Милано

Милано (итал. Milano, лом . Milan, од келт. Mediolanum) је други по величини град у
Италији, главни град округа Милано и регије Лом ардија у северној Италији. Милано
Милано
се сматра „привредним срцем“ Италије. Град је, такође, и светски познат привредни, итал. Milano
модни и медијски центар. Милано је чувен по својој готској катедрали, опери
„Миланска скала“ и великом архитектонском и уметничком наслеђу.

У свету, Милано је најпознатији као једно од средишта светске моде (Недеља моде у
Милану), уз Париз,Токиo и Њујорк.

Садржај
Географија
Клима
Историја
Римско доба
Средњи век
Ренесанса
Становништво
Привреда
Индустрија
Клима
Култура и културне знаменитости
Међународна сарадња
Колаж градских знаменитости Милана
Галерија
Референце
Литература
Спољашње везе

Застава

Географија Грб

Административни подаци
Милано се налази у северном делу Италије, у централно-западном подручју низине Држава Италија
реке По, између река Тичино и Ада, и такође између реке По и најјужнијих о ронака
Алпа. Град на равничарском терену, али непосредно северно почињу први регови и Регија Ломбардија
рда. Милано нема излаз на море или реку, а нај лижа поморска лука је Ђенова на 145 Покрајина Милано
km јужно. Од главног града Рима град је удаљен 585 km северно, а од првог већег Становништво
града, суседног Торина, 130 km западно. Иако се Милано није развио као град на реци
не може се рећи да водотоци нису присутни. Тако је градска о ласт окружена рекама Становништво
Олоном на западу и Лам ром на истоку. Бројни канали повезују град са језерима на — 1.295.705
северу и рекама Лом ардије. Површина градског подручја је 181 km², док је надморска
— густина 7.119,26 ст./km2
висина 122 m.
Агломерација 3.912.819
Географске карактеристике
Клима
Координате 45° 27′ 49″ СГШ;
Милано се налази у подручју влажне суптропске климе (по Кепеновој класификацији 9° 11′ 18″ ИГД
климата Cfa) са неким карактеристикама континенталне климе. То је уо ичајено за Временска UTC+1 (CET), лети
унутрашње равнице северне Италије, где превладавају врућа влажна лета и хладне зона UTC+2 (CEST)
влажне зиме са снегом, за разлику од медитеранске климе карактеристичне за остатак
Италије.[1] Стога је миланска клима влажна, а магла и смог сматрају се редовним Апс. висина 120 m
појавама. Површина 182 km2

Просечне температуре су -4/+6°C у јануару и +15/+28°C у јулу. Снежне падавине

релативно су уо ичајене по зими, иако су последњих 15–20 године опале по
учесталости и о иму. Историјски просек у зони Милана је између 35 и 45 cm;
повремено се догађају поједине снежне падавине с преко 30–50 cm у 1–3 дана, с Милано
рекордних 80–100 cm за време познатог снега јануара 1985. Влага је доста висока током
целе године те се годишње падавине крећу око 1000 mm.[1] Према стереотипном
имиџу, град је често покривен маглом карактеристичном за асен реке По, премда је
уклањање рижиних поља код јужних предграђа, ефект острва ур ане врућине и
смањење нивои загађења последњих година тај феномен смањило, арем у средишту
града.

Милано на мапи Италије

Остали подаци
Градоначелник Ђулијано Пизапиа
Поштански 20121, 20122, 20123,
број 20124, 20125, 20126,
20127, 20128, 20129,
20131, 20132, 20133,
20134, 20135, 20136,
20137, 20138, 20139,
20141, 20142, 20143,
20144, 20145, 20146,
20147, 20148, 20149,
20151, 20152, 20153,
20154, 20155, 20156,
20157, 20158, 20159,
20161, 20162
Позивни број 02
Веб-сајт
comune.milano.it (http://www.comune.milan
o.it/)

Дуомо катедрала у Милану,

Велики градски канал Италија

Клима (Милано)
Показатељ \ Месец Јан. Феб. Мар. Апр. Мај Јун Јул Авг. Сеп. Окт. Нов. Дец. Год.
Средњи максимум, 5,2 8,0 13,4 18,0 23,0 27,3 30,0 28,8 24,1 17,3 10,3 6,1 30
°C (°F) (41,4) (46,4) (56,1) (64,4) (73,4) (81,1) (86) (83,8) (75,4) (63,1) (50,5) (43) (86)
Средњи минимум, 0,0 1,6 5,4 9,0 13,3 16,9 19,4 18,9 15,6 10,5 5,3 1,3 0
°C (°F) (32) (34,9) (41,7) (48,2) (55,9) (62,4) (66,9) (66) (60,1) (50,9) (41,5) (34,3) (32)
Количина падавина, 53 40 73 83 104 85 72 80 87 120 106 75 978
mm (in) (20,9) (15,7) (28,7) (32,7) (40,9) (33,5) (28,3) (31,5) (34,3) (47,2) (41,7) (29,5) (384,9)

Историја
Римско доба

Око 400. п. н. е. келтско племе Инсу ри населили су Милано и околну регију. Године 222. п.
н. е. Римљани су освојили насеље, којему је додељен назив Ме иоланум (лат. Mediolanum).
Након неколико века римске управе, 293. године, цар Диоклецијан Милано је прогласио
престоницом Западног римског царства. Диоклецијан је одлучио остати у престоници
Источног римског царства Никомедији, док његов савладар Максимијан у западном.
Максимијан је изградио неколико дивовских споменика, као велики циркус (470 x 85 m),
Thermae Erculee, велики комплекс царских палата и друге зграде.
Рушевине царске палате у Миланским едиктом 313. године, цар Константин зајамчио је хришћанима сло оду
Милану. Овде су Константин и вероисповести. Град су 402. опколили Визиготи, те је царска резиденција пресељена у
Лициније објавили Милански едикт Равену. Педесет година касније, 452. године Хуни су опустошили град. 539. године
Остроготи су освојили и разорили Милано за време Готског рата против византијског цара
Јустинијана У лето 569. године Ланго арди (по којима је названа италијанска регија
Лом ардија) су освојили Милано надјачавши мању византијску војску у од рани града. Неке од римских грађевина остале су у
функцији за време ланго ардске управе. Милано се предао Францима 774. године, када је Карло Велики, у потпуно нео ичној
одлуци, узео наслов „краља Лонго арда“ (пре тога германска краљевства често су међусо но се освајала, али нико није прихватио
наслов краља другог народа). Гвоздена круна Ланго арда датира из тог периода. Касније, Милано је ио део Светог римског
царства.

Средњи век

За време средњег века, Милано је напредовао као трговачко средиште з ог доминантног

положаја над огатом равницом реке По и путевима из Италије преко Алпа. Освајачки рат
Фридриха Бар ароссе против лом ардских градова довео је до разарања већег дела Милана
1162. Након оснивања Лом ардског савеза 1167, Милано је преузео водећу улогу у том савезу.
Као резултат независности коју су лом ардијски градови до или Константским миром 1183,
Милано је постао војводство. Године 1208. Рам ертино Бувалели служио је као градски
начелник, 1242. Лука Грималди, док је 1282. ту дужност о ављао Лукето Гатилусио. Тај
положај могао је ити врло опасан у насилном политичком животу средњовековне комуне:
1252. милански јеретици у или су црквеног инквизитора на речном прелазу код о лижњег
села; у ице су митом осигурале своју сло оду, па је у пратећој по уни градски начелник скоро
линчован. Године 1256, над искуп и водећи племићи из ачени су из града, а 1259. године
чланови цехова иза рали су Мартина дела Торреа за народног капетана, који је силом преузео
град. Владао је диктаторски, из ацио непријатеље, поплочао улице, прокопао канале и
успешно опорезовао цели крај.
Грб породице Висконти, један од
Ипак, његова владавина довела је миланску лагајну до пропасти; коришћењем често симбола Милана
немилосрдних плаћеничких јединица додатно је разгневио народ, што је донело већу
подршку Висконтима, традиционалним непријатељима Дела Тореа.

22. јуна 1262. папа Ур ан VI поставио је Отона Висконтија за миланског над искупа, насупрот кандидата породице Дела Торе,
Рајмонда дела Тореа, тада искупа Кома, који је тада започео ширити тврдње о лискости Висконтијеваца с јеретицима катарима и
оптужио их оптужио за велеиздају. Висконтији, који су Дела Торе оптужили за исте злочине, прогнани су из Милана а њихова
имовина је заплењена. Пратећи грађански рат, који је трајао више од деценије, донео је још штете миланској популацији и
економији.

Отоне Висконти предводио је 1263. против града групу прогнаника, али након година растућег насиља на свим странама,
коначно, после по еде у ици код Десија 1277. освојио је град за своју породицу. Кућа Висконтија успела је заувек из ацити
породицу Дела Торе, владајући градом и својим поседом до 15. века.

Већина раније историје Милана ила је прича о ор и између две политичке фракције - гвелфа и ги елина. У већини случајева
Гвелфи си или успешни у Милану. Ипак, породица Висконти успела је домоћи се власти у Милану, на темељу свог „ги елинског“
пријатељства с немачким царевима.[2] 1395. године, један од немачких царева, Вацлав IV, уздигао је Милано на ниво војводства.[3]
Такође 1395. Ђан Галеацо Висконти постао је милански војвода. Ги елинска породица Висконти задржала је власт у Милану век и
по, од почетка 14. века до средине 15. века.[4]

Ренесанса

У власт племства Сфорца прешао је 1450. године и постао један од водећих ренесансних градова у Италији.

Од 1492. године Милано је углавном ио под француском влашћу. Прво га је заузео Луј XII, затим 1515. године Франsoa I и Шарл
V. Једно време је, падом Северне Италије, ио под Ха з урговцима (1525. године). Наполеон је освојио Лом ардију 1796. године,
а Милано је ио главни град Цисалпске репу лике. Након Бечког конгреса (1815. године) Милано и Лом ардија додељени су
Аустрији. Године 1848. године подигнут је петодневни устанак кога је угушио фелдмаршал Радецки. Тек пошто су трупе
Сардиније, Пијемонта и Француске поразиле аустријске код Солферина 1859. године град је ио под влашћу Сардиније и
Пијемонта односно Виктора Емануела II, да и ускоро постао деле новоосноване државе Италије и главни град успостављене
покрајине Лом ардије. Неколико наредних деценија донели су граду рз развој и
напредак и велики раст становништва. Захваљујући томе град је постао много
савременији од већине италијанских градова, који се до данас нису тргли из
„средњовековног сна“.

Након Првог светског рата у овом граду основан је Сноп ор е (Fasci di

combattimento), претеча фашистичког покрета. Из Милана је 1922. године Бенито
Мусолини извео марш на Рим. У Другом светском рату 1944. године град је у великој
мери разорен и уништен. После рата Милано се наставио развијати и постао једно од
средишта европске привреде.

Становништво
Приказ Милана из 1621.
Према резултатима пописа становништва 2011. у општини је живело 1.242.123
становника.[5]

Демографија
1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011.
960.660 1.115.768 1.274.154 1.582.421 1.732.000 1.604.773 1.369.231 1.256.211 1.242.123

2008. године. Милано је имао нешто лизу 1.300.000 становника, двоструко више као на почетку 20. века, али за 30% мање него
1970. године. Опадање становништва током протеклих деценија узроковано је пресељењем сталним становништва (махом младих
породица) у мирнија предграђа са вишим квалитетом живота. Ово се одражава и на градско становништво, које је изузетно старо и
ез природног прираштаја.

Град данас има значајан удео имигрантског становништва. 86% становника су грађани Италије. Осталих 14% су досељеници из
свих крајева свега.

Милано има огромно градско подручје са око 3 милиона становника ( "Велики Милано"). Метрополитенско подручје града има
око 7,5 милиона становника и превазилази границе не само градског округа, већ и границе Лом ардије.

Привреда

Индустрија

Милано је индустријска метропола Италије и важи за један од привредно

најзначајнијих градова Европе. Од око 200 највећих предузећа Италије, скоро
половини је седиште управо у Милану. Ту се налази већина издавачких кућа,
рекламних кампања, института за истраживање тржишта и трговачка удружења земље.
Он је и центар моде и дизајна. а 1910. године овде је основана фа рика аутомо ила
Алфа Ромео (данас део Фијата). Такође светски позната фирма гума и ка лова,
Пирели, налази се у Милану.

Клима

Милано је положен на северу Италије, где се држава везује за европско копно. Тако је Панетоне, хлеб из Милана
Милано и сао раћајно чвориште земље. У њему се налази центар железничке петље и
веома је развијен друмски сао раћај. Милано има три аеродрома: интернационални
Аеродром Малпенса, национални аеродром Линате и аеродром код Бергама.

Град има и веома развијен јавни градски и приградски превоз. Милански метро има 3
метро линије.

Култура и културне знаменитости

Град Милано назива се и „северним исером“, удући да има дугу и урну прошлост.
Она почиње у антици када су подигли Римљани покоривши Северну Италију и њене
становнике Гале. Сведоци тог догађаја су многе грађевине сада изузетно посећене од
стране туриста. Веома је важно напоменути да је Милано један краћи период ио Аеродром Малпенса
престоница свемоћног и снажног Римског царства, под којим је подрхтавао већи део
Европе. Ипак, данас је Милано савремени град, али још увек поседује старе грађевине
који му дају душу. Најзначајније знаменитости су:

Миланска катедрала - Ова грађевина је најважнији архитектонски симбол града и мајсторско дело италијанске
готике. Налази се на тргу који је добио име по катедрали (Piazza del Duomo). Почела је да се гради крајем 14. века, а
 дорађивала се и у прошлом веку.
замак Сфорца - представља значајан
средњовековни споменик. Често је
преправљан, а данас је претворен у музеј,
институт за уметност и историју.
Галерија Виторио Емануеле - То је један од
најимпозантнијих и најлепших примера
тржних центара из 19. века.
Трг Кордусио
Миланска скала - Милано је светски познат и
по опери, Миланској скали, саграђеној у XVIII
веку. У њеној дворани има места за преко 3000 гледалаца. Ова грађевина Милански метро
располаже и позоришним музејом, а то је у ствари историја скале.
Црква Санта Марија дела Грације - Године 1492. године дошао је Леонардо
да Винчи на Милански двор. Леонардо је у Милану нацртао је бројне скице брана за изградњу каналног система. У
цркви Санта Марија дела Грације налази се чувена „Тајна вечера“.
Црква свете Анастазије
Тријумфални лук - спада међу најзанимљивије туристичке објекте и представља неокласично дело намењено прво
Наполеону, а касније краљу Виторију Емануелу II.
Национални музеј знања и науке „Леонардо да Винчи“
Музеј ослобођења
Музеј Мансонија
Галерија ди Брера
Национална библиотека ди Брера, ...

Међународна сарадња
Сао Пауло
Чикаго
Торонто
Мелбурн
Тел Авив
Краков
Осака
Шангај
Дакар
Лион
Бирмингем
Витлејем
Франкфурт на Мајни

Галерија
 Градска катедрала Миланска скала Галерија Виторио Замак Сфрорца Црква Санта
(Дуомо) Емануеле Марија дела
Грације

Црква Сан Сатиро Здање Познати Семпионе Академија Брера

универзитета парк

Референце
1. „Milan, Italy facts, Milan, Italy travel videos, flags, photos - National Geographic” (http://travel.nationalgeographic.com/places/
cities/city_milan.html). travel.nationalgeographic.com. Приступљено 4. 1. 2010.
2. Lucas 1960, стр. 37.
3. Lucas 1960, стр. 38.
4. Hoyt & Chodorow 1976, стр. 614.
5. „Statistiche I.Stat” (http://dati.istat.it/Index.aspx). ISTAT. 28. 12. 2012.

Литература
Hoyt, Robert S.; Chodorow, Stanley (1976). Europe in the Middle Ages (https://archive.org/details/europeinmiddleag00robe).
New York: Harcourt, Brace & Jovanovich. стр. 614 (https://archive.org/details/europeinmiddleag00robe/page/614).
Lucas, Henry S. (1960). The Renaissance and the Reformation (https://archive.org/details/renaissancer00luca). New York:
Harper & Bros. стр. 37 (https://archive.org/details/renaissancer00luca/page/37).

Спољашње везе
Званични веб-сајт (https://www.comune.milano.it/)
milan.arounder.com Град Милано - виртуелна тура по граду (https://web.archive.org/web/20160118021523/http://milan.aro
under.com//)
www.sottomilano.it Метрополитенско подручје Милана (http://www.sottomilano.it) (итал.)
ATM - Градско саобраћајно предузеће (https://web.archive.org/web/20090221212311/http://www.atm-mi.it/ATM/eng)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милано&oldid=24086529”

Датум и време последње измене странице: 11. октобар 2021. у 18:43

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни услови. Погледајте услове
коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима
ј