ЖИТИЈЕ ВАРЛААМА И ЈОАСАФА

У досадашњим проучавањима овај спис квалификован је као приповетка, повест,

роман и житије. На савремени српски у целини га је превео Томислав Јовановић 2005,
одлучујући се за жанровску одредницу „житије“.

Ово дело настало је као плод вековних интензивних духовних струјања између
Истока и Запада. Посвећено је пустињаку Варлааму и царевићу Јоасафу, а о његовој
популарности сведочи чињеница да је преведено на преко 30 језика.

Раније се углавном сматрало христијанизованом повешћу о Буди, све до краја 19.

столећа, када је је оријенталист Херман Зотенберг показао да, поред једне персисјке
верзије (настала до почетка 7. века), којој је историја Буде била узор, постоји и аутохтона
грчка верзија, чији је аутор извесни монах Јован из манастира Светог Саве Освећеног.
Његово је име довођено у везу са знаменитим светим оцем Јованом Дамаскином (који се
око 700. године и сам повукао у исти манастир у Јудејској пустињи).1

Текст Варлаама и Јоасафа показује евидентне сродности са ранохришћанским

пустињачким житијима, али садржи и елементе мартирија (мученичких житија). Поред
библијских, у њему се препознају и бројни цитати из дела хришћанских писаца и светих
отаца (Јована Лествичника, Јована Дамаскина, Григорија Ниског, Григорија Богослова,
Максима Исповедника).

Словенски превод настао је крајем 13. или почетком 14. столећа на Светој Гори
(могуће и раније, у време раног боравка Светог Саве на Атосу). Српскословенски преписи
су бројни (целовитих је 13, и још 10 фрагментарних). Т. Јовановић, као доказ да је превод
могао настати већ почетком 13. века, наводи чињеницу да су ликови Варлаама и Јоасафа
представљени још у студеничком живопису (фреска из 1208. године), а помиње и
несумњиве утицаје овог дела на младог Растка Немањића (духовни подстицај на бекство и
замонашење).

Трагови овог дела видљиви су и у Хиландарској повељи Стефана Првовенчаног, као

и у Житију краља Милутина архиепископа Данила II (Милутинова молба Господу да га
уподоби Јоасафу).

Житије Варлаама и Јоасафа написано је према канонима хагиографског жанра,

али је по много чему специфично. Његова структура је сложенија (унесене су приче,

1
Постоје и другачије претпоставке о настанку грчке верзије, и то на Светој Гори: као могући аутор наводи
се грузијски монах Јевтимије (955–1028).
библијске параболе, алегоријске приче, поуке), а самим тим дело је и стилски
разноврсније.

Већ у наслову се доносе важне информације: „житије је души корисно“, аутор је

„добродетељни муж манастира Светога Саве, монах Јован“, а јунаци су „Варлаам и
Јоасаф, свагда достојни спомињања“. Овај обимни текст (Увод и 40 целина) проф. Љ.
Јухас-Георгиевска2 у тематском смислу дели на 5 сегмената:

I–IV уводни мотиви;

V–XX Јоасафов духовни преображај под утицајем монаха Варлаама и примање

хришћанства;

XXI–XXXII Јоасафов побожни живот након Варлаамовог повратка у пустињу и

неуспешни покушаји цара Авенира (Јоасафовог оца) да сина врати пређашњој религији;

XXXIII–XXXV преображај цара Авенира;

XXXVI–XL Јоасафово напуштање престола, сусрет са Варлаамом, заједнички

подвиг. Јунакова смрт и сахрана (положен је у гроб оца Варлаама). Заједнички пренос
моштију у Индију, као и чуда исцељења на гробу.

Текст започиње цитатом из Посланице апостола Павла Римљанима (8, 14): „Они
који су вођени Духом Божјим, синови су Божји“. Наглашава се да су светитељи (и
мученици и подвижници) удостојени коначног блаженства, али да је божански пут жесток
и оштар и да захтева велики труд. Приче о подвижницима подстичу оне који такав пут тек
започињу. У уводу монах Јован говори о својим изворима, који су усмени (побожни
мужеви из Индије), а он сам ће их учинити доступним свима.3

У првом поглављу су мотиви домовине и родитеља. Отац, цар Авенир, контрастно

је карактерисан: велик по богатству и сили, храбар у биткама, славан лепотом, али и
духовно сиромашан, подложан страстима и неумерености, поклоник идола и прогонитељ
хришћана.

На почетку другог поглаваља писац констатује да је Индију захватила

незнабожачка тама и уводи причу о бољару који је постао подвижник (то је прилика да се
Авенир још једном негативно оцрта).

2
Поводом Варлаама и Јоасафа, Прилози за КЈИФ, књ. 72, св. 1–4, 2006, 93–101.
3
Користи се параболом о талантима (Мт 25, 14–30): добивено неће скрити у земљу већ ће га расплодити.
 Приповедање се динамизује Јоасафовим рођењем: астролози проричу дететову
будућност (најмудрији међу њима видео је да Јоасаф неће бити у Авениривом већ у
Христовом царству, стр. 33).

Веома су занимљиво дате цареве мере да се пророчанство осујети: дете је

затворено у палати, слуге и учитељи су млади и лепи, и нема прилику да се сусретне ни са
чим тужним, нити искушавајућим. Отац му ипак допушта излазак из палате и тада младић
среће губавца, слепог и старог човека (од стр. 39), и интензивно размишља о сујети и
бесмислу живота, а нарочито о смрти.

Пресудни сусрет са старцем Варлаамом (од стр. 44), који се представља као трговац
из далека, који поседује јединствени драги камен. Јоасафа осваја причом о сејачу и семену
(Мт 13, 3–8), а када младић, захваћен неком жељом и љубављу, жели да чује нове и благе
речи, почињу да се нижу алегоријске приче којима му Варлаам приближава хришћанске
врлине:4

Прича о четири ковчега

О славују

О инорогу

О три друга

Варлаам говори о Христу, Богу Сведржитељу, представља му историју света и

људи, користећи се параболама, алегоријским причама, често и експлицитним поукама.
Јоасаф схвата да „бесцени камен“ њему намењен јесу управо ове поуке. Од тог часа
Јоасаф Варлаама схвата као духовног оца, поставља му бројна питања, а старчеви су
одговори веома добро утемељени, неретко и изразито експресивни (слика Страшног суда,
стр. 124).

Растанак учитеља и ученика (127) увод је у приповедање о Авенировим

покушајима да сина врати паганским веровањима (цар је истовремено захваћен и
дивљењем и гневом према младићу). Девојка као искушење (179–181). Авениров
преображај (200) и смрт (205–206). Јоасаф после неког времена одлази у пустињу и налази
Варлаама (218), следи заједнички подвиг и Варлаамова смрт, уз поуке на самрти (224–
225), а убрзо и крај Јоасафовог Житија, својеврсне метафоре жудње за Христом.

4
Ове приче, као илустрацију Житија, доноси Т. Јовановић, Хрестоматија средњовековне књижевности, I,
159–167.