RASTKO TOMIĆ VIII 1

ГЕОГРАФСКИ ОПИС И ПОЛОЖАЈ

 Покрива највећи део масива
планине Таре. Налази се на крајњем
западу Србије на самој граници са
Босном и Херцеговином, оивичена
лактастим током Дрине измеду
Вишеграда и Бајине Баште. Припада
делу старовлашких планина.
Источни део планинаског система
Динарских планина. Масив Таре
сачињавају предеоне целине:
Калуђерске баре, Тара, Алушке
планине, Црни врх и Звијезда.

 Површине 183 км2, дужине 50 км и ширине 22 км. Спада у средње високе

планине, просечне надморске висине 1.200 м. Највиши врх је Козји рид –
1.591 метар, а највиши врх планине Таре је Збориште 1.544 м. Налази се
између 43о52’ и 44о02’ северне географске ширине и 19о15’ и 19о38’
источне географске дужине.
 ГРАНИЦЕ
 Цела површина
Националног парка
налази се на
територији општине
Бајина Башта у оквиру
10 катастарских
општина:

─ 1. Јагоштица 4.315 ha
─ 2. Растиште 6.116 ha
─ 3. Заовине 6.391 ha
─ 4. Коњска река 1.779 ha
─ 5. Перућац 985 ha
─ 6. Бесеровина 1.631 ha
 Према северозападу оивичено до 1000 м
─ 7. Зауглине 701 ha
дубоким кањоном реке Дрине. Са јужне стране
─ 8. Рача 847 ha
се благо спушта у Креманску котлину, а на
─ 9. Мала река 1.507 ha
источној страни границу представља
─ 10. Солотуша 719 ha
Солотушка река.
 Укупно: 24.991 ha
 ГЕОМОРФОЛОГИЈА И ГЕОЛОГИЈА

 Укупна површина Таре је 183 км2, дужина 50, а ширина 22км. Масив Таре
може се разграничити на две површи: вишу и нижу. Виша је просечне
надморске висине 1280 м. Нижа је 1000 м и простире се на мањој површини
- подручје Калуђерских Бара.
 Читаво подручје
карактерише мозаик
планинских узвишења и
површи испресецаних
долинама река и потока.

 Разноврсни геоморфолошки
облици: пећине, увале,
вртаче, звекаре, теснаци,
кањони, клисуре и др.
Најпознатија пећина је
Топла пећина са
интересантним пећинским
накитом која се налази на
планини Звијезди.
 Најимпресивији је кањон реке
Дрине, један од највећих и
најлепших кањона Европе.
  Подручје је изграђено је од магматских,
метаморфних и седиментних стена.

 Најстарије стене потичу из палеозоика (карбона и перма). Палеозојски шкриљци,

пешчари и конгломерати заступљени су на северним и североисточним падинама
Таре према Дрини. Преко ових творевина леже верфенски слојеви доњег тријаса.

 Доњи тријас најчешће је

представљен
силицијским
седиментима. Кречњаци
средњег и горњег тријаса
покривају највећи део
масива Таре и Звезде.
 Простор Таре проглашен је Националним парком 13. јула 1981.
године укупне површине од 19.175,00 ha
 5. октобра 2015. године територија проширена на 24.991,82 ha.
 Намена је условљена зонирањем подручја према степенима заштите.
 I зона заштите: површина од 3.323,92 ha 
тј.13,35% од укупне површине
 II зона заштите:
- природни резерват
- непокретна културна добра површина од 8.514,39 ха,
- природни мемеоријални споменици, тј. 34,07% од укупне
споменици природе површине
- заштитне шуме око I зоне
- парк-шуме
- огледна поља, научно
-истраживачка поља
- семенске састојине
- ловно - узгојни резервати
- ловно - научни резервати
  III зона заштите:
обухвата 13.153,1 ха, тј.
52,58% од укупне
површине

- друштвене шуме ван I и II

степена заштите и мањи део
приватних шума
- пољопривредне површине
- грађевинско подручје
туристичких центара
 ХИДРОЛОГИЈА

 Планина Тара услед свог кречњачког састава је релативно

сиромашна површинским токовима. Међутим, и поред тога
испод планинских врхова Таре и Звијезде налази се више
бистрих, брзих и хладних планинских река, потока, извора и
врела. Сви водотоци на простору Националног парка третирају
се као вода I класе. Хидрографски објекти на Тари могу се
сврстати у три групе: - Извори и врела - Језера (акумулације) -
Реке и планински потоци
 ИЗВОРИ И ВРЕЛА

 Због кречњачког састава планине воде падавина се не задржавају дуго на

површини, већ се појављују у облику извора и врела у њеној подгорини.
 Извори су чести на пределу Калуђерских бара и Црнога врха, а у ужем пределу Таре
и Звијезде има их само неколико.
 Најатрактивије и најиздашније крашко врело је Перућачко на надморској висини
од 265 m. Од воде врела настаје река дуга 365 m, познатa као “Река година” и
најкраћа река у Србији, која се атрактивним водопадом висине 10 m улива у Дрину.
Термално врело Лађевац избија на десној страни реке Раче на
надморској висини од 498 m. Темепратура воде је 17 степени.
Сифонског је карактера и избија из низа вертикалних пукотина.
 РЕКЕ

 Планину Тару карактерише мала густина речне мреже због

кречњачког састава терена. Готово сви токови Таре
припадају сливу реке Дрине, а само неколико припада
сливу Ђетиње (делови Доброг и Љутог поља и Калуђерских
Бара). Углавном се ради о брзим планинским токовима са
великим висинским разликама између изворишта и ушћа.
 ДРИНA

 Дрина опасује Тару са северозападне и северне стране. То је највећа

река општине Бајина Башта дужине 60 km. Њој гравитира 92% токова
овог подручја. Настаје код Шћепан поља спајањем Пиве и Таре, тече
кроз планинске и равничарске пределе Босне и Србије до ушћа у
Саву.

Најлепши и највећи кањон је између Жепе и Клотијевца дужине 24 km. Боја воде је
зелена, 2. класе и спада у најчистије водене токове Србије. Укроћена бранама и језерима -
нестале су сезонске поплаве, створена могућност пловидбе и производње ел. енергије.
 Бели Рзав настаје од Караклијског и Батурског Рзава који се спајају на Црном врху на
1186 m н.в.. Тече према Вардишту у дужини од 23 km, где са Црним Рзавом формира
Рзав. Речна долина Белог Рзава је композитна и састоји се од две клисуре, једног
кањона и четири проширења. На улазу у другу клисуру изграђена је брана.
 Рача настаје на Калуђерским барама. Извориште је поток Јаревац. Највећа
долина Таре. Тече преко низа водопада „Скакаваца“, од којих је највећи 10 m,
а после њих понор и део сувог речног корита. Дужина Раче је 14,2 km, а
површина слива око 75 km2.
 Дервента настаје од четири потока који се састају код засеока Седаљка. Тече
дужином од 2,5 km до ушћа у језеро Перућац. Површина сливног подручја износи
32 km2. Долина Дервенте је кањонског типа и у њој се налази резерват природе
„Клисура Дервенте“.

 Брусница је скровит и готово неистражен водоток парка. Део је

резервата природе „Кањон Бруснице“. 

 На подрују планине Таре

налази се неколико
понорница од којих су
познатије Булибановачка
и Митровачка.
  На подручју планине Таре налазе се језера:
ВЕШТАЧКА ЈЕЗЕРА Перућац, Заовине, Крушчица, Спајићи и Осоје.

 Изградња ХЕ „Бајина Башта“ 1962. године. Преграђивањем Дрине у

Перућцу браном дужине 461 m и висине 93 m, формирано је Перућачко
језеро дуго преко 50 km, широко 50 - 500 m и дубоко 85 m.

 Средња температура је 18, a максимална 22. Клисураст карактер настаје од

померања обалске линије приликом промене водостаја, па непостоје плаже,
већ се користе понтонске које се по потреби померају ка већим дубинама.
 Језеро Заовине настало је подизањем 125 m високе бране
“Лазићи” у долини Белог Рзава.

 Током високих водостаја и при смањеној енергетској потрошњи вода Перућачког

језера се пумпама, избацује у 600 m више језеро Заовине. При ниским
водостајима и у шпицевима потрошње ел. енергије ова вода се враћа, користећи
природни пад и служи за покретање турбина.

 У горњем току Белог Рзава смештена је акумулација „Крушчица“

чија је основна намена водоснабдевање Таре пијаћом водом.
  Клима Таре је умерено-континентална, у извесној мери
модификована планинским утицајем и са већим степеном
КЛИМА влажности у односу на централне и источне делове Србије.

 Изнад подручја Таре сукобљавају се топле ваздушне струје са

југа и хладне са севера.
 Висок степен хумидности огледа се у великој годишњој суми
падавина (977,3 мм) и високој просечној релативној влажности
ваздуха (83%). Влажна струјања из кањона Дрине, као и
свакодневне магле, дају ту специфичност клими Таре.
 Просечан годишњи број дана са падавинама је 147,7. Највише
дана са падавинама има у јануару, априлу и јуну.
 Снег највише пада у јануару (13,2 дана), а средњи број дана са
формираним снежним покривачем износи просечно 52,3 дана.
  Средња годишња температура за шире
подручје Таре износи 5,6. 
 Најхладнији месец је јануар са
просечном температуром ваздуха
од - 4,8оС, а најтоплији је август са
средњом температуром од 17,3оС.

 Максимална измерена температура је 32,0оС а минимум -28,0оС.

 Дувају углавном северни и североисточни ветар.
Највеће средње годишње брзине има
југозападни ветар у износу од 3,7 м/с.

 Специфични микроклиматски услови омогућили

су опстанак осетљивих и реликтних врста.
 БИЉНИ СВЕТ

 На простору ширег подручја националног парка расте преко 1100

биљних врста, што представља трећину укупне флоре Србије.
 До сада је истраживањима забележено:
• 96 врста лишајева
• 171 врста маховина
• 30 врста папрати
• 7 врста голосеменица
• 950 врста скривеносеменица
 Велика разноврсност, присуство ретких, реликтних и ендемичних
врста сврставају Тару у флористички изузетна подручја не само у
Србији, већ у Eвропи и у свету.
 Вегетација овог подручја се дели на шумску и ливадску
 
 Шумска вегетација се дели на лишћарске, лишћарско-четинарске и
четинарске биљне заједнице. На Тари доминирају мешовите шуме смрче,
јеле и букве (преко 85% шумских површина), а специфичност представља
велики број реликтних и ендемичних шумских врста и заједница.

 Национални парк Тара

је типично шумско
подручје у коме
доминирају шуме
букве, јеле и смрче.
Поред њих се налазе и
шумске заједнице
црног јасена и црног
граба, храста сладуна
и цера, храста
китњака, црног бора.
 Посебно је интересантна јединствена реликтна шумска заједница Панчићеве
оморике на тресави “Црвени поток” на Митровцу.

 Лишћарско-четинарске и четинарске шуме заузимају највећи део

Националног парка. Посебност шумској вегетацији Таре дају шумске
заједнице у којима је заступљена оморика. Шуме оморике налазе се обично
на тешко приступачним и стрмим кречњачким и серпентинским камењарима.

 Шуме Таре надалеко су чувене још и по горостасним стаблима свих врста дрвећа “царевима” Таре.
 Ливадске биљне заједнице заузимају
велике површине. У оквиру њих расту ретке
врсте биљака. Вегетација Таре специфична
је још и по присуству бројних мањих
тресетних мочвара и ливадских тресава.

 Посебно су значајне биљне

заједнице камењара и сипара са
великом заступљеношћу
ендемичних врста, попут биљних
заједница дервентанског различка
на кречњачким стенама Дервенте,
голоцвенте млечике на стрмим
серпентинским камењарима, и др.
 Природни резерват "Црвени
поток" налази се на
висоравни Митровац у
средишњем делу
Националног парка Тара.
Назив добио по потоку који
се у свом горњем току
разлива преко земљишта
састављеног од црвене
иловаче па у време јачих
падавина добија црвену боју.
Обрастао је мешовитом
шумом смрче, јеле и
Панчићеве оморике.
 Од изузетног је значаја за
науку. У тресетним
слојевима сачувана су
фосилизована поленова зрна
која чувају податке о
историји биљног света,
климатским променама,
условима станишта Таре и
читаве Србије.
 Локалитет "Тепих ливада" део је шуме тресаве у средишту резервата. Добио је
назив јер још увек у потпуности није обрастао тресавском шумом и због мекоће
услед угибања тресетних слојева.
 Тресетиште je настало задржавањем воде црвеног потока услед непропусне
геолошке подлоге. Недостатак кисеоника, вишак воде, кисела средина и ниске
температуре онемогућиле су распадање и довеле до таложења нераспаднутих
биљних остатака. На овом станишту успевају заједнице маховине, беле маховине
која одумирањем формира наслаге белог тресета. Тресетиште је почело да се
акумулира у посглацијалном периоду, завршетком леденог доба. Старо је више
хиљада година и даље расте око 1мм годишње.
 ЕНДЕМИЧНЕ ВРСТЕ

 До сада је заблежено 30 ендемичних таксона на подручју парка,

међу којима је најпознатија Панчићева оморика.
 Поред оморике посебно су интересантне: дервентански различак,
пчелија трава, Никетић-Николићева кандилка, југословенски
звончић, голоцветна млечика, цвакија, монашки пупавац. 
 Панчићева оморика  (Picea omorika /Pančić/
Purkyne) је реликтна и ендемска врста
четинара, због тога се сматра „живим
фосилом“ европске и балканске флоре.
Наступањем Леденог доба, оморика је једино
уточиште нашла у средњем току реке Дрине,
у западној Србији и источној Босни. Највећи
део њених популација у Србији налази се у
оквиру Националног парка Тара. 
 После открића, оморика је пренета и гајена
широм Еворпе. Оморика није само отпорна
врста, већ и веома цењена као декоративна
врста. Због свог занимљивог изгледа сматра
се најлепшим четинаром Европе. 
 Оморика је пронађена 1875. године у
Склоповима код села Заовине на Тари, од
стране ботаничара др Јосифа Панчића.
Панчић је име за нову четинарску врсту узео
из народа, јер се речи „мор, морити,
оморина“ односе на суморну (тамну) боју
четинарске шуме.
 Оморика је четинарско дрво из рода смрча. Има
право и витко стабло са пирамидалном крошњом.
Достиже висину до 40 м, а у пречнику дебљину до 60
цм. Цвета од марта до маја, а љубичасте шишарице
се јављају при врху крошње у јесен исте године.
 Станишта оморике су стрме кречњачке литице или
пожаришта. Оморика настањује различите заједнице,
обично мешовитог карактера са смрчом, јелом,
буквом, белим и црним бором и другим лишћарским
врстама. Оморика настањује плитка скелетна,
хумусом богата земљишта, претежно на кречњаку,
али и на серпентинама као матичној стени, а
изузетно ретко се среће и на тресетном киселом
супстрату земљишта (Црвени поток). Дијапазон
надморских висина њених станишта износи скоро
1000м и креће се између 700-1600м.
 ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ
 Према резултатима досадашњих истраживања, подручје Таре насељава 59
врста сисара, око 140 врста птица, 13 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца
и 19 врста риба.

БЕСКИЧМЕЊАЦИ

 О фауни бескичмењака на простору

националног парка има веома мало података.
 Најбоље проучена група су дневни лептири који
су врло атрактивни за посетиоце парка.
Досадашњим истраживањима је констатовано
чак 138 врста дневних лептира. Из најлепше
фамилије лептира Papilionidаe забележено је 4
врсте од шест укупно регистрованих врста на
подручју Србије, међу којима су и чувени ластин
репак и аполон.
 Последњих година истражује се и фауна бескичмењака
планинских потока, чији је чест становник поточни рак.

 Панчићев скакавац (Pyrgomorphella

serbica) је пронађен од стране нашег
чувеног ботаничара Јосифа Панчића
1881. године. Оно по чему је ова врста
карактеристична је да не лети, јер има
јако редуковна покрилца и потпуно
закржљала крила. Панчићев скакавац
се јавља у четири основна типа
обојености: зелени, мрки, сивкасти и
риђи. Врло је специфичне екологије и
за његов опстанак су значајне шуме
црнога бора и црњуше.
 КИЧМЕЊАЦИ

 Неколико група сисара насељава подручје парка. У

СИСАРИ
подрињској Србији која укључује подручје Таре до сада
је забележена скоро половина свих врста сисара Србије
(53 врсте).
 На нижим надморским висинама среће се белогруди
јеж, а на вишим надморским висинама од бубоједа
сусрећемо шумску ровчицу, малу ровчицу и др. Од ове
групе сисара на Тари посебно је значајна планинска
ровчица.
 Готово неистражена група кичмењака су слепи мишеви.
Претпоставља се да на Тари живи 12 врста ове групе.
 Од глодара најзначајнија је велика волухарица.
Интересантне су и пух лешникар, риђе волухарице,
жутогрли миш и др.
 Најитересантнија и најатрактвнија група кичмењака су звери. Национални
парк је најзначјније станиште мрког медведа у Србији, најкрупнијег сисара
Балкана. Друге врсте звери које живе у парку су: вук, дивља мачка, куна
златица и белица и др. Поред водених површина може се наћи и видра .
Врста звери за коју се сада само претпоставља да насељава Тару је рис.
 Други представници животињског царства Таре су: срна , дивља свиња и
дивокоза, која представља један од симбола Националног парка Тара.
 Процењује се да се на подручју националног парка
налази око 40 јединки мрког медведа (Ursus arctos).
 То је најкрупнији предатор Европе. Незграпног изгледа,
има густо крзно разних нијанси црнкасто-смеђе боје,
кратке заобљене уши, кратак реп и здепасто тело. Иако
делује неспретно може да се креће врло брзо и пење
спретно уз дрвеће и стрме стене.
 Станиште су му мешовите и листопадне шуме
прашумског типа.
 Сваштојед је. Претежно се храни биљном храном,
бобицама, травом, воћем, међутим може прогонити све
крупније животиње, али се хранити и њиховим
лешинама. 
 Животни век му је 30 година.
 Дужина тела са главом износи 1,5-2,5м, висина у
плећима 1м а тежина 140-300кг. 
 Период парења је од маја до јуна. Женка доноси на свет
обично 2-3 младунца почетком јануара. Младунци су
обично тежине око 350 грама.
 Дивокоза на Тари насељава само тешко приступачне литице кањона Дрине,
Бруснице, Раче и Дервенте. Ова скромна животиња тражи мирна станишта и
врло брзо осети опасност. На подручју парка налази се јако значајна
популација од 340 јединки.
 Боја длаке је жућкасто-црвенкаста лети, а зими је тамно сива. Дуж средине
леђа пружа се црносмеђа пруга. Рогови мужјака су јачи и повијенији него код
женке.
 Храни се планинским биљкама, младим лишћем, али и купинама и малинама.
 Животни век јој је 20 година.
 Дужина тела износи до 130цм, висина до 80цм. Највећи јарац може достићи
тежину и до 45кг, женке су ситније и лакше.
 Полну зрелост стичу у трећој години живота. Период парења је од новембра
до среднине децембра. Женка доноси на свет обично 1 јаре, у мају или јуну.
 ПТИЦЕ

 Птице су најбројнија група кичмењака у Националном

парку Тара са до сада забележених 135 врста од којих су
122 гнездарице.
 Вредност парка представљају ретке и угрожене врсте
птица грабљивица попут сурог орла, сивог сокола, орла
змијара и јастреба. Понекад се може видети и
белоглави суп који долази у потрази за храном из
оближњих колонија.
 Ноћне грабљивице заступљене су са више врста, а међу
њима се налази и највећа европска сова, велика ушара
и ретка врста у Србији, уралска сова.
 Планинска сеница, дрозд камењар, ватроглави
краљић, вртна црвенперка су само неке од птица
певачица.
 Врсте за које се претпоставља да су изумрле на
подручју Таре су тетреб и тропрсти детлић.
 ВОДОЗЕМЦИ И ГМИЗАВЦИ

 Истраживањима ширег подручја Таре

констатовано је 13 врста водоземаца и 12
врста гмизаваца међу којима се посебно
издвајају шарени даждевњак, велики и
мали мрмољак, гаталинка, живородни
гуштер и отровница поскок.
РИБЕ

 Разнолика водена станишта парка

насељава 19 врста риба. Парк је познат
по пастрмским врстама риба, пре свега
младици, али и аутохтоним
популацијама потичне пастрмке.
Налази се и велики број шаранских
врста: скобаљ, клен, укљева, речна и
поточна мрена, шаран, лињак...
 ГЉИВЕ
 На подручју садашњег Националног
парка Тара нађена је до сада 251.
врста гљива, углавном микромицета.
 Број гљива у Националном парку
Тара је далеко већи. Процена је да се
на подручју националног парка може
наћи и до 600 врста гљива, међу
којима знатан број изузетно ретких и
заштићених врста.
 НАСЕЉА И ЉУДИ
 Територија Националног парка Тара
административно припада  општини Бајина
Башта (26.043 становника).
 У границама  Националног парка Тара  налазе се
насеља са стално насељеним становништвом. То
су село Јагоштица, село  Растиште, засеок
Јасиковице (село Солотуша) и засеок Чокићи
(село Рача).
 Села на Тари  су разбијена брдско-планинска села
"старовлашког типа" заснована на крчевинама
између шумских комплекса. Простиру се на
територији Парка од 410 м.н.в до 1.000 м.н.в.
 Јагоштица и Растиште су села која су целокупном
површином   у границама Националног парка.
 У заштитној зони Парка на територији општине Бајина Башта 
налазе  се села Перућац (526 становника), Заовине (399
становника), Бесеровина (187 становника), Зауглине (280
становника), и већ поменута Солотуша (866 становника) и
Рача (594 становника). Имања  становника ових насеља, шуме
и ливаде су углавном у границама Парка.
 Поред сталних насеља у Парку су од значаја туристички
центри са викенд насељима: Калуђерске Баре, Рачанска
Шљивовица, Ослуша, Соколина, Митровац, Крња Јела-
Метаљка.
 Људи на Тари данас се баве традиционалном планинском
пољопривредом и сточарством, експлоатацијом дрвета и
сеоским туризмом.
 СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ
 На подручју парка налазе се бројни археолошки локалитети и споменици
културе који датирају од неолита па до савременог доба. Најзначајнији
споменик је манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 13. века,
који је један од најзначајнијих центара српске средњовековне
писмености. Ту су и етно -домаћинство на Калуђерским барама, центар
села растиште -седаљка, локалитет „Мраморје“ - Перућац, локалитет
„грчко гробље - Урошевина“ у Растишту. Ови споменици културе
стављени су на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине 2016. године.
 Значајни су и локалитет „Градина“, локалитет „Скит Св. Ђорђа“,
локалитет „Солотник – Кулина“, као и споменик из НОБ - а -
меморијални споменик „Борово брдо“.
 ШУМАРСТВО

 Пре првог Српског устанка (1804. године) 2/3 површине Србије

било је под шумом. Путописци који су пролазили кроз Србију
писали су о непрегледним шумама. У тим путописима описана
је и Тара и њене густе четинарске шуме са стаблима пречника
преко метар и висине преко 60 метара.
 Одвајакада се шума користила на Тари као грађевински
материјал. Организовано коришћење шума у Србији је почело
далеке 1820. године, када је Кнез Милош Обреновић донео
Наредбу о чувању и заштити шума. И поред вековне
експлоатације, Тара је сачувала своје природне вредности
због којих је проглашена националним парком. 
 ТУРИЗАМ

 Постоје центри за посетице Националног парка Тара у којима

се налазе сталне изложбене поставке, сувенирнице, одржавају
изложбе, књижевне вечери, организују екскурзије и излети.
 Организованизује се лов и риболов, јахање, скијање,
сплаварење, планинарење, посматрање медведа итд.
 Постоје уређене и обележене бициклистичке руте, као и
купалишта.
 На подручју Националног парка Тара посетиоцима је доступно
290 км маркираних планинарских стаза.
 Постоји 5 уређених видиковаца који су ограђени и безбедни за
посетиоце: Црњесково (980 м), Бањска стена (1065 м),
Биљешка стена (1225 м), Ослуша (964) и Сјенич (1.444) на
Витмировацу.