Zen Architecture

Autor Slobodan Maldini

ZEN, POREKLO Mnogo od onog što mi danas znamo o Zen budizmu u Zapadnom svetu, došlo
je iz Japana, mada se njegovo poreklo može pratiti unazad u Indiji sve do perioda pre oko 2.500
godina i perioda rodjenja budizma. Medjutim, iako su koreni zena nastali u Indiji, Kina je bila ta
koja je stvarno utrla put njegovom razvoju. Iz Kine, zen je proširen u Koreju u IV veku, da bi
finalno dosegao Japan u XII veku. Prema budističkoj tradiciji, Siddartha Gautama, čovek koji je
postao poznat kao Buda (Buddha) – što šnači "Onaj koji je probudjen" – rodjen je u severnoj
Indiji 563.g.p.n.e., a njegov otac bio je bogat maharadja, ili kralj plemena Shakya. Iz mudrosti
koji je Buda dostigao prosvetljenjem, Buda je formulisao svoje učenje, koje, mada je bilo
intenzivno praktično, bilo ispunjeno saosećajnošću i nadom u nameri da se ostalima pokaže put
koji se nalazi izvan granica patnji i bremena svakodnevnog života. Mada je budizam verovatno
zasnovan u Kini već u I veku, originalan oblik zena, poznat kao ch’an, nije nastao kao samostalno
učenje sve do V veka. Čovek koji je doneo ovo učenje sa sobom bio je budistički misionar
Bodhidharma, koji se smatra za 28-og indijskog patrijarha nakon Bude i prvim kineskim
budističkim patrijarhom. Tokom sledećih nekoliko vekova, verovanja Bodidharme bila su
asimilirana od strane kineske filosofije, a mnogi taoistički učenici dodavali su sopstvene
interpretacije i adaptirali osnovne postulate ove antičke kulture. Zato je ch’an, pre sopstvene
transformacije u japanski zen, postao osnov spiritualne tradicije indijskog budizma i kineskog
taoizma i konfučijanizma. Nakon dolaska u Japan, zen je vrlo brzo procvetao, naznačavajući novi
period umetničkih dostignuća i intelektualnog ispunjenja. Pesnici, slikari, arhitekte, baštovani i
studenti, svi zajedno, otkrili su u zenu filosofiju koja je afirmisala njihove stavove i ostvarivala
dublje značenje njihovom radu. Klasa ratnika, aristokrata, kao i običnih ljudi, takodje je otkrila
ovu filosofiju kao prikladnu za njih. Zen je upotpunosti odgovarao japanskoj psihi i tradiciji, tako
da je procvetao dajući japanskoj kulturi novu energiju i smisao.
Danas, postoje zen budistički manastiri, utočišta i centri po celom svetu, uključujući Ameriku i
Evropu. Zen je protkan u sve nivoe društva i uticao je na forme umetnosti, arhitekture, jezika i
kulture savremenog života. Ostaje uticajna spiritualna snaga koja nastavlja da dostiže svoj
momentum u savremenom svetu.

ZEN, PRINCIPI Da bi se shvatio duh zen-a i njegov uticaj na arhitekturu, enterijer i druge
oblike umetnosti, bitno je dublje razumevanje japanske estetike i razumevanje da je umetnički
senzibilitet Japana nastao poreklom iz kineske kulture. Osnovna snaga vodilja japanske
umetnosti i dizajna predstavlja orijentalna sposobnost da se shvati život iznutra a ne spolja.
Nisu samo promene način na koji se stvari opažaju i izražavaju, već je to uspostavljanje
različitog seta vrednosnih kriterijuma baziranih na unutrašnjim vrednostima i dubljem shvatanju
prirode. Na svom najviše fundamentalnom nivou, jednostavnost i ljubav prema prirodi
predstavljaju osnovu zen shvatanja, mada japanska estetika ide dublje od toga.
Mnoge od estetskih vodilja zen umetničkih formi potiču iz ukusa potčinjenim konceptima wabi i
sabi. Wabi se odnosi na potčinjenu lepotu nerazdvojivu u jednostavnosti i mirnoći, spokojstvu, a
sabi se odnosi na rafiniranu elegantnost – na način da objekti postaju dostojni poštovanja i lepi
zbog toga što sadrže patinu svog doba i na taj način inspirišu posmatrača sa dubokim osećajem
strahopoštovanja. Wabi sabi zajedno opisuju naklonost prema jednostavnim svakodnevnim
stvarima, kao što su zdele za čaj ili mrve bambusovog čaja, koji se koriste na rafiniran način.
Wabi može da se odnosi na jednostavne radosti življenja u primitivnoj slamnatoj kolibi – što je
tipično za japanske čajne kuće, što može da kreira osećaj želje za opozivanjem svega onog što je
zemaljsko u korist čudima prirode i života u mističnoj kontemplaciji. Kad se ovaj sens prirodne
jednostavnosti kombinuje sa sensom antikviteta ili primitivne rustičnosti, to može da kreira
sabi. Ljubav prema jednostavnosti i rustičnom, izražena kao wabi sabi, vodila je prema
prihvatanju estetike koja je obuhvatala ceremonuju ispijanja čaja i shodno tome uticajan kult
čaja. Jedno od estetskih shvatanja bilo je suki, što ima značenje nečega što je oblikovano na
prirodan način, tako da pokazuje istinsku prirodu bez pokazivanja teškog rada koji je načinjen
da bi se kreirala ova lepota. Princip shin takodje se smatra principom zen dizajna. Odnosi se na
sve ono što je retko i uredno, mirno a što je kreirano ljudskim rukama, na primer, shoji pregrada
ili zid gletovan posebnom glinom. Shin se često kombinuje sa so, a što je poznato kao gyo. So
označava crte oblikovanja koje koriste materijale u njihovom prirodnom stanju, kao što je
bambusov slamnati krov ili tatami podna strunjača, načinjena od pirinčanih vlakana. Još jedan
princip zen dizajna može se pridodati prethodnim, to je tehnika yohaku-no-bi, sa značenjem
"lepota ekstra bele boje". Upotreba ovog principa može da bude vidjena u praznim prostorima
zen vrtova, područja belog u zen slikarstvu i crtežima, ili čisti, nenatrpani enterijeri zen
prostorija. Ovaj pozitivan sens štedljivosti fokusiran je pre na ono što je preostalo od dizajna
nego na ono što je smešteno u dizajn. Kao takav, yohaku-no-bi predstavlja inherentan deo rada
japanskih dizajnera, arhitekata i umetnika, modernih i starih, a uobičajeno se smatra kao
"ekonomija forme". Poreklo principa yohaku-no-bi mogu da budu proniknuti u samoj suštini zen
misli i meditacije, koja uči ideju koncentracije na koncepte ku ("praznina") i mu ("ništavost").
Možda je najeluzivniji (najneuhvatljiviji) princip yugen – reč čiji kineski prethodnik kombinuje
značenje za "slab" ili "bled" sa drugim značenjem "tame" ili "misterioznog". Originalno, yugen
se odnosi na poeziju i ima značenje nečeg "suviše dubokog da bi bilo vidjeno", ali, vremenom,
izraz se odnosio na nešto što je produbljeno, suptilno ili teško razumljivo, ali što sugeriše na
njegovu misterioznu prirodu. Postoje takodje drugi termini koji prenose suptilnost zen
umetnosti. Medju njima nalaze se: shibui, što ima značenje "rezervisano", "uzdržano",
"trezveno", "tiho" ili "oskudno"; koko ima značenje "strog", "asketski"; kanso znači
"jednostavno".- Slično, shizen predstavlja koncept koji sugeriše prirodnost i bliskost sa prirodom
koja se manifestuje u mnogo zen tradicija, bilo da je to aranžiranje cveća, arhitektura ili
unutrašnji dizajn.
Na kraju, dolazimo do koncepta fukinsei ili koncepta asimetrije. Japansku naklonost ka asimetriji
nije lako objasniti. Ona može da potiče od porekla rase iz azijskih šuma, gde su prirodne forme
izgradile sens za organskom lepotom, ili od fundamentalnog zen verovanja o posmatranju
individualnih stvari kao savršenih same po sebi, bez potrebe za simetrijom. Kod zen dizajna,
shodno konceptu fukinsei, asimetrija se koristi da kreira vitalnu silu u kojoj su suprotnosti
postavljene izmedju "levog" i "desnog" i, često, izmedju volumena i forme. U tipičnom
japanskom dizajnu vrta ili jedne kuće, oko se ne zaustavlja niti na jednoj dominantnoj tački
dizajna, ali se konstantno vraća gledajući efekat celine.

ZEN ARHITEKTURA Zen izdvojeni arhitektonski stil bio je rasprostranjen željom ranih zen
kaludjera za jednostavnošću i njihovom potrebom za traganjem za mirom. Discipline zena same
po sebi doprinele su izrastanju svojih sopstvenih principa dizajna, koji su prirodno proistekli iz
skromnog života sveštenika. Mnogi zen manastiri i druge gradjevine iz perioda XIII veka bili su
inspirisani ranijim kineskim modelima perioda Sung (960-1279) i bili su konstruisani u kara-yo,
ili "kineskom stilu". Mada nisu partikularno zen po svojoj spoljašnjosti, ove gradjevine uvode
arhitektonske predstave koje su još uvek integralne u japanskoj arhitekturi. Na primer, sala za
meditaciju, ili zendo, predstavlja verovatno sobu u zen manastiru koja postaje arhetipom
jednostavnog zen stila. Stroga priroda ovog velikog prostora, sa jednostavnom drvenom
strukturom, slamnatim tatami strunjačama, i sa malo nameštaja, virtuelno je nepromenjana od
asketske ere Kamakura, kad je nastala. Prirodan, uzdržan prostor zendo-a sa svojom čistotom
forme i oblika, radikalno je uticao na japanski unutrašnji dizajn i vodio je modernom zen
prostoru za stanovanje, onakvom kakav je poznat danas.
Od perioda XIII veka pa nadalje, uticaj nepretenciozne zen arhitekture, sa sensom za
spiritualnom slobodom u harmoniji sa prirodom, proširio se po celom Japanu i uticao je na
projekte japanskih kuća za stanovanje i drugih tradicionalnih gradjevina. Poput arhitektonske
tradicije drugih zemalja, japanske kuće su u sebi nosile lokalne materijale za gradnju, uticaje
lokalnog prirodnog okruženja i klime. Po celom Japanu, izobilje gradjevinskog materijala kao što
su drvo i drugi prirodni materijali, kao glina, bambusova trska i hartija – koji su svi imali
kapacitet male apsorbcije toplote – bilo je korišćeno da se postigne dobra otpornost gradjevina
na toplotu i včažnost i relativno dobre performanse gradjevina na česte zemljotrese. Medjutim,
tipovi objekata koji su predstavljali fundamentalne zen inspiracije nisu bili toliko religiozni koliko
su bili sekularni – da napomenemo kućicu za čaj ili chashitsu. Ova skromna, jednostavna
struktura vodi poreklo iz druge polovine XVI veka a bila je gradjena od prirodnih materijala u
primitivnom stilu seljačke kolibe. Njena unutrašnjost je skoro sasvim prazna. Pod je pokriven
tatami strunjačama; zidovi su napravljeni od prirodnog drveta i mešavinom blata i gline koja liči
na gipsanu zidnu oblogu. Poput prozora, shoji pregrada načinjena od pirinčanog papira stvara
meko difuzno svetlo koje daje enterijeru utisak mirnoće. Niski ulaz, ili nijiriguchi, oblikovan je
tako da se oni koji su pozvani na čaj osećaju ponizno i skromno: gosti literarno treba da puzeći
udju u sobu za čaj – akcija koja označava da sve socijalne različitosti i ponosi treba da budu
ostavljeni iza ulaza u ovaj "svet čaja".
ZEN ENTERIJER Rani japanski enterijeri kuća za stanovanje bili su upotpunosti oblikovani kao
religiozna arhitektura, pošto su graditelji toga doba težili da "uhvate" duh zena u svojim
osećanjima vezanim za prirodu koja su proistekla iz taoizma. Ovo je dovelo do radjanja zen
inspirisane japanske kuće, poznate pod imenom shoin-zukuri, koja je nastala u Muromachi
periodu. Ona je zamenila kuću starog stila shinden-zukuri i podstrekla razvoj novog stila
stanovanja koje je uključilo smele karakteristike koje su se nalazile u asketskoj kulturi zen
kaludjera i bushi-ja, nove klase ratnika. Zbog uticaja zena na svakodnevni život, arhitekti su
opremali shoin-zukuri mnogim elementima koje su pronalazili u hojo, rezidenciji zen opata. Na
primer, shoin (iz kojeg je deriviralo ime za ovaj tip arhitekture) je bio pisaći sto u formi prozora,
koji je često formirao deo malog studija ili prostora za rad i učenje. Takodje je postojao toko ili
tokonoma – niša ili udubljenje sa uzdignutom platformom koja se danas koristi za izlaganje
umetničkih radova ili umetničkih cvetnih aranžmana a takodje, što je bila upotreba u prošlosti,
za izlaganje budističkih svitaka pisanih finom kaligrafijom. Nadasve, postojala je tana – polica
ugradjena u zid sa funkcijom smeštanja svetih svitaka i svetih tekstova; u kasnijoj upotrebi,
korišćena je kao prostor ostave.
Ostali elementi zen enterijera koji su bili preuzeti iz manastira uključivali su shoji pregrade i
tatami prostirke za pod. Takodje je karakterističan ulazni hol, ili genkan, koji predstavlja
klasičnu karakteristiku japanske kuće. Ipak bila je to jednostavnost i čistota zen manastira koja
je imala najveći uticaj na graditelje ovih kuća, koja simbolizuje istinsku tradiciju zena. Na kraju,
treba naglasiti da zen, na isti način kao što predstavlja sistem verovanja, nije imao tvrda niti
stalna čvrsta pravila, pa su zen dizajneri pojedinih perioda mogli slobodno da eksperimentišu:
njihovo jedino ograničenje bilo je zenovsko insistiranje na mirnom, spokojnom ambijentu i
sredini u kojoj se boravi, gde je priroda diktirala teme a gde je izbegavana eklektična
natrpanost. Mnoge ove karakteristike i danas su prisutne u japanskoj kući gradjene u
modernom japanskom stilu – često su reinterpretirane ili modernizovane, ali sve zajedno su
proistekle iz istog religioznog porekla.

ZEN VRT Nigde ne vidimo toliko jasno duboki, prožimajući uticaj zen budizma koji je on imao
na japansku kulturu, nego u zen vrtu. Da bi se razumela duhovna suština ovog jedinstvenog stila
pejsažiranja, potrebno je poznavati geografske uslove u kojima je zen vrt nastao, isto kao i
kompleks uticaja prirode i društva koji su formirali njegov oblik. Japanski arhipelag se sastoji od
dugog uskog niza ostrva; više od 75 procenata japanske kopnene mase pripada planinama, dok
je ostali deo zemlje komponovan od stepenastij zakošenih dolina i uskih priobalnih zaravni.
Topla morska klima i frekventne kišne padavine kreiraju vlažnu, maglovitu klimu koja podržava
bogatu i raznovrsnu floru. Ovakva klima, kombinovana sa ograničenjima nedostatka zemljišta za
gradnju i razvijenim gajenjem pirinča na terasastim poljima, načinila je uticaj na stvaranje
karakterističnog japanskog vrta.
Pored prirode, najraniji uticaj na stvaranje japanskog vrta došao je od kineskog vrta koji je prvi
put kreiran pre oko 5.000 godina. Antička tradicija taoističkih pejsaža, ispunjena simbolizmom,
verovatno je dospela u Japan preko Koreje u VII veku, uspostavljajući okvirne principe zen
vrtova. Zen budizam, ipak, nije dospeo u Japan sve do kasnog XII veka, verovatno sve do 1250,
za vreme ere Kamakura (1185-1333), kad su vrtovi radjeni pod uticajem zena postali česti. Čak i
u to vreme, jak kineski uticaj se zadržao na vrtovima podignutim u dvorištima oko budističkih
hramova. Mnogi artefakti iz kine su u to vreme prenešeni, kopirani, ali i rafinirani. U tom
periodu, japanska intelektualna elita je pronalazila svoju višu afirmaciju života tako što je
prevazilazila trivijalnost sveta i pronalazila skrivene spiritualne istine u zenu. U periodu
prosperiteta, za vreme vladavine Miromachi-ja, 1392, pojavljuje se alegorična forma dizajna
vrta, koja se izražava sa jačim namerama, što dovodi do stvaranja onog što danas nazivamo
pravim zen vrtom. Dizajneri su nastojali da kreiraju balans izmedju snaga koje daju život i koje
kontrolišu naturalan svet i harmonije i reda sadržanih u zenu, što je dovelo do stvaranja
apstraktnog stila vrtlarstva. Ključni elementi koje su koristili bili su jednostavnost i sugestivnost;
a ova dva kvaliteta vodila su kreiranju vrtova sa vrstom stilizovanog naturalizma do
podražavanja dubljeg afiniteta izmedju čoveka i prirode i usadjivanja cenjenja svakodnevnih
stvari. Nadasve, zen vrtlari su želeli da obezbede fizičku okolinu za tihu kontemplaciju i
meditaciju. Vrt je bio mesto gde su sveštenici, učenici, nobl gradjani ili ratnici mogli da pronadju
predah od rigoroznog svakodnevnog života. Tu, u neprekinutoj mirnoj nebeskoj atmosferi,
načinjenoj da bi se stvorili uslovi za dublje razumevanje zen principa, svi oni su mogli da uzvise
svoju svest o lepoti i istini i podele je sa prirodnim svetom, dostižući cilj – zen prosvetljenje.
Budući da su rani zen vrtovi bili skromno izraženi, oni nisu naličili današnjim, više stilizovanim
japanskim vrtovima. Ornamentalne ikone, kao što su kamene lanterne, bazeni za vodu ili
kamenovi na koje se staje pri prelaženju vode – koje su tipične za klasičan dizajn japanskog vrta
– bili su kasniji pridodati elementi u čajnim vrtovima u periodu vladavine Azuchi-Momoyama
(1568-1600) i narednom Endo periodu. Nasuprot, zen baštovani su bili vrlo asketskog ukusa.
Njihovo konstantno traganje za unutrašnjom istinom u eksternalnom svetu, načinilo ih je
prezrivim prema veštačkim predekorisanim formama.
Mnogi vrtovi budističkih hramova bili su alegorički – bili su projektovani da odražavaju
religiozne tehnike zena i verovatno su ih koristili za prenošenje budističkih poruka; takodje su
impersonirali mistične pejsaže antičke Kine. Elementi koji su imali spiritualna značenja
uključivali su suve kamene vodopade – kare-san-sui. Mostići, poznati pod japanskim nazivom
hashi, bili su više alegorični nego funkcionalni elementi u zen vrtu. Alegorični su bili zato što su
smatrani da spajaju svetove – često onaj ljudski i drugi, spiritualni, kao i nebo i zemlju.
Simbolizam je korišćen i kod kansho – teien (kontemplativnih vrtova, vrtova za kontemplaciju)u
dvorištima zen hramova, gde su kameni mostovi ponekad bili podignuti iznad peščane ili
šljunčane izgrabuljane površine ili kosine, načinjene da izgleda kao tekuća voda reke. Kameni
mostovi su imali značenje čovekovog prelaska iz fizičkog sveta u više spiritualno stanje svesti.
Za vreme Muromachi perioda (1392-1568) elementi zen vrtova su poprimili novi kontekst i
namenu, pošto novi vrtovi oko hramova nisu više bili planirani za odmor, već za spiritualno
istraživanje. Ovi vrtovi nisu bili, ipak, primarno korišćeni za meditaciju – već pre za
kontemplaciju, kao što njihovo ime kansho-teien ("kontemplacioni vrtovi") implicira. Ukratko,
ovi vrtovi hramova su bili potpuno sa različitom svrhom od vrtova dizajniranih jedino za fizičko
uživanje ili lepotu: umesto toga, kontemplativni vrtovi su bili dizajnirani kao produbljena
ekspresija zen filozofije i kao sredstvo samo-istraživanja i samo-ispitivanja, kao staza koja vodi
ka prosvetljenju.