Zastita prirode

Под заштитом природе подразумева се: стање ваздуха, поплаве и загађеност воде,
борба против ерозије и загађивање земљишта. У нашој земљи има 435 заштићених
подручја.

Национални паркови - Национални паркови су веће целине са особеним

природним и кутурним обележјима, добрим саобраћајним везама са суседним и даљим
областима и великом поцећеношћу. Национални паркови заузимају 2% територије наше
земље.
У Србији постоји 5 националних паркова:
1. Фрушка Гора – то је најстарији НП проглашен (1960.год), а захвата површину од
25,500 ха и само 25% истоимене планине. Велико богатство флоре и фауне и чак
17 православних манастира.
2. Ђердап – највећи НП са површином од 63,600 ха и уједно највећа клисура у
Еворпи на Дунаву.
3. Тара – најшумовитији НП са површином 19,200 ха са јединственом биљном
врстом која је симбол парка – четинар Панчићева оморика.
4. Копаоник – најпосећенији НП са површином од 11,800 ха. Развијен туризам,
преко 1500 различитих врста биљних врста и око 120 врста птица. Такође,
велико богатство термоминералних вода.
5. Шар планина – највиши НП са више од 20 врхова који прелазе 2.500 м н.в.
Површина износи 39,000 ха, и велико богатство биљних врста (преко 2000),
птица (око 200) и око 70-ак ледничких језера.
Паркова природе у нашој земљи има 17, а већи су Стара планина, Голија, Палићко
језеро, Мокра Гора, Вршачке планине и тд. Природни парк Голија је под заштотом
UNESCO као резерват биосфере.
Предели изузетних одлика јесу мали предели животописних пејзажа и
ненарушених примарних вредности. У нашој земљи их има на 20 локалитета, међу њима
јесу Велико ратно острво на Дунаву, планине Космај и Авала, клисура реке Градац код
Ваљева, Овчарско – кабларска клисура и др.
Строги резервати природе и специјални резервати природе јесу изворни или
незнатно измењен део природе, заштићен на основу запаженог састава и одлика биљних
и животињских врста као делова екосистема првенствено намењених очувању генетског
фонда. Задатак је да природне резервате штите,прате и усмеравају. Њих има 70, а неки од
њих јесу планина Ртањ, окамењена шума Лојаник код Краљева, Обедска бара, Царска
бара и др.
Споменици природе јесу природни објекти или појаве репрезентативних
геонаслеђа, геоморфолошких, хидролошких, ботаничких и других обележја са посебним
значајем. Таквих споменика има преко 300, и то су претежно пећине (Ресавска, Рајкова,
Стопића, Потпећка, Злотска, Преконошка), јаме, Ђавоља Варош, кањон Лазареве реке,
Сланкамен и др.
Заштићено станиште је подручје које обухвата један или више типова природних
станишта значајних за очување једне или више популација дивљих врста и њихових
заједница. Велики је број оваквих станишта у Србији.
 На ово свакако трабамо да обратимо пажњу када је реч о заштити и унапређењу
природе. Чист ваздух, као и вода и храна, услов је опстанка и битно обележје квалитетне
животне средине. Ваздух се у градовима и индустријским центрима штити од загађења
уградњом специјалних филтера у габричке димњаке, изградњом високих димњака,
мењањем извора енергије итд.
Поплаве и загађивање вода су честа појава Србије. Поплаве су природне непогоде, а
загађивање вода је резултат немарног односа човека према природи. Поплавама је
угоржено око 11 000 км наше територије и 500 већих насеља.
У Србији је ерозији подложено око 75 % територије. Из тих разлога у многим њеним
деловима је борба против ерозије.
Хемијско загађивање земљишта настаје прекоменом и нестручном употребом
различитих хемијских средстава у пољопривреди.
Механичко загашење земљишта је нагомилавање пластичних, стаклених и других
материјала.

Земљиште или тло

Биогографски омотач обухвата сав живи свет на Земљи, укључујући станишта и

педолошки покривач. Растресит површински слој литосфере, који има способност да
биљкама обезбеди неопходну воду и хранљиве материје назива се продуктивно тло или
земљиште. Територија Србије представља прави мозаик типова земљишта. Боље
познавање типова земљишта значи рационалнији избор за гајење биљних култура и
производњу хране.
Наука која се бави изучавањем начина постанка земљишта, њиховим особинама и
географским распростањењем појединих типова тла назива се педологија (грчки педон-
земљиште, тло).
Постоји више типова земљишта, у завиосности од климе, геолошке подлоге и
рељефа, формирани су различити типови земљишта:
Педзол (у влажним и умерено хладним деловима),
Чернозем (најплоднији тип земљишта. На простору Србије чернозем је
распрострањен у Војводини, Стигу, Браничеву и у неким деловима Мачве. Настао је под
утицајем степско-континенталне климе и травне вегетације на лесној подлози),
Литерално земљиште (у тропским и суптропским деловима где има доста
падавина),
Псеудотеј (земљиште које настаје у близини великих равничарских река, али и на
просторима где има дебљег слоја глине. Оно је слабих производних способности, али се
мелиорацијом може побољшати. Псеудоглеја има у Мачви, колубарском и поморавском
крају),
 Црвеница (заузима мале површине у Србији. Основна подлога црвенице су
кречњаци и доломити. Црвенице има на дну вртача, увала и крашких поља. У Србији је
има у Старом Влаху и Рашкој, централној Шумадији, Метохији и источној Србији),
Смоница (земљиште које се формира на глиновитој подлози и у климатским
условима са сменом влажних и сушних периода. То су збијена глиновита земљишта,
загасито црне боје, у нашој земљи заузимају велике површине у Шумадији, потом у
Мачви, долинама Велике, Западне и Јужне Мораве, као и у долини Тимока),
Гајњача (јавља се у условима умереноконтиненталне климе где има више влаге
него у зони чернозема, а мање него на брежуљцима Шумадије),
Ранкери (земљишта која се развијају у планинским пределима где је мешовита
(листопадно-четинарска) и четинарска вегетација. Највише су заступљени на Златибору,
Копаонику, Голији, Руднику, као и на крајњем југоистоку наше земље (Дукат, Бесна кобила
и Варденик)),
Рендзина (земљиште брдско-планинских предела. Настало је на геолошкој
подлози на којој доминирају кречњаци и флиш. Заступљено је на југозападу Србије, у
Старом Влаху, Рашкој и Метохији),
Планинска црница (на планинама),
Алувијално земљиште (настају таложењем речних наноса шљунка, песка и муља.
Формирају се дуж токова великих равничарских река),
Еолско земљиште (бухватају песковито тло у Војводини и на мањим површинама у
Подунављ на уласку у Ђердапску клису и изласку из ње) и др.
Хумус јесте изумрла органска материја у земљишту или на његовој површини која
се непрекидно трансформише – разлаже и синтетише.

Ерозија земљишта представља озбиљан проблем у свим крајевима Србије.

Земљиште или тло је значајно национално богатство. За њега је вазана производња хране
без које нема живота.
Проучавање врста и типова тла је неоподно ради извора сопствених култура и
постизање већих приноса. На теритрији наше земље издвајају се две макропедолошке
регије,а то су:
1) Панонска регија;
2) Планинска регија;

МЕРЕ ЗА ПОВЕЋАЊЕ ПЛОДНОСТИ ЗЕМЉИШТА су мере које се предузимају да би се

омогућило шо боље и свестраније исккоришћавање земљишта и побољшала
продуктивност у пољопривреди. Неке од тих мера су:

● благовремена и правилна обрада земљишта;

● увоење правилног система ђубрења са применом органских и минералних
ђубрива;
● наводњавање и одводњавање;
● борба против ерозије;
 ● борба против јаког збијања земљишта приликом обраде, ђубрења, неге; и
превоза који су последица неправилне примене тешких машина;

Економско географски значај

Земљишта имају одређену плодност, која зависи од физичких и хемијских особина.

Које културе успевају на неком зељишту зависи управо од тих особина Чернозем и црница
су најплод нија земљишта, на којима успевај житарице, као и неке индустриј ске биљке,
као што су сунцокре’ шећерна репа. На поџолим успевају житарице које поднос и ниже
температуре (раж), као кромпир. На црвеници успевај винова лоза и дуван.
Осим од природних својстава, плодност земљишта зависи и од начина обраде.
Применом агротехничких мера човек повећава плодност земљишта. Међутим,
неправилним коришћењем може се смањити плодност земљишта и оно се може
исцрпсти.
Земљиште је обновљив природни ресурс, али то не значи да не треба да га пазимо.
Процес његове обнове траје веома дуго, а деградација је врло брза. Ширењем насеља пак
губе се велике површине плодног земљишта, као и изградњом индустријских зона, што је
последњих деценија карактеристично за насеља на простору Војводине, где су и
најплоднија земљишта.
Биљни и животињски свет

Човек је уништио природан биљни покривач на великим површинама. Људи су

сечом, крчењем итд, уништили природне и самоникле биљке и заменили их културним
биљкама.

Области пририодног биља истовремено су и територије са специфичним

животињским светом. Временом је настао биљни и животињски свет као резултат
комбинованог деловања природних услова и човека.

Територија је по томе подељена на Панонску и Планинску флористичку и

фаунистичку целину.

- Панонска фаунистичка и флористичка целина је природна степа која је радом

човека претворено у обрадиве површине.
- Планинска фаунистичка и флористичка целина је обухвата наше планинске
пределе изнад 800м. До 800 м н.в. је обрадиво земљиште и област културних
биљака
 Са порастом надморске висине издвојено је пет вертикалних биљних зона или појаса:

1) Храстове шуме;
2) Букове шуме;
3) Мешовите шуме;
4) Четинарске шуме;
5) Појас планинских пашњака;

У Србији су издвојена бројна ловишта заокружене природне целине богате дивљим

животињама и птицама, минималне површине од 2.000 ха.

Богатство врста из сласе риба на простору Србије највеће је у хидролошким системима

Дунав – Црно море и Тара – Пива – Дрина. Климатске одлике највећег дела Србије не
погодују стварању повољних услова за формирање станишта бројних врста водоземаца и
гмизаваца.

Више од 300 врста птица своје гнездилиште налазе на простору Србије. Орнитолошка
подручја код нас су: Горње Подунавље, Фрушка Гора, Палићко и Лудошко језеро, Царска
бара, Делиблатска пешчара, Обедска бара, Бељаница, Ресавска клисура, Шар планина и
др.

Реликтне врсте су сведочанства разноврсности древне флоре и фауне. На простору

наше земље, станишта формирана у неком кањонским и клисурастим речним долинама,
или на високопланинским пределима.

Балкански ендемити чине око 8% флоре Србије и међу њима су многобројније врсте
које своја станишта имају у високопланинским областима.

Термоминерални извори

Подземне воде су велико богатство Србије. Налазе се на различитим дубинама, а што

зависи од састава и водопропустљивости стена, количине падавина и других природних фактора.
Док се креће кроз водопропустљиве слојеве вода раствара минералне материје. Ако поџемне
воде у једном литру садрже више од 1 д растворених минералних материја, зову се минералне
воде. Према хемијском саставу минералне воде могу да буду базне, слане, земноалкалне, јодне,
гвожђевите, сумпоровите, радиоактивне. У дубљим слојевима литосфере поџемна вода се
загрева. Ако је температура поџемне воде виша од 20 °С , то је термална вода. Термоминералне
воде су оне чија минерализација износи 1 д по литру, а температура прелази 20 °C . Најтоплији
извори налазе се у Врањској Бањи (92 °С ), Јошаничкој Бањи (78 °С ), Сијаринској Бањи (71 °С ),
Куршумлијској Бањи (68 °С ) и у Кањижи (57 °С ).

Термоминералне воде Србије су недовољно искоришћене иако су народи ових простора

од давнина познавали и користили лековите воде. Археолошким истраживањима у Гамзиградској,
Врњачкој, Нишкој и Звоначкој Бањи доказано је коришћење лековитих вода још у римском
периоду. Локално становништво је вековима користило воду за лечење или за снабдевање
насеља.

Поред извора лековите воде настала су бањска насеља, која су постала центри бањског,
здравственог туризма. Неке бање имају само један лековити извор, а неке користе и десетак
извора лековите воде. Осим лековитих вода, неке бање користе и лековито блато.

Бање с дугом традицијом постојања и коришћења лековите воде данас су самостална

насеља. Такве афирмисане бање су Врњачка Бања, Бања Ковиљача, Нишка Бања и Сокобања. Ове
бање су важни лечилишни центри и бележе велики промет туриста током читаве године.

Постоје бање које су део других насеља на чијој територији се користе извори лековите
воде. Таква бања је у Новом Саду, у Обреновцу, у Богутовцу. Бање, које је локално становништво
користило само лети, и то тако што су поред извора постављали шаторе, колибе, биле су дивље,
сезонске. Неке од њих су временом почеле да се развијају и данас имају одлике бањског насеља.
Такве бање су Овчар Бања и Раковачка код Бујановца.

Према температури воде се деле на:

1. хладне или киселе воде (до 20 °С)

2. хипотермалне воде (од 20 до 34 °С)
3. хомеотермалне воде (од 34 до 38 °С)
4. хипертермалне (преко 38 °С)

Лековите воде код нас се сврставају у следеће класе:

1. кисељаци – богати угљен – диоксидом (Буковачка бања, Паланачки кисељак, Селтерс

бања, Прилички кисељак),
 2. земноалкалне воде – богате алкалним хидрокарбонатима (Сијарињска бања, Богутовачка
бања, Клокот бања, Кањижа),
3. земноалкалне воде – богате хидрокарбонатима и јонима калцијума и магнезијума
(Врњачка бања, Луковска бања, Илиџа код Пећи),
4. слане воде – садрже јод и бром (Сланкамен, Русанда, Новосадска, Бечајска),
5. горке воде – богате натријум сулфатом и магнезијум сулфатом (Луковска бања, Јошањичка
бања, Туларска бања),
6. гвожђевите воде – богате јонима гвожђа (Ковиљача бања, Врањска бања, Сијарињска
бања, Брестовачка бања),
7. сумпоровите воде – богате сумпорним једињењима (Матарушка бања, Ковиљача бања,
Рибарска бања, Куршумлијска бања),
8. радиоактивне воде – богате солима радијума и гасом радоном (Горња Трепча, Сокобања,
Нишка бања, Звоначка бања, Богутовачка бања).

Реке Србије

На Земљи је све већа потражња за здравом, пијаћом водом. Залихе питке воде
брзо се смањују због пораста броја становника, убрзане индустријализације, загађивања и
због климатских промена. Србија располаже значајним површинским и поџемним водама
и оне су велико природно богатство, али и основа за развој бројних привредних
делатности. Воде на територији Србије чини мноштво потока и река, језера,
термоминералних извора и поџемних вода.

На нашој територији само 7 река има дужину већу од 200 км. Све реке у Србији
отичу у три мора. Највећи део територије Србије одводњава се преко бројних река и
Дунава према Црном мору. Метохијска котлина одводњава се према Јадранском мору, а
најмањи део територије, крајњи југ-југоисток одводњава се ка Егејском мору.
 Хидрографски чвор Србије је на Косову и Метохији, на Језерској планини, врх
Дрманска глава (1.359 нм). С ове тачке воде отичу ка Јадранском мору преко Топлуге,
притоке Белог Дрима. Ка северу теку у Црнољеву, притоку Ситнице, па у Ибар ка Црном
мору, а ка југу преко Неродимке, притоке Лепенца, ка Егејском мору. Неродимка је река
која одводи воду у два слива, односно образује бифуркацију. Наиме, код Урошевца су
направљени брана и канал, те један крак реке тече ка Ситници (Црноморски слив), док
природни ток скреће ка југу ка Лепенцу (Егејски слив).

Развође између три слива на простору Србије највећим делом се пружа преко
млађих планина. Од Дрманске главе ка западу простире се граница између Јадранског и
Црноморског слива, и то преко планина Чичавице, Суве горе и Мокре горе. Од Дрманске
главе ка југу пружа се граница између Егејског и Јадранског слива.
 Црноморски слив ( 92,5% територије и површином од 81, 703км² )

Дунав протиче кроз Србију дужином од 588 Км, а његова укупна дужина је 2.783
Км. То је привредно најважнија река Европе. У Србију улази узводно од Бездана, а код
ушћа Тимока излази из земље. Целом дужином је плован. Пробијајући Карпате, Дунав је
изградио најдужу клисуру у Европи. Ђердапска клисура почиње код Голупца. Дугачка је 96
Кт. Највећа дубина Дунава је управо на подручју Ђердапске клисуре, у вировима Великог
Казана, где достиже и до 90 т. У нашој земљи прима више притока. Леве притоке су: Тиса,
Тамиш, Нера, а најважније десне притоке су: Сава, Велика Морава, Млава, Пек, Тимок и
др.планине, а ка истоку од Дрманске главе граница је развође између Егејског и
Црноморског слива. Развође између ова два слива иде кроз ниже делове, те тако пролази
кроз Косово поље, преко планине Жеговац према Скопској црној гори, потом поново кроз
нижи део – Прешевску повију. Од Прешевске повије развође се пење и преко Бесне
кобиле и Стрешера прелази на простор Бугарске.
 Тиса кроз нашу земљу протиче дужином од 164 км и целом дужином је пловна.
Најдужа је притока Дунава. Извире у Украјини, на Карпатима, у области Буковина. У нашој
земљи Тиса је права равничарска река. Има бројне меандре. Неки меандри су пресечени
(23 меандра), тако да јој је ток скраћен. Неке меандре је Тиса сама пресецала и мењала је
свој ток. Тако су настајале мртваје у долини Тисе (Слано Колово, Русанда, Окањ, Острово).
На Тиси је код Новог Бечеја изграђена брана, која је представљала један од завршних
радова на Хидросистему Дунав-Тиса-Дунав. Притоке Тисе у Србији су Златица, Јегричка,
Чика, Бегеј.
 Сава је дугачка 945 км. Кроз нашу земљу протиче у дужини од 207 км и прима
Дрину, Босут, Колубару и Топчидерску реку. На територији Републике Србије има
равничарски ток с бројним меандрима. Сава је пресекла меандар наспрам Купинова и
тиме је настала мртваја Обедска бара, која представља важну орнитолошку станицу у
нашој земљи. Сава се улива у Дунав код Београда. Непосредно пред ушћем у кориту Саве
је велико острво Ада Циганлија.

Дрина је дугачка 346 км и већом дужином свог тока (220 км) чини природну
границу између Босне и Херцеговине и Србије Настаје у Шћепан Пољу спајањем две
црногорске реке, Пиве и Таре. Дрина је водом најбогатија притока Саве и заједно са
својим притокама има највећи хидрое. нергетски потенцијал. Најважније притоке Дрине у
Србији су Лим са својом притоком реком Увац и река Јадар.
 Бегеј и Тамиш су панонске реке и леве притоке Дунава. Бегеј се улива у Тису а
затим у Дунав, док се Тамиш улива у Дунав недалеко од Панчева.

Колубара настаје код Ваљева спајањем Јабланице и Обнице. Дужина тока је 123
км. Код Обреновца се улива у Саву. Неке од њених притока су Љиг, Градац, Тамнава.

Велика Морава је национална река с највећим сливом. Настаје код Сталаћа

спајањем Западне и Јужне Мораве. Дужина јој је 185 км након пресецања меандара. У
Дунав се улива између Смедерева и Костолца. Велика Морава меандрира и дно јој је
прекривено наносима које јој доносе Јужна и Западна Морава, као и њене притоке. Због
тога је пловна само 3 км при ушћу. Притоке су јој кратке, с мало воде. Најважније су
Лепеница, Јасеница и Ресава.

Западна Морава настаје у Пожешкој котлини спајањем Ђетиње и Голијске

Моравице. Пре спајања с Голијском Моравицом у Ђетињу се улива Скрапеж. Дужина
Западне Мораве је 210 км. Између планина Овчар и Каблар река је усекла клисуру, у којој
су направљена 2 вештачка језера за потребе хидроелектрана. Најважније притоке су јој
Дичина и Гружа, с леве стране, а с десне стране уливају се Ибар и Расина.

Ибар је највећа притока Западне Мораве (276 км). Извире на северним падинама
планине Хајла на простору Црне Горе. У Србији дужина му је 241 км. Код села Газиводе
Ибар је преграђен земљаном браном висине 108 т, те је формирано језеро Газиводе. Воде
језера служе за водоснабдевање Косовске Митровице, али и за производњу
хидроенергије, јер је изграђена и истоимена електрана мањег капацитета. Ибар има три
важније притоке: Рашку, Студеницу и Ситницу.

Јужна Морава настаје код Бујановца спајањем Биначке Мораве и Прешевске

Моравице. Дужина тока јој је 246 км, а заједно с Биначком Моравом дужина јој је 295 км.
Долина Јужне Мораве је композитна. Протиче кроз Грделичку клисуру, која спаја
Лесковачку и Врањску котлину. Значајније притоке с леве стране су: Ветерница,
Јабланица, Пуста река и Топлица, док су значајне притоке с десне стане: Врла, Власина,
Нишава и Сокобањска Моравица.
 Млава настаје од Тиснице, која велике количине воде добија из крашког врела код
Жагубице. Улива се у Дунав. Река је дугачка 78 км. Протиче кроз Горњачку клисуру.
Простор око доњег дела тока Млаве назива се Стиг.

Пек је дуг 129 км. Настаје у подножју Црног Врха, а улива се у Дунав источно од
Великог Градишта. Протиче кроз Каонску клисуру и тече кроз крај који се назива
Браничево. Познат је као златоносна река. Међутим, све су мање количине злата које се
налазе у њему.

Тимок је најдужа река Источне Србије и последња притока Дунава с наше

територије. Настаје код Зајечара спајањем Црног и Белог Тимока. Бели Тимок настаје
спајањем Сврљишког и Трговишког Тимока код Књажевца. Од изворишта Трговишког
Тимока до ушћа Тимока у Дунав дужина реке је 202 км. Ушће Тимока у Дунав је најнижа
тачка у рељефу Србије (28 м надморске висине).
Јадрански слив ( 5,3% територије и површином од 4, 732км ² )

Воде Метохијске котлине се преко Белог Дрима одводњавају ка Јадранском мору.

Сливу Јадранског мора припада 5,3% територије Србије.

Бели Дрим тече кроз Србију дужином од 156 км, а укупна дужина тока је 175 км.
Притоке су му Пећка Бистрица, Дечанска Бистрица, Призренска Бистрица, Клина, Ереник,
Топлуга, Мируша и Плавска река.

Егејски слив ( 2,2% територије и површином од 1, 926 км 2)

 Слив Егејског мора је најмањи по површини и чини 2,2% територије Србије.
Припадају му Лепенац и Пчиња, притоке Вардара и Драговиштица, која тече кро Бугарску,
ка Струми.

Лепенац извире на Шар-планини. Протиче кроз Сиринићку жупу и Качаничку

клисур и тече ка Скопској котлини, где се, улива у Вардар (на подручју Македоније).
Укупна дужина тока је 75 км, а на простору Србије тече у дужини од 65 км. Највећа
притока Лепенца је Неродимка.

Пчиња извире у југоисточном делу Србије, а улива се у Вардар на простору

Македоније узводно од града Велеса. На простору Србије тече у дужини од 52 км, а
укупна дужина тока јој је 135 км.

Драговиштица настаје спајањем Божичке и Љубатске реке код Босилеграда. Улива

се у Струму на простору Бугарске. Укупна дужина тока реке је 115 км, од чега су у Србији
52 км.

Језера

Поред река, језера су важни хидрографски објекти наше земље. На свом простору Србија
располаже с око 150 језера различитих по положају, постанку, величини. Различита им је и
намена. Користе се за снабдевање насеља, као рибњаци, за производњу електричне енергије или
имају туристичку функцију.

Природна језера

Природна језера у Србији су мала. Њихови басени настали су под утицајем различитих
агенаса ерозивних или акумулативних процеса. По постанку се разликују еолска, ледничка, речна
и урвинска.

Еолска језера налазе се на северу Бачке. Настала су издувавањем песка и леса из удолина
између дина Суботичко-бајске пешчаре. На тај начин оголићена је плитка издан. Тако настала
удубљења испунила је поџемна вода. Сада се снабдевају водом и од падавина. Еолска језера су
Крваво, Слано, Лудошко, Палићко и Келебијско.

Палићко језеро је највеће еол. ско језеро. Налази се 8 км источно од Суботице. Површина
ми је 5 км2 а дубина око 2 м. Иако је настало природним путем, данас је ово језеро вештачко. На
језеру је 1971. године извр. шена санација због загађења воде и угинућа риба, Тада је језеро
преграђено на 4 сектора. Уграђен је пречистач и уређен је Велики Палић, део језера који је данас
туристички афирмисан. Да би се очувала биолошка равнотежа је. зера, поготово лети, када језеро
губи воду испаравањем, проко. пан је канал од Тисе до Палића. Постављене су и пумпе које треба
да покрену воду кроз канал да би се савладала висинска разлика од 25 метара. Канал се,
нажалост, не користи.

Палићо јез. Лудошко јез.

Ледничка језера налазе се на Шар-планини и на Проклетијама. Настала су у цирковима.

Водом се снабдевају топљењем снега и од падавина. Тешко су приступачна, имају чисту, хладну
воду, а позната су под називом „горске очи”. На Шар-планини налази се више од 30 таквих језера.
Нека језера су мала по површини и лети преНека, иако мала, стално имају воде. Ливадичко језеро
је највеће на Шар-планини, на висини од 2.173 м. Већа језера на истој планини су и Велико и Мало
Јажиначко језеро. На Проклетијама, у близини врха Ђеравица, налази се неколико језера, од којих
је највеће Велико Ђеравичко језеро.

Ђеравичко јез. Шутманско јез.

Речна језера формирана су поред или у кориту река. Ерозивна речна језера су поред
равничарских река. Настала су пресецањем, одвајањем дела речног корита (меандра). Називају се
и мртваје. Обрасла су барском вегетацијом и најчешће су кривудава. Највећа и најпознатија су:
Обедска бара, поред Саве, Окањ и Русанда, поред Тисе, те Царска бара, између Тисе и Бегеја. Има
их и у доњем току Велике Мораве и поред Дунава. Ова језера су важна влажна станишта наше
земље. Она су и станишта бројних мочварних птица и птица селица, те су заштићена подручја.
Поред Лудошког језера, Рамсарском конвенцијом заштићена су и Обедска бара и Царска бара.

Обедска бара Русанда

Крашка језера настају у вртачама, увалама и речним долинама. Она су малих површина и
малобројна (у Сокобањској котлини је Врмџанско језеро, код Београда је језеро у насељу
Сремчица, код Пирота Беровичко језеро). Крашка језера су и на реци Мируши у Метохији.
Акумулацијом наноса у речном кориту створене су пречаге, брзаци, слапови. На тај начин
формирано је 16 мањих језера изузетне лепоте.
 Језеро Брезно

Урвинска језера настају у планинским пределима када велика маса земљишта и стења
склизне у речну долину, прегради је и спречи њено отицање, те се догоди ујезеравање реке. У
Србији има више оваквих језера. Нека од њих су Завојско код Пирота, Облачинско на обронцима
планине Јастребац, Семетешко, Горње и Доње на Копаонику и Јовачко код Владичиног Хана.

Завојско језеро

Вештачка језера

Вештачка језера је направио човек преграђивањем речних токова браном. Највише

оваквих језера подигнуто је на рекама за потребе производње електричне енергије. Вештачка
језера изграђена су и због водоснабдевања насеља и привреде, користе се и за наводњавање, као
рибњаци, а нека језера су изграђена у туристичке сврхе.

Ђердапско језеро је формирано након изградње бране на изласку Дунава из Ђердапске

клисуре. Налази се на граници с Румунијом, у самој клисури. Већи део језера припада Србији, 163
км2, а мањи, око 90 км2, налази се на румунској страни. Језеро се афирмише као туристичка
дестинација. Поред језера изграђен је магистрални пут који повезује Голубац и Кладово.

Власинско језеро налази се у близини Сурдулице, у југоисточној Србији. Настало је

преграђивањем тресаве на реци Власини. То је највише језеро у Србији, на надморској висини од
1.213 м. Има чисту воду јер се снабдева водом с ретко насељеног подручја, и то од падавина,
бројних потока и река, а који су повезани у канале и тако се уливају у језеро. Језеро је порибљено
и специфично је по постојању пловећих острва обраслих вегетацијом.

У вештачка језера спадају и језера настала приликом експлоатације шљунка. Тако је

настало седам језера код Беле Цркве у Банату. Рготинско језеро, 11 км удаљено од Зајечара,
настало је приликом експлоатације кварцног песка. Вода овог језера спада у најчистије у Србији
јер је дно песковито, а поџемни извори су веома издашни. Значајнија вештачка језера су и Ћелије
на Расини, Гружанско и Грошничко у Шумадији, Рибничко, Борско, Грачаничко и највећи рибњак у
Србији — Ечка.

РЕКА – ВЕШТАЧКО ЈЕЗЕРО

Дунав – Ђердап

Дрина – Перућачко, Зворничко

Лим – Потпећко

Увац – Сјеничко (Увачко), Златарско, Радоињско

Западна Морава – Међувршје, Овчарско-кабларско

Ибар – Газиводе

Власина – Власинско

Сокобањска Моравица – Бованско

Ибар - Газиводе
 Klima

Време је тренутно стање климатских елемената изнад

неког простора посматрано у краћем временском
интервалу од дан, два до недељу дана.

Наука која се бави предвиђањем времена назива се

метеорологија.

Клима је просечно стање климатских елемената изнад

неког подручја који су посматрани у протеклих 30
година.

Наука о клими је климатологија.

Две групе фактора климе Србије су: спољашњи и

унутрашњи.

Спољашњи фактори су узроци који утичу на климу

наше земље. То су велике, удаљене географске
регије у којима се формирају ваздушне масе
различитих физичких особина: Сибир, Арктик,
Атлански океан, Афричко копно и Медитеран.

На климу утичу и унутрашњи фактори. То су

географске ширине и дужине, брзина мора, рељеф,
односно правац пружања планина,висина,
експозиције, планински превоји, затим тло,
вегетација, човек итд.

Климатски елементи су:

Температура ваздуха (средња годишња температура 11-12⁰C)

Ваздушни притисак (циклони у низијским пределима,

антициклони у брдско планинским и планинским пределима)

Испаравање (увек променљиво)

Влажност ваздуха (средња влажност 80% зими, 60% лети)

Облачност (најмању годишњу облачност имају Смедерево и

Нови Пазар са 4,8/10 видљивог неба, а највећу Текија на Дунаву
(6,5/10) и Пожега (6,4/10))

Инсолација (број сунчаних дана минимум – Пожега – 35 ведрих

дана и 1508 сунчаних сати, а максимум Палић 85 ведрих дана и
2200 сати)

Падавине (500-1500mm, најмање око Суботице а највише око

Ђаковице)

Ветрови (главне тачке Приштина, Ниш, Ужице, Неготин Вршац и

Суботица)

Кошава је југоисточни ветар који дува са

Карпата. Доноси суво и хладно време.
Најчешће дува током јесени и зиме. Удари
ветра могу достизати брзину и до 130 км/х.

Северац је хладан и сув ветар који долази са

севера из Мађарске као скуп ветрова.

Западни ветар је хладан и релативно

влажан ветар.Долази са босанских планина.

Моравац је хладан и сув ветар који дува са

севера долином Велике и Јужне Мораве.

Јужни ветар је топао и сув(ређе влажан)

ветар. Дува долином Јужне и Велике
Мораве све до Војводине.

Југозападни ветар је топао(врло ретко

хладан) и влажан ветар. Долази са
Јадранског мора и дува у југозападној
Србији, некад до Поморавља.

Србија лежи у северно умереном појасу и у њој

се издвајају 4 климатска типа:

1. Панонско-континентална клима

Врућа сува лета, оштре хладне зиме. Пролеће и јесен кратке, а јесен
топлија од пролећа.
Падавине 500-700мм. Највише крајем пролећа и у јесен, а најмање лети
и зими. Зими пада снег који се не задржава дуго.

Хладне ваздушне масе са севера и североистока – дува ветар северац.

Чешћи ветар је Кошава који дува кроз Ђердапску клисуру. Може бити до
120 км/х.

Температура расте од севера ка југу и од запада ка истоку. Најмању

средњу температуру има Палић са 10,5 а највећу Београд са 12,5.

Највећа температура измерена је 44,9 у Смедеревској паланци 2017., а

најнижа у Вршцу и Врбасу 1963 -32,6.

Инсолација је око 1990 до 2230 сати годишње.

Просечна облачност 56%.

Просечна влажност ваздуха износи 73% а најнижа је у Јулу и Августу око

40%.

Најкишовитији месец је Јун.

2. Умерено континентална клима

Умерено топла клима са топлијим летом заступљена је

на брдовитим пределима и планинским странама до
800 м надморске висине.

За разлику од панонске климе лета су умерено топлија

а зиме умерено хладније.

Сва четири годишња доба се равномерно смењују.

С повећањем надморске висине повећавају се и

падавине. Просек износи од 800 до 1000 мм.

Снег се дуже задржава, а карактеристични су и локални

ветрови.

3. Планинска клима

Са повећањем надморске висине умерено

континентална клима прелази у планинску постепено.
То је влажна снежно-шумска клима са свежим летом.
Зиме постају дуже и хладније, лета краћа и свежија, а
прелазак годишњих доба није више изражен.

Ниже су просечне температуре, а вредност падавина

повећава се од 1000 до 1500мм.

Снег се дуго задржава, а може се очекивати од касне

јесени до раног пролећа.

4. Измењено јадранско-средоземна (медитеранска)

клима

Овај тип је заступљен у метохијској котлини наше

територије који је под утицајем ветрова који долазе из
јадранског мора преко Белог Дрина.

У овом пределу се налази највећа количина падавина, а

она је у Јунику општина Дечане где се годишње излучује
око 1417 мм кише.

Зиме су благе и влажне, а лета топла и сува.

Геолошка грађа наше Земље

Стене Србије

Стене су агрегати петогених минерала. Од тога који

минералси у појединим врстама стена преовлађују
њихове хемијски и физичке особине.

Наука која се бави проучавањем стена назива се

петрологија (грч. petra–стена, logos–наука).

Унутрашњост наша земље је изграђена од стена, а оне

по постанку могу бити: магматске, седиментне и метаморфне.

Магматске стене

Дубинске или интрузивне – гранит, диорит, сијенит,габро

Површинске или ефузивне – риолит, трахит, дацит, андезит,

базалт

Седиментне стене

Кластичне - брече, конгломерати, пршчари, алеоврити, глине

Органогене – кречњаци, доломити, бигар, креда, рожњац

Хемијске – сига, кухињска со, гипс

Метаморфне стене

мермер, кварцит, шкриљац, гнајс

Магматске стене

Заступљени у Српско-македонској
маси,ободу Панонског басена, у
источној и западној Србији.

Изливне:

-
Црноречкој области (Црни
Тимок)

-
Раданско – топлићкој области

Косовско – копаоничкој котлини

Рудничкој области

Дубинске:

Шумадијске плнине: Авала,

Букуља и Цер (грађа-гранит)

Рудник и Копаоник (грађа-гранит)

Са вуканским стенама повезана је

појава руда бакра, злата и сребра.

Седиментне стене
Најраспрострањеније стене Србије

Највише кречњачке стене

Распрострањеност:

Карпато – балканиди,

Динарске планине,

Под утицајем падавина кречњаци се

растварају и тако настају крашки
облици рељефа

Седиментне кластичне стене у виду

песка, шљунка, глине и леса
заступљене су у Панонској низији.

Метаморфне стене

После седиментних у рељефу наше

земље највише има метаморфне
стене.

Највише има кристаластих шкриљаца и

серпентина, док су мермери и
гнајсеви ређе заступљени.

Распрострањеност:

Мермер – планина Венчац

Гнајс - основна грађа Вршачких пл.

Кристаласти шкриљци – учествују у

грађи Српско-македонске масе, али
их има и у основи веначних планина

Серпентин се налази у геолошкој

грађи динарида (Златибор, Маљен,
Рогозна...)