Једино што ме заиста забрињава ових дана, јесте некакав порив људи да ућуткају не

мишљење - већ сам мирис мишљења других људи који им се не свиђа, који може да им се
не свиђа... Та ужасна некад пасивна, некад сасвим активна и "благочестива" агресија на
све. Споре се предсједници држава шта да се ради, сами себе поричу и контрирају својим
одлукама од јуче - али не, свезнајући човјек из перспективе свезнајућег Бога на први траг
разномислије вришти: "како можете то да тврдите!?" Нобеловци се споре да ли је ковид19
лабораторијски производ или природна мутација - јок, сачекај да ти ја кажем шта је. Нема
ко није главу разбио мислећи шта и како: ама, стани да ти ја кажем. Када кажеш: ја бих
сад радио нешто да помогнем - сједи ди си. Када сједиш ди си - гдје си био када се
помагало? (како, када, гдје?) Укратко: једна "племенита" фрустрација свим и свачим,
жељна ућуткавања, увјерена у исправност сопственог виђења које се и само из дана у дан
мијења и које једино никада не подвргава сумњи сопствену моралну и, ваљда "стручну",
какву ли, надмоћност над нама ограниченима.

Када смо код Цркве (опет се ту мисли на свештенство) и помоћи у доба ковида19,
неколико размишљања:
1) на само почетку кризе се инсистирало да сви који немају стриктну потребу и још
написмено папир треба да се склоне са улице. Остани кући, сјећате се? Изгледа, не сасвим
без разлога јер су понекад и сами медицински радници страдали ако су долазили у додир
са ковидом19 без оних свемирских одијела, само са обичним маскама и рукавицама.
Сјећам се када сам на почетку кризе нудио да волонтирам - речено ми је нема потребе. И у
малим срединама, гдје ја живим, углавном и нема потребе. Старијим људима се и до сада
ишло по млијеко и хљеб, гдје треба, овдје у Фочи у удаљеним селима увијек један
домаћин има Ниву или голфа двојку и купи свима све што треба. У Београду могу да
замислим да треба, али опет: не мислим да је био било какав недостатак хуманости, како
се приказје, већ општа збуњеност и недостатак јасних упутстава. Када су биле поплаве
2014 - ако већ треба да се хвалимо - гинули смо са народом у Добоју.
2.) Није ли се 30 година понављала мантра Митрополита пергамског да "Црква није
харитативна институција већ литургијска заједница"? Сјећам се да сам се во времја он
посвађао са једним виђенијим нашим теологом који ме управо убјеђивао да није посао
Цркве да се бави милостњом, већ литургијом. И тада и сада ми је то лудост. И тада и сада
није могуће да се причестиш Тијелом и Крвљу Христовом а да те није стало да ли онај са
којим си се причестио има шта да једе. То што је неко у Грчкој видио да се Црква своди
само на харитативну институцију - то је био његов проблем, а не наш. Али деценијама се
мантрало да "није Црква харитативна институција". И то управо неки који данас са
пиједестала моралних величина имају критичке осврте на понашање своје браће.
3) Познајем бар тројицу одличних свештеника који су у рату живјели на првој линији
фронта, дијелили са народом добро и зло и дијелили помоћ која је стизала. 90% људи их
обожава, 10% људи их пљује и понавља да су "покрали хуманитарну". И зато никад нисам
начисто, када ми неко дође, да ли је моје да га усмјерим или да му кажем: ајде ти, срећо, у
Црвени Крст или у Социјално.
4) Црква не труби и када помаже. Знам Епархије које су куповале имања за сиромашне,
школовала дјецу, помагале много људима. Без рекламе, без објаве, понеко и ноћу долазећи
да помогну, да други не виде и не знају. И тако је Христос и рекао "да не зна лијевица шта
чини десница". "И Отац ваш небески који види тајно узвратиће ти јавно". То што живимо
у свијету гдје што није било на вијестима и фејсбуку није се ни десило - то је друга ствар.
Када нас и слаика неко - онда нисмо Хришћани, хвалимо се. Када нас не слика - онда
ништа нисмо ни урадили, нисмо Хришћани. Маран Ата!
5) Да може боље и да је много тога тужног, ружног и грешног - јесте. И да нас треба
опомињати да будемо бољи и да се не уљуљкамо - треба. Све нас, свакога без изузетка.
Али први пут кад помислим да ми је за моје пропусте "крива Црква" знаћу да осим
кривице Цркве треба да погледам и себе, шта ли је то на мени криво. Нађе се, чини ми се,
врло лако много тога, лакше него што свако од нас мисли...

Црква је и Пустиња и Евхаристија, и Заједница када "останеш сам са Богом" и Кавасилино

"ако хоћеш да видиш Цркву - погледај Евхарситију". И одувијек је и једно и друго. И
одувијек је било да једно без другог не може и не постоји. И Света Тајна
Себепреиспитивања и Света Тајна Заједнице са Другима.
Е сад, када сам о томе већ десет година говорио са многим поклоницима
евхаристомонизма, углавном бих био затрпан идеолошким паролама типа: "не, каква
пустиња и аскетика, одрасти!" "све је то морализам!" "мани ме са индивидуализмом!"
"пусти ме са Оригеном и Платоном!" "Знаш ли шта каже Свети Игнатије о Евхаристији!"
"Доста више индивидуалистичког приступа, све гледамо из перспективе евхарситијског
виђења твари!" Дакле, треба онда јасно и гласно да се каже: извините, вјеровали смо у
једну евхаристијску идеологију, у једно једнострано виђење Цркве. И у реду је. Можда је
то стварно важно - да се види да је све било идеологија. Само, молим вас, не очекујте да
људи сами за себе схвате да је било идеологија и да сте их до прије 3 мјесеца тјерали да се
причешћују без обзира на све а данас им дојучерашњу светињу представљате као начин да
убију себе и друге.
Много је, куме, много је.

Правим неке забиљешке за неки биоетички рад који планирам да урадим (у паузи једног
другог рада, из историје српско-румнских црквених веза), па ми паде на памет да
скицирам разлике у поимању појма живот у данашњој општедруштвеној етици европске
цивилизације и Хришћанству.
Можда би (анти)-тезе могле да изгледају овако:
Живот у општијем поимању у европској цивилизацији данас: просто одржавање
биолошких функција које омогућава човјеку да постоји. Није имплицитно поимање да
живот као такав мора бити смислен. Може да се прекине, углавном до 10 недјеље мајчине
трудноће, може да се прекине извршењем смртне казне у појединим друштвима. Човјек
располаже својим животом након одређене старосне границе, уколико не учини кривично
дјело због кога би му се живот одузео. Човјек припада себи. Врховна вриједност, бар у
друштвеној теорији. Квалитет живота: могућност да се човјек осјећа пријатно.
Живот у Хришћанству: постојање којим Бог позива човјека да од момента човјековог
постанка до вјечности стоји у вези са Богом. По себи (инхерентно) повезан са питањем о
смислу живота. У биолошком смислу важан, али не до мјере која би приликом избора
између смислености и преживљавања дала предност преживљавању: када год се смисао
живота и физичко преживљабање међусобно искључују, живот-као-смисао има предност
над животом-као-преживљавањем. Човјек не располаже животом, бар не сам (човјек не
припада примарно себи већ Богу).Осим у ријетким ситуацијама (потреба да заштити друга
људска бића) не смије бити одузет ни у биолошком смислу. Не постоји доња граница
"када" човјековог јесам. Квалитет живота = брига за другог човјека. Повезан са концептом
жртве.
Чини ми се да ће након овог времена врло важно бити да не користимо исте ријечи ако
под њима не подразумијевамо иста значења.

Један од највећих парадокса - и то такав да се његове посљедице заиста осјете у нашим

животима - јесте парадоск "стрпљења" или "одлагања". Још је Скот Пек у "Путу којим се
рјеђе иде" указао на потребу да човјек своје обавезе распореди на такав начин да прво
уради оне непријатне и напорне, а затим да себи допусти нешто задовољства, а
хришћанско искуство живљења је то одавно знало: знало да се смјењују пост и празник,
одрицање и радост, да Васкрсења не бива без смрти, љубави без огромне жртве. Све до
ковида19 једини облик одрицања и труда који се сугерисао савременом човјек била је
капиталистичка радна етика: ради да би уживао од плодова твога рада, а били смо
свједоци да је и она капитулирала пред друштвеном неједнакошћу која је задњих деценија
сломила и највише капиталистичка друштва попут САД (могао си да рмбачиш колико
хоћеш и нећеш, и и даље ниси могао да отплатиш студентски кредит). Укратко: осим
култа Бога Рада, за све остало је у капитализму вриједило "I want it bad and I want it now".
Сада и одмах. Инстант. Све. Кафа. Кућа, Ауто, Секс. Другарство. Узбуђење.
И онда, одједном, захтијев за изолацијом и стрпљењем. За монашком загледаношћу у себе,
у непознате и често тамне ћошкове своје душе. У бивале тренутке, у неизречене наде, у
потиснуте мисли. Можда, надам се, код некога и у Бога који човјека увијек стрпљиво чека.
Бога који је једино што ниси могао да смутиш и попијеш у унапријед датом паковању од
200 грама, по једиснтвеној малопродајној промотивној цијени од 199,99. И онда се питамо
зашто ће то створење - сасвим навикнуто на инстант задовољење својих потреба - први
дан након краја свих баријера кренути још манијакалније да их задовољава, ако се у
међувремену није окренуло Богу и пространствима подвига?
Хоће. Јер биће коме су генерације одрастале на инстант-онтологији неће брзо научити да
је и за постојање потребно вријеме, жртва, стрпљење, одрицање. Да је живот лијеп
подједнако као уздах и наговјештај. Да, на крају крајева и почетку почетака, бар ми
Хришћани живимо тако што чекамо Долазак Његов.

Ових дана сам се чуо са неколицином својих школских пријатеља, парохијских

свештеника.
Сви они који нису "способни" да се за пар година "снађу" и "обезбједе" - а то су, извините
што то кажем, најбољи наши свештеници, много бољи од мене - тренутно углавном имају
посљедњи новац.
И не тражим ништа посебно за њих. Али ваљда нам је јасно да овако како је ишло неће
моћи још дуго. Ако не схватимо да симболи моћи служе за то да ти други завиде и да те
(гласно или тихо) мрзе, а да ће до тада четворо дјеце мога цимера на једној од "добрих"
парохија да размишља шта ће и како ће. О онима на "слабим парохијама" тек би вриједило
размишљати.
Још једна заједничка страна служења Цркви и служења здрављу, као и сваке службе јесте
грешка. Наравно, наше се грешке - као и грешке ватрогасаца, полицајаца, војника -
плаћају душом и животом. Али се дешавају, неке са поправљивом, неке са непоправљивом
штетом и вјечитим уздахом и питањем "јесам ли могао боље?" и "како ћу Бога и тог
човјека икада погледати у очи?"
Али највећи проблем са нашим грешкама јесте тај што се у умовима људи учврстило
поимање према коме нико од нас нема право на грешку. И једино горе од тога јесте
вјеровање у сопствену безгрешност, штавише, вјеровање у личну безгрешност и
изузетност.
Наличје тог вјеровања је ужасна "професионална" суревњивост. У свим службама. Оно
"Госпођо, па тај човјек ионако ништа не зна, зашто сте ишли код њега уопште?" И ту се
човјек запита: није ли свако ко своју величину гради на "ко ти је, аман, ово радио?"
заправо само још један дунђер који свој ауторитет утемељује на понижавању онога који је
градио прије њега. Има, наравно, свештеника и свештеника, љекара и љекара, има и
пекара и пекара и људи и људи, али ако докле год ми је потребно да други потоне да бих
ја пливао, то значи да не умијем да пливам.
И зато нам је овако како је. Ми хоћемо немогуће. Да нас људи поштују у нашим
службама, као свесавршене, али да наше "интерне" свађе, размирице, не окрње углед
службе већ само онога ко нам се замјерио. А на људском плану, на оном најбитнијем,
готово да нико од нас није спреман да призна да се о човјека који му је дошао огријешио.
И тако се између двије безгрешности - оне личне у коју сви вјерујемо и оне
професионалне која се очекује од нас - сви некако гријешимо једни о друге, измијештајући
кривицу и проблем.
И тако, ваљда, док Господ не дође.

Постоји руски израз који није лако пренијети на његов братски сајезик, српски:
почвеност`. Оданост земљи, тлу. Слично као и грчки: ауто-хтон: самоземљан, онај који је
утемељен на својој земљи, тлу.
Ми то већ одавно нисмо.
У једној сцени "Мог рођака са села", онај чича што га глуми генијални Танасије Узуновић
казује Вранићу: немој да радиш земљу - напатићеш и себе и земљу. Не знам како је
напаћеној земљи када је раде незнавене руке.
Размишљам о томе да се вратим на почетак. Сви комадићи отачке земље данас су негдје
далеко од пута, са обје стране. Моје обавезе увијек везане за градове или бар варошице
између којих зујим непрекидно на точкоима.
И све то стаде.
И како онда почети један другачији живот, гдје и како се вратити земљи - што осјећам као
потребу најпотребнију? Учио сам, са мајчиним ујацима, добрим и дивним људима,
Добром и Бошком, да помало косим, купим и сијечем дрва. Никад довољно да знам како
се то ради, али довољно да поштујем ђедове који су тако прехрањивали по 12 уста.
Вјероватно да бих као земљорадник патио и себе и земљу. Али, након што све ово прође,
чини ми се извјесним само једно: срећан је онај ко буде сједио чврсто на својој земљи, а не
на спрату од арматуре, бетона и зависности.
Само ће он бирати, жуљавих руку, који му је дан. И да ли је уопште дан.

Гдје смо, што нас нема...

Тезу о томе да је природни прираштај Срба одувијек био мањи зато што су се православни
Срби причешћивали једном кашичицом чак и за вријеме епидемије, док то Католици и
Муслимани свакако нису чинили чуо сам још прије 20 година од покојног професора
Мојсија Ђерковића, аутора књиге "Пале и Паљани" и знаменитог истраживача локалне
историје. Нисам могао да је провјерим, али и када јесам тј. када сам се увјерио да нема
никаквих доказа да су епидемије биле погубније за православне у односу на наше комшије
других вјероисповијести, препустио сам то у онај ћошак заборава у који поспремимо
сјећања на мање пријатне детаље разговора са људима које иначе цијенимо. И тек сам се
ових дана присјетио те напомене. И опет: ако погледамо оно статистичких података што
из дефтера и аустријског пописа имамо, што из путописа и описа можемо да наслутимо,
јасно видимо да чак ни ратови ни сеобе, а не епидемије и "заражене кашичице" нису
десетковале Србе. Та кашичица је заправо и била једини знак по коме су остајали Срби јер
тамо гдје ње није било има нас и даље само што то више нисмо ми. Наравно, за данашњег
случајног Србина то је свједено - живот је живот, пусти ме, попе, са тим религијским
глупостима. Зашто онда бројимо наше мртве о овом тужном дану? Јер случајним Србима
може Српство бити случајност, али усташама је и случајно Српство било довољан разлог
да завршите у Јасеновцу. Дјеца су можда и била "најслучајнији" Срби. И знамо њихову
судбину...
Какве везе имају Јасеновац и "заражена кашика"?
Обоје су само један дио одговора на питање "гдје смо, што нас нема?"
Један је дио статистички показив, други дио је чиста идеолошка спекулација. Хтио бих
одмах да напоменем: чак ни први дио одговора није сасвим потпун.
Статистички, покољ над Србима у Другом свјетском рату је значајно умањио број Срба на
просторима изван Србије. Дотле, да су у многим срединама постали мањима. Можда вам
није познато, али општина која је у Другом свјтском рату убједљиво најдрастичније
измијенила своју демографску структуру је Бихаћ (није ми при руци књига Драге
Мастиловића да наведем конкретне податке). Укратко: тамо су Срби збрисани. И не само
тамо. Дакле, један дио одговора на питање стоји у кашичици за причешће. Она је крива.
Не зато што је "заражена", већ зато што је била "непоћудна". Као што је и данас
непоћудна.
Непоћудна је остала и од 1945. Тада се она сакрила на маргине, причешћивало се и у току
поста само неколико, махом старијих људи, непоћудна и непримјетна и за времена
вариоле вере. Никоме битна. А опет: Срба је највише нестало управо тада. Статистички
подаци показују да је нагли пад у природном прираштају услиједио управо у "златна
времена", када је свако имао посао, ауто, ишао на љетовање, и "радио не радио свирао ти
је радио". Да, управо тада смо почели да нестајемо. Сјетите се мало: имате можда 10
дјеодва и бака рођених 30их и 40их (ако их нису, попут нас у Херцеговини, побацали по
јамама), али већ генерација наших родитеља из 50их и 60их углавном има 2-3 браће и
сестара док је "златни стандард" тих "златних седамдесетих" и "златних осамдесетих"
било једно или двоје дјеце. Троје дјеце се коментарисало са "омакло вам се?" а четворо са
"имате ли ви телевизор?"
Дакле, ту смо и зато нас толико нема.
Измијеили смо се. Нисмо више они исти.
Индустријски радник је двоструко зависно биће, управо као и чиновник: зависи од плате
коју му даш и од идеологије коју му сервираш. И данас је тако. Сељак је независтан - зато
је марксизам и мрзио сељака.
Моји прадједови нису вољели ниједну државу - ни Турску, ни Аустрију, ни каснију
Титову Југославију, за Краљевину су имали поштовање, донекле и за Аустрију (и поред
осјећаја непријатељства). Ипак, знали су ком народу припадају, знали су да дижу буне и
знали су да су им преко Дрине и Таре браћа најрођенија и да је и преко Дрине и Таре
њихова отаџбина. Били су самостални људи. Нису тражили ни од кога комад `љеба и од
државе су углавном тражили да им "смањи порезу". Дјецу нису рађали ни партији, ни
демографији, већ себи, па тиме и народу и Цркви.
Колико нас је данас таквих? Колико смо независни? Колико идеолошки, колико
финансијски? Колико је за то што нас нема крив Бог? Бог звани ЏиДиПи? Колико смо
спремни да надиђемо свој индивидуализам? Да подијелимо и не само непријатне већ
одвратне стране карактера једног другог људског бића, како бисмо имали породицу? Зар
заиста мислимо да ћемо у трци између стандарда и дјеце икада успијети да свакоме свом
дјетету обезбједимо стан, ауто, рачунар, мобилни телефон? Занимљиво је да су и данас
многодјетне породице углавном - бар нам тако телевизија говори - сиромашне. Шта то они
знају, те им ми уједно завидимо и уједно их сажаљевамо? Не знам. Трудим се да откријем.
Али старо правило јесте: што је мање индустријализације, "нових радних места" и осталих
знакова благостања, природни прираштај је већи. Можда су златну средину потребе,
могућности и љубави према породици баш представљали ти наши прађедови жуљавих
руку, а не очеви у фабрикама и на партијским састанцима
А она кашичица са почетка приче - она је знак. Трпи она све. Може и без ње, неко би
рекао. Чак и да данас може, она нас је оставила овим што смо данас. Она је наша кривица,
у возу за Јасеновац, наша снага пред Косово. Кроз вијекове она нас је заражавала
"косовском митоманијом", а од 1945 и "јасеновачком". Може и без ње. И без Јасеновца и
Косова. Изгледа.

Два потпуно нова момента на која наиђох у свеопштој експлозији бављења

општенародном епидемио-литургиком:
1.) питање новца: као - "поповима треба пара па зато не затворише цркве". Овај аспект ми
уопште не паде на памет (можда и зато што сам професор на факултету). Међутим, ма
колико баналан и злонамјеран приговор и суштински нетачан, није лоше да се подсјетимо
да би стварно систем финансирања у цијелој СПЦ морао да се измијени на такав начин да
свештенство које зависи од парохијских прихода има кроз годину константне приходе, да
се колико толико приближи стандард парохијског свештенства у великим градовима и "у
провинцији" као и да се генерално гледано Црква покуша учинити мање зависном од
донација. Тренутно псеудо-константиноско стање је нереално. Ако треба да нас је мање и
ако су то реалне потребе - нека нас је мање, али овако тешко да ће ићи у будућности.
2.) Експлозија интересовања за литургију је, чини ми се, директно повезана са
диспропорционално великом пажњом која се Цркви иначе поклања. А и ми смо за то
криви. Са оним махањем да има 95% вјерника. Чему толика жеља за пажњом? Не живимо
у царској Русији, немањићкој Србији или Ромејском царству. Помиримо се са тим.
Размишљао сам да се опет повучем као и већина мојих пријатеља, да чекам да се све
оконча и онда будем мудар - тако човјек сигурно неће погријешити. И нећу баш често
писати. Али ако је бар један дио смутње усмјерен ка мени, и то је, чини ми се, корисно...

Ових дана гледам како се нарочито "ми из Цркве" острастимо једни на друге. Као да није
довољно острашћености и мимо нас. Као да није довољно порива да се Црква као таква
постави као најлакши колатерални кривац за чудновату укоченост свијета у којој се
налазимо.
Још једном вас молим: све што имате да кажете и Оцима и браћи и сестрама - реците у
очи, "у брк", у писму, у обраћању, само не: свима осталима, да би нас похвалили као
"разумне", "широкогруде", "ревнитеље", "истинске вјернике". За то вас преклињем!
Одувијек је било искушења да се Црква расколи. Од првих Њених дана. Од бучног
неспоразума Хришћана из јудаизма и Хришћана из паганизма. Али Она је побјеђивала јер
је налазила начина да "онај којји једе не осуђује онога који не једе и онај који не једе не
осуђује онога који једе".
Могу можда да нам помогну двије слике.
Можда мислимо да су људи који су "подлегли хистерији" "издали вјеру", приклонили се
"идолима". Знате ли да се Црква већ у 2.и3. вијеку замјерила онима који су мислили да све
Хришћане који су приликом прогона на наки начин "пали" не треба одлучити из Цркве?
Да, у та времена када је мач био људима изнад глава, понеки од Хришћана би потплатили
римске официре да им издају потврду како су принијели жртве боговима, Понеки су се
заиста одрекли вјере. И онда су се они Хришћани који су издржали прогоне запитали шта
радити са онима који нису. Они који нису хтјели да гледају палу браћу одијелили су се од
Цркве и пришли разним ригористичким, строгим покретима. Црква је сматрала да пали
треба да прнесу покајање, али их није за вијека одлучила од Себе.Не правим паралеле,
само упућујем на то да немамо право да будемо строжи од Цркве, поготово у ова смутна
времена.Не судимо престрого било коме. Црква то не чини олако.
Друга слика, за оне који дрве по "ревнитељима", којима су сви "фанатици" заостали и
Цркви непотребни: знате и сами да су иконе у Цркви сачували управо ревнитељи. Када је
готово сав епископат био спреман да жртвује иконе, да убјеђује људе да има Цркве и без
икона, да човјек може тајно да има иконе, али да се не супротставља цару иконоборцу -
само су ријетки ревнитељи били спремни да дају живот како бисмо данас имали иконе.
Зато: не судимо претешко ни ревнитељима. Чак и када је свеопште прихватање
иконоборства било толико да се и епископима на 7. Васељенском сабору судило лаким
мјерама, "десно крило" је сачувало иконе.
Зато вас молим све да нас радост Васкрсења просвијетли и учини радосним. Чим имаш
потребу да разбијеш главу некоме да би службу Богу чинио, да презреш прије Сабрања
цијеле Цркве, одмакни се и помоли.
Даће Бог да се заиста саберемо и оцијенимо зашто и како је ко говорио.
Христос васкрсе!
Човјек можда не мора много да зна о богословљу, али да га интересује Црква. Можда на
погрешан начин, можда на исправан али недовољно посвећен - међутим, као они
одговорни "за гријехе своје и незнања народна", ми свештеници смо одговорни да то
интересовање за учествовање постане интересовање за богословље Цркве. Тамо гдје тога
нема подбацио је и народ и свештенство, али је одговорност највише моја. Ја сам изабрао
да упућујем људе на Златоуста. Одговорност је и свакога од нас.
Човјек можда не мора да зна много о медицини, али га интересује здравље.
Човјек не мора да зна кивични законик или закон о безбједности у саобраћају, али га
интересује гдје и како живи.
Човјек не мора да зна много о политичкој теорији, али га интересује ко ће да му води
општину, државу, друштво.
За сва сујевјерја, надриљекарства, незадовољства и политиканства криви смо сви. Сваки
пут када се неко - можда сасвим непримјерено - усудио да коментарише начин на који
служимо, а ми му одговорили са "ваша литургијска свијест није спознала онтолошко-
есхатолошке импликације...", сваки пут када на питање "шта ми је/шта нам је?"
одговорите са "имате акутну респираторну пулмоинфекцију" када на питање "шта сам
урадио?" одговрите са "прекршили сте члан 34 ЗОБС а увези са чланом 18 став б" нисте
одговорили него најприје оном човјеку рекли да је недостојан вашег одговора. Нисмо
служили већ тражили поклоњење. А све је у начину. Хиљаду прочитаних литургика, сто
специјализација, хиљаду успјешних случајева неће од вас направити доброг свештеника,
љекара, полицајца.
И онда немојмо да се чудимо што људи који и даље желе да знају Цркву, иако не познају
литургику, здравље, иако не познају медицину, право, иако не познају кривични законик,
државу иако не желе да знају политику - сви они хрле из погрешног рјешења у погрешно.
Да, да, у Хипократову заклетву, у заклетву на вјерност МУПу и заклетву на прихватању
функције треба унијети те ријечи из литургије: све што чинимо чинимо молећи се "за
гријехе нас - свештенства, љекарства, службеника" и за незнања народна.
Служба је служење. Струка без служења је ништа. Црквеност, јавно здравље, политика,
правда - одговорност свих нас. "Струка" без народа је друго име за гордост.
Христос васкрсе!

Хришћанство никада није једна страна плоче.

Видим ових дана, у јеку овог стишаног живота који опет буди тако јаке емоције, како се у
нама буде и неки занимљиви и иначе црквеној историји познати аргументи за или против
одлсака у Цркву итд. Највећи проблем, поготово нама Србима, јесте наћи ону златну
средину и "држати се овога а и то не остављати". Штавише, кроз историју Цркве борба са
недовољним, па самим тим и неправилним дожувљајима Бога, Цркве, свијета увијек је
подразумијевала и тај аспкет цјелокупности. Када је неко тврдио да је Христос човјек -
Црква је тврдила да је и Бог. и човјек. Дакле, није "или или" већ "и ... и". И тако даље, кроз
историју Цркве. Зато је увијек битно да се сјетимо смисла нечега. Код нас је пост, рецимо,
или Света Тајна по себи - а није или потпуно ирелевантна ствар - а далеко да је и такав!
Али изгледа да је најтеже схватити баш ту средину...
Па бих, драги моји, да допуним понеки став који се чује и напише, обично како би се
њиме рекло баш све. А можда има и још...
Породица је Црква у малом - Савршено тачно! хајде да сада по страни оставимо друга
питања нашег породичног живота, али зар не би било логично да, ако је породица Црква у
малом, онда се та породица моли заједно, прије и послије заједничког ручка, ујутро, прије
спавања или бар једном дневно. Колико вам је познато таквих породица? Да ли се и сами
молите? Будимо искрени. Углавном је наша породица скуп људи везаних биолошким и
емотивним везама а таква је и породица у Сјеверној Кореји или Јужноафричкој
републици. То да је породица Црква у малом значи да је породица позвана да живи као
Црква. То не значи да ће породица живјети идиличном тишином јер Црква ни иначе није
идилична тишина. Али оно што је нама најтеже да схватимо јесте да "црквеност" није
стање на које смо се претплатили па га имамо у џепу ма шта радили већ позив да живимо
као Црква. Е сад, постоји ту још једна битна допуна: Црква је породица у великом! Да,
зато су се и Хришћани вијековима звали браћом и сестрама. Знам да многи од нас нису
најбољи ни "највећи вјерници" али се бар трудимо да будемо бољи. Јер и Цркви је
потребан труд, напор, подвиг, да оно тешко и лоше у нама не унесемо у Цркву као ширу
заједницу. Отуда је Црква одувијек динамика мале Цркве и велике Цркве, породице и
литургијске заједнице. Једно без другога не иде.
Ту долазимо и до још једног питања. "Човјек се може молити свугдје и на сваком мјесту
јер је Бог свугдје" и "човјек је и сам по себи Божије биће" или, мало прецизније: човјек је
створен као слика и прилика (икона и подобије) Бога". Све савршено тачно. И ништа од
тога не укида потребу за заједништвом. Узмимо за примјер, а и нешто више од тога - ову
паралелу са породицом. Ви сте отац, мајка, син, кћерка, муж, жена, ма гдје се налазили,
зар не? И, ако је потребно, неко вријеме ћете се ипак чувати на дистанци и од најмилијих,
да их не заразите. Али ако је ваш син или брат, рецимо, био у Аустрији, Италији или
Кореји, с правом сте жељели да дође овамо. Зашто? Зато што нам је ипак потребно да смо
заједно. Осјећај припадања ствара осјећај заједништва и, мада се можемо уздржати од
заједништва неко вријеме, ипак знамо да то није нормално стање ствари. Такође вриједи:
што је осјећај припадања слабији - макар ми и тврдили да је он јак - лакше ћемо
подносити удаљеност. Мени припадање навијачкој групи НН већ одавно не значи толико
да сад болујем што утакцима нема (мада познајем људе којима то тешко пада јер њихов
идентитет, оно ко јесу и коме припадају је нарочито везан за ту навијачку групу). Тако је
то некако. Трпи се удаљеност, али она није "па шта, ником ништа" већ ако не боли, није
нам ни стало.
Што се тиче човјекове боголикости: какав само велики увид Хришћанства! Да, сваки
човјек је икона Божија, сваки је створен за вјечност и сваки позван да ту боголикост не
затамни гријехом. Сјетимо се боголикости мога ближњег када нас претекне на каси, када
ка нама буде непријатан и неподношљив. Ни боголикост се не држи по џеповима већ се
остварује путем који није ни лак ни широк, једном ријечју која је готово избачена из
српског језика - врлином...
Црква, храм је само грађевина. Тачно. Имате ли неко мјесто које зовете дом, било да је
стан или кућа? Или можда родитељски стан или кућа, оно топло мјесто гдје сте одрасли?
Сигурно имате. Из моје перспективе, када путујем ибарском магистралом, ваша кућа је
само још једна кућа крај пута. Из ваше - она је дом. Тако је и са храмовима. Не морају
ништа да вам значе. Можда некоме значе много. Рећи некоме: "можеш се молити свугдје"
је савршено тачно колико и "можеш живјети било гдје". Можеш. Можда мораш. Али знаш
да између бетона и челика има и нешто друго...
Све ово што се дешава од нас тражи опрезност. Али у нама често ствара осјећај који се
бојимо да искажемо. Он би се могао исказати овако: сваки човјек око нас је потенцијални
клицоноша или заражен већ. Сваки човјек је онај ко нас може усмртити. То је темељни
начин на који данас човјек гледа другога човјека. И отуда толика нервоза. Молим вас:
сваки човјек до је и даље човјек. То је битно. Ако ће нас овај вирус разорити да у другом
човјеку не видимо најприје човјека, помињану икону Божију, онда ће се прича о људском
друштву завршити не атомским ратом већ свеопштим крајем човјека каквог смо
познавали.