Orijentiri 

Istine 
Arhimandrit Rafail Karelin 
 
Pitanje:  Vidimo  da  je  čovečanstvo  podeljeno  nevidivom  granicom  koja  prolazi  kroz  svaki 
narod,  a  često  i  između  najbliskijih  ljudi:  muža  i  žene,  roditelja  i  dece;  čini  se  kao  da  su  oni 
odvojeni  nekakvim  zidom  međusobnog  nerazumevanja.  To  je  odnos  ljudi  prema  pitanju 
postojanja  Boga  i  o  tome  da  li  postoji  ikakav  najviši  smisao  ili  najviši  cilj čovekovog života. 
Jedni ljudi priznaju da Bog postoji i da je duša besmrtna, a drugi to poriču i govore da je život 
nastao kao rezultat nekakvih srećnih slučajnosti. 
Ako Bog postoji, zašto onda On ne otkrije Sebe svetu, nego više voli da ostaje zagonetka. 
A imamo li mi uopšte dokaze za božansko postojanje?
 
Odgovor: Ovde je postavljen čitav niz pitanja. Pre nego što govorimo o Bogu treba da se 
okrenemo  ka  samom  postojanju  čoveka.  On  je  stvoren  u  vremenu.  Njegove  saznajne 
sposobnosti,  uključujući  znanje  i  iskustvo,  ograničene  su.  Bogje  Biće  apsolutno, 
nadkategorijalno, jer se nalazi i prebiva iznad misli i reči. Odrediti logički ‐ to znači, u izvesnoj 
meri,  obuhvatiti  i  ograničiti  slovesnom  formulom  (rečima).  U  tom  pogledu,  nesumnjivo, 
određenja  Boga  biće  ‐  neshvatljivi  i  neizrecivi.  Kakva  znanja  poseduje  čovek?  Najvažnije  je 
urođeno  znanje.  Ako  pogledamo  na  svet  nižih  bića  bioloških  vrsta  koje  nas  okružuju, 
uverićemo se da sva ona bez izuzetka imaju ogroman obim urođenog prirodnog znanja, koje 
nauka bez razlike naziva instinktima. Bez tih znanja ne bi bio moguć čak ni jedan dan života 
živih organizama.
Čovek je na neizmerno višem stepenu od ostalih stanovnika zemlje. A jedno od urođenih, 
čoveku  svojstvenih  znanja  jeste  religiozno  čuvstvo  i  ʺinstinkt  večnostiʺ.  Kad  živi  organizam 
smestimo  u  za  njega  neprirodne  uslove,  tada  instinkti  otupljuju  i  deformišu  se.  Neprirodna 
psihička  sredina,  a  naročito  netačna  informacija  koju  dobija  čovek,  može  da  otupi  i  uguši 
prirodno religiozno čuvstvo, iako ono u svakom slučaju ostaje svojstveno čoveku.
Kako  se  obrazuju  naši  pojmovi  na  nivou  razuma?  Čovek,  budući  da  je  u  uzajamnom 
odnosu  sa  spoljašnjom  sredinom,  uključen  je  u  stalnu  bujicu  osećanja  koja  prima  telesnim 
čulima.  Zatim  se  ta  osećanja  preobražavaju  u  slike  i  predstave  koje  se  sa  svoje  strane 
transformišu  u  pojmove,  to  jest  slovesne  formulacije.  Bog  ne  može  da  bude  shvaćen 
neposredno organima naših čula, jer nema ni materijalni ni fizičko‐energetski supstrat.  Naš 
um  se  kreće  u  oblasti  konačnih  i  ograničenih  predmeta  i  pojava,  gde  sve  ima  svoj  uzrok  i 
posledicu.  Logika  je  proizvod  našeg  zemaljskog  iskustva,  a  Bog,  spada  u  drugačiju, 
nadkategorijalnu sferu i, prema tome, u oblasti religije sam metod logike postaje nelogičan.
Ima  li  dokaza  za  postojanje  Boga?  ‐  Ima!  Ali  oni  nemaju  aksiomatsku niti logičku, već 
intuitivnu osnovu i zato ne nose spoljašnji, već ličnosni, unutrašnji karakter. Religiozno čuvstvo 
čoveka  omogućuje  poznanje  Boga  kao  nesumnjive  realnosti.  Ali  nije  moguće  preneti  to 
unutrašnje  iskustvo  kroz  bilo  kakve  eksperimente  ili  logičko  izvođenje  zaključaka,  ako 
sagovornik nije duhovno probuđen.
 Zašto Bog Sebe nije otkrio svetu tako da Njegovo postojanje bude jasno svima? Zašto On 
kao da skriva Sebe iza zavese vidivog? Zašto je njegovo postojanje slično hijeroglifima koje 
duša čoveka treba da razume i dešifruje?
Zato  što  je  religija  opštenje,  a  sama  vera  sadrži  princip  slobode,  a  ne  prinude.  Bog  daje 
čoveku slobodu izbora. On hoće da Ga čovek traži, da stremi ka Njemu i da priprema svoje 
srce za zajedničenje sa Njim. Bog je zaželeo da postane ne spoljašnji, nego unutrašnji čini‐lac 
čovečijeg života. Da je postojanje Boga nesumnjivo kao što je postojanje sunca, onda bi vera 
kao moralni čin nestala. Nju bi zamenila očiglednost u kojoj nema alternativa, odnosno Bog bi 
u  izvesnoj  meri  postao  spoljašnji  predmet  poznanja,  što  bi  bilo  nedostojno  ljubavi  Božije 
prema čoveku, jer Bog hoće slobodno samoopredeljenje čoveka prema Sebi, iskanje Boga i, 
kao  krunu  ljubavi,  ‐  ljubav  prema  Bogu.  Ali  treba  reći  da  materijalizam  i  ateizam,  uprkos 
svojim  uverenjima,  nemaju  ni  naučne,  ni  logičke  dokaze.  Nauka  proučava  samo  malo 
područje materijalnog sveta i ostavlja izvan granica svojih mogućnosti takve pojmove kao što 
su prauzrok, krajnji cilj i tako dalje. 
Govoriti  o  večnosti  materije,  o  nemogućnosti  poznanja  formi  postojanja,  osim  preko 
fenomena koji imaju materijalno‐energetski supstrat, znači udaljiti se od eksperimenta kao 
temelja nauke i preći u oblast potpuno nedokazanih pretpostavki.
Takođe,  Bog  ne  može  biti  dokazan  logički,  jer  u  kategorijama  večnog  i  beskonačnog 
logika, stvorena kao rezultat zemaljske prakse, prestaje da dejstvuje i nastaje obrnuti proces ‐ 
zaključci  se  zamenjuju  postulatima.  No  ako  religija  ima  subjektivne  dokaze,  to  jest 
svedočanstvo unutrašnjeg mističkog iskustva, onda ateizam uopšte nema nikakve dokaze, već 
predstavlja samo veru u nulu i svežanj deklaracija.
 
Pitanje: Šta treba da činimo da bismo zadobili ili ojačali veru?
 
Odgovor:  Da  se  molimo,  da  osećamo  strah  Božiji  pred  tajnom  stvaranja  sveta  i  da  se 
trudimo da ispunjavamo jevanđeljske zapovesti.
 
Pitanje:  A  gde  su  dokazi  da  molitva  nije  vid  autosugestije  i  da  ćemo  se  u  stanju 
samoponavljajuće hipnoze naći pod vlašću misli da Bog postoji, nasilno uterane u svest?
 
Odgovor: Autosugestija i hipnoza ne samo da nemaju ništa zajedničko sa molitvom, nego 
su  i  stanje  koje  je  njoj  suprotno.  Prilikom  autosugestije  čovek  dovodi  sebe  u  pasivno‐
raslabljeno stanje i fiksira svoju pažnju na neku čulnu sliku ili zapovest, koju okreće prema 
sebi. Ta misao pritiska njegovu psihu, ali za njega ostaje nametljiva i tuđa. 
To stanje ne pruža čoveku nikakvo mističko iskustvo, dok mo‐itva aktivira svest čoveka i 
čini je izuzetno jasnom i nepomućenom, ali, pre svega, daje mu da doživi stanje blagodati, to jest 
silu  potpuno  novu  za  čoveka,  koju  duša  prima  kao  novi  život.  Ljudi  koji  su  se 
eksperimentalno  bavili  autosugestijom,  meditacijom,  autohipnozom  i  tako  dalje,  koje  se 
neguju u okultizmu, prelazeći zatim u hrišćanstvo, svedočili su da između tih stanja i doživljaja 
blagodati kao prisustva Boga nema nikakve sličnosti. 
 Autosugestija  može  da  dovede  psihu  u  stanje  rastrojstva  i  da  se  čovek  pretvori  u 
vizionara,  ali  blagodatna  molitva  kojoj  su  tuđi  kako  imperativi  izraženi  rečima,  tako  i 
uobrazilja, čini hrišćansku veru samoočiglednošću za srce čoveka.
 
Pitanje: Govorili ste o veri u Boga, ali na zemlji zaista ima mnogo religija?
 
Odgovor:  Govorili  smo  da  duša  čoveka  ima  sposobnost  za  bogoopštenje  i  osećanje 
svoje  besmrtnosti.  Veru  možemo  uporediti  sa  intuicijom,  sa  osećanjem  realnosti  Boga  i 
duše čoveka. A religija uključuje u sebe takođe i veroučenje, moralne zapovesti i obrede kao 
simvolički jezik. I ovde čovek treba da traži istinu.
 
Pitanje: Koja su svojstva religiozne istine?
 
Odgovor:  Unutrašnja neprotivrečnost  učenja,  njegovo  božansko  poreklo kao  ispunjenje 
proroštava i obećanja i teološka i moralna uzvišenost. Hrišćanstvo je pre svega (blago)vest o 
spasenju. Za nas je Hristos Živa Ličnosna Istina.
 
Pitanje:  Mi  verujemo  u  moralno  savršenstvo  Jevanđelja,  ali  teško  je  poverovati  da  je 
Hristos vaskrsao.
 
Odgovor: Dakle teško vam je da poverujete da je Hristos Bog koji je radi našeg spasenja 
postao Bogočovek? Bog je Tvorac sveta i njegovih zakona, ali On u Svojoj apsolutnoj slobodi 
nije njima vezan. Znači, ipak pitanje je u ovome: je li Hristos Bog ili samo Čovek, možda čak i 
najbolji od ljudi. Međutim, Sam Hristos je više puta nazivao Sebe Bogom i jedinim Spasiteljem 
sveta. 
Dakle, ili je Njegovo svedočanstvo istinito  i  On  jeste  Bog,  ili  je  On  lagao  i  varao  ljude, 
nazivajući Sebe Bogom, ili je pak Hristos psihički bolestan čovek, paranoik i vizionar, koji se 
predstavljao  kao  Bog  u  dugotrajnom  bunilu.  Ali  vi  sami  govorite  da  je  moral  Jevanđelja 
uzvišeni moral koji nije mogao da stvori obmanjivač i lažov, ili da napiše čovek sa patološkom 
psihom. Čitajući Jevanđelje, neiskvarena duša ne može da prihvati takvu misao. Ni u jednom 
retku ove velike knjige nećete naći ni obmanu, ni bilo kakvu bolesnu opsednutost, ona kao 
da je prožeta odmerenom i jasnom svetlošću. Dakle ostaje jedno: Hristosje Bog koji je sišao 
na zemlju.
 
Pitanje: Možda su Hristovi učenici izmenili Jevanđelje i uneli u svoje ime i na svoju ruku 
priče o Njegovom Vaskrsenju?
 
Odgovor: Svaka laž  i obmana teže niskom  cilju. Apostoli su  posvetili i žrtvovali sebe 
stradanjima  i  smrti.  Oni  su  išli  narodima  radi  jevanđeljske  propovedi,  a  glavni  predmet  te 
propovedi  bilo  je  Hristovo  Vaskrsenje  iz  mrtvih.  Ne  žrtvuju  se  blagostanje  i  život  zbog 
sopstvene  izmišljotine. Štaviše, oni  su bili  podvrgnuti strašnoj  kazni  i  nijedan  od  njih  nije  se 
odrekao  vere  u  vaskrslog  Hrista.  U  grčkom  i  gruzijskom  jeziku  istom  rečju  se  označavaju 
mučeništvo i svedočenje.
 
Pitanje: Šta sprečava veru?
 
Odgovor: Ukazaćemo na tri uzorka: 

1) lažna, tendenciozna predstava o religiji, koja je najgori oblik neznanja; 
2) strasna duša; 
3) duhovna gordost.

U prvom slučaju tačna informacija može da služi kao početak du‐hovnog  buđenja. Drugi 
slučaj  je  teži,  jer  duša,  potonula  u  strasti,  gleda  na  moral  kao  na  ograničenje  svoje  slobode. 
Uostalom i ovde čovek može da oseti unutrašnju prazninu takvog života i druge uzvišene 
mističke  doživljaje,  kao  da  vidi  zrake  sunca  kroz  procepe  vedrine  među  crnim,  gustim 
oblacima. Treći vid je najteži. 
Gordom umu je teško da zamisli da je Bog iznad njega, da su njegova znanja nepouzdana i 
ograničena,  da  su  mu  čula  pregorela  u  žudnjama  za  nasladama,  da  mu  je  volja  nemoćna, 
duša poražena grehom i da je on sam po sebi jadno stvorenje kome je potreban Spasitelj. Kod 
gordoga takva misao izaziva unutrašnji protest i bunt. Zato je gordost najteži oblik neverja, to 
je voljno neverje koje bezglasno viče: ne želim da Bog postoji. Stoga duhovnu gordost može 
da isceli jedino čudo.
 
Pitanje:  Nije  nam  sasvim  jasno  zašto  treba  da  verujemo  da  se  istina  nalazi  baš  u 
hrišćanstvu,  a  ne  u  drugim  religijama?  Ili  pak  zašto  sve  religije  sadrže  jednu  te  istu  istinu, 
samo pod različitim terminima i formulacijama koji odgovaraju kulturi datog naroda.
 
Odgovor:  Kad  bi  religija  odgovarala  istorijsko‐etnografskoj  kulturi  naroda,  onda  bi 
hrišćanstvo trebalo da ostane u Palestini, a budizam da ne izlazi van granica Hindustana.
Istočna Gruzija, koja je u IV veku primila hrišćanstvo, po svojoj kulturi bila je bliža Persiji, 
a  Zapadna  Gruzija  jelinističkom  svetu,  više  nego  semitskom  Istoku.  Mi  više  ne  govorimo  o 
narodima Zapadne Evrope koji su imali svoju samoniklu neznabožačku (pagansku) kulturu. 
Zato je namera da se religija veže za takav psihološki činilac kao što je kultura, sasvim lišena 
činjeničnih dokaza.
Učenje  o  tome  da  se  jedna  istina  sadrži  u  svim  religijama  pod  različitim  nazivima, 
takođe uopšte nije održivo. U paganskim religijama obogotvoren je kosmos, a njegove sile i 
pojave predstavljene su u vidu nekoliko nivoa božanstava.
U  budizmu  metafizika  je  faktički  odsutna.  U  bramanizmu  sva  stvorenja se smatraju za 
iluziju. Stoga,  ako u  budizmu nema Boga,  onda  u  bramanizmu nema čoveka.  Kao  što  vidite, 
ovde nije stvar u slovesnim formulacijama (u rečima), nego u razlici glavnih predmeta religije 
po samoj ontologiji religija.
 Pitate kakav dokaz ima hrišćanstvo za to da ono predstavlja jedinu i jedinstvenu istinu.
1.  Neprotivrečnost  Otkrivenja.  Knjige  Novog  i  Starog  Zaveta,  koje  obuhvataju  period  od 
približno 1500 godina i pripadaju autorima raznih socijalnih slojeva i obrazovnog nivoa, čitaju 
se kao jedinstveno delo. Tako mogu da pišu ljudi koji neposredno sozercavaju istinu, to jest koji 
su  pod  dejstvom Božanskog Otkrivenja. Ni  u  Vedama ni u Talmudu, ni u  Koranu  nećemo 
videti  ništa  slično:  tamo  se  smenjuju  predstave  koje  se  međusobno  ne  slažu.  Nikakav 
čovečanski  genije  nije  mogao  da  stvori  harmonično  jedinstvo  proročanskih  knjiga  koje  traje 
petnaest  vekova.  Biblijska  proroštva  su  se  ispunila  i  ispunjavaju  se  u  procesu  istorije.  Sam 
Novi Zavet je ispunjenje proroštava Starog Zaveta.
2.  Drugi  orijentir  istine  jeste  uzvišeno  učenje  o  Bogu  koje  se  nalazi  u  Bibliji  i  nema 
analoge  u  njoj  savremenoj  literaturi,  ako  izuzmemo  kasnija  izopačenja  u  Talmudu  i  niz 
podražavanja u Koranu. Tome dodajemo uzvišenost moralnih zapovesti otkrivenih u Novom 
Zavetu. Temelj ovih zapovesti je ljubav prema Bogu i čoveku koja uključuje u sebe čak i ljubav 
prema neprijateljima. Ni u Talmudu, ni u Koranu, ni u Vedama nema sličnog učenja. A što se 
tiče  budizma,  tamo  se  ljubav  pre‐ma  čoveku  rastvara  u  solidarnost  prema  svim  biološkim 
oblicima  života,  a  o  ljubavi  prema  Bogu  uopšte  nema  reči,  jer  mesto  Božanstva  u  budizmu 
zamenjuje zjapeća praznina.
 
Pitanje: Ali čime ćete dokazati da je pravoslavlje istinitije od katolicizma i protestanstva, 
koji se takođe zasnivaju na Bibliji i uče o Hristu kao o Spasitelju sveta.
 
Odgovor:  Hrišćanstvo  nije  proizvod  čovekovog  razuma,  makar  i  genijalnog. 
Hrišćanstvo  je  Otkrivenje  koje  je  darovao  Bog.  Pravoslavlje  je  potpunije  sačuvalo 
Otkrivenje i drevno Predanje i zato tradicionalizam Pravoslavlja, kao prepreka izopačavanju i 
reformaciji  prvobitnog  učenja  služi  kao  istorijski  činilac  očuvanja  njegove  čistote  i 
nepovređenosti.
Katolicizam  i  protestantizam  predstavljaju  konfesije  koje  su  podrivene stihijama ovoga 
sveta  i  izopačenim  hrišćanstvom  koje  kao  da  je  razvodnjeno.  U  to  se  možete  uveriti  ako  se 
upoznate sa istorijom Crkve.
Ko  iskreno  i  časno  ište  Boga  taj  treba  da  Ga  traži  u  svojoj  sopstvenoj  duši  odnosno  da 
očišćuje svoje srce od strasti i um od gordosti da bi duša bila sposobna da u sebi odrazi zrake 
Božanstva.
Postoje  spoljašnja  svedočanstva  o  božanskom  biću  kao  što  je,  na  primer,  svrsishodnost, 
odnosno razumnost zakona koji vladaju vaseljenom. Već su drevni filosofi izrekli da iz haosa 
ne može da nastane zakonomernost, a ako bi ona nastala slučajno, ne bi mogla da se očuva. 
Ipak sva spoljašnja svedočanstva koja navodimo nisu strogi dokazi za postojanje Boga, a u 
intelektualnom  pogledu  oni  čine  religiju  teorijom  sa  visokim  stepenom  verovatnoće,  dok 
unutrašnje mističko iskustvo Ga čini očevidnim.
 
Pitanje: Šta treba da činimo da bismo stekli ovo unutrašnje mističko iskustvo?
 
 Odgovor:  Svakom  organizmu  potrebna  je  životna  sredina  bez  koje  propada.  Ona 
duhovna sfera, ona atmosfera kojom živimo i dišemo, jeste Crkva. Samo kroz uključenje 
u crkveni život duša može da se realno približi Bogu.