USNE

Miroslav Antić

Usne jedino zato postoje

da s nekim podelis nesto svoje.

To su latice najmekseg cveta.

Grumencic saca prepun meda
sa zlatnim ukusom kasnog leta
i blagim disanjem drvoreda.

One su sum kise sto rominja

po celu noc niz trotoare.
I prvi plamicak koji zatinja kad vatre pocnu da se zare.

Usne su da se nesto sapne

u jedno ustreptalo vece.
Usne su da zvezda na njih kapne
i da te prvi poljubac posle
celog zivota pomalo pece.

Usne jedino zato postoje

da s nekim podelis nesto svoje.

JASTUK ZA DVOJE

Miroslav Antić

Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.