UNIVERZITET U NOVOM SADU

GRAĐEVINSKI FAKULTET SUBOTICA

Korozija i zaštita građevinskih materijala

Seminarski rad na temu:

Korozija betona druge vrste

Student: Profesor:
Petin Nikola 61/2020 Dr Ljiljana Kozarić
 Klasifikacija korozije betona

Korozija betona prve vrste odigrava se pod dejstvom voda sa malom

tvrdoćom koja se javlja u procesu rastvaranja sastojaka cementnog kamena i
njegovog izluživanja vodom.

Korozija betona druge vrste podrazumeva proces korozije koja se razvija u

betonu i reakcijama razmene između sastojaka cementnog kamena i
hemijskih materija koje sadrži voda.

Korozija betona treće vrste predstavlja razaranje cementnog kamena usled

taloženja i kristalizacije malo rastvornih soli u porama i cementnog kamena.
 Korozija betona druge vrste

Odigrava se pri obrazovanju lako rastvorivih ili amorfnih supstanci pri

uzajamnom dejstvu cementnog kamena sa agresivnim rastvorima, kao što su
neorganske kiseline. Praktično, bilo koja kiselina rastvara cementni kamen.

Hlorovodonična kiselina deluje sa hidratisanim kalcijum-oksidom i obrazuje

lako rastvoran kalcijum-hlorid:
Ca(OH)2 + 2HCl ⟶ CaCl2 + 2H2O

Sumporna kiselina i hidratisani kalcijum-oksid:

Produkt: CaSO4 + 2H2O

Azotna kiselina i hidratisani kalcijum-oksid:

Produkt: Ca(NO3)2 + 2H2O

Kiseline ne deluju samo na hidratisani kalcijum-oksid iz cementnog

kamena, već i na ostale komponente portland cementa.
Tako, odigrava se reakcija hlorovodonične kiseline sa silikatima iz
portland cementa:
3CaO + 2SiO2*3H2O + 6HCl ⟶ 3CaCl + Si(OH)4 + SiO2*4H2O
 Obrazovanje soli u cementnom kamenu

Pri dejstvu kiselina na cementni kamen odigravaju se razne hemijske

reakcije, a među njima i reakcije obrazovanja soli kalcijuma koje se lako
ispiraju vodom. Brzina ovih reakcija zavisi od rastvorljivosti nastalih soli.
Na taj način, korozija betona druge vrste prelazi u koroziju betona prve
vrste, odnosno dolazi do izluživanja* cementnog kamena.
[*izluživanje – rastvaranje hidratisanog cementnog kamena]

U slučaju da su produkti reakcija malo rastvorni, oni zatvaraju pore

cementnog kamena i sprečavaju prodiranje agresivne sredine unutar
njega te tako usporavaju koroziju betona, odnosno igraju ulogu
inhibitora korozije.
Faze razvoja korozije

Pri odvijanju korozije druge vrste, čvrstoća cementnog kamena se

smanjuje a poroznost povećava, usled čega se korozija dodatno
povećava. Sa razvojem korozije, stalno se otkrivaju novi unutrašnji
slojevi betona koji takođe korodiraju, dok ne dođe do potpunog
razaranja betona.
Otpornost cementnog kamena
Razlika u postojanosti cementa prema delovanju jako koncentrovanih
kiselina je skoro neprimetna, odnosno razaranje teče vrlo brzo.
Po svojoj otpornosti na delovanje kiselina malih koncentracije, najpostojaniji
je glinozemni cement, zatim pucolanski cement, a najmanje otporan je
portland cement, što nam govori da su najotporniji cementi oni najinertniji,
odnosno koji najsporije vežu.
[*izluživanje – rastvaranje hidratisanog cementnog kamena]
 Kako pojedine supstance deluju na cementni kamen?

Uglavnom sve supstance izlužuju cementni kamen:

- magnezijum-sulfat ( koji se nalazu u laksativima)
- natrijum-sulfat (nalazi se u deterdžentima)
- magnezijum-hlorid (u medikamentima za opuštanje mišića, veoma razoran
za cementni kamen)
- …

Dok ga poneki sulfati i hloridi, u slučaju malih koncentracija, čine gušćim,

manje propusnim tako što hemijskim reakcijama nagomilavaju kalcijum-
sulfat, hidratisani magnezijum-oksid i sulfo-aluminatna jedinjenja u porama
cementnog kamena.

Osnove korozije betona pod dejstvom ugljene kiseline

U praksi se vrlo često odigrava korozija betona pod dejstvom voda koje
sadrže ugljen-dioksid. Ugljen-dioksid se nalazi u većini prirodnih voda, ali je
pri pH > 8,5 (bazne vode) sadržaj ugljen-dioksida praktično neznatan.
Zanimljivo je da je u početnom stadijumu rastvaranja cementnog kamena
ovaj proces zapravo koristan, jer lako rastvoran kalcijum-hidroksid prelazi u
teško rastvoran kalcijum-karbonat, ali se zatim obrazuje lako rastvoran
bikarbonat što štetno deluje na cementni kamen.
 Proračun agresivnosti vode sa ugljenim kiselinama

Da voda koja sadrži ugljenu kiselinu ne bi bila agresivna, potrebno je da joni

u njoj budi u ravnotežnom stanju. Odnos ugljene kiseline i njenih jona pri
raznim pH vrednostima dat je u tabeli.
Tabela

Jednačina za izračunavanje ravnotežne koncentracije CO 2:

[CO2] = [H2CO3] = f2HCO3 [HCO3-]f2Ca2+[Ca2+]2

∗

Višak ugljene kiseline iznad ravnotežne koncentracije naziva se agresivna

ugljena kiselina i ona reaguje sa cementnim kamenom u betonu i rastvara
ga.
Karbonatizovani sloj na površini cementnog kamena je obično male debljine
i postepeno se rastvara pod dejstvom agresivnog rastvora CO 2. U ovom sloju
se nalaze pore i kapilari ispunjeni vodom usled čega teče difuzija kalcijum-
hidroksida iz dubinskih (unutrašnjih) delova betona ka njegovoj površini i u
okolnu sredinu.
Pri pojavi OH- jona u rastvoru, remeti se ravnoteža i ekvivalentna količina
bikarbonata se prevodi u talog u obliku kalcijum-karbonata. Pri ograničenoj
količini vode i njenom sporom kretanju, u rastvoru se uskoro obrazuje
kalcijum-hidroksid, a sav CO2 se vezuje u karbonate i prevodi u talog.

Reakcija između agresivne ugljene sredine i kalcijum-karbonata odigrava se

brzo, a difuzija Ca(OH)2 sporo, pa se stoga karbonatni sloj, obrazovan u
betonu u vazduhu, u dodiru sa vodom koja sadrži CO 2 povremeno rastvara.
Razaranje, odnosno rastvaranje, toga sloja teče dotle dok se brzina difuzije
Ca(OH)2 ne izjednači sa brzinom korozije karbonatizovanog sloja pod
dejstvom ugljene kiseline, ili ne počne neposredno rastvaranje hidrata
cementnog kamena kada se pri višku OH- jona, na površini cementnog
kamena u početkuje obrazuje čvrst kalcijum-karbonat, koji zatim prelazi u
rastvor u obliku bikarbonata.

Brzina procesa karbonatizacije betona je od većeg značaja za konstrukcije

koje su izrađene od armiranog betona. Na delovima objekata koji su stalno
izloženi dejstvu vode sa izvesnim sadržajem CO2, karbonatizovan sloj je
neznatne debljine (u delovima milimetra). Ova mala debljina objašnjava se
razaranjem karbonatizovanog sloja na spoljnjoj površini dejstvom agresivne
ugljene kiseline sadržane u okolnoj sredini, a takođe obrazovanjem gustog
karbinatnog sloja.

Stepen ugušnjavanja karbonatnog sloja se određuje kako povećanjem

zapremine čvrste faze pri reakciji u kojoj kalcijum-hidroksid i ugljen-dioksid
grade kalcijum-karbonat i vodu (H2O), tako i obrazovanjem CaCO3 u
površinskom sloju pri karbonatizaciji kalcijum-hidroksida, koji difunduje
(oksidiše) iz dubinskih slojeva betona ka površini.
Pri karbonatizaciji kalcijum-hidroksida, zapremina obrazovanog kalcijum-
karbonata za 12% premašuje zapreminu polaznog kalcijum-hidroksida. Takav
zgusnuti karbonatni sloj otežava reakciju razmene, pa je sloj betona koji
neposredno naleže uz karbonatni sloj, potpuno zasićen rastvorom
hidratisanog kalcijum-hidroksida (što se prepoznaje po crvenoj boji pri
primeni fenoftaleina, što znači da je sredina bazna).
Ako se voda kreće, a naročito ako je to kretanje turbulentno, ne uspostavlja
se ravnoteža u sistemu: H2O + CO2 + HCO3 + CO32- , već nastaje stalna
zamena agresivne vode sa površine betona i njegovo razaranje, koje se
produžava sa smanjenom brzinom, do potpunog razaranja svih strukturnih
elemenata betona.
Zapaženo smanjenje brzine korozije nastaje ovde, ne zbog smanjenja brzine
reakcije usled smanjenja količine agresivne ugljene sredine, već zbog
smanjenja reagujuće površine, a naročito povećanja difuzionog otpora
spoljnih slojeva delimično razrušenog betona i produkata korozije koji se
obrazuju pri razaranju cementnog kamena, a postojani su u posmatranoj
agresivnoj sredini.
Pri razaranju cementnog kamena na površini betona ostaju zrna sitnih i
krupnih punilaca (agregata). Ako su zrna punilaca sama po sebi dovoljno
postojana prema delovanju ugljene kiseline i održavaju se na površini
betona, u nekoj meri štite dublje slojeve cementnog kamena od dejstva
agresivne spoljne sredine i smanjuju brzinu razaranja betona.
Zbog stalnog uklanjanja produkata korozije (spiranja) ili, kod zadržavanja
produkata korozije na površini betona, različite su brzine razaranja betona.
U prvom stadijumu kontakta agresivnog rastvora sa betonom, kao faktor koji
ograničava razaranje betona, javlja se brzina obrazovanja bikarbonata
zavisna od koncentracije agresivnog rastvora. U narednim fazama, kada
brzina dovoda agresivnog CO2 nije limitirajuća, brzinu razaranja betona
određuju reagujuća površina cementnog kamena i difuzioni otpor sloja od
produkata korozije betona.
Odvijanje korozije u slučaju kada se voda koja sadrži agresivnu ugljenu
kiselinu filtrira kroz prikazani su na donjoj slici. Na početku svoga puta voda
se postepeno zasićuje kalcijum-bikarbonatom i razara cementni kamen.
konačni produkti razaranja cementnog kamena ostaju u obliku gela
hidroksida silicijuma, aluminijuma i gvožđa sa uključcima od zrna punilaca.
Zona I, u kojoj se odigrava zasićenje bikarbonatom, predstavlja zonu
razaranja betona. Zasićen rastvor bikarbonata na svom daljem putu sreće
kalcijum-hidroksid i u reakciji sa njim dalje malo rastvoran kalcijum-
karbonat. U zoni II (zona ugušćivanja), sužavaju se kanali betona duž kojih se
kreće voda, odnosno beton postaje gušći. Na poslednjem delu svoga puta,
voda iz koje je potpuno uklonjena ugljena kiselina, rastvara cementni kamen
po mehanizmu korozije prve vrste (zona III ili zona luženja betona). Sa
razvojem razaranja granica, zona razaranja betona se postepeno pomera
unaped (na desno). Slično se pomeraju i granice drugih zona. Najintenzivije
razaranje betona počinje kada granica zone razaranja dostigne grane betona
bez otpora. Do tog momenta efekat zgušnjavanja unutrašnjih delova betona
nešto snižava efekat razaranja pod dejstvom ugljene kiseline. Stoga, ako pri
filtraciji vode koja sadrži agresivnu ugljenu kiselinu, i prođe kroz beton, a
filtrat sadrži kalcijum-hidroksid, moguće je izvesno zgušnjavanje betona sa
vremenom uz odgovarajuće smanjenje filtracije. Ukoliko se u filtratu nalaze
bikarbonat i agresivna ugljena kiselina, nije moguće zgušnjavanje i smanjenje
filtracije. Naprotiv, tada se povećava filtracija.
 Zaštita betona od korozije druge vrste

- Kvalitetno ugrađivanje betona: beton velike gustine,

kompaktan
- Nizak vodocementni faktor
- Upotreba cementa sa većim sadržajem hidratisanog kalcijum-
oksida (gašenog kreča)
- Upotreba odgovarajućih punioca betona: kvarcni pesak,
prirodni kamen i kiseli minerali
- Obloge od vodonepropusnih materijala: polietilenska traka,
stakloruberoid
- Premazna sredstva: na bazi bitumena