Totalna protetika, ISPITNA PITANJA I ODGOVORI

1. Bezubost (pojam, definicija, klasifikacije, psihološki aspekti).

2. Anatomija gornje i donje vilice – ležište za totalnu zubnu protezu.
3. Definicija, delovi i vrste totalne zubne proteze.
4. Otisci bezubih vilica (pojam, definicija, vrsta otisaka za totalnu
protezu).
5. Anatomski otisak i model i izrada individualne kašike.
6. Funkcionalni otisak, priprema funkcionalnog otiska za izradu
definitivnog radnog modela.
7. Radni model, obeležavanje, zagrižajne šablone, izrada zagrižajnih
šablona za gornju i donju totalnu zubnu protezu?
8. Određivanje međuviličnih odnosa, fiksiranje zagrižajnih šablona i
transfer međuvilicnih odnosa?
9. Artikulatori i njihova primena u izradi totalnih zubnih proteza?
10. Izbor i određivanje položaja prednjih veštačkih zuba. Izbor i
određivanje položaja bočnih veštačkih zuba i skeletni odnos vilica
i položaja veštačkih zuba. Preliminarno postavljanje zuba?
11. Definitivno postavljanje zuba i balansna okluzija?
12. Modelovanje totalne zubne proteze u vosku. Estetski zahtevi
totalne zubne proteze?
13. Završne laboratorijske faze u izradi totalne zubne proteze.
Predaja totalne zubne proteze?
14. Reparatura i podlaganje totalne zubne proteze?
15. Alternativni terapijski postupci kod bezubih pacijenata?
1.Bezubost (pojam, definicija, klasifikacije, psihološki aspekti).

Stanje potpunog odsustva svih zuba u vilicama.

TZP treba da zamene izgubljena intraoralna živa tkiva što je više moguće. Pored
toga TZP treba da funkcionišu u harmoniji s preostalin tkivima koja podržavaju I
okružuju proteze I da deluju profilaktički na noseća tkiva.

Klasifikcija bezubih osoba

1. Osobe koje nikad nisu bile rehabilitovane totalnim protezama.

2. Osobe koje su rehabilitovane tzp.
3. Osobe koje su bile ili nisu bile rehabilitovane tzp., ali imaju promene
na potpornim tkivim koje su posledica nošenja neadekvtnih proteza ili
korišćenja RAG (rezidualni alveolarni greben) bez adekvatne tzp.
4. Pacijenti starije dobi sa promenama na RAG (rezidualni alveolarni
greben) usled procesa starenja.

2.Anatomija gornje i donje vilice – ležište za totalnu zubnu protezu.

Vilični kompleks zauzima srednji i donji deo viscerokranijuma.

Sačinjavaju ga:

1. Gornja vilica (maxilla) – nepokretna, parna kost lica, čvrsto spojena sa

ostalim kostima viscerokranijuma, a preko njega sa bazom lobanje.
2. Donja vilica (mandibula) – jedina pokretna kost glave koja je spojena sa
lobanjom.
Gornja vilica (maxilla)

- Parna kost lica

- Sastoji se od:

1. Centralnog dela-u kome je smeštena maksilarna šupljina (sinus maxillaries) i

4 nastavka
2. Čeonog (processus frontalis)
3. Jabučnog (processus zygomaticus)
4. Nepčanog (processus palatinus)
5. Zubnog (processus alveolaris)

- Frontalni, zigomatični i palatinalni nastavak spajaju maksilu sa

ostalim kostima lica.
- Alveolarni nastavak nosi prirodne zube.

CORPUS MXILLAE

Telo gornje vilice (corpus maxillae) ima oblik šupljine trostrane piramide, čija
baza (facies nasalis) ulazi u sastav bočnog zida nosne duplje.

Telo gornje vilice ima dva nastavka:

1. Alveolarni
2. Nepčani

(služe za nošenje gornje proteze)

Donja vilica (mandibula)

- najjača kost lica

- sastavljena je od jakog tela u obliku potkovice i dve grane koje se
uzdižu sa tela i usmerene su pozadi i gore.

CORPUS MANDIBULE

Telo donje vilice je potkovičastog oblika i sastoji se iz dva dela:

1. Donjeg – bazalnog (basis mandibule)

2. Gornjeg – zubnog (pars alveolaris)

Kroz telo d.vilice prolazi sudovno-živčani kanal (canalis mandibulae), čiji se

ulazni otvor (foramen mandibulae) nalazi na unutrašnjoj strani vilične grane.

PARS ALVEOLARIS

Zubni deo (pars alveolaris) donje vilice nastaje tek razvitkom i pojavom zuba.

Na njegovoj slobodnoj ivici nalaze se jamice (alveoli dentales) za smeštaj

korenova zuba.

Kroz kanal donje vilice prolazi živac (n. alveolaris inferlor) i krvni sudovi od kojih
se odvajaju grane za donje zube.

RAMUS MANIBULAE

Svaka grana (ramus mandibule) završava se sa dva nastavka:

1. Prednji nastavak (processus koronoideus ili processus muskularis)

– služi za pripoj temporalnog mišića
 2. Zadnji nastavak (processor kondilaris, processu articularis ili
kondil mandibule) ulazi u sastav TMZ. Njime se mandibula
zglobljava sa bazom lobanje.

3.Definicija, delovi i vrste totalne zubne proteze

Totalna zubna proteza – predstavlja mobilnu zubnu nakodnadu koja nadoknađuje

izgubljene zube i resorbovani deo alveolarnog nastavka gornje i donje bezube
vilice.

Delovi totalne zubne proteze su:

1. Baza proteze
2. Dentalni deo proteze

Bazu gornje tp čine:

1. Protezna ploča – koja prekriva tvrdo nepce

2. Protezno sedlo – koje prekriva alveolarni greben
3. Labijalno i bukalna krila – sa vestibularne strane
4. Ventilnog ruba

Bazu donje tp čine:

1. Protezno sedlo – koje prekriva alveolarni greben

2. Labijalno i bukalna krila – sa vestibularne strane
3. Lingvalno krilo sa lingvalne strane

Baza proteze je ograničena rubovima – VENTILNI RUBOVI, jer obezbeđuju

ventilno zaptivanje.
Površine TZP:

1. Bazna (sluzokožna) površina

2. Modelujuća površina
3. Okluzalna površina

1. Bazna
- dobija se na bazi funkcionalnog otiska
- u neposrednom je kontaktu sa ležištem proteze
- ima važnu ulogu u retenciji proteze

2. Modelujuća
- Podržavaju i u kontaktu su sa obrazima, usnama, jezikom,
vestibularnim i oralnim površinama veštačkih zuba
- Oblikuju se u toku izrade proteze

3. Okluzalna
- Formiraju je okluzalne površine svih bočnih zuba i incizalni greben
prednjih zuba
- Izrađuje se u lab. fazi postave zuba

VRSTE

1. Cela akrilatna
2. Sa metalnom bazom
3. Walplast
4. Wertex termosense
SPECIJALNE VRSTE:

1. Proteze poduprete implantima

2. Proteze nošene (retinirane) magnetima
3. Teleskopima
4. Atečmenima
5. Opturator proteze

Zubne proteze se mogu klasifikovati i na osnovu vrste gradivnog materijala

(metalne i nemetalne) ili po trajnosti (stalne i privremene)

U zavisnosti kada se posle ekstrakcije “nameštaju” zubi, razlikuju se tri vrste

proteza:

1. Imedijatne
2. Privremene
3. Konačne – definitivne zubne proteze

4. Otisci bezubih vilica (pojam, definicija, vrsta otisaka za totalnu protezu)

Otisak predstavlja kopiju zuba ili drugih tkiva usne duplje u obrnutom obliku –
negtivu – na osnovu koga se odeđenim postupkom dobija model koji verno
reprodukuje reljef tkiva sa kojih je otisak uzet.

Jednim otiskom bezube vilice ne mogu se obuhvatiti svi faktori potrebni za izradu
radnog modela. Zato su potrebna najmanje dva otiska, pri čemu prvi – anatomski
otisak prethodi drugom – funkcionalnom otisku.
U izradi totalne proteze, otisak predstavlja kopiju u negative određenih anatomskih
detalja bezubih vilica koji će biti prekriveni bazom proteze.

Prilikom izrade totalne proteze uzimaju se dva otiska

1. Preliminarni ili anatomski

2. Funkcionalni ili definitivni

Prema načinu kako se uzimaju, otisci za tp se mogu podeliti na

1. Akompresione
2. Kompresione
3. Kombinovane

5.Anatomski otisak i model i izrada individualne kašike

Preliminarni – anatomski (statički, situacioni) otisak predstavlja negtivnu kopiju

mukoosealnog fundometa u mirnom stanju.

Uzima se u svrhu: dijagnoze, izrade individulne kašike

S obzirom na to da se na preliminarnom modelu ne završava izrada proteze, model

se može izliti alabaster gipsom.

Pre izlivanja modela, otisak se ispere hladnom vodom. Alabaster gips se meša sa
vodom u gumenoj šolji u odnosu dva dela gipsa prema jednom delu vode.

Prvo se sipa voda i u nju se postepeno dodaje gips sve do zasićenja. Za mešanje se
koristi veća špatula. Zamešana gipsana masa se u manjim količinama nanosi na
najispupčenija mesta u otisku i ravnomerno raspoređuje po čitavom otisku.
Izlivanje modela je najbolje vršiti na vibratoru. Na taj se način postiže da se
gipsana masa ravnomerno rasporedi u otisku i istisne vazduh ili zaostale kapljice
vode.

Gipsanom masom se najpre popuni otisak do njihovih rubova, a zatim se određena

količina gipsa, potrebna za bazu modela, nanosi na parče hartije postavljeno na
stolu pa se u taj gips uroni u obrnutom položaju otisak prethodno ispunjen gipsom
do ivica. Špatulom ili nožem navlači se gips preko spoljašnjih delova otiska do
rubova kašike i oblikuje se postolje modela. Potom se sačeka da se gips stvrdne.
Vezivanje gipsa je praćeno oslobđanjem toplote. Posle stvrdnjavanja gipsa pristupa
se odvajanju otiska od modela.

ANATOMSKI OTISAK U ALGINATU

Alginati pripadaju grupi hidrokoloidnih masa i imaju dobra elastična svojstva.

Njima se uzimaju anatomski otisci. Naročito se koriste u situacijama kada na
bezubim grebenovima postoje izrazite podminirane površine.

Otisak alginatom uzima se standardnom kašikom koja mora imati retenciju za

alginate. Kašika je ili perforirana, ili se na njoj retencija priprema lepljivim
voskom, flasterom ili se kašika premzuje specijalnim adhezivnim sredstvom.

Veličina i oblik kašike treba da odgovara dimenzijama i obliku bezube vilice sa

koje se uzima otisak.
INDIVIDUALNA KAŠIKA

I.K. se izrađuje na preliminiranom (anatomskom) modelu za svaku vilicu posebno,

a prema granicama ucrtnim na modelu.

I.K. služi za uzimanje funkcionalnog otiska. Ona treba da je urađena od čvrstog

materijala. Najčešće od samovezujućeg akrilata.

Oblik i veličina i.k. određeni su oblikom i veličinom vilice.

Vrste i.k.:

4. Sa međuprostorom
5. Bez međuprostora

Standardne kašike:

- Metalne ili plastične

- Perforirane ili neperforirane
- Za bezubu vilicu, za pun zubni niz, kombinacija

6. Funkcionalni otisak, priprema funkcionalnog otiska za izradu definitivnog

radnog modela

Funkcionlnim otiskom se registruju određeni anatomski detalji vilica u uslovima

funkcije muskulature i sluzokože usana, obraza, jezika i mekog nepca.

Na osnovu f.o. dobija se definitivni radni model na kome se izrađuje totalna

proteza.

Funkcionalnim otiskom se obezbeđuje:

- Retencija i stabilnost proteze

- Adekvatan prenos pritiska žvakanja na potporna tkiva
Retencija – sposobnost proteze da se odupre silama koje teže da je odvoje od
njenog težišta.

Prilikom uzimanja f.o. treba kontrolisatti:

1. Snižen atmosferski pritisak (kontroliše se pravilnim lociranjem i

formiranjem ventilnih rubova)
2. Jačinu pritiska tokom otiskivanja (kontroliše se primenom akompresionog ili
selektivno kompresionog postupka otiskivanja)

Baza proteze treba da pokriva najveću moguću površinu koja dozvoljava stanje i
funkciju tkiva na kojima proteza leži ili sa kojima je u kontaktu.

Rubovi f.o. predstavljaju rubove buduće proteze i treba da budu smešteni u zoni
relativno pokretne sluzokože.

Uzimanje definitivnog otiska

Posle oblikovnja rubova otiska pristupa se uzimanju definitivnog otiska fluidnim,

mekim otisnim materijalom.

Najpodesniji materijal za uzimanje definitivnog otiska bezubih vilica je cink-oksid-

eugenol pasta. Za uzimanje otisaka ovom pastom koriste se indiv. kašika bez
međuprostora.

Rubovi f.o. predstavljaju rubove buduće proteze te ih treba zaštititi pre izlivnja
definitivnog radnog modela da se ne bi oštetili.

Zaštićuju se vestibularni rubovi, faringealni i lingvalni rub otiska.

Izlivanje definitivnog radnog modela

Radni deo definitivnog r.m. treba izliti tvrdim gipskom

Postolje d.r.m. se može izliti od alabaster gipsa.

Gips se meša vodom prema upustvu proizvođača. Za tvrdi gips je odnos praha i
vode 3:2, a za alabaster 2:1.

Gips se meša u gumenoj šolji, u koju se prvo sipa određena kolićina vode, a zatim
se suvom špatulom sipa gipsani prah sve do njenog zasićenja

Zamešani tvrdi gips se uliva u otisk na poseban način nanoseći manje količine
gipsa na najispupčeniji deo otiska i raspoređuje po otisku tako da se istisnu sav
vazduh i voda. Za to vreme otisak s gipsanom masom je na vibratoru.

Otisak se popuni tvrdim gipsom do njegovih ivica. Nakon toga se zameša alabaster
gips, određena količina nanese na parče papira postvljenog na stolu i u njega uroni
otisak prethodno ispunjenim tvrdim gipsom.

Nakon stvrdnjavanja gipsa, model se odvaja od otiska.

Postolje modela definitivno se obrađuje na posebnom aparatu sa rotiraućim

brusnim diskovima pomoću kojih se uklanja višak gipsa i postolju daje
odgovarajući oblik i dimenzije.

Vrste f.o.

1. Kompresioni otisak
2. Akompresioni otisak
3. Otisak sa selektivnim opterećenjem