ФАКУЛТЕТ БЕЗБЈЕДНОСНИХ НАУКА

СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: ЕКОЛОШКА БЕЗБЈЕДНОСТ
ТЕМА:

Студент: Професор:
Виолета Поповић Доц. др Драган Млађан
УВОД
У овој теми говорићемо о природним катастофама са нагласком на поплаве и урагане.
АРГУМЕНТ

Захваљајући повећаној присутности урагана и поплава и екстремном времену у

прошлој половини вијека, људи су се почели више селити ка обали. Ова концентрисана
насља су регулисана на начин који није идеалан. Због тога су подложна олујама, а с тим
такође им недостаје мјесто да се евакуишу. Неке перверзне идеје као што је смањено
осигурање и федерални фондови за реконструкцију заједно у комбинацији са моћном
локалном политиком раста, наши губици се повећавају сваке деценије. У овоме случају,
ми ћемо да причамо о Голфној обали, поплави ријеке Мисисипи и бројним несрећама у
Калифорнији.

Ово поглавље се бави владиним одговором на ове катастрофе. Испрва, ово су

обично биле природне катастрофе. Велика улога која је влада играла у овим катастрофама
је почела отприлике прије 60 година. Посебно је важна улога организације ФЕМА која је
најважнија агенција за катастрофе. Видјећемо да је у офређеном времену то била ефикасна
агенција, једна од ријетких ефикасних агенција, али да је два пута у својој историји била
кориштена за друге сврхе од стране предсједника Роналда Регана и Џорџа Буша. Модел
агенције из средине деведесетих је постао бескористан у 2001. Катастрофе имају бројне
друге узроке осим природе. Док је нација увијек имала домаће терористе, федерална влада
је након напада који се десио 11. септембра схватила да требају да нађу неко ново тијело
које ће да се бави тим нападима, јер локална полиција, ФБИ и такве агенције нису биле
довољне.

Овај покушај од стране владе да направи неко ново тијело, ће да нам да кратку и
тужну историју одјела за сигурност земље највеће федералне роерганизације икада. Њена
историја показује колико је тешко направити ефикасну организацију. Ова оргаанизација је
екстремна колико је и неефикасна. Као и са свим организацијама и ДХС је била
кориштена од стране њених власника и неких људи са вана за ствари које су биле ван
онога за шта је требала да се користи. Кориштење овога је било неуредно. Један велики
корисник ове организације је Конгрес. Док је Конгрес рука Владе која је најближа
људима, такође је једна од организација на које највише утичу локалне групе који хоће на
тај начин да утичу на то.
 Већина наше критичке инфраструктуре је у рукама великих корпорација, баш као и
Влада, ове корпорације су подложне грешкама. На примјер: индустирјским несрећама,
такође и неуспјесима да обезбједе заштиту од природних терористких катастрофа. Ови
ризици су на националном нивоу више него што су ограничени на предио на који утичу
урагани или поплаве. Приватни сектор садржи неке од највише осјетљивих концентрација
са катастофалним потенцијалом.

Постоји страшна страна организационих неуспјеха - нису сви прозни - гдје

национална сигурност компромизована и ту требамо да будемо веома забринути. Као што
је Диана Ваугхан, хроничар неуспјеха свемирских летјелица, рекла, тамна страна
организација је то што им недостаје конвенционална литература. Такође ћемо видјети
како регулаторне агенције се клаљају испред индустијског притиска и смањују број
инспекција. И наравно, ту је и њихов неуспјели покушај да се носе са терористичким
неуспјехом.

Опасност не лежи само у неуспјеху заштите од тероризма, али такође и у оргомним

концентрацијама експлозива и отровних материјала јер су ови такође осјетљиви на
природне катастрофе. У случају када се на нафта пролила због урагана Катрине.
Концентрације су такође подложне индустријским несрећама гдје постоји веома
уравнотежена стопа смртности која би веома могла да порасте зато што концентрација
опасних материјала расте, уз притиске да порасте кориштење неквалификованих радника
који раде само на уговору у веома ризичним операцијама.

Извјештај хемијске индустрије о регулацији тога што ради није добар. Тако што
тврде да постижу стандарде њихове трговинске асоцијације а стандарди су ниско
загађење. Хемијске компаније избјегавају федералне инспекције и само још више загађују.
Веће не значи и сигурније у овој индустрији. Веће компаније загађују више и имају више
несрећа. Конгрес није успио да постави високе стандарде. Корисни захтјеви су
једноставно закључани у комитетима које контролишу републиканци. Виши суд тврди да
су Њу Џерзијеви стандарди просто нетачни, да су доњи федерални стандарди који су још
мањи од Њу Џерзијевих бити важни.
 Притисак од стране јавних интересних група је учинио да индустрија буде више
одговорна на неке бриге што се тиче безбједности производа и страха од загађења, тако да
је то на неки начин подстицај. Али ове групе не врше притисак на важније проблеме као
што су сигурнији процеси и мања складишта.

Један аспекат овога што ћемо да анализирамо је ефекат дерегуларизације. Прије

широке дерегулације која није смањила цијене електричне струје, него је повећала профит
индустија. Тај график је био веома ефикасан и могли смо да се ослонимо на њега. Ово
илустрира потенцијал за стварање мрежа огранизација прије него имања хијерархалних
форми. Ове форме пружају више нестабилности и отпорности и могли би да буду модели
за друга подручја ове критичне инфрастуктуре.

Јавност је свјесна степена опасности од природних катастофа и неуспјеха

организације као што су ФЕМА па чак и ДХС. Али је веома несвјесна опасности коју
представљају индустрије, хемијских нуклеарних и електричне моћи. Такође је још мање
свјесна опаснсоти интернета. Што се тиче љествице моћи постоји аспексат опторности
према интернету и ЊЊЊ али такође постоји и рањивост која би могла да чини да
ициденти или намјерни напади буду веома важни.

Рањивост лежи у монополу који има њиндоњс оперативни системи. Још више од
љествице моћи интернет је невјероватно огромно децентрализован систем који би могао
да буде модел за неки од наших критичних индустрија.
 ПРИРОДНЕ КАТАСТРОФЕ

Друштва стављају своје људе тамо гдје је штета. Модерна друштва то раде тако
што са посебном осветољубивошћу зато што њихова технологија и ресурси подржавају
ризик. Али Холандија и Венеција из шеснаестог вијека су биле изграђене на веома
нестабилном блату и тонуле су али без обриза на то и данас се та мјеста граде. Ко каже да
вијекови у којима су они били центри нису вриједни овога ризика што ми настављамо да
их дограђујемо без обзира што се они уништавају. Без обзира на то све више и више
подручја на планети постају опаснији у задњим деценијама. Глобално загријавање игра
велику улогу али још једам мало осјетљивији проблем је развој организација.
Урбанизација обухвата мете од природних катастофа и индустијализације. С обзиром да
популација расте и да се људи просто селе у та ризична подручја, природне катастрофе
широм свијета се све више повећавају. Што је још горе, економски губици од природних
катастофа су се повећали три пута брже од броја катастрофа широм свијета. У САД
измежу 1950. и 1959. било је 20 великих катастофа које су коштале 30 билиона долара.
Измешу 1990. и 1999. постојале су 82 велике катастрофе које су коштале 535 билиона
долара. Док је број катастофа помножен са 4 трошкови катастофа су помножени са 14.
Концентрација осјетљивости се повећала у САДма.

Широм свијета укупни број људи који пате због катастрофа кроз губитак домова,
губитам башти, усјева, животиња или здравља се скоро подуплао измежу 1990. и 1999. и
утицао је на 188 милиона људи сваке године. Чак ни ратови не направе толико штете. Број
188 милиона је 6 пута више од просјека 31 милиона људи који су годишње жртве
конфликта. Број смрти се с друге стране смањује зато што су системи упозорења бољи и
системи ношења са траумама. Смрти због природних катастофа настављају да буду
феномен у држава које се развијају што је 90% од 880.000. смрти које су се десиле због
овога у 1990-им у државама у развоју. 139.000 смрти су се десиле у само једном догађају а
то је био велики вал у Бангладешу 1991. Више од 100.000 људи је погинуло 2005. године у
земљотресу у Кашмиру. 400.000 људи је умрло 2004. године у цунамију на Далеком
истоку.
 Најупорније уништавање које се десило због метеоролошких катастрофа које су
повезане са водом су поплаве, урагани (такође звани тајфуни или циклони у осталим
дијеловима свијета) киша и вјетрови. Повезаност са водом је разумљива. Ријеке и обале
имају најбоље климе. Највише људи тамо долази да пеца. Такође се ту дешава и саобраћај.
Као што је један научник рекао: „Немојте одвајати воду од људи, него људе од воде.“ Ми
покушавамо да држимо воду ван људских грађевина, и када ово пропадне онда то буде
катастрофа. Али нереалистично је очекивати да се људи могу удаљити од воде. Било
слана, било слатка, вода је крв за већину људи на овој планети. Али можемо да
ограничимо концентрације и на тај начин одбранимо људе од воде. Грађење је забрањено
у одређеним мјестима гдје је очигледан ризик, и ми треба да повећамо ова ограничења.

Два наша главна подручја са катастрофама у САД су повезана са водом. Једно је

обално подручје, а то је делта ријеке Мисисипи у Лузијани. Друго је углавном на копну, а
то је Central Valley Project у Калифорнији, што је један важан нутритивни састојак
државне главне индустрије агрокултуре и једно од највећих људских насеља, Лос
Анђелес. Укратко, ми ћемо да истражујемо ове двије области и да схватимо повезаност
измећу људских одлука и природних катастрофа и истражимо шта се може учинити, али
се ипак вјероватно неће учинити, што се тиче концентрација које су у позадини ове
опасности.

Природне катастрофе са којима се суочавамо сваки дан су бројне и широке.

Земљотреси и вулкани су опасности које су увијек присутне и иако је веома мало
земљотреса изазвано од стране људске активности (као што је на примјер бацање војног
отпада у земљу), ови земљотреси су ипак били мањи у поређењу са помјерањем
тектонских плоча. Можемо да раштркамо концентрације опасних материјала као што су
на примјер пропан који се држи у складиштима и токсичних хемикалија који су у веома
насељеним подручјима. Такође, можемо да инсистирамо на бољим начинима изградње и
можемо да учинимо боље што се тиче осигуравања. На примјер Сан Франциско је пун
грађевина које су на нестабилном земљишту које ће да их покрије током земљотреса баш
као што се десило 1906. године. Насеља на вулканском земљишту су прилично
ограничена, али када планина Рајнер буде имала ерупцију, баш као што и очекујемо,
вјероватно ће уништити Сијетл, без обзира на удаљеност од града. У земљама у развоју,
додајући на ово, симорашни људи су приморани да живе на мјестима гдје су активни
вулкани, и они живе тамо зато што је плодно тло. Огромне шумске ватре су биле веома
уништавајуће задњих година у САД, али ове су веома јасно повезане са људском
активношћу.

Када је ријеч о епидемијама. оне се тако брзо шире, да чак и популације које су
више раштркане, су под ризиком. Али извор од неких најстрашнијих епидемијских
опасности су веома повезане са економским концентрацијама. На примјер, узгајање стоке
је постало индустријализовано. Пољопривредне корпорације стављају животиње заједно и
веома интензивно, радије него што их пуштају да се они сами прехрањују. Ово повећава
ниво протеина у тој стоци тако што их хране отпатцима оваца и других животиња. Тако је
настала болест лудих крава која је постала опасност. Концентрација стоке у огромним
мјестима за храњење гдје немају довољно санитарних услова, је такође учинило да
животиње једу то што газе. Огромне фарме у Азији су патиле због сличних проблема са
концентрацијом стоке и лоших санитарних услова и могу да допринесу генерацијском
ширењу болести као што је авијенска грозница. Уништавајуће поплаве су веома перверзно
охрабрене нашим покушајима да контролишемо ријеке да бисмо сачували насеља. На
примјер, у САД клизишта постају опасност зато што се гради на нестабилном земљишту,
и велике кише повећавају ризик. У суштини, овакве осјетљивости се могу смањити у САД
кроз регулисање структура у кориштењу земљишта. Али, нема јаких притисака да се то
деси и није лако ово игнорисати.