Национални Парк Тара

Флора и Фауна Таре

 Флора и Фауна Таре
Национални парк Тара обухвата површину 22.000 хектара на највишем делу
планине Таре, и налази се на територији општине Бајина Башта и Ужице, у
западном дијелу Републике Србије.
На подлози од кречњака реке као што су Бели Рзав, Рача, Дервента су
направиле дубоке клисуре и кањоне. Поред тога се јављају вртаче, пећине и
увале.На тај начин су створена пребивалишта у којима се све до данас очувао
богат биљни и животињски свијет. Велика хетерогеност рељефа,
разноврсност геолошке подлоге, влажнија клима и топла кречњачка станишта,
условили су стварање бројних шумских екосистема веома сложеног састава са
великим бројем реликтних и ендемских врста које представљају праве
природне вредности и реткости.
Најинтересантији ендемореликтни представник националног парка Тара је
Панчићева оморика која је на овој локацији све од Терцијара, коју је иначе
пронашао и описао Јосиф Панчић. На Тари је такође регистровано 53 врсте
сисара и 153 врсте птица. Под посебном заштитом су медвед, дивокоза и срна.
 Биљни свијет
• Вегетација
• Шуме
 Вегетација НП Тара
• Све биљне заједнице неког подручја чине вегетацију. Разноврсни еколошки
фактори условили су постојање бројних флористички различитих заједница
које се наизменично смењују. Вегетацију овог подручја можемо најгрубље
поделити на шумску и ливадску.
• Шумска вегетација се може рашчланити на лишћарске, лишћарско-
четинарске и четинарске биљне заједнице. Национални парк Тара је типично
шумско подручје у коме доминирају шуме букве, јеле и смрче. Поред њих у
Националном парку се налазе и шумске заједнице црног јасена и црног граба,
храста сладуна и цера, храста китњака, црног бора. Лишћарско-четинарске и
четинарске шуме заузимају највећи део Националног парка. Посебност
шумској вегетацији Таре дају шумске заједнице у којима је заступљена
оморика.
• Ливадске биљне заједнице заузимају велике површине. Ова станишта
представљају углавном секундарне творевине, али су врло важне јер у оквиру
њих расту ректе врсте биљака. Вегетација Таре специфична је још и по
присуству бројних мањих тресетних мочвара и ливадских тресава.
• Посебно су значајне биљне заједнице камењара и сипара са великом
заступљеношћу ендемичних врста, попут биљних заједница дервентанског
различка на кречњачким стенама Дервенте, голоцвенте млечике на стрмим
серпентинским камењарима, и др.
 Шуме НП Тара

• Непрегледна шумска пространства сврставају Тару

у једну од најшумовитијих планина Европе. Шуме
Националног парка Тара спадају у највредније и
најочуваније шуме Европе и један су од њених
темељних феномена.
• Природну вредност по којој је Тара препознатљива
у целом свету представљају лишћарско-четинарске
шуме у којима је један од основних градитеља
оморика. Шуме оморике налазе се обично на тешко
приступачним и стрмим кречњачким и
серпентинским камењарима.
 Фауна кичмеоака
• Мнпге врсте кичмеоака насељавају
Наципнални парк Тара, ппчев пд риба, прекп
впдпземаца и гмизаваца, птица, па дп сисара.
Овде ппстпје
• 53 врсте сисара
• 135 врста птица
• 12 врста гмизаваца
• 13 врста впдпземаца
• 19 врста риба
 Сисари
• Неколико група сисара насељава подручје парка. У
подрињској Србији која укључује подручје Таре до
сада је забележена скоро половина свих врста
сисара Србије (53 врсте).
• Од више врста глодара који живе у парку,
незаобилазно је споменути велику волухарицу, којој
је Тара најисточније налазиште на Балкану и једино
у Србији. Интересантне су и друге врсте глодара
попут пуха лешникара (Muscardinus avellanarius),
риђе волухарице (Clethrionomys glareolus),
жутогрлог миша (Apodemus flavicolis) и др.
Најитересантнија и најатрактвнија група кичмењака су
звери. Национални парк је најзначјније станиште мрког
медведа у Србији , најкрупнијег сисара Балкана. Друге врсте
звери које живе у парку су: вук , дивља мачка , куне златица
и белица и др. Поред водених површина у парку може се
наћи и видра . Врста звери коју је важно споменути, а за коју
се сада смо претпоставља да насељава Тару је рис .

Од других представника животињског царства Таре треба

споменути срну , дивљу свињу и дивокозу , која представља
један од симбола Националног парка Тара.
 Панчићева пмприка
• Панчићева оморика је реликтна и ендемска врста
четинара, због тога се сматра „живим фосилом“
европске и балканске флоре. Оморика је у последњих 40
година заштићена од сече, према Закону о шумама (Сл.
Гл. РС бр. 46/91), а већ 10 година „ужива и статус“
заштићене природне реткости наше флоре (Уредба о
заштити природних вредности Сл. Гл. РС бр. 50/93). Пре
неколико десетина милиона година, у време топлог
терцијера, имала је далеко већи ареал. Пред променама
климе, наступањем Леденог доба, оморика је једино
уточиште (рефугијум) нашла у средњем току реке Дрине
у западној Србији и источној Босни. Највећи део њених
популација у Србији налази се у оквиру Националног
парка Тара.
Панчићева Омприка
 Прпналазак Омприке
• Омприка је прпнађена 1875. гпдине у Склпппвима
кпд села Запвине на Тари, пд стране бптаничара др
Јпсифа Панчића. Прпналазак пмприке је деп
дугпгпдишоег наслућиваоа нашег бптаничара, јер
је име пмприка билп ппзнатп у нарпду ужичкпг
краја пдвајкада. Први пут за пмприку Панчић је
сазнап 1856. гпдине на путпваоу пп ужичкпм
пкругу, али тада није мпгап да нађе никпга кп би
успеп да му ппкаже тп дрвп. Ппсле 20 гпдина
трагаоа, Панчић је успеп да се сусретне са нпвпм
врстпм четинара и да је представи научнпј јавнпсти.
Др Јпсиф Панчић