Кисинџерова одговорност

Хенри Кисинџер амерички политичар и дипломата један од кључних чинилаца вођења

америчке спољне политику у периоду од 1969. до 1977. године, када је вршио функције
саветника за националну безбедност и државног секретара, за време председовања Ричарда
Никсона и његовог следбеника Џералда Форда.

Рођен је у немачко-јеврејској породици у Фирту, граду у Баварској 1923. године, а због

нацистичких прогона прелази да живи са својом породицом у Сједињене државе 1938. године.
После учешћа у Другом светском рату као амерички контраобавештајац, враћа се у Њујорк где
наставља своје школовање на Универзитету у Харварду. Улази у политику као саветник
републиканског кандидата и гувернера Нелсона Рокефелера.

После ступања на функцију председника Ричарда Никсона 1969. године постаје члан његове
администрације и блиски сарадник као саветник за националну безбедност. На тој позицији
1969. започиње тајне преговоре са главним представником делегације Северног Вијетнама о
примирју и окончању рата у Вијетнаму.

На окончању рата ради и посредно, тако што води преговоре са Народном републиком Кином и
Совјетским Савезом како би ускратио њихову помоћ Северном Вијетнаму. Захваљујући
његовом тајном састанку у Пекингу са премијером Чу Ен Лајем, касније је дошло до посете
председника Никсона Кини и успостављању дипломатских односа ове две земље после дугог
низа година. Кисинџер је својим радом засенио државног секретара Роџерса, а може се рећи и
председника Никсона јер су се у јавности често постављала питања ко заиста води америчку
спољну политику.

Кисинџер је учествовао и у преговорима са Совјетским Савезом који су резултовали у смањењу

тензија у односима две суперсиле, споразуми Никсона, првог председника који је посетио
Совјетски Савез од Делана Рузвелта, и Брежњева ограничили су трку у стратешком наоружању.

После дугих преговора о окончању рата у Вијетнаму, који су наилазили на негодовање владе
Јужног Вијетнама, коначно је дошло до споразума о окончању рата и успостављању мира у
Вијетнаму, споразум су потписали Хенри Кисинџер и Ле Дук То, у јануару 1973. године. Овај
споразум касније исте године донео је Кисинџеру и Нобелову награду за мир, једну од
најконтраверзнијих додела те награде, Ле Дук То који је требало да такође добије награду је
одбио, јер до прекида рата није дошло, а два члана комисије за доделу награде су у знак
протеста дале оставку.

Исте године Никсон је сменио Вилијама Роџерса и на његово место државног секретара
поставио тада истакнутог Хенрија Кисинџера, он је задржао и функцију саветника за
националну безбедност, коју ће му одузети 1975. председник Форд. Кисинџер се одмах
ангажује у збацивању демоктратски изабраног председника Чилеа Салвадора Аљендеа,
кандидата савеза социјалиста. Извршен је војни пуч и на место председника дошао Аугосто
Пиноче.

Кисинџер је одиграо битну улогу као посредник у преговорима између Египта, Сирије и
Израела, тзв. шатл дипломатијом којом је окончана криза изазвана Јомкипурским ратом. После
оставке Ричарда Никсона, нови председник Форд оставља Кисинџера на позицији државног
секретара, он и даље узима учешће у спољној политици Сједињених држава, па тако има улогу
у догађајима који су се одиграли у Анголи, Аргентини, Родезији, Источном Тимору.

Иако по некима најефикаснији амерички дипломата 20. века, Хенри Кисинџер је једна од
најконтраверзнијих личности америчке модерне историје. Његове активности у америчкој
спољној политици наилазе на многе критике, позната је књига америчко-британског новинара
Кристофера Хиченса „Суђење Хенрију Кисинџеру“ у којој он Кисинџера оптужује за ратне
злочине, злочине против човечности, завере за убиства и отмице. Сматра се да може бити
одговоран за продужетак рата у Вијетнаму, тајно бомбардовање Камбоџе које је имало стотине
хиљада цивилних жртава, инвазију Индонезије на Источни Тимор и подршку Пакистану у рату
у Бангладешу, у којима су стране које су имале подршку Сједињених Држава починиле злочине
против човечности и геницид.

Стефан Стојков ИС 17/81