Душан Васиљев, „Човек пева после рата“

„Ја сам газио у крви до колена,

И немам више снова...“
Ако посматрамо опозицију прошлост:садашњост,видећемо велику разлику у понашању
лирског субјекта. Он сада посматра прошлост и сва понижења која је у истој доживео. Оно
осећање које преовладава у целој песми је помиреност са судбином. Он се сећа рата уз
гнушање и презир, наводи све оно што је изгубио и што и даље губи. Али он тражи само
мало свежег ваздуха и јутарње росе, све оно што је блажено и светло за њега а што није
имао у тешким годинама иза себе. Говори о крви кроз коју је газио, говори и да није
бирао кога напада („Брата сам звао душманом клетим“) и да је у тим часовима
заборављао и на Бога, али и на чињеницу да је човек. Спомиње и да се не каје због свих
тих година клања и гажења у „крви до колена“, он сада само тражи мир лични али и
глобални. Зато и спомиње јутарњу росу, јер јутро је почетак новог дана што можемо
повезати са његовом жељом за нови почетак.
Читајући песму приметио сам скривено питање које сам песник поставља, а то је: вреди
ли сво ово крвопролиће, сва понижења, стид и душевни немир кад је свет остао исти?
Опет посматрајући опозицију прошлост: садашњост, схватам да се став лирског субјекта
према рату драстично променио. Најпре је веровао да ће рат донети неко опште добро,
да ће свет бити бољи, док касније он схвата да се ништа није променило и да је свет
можда и гори него што је био и онда залуд сви ти крици и та проливена крв.