Avgustinu, aktivnost božanske iluminacije u d u h u a n a l o g n a
je funkciji Sunčeve svetlosti u viđenju; i a k o Sunčeva svetlost čini telesne
stvari vidljivim, Avgustin sigurno nije mislio da ona stvara predstave
p r e d m e t a u l j u d s k om subjektu. S druge strane, iako b o ž a n s k a iluminacija
u A v g u s t i n o v om učenju z a u z i m a o n o mesto koje u Platonovoj filozofiji
ima sećanje, pa iluminacija ispunjava izvesnu ideogenetsku funkciju,
ne smemo zaboraviti d a j e Avgustinov problem — p r o b l em izvesnosti, a
ne p r o b l em koji bi se t i c a o sadržaja naših pojmova ili i d e j a : on se tiče
z n a t n o više forme n u ž n o g suda ili oblika n o r m a t i v n e ideje n e g o aktualnog
sadržaja tog suda ili ideje. U delu De Trinitate^% Avgustin je primetio
da d u h »skuplja saznanje o m a t e r i j a l n im stvarima preko telesnih
čula«, i, ukoliko se uopšte bavio p i t a n j em o tvorbi pojmova, čini se da
j e s m a t r a o da ljudski d u h r a z a b i r e inteligibilno u čulnom, vršeći nešto
š to je, m a k a r donekle, ekvivalentno apstrakciji. Ali k a d a se dođe do
spoznaje da j e , na primer, neka stvar više ili manje lepa, k a d a počne da
s e predmet prosuđuje prema n e p r o m e n l j i v om merilu, onda d u h sudi u
svetlu regulativne aktivnosti večne Ideje, koja sama nije vidljiva duhu.
L e p o t a osvetljava aktivnost duše na t a k a v način da ova može da razluči
veće ili manje približavanje p r e d m e t a n j e n om merilu, i a k o d u š a nije
k a d r a n e p o s r e d n o da opaža samu Lepotu. To j e onaj smisao u kome
kod Avgustina iluminacija nadomešta delovanje Platonovog sećanja.
S druge strane, iako Avgustin nije j a s n o pokazao kako dolazimo do
pojmova »sedam«, »tri« i »deset«, funkcija iluminacije nije da ulije
pojmove t i h brojeva u dušu, nego da sud k o j im se tvrdi da s e d am i tri
sačinjavaju deset razjasni t a k o da možemo da razaberemo nužnost i
večnost tog suda. Iz o d l o m k a na koji smo već u p u t i l i 3 9 , k a o i iz drugih
o d l o m a k a 4 0 , proizlazi sledeće: za razliku od pojmova telesnih stvari
(na primer pojma konja) do kojih d o l a z i m o zavisno od čula, i za razl
i k u od pojmova nematerijalnih p r e d m e t a (kao što j e duša) do kojih
d o l a z i m o p r e k o samosvesti i tumačenja, naši nužni sudovi o t im predmetima
stoje u svetlosti »iluminacije« pod regulativnim delovanjem
večnih Ideja. Ako iluminacija ima izvesnu ideogenetsku funkciju, kao
š to verujem da ima prema A v g u s t i n o v om stanovištu, o n d a se ta funkcija
ne odnosi na sadržaj pojma, k a o da j e p o s a o iluminacije da izruči
taj sadržaj u dušu, nego na kvalitet našeg suda o pojmu, o d n o s n o na
naše r a z a b i r a n j e izvesnog određenja p r e d m e t a , njegovog odnosa p r e m a
normi ili merilu, koji nije s a d r ž a n u č i s t om p o j m u stvari. A k o j e to t a k o ,
onda se razlika između sv. Avgustina i sv. Tome ne sastoji t o l i k o u njiho
v im stavovima o apstrakciji (pošto Avgustinovo stanovište, bilo da on
to eksplicitno kaže ili ne, u najmanju r u k u iziskuje apstrakciju u izvesn
o m obliku) koliko u činjenici da j e Avgustin mislio da j e u duhovnoj
spoznaji večnih i nužnih istina, p o r e d Božije kreativne i održavalačke
a k t i v n o s t i , nužno postulirati njegovu i l u m i n a t i v n u aktivnost, dok sv.
Toma nije s m a t r a o da j e t o n u ž n o .
Uz p o m o ć ovog shvatanja iluminacije može da se razume k a k o j e
sv. Avgustin s m a t r a o da kvaliteti nužnosti i nepromenljivosti u večnim
istinama konstituišu dokaz za Božiju egzistenciju. To bi, međutim,
b i lo nerazjašnjivo na osnovu ontologističke interpretacije, jer, ako bi
d u š a n e p o s r e d n o percipirala Boga ili božanske ideje, ne bi postojala
p o t r e b a za d o k a z om Božije egzistencije. Možda je za žaljenje to što
Avgustin nije detaljno objasnio k a k o se oblikuje sadržaj pojma; pa
i p a k , razumljivo j e što takvog objašnjenja nema, a k o se ima u vidu da
njegovo interesovanje za psihološka p o s m a t r a n j a nije bilo akademski
m o t i v i s a n o , nego j e dolazilo više iz d u h o v n i h i religioznih m o t i v a : o n o
š to ga j e p r v e n s t v e n o z a n i m a l o b i o j e o d n o s duše i Boga. Ali, p o š t o nužn
o s t i nepromenljivost večnih istina ( n a s u p r o t kontingenciji i promenljivosti
ljudskog d u h a ) , zajedno sa u č e n j em o iluminaciji, p o m a ž u da se
objasni ovaj odnos i da se duša stimuliše u njenoj upravljenosti p r e m a
Bogu, to istraživanje o oblikovanju pojma k a o takvog ne bi imalo t a k o
očigledan odnos prema Noverim me, noverim Tea.
Da r e z i m i r a m o . Sv. Avgustin se p i t a k a k o postižemo saznanje istina,
koje su nužne, nepromenljive i večne. Da u o p š t e postižemo t a k v o
saznanje njemu j e očigledno iz iskustva. Pa ipak, mi ne možemo iz iskustva
steći takvo saznanje, j e r su telesni predmeti k o n t i n g e n t n i , p r o -
menljivi i vremenski. I s t o t a k o , te istine ne možemo da izvedemo i z našeg
d u h a , koji j e , t a k o đ e , k o n t i n g e n t a n i promenljiv. K o n a č n o , te istine
upravljaju i vladaju n a š im d u š a m a , one im se nameću, a to ne bi mogle
da čine k a d a bi zavisile od n a s . Sledi da smo mi osposobljeni da opažamo
t e istine p r e k o Bića koje j e s a m o n u ž n o , nepromenljivo i večno, a to
j e Bog. Bog j e sličan Suncu koje obasjava naše duše ili p o p u t učitelja
koji n a s uči. Tu počinju teškoće pri tumačenju. A u t o r j e sklon i n t e r p r e taciji
da, d o k j e sadržaj n a š i h p o j m o v a o č u l n im p r e d m e t i m a izveden iz
čulnog iskustva i refleksije o njemu, regulativan uticaj božanskih ideja
( š to znači uticaj Boga) omogućuje čoveku da uvidi odnos između stvor
e n i h stvari i večne natčulne stvarnosti, koja nije d i r e k t n o vidljiva u
o v om životu. Prema Avgustinu, Božija svetlost omogućuje duši da razabere
elemente n u ž n o s t i , nepromenljivosti i večnosti u o d n o s u između
pojmova koji su izraženi u n u ž n o m sudu. Međutim, zbog Avgustinove
česte u p o t r e b e m e t a f o r a i činjenice da njega nije prvenstveno z a n i m a l o
da pruži sistematski i brižljivo definisan »sholastički« opis procesa saznanja,
nije v e r o v a t n o da se može dati k o n a č n a i definitivna i n t e r p r e t
a c i j a njegovog učenja, interpretacija koja bi a d e k v a t n o objasnila sve
njegove tvrdnje.
72