PRAVO NA IMOVINU

PRAVO NA IMOVINU
Jurisprudencija Evropskog Suda

za Ljudska Prava
Pristina, 2018
Realizaciju ove publikacije je omogućila Agencija
Sjedinjenih Drţava za Međunarodni Razvoj (USAID),
preko Programa za Imovinska Prava. Stavovi izneti u
ovoj publikaciji ne odraţavaju, nuţno, stavove
USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Drţava.
Ova publikacija se deli besplatno.
c. Copyright 2018. Agencija Sjedinjenih Drţava za Međunarodni Razvoj

(USAID)
Sva prava zadrţana. Nijedan deo ove publikacije se ne sme umnoţavati ili
prenositi u bilo kojem obliku i bilo kojim sredstvom, elektronski ili
mehanički, bez dozvole izdavača.
Štamparija Blendi
ii
Uvod
Uvod
Pravo pojedinca da poseduje i koristi imovinu je vaţno za aktivnosti

ljudi. Ono je neophodno kako bi pojedincu omogućilo da traţi svoju
sudbinu i "ostvari sreću" kako je on/ona shvata. To takođe omogućava i
pojavu srednje klase koja pruţa podršku uspostavljanju i funkcionisanju
efikasne, reprezentativne vlade. Štaviše, mogućnost pojedinca da poseduje
i koristi imovinu je vaţna za ekonomsku vitalnost i rast i prosperitet.
Kosovo se suočava sa mnogim izazovima kako bi osiguralo to pravo za

svoje građane. Pravni okvir koji uređuje imovinska prava je zastareo i
nedosledan; u imovinskom sektoru ima široko rasprostranjenih neformal-
nosti; raseljena lica se i dalje suočavaju sa izazovima u ostvarivanju prava na
svoju imovinu u Kosovu; a preovlađujući stavovi društva dovode do toga da
mnoge ţene odustaju od svog nasledstva i u potpunosti se odriču vlasništva
na imovinu.
Uz pomoć USAID-a, Vlada Kosova je izradila i sprovodi Nacionalnu

strategiju za imovinska prava koja obuhvata širok spektar pravnih i
institucionalnih reformi kako bi se rešili ovi i drugi problemi i stvorio
moderan sistem imovinskih prava na Kosovu.
Ovaj rad predstavlja dodatnu inicijativu koju je podrţao USAID, kako

bi se na Kosovu podrţala moderna imovinska prava. Ustav Kosova
predviđa da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda i njeni protokoli imaju direktno pravno dejstvo na Kosovu,
s‟prioritetom u odnosu na druge zakone (član 22); i da kosovske institucije
treba da tumače ovu Konvenciju na način koji je u skladu sa odlukama
Evropskog suda za ljudska prava (Evropski sud) (član 53).
Međutim, uprkos značaju sudske prakse Evropskog suda za kosovsko

pravo i praksu, kosovski kreatori politike i pravni stručnjaci se često ne
pozivaju na odluke Evropskog suda, jer odluke, uglavnom, nisu dostupne na
iii
Uvod
albanskom ili srpskom jeziku. Mi smo izradili zbirku saţetaka ključnih

odluka Evropskog suda u vezi sa imovinskim pravima na albanskom i
srpskom jeziku kako bi se kosovskim sudijama, pravnicima i kreatorima
politike omogućilo da se upoznaju sa ovom vaţnom sudskom praksom koja
se direktno primenjuje na Kosovu.
Brian Kemple
Direktor,
USAID-ov Program za imovinska prava na Kosovu
iv
Svrha saţetaka i metodologija izbora predmeta
Reč stručnjaka koji su radili na pripremi

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) kao najviša institucija za

zaštitu ljudskih prava u Evropi uspostavio je široku sudsku praksu u
različitim oblastima, uključujući i imovinska prava. Kosovo koje nije član
Saveta Evrope, nije ugovorna strana Evropske konvencije o ljudskim
pravima (Evropska konvencija) te zbog toga ne uţiva direktan pristup
Sudu. Međutim, zakonodavac na Kosovu je kroz uvrštavanje u Ustav
nekoliko konvencija, uključujući i Evropsku konvenciju, uključio i njene
dodatne obavezne protokole za domaće sudove. Štaviše, Ustav propisuje
da će tumačenje prava iz ove konvencije biti u skladu sa sudskom praksom
(jurisprudencijom) Evropskog suda za ljudska prava. Shodno tome, odluke
ovog suda imaju poseban značaj u zaštiti i garantovanju prava građana u
našoj zemlji, uključujući i imovinska prava.
Saţeci o kojima je reč, sadrţe predmete iz sudske prakse ESLJP koji se
odnose na ostvarivanje imovinskih prava utvrđenih članom 1 Protokola 1
Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja predviđa da "svako fizičko ili
pravno lice ima pravo na mirno uţivanje svoje imovine. Niko ne moţe da bude
lišen svoje imovine, osim iz razloga koji su od javnog interesa i pod uslovima
utvrđenim zakonom i opštim principima međunarodnog prava."
Imajući u vidu da je sudska praksa ESLJP u ovoj oblasti izuzetno
široka, izrađivači su izabrali najvaţnije slučajeve/predmete, na osnovu
nekoliko kriterijuma:
- Značaj predmeta u definisanju standarda - koji uključuje glavne
slučajeve suda, ili one poznate kao "landmark slučajeve" kojima
su po prvi put utvrđeni standardi suda;
- Vreme, na osnovu kojeg su odabrani poslednji slučajevi u kojima
je Sud odlučio, i koji odraţavaju promenu stavova o nekim
pitanjima i evoluciji prava;
- Regionalna pripadnost, uzimajući u obzir to da pravni sistemi u
regionu imaju sličnosti sa vaţećim sistemom imovinskih prava na
Kosovu, predstavlja dodatni kriterijum koji je korišćen, pri čemu
je izabran niz predmeta iz sličnih jurisdikcija kao što su one u
v
regionu, a to su slučajevi iz Albanije, Makedonije, Hrvatske, Crne

Gore, Srbije, Bosne itd.
Predmeti se bave nizom oblasti u smislu člana 1 Protokola 1, a

posredno se bave i pitanjima iz članova 6, 8, 13 i 14 Konvencije. U cilju
lakšeg korišćenja, za svaki slučaj/predmet su identifikovani članovi koji se
bave svakim slučajem/predmetom, i ključne reči koje odraţavaju suštinu
rešavanja predmeta. Na osnovu ključnih reči, slučajevi/predmeti su
grupisani u nekoliko kategorija kako što sledi ispod:
 eksproprijacija/nacionalizacija/nadoknada;
 vraæanje imovine/nadoknada;
 kontrola imovine/mešanje u mirno uţivanje/mere drţave
 pravo na penziju/ na beneficije na radu/ratnu odštetu
 ugovorni odnosi/zakup
 diskriminacija/nasleðe/braèna imovina /porodièna pitanja
 poštovanje imovine i porodiènog ţivota
 novèane valute/depoziti
 neizvršavanje odluka/trajanje postupaka/pristup sudu/ pravièno suðenje
 akcionarska društva /reorganizacija/prava radnika
Saţeci su obrađeni prema modelu saţetaka objavljenih od strane

Evropskog suda za ljudska prava, u kojima su iznete, prvenstveno,
činjenice slučaja/predmeta, obrazloţenja suda pri donošenju odluke i sam
dispozitiv odluke. Ukratko, njihov je cilj da čitaocu pruţe samo bitne
informacije svake odluke. Stoga se čitaoci podstiču da konsultuju cele
odluke kako bi ih dalje koristili u pravnoj praksi, pa tako svaki saţetak u
elektronskoj verziji putem direktnog linka navedenog u broju predmeta
omogućuje direktan pristup punom dokumentu/odluci Suda za svaki
predmet objavljen na internet stranici ESLJP HUDOC.
vi
Zahvalnost
Zahvalnost
USAID-ov Program za imovinska prava je jako zadovoljan što je bio u

stanju da angaţuje šesnaest sjajnih i talentovanih studenata prava - staţista
kako bi pomogli u pripremi ovih saţetaka; tri vrlo sposobna i stručna
instruktora da konceptualizuju, organizuju i nadziru izradu saţetaka i daju
konačne verzije na albanskom jeziku; i vrlo marljivog i savesnog
prevodioca da ih prevde na srpski jezik.
USAID-ov Program za imovinska prava ţeli da oda priznanje za

njihov doprinos i izrazi svoju zahvalnost:
Pripremili:
Remzije Istrefi
Dafina Buçaj
Donikë Qerimi
Prevela:
Biljana Ivančević
Doprinos dali:
Afrore Shaipi Lyra Çela
Alma Jashari Miftar Salihi
Altin Nika Saranda Çunaku
Andra Mustafa Vjollca Hyseni
Artmir Ibra
Denesa Hasani
Diellza Mujaj
Elira Tahiri
Erdi Pirana
Eris Hana
Gazmend Rexhepi
Gentrita Bajrami
vii
viii
Tabela sadrţaja
Tabela sadrţaja
EKSPROPRIJACIJA/ NACIONALIZACIJA/ NADOKNADA
SVETI MANASTIRI PROTIV GRĈKE .............................................................1

mirno uţivanje imovine/pristup sudu/eksproprijacija bez
nadoknade/diskriminacija/stečena imovina/promena reţima/drţavno vlasništvo
BRUMĂRESCU PROTIV RUMUNIJE ..............................................................8

mirno uţivanje imovine/neproporcionalno mešanje/nacionalizacija
imovine/poništenje odluke
AKA PROTIV TURSKE .....................................................................................12

eksproprijacija/kašnjenje sa nadoknadom/ inflacija/pravična ravnoteţa
HAMZARAJ PROTIV ALBANIJE ...................................................................16

ekspropirajcija/neizvršenje odluke/ (ne)nadoknada/hartije od vrednosti/mirno
uţivanje imovine/ pristup sudu
JAHN I DRUGI PROTIV NEMAĈKE .............................................................20

mirno uţivanje imovine/(ne)nadoknada zemljišta / izuzetne okolnosti/ zemljišna
reforma/ izmena zakonodavstva / promena reţima / utvrđivanje vlasništva
zakonom /poljoprivredno zemljište/ u javnom interesu/ pravična ravnoteţa/
diskriminacija
BESHIRI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ........................................................29

mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/ neizvršenje odluke/ dikriminacija/
nadoknada
JASIŪNIENĖ PROTIV LITVANIJE.................................................................34

mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke/ekproprijacija/pravično
suđenje/efikasno rešenje/legitimno očekivanje/odbijanje oblika nadoknade
POPOV PROTIV MOLDAVIJE........................................................................39

nacionalizacija/ nečovečno i poniţavajuće postupanje/neizvršenje odluke/vraćanje
imovine/pravično suđenje/efikasno rešenje/ nedostatak finansijskih sredstava
ix
Tabela sadrţaja
MALHOUS PROTIV REPUBLIKE ĈEŠKE ....................................................43

ekspropirajcija bez nadoknade/izmena zakonodavstva/ vraćanje imovine/ javna
rasprava/nezavistan i nepristrasan sud
DRIZA PROTIV ALBANIJE .............................................................................48

eksproprijacija/(ne) nadoknada/vraćanje imovine / neizvršenje odluka/ načelo
pravne sigurnosti / pravično suđenje/neprstrasnost suda/ efikasno rešenje
ALMEIDA GARRETT, MASCARENHAS FALCAO I DRUGI

PROTIV PORTUGALIJE ...................................................................................53
mirno uţivanje imovine/agrarna reforma/ ekproprijacija/ privremena nadoknada/
trajanje izvršenja /efikasno rešenje
NADBISKUPIJA ZAGREBAĈKA PROTIV SLOVENIJE ...........................57

mirno uţivanje imovine/eksproprijacija/ vraćanje imovine/nevladina
organizacija/imovina u drugoj drţavi /legitimno očekivanje
NURI PROTIV ALBANIJE ................................................................................61

pravično suđenje/ eksproprijacija/neizvršenje odluke/zemljišna parcela/
nadokanda/iscrpljivanje pravnih lekova/osporavanje prava vlasništva
STRAIN I DRUGI PROTIV RUMUNIJE .......................................................65

mirno uţivanje imovine/stan/nacionalizacija/ prodaja trećem licu/de facto
ekproprijacija/ nadoknada/ vraćanje imovine/pravična ravnoteţa/ trajanje
postupaka/izmena zakonodavstva
VON MALTZAN I DRUGI PROTIV NEMAĈKE ........................................74

mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/nadoknada/ legitimno očekivanje /promena
reţima/ izmena zakonodavstva / obaveze iz stanovanja/ diskriminacija/ trajanje
postupaka
BEYELER PROTIV ITALIJE ..............................................................................88

neometano uţivanje imovine/eksproprijacija/vredna imovina/ slikarstvo/ istorijska
vrednost/pravo preče kupovine / nezakoniti ugovor/ pravna nesigurnost
BIVŠI KRALJ GRĈKE I DRUGI PROTIV GRĈKE ......................................95

mirno uţivanje imovine/ kraljevska porodica / privatna imovina/ promena
vladavine(uprave)/ eksproprijacija prema zakonu / nenadoknada / diskriminacija
KOVACHEV PROTIV BUGARSKE ..............................................................103

mirno uţivanje imovine/ eksporprijacija/nadokanda u naturi / duţina sprovođenja
x
Tabela sadrţaja
MANUSHAQE PUTO I DRUGI PROTIV ALBANIJE...............................106

mirno uţivanje imovine / oduzimanje imovine bez naknade / (ne) izvršenje
upravnih odluka / pilot presuda
SPORRONG I LÖNNROTH PROTIV ŠVEDSKE ......................................111

mirno uţivanje imovine / dozvola za eksproprijaciju / utvrđivanje kompenzacije /
zabrana izgradnje / kontrola imovine / pravična ravnoteţa/ pravično suđenje/
efektivno rešenje
PETROVI PROTIV BUGARSKE....................................................................120

mirno uţivanje imovine/ stan/ eksproprijacija/ imovina/ iscrpljivanje pravnih
lekova/ pravična ravnoteţa / efektivna sredstva
HINGITAQ 53 PROTIV DANSKE ................................................................123

neometano uţivanje imovine/ posebna plemena / pristup lovu i ribolovu/
postavljanje vazdušne baze/ eksproprijacija/ pravična ravnoteţa/ pravo na
poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota
GUISO-GALLISAY PROTIV ITALIJE ..........................................................128

mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/ de facto konfiskacja/ 'građevinska
eksproprijacija'/ ubrzani postupak eksproprijacije
ARSOVSKI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE

MAKEDONIJE ...................................................................................................134
eksproprijacija / korišćenje zemljišta za istraţivanje / privatna kompanija /
prekomeran teret/ neadekvatna nadoknada vrednosti / pravična ravnoteţa
TSONKOVI PROTIV BUGARSKE ...............................................................140

mirno uţivanje imovine / nacionalizacija / adekvatna kompenzacija / zakonodavne
izmene / (ne) retroaktivnost / pravična ravnoteţa / načelo pravne sigurnosti /
efikasno rešavanje / diskriminacija
STEFANOVI PROTIV BUGARSKE ..............................................................144

nacionalizovana imovina/ neispravan ugovor/ prethodni vlasnik/nadoknada u
hartijama od vrednosti /neadekvatna nadoknada
VRAĆANJE IMOVINE/ NADOKNADA
RAMADHI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ..................................................147

neizvršenje odluke / nepravedna odluka / naknada imovine/ vraćanje imovine /
legitimno očekivanje/ pravična ravnoteţa/ efektivno rešenje
xi
Tabela sadrţaja
GJONBOÇARI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ...........................................156

pravično suđenje/ neizvršenje odluke/ duţina trajanja postupaka / efikasno
rešavanje/ mirno uţivanje imovine/vraćanje imovine/ postojeća imovina/ legitimno
očekivanje/ diskriminacija/ nepristrasno suđenje
JANTNER PROTIV SLOVAĈKE ...................................................................163

mirno uţivanje imovine / vraćanje imovine / imovina / legitimna očekivanja / stalni
boravak (prebivalište) / gubitak drţavljanstva
SMOJE PROTIV HRVATSKE ........................................................................167

nacionalizacija /vraćanje imovine / nadoknada stanarskog prava/ pravično suđenje
/ trajanje postupaka
MAGO I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .............................172

neometano uţivanje imovine/dobijeni stan /društvena imovina /pravo na otkup
/promena reţima/ vojna sluţba / vraćanje imovine / nadoknada / imovina/
diskriminacija/ pravo na poštovanje doma
WITTEK PROTIV NEMAĈKE .......................................................................183

prodaja imovine/ obavezno napuštanje/ odvojene teritorije/ plodouţivanje /mirno
uţivanje imovine/ vraćanje imovine/ legitiman cilj/ pravična ravnoteţa
KEHAYA I DRUGI PROTIV BUGARSKE...................................................188

kolektivizacija zemljišta / vraćanje zemljišta / pravična ravnoteţa / načelo pravne
sigurnosti / rei vindicatio / poništenje pravosnaţne odluke
PYRANTIENE PROTIV LITVANIJE.............................................................193

mirno uţivanje imovine / kupovina od drţave / ponovna dodela imovine / niska
vrednost / trţišna vrednost/ nadoknada/ efikasan pristup/ pravična ravnoteţa
BRONIOWSKI PROTIV POLJSKE ...............................................................199

napuštena imovina/promena reţima/ granična oblast /gubitak teritorije /mirno
uţivanje imovine/ delimična nadoknada/javni interes/ pravična ravnoteţa
KRASTEVA I DRUGI PROTIV BUGARSKE..............................................205

mirno uţivanje imovine / kolektivizacija imovine / izmena zakonodavstva /
restitucija na osnovu zakona / devalvacija ugovora / nenadoknađivanje / pravična
ravnoteţa
xii
Tabela sadrţaja
KONTROLA IMOVINE/ MEŠANJE U MIRNO UŢIVANJE/ MERE DRŢAVE
MULLAI I DRUGI PROTIV ALBANIJE.......................................................209

mirno uţivanje imovine / produţenje sudskog postupka / pravna sigurnost /
ukidanje pravosnaţne presude / gradska građevinska dozvola / kontrola nad
pravom na korišćenje imovine
CHABAUTY PROTIV FRANCUSKE ............................................................215

mešanje u mirno uţivanje imovine/ diskriminacija / lovišta / ograničavanje
korišćenja imovine
DELVINA PROTIV ALBANIJE......................................................................219

mirno uţivanje imovine / oduzimanje imovine / (ne) izvršenje odluke / nadoknada /
nedostatak pravnih lekova
VRIONI I DRUGI PROTIV ALBANIJE I ITALIJE.....................................223

mirno uţivanje imovine / oduzimanje/ (ne) nadoknada imovine / nedostatak
adekvatnih pravnih lekova / neizvršenje odluke / nadleţnost
GRATZINGER I GRATZINGEROVA PROTIV REPUBLIKE ĈEŠKE .... 227

oduzimanje imovine / diskriminacija/ pravična i javna rasprava / legitimno
očekivanje / nedostatak drţavljanstva / izmena zakonodavstva
PINE VALLEY DEVELOPMENTS LTD I DRUGI PROTIV IRSKE .......230

mirno uţivanje u imovini / planska dozvola / legitimno očekivanje/ javni interes /
diskriminacija / retroaktivnost / (ne) nadoknada
ANHEUSER-BUSCH INC. PROTIV PORTUGALIJE ................................235

mirno uţivanje imovine / robna marka / bilateralni i multilateralni sporazum /
prioritet zakonodavstva
BJELAJAC PROTIV SRBIJE ............................................................................239

mirno uţivanje imovine / mešanje / neizvršenje odluka / ţrtva / odrţavanje zgrade
od strane drţave / privatna kompanija/ zajedničke prostorije
HANDYSIDE PROTIV VELIKE BRITANIJE ..............................................243

mirno uţivanje imovine / sloboda izraţavanja / sloboda objavljivanja / protiv
morala / konfiskacija / diskriminacija na političkoj osnovi
HENTRICH PROTIV FRANCUSKE .............................................................249

mirno uţivanje imovine / pravo preče kupovine/ produţeni postupci /pretpostavka
nevinosti / utaja poreza / efektivno rešenje / diskriminacija
xiii
Tabela sadrţaja
LJASKAJ PROTIV HRVATSKE .....................................................................255

mirno uţivanje imovine/neispunjenje obaveza/ prodaja kuće/ aukcija / niska
vrednost
ŠPAĈEK S.R.O. PROTIV REPUBLIKE ĈEŠKE ...........................................259

mirno uţivanje imovine / povećanje poreza / novčana kazna/ promena
zakonodavstva/objavljivanje zakonodavstva
KOPECKÝ PROTIV SLOVAĈKE ..................................................................264

mirno uţivanje imovine/ kovani novac/ konfiskovanje/ legitimno očekivanje/
pravična ravnoteţa/ /neodgovornost vlasti/ nedostatak dokaza
ÜNSAL ÖZTÜRK PROTIV TURSKE ...........................................................270

sloboda izraţavanja/ konfiskovanje knjiga/ neometano uţivanje imovine / ilegalan
sadrţaj / dvostruki slučaj
UPRAVNI ODBOR SVENSKA PROTIV ŠVEDSKE .................................274

mirno uţivanje imovine/takse/ investicioni fond radnika/ izmena zakonodavstva
PAPAMICHALOPOULOS I DRUGI PROTIV GRĈKE ............................278

mirno uţivanje imovine/ uzurpacija od strane drţave / poljoprivredna imovina /
Fond nacionalne mornarice/ nedostatak nadoknade /iscrpljivanje pravnih lekova
SMITH KLEINE LTD PROTIV HOLANDIJE .............................................281

mirno uţivanje imovine / obavezna licenca za korišćenje patenta / pravično suđenje
/ legitiman cilj / u opštem interesu
DJIDROVSKI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE

MAKEDONIJE ...................................................................................................286
kupovina stana po povoljnoj ceni / vojni doprinos / promena reţima i
zakonodavstva /mirno uţivanje imovine/legitimno očekivanje/ diskriminacija
I.B. I DRUGI PROTIV MAĐARSKE .............................................................289

mirno uţivanje imovine/ prekid ugovora/ uvođenje posebnog poreza/pravična
ravnoteţa
LOIZIDOU PROTIV TURSKE .......................................................................292

sukob / podela teritorije / vremenska nadleţnost/ mirno uţivanje imovine/
uskraćivanje pristupa imovini / uzurpiranje zemljišta/ poštovanje doma
xiv
Tabela sadrţaja
JAKELJIĆ PROTIV HRVATSKE ...................................................................297

odrţaj/ izmena zakonodavstva / zakonski rok / mirno uţivanje imovine/legitimno
očekivanje
PRAVO NA PENZIJU/ NA BENEFICIJE NA RADU/ RATNU ODŠTETU
LAKIĆEVIĆ I DRUGI PROTIV CRNE GORE I SRBIJE ...........................303

mirno uţivanje imovine / (ne) efikasna sredstva/ isplata penzija/ retroaktivno
zakonodavstvo / nesrazmerno mešanje
NEKHOROSHEV PROTIV RUSIJE ..............................................................308

penzija / mirno uţivanje imovine / legitimno očekivanje/ nadgledana revizija /
poništaj pravosnaţne presude
GRUDIĆ PROTIV SRBIJE...............................................................................312

mirno uţivanje imovine/ invalidska penzija / dva penziona sistema / penzioni
doprinos / javni interes / diskriminacija / stanovnik Kosova
ŠEKEROVIĆ I PAŠALIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ...............317

mirno uţivanje imovine/ penzija / prenos penzije iz jednog entiteta u drugi /
pravično suđenje / neizvršavanje odluka / diskriminacija / efekisano rešenje
AZINAS PROTIV KIPRA ................................................................................322

mirno uţivanje imovine / otpuštanje iz javne sluţbe / penzija / neiscrpljivanje
pravnih lekova
RUDZIŃSKA PROTIV POLJSKE ..................................................................327

mirno uţivanje imovine / depoziti banaka / finansijska pomoć za stan / inflacija /
iscrpljivanje pravnih lekova
DOMALEWSKI PROTIV POLJSKE..............................................................332

penzija / beneficije za veterane / gubitak prava/ pravično suđenje/
(ne)diskriminacija
SOLODYUK PROTIV RUSIJE .......................................................................336

mirno uţivanje imovine/starosna penzija /kašnjenje sa isplatom penzija/ inflacija /
legitiman cilj/ pravična ravnoteţa
KLEIN PROTIV AUSTRIJE ............................................................................340

mirno uţivanje imovine/starosna penzija /penzijski doprinosi/zabrana obavljanja
profesije/stečajni postupak/diskriminacija
xv
Tabela sadrţaja
SULJAGIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ........................................346

mirno uţivanje imovine / štednja / strana valuta/ dug / kamatna stopa / opšti
interes / pravična ravnoteţa / pilot presuda
PEJĈIĆ PROTIV SRBIJE ..................................................................................350

mirno uţivanje imovine/ penzija/ dvojno drţavljanstvo / promena penzione šeme /
promena prebivališta / trajanje postupaka / efikasno rešenje
ZASURTSEV PROTIV RUSIJE ......................................................................356

pravično suđenje / ukidanje odluke / nezakonito smanjenje mesečnih davanja /
beneficije za kategoriju lica sa invaliditetom
TRUHLI PROTIV HRVATSKE ......................................................................361

pravično suđenje/ pristup sudu / smanjenje vojne penzije / izmena zakonodavstva /
završetak sudskih postupaka
WIECZOREK PROTIV POLJSKE ..................................................................365

pravično suđenje/ odbijanje pravne pomoći/ mirno uţivanje imovine/ invalidska
penzija/ pravična ravnoteţa/ u javnom interesu/ propisano zakonom
STEC I DRUGI PROTIV VELIKE BRITANIJE ...........................................372

diskriminacija na osnovu pola/ mirno uţivanje imovine/ penzijska šema i šema
finansijske pomoći
MALINOVSKIY PROTIV RUSIJE.................................................................376

pravično suđenje / produţetak izvršenja odluke / nedostatak sredstava/ beneficije
koje se odnose na katastrofu
SHPAKOVSKIY PROTIV RUSIJE.................................................................380

pravično suđenje / produţetak izvršenja odluke / nedostatak sredstava/ beneficije
koje se odnose na katastrofu
ANDROSOV PROTIV RUSIJE ......................................................................383

mirno uţivanje imovine /prirodna katastrofa / mesečna nadoknada / pravična
ravnoteţa / poništenje odluke
BOBIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ...............................................388

mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / nadoknada plata / povratak na posao
/ efikasno rešenje / diskriminacija / privatna kompanija
xvi
Tabela sadrţaja
BUZESCU PROTIV RUMUNIJE ....................................................................392

mirno uţivanje imovine / proceduralni nedostaci / poništavanje članstva / drţavni
organi / obavljanje advokatske profesije
PETRUSHKO PROTIV RUSIJE .....................................................................397

socijalna šema isplata/ kašnjenje u isplati / pravično suđenje / izvršenje
pravosnaţne presude / ţrtva / iscrpljivanje pravnih lekova
ŠARIĆ I DRUGI PROTIV HRVATSKE .......................................................401

mirno uţivanje imovine / deminiranje / dnevnica / nenadoknada/ pravično suđenje/
pogrešna primena domaćeg zakona / ponovno pokretanje postupka
ĐURIĆ I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .............................406

pravično suđenje/ mirno uţivanje imovine/ neizvršenje sudskih presuda/
nadoknada/ ratna odšteta / nedostatak sredstava /veliki broj presuda / Vladin plan
primene
RUNIĆ I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .............................410

ratna šteta / obeštećenje / pravično suđenje / mirno uţivanje imovine / neizvršenje
sudskih odluka / ţrtva / hartije od vrednosti
ĈOLIĆ I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE..............................413

pravično suđenje/ nepotpuno izvršenje sudskih odluka/ neometano uţivanje
imovine/ nadoknada/ratna odšteta / nedostatak sredstava
PELLEGRIN PROTIV FRANCUSKE ............................................................416

civilni sluţbenik / drţavni sluţbenik / prekid ugovora / gubitak zarade / obeštećenje
/ pravično suđenje / duţina postupka
PANORAMA LTD I MILIĈIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .....424

zaplena robe / ratna odšteta / pravično suđenje/ iscrpljivanje pravnih lekova/
neizvršenje pravosnaţnih odluka/ mirno uţivanje imovine/ nadoknada
UGOVORNI ODNOSI/ ZAKUP
MELLACHER I DRUGI PROTIV AUSTRIJE ..............................................430

mirno uţivanje imovine / diskriminacija / ugovorni odnosi/ odnos kod zakupa
ĐOKIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ..............................................434

kupovina stana ugovorom / pravična ravnoteţa/ poštovanje privatnog i porodičnog
ţivota / efikasno rešenje / diskriminacija na osnovu porekla / neadekvatna
kompenzacije / promena okolnosti kao rezultat rata / treće lice
xvii
Tabela sadrţaja
KIN STIB I MAJKIĆ PROTIV SRBIJE..........................................................442

mirno uţivanje imovine / ugovorni odnos/ akcionarsko društvo / prava akcionara /
arbitraţna odluka / potpuno neizvršenje arbitraţne odluke/ nadoknada ţrtve/
iscrpljivanje pravnih lekova
MARINI PROTIV ALBANIJE.........................................................................448

zajedničko javno preduzeće / ugovorni odnosi sa drţavom / jednostrano ukidanje
saradnje/ arbitraţna odluka/ ravično suđenje / duţina postupaka / neizvršenje
sudskih odluka / efikasno poravnanje / mirno uţivanje imovine / akcije
IATRIDIS PROTIV GRĈKE ...........................................................................458

odnos zakupa / nalog za iseljenje/ lišavanje od korišćenja imovine / pravična
ravnoteţa / delotvorno rešenje/ pravično suđenje/ poštovanje doma
BLEĈIĆ PROTIV HRVATSKE .......................................................................464

mirno uţivanje imovine /stanarsko pravo/ iznajmljen stan sa posebnom zaštitom/
(ne) iscrpljivanje pravnih lekova/ vremenska nadleţnost/ stalna povreda
SALIBA I DRUGI PROTIV MALTE .............................................................469

oduzimanje imovine/kontrola imovine/nadoknada/ niska cena zakupa/ pravična
ravnoteţa / pravično suđenje/ iscrpljivanje pravnih sredstava / dugotrajnost
postupaka/ diskriminacija
IMMOBILIARE SAFFI PROTIV ITALIJE ....................................................477

neometano uţivanje imovine / zakup / odbijanje oslobađanja stana / neizvršenje
odluke / pravično suđenje / iscrpljivanje pravnih lekova / duţina postupaka
SCHIRMER PROTIV POLJSKE .....................................................................481

mirno uţivanje imovine/ uzurpiranje/zakupci / zahtev za iseljenje/ stan/ pravična
ravnoteţa
VELOSA BARRETO PROTIV PORTUGALIJE...........................................485

poštovanje porodičnog i privatnog ţivota/izdavanje kuće u zakup/ neprekidanje
zakupa/ nemogućnost stanovanja u kući/ mirno uţivanje imovine
JAMES I DRUGI PROTIV VELIKE BRITANIJE ........................................489

mirno uţivanje imovine/ obavezan prenos imovine/ izmena zakonodavstva/ niska
nadoknada / obavezna prodaja / pravo zakupoprimalaca / javni interes/
diskriminacija/ efikasno rešenje
xviii
Tabela sadrţaja
LARKOS PROTIV KIPRA ...............................................................................498

mirno uţivanje imovine/poštovanje doma/ zaštita od iseljenja / legitiman cilj/
zakupoprimalac drţave/ diskriminacja
VRZIĆ PROTIV HRVATSKE .........................................................................502

bankarski kredit /kolaterala / neplaćanje kredita/nalog za iseljenje / prodaja kuće /
poštovanje doma / mirno uţivanje imovine /legitiman cilj/ u opštem interesu
DISKRIMINACIJA/ NASLEĐE/ BRAĈNA IMOVINA/ PORODIĈNA

PITANJA
BIJELIĆ PROTIV CRNE GORE I SRBIJE ....................................................511

zaštićen zakup/ bračna imovina / razvod / neizlazak iz stana / mirno uţivanje
imovine / neizvršenje naloga za iseljenje / stan / pravično suđenje/ pravo na
poštovanje doma
RASHIKOVA I SIMEONSKA PROTIV BUGARSKE ...............................516

mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/nadoknada u naturi / nasledstvo /
neizvršenje odluke/kašnjenje vlasti
INZE PROTIV AUSTRIJE ...............................................................................519

mirno uţivanje imovine/ poljoprivredna farma za nasleđivanje/ status ţrtve /
vanbračno dete / pravo na nasleđivanje / diskriminacija na osnovu rođenja
TOLESKI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE

MAKEDONIJE ...................................................................................................525
nacionalizovano zemljište / osporavanje vlasništva / dodeljivanje na korišćenje /
određivanje nadoknade / mirno uţivanje imovine / princip pravne sigurnosti /
poništenje pravosnaţne odluke / naslednik
MARCKX PROTIV BELGIJE ..........................................................................533

mirno uţivanje imovine / bračni status / vanbračno dete/ usvajanje/ ugovor o
poklonu/ slobodno raspolaganje imovine / poniţavajuće i nehumano postupanje
POŠTOVANJE IMOVINE I PORODIĈNOG ŢIVOTA
MCLEOD PROTIV VELIKE BRITANIJE .....................................................539

poštovanje porodičnog i privatnog ţivota / policijsko mešanje bez odobrenja/
nasilno ulaţenje u imovinu / mirno uţivanje imovine / legitiman cilj
xix
Tabela sadrţaja
NIEMIETZ PROTIV NEMAĈKE ...................................................................544

privatan i porodični ţivot / pretres/ radna kancelarija/ korespondencija / ugled/
neometano uţivanje imovine / advokat
CHAPMAN PROTIV VELIKE BRITANIJE .................................................549

zajednica Roma / poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota/ kulturna prava
/zauzimanje/ karavan / manjina/ urbanističko planiranje/ mirno uţivanje imovine/
diskriminacija
SANDRA JANKOVIĆ PROTIV HRVATSKE .............................................558

poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota/ čin nasilja/ stan / ţrtva/ zaštita/
trajanje postupaka
GAYGUSUZ PROTIV AUSTRIJE ..................................................................563

mirno uţivanje imovine/ odbijanje da se pruţi hitna pomoć/ diskriminacija na
osnovu drţavljanstva/ pravedno saslušanje/ poštovanje porodičnog i privatnog
ţivota
CVIJETIĆ PROTIV HRVATSKE ...................................................................567

produţeno trajanje sudskih postupaka / kašnjenje sa izvršenjem odluke / poštovanje
privatnog i porodičnog ţivota / mirno uţivanje imovine
VASILESCU PROTIV RUMUNIJE ................................................................571

mirno uţivanje imovine / pretres/ vraćanje dragocenosti / pristup sudu / privatan i
porodičan ţivot
SELÇUK I ASKER PROTIV TURSKE...........................................................575

uništavanje imovine i proterivanje iz sela / oruţani sukob / nehumano i
poniţavajuće postupanje / porodičan i privatan ţivot / iscrpljivanje pravnih lekova
/ pristup sudu / efektivno rešenje / diskriminacija
ÖNERYILDIZ PROTIV TURSKE ..................................................................584

pravo na ţivot / eksplozija metana/ opasna oblast / deponija / mirno uţivanje
bogatstva / ţrtva / nemar nacionalnih vlasti / pravo na efektivno rešenje/
poštovanje doma
GILLOW PROTIV UJEDINJENOG KRALJEVSTVA ................................595

pravo na poštovanje doma/ uzurpacija/ dozvola za stanovanje/ iseljenje iz kuće /
legitiman cilj/ mirno uţivanje imovine/ diskriminacija/ pravična rasprava/ pristup
sudu
xx
Tabela sadrţaja
NOVĈANA VALUTA/ DEPOZIT
GAYDUK I DRUGI PROTIV UKRAJINE ....................................................600

mirno uţivanje imovine/ ţrtva/ bankovni depozit/nadoknada za devalvaciju/
legitimno očekivanje
JELIĈIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .............................................605

mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / pravo na sud / devize-strana valuta /
štedni račun / zamrzavanje štednje
A. I B. PROTIV CRNE GORE .........................................................................610

mirno uţivanje imovine/ štednja / strana valuta / pravično suđenje / neizvršenje
odluka / imovina / legitimna svrha / pravična ravnoteţa
MZT LEARNICA A.D. PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE

REPUBLIKE MAKEDONIJE ...........................................................................615
bankovni depoziti / vraćanje depozita / postojeća imovina / iscrpljivanje pravnih
lekova / pravično suđenje / duţtina postupaka / diskriminacija
BANFIELD PROTIV VELIKE BRITANIJE ..................................................621

mirno uţivanje imovine/ penzija / krivično delo/ smanjenje penzije / javni interes /
iscrpljivanje pravnih lekova / policajac
TRAJKOVSKI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE

MAKEDONIJE ...................................................................................................626
devizni depoziti/ podizanje novca/ javni interes / pravična ravnoteţa / promene
reţima
PRALICA PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ..........................................630

pravično suđenje/mirno uţivanje imovine/ neizvršenje konačnih presuda/
nadoknada/ stara moneta/ strana valuta/ iscrpljivanje pravnih lekova
MOLNAR GABOR PROTIV SRBIJE ............................................................633

pravično suđenje / neizvršenje sudskih odluka / iscrpljivanje pravnih lekova /
neometano uţivanje imovine / štednja u stranoj valuti / u javnom interesu
KOVAĈIĆ I DRUGI PROTIV SLOVENIJE .................................................637

mirno uţivanje imovine / depoziti / strana valuta / štedni račun / drţavni
sporazum/diskriminacija na osnovu drţavljanstva
xxi
Tabela sadrţaja
NEIZVRŠENJE ODLUKA/ TRAJANJE POSTUPAKA/ PRISTUP SUDU/

PRAVIĈNO SUĐENJE
ILIĆ PROTIV SRBIJE .......................................................................................641

mirno uţivanje imovine/ (ne) izvršenje naloga za iseljenje / odlaganja sudskih
postupaka / nedostatak pravnih lekova
KATOLIĈKA CRKVA IZ CANEA PROTIV GRĈKE ................................646

pristup sudu / diskriminacija /sloboda veroipsovesti /pravni kapacitet / mirno
uţivanje imovine
FUKLEV PROTIV UKRAJINE........................................................................650

mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / (ne) izvršenje odluke / pravo na
efikasno rešenje / postupak likvidacije / kreditni ugovor
KOMPANIJA EVT PROTIV SRBIJE .............................................................655

mirno uţivanje imovine / pravično suđenje/ neizvršenje odluke / iscrpljivanje
pravnih lekova / izvršenje / isporuka robe / efikasna sredstva
VAN MARLE I DRUGI PROTIV HOLANDIJE ..........................................659

pravično suđenje / građansko pravo / opšti interes / računovođa / licenciranje /
postojanje spora / vansudski upravni organ
SHMALKO PROTIV UKRAJINE ..................................................................664

pravično suđenje / izvršenje presude/ mirno uţivanje imovine/ imovina/ kasna
nadoknada/ iscrpljivanje pravnih lekova/ ţrtva / socijalna prava
BOĈVARSKA PROTIV BIVŠE JUGOLSOVENSKE REPUBLIKE

MAKEDONIJE ...................................................................................................669
pravično suđenje/duţina postupaka/ neometano uţivanje imovine/ isplata duga
preduzeća/ imovina/ u javnom interesu/ prema uslovima predviđenim zakonom/
pravična ravnoteţa /treće lice
ASMAYEV PROTIV RUSIJE ..........................................................................675

pravično suđenje/poništenje konačne odluke / mirno uţivanje imovine / nadoknada
/ sniţenje kamatnih stopa
BENDENOUN PROTIV FRANCUSKE ........................................................680

pravično suđenje/ prinicp jednakosti strana/ mirno uţivanje imovine/ utaja poreza
xxii
Tabela sadrţaja
MILOSAVLJEV PROTIV SRBIJE ..................................................................683

pravično suđenje/ prezumpcija nevinosti / uvredljiv zahtev /iscrpljivanje pravnih
lekova / oduzimanje automobila/ pravična ravnoteţa / ilegalni uvoz
MRKIĆ PROTIV HRVATSKE........................................................................688

pravično suđenje/ duţina postupka/ privatan ţivot/ stanarsko pravo/ efektivno
rešenje / nagodba između stranaka
POPOVIĆ PROTIV SRBIJE.............................................................................691

pravično suđenje/ produţeni postupci / neprisustvovanje u postupku / bolest /
otplata zajma
TETERINY PROTIV RUSIJE...........................................................................694

podela stanova/ pravično suđenjer/ neizvršenje sudske odluke/ iscrpljivanje pravnih
lekova/ neometano uţivanje imovine/ legitimno očekivanje
ĐUKIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ..............................................698

socijalni stan / ratna šteta / zamenski stan / pravično suđenje/ neizvršenje sudske
odluke/ neometano uţivanje imovine/ imovina / legitimno očekivanje / pravo na
poštovanje doma
SOLOMUN PROTIV HRVATSKE ................................................................702

povećanje plata / pravično suđenje / poništenje sudske odluke / načelo zakonitosti /
mirno uţivanje imovine / naknada/ pravična ravnoteţa
KOKA HYBRO KOMERC DOO BROYLER PROTIV SRBIJE ................708

pravično suđenje/ neizvršenje pravosnaţne presude/nadoknada štete/ efikasno
rešenje
NIKOLIĆ I DRUGI PROTIV SRBIJE ............................................................711

mirno uţivanje imovine/ neizvršenje pravosnaţne presude/ nadoknada za zemljište/
delotvorno rešenje / javno preduzeće
MOLLA PROTIV ALBANIJE..........................................................................715

pravično suđenje/ neizvršenje pravosnaţnih presuda/ mirno uţivanje imovine/
građevinski radovi/ visokonaponska linija
AKCIONARSKA DRUŠTVA/ REORGANIZACIJA/ PRAVA RADNIKA
MURTIĆ I ĆERIMOVIĆ PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE ...............718

mirno uţivanje imovine / pravično suđenje/ (ne) izvršenje odluke / akcije u
preduzeću / radnička prava / reorganizacija preduzeća
xxiii
Tabela sadrţaja
SOVTRANSAVTO PROTIV UKRAJINE.....................................................723

mirno uţivanje imovine / diskriminacija / akcionarsko društvo / arbitraţa /
nezavisnost tribunala / revizija pravosnaţne odluke
AGROTEXIM I DRUGI PROTIV GRĈKE ...................................................728

pravna lica / locus standi akcionara / status ţrtve / efikasna rešenja/ pravna zaštita/
zatvaranje kompanije /imovina u javnom interesu
MARĈIĆ I DRUGI PROTIV SRBIJE.............................................................734

mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / stečaj / naknada zarada
SHCHERBAKOV PROTIV UKRAJINE .......................................................738

pravično suđenje/ neizvršenje sudske odluke / iscrpljivanje pravnih lekova / mirno
uţivanje imovine / naknada zarada
xxiv
Fjalorth / Glossary / Rečnik
FJALORTH / GLOSSARY / REĈNIK1
English Albanian Serbian
Applicant Kërkuesi/Kërkuesja/ Podnosilac zahteva /

Kërkuesit Podnosioci zahteva
Parashtruesi-t e Podnosilac/oci zahteva

kërkesës pranë GJEDNj pred ESLJP koji tvrde
që pretendojnë shkelje kršenje prava
të të drejtave të utvrđenih Konvencijom
parapara në Konventë
Appraisal Vlerësim Procena
Vlerësimi i një prone Procena imovine od

nga një vlerësues i strane ovlašćenog
licencuar mbi çmimin e procenjivača o ceni
tij bazuar në shitjet e imovine na osnovu
mëparshme të pronave ranijih prodaja slične
të ngjashme. imovine.
Adjusted Sales Price Çmimi i Përshtatur i Usklađivanje prodajne
Shitjes cene
Çmimi i rregulluar i Usklađena prodajna
1 Ky fjalorth është përpiluar vetëm për të përshkruar termet siç janë përdorur në këtë
publikim. Definicionet e termeve të përfshira këtu nuk marrin parasysh fushat tjera të së
drejtës dhe prandaj nuk duhen përdorur si mjet definues për çfarëdo qëllimi përveç
qëllimit udhëzues të lexuesit për të kuptuar përmbledhjet në këtë publikim.
This Glossary is built to only describe the terms as used in this publication. The
definition of the terms contained herein does not take into account other fields of law
and should therefore not be used as means of definition for any purpose other than
guiding the reader in understanding the summaries in this publication.
Ovaj rečnik je izrađen da opiše pojmove korišćene u ovoj publikaciji. Definicije pojmova
sadrţanih u ovom tekstu ne uzimaju u obzir druge oblasti zakona i stoga ih ne treba
koristiti kao definišuće sredstvo za neke druge potrebe osim za usmeravanje čitaoca da
razume sadrţaj u ovoj publikaciji.
xxv
shitjes është çmimi në cena je ugovorna cena

kontratë më pak se të manja od svih
gjitha lëshimet e kredisë izdvajanja za kredit od
nga shitësi. strane prodavca.
A stay of execution Ndërprerje e Prekid izvršenja
ekzekutimit
Veprim me të cilin Radnja kojom se

përkohësisht ndërpritet privremeno prekida
ekzekutimi i një izvršenje sudske
vendimi gjyqësor odluke
Acquisition Fitim i së drejtës Sticanje prava
Formë e fitimit të të Oblik sticanja

drejtave pronësore mbi vlasničkih/imovinskih
një pasuri, e realizuar në prava nad imovinom,
mënyrë ligjore sproveden zakonito
Accession (to Aderim (në Konventën Formalno prihvatanje
European Convention) Evropiane) (Evropske konvencije)
Veprim ligjor i pranimit Pravna radnja o

të Konventës dhe prihvatanju Konvencije
obligimeve qe dalin nga i obaveza koje proističu
dokumenti iz međunarodnog
ndërkombëtarë nga një dokumenta od strane
shtet që nuk ka marrë drţave koja nije
pjesë në negocimin ose učestvovala u
hartimin e saj. pregovorima ili
njegovoj izradi.
Admissibility Kërkesat për Uslovi prihvatljivosti
Requirements Pranueshmërinë
Parakushtet fillestare që Početni preduslovi koje

një individ, grup ose pojedinac, grupa ili
shtet duhet të drţava moraju da
përmbushin para se të ispune pre nego što im
lejohet të paraqesin se omogući podnošenje
xxvi
kërkesën në gjykatë. zahteva sudu.

Awards Cakton Dodela
Veprimi i Gjykatës me Postupanje suda kojim

të cilin përcakton se određuje iznos
shumën e kompensimit naknade za oblik
të formë të dëmeve materijalne,
materiale, jo material nematerijalne štete i
dhe shpenzimet troškova
Broker Agjenti i blerjes Agent za
kupovinu/broker
Person i cili vepron si Osoba koja radi kao

ndërmjetësues dhe posrednik i prodaje,
shitës, ndihmon blerësit pomaţe kupcima da
të blejnë prona për kupe imovinu po
çmimin më të ulët në najniţoj dostupnoj ceni,
dispozicion sipas po najboljim uslovima.
kushteve më të mira.
Building Restrictions Kufizimet e ndërtimit Ograničenja gradnje
Janë kërkesat në ligjore su zakonski uslovi i

dhe kodet e ndërtimit građevinski propisi koji
që ndikojnë në utiču na veličinu i
madhësinë dhe pamjen izgled zgrade.
e ndërtesës.
Certificate of Certifikata e banimit Potvrda o stanovanju
Occupancy
Certifikatë e lëshuar nga Potvrda izdata od
një njësi vendore strane jedinice lokalne
qeveritare përgjegjëse samouprave
për përdorimin e odgovorne za
tokës/ndërtesës në korišćenje zemljišta /
komunitetin ku gjendet zgrade u zajednici u
prona duke deklaruar se kojoj se nalazi imovina
strukturat në pronë ose u kojoj se navodi da su
ndonjë përmirësim i strukture vlasništva ili
xxvii
bërë këtyre strukturave bilo koja renoviranja

janë në përputhje me urađena u ovim
kodet, rregulloret dhe objektima u skladu sa
rregulloret në fuqi. vaţećim zakonima,
propisima i
pravilnicima.
Concurring opinion Mendim alternativ Alternativno mišljenje
Mendim i ndarë i dhënë Izdvojeno mišljenje

nga një gjyqtar i cili sudije koji se slaţe sa
pajtohet me zaključkom većine, ali
përfundimin e shumicës ne sa obrazloţenjem
por jo me arsyetimin që koje je dovelo do tog
solli në atë përfundim zaključka
Commercial Zones Zonat Tregtare Komercijalne zone
Janë zona të e su zone definisane

përcaktuara me ligj qe zakonom, koje
lejojnë përdorimin e omogućavaju
hapësirave për dyqanet korišćenje prostora za
e shitjes, restorantet, prodavnice, restorane,
hotelet dhe bizneset e hotele i usluţne
shërbimit. delatnosti.
Compensatory damage Dëmtimi Kompensues Naknada štete
Paraqet shumën e Predstavlja iznos

parave të humbura në të stvarno izgubljenog
vërtetë, të cilat do të novca, koji će sud
jepen nga një gjykatë në dodeliti u slučaju
rast të një kontrate të kršenja ugovora
shkelur
Confiscate Konfiskim Konfiskovanje
Marrje e përhershme e Trajno oduzimanje

pronës përmes një imovine pravosnaţnom
vendimi të formës së sudskom odlukom
prerë të gjykatës
xxviii
Consumer Credit Hua afatshkurtra Potrošački kredit
Hua me afat të shkurtër Kratkoročni krediti koji

të bëra për t'i se odobravaju da
mundësuar njerëzve që ljudima omoguće
të blejnë mallra ose kupovinu roba ili
shërbime kryesisht për usluga pre svega za
qëllime personale, lične, porodične, kućne
familjare, shtëpiake dhe i druge namene.
te tjera.
Complaint Ankesa Ţalba
Mjet ligjor juridik në Pravno sredstvo u

formë të një dokumenti formi početnog
fillestar me të cilin dokumenta kojim se
apelohet një vendim ţali na odluku ili stanje.
apo gjendje. Në U kontekstu suda, ona
kontekst të gjykatës predstavlja dokument
paraqet dokument për za pokretanje
nisjen e procedurave postupaka i sadrţi
dhe përfshinë një kratak rezime o tome
përmbledhje te shkurtër šta se dogodilo i
e asaj që ka ndodh dhe navoda o navodnom
pretendimet për shkelje kršenju
të argumentuara
Court reasoning Arsyeshmëria e Obrazloţenje Suda
Gjykatës
Përmbledhje e Rezime obrazloţenja

arsyetimit të gjetjeve të nalaza suda u vezi sa
gjykatës në raport me navodima strana i
pretendimet e palëve pravnom osnovom
dhe bazën ligjore
Degree of Shkalla e gjinisë së Stepen krvnog
consanguinity gjakut srodstva
Afërsia familjare në Porodično srodstvo
xxix
bazë të vijës së drejtë zasnovano na direktnoj

ose të tërthortë të ili indirektnoj liniji
prejardhjes apo gjakut porekla ili krvi
De novo–trial "Gjykimi i ri" - nga një "De – novo suđenje" –
gjykatë tjetër od strane drugog suda
Fjala de novo është një Reč de novo je latinski

shprehje latine që do të izraz koji znači "novi",
thotë "afresh", "përsëri", "ponovo", "počinje
"duke filluar përsëri", ponovo", pa zato u
prandaj në kuptimi të direktnom smislu znači
drejtpërdrejtë do të "novo suđenje"
thotë "gjykim i ri"
Dissenting Opinion Mendim Mospajtues Izdvojeno mišljenje
Mendim i veçantë i Posebno mišljenje

dhënë nga gjyqtarët në sudija u određenom
rastin në fjalë me të cilin predmetu kojim se
shprehet kundërshtim izraţava mišljenje
ndaj mendimit të suprotno mišljenju
shumicës për sa i përket većine u pogledu
aplikimit të ligjit dhe primene zakona i
arsyetimit. obrazloţenja.
Down Payment- Pagesa paraprake- Kapara - avansno
prepayment parapagesa plaćanje
Shuma e parave që një Iznos novca koji kupac

blerës paguan para për plaća pre kupovine
të blerë një pronë. imovine. Obično se
Zakonisht paguhet me isplaćuje potpisivanjem
nënshkrimin e kontratës ugovora u obliku
në formën e një overene potvrde. Iznos
certifikatë të vërtetuar. je obično 10% od
Shuma është zakonisht prodajne cene.
10% e çmimit të shitjes.
xxx
Enforcement Order Urdhër përmbarimi Izvršni nalog
Akt juridik i gjykatës Pravni akt suda kojim

përmes së cilës kërkohet nadleţni organi
zbatimi i vendimit nga zahtevaju izvršenje
organet kompetente odluke
Encumbrance in real Barrë/Kufizim/Kërkese Zabrana/ograničenje
estate mbi pasuritë e /zahtev za nepokretnu
paluajtshme. imovinu (tereti na
imovinu)
Përfshihen te gjitha Obuhvata sva

kufizimet e veprave, ograničenja delovanja,
shërbimet, shkeljet dhe usluga, kršenja i
licencat ndaj pasurive. dozvola na imovinu.
Një barrë/ kufizim/ Zabrana / ograničenje
kërkesë mund të / zahtev moţe
kufizojë aftësinë e ograničiti sposobnost
pronarit për të vlasnika da prenese
transferuar titullin në vlasništvo na imovinu
pronë ose për të ili da smanji njenu
zvogëluar vlerën e tij. vrednost.
Estate Pasuri Imovina
Vlera neto e pasurisë se Neto vrednost imovine

një personi të gjallë ose ţivog ili mrtvog lica,
të vdekur, të drejtat zakonska prava,
ligjore, interesat dhe të interesi i prava na
drejtat për pronën e çdo imovinu bilo koje vrste,
lloji përfshirë edhe uključujući njegove/
detyrimet/obligimet e njene duţnosti /
tij/sajë. obaveze.
Environment Impact Deklarata e Ndikimit Deklaracija o uticaju
Statement (EIS) në Mjedis na ţivotnu sredinu
Paraqet një kërkesë e Predstavlja zahtev

bazuar në ligje për zasnovan na zakonu o
xxxi
shqyrtimin e cilësisë së razmatranju kvaliteta

mjedisit para se të fillojë ţivotne sredine pre
ose të ndryshojë nego što zemljište
përdorimin e tokës. počne da koristi ili
menja zemljište.
Eviction / eviction Urdhër dëbimi Nalog za iseljenje
order
Akt juridik nga gjykata Pravna radnja suda
me të cilin kërkohet kojom se traţi
largimi nga prona e uklanjanje iz
uzurpuar në mënyrë të nezakonito zauzete
kundërligjshme. imovine.
Execution Ekzekutim Izvršenje
Procedurë e zbatimit të Postupak sprovođenja

një vendimi gjyqësor. sudske odluke.
Exhausting national Shterim i mjeteve të Iscrpljivanje domaćih
legal remedies brendshme juridike pravnih lekova
Njëra nga kriteret Jedan od glavnih

kryesore procedurale proceduralnih
për të paraqitur karkës kriterijuma za
pranë GjEDNj: podnošenje zahteva
ndërmarrja e të gjitha ESLJP: preduzimanje
veprimeve procedurale, svih procesnih, pravnih
ligjore dhe gjyqësore të i sudskih postupaka
parapara me predviđenih
legjislacionin vendor nacionalnim
para adresimit të zakonodavstvom pre
çështjes tek GjEDNj nego što se predmet
uputi ESLJP
Expropriation Shpronësim Eksproprijacija
Veprim i autoriteteve Radnja drţavnih

shtetërore me të cilin organa kojom pravo na
titulli i pronës nga imovinu privatnog lica
individi privat kalon tek prelazi na drţavu,
xxxii
shteti, kryesisht për uglavnom u cilju

qëllim të interesit javnog interesa
publik
Fair balance Baraspeshë e drejtë Pravična ravnoteţa
Term i interpretuar në Pojam koji ESLJP

mënyrë autonome nga tumači autonomno;
GjEDNj; kërkesë e uslov iz Konvencije u
Konventës në kuadër të okviru pravila iz člana
rregullave të Nenit 1 të 1 Protokola 1 kojim se
Protokollit 1 me të cilën od drţava traţi da u
i kërkohet shteteve që, slučaju mešanja u
në rastet e ndërhyrjes pravo na imovinu,
me të drejtën në pronë, takvo mešanje moţe da
ndërhyrja e tillë të jetë se izvršši samo kada je
bërë vetëm pasi të jetë zagarantovana
garantua ekuilibër në ravnoteţa između
mes të interesit të opšteg društvenog
përgjithshëm shoqëror interesa i interesa
dhe interesave pojedinca
individuale
Final Judgment Vendim i formës së Pravosnaţna presuda
prerë
Sudska odluka koja je
Vendim gjyqësor i cili postala pravosnaţna i
ka arritur shkallën e koja se više ne moţe
plotfuqishmërisë dhe napadati redovnim
nuk mund të atakohet pravnim sredstvima
më tutje me mjete të
rregullta juridike
Freehold owners Pronaret e lirë Slobodni vlasnici
Janë pronarët e çdo su vlasnici svake

pasurie e cila është "e imovine koja je "bez
lirë nga mbajtja". drţavine". Vlasnik
Pronari i një pasurie të takve imovine uţiva
tillë gëzon pronësinë e slobodno vlasništvo za
xxxiii
lirë për përjetësi dhe ţivota nad

mund të përdorë nepokretnom
pronën/tokën për imovinom i moţe
çfarëdo qëllimi koristiti imovinu /
megjithatë në përputhje zemljište u bilo koju
me rregulloret lokale. svrhu, ipak, u skladu sa
lokalnim propisima.
Human Rights Oda për të Drejtat e Veće za ljudska prava
Chamber Njeriut
Trup i veçantë i Posebno telo osnovano

themeluar me Dejtonskim
Marrëveshjen e Dejtonit sporazumom za Bosnu
për Bosne dhe i Hercegovinu, sa
Hercegovinën, i mandatom za zaštitu
mandatuar për ljudskih prava,
mbrojtjen e të drejtave uključujući i
të njeriut, përfshirë këtu razmatranje
edhe shqyrtimin e pojedinačnih zahteva,
kërkesave individuale sa karakterom
në karakter të një trupe pravosudnog organa.
gjyqësore. Pas Nakon završetka svog
përfundimit të mandata, predmete
mandatatit të saj, rastet Veća je nasledio i
e Odës u trashëguan rešavao Ustavni sud
dhe trajtuan nga Bosne i Hercegovine.
Gjykata Kushtetuese e
Bosnës dhe
Herzegovinës.
Integral part Pjesë përbërëse Sastavni deo
Pjesë përbërëse, në Sastavni deo, u smislu

kuptimin e neneve članova, predstavlja
paraqet pjesë të neraskidiv deo tog
pandashme të asaj të prava.
drejte.
xxxiv
Interference Ndërhyrje Mešanje
Akt apo veprim, nga Akt ili postupak od

autoritetet shtetërore strane drţavnih organa
apo një individ me të ili pojedinca kojim se
cilin kufizohet në na bilo koji način
çfarëdo mënyrë ograničava potpuno
realizimi i plotë i një të ostvarivanje prava
drejte
Inalienability Patjetërsueshmëria Neotuđivost
Koncepti në bazë të të Koncept prema kojem

cilit të drejtat e njeriut su ljudska prava
janë universale dhe se univerzalna i da se ne
ato nuk mund të merren mogu oduzimati u bilo
në asnjë rrethanë kojim okolnostima
Judicial settlement Marrëveshje gjyqësore Sudsko poravnanje
Veprim apo akt me të Radnja ili akt kojim se

cilin palët në procedurë stranke u sudskom
gjyqësore pajtohen për postupku slaţu sa
zgjidhje miqësore të një prijateljskim
mosmarrëveshjeje rešavanjem spora
Just Satisfaction Shpërblim i drejtë Pravično obeštećenje
Bazë për dhënien e Osnova za odobravanje

dëmshpërblimit i dhënë obeštećenja nakon
pas vërtetimit të potvrđivanja navoda o
pretendimeve për kršenju ljudskih prava.
shkeljen e të drejtave te
njeriut.
Jurisdiction Juridiksioni Nadleţnost/
jurisdikcija
Autoriteti i gjykatave Ovlašćenja sudova ili

ose organeve të organa sličnih
ngjashme me gjykatat sudovima da
xxxv
për të dëgjuar dhe raspravljaju i rešavaju

vendosur pretendimet; zahteve; Moţe se
Mund t‟i referohet odnositi na sposobnost
aftësisë së gjykatës për suda da raspravlja
të dëgjuar lëndë të konkretne predmete i /
veçanta dhe / ose për të ili da razmatra
shqyrtuar rastet; slučajeve; nadleţnost se
juridiksioni gjithashtu takođe moţe odnositi
mund t‟i referohet një na geografsku
gjeografike ku shtrihet nadleţnost nadleţnog
autoriteti i caktuar. organa.
Land Lease Qiraja e Tokës Zakup zemljišta
Paraqet një situatë në të Predstavlja situaciju u

cilën një ndërtesë kojoj se objekat i / ili
dhe/ose objekte të tjera drugi objekti na
te tokës janë marrë me zemljištu iznajmljuju na
qira për një periudhë period od nekoliko
prej disa vitesh. Në godina. Na kraju
fund të afatit të qirasë, e trajanja zakupa, pravo
drejta e posedimit posedovanja se gasi i
shuhet dhe kthehet vraća vlasniku
përsëri te pronari i zemljišta. U to vreme
tokës. Në atë kohë zakupoprimalac gubi
qiramarrësi humbet çdo svaki interes na kapital
interes të kapitalit të preostao na imovini.
mbetur në pronë.
Leading Judgment / Aktgjykim precedent Presuda
Landmark (case) presedan/Landmark
Aktgjykim i parë për një Prva presuda o

çështje të caktuar që određenom pitanju
vendos standard që koja postavlja standard
duhet të zbatohet nga koji će sudovi
gjykatat në raste të primenjivati u sličnim
ngjashme. slučajevima.
xxxvi
Lease Kontratë qiraje Ugovor o zakupu
Kontratë me të cilën Ugovor kojim jedna

njëra palë ia përcjell strana prenosi
tokën, pasurinë, zemljište, imovinu,
shërbimet, etj., në një usluge i slično drugoj,
tjetër për një kohë të na određeni period,
caktuar, zakonisht në obično u zamenu za
këmbim të pagesës periodično plaćanje
periodike.
Legitimate expectation Pritje Legjitime Legitimno očekivanje

mënyrë autonome nga tumači autonomno:
GjEDNj: Pritje e bazuar očekivanje pojedinca
e një individi se një da se njegov/njen
kërkesë e tij për zahtev za ostvarivanje
realizimin e një të drejte prava moţe ostvariti u
mund të realizohet në të budućnosti
ardhmen
Legitimate/illegitimate Fëmijë Martesor/ Dete rođeno u
birth Jashtëmartesor braku/vanbračno
Fëmijë të lindur nga dy Dete rođeno od oba

prindër në një martesë të roditelja u zakonskom
ligjshme dhe në të braku i suprotno, u
kundërtën nga një vanbračnoj zajednici
bashkësi jashtëmartesore
Lengthy proceedings Tej zgjatje e Dugotrajni postupci
procedurave
Kohëzgjatje e Trajanje pravnih

procedurave ligjore postupaka izvan
përtej kohës së razumnog roka
arsyeshme të paraparë predviđenog
me Konventë Konvencijom
xxxvii
Liquidity damages Dëmet e likuiduara Ugovorna kazna
Shuma e rënë dakord që Iznos dogovoren za

duhet të paguhet si plaćanje kao
kompensim për shkelje nadoknada za kršenje
të kontratës. ugovora.
Manifestly unfounded Qartazi e pabazuar Očigledno neosnovano
Formë me të cilën Forma kojom sud

gjykata konstaton se një nalazi da navod nema
pretendim nuk ka pravnu podršku da bi
mbështetje ligjore për tu se rešavala
trajtuar në meritat e osnovanost/ meritum
rastit predmeta
Margin of Hapësirë vlerësimi Slobodna
appreciation procena/diskrecija
Diskrecion që u takon Diskreciono pravo koje

shteteve të vlerësojnë priprada drţavama da
rrethanat dhe të procene okolnosti i
veprojnë sipas postupaju prema
vlerësimit të tyre në njihovoj proceni
përcaktimin e prilikom utvrđivanja
legjislacionit dhe zakonodavstva i drugih
veprimeve të tjera pravnih radnji za
ligjore për t‟i ispunjavanje svojih
përmbushur obligimet e obaveza koje proističu
tyre të dala nga iz Konvencije
Konventa
Market Value Vlera e tregut Trţišna vrednost
Vlerësim i çmimit të një Cena imovine na

prone në bazë të çmimit osnovu cene istog
të të njëjtit produkt në proizvoda na
tregun aktual të aktuelnom trţištu
pasurive të paluajtshme. nepokretnosti.
xxxviii
Matrimonial home Shtëpi e përbashkët Zajednički bračni dom

bashkëshortore
Pronë e paluajtshme e Zajednička nepokretna

përbashkët e dy imovina dvoje
bashkëshortëve e krijuar supruţnika stvorena
gjatë kohës në martesë tokom braka
Mortgage registers Regjistri i hipotekave Registar hipoteka
Zyre administrative Drţavna

shtetërore ku mbahen administrativna
informatat për hipotekat kancelarija u kojoj se
ekzistuese čuvaju informacije o
postojećim hipotekama
Nationalization Nacionalizim Nacionalizacija
Veprim i organeve Radnja drţavnih

shtetërore më të cilën organa kojom se u
merr në pronësi të veten njeno vlasništvo
toka, korporata apo preuzima zemljište,
burime të pronarëve, korporacija ili sredstva
për qëllim të vlasnika, sa ciljem
shndërrimit në pronë pretvaranja u javnu
publike shpeshherë pa imovinu, često bez
kompensim nadoknade
Non pecuniary Dëme jo materiale Nematerijalna šteta
damages
Dëme si pasojë e Šteta kao posledica
dhimbjes apo vuajtjes bola ili patnje od
nga një shkelje e të povrede prava.
drejtës.
Occupation Uzurpim Uzurpiranje
Veprim me të cilin Radnja kojom se na

prona e një individi nezakonit način
merret apo mbahet në imovina pojedinca
posedim me dhunë, dhe uzima ili drţi u
xxxix
në mënyrë të nasilnom posedu

kundërligjshme
Optional protocol Protokol shtese Dodatni protokol
Dokument ligjore Dopunski / dodatni

plotësues/shtesë i një pravni dokument
marrëveshjeje međunarodnog
ndërkombëtare në të sporazuma u kojem se
cilën Shtetet drţave strane moraju
palët duhet të pajtohen posebno dogovoriti;
veç e veç; vendos nameće dodatne
detyrime shtesë ndaj obaveze stranama.
palëve.
Partly dissenting Mendim pjesërisht Delimično izdvojeno
opinion mospajtues mišljenje
Mendim i veçantë i Posebno mišljenje koje

dhënë nga një apo më je dao jedan ili više
shumë gjyqtarë që bie sudija, koje je u
në kundërshtim me suprotnosti sa samo
vetëm një pjesë të jednim delom mišljenja
mendimit të shumicës većine
Peaceful enjoyment Gëzim paqësor Mirno uţivanje
(of property) (i pasurisë) (imovine)
E drejtë e garantuar me Pravo garantovano

Nenin 1 të Protokollit 1 članom 1 Protokola 1
me të cilën synohet që kojim se predviđa da se
individët të kenë të pojedincima omogući
drejtë të disponojnë në pravo slobodnog
mënyrë të lirshme me raspolaganja njihovom
pasurinë e tyre, pa imovinom bez mešanja
çfarëdo ndërhyrje nga drugog pojedinca ili
një individ tjetër apo drţavnog organa
autoritet shtetëror
xl
Pecuniary damages Dëme Materiale Materijalna šteta
Dëme që kanë rezultuar Šteta nastala kao

si rezultat i shkeljes rezultat kršenja zakona,
ligjore të cilat mund të koja se moţe izraziti,
shprehen, llogariten apo obračunati ili se
konsistojnë në të holla sastojati od
gotovinskog novca
Penalty interest Kamatë ndëshkuese Zatezna kamata
Kamatë e cila aplikohet Kamata koja se

me automatizëm në rast primenjuje po
të vonesave të paarsye- automatizmu u slučaju
shme në ekzekutimin e nerazumnog odlaganja
një vendimi izvršenja odluke
Possession Pasuri/ posedim Imovina/ posedovanje

mënyrë autonome nga tumači autonomno kao
GjEDNj si pjesë suštinski deo
qenësore e garantimit të predviđene garancije iz
synuar nga Neni 1 i člana 1 Protokola 1.
Protokollit 1. U smislu člana 1
Brenda kuptimit të Protokola 1, predstavlja
Nenit 1 të Protokollit 1 imovinu.
paraqet pasuri. U drugim slučajevima
Në rastet tjera përdoret koristi se kao
si posedim, sh. posedim posedovanje, na pr.
i tokës posedovanje zemljišta
Premiums Këst sigurimi Rata
osiguranja/Premija
Një shumë që duhet Iznos koji treba platiti

paguar për një politikë za polisu osiguranja ili
sigurimi ose një shumë dodatni iznos za
shtese për një çmim ose uobičajenu cenu ili
pagesë të zakonshme. naknadu.
xli
Property deed Aktin e pronësisë Vlasniči list

/dokument
Dokument me të cilin Dokument koji

dëshmohet titulli ligjor i potvrđuje zakonsko
pronësisë mbi një pasuri pravo vlasništva nad
të caktuar određenim imovinom
Property right E drejta pronësore Imovinsko pravo
E drejta e një individi në Pravo pojedinca na

pasuri të luajtshme apo pokretnu ili
paluajtshme, ekzistuese nepokretnu imovinu,
apo për të cilën ka një postojeću ili za koju
kërkesë me pritje postoji legitimno
legjitime për ta realizuar očekivanje da će ga
atë ostvariti
Preemption Parablerje Preča kupovina
Blerje e mallrave ose Kupovina roba ili

aksioneve nga një deonica od nekog lica
person ose palë para se ili stranke pre nego što
oferta ‟'u ofrohet të se ponuda ponudi
tjerëve. drugima.
Procedural Kërkesat procedurale Proceduralni zahtevi
requirements
Kërkesat teknike që Tehnički
duhet të plotësohen për zahtevi/uslovi koji se
të sjellë një moraju ispuniti da bi se
pretendojnë, dallohen podneo zahtev,
nga kërkesat thelbësore. razlikuju se od
osnovnih zahteva
Quashed (the Prishi vendimin Ukinuti (odluku)
decision)
Veprim me të cilin një Radnja kojom sud
gjykatë e shkallës më të najviše instance
lartë shpall të proglašava nevaţećom
pavlefshme vendimin e odluku nekog niţeg
xlii
një gjykata të shkallës suda

më të ulët
Reasonable prospect Gjasa të arsyeshme për Razumni izgledi za
of success të qenë e suksesshme uspeh
Standard vlerësimi i Standardna procena

pretendimeve të një navoda jedne stranke u
palë lidhur me atë sa vezi sa tim šta su
janë argumentet të opravdani argumenti i
arsyeshme dhe ka gjasa postoji verovatnoća da
të jenë të suksesshme. će biti uspešni.
Redress Zhdëmtim Obeštećenje
Veprim nga autoritetet Radnja drţavnih

shtetërore me të cilin organa kojom se protiv
ndaj personit që janë lica koje je
shkaktuar dëme merren prouzrokovalo štetu
veprime për të preduzima radnja da se
minimizuar ato ona smanji
Residential property Pronë e banesore Stambena imovina
Zonë e caktuar e Određena zona

destinuar për banim namenjena za
nga organet kompetente stanovanje od strane
nadleţnih organa
Right to petition E drejta për ankesë Pravo na individualnu
individuale ţalbu
E drejtë që i takon Pravo koje pripada

individit për të sjellë një pojedincu da podnese
ankesë individuale pojedinačnu ţalbu u
lidhur me mos zbatimin vezi sa neizvršavanjem
e një të drejte nekog prava
Rent Qira Zakup
Pagese për përdorim: Plaćanje za korišćenje:

zakonisht prona, tokë, obično imovine,
xliii
ndërtese, pjesë e zemljišta, zgrada, dela

ndërtesës, makinë, ose zgrade, auta ili nečeg
diçka tjetër. drugog.
Rent –to-own Blerje me qira Iznajmljivanje
Lloj transaksioni i Vrsta transakcije

dokumentuar ligjërisht propisana zakonom
nën të cilin prona e prema kojoj se
prekshme, siç janë materijalna imovina,
mobiliet, elektronika e kao što su nameštaj,
konsumit, automjetet potrošačka elektronika,
motorike, aparatet motorna vozila, kućni
shtëpiake dhe pasuria e aparati i nepokretna
paluajtshme, është imovina, iznajmljuju u
dhënë me qira në zamenu za nedeljno ili
këmbim të pagesës mesečno plaćanje.
javore ose mujore.
Seize(d) Sekuestrim Zaplena
Marrje e përkohshme e Privremeno

pronës, gjatë zhvillimit oduzimanje imovine
të procedurave tokom sudskih
gjyqësore, deri në pritje postupaka, do čekanja
të një vendimi tjetër druge odluke
Specially protected E drejta banesore Posebno zaštićeno
tenancy stanarasko pravo
E drejtë e fituar pas një Pravo stečeno nakon

numri të caktuar të vite- određenog broja
ve shërbimi për organe godina rada u raznim
të ndryshme publike, e drţavnim organima,
paraparë kryesisht në predviđeno uglavnom
vendet e ish-Jugosllavi- u zemljama bivše
së, pas fitimit të së cilës Jugoslavije, nakon čega
individët fitonin edhe të su pojedinci stekli
drejtën për ta blerë atë pravo da kupe tu
pronë nga shteti. imovinu od drţave.
xliv
State bonds Letra me Vlerë Drţavne obveznice/

Hartije od vrednosti
Dokumente të shkruara Drţavni pisani

nga shteti me të cilat dokumenti koji se
mund të përcaktohet mogu koristiti za
ndonjë e drejtë utvrđivanje bilo kojeg
pasurore, të lëshuara imovinskog prava, koji
kryesisht si mjet se izdaju, prvenstveno,
kompensimi për pasuri kao pravno sredstvo za
kundrejt individëve të naknadu štete prema
cilët pësuan ndërhyrje licima koja su pretrpela
në të drejtën e tyre në mešanje u njihovo
pronë. imovinsko pravo.
State Submissions Paraqitja shtetërore e Podnesci drţave
kundërshtimit
Kundërshtimi Shtetëror Drţavni prigovor je

është një formë e provës oblik dokaza koje
që paraqitet nga shteti podnosi drţava protiv
kundër të cilit është koje je podnesena ţalba
ngritur ankesa ose ili neka druga drţava
shtetit tjetër qe ka koja ima bilo kakav
ndonjë interes për të interes da ospori ili
kundërshtuar ose poništi dokaze
anuluar prova e podnesene od stranke
paraqitura nga pala qe e koja je podnela ţalbu.
ka ngritur ankuesen.
Status of the victim Statusi i viktimës Status ţrtve
Status ligjor i fituar me Pravno stanje stečeno

ligje të veçanta i cili i posebnim zakonima
njihet një individi të cilit koje se priznaje
i është shkelur një e pojedincu kojem je
drejtë në kuadër të povređeno pravo u
Konventës dhe për të okviru Konvencije i za
cilën nuk ka pranuar koje nije primio
xlv
zhdëmtim nga shteti nikakvu naknadu štete

od drţave
Statutory interest Kamatë e parashikuar Zakonska
me ligj kamata/kamata
predviđena zakonom
Normë interesi e Kamatna stopa kredita

kredive apo vonesave të ili kašnjenja propisana
përcaktuar me ligj zakonom
Strike out Çregjistrim i kërkesës Otkazivanje zahteva
Veprim me të cilin Postupak po kojem sud

Gjykata kompetencë të ima nadleţnost da
deklaroj se një kërkesë izjavi da zahtev ne
nuk duhet të treba dalje procesuirati
procedohet tutje jer postoji jedan od
meqenëse ekziston një kriterijuma navedenih
nga kriteret e parapara u članu 37.
në nenin 37.
Supervisory review Rishikim i mbikëqyrur Nadgledana revizija
Mjet i veçantë juridik, Poseban pravni lek,

procedurë e veçantë posebna pravna
ligjore e aplikuar procedura koja se
kryesisht në shtetet e Ish uglavnom primenjuje u
BRSS, me të cilin lejohej bivšim drţavama SSSR-
rishikimi i vendimeve të a, koji omogućava
formës së prerë. reviziju/preispitivanje
pravosnaţnih odluka.
Tenants Qiraxhinj Zakupoprimaoci
Individë të cilët, në bazë Pojedinci koji na

të kontratës për osnovu ugovora o
qiramarrje, kanë të zakupu imaju pravo da
drejtën e shfrytëzimit të koriste odgovarajuću
pronës së caktuar imovinu
xlvi
Unanimity Unanimisht Jednoglasnost
Formë e vendimmarrjes Oblik donošenja odluke

së gjykatës në të cilin suda u kojem odluku
vendimi merret me bez prigovora, uz
miratimin e të gjithë odobravanje, donose
gjyqtarëve pa ndonjë sve sudije
kundërshtim
Unencumbered Pronë e pakufizuar Neopterećena
Property imovina/imovina bez
tereta
Prona që nuk i Imovina koja nije

nënshtrohet asnjë predmet potraţivanja
pretendimi nga od strane poverilaca
kreditorët (p.sh. letrat (kreditora) (npr. hartije
me vlerë të blera me od vrednosti kupljene
para në dorë, shtëpitë gotovinom, kuće sa
me hipotekë të paguara. plaćenom hipotekom.
Upheld the decision Aprovoi/mbështeti Potvrditi/ podrţati
vendimin odluku
Veprim me të cilin një Radnja kojom sud više

gjykatë e shkallës më të instance smatra da je
lartë e konsideron të odluka niţestepenog
drejtë vendimin e një suda pravična
gjykata të shkallës më të
ulët
Winding-up Mbyllje e kompanisë Likvidacija/zatvaranje
kompanije
Procedurë me të cilën Postupak kojem

aksionarët e kompanisë deoničari kompanije
vendosin të mbyllin odluče da zatvore
kompaninë dhe shesin kompaniju i prodaju
asetet aktivu (imovinu)
xlvii
xlviii
Sveti manastiri protiv Grčke - 13092/87; 13984/88

09.12.1994 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat promene
zakonodavstva / postoje povrede koje se odnose na neke od podnosilaca
predstavke
Ĉlan 6 § 1
Mešanje u pravo na pravično suđenje usled promene zakonodavstva
/ postoje povrede u odnosu na neke od podnosilaca predstavke
Ĉlan 9
Povreda prava na slobodu mišljenja, savesti i vere kao rezultat
mešanja u mirno uţivanje imovine/ ne postoji povreda
Ĉlan 11
Povreda prava na slobodu okupljanja i organizovanja kao rezultat
mešanja u mirno uţivanje imovine / ne postoji povreda
Ĉlan 13
Mešanje u pravo na delotvorno rešenje / ne postoji povreda
Ĉlan 14 zajedno sa članovima 6, 9, 11 i članom 1 Protokola 1

Diskriminacija među manastirima / ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / pristup sudu / eksproprijacija bez

nadoknade/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - osam grčkih manastira koji su tokom
proteklih vekova akumulirali veliku imovinu, pre stvaranja grčke drţave.
Drţava nije osporavala njihovu svojinu, pa čak je u mnogim slučajevima
potvrđena u Dekretima objavljenim u Sluţbenom listu. Na osnovu zakona
1
4684/1930, njihovo zemljište i imovina su podeljeni na "nekretnine koje će

biti likvidirane‟‟ i imovinu koja će "ostati u posedu". Ustav iz 1952. godine
garantovao je grčkoj vladi da ekspropriše zemlju u korist siromašnih
poljoprivrednika i stočara. Kao rezultat toga, grčka pravoslavna crkva i
drţava potpisali su sporazum kojim će Crkva i manastiri preneti drţavi 4/5
svoje zemlje i 2/3 pašnjaka i dobiti 1/3 realne vrednosti te imovine.
Vaţeće grčko zakonodavstvo je predvidelo da, iako postoji
međuzavisnost između Crkve i drţave, Crkva i manastiri ponovo imaju
pravni subjektivitet u javnom pravu "kada se tiče njihovih pravnih odnosa".
Međutim, Crkva je bila obavezna da sarađuje sa drţavom u oblastima od
zajedničkog interesa. A Sveti manastiri su javno-pravni entitet i uţivaju
punu autonomiju. Oni mogu da se formiraju, ujedinjuju ili raspuštaju
dekretom predsednika, koji se usvaja na predlog ministra prosvete i
verskih odnosa, nakon konsultacija sa lokalnim episkopom i uz odobrenje
Stalnog svetog sinoda.
1987. godine, usvojen je Zakon br. 1700/1987, kojim se menjaju
pravila o upravljanju i zastupanju manastirske imovine za koju je
angaţovana Kancelarija za upravljanje imovinom crkve (KUIC) i prema
izmenama i dopunama zakona, većinu članova KUIC će imenovati drţava,
čiju je zakonitost grčka crkva pokrenula pred Vrhovnim upravnim sudom.
Ovim zakonom je, takođe predviđeno da u roku od šest meseci, drţava
postane vlasnik celokupne imovine podnosilaca, osim ako drugi dokaţe
naslov stečen redovnim aktom registracije ili zakonskom odredbom ili
konačnom sudskom odlukom protiv drţave. U Grčkoj su obavezne da se
registruju samo transakcije nastale posle 1856. godine i nasledstva stečena
posle 1946. godine, a manastiri su akumulirali imovinu čak i tokom
prethodnih vekova.
Novim zakonom se zahteva da u roku od dva meseca po isteku
šestomesečnog perioda, svako fizičko ili pravno lice koje poseduje jednu od
zgrada koje se "smatraju da pripadaju drţavi" mora da ih prenese na šefa
odeljenja za poljoprivredu i šumarstvo. U slučaju neuspeha, ovo odeljenje
će doneti administrativni nalog za iseljenje, koji se primenjuje u roku od
petnaest dana od dana dostavljanja. Iseljeno lice moţe da zatraţi sudsku
reviziju takvog naloga, ali to neće imati nikakav isključujući efekat. Zakon
se primenjuje samo na Svete manastire Grčke crkve, a ne na druge
manastire.
2
S druge strane, u septembru 1987. godine neki grčki manastiri su u

ţalbi na odluku pred Vrhovnim upravnim sudom, između ostalog naveli i
činjenicu da Zakon 1700/1987 predstavlja kršenje Ustava. Sud je na kraju,
ukinuo odluku Ministarstva sa obrazloţenjem da sastav KUIC nije bio u
skladu sa zakonom.
Nakon oštrih reakcija Grčke crkve na Zakon 1700/1987, Vlada i stalni
Sveti sinod su sklopili sporazum (11. maja 1988. godine), koji je parlament,
zatim, usvojio kao Zakon br. 1811/1988. Manastiri koji nisu bili stranke
mogli su da pristupe sporazuma u roku od godinu dana. Prema
sporazumu, 149 manastira, uključujući i tri podnosioca predstavke, preneće
drţavi svu svoju poljoprivrednu i šumsku imovinu, izuzev zemljišta koja ih
okruţuje u krugu od 200 metara. Štaviše, manastiri su bili ovlašćeni da
zadrţe deo svoje izvorne imovine - pod uslovom da ukupna povučena
površina zemljišta ne prelazi 500.000 m² šume ili 200.000 m2
poljoprivrednog zemljišta - i 20% zemljišta "koje se koristi u turističke
svrhe";
Grčkoj crkvi je dodeljeno 40% zemljišta uključenog u razvojni plan
grada od 1952. godine. Zemljište u posedu manastira prema zakonskom
aktu ili koje im je dato voljom ili donacijom, je izuzeto od prenosa. U
zamenu za prenos vlasništva, drţava će plaćati platu za osamdeset i pet
propovednika i utrošiće 1% budţetskih izdvajanja opredeljenih za crkvu,
kako bi finansijski podrţala manastire koji su potpisnici sporazuma. Na
kraju, predviđeno je da manastriri koji su strane u sporazumu imaju
sposobnost da pokrenu sudske postupke u svim sporovima u vezi sa
imovinom koja im je preostala. Dok će upravljanje urbanom imovinom
Svetih manastira, koji nisu bili potpisnici sporazuma, biti vraćena Stalnom
Svetom Sinodu grčke crkve, i za njih će vaţiti odredbe Zakona 1700/1987.
Neki od manastira koji su ovlastili Sinod da potpiše sporazum,
podneli su zahteve sudovima navodeći da je sporazum bio nevaţeć, uz
obrazloţenje da je Sveti sinod upravni organ bez pravnog legitimiteta i da
predstavnici koji su dogovorili sporazum nisu bili legitimni predstavnici.
Prvostepeni sud u Atini doneo je odluku protiv podnosilaca, na sličan
način, ţalbeni postupak stranke odbio je i Apelacioni sud.
Manastiri podnosioci predstavke su zatraţili od Suda da proglasi da
odredbe zakona br. 1700/1987 i 1811/1988 i naknadna dela helenske
drţave krše član 1 Protokola 1, član 6, a pored toga članove 13, 14, 9 i 11
3
Konvencije; da utvrdi da su ove povrede učinjene protiv svih podnosilaca

predstavke i utvrdi naknadu.
Pravni osnov - obrazloţenje suda

U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosioci
predstavke nisu bili nevladine organizacije u smislu člana 25 Konvencije,
zbog međuzavisnosti drţave sa Crkvom. Sud smatra da su manastriri
podnosioci predstavke, u stvari, nevladine organizacije u okviru člana 25, s
obzirom da su manastiri, po listi grčke crkve, verski asketski institut.
Njihova klasifikacija kao pravno-javnog entiteta jednostavno podrazumeva,
da je zakonodavstvo imalo nameru da im pruţi jednaku pravnu zaštitu u
odnosu na treće strane kao i drugim javno-pravnim entitetima. Manastiri
su pod duhovnim nadzorom lokalnog arhiepiskopa, a ne pod nadzorom
drţave, od koje su potpuno nezavisni.
Dalje, prema rečima Vlade, podnosioci predstavke nisu iscrpli
domaće pravne lekove i nijedan sud nije odlučio o navodnoj povredi
njihovih prava. Sud procenjuje da, iako je pitanje Vrhovnog upravnog suda
bilo o zakonitosti imenovanja lidera KUIC, taj sud je takođe smatrao da su
odredbe Zakona 1700/1987 bile u skladu sa Ustavom i Evropskom
konvencijom. Ovo su bile presude sudija jednog od najviših sudova u
zemlji i značajno su smanjile verovatnoću uspeha bilo koje druge ţalbe koju
bi podnosioci predstavke mogli da podnesu. Prema tome, Sud nalazi da
primedbe Vlade moraju biti odbijene.
Što se tiče navoda o povredi člana 1 Protokola 1, Sud smatra da
imovinu manastira podnosilaca predstavke, sada uređuju dva različita
zakona (1700/1987 i 1811/1988), pa je potrebno praviti razliku između
manastira koji su potpisali sporazum 1988. godine i onih koji nisu potpisali,
pa ih tretirati kao zasebne.
U odnosu na prvu grupu manastira, kako je definisano u sudskoj
praksi Suda, član 1 Protokola 1 koji garantuje pravo na imovinu uključuje
tri pravila: mirno uţivanje imovine; lišavanje od imovine i njeno
podređivanje određenim uslovima; i ovlašćenje drţave da kontroliše
korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom1.
Sud smatra da, pošto odredbe domaćeg zakona stvaraju pretpostavku
vlasništva drţave nad predmetnom imovinom, teret dokazivanja pada na
podnosioce predstavke da dokaţu njihovu svojinu redovnim aktom o
1 James i drugi protiv Velike Britanije, 21. februar 1986, Serija A n3. 98-B
4
registraciji, zakonskom odredbom ili konačnom sudskom odlukom protiv

drţave. Sud ne moţe da utvrdi koji delovi zemlje, prema grčkom
zakonodavstvu, pripadaju drţavi. Međutim, prihvata činjenicu da su
manastiri, mnogo pre stvaranja drţave, vekovima stvarali nepokretnu
imovinu. Prema tome, Sud pridaje značaj sticanju svojine posedovanjem jer
u Grčkoj nema ekspertize za zemljište, a ta imovina nije mogla da bude
upisana pre 1856. godine i nasledstvo upisano pre 1946. godine.
Vlada se oslanja na činjenicu da nijedan od manastira podnosilaca
predstavke do sada nije preneo imovinu, i protiv manastira nije izvršen
nijedan nalog za iseljenje, jer dekret još nije donet. Međutim, Sud smatra da
pet od manastira podnosilaca predstavke o kojima je reč nisu bili potpisnici
sporazuma iz maja 1988. godine, pa je zakon 1700/1987 za njih ostao vaţeć.
Stoga činjenica da nije izdat nijedan upravni nalog za iseljenje, ne garantuje
da takav nalog neće biti izdat u budućnosti. Iz tih razloga je došlo do
mešanja u pravo podnosilaca predstavke na mirno uţivanje imovine, što
predstavlja "lišavanje" od imovine u smislu člana 1.
Što se tiče pitanja da li je mešanje bilo u javnom interesu, podnosioci
predstavke su sporili legitimitet svrhe Zakona br.1700 / 1987. Sud
primećuje da su memorandumom o nacrtu zakona utvrđeni razlozi zakona,
odnosno: da se okonča nelegalna prodaja relevantnog zemljišta, njeno
uništavanje i napuštanje ili njen nekontrolisani razvoj. Stoga, iako prenos
korišćenja zemljišta poljoprivrednicima ili poljoprivrednim zadrugama i
uključivanje javnih organa među korisnike takvih transfera moţe stvoriti
sumnju u razloge za takve mere, oni ne mogu da liše legitimiteta Zakon, u
smislu da su u „‟javnom interesu.‟‟
Što se tiče proporcionalnosti mešanja, Sud primećuje da mešanje u
mirno uţivanje imovine mora da ima pravičnu ravnoteţu između javnog
interesa društva i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca. Sticanje
imovine bez plaćanja razumnog iznosa za njenu stvarnu vrednost
uobičajeno je nesrazmerno mešanje i samo u izuzetnim okolnostima,
potpuno odsustvo nadoknade moţe se smatrati opravdanim prema članu 1
Protokola 1. Komisija je smatrala da izuzetne okolnosti u kojima je Vlada
eksproprisala imovinu zasnivaju na zavisnosti manastira od Crkve, a ona
od drţave, opravdavaju eksproprijaciju. Sud se ne slaţe sa ovom
procenom. Ĉlan 1 ne garantuje punu nadoknadu u svim situacijama,
međutim, ovlašćenje da se zemljište da manastirima koji nemaju dovoljno
nepokretnosti, isključivo u cilju njegove obrade od strane monaha i
5
uključivanja u drţavni budţet ne moţe se smatrati isplatom kompenzacije.

Stoga, uvođenjem značajnog tereta na podnosioca, Zakon ne nameće
pravičnu ravnoteţu u skladu sa članom 1 Protokola 1. Shodno tome, postoji
povreda člana 1 Protokola 1 u slučaju pet manastira koji nisu potpisali
sporazum od 11. maja 1988.
S druge strane, tri manastira podnosioca predstavke koji su bili
potpisnici sporazuma od 11. maja 1988. godine tvrde da su potpisali
sporazum pod pritiskom i greškama koje je izazvala grčka crkva. Međutim,
u odsustvu dokaza, Sud ne moţe zaključiti da su manastiri delovali pod
pritiskom, te je stoga, Sud duţan da odluči da nije došlo do mešanja u
njihovo pravo na imovinu.
U vezi sa članom 6 stav 1, podnosioci predstavke su tvrdili da ih je
Zakon br. 1700/1987 lišio prava da traţe od suda da prvo, utvrdi bilo koji
spor u vezi sa upravljanjem preostale imovine u njihovom vlasništvu; i
drugo, svaki spor oko nadoknade za eksproprijaciju dela njihove imovine.
Prema Sudu, član 6 stav 1 sadrţi "pravo na sud", koje uključuje pravo
pokretanja postupka pred sudovima u građanskim stvarima. Pravo na
imovinu je građansko pravo. Međutim, "pravo na sud", prema članu 6, stav
1, proširuje se samo na sporove o pravima i obavezama"(građanskim) " koje
priznaju lokalni propisi. Ovaj član ne garantuje spor oko "prava i obaveza"
(građanskih) u materijalnom pravu drţava potpisnica. Prema tome, prvu
ţalbu mogu podneti samo manastiri koji nisu strane u sporazumu od 11.
maja, jer ostali manastiri imaju mogućnost pokretanja pravnog postupka
samo u odnosu na imovinu koja im je ostala u posedu. Štaviše, u vreme
kada je KUIC upravljala imovinom manastira i njene članove imenovala
crkva, manastiri su bili pravna lica. Njihovim uskraćivanjem od bilo kakve
dodatne prilike da se ţale sudovima protiv grčke drţave, trećih strana ili
same Grčke crkve ili čak se umešaju u ovaj postupak, predmetni zakon
oteţava pravu svrhu "prava na sud". Stoga je došlo do povrede člana 6 stav
1 u pogledu prve ţalbe manastira koji nisu strane u Sporazumu od 11. maja
1988. godine. Pošto nedostaje kompenzacija po Zakonu 1700/1987 u vezi sa
članom 1 Protokola 1 i postoji povreda člana 6 § 1, sud ne vidi nikakav
razlog da dalje razmatra ţalbu druge grupe u vezi sa nadoknadom, jer su
bili strane potpisnice sporazuma.
Što se tiče članova 9 i 11, podnosioci predstavke su se ţalili da je
Zakon 1700/1987 povredio njihovo pravo na slobodu verovanja,
garantovano članom 9 Konvencije, jer je ometao razvoj njihove asketske
6
misije; i njihovo pravo na slobodu udruţivanja, zagarantovano članom 11,

pošto bi ovaj zakon sprečio porast broja monaha i sprečio vernike da im
poklanjaju poklone. U vezi sa članom 9, Sud smatra da povreda člana 1
Protokola 1 ni na koji način ne ometa ostvarivanja prava na slobodu
veroispovesti, dok navodna povreda člana 11 izgleda hipotetična. Stoga
nema povrede članova 9 i 11 Konvencije.
U vezi sa članom 13, Sud smatra da ovaj član ne ide tako daleko da
zahteva pravni lek po kojem se drţavni zakoni mogu osporiti pred
nacionalnim organom da su u suprotnosti sa Konvencijom i stoga ne
prihvata zahtev stranke za povredu člana 13.
U vezi sa članom 14, zajedno sa članovima 6, 9 i 11 Konvencije i
članom 1 Protokola 1, Sud odlučuje da ne postoje povrede ovih članova s
obzirom na bliske veze između grčke crkve i manastira podnosilaca
predstavke, razlika između manastira podnosilaca i manastira koji su pod
Ekumenskom patrijaršijom Carigradske ili Aleksandrijske patrijaršije,
Antiohije i Jerusalima, ili pod svetim grobnicama i Svetim manastirom
Sinajskim, ili pod crkvama drugih vera i veroispovesti je opravdana i ne
predstavljaju diskriminaciju. Takođe, pošto postoji povreda člana 1
Protokola 1 i člana 6 stav 1 a nema povrede članova 9 i 11, Sud smatra
nepotrebnim da odlučuje o ţalbama stranaka o razlikama koje Zakon
1811/1988 pravi između manastira koji su potpisali sporazum od 11. maja i
onih koji ga nisu potpisali.
Što se tiče člana 50, Sud smatra da nije spreman da odlučuje o
materijalnoj šteti, s obzirom na mogućnost postizanja sporazuma između
drţave i manastira podnosilaca predstavke. Zbog nađenih povreda, Sud u
potpunosti prihvata zahtev manastira da im se isplati 8,400,000 (osam
miliona i četiri stotine hiljada drahmi) na ime naknada za advokate i
različitih troškova postupka.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1, kada se
tiče manastira podnosilaca predstavke koji nisu strane u sporazumu od 11.
maja 1988. godine, dok ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 u pogledu
manastira podnosilaca predstavke koji su strane u sporazumu. Sud smatra
da je povređen član 6 stav 1, a ne nalazi povredu članova 9, 11, 13 i 14
Konvencije (jednoglasno).
7
Brumărescu protiv Rumunije - 28342/95

28.10.1999 [Veliko veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat poništenja
konačne odluke o vraćanju nacionalizovane imovine / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Mešanje u pravo na pravično suđenje zbog lišavanja od pristupa
sudu i pravedne rasprave / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / nesrazmerno mešanje /

nacionalizacija imovine / poništenje odluke
Okolnosti predmeta
Podnosilac - g.din Dan Brumarescu je drţavljanin Rumunije čija je
porodična kuća koju je drţava uzela u vlasništvo 1950. godine na osnovu
Dekreta o nacionalizaciji br. 92/1950 o nacionalizaciji. Dozvoljeno im je da
ţive u jednom od stanova u kući kao stanari, roditelji podnosioca nisu bili
obavešteni o pravnoj osnovi za preuzimanju imovine. Istovremeno, pre
nacionalizacije, iznajmili su prvi sprat kuće braći Miresku, koji su 1973.
godine kupili od drţave predmetni sprat. 1993. godine, nakon što je
podnosilac pokrenuo postupak pred Osnovnim sudom u Bukureštu, sledi
da se nacionalizacija kuće na osnovu Dekreta br. 92/1950 desila bespravno
jer su roditelji podnosioca spadali u kategoriju lica koje navedeni Dekret
isključuje iz nacionalizacij. Po nalogu Suda, kuća je vraćena podnosiocu a
nakon što nije bilo podnete ţalbe, odluka je postala pravosnaţna. Od 1994.
godine, podnosilac plaća zakupcu zakup za kuću, ali počinje da plaća i
porez za nju.
Nepoznatog datuma, generalni tuţilac Rumunije, koji postupa u ime
braće Mirescu, podneo je zahtev Vrhovnom sudu pravde za poništenje
odluke prvostepenog suda, s obrazloţenjem da je prekoračio svoju
nadleţnost u rešavanju zakonitosti Dekreta br. 92/1950. Dana 1. marta
1995. godine Vrhovni sud pravde poništio je odluku iz 1993. godine,
8
ističući da imovina moţe biti pribavljena zakonskom regulativom i da se na

taj način Dekret o nacionalizaciji br. 92/1950 ne moţe preispitivati od
strane sudova i bilo koja korekcija za preuzimanje imovine od strane
drţave treba da se vrši na osnovu novog zakonodavstva. 1996. godine
predmetna imovina bila je klasifikovana kao drţavna imovina.
Nakon zahteva za povratak koji je podnosilac podneo upravnom
odboru u Bukureštu, podnosiocu je dato vlasništvo nad stanom za koji je
plaćao stanarinu i naknada za ostatak kuće od 147.497.099 rumunskih leja,
iako je, prema proceni domaceg odbora, imao vrednost od 274.621.286
rumunskih leja. Podnosilac je osporio ovu odluku pred Osnovnim sudom u
Bukureštu, tvrdeći da Zakon br. 112/1995 o zakonitoj eksproprijaciji koju je
primenio upravni odbor ne moţe da se primenjuje u slučajevima kršenja
prava na imovinu, kao što je slučaj u njegovom slučaju. Iako je zahtev
odbijen, podnosilac je podneo ţalbu i postupak je još uvek u postupku pred
Sudom u Bukureštu.

U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da Sud ne moţe da
smatra zahtev podnosioca predstavke kao prihvatljiv jer on nema status
"ţrtve" prema članu 34 Konvencije i nisu iscrpljeni pravni lekovi. Vlada je
tvrdila da novi događaji posle 1997. godine nisu doveli podnosioca u
poloţaj "ţrtve", jer mu je na osnovu zakona br. 112/1995 ponuđen povratak
dela kuće i nadoknada za deo koji nije vraćen. S druge strane, podnosilac je
izjavio da mu je odbijeno uţivanje imovine jer mu imovina još nije vraćena
kao i da je naknada nedovoljna. Isto tako, činjenica da mu je odobrena
nadoknada za deo štete ne uklanja status "ţrtve" koji i dalje ima.
Sud se u vezi sa ovom stvari poziva na svoju sudsku praksu, naime
naglašava da odluka ili mera u korist podnosioca, u načelu, nije dovoljna
da ga ukloni sa statusa "ţrtve". Ovo se moţe učiniti samo ako su vlasti
izričito prihvatile povredu ili suštinu, a podnosilac zahteva obeštećen zbog
kršenja Konvencije. Pošto se to nije dogodilo u ovom predmetu, podnosilac
se i dalje se nalazi u istoj situaciji u kojoj je bio na početku postupka. Prema
tome, sud smatra da podnosilac zadrţava "status ţrtve", s obzirom na to da
se nastavlja uticaj poništene odluke Vrhovnog suda.
Što se tiče iscrpljivanja pravnih lekova, Vlada je priznala da u
Rumuniji nije bilo drugih efektivnih mera za donošenje odluke Vrhovnog
suda, ali je smatrala da je moguće da podnosilac podnese novi zahtev za
9
povraćaj imovine. Sud nalazi da je podnosilac predstavke podneo zahtev

kojim je traţio ponovno sticanje vlasništva i stoga zaključuje da je
podnosilac predstavke iscrpio neophodne pravne lekove.
U vezi sa članom 6 stav 1 Konvencije, podnosilac je tvrdio da je
odluka Vrhovnog suda pravde povredila njegovo pravo garantovano ovim
članom, iz razloga što sudovi nemaju pravo odlučivanja o ponovnom
sticanju vlasništva. On je takođe tvrdio da je odluka Vrhovnog suda koja ga
ne čini vlasnikom u suprotnosti sa pravnom osnovom koju je ovaj sud
koristio da poništi prethodne odluke, zbog nepostojanja nadleţnosti
sudova da odlučuju po tom pitanju.
Vlada, s druge strane, smatra da je ovo bilo privremeno i neophodno
da se očuva princip razdvajanja ovlašćenja. Sud primećuje da je odluka
Vrhovnog suda u vezi sa nepostojanjem nadleţnosti sudova za odlučivanje
o građanskim sporovima, kao što je primer ponovnog sticanja imovine, u
suprotnosti sa pravom pristupa nadleţnom sudu. Osim kršenja prava na
pristup sudovima, sud takođe utvrđuje povredu principa pravne sigurnosti
tako što dozvoljava zahtev generalnog tuţioca za poništenje konačne
odluke koja predstavlja kršenje prava na pravično suđenje.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je naveo da odluka
Vrhovnog suda da poništi odluku iz 1993. godine predstavlja mešanje u
njegovo pravo na mirno uţivanje imovine. Vlada je tvrdila da je odluka
Vrhovnog suda stvorila nedostatke koji su uzrokovali privremeno mešanje
u imovinska prava podnosioca predstavke i da odlukom iz 1993. godine
kojom se podnosilac predstavke proglašava za vlasnika, sud nije rešio
pitanje sprata - prizemlja koje je drţava prodala 1973. godine, dok je
podnosilac tvrdio da drţava ne moţe da proda imovinu koja joj ne pripada.
Sud nalazi da, imajući u vidu pravo podnosioca predstavke da uţiva u
imovini dve godine uzastopno i da plaća porez, podnosilac predstavke je
imao "imovinu" kako je definisano članom 1 Protokola 1.
Na osnovu argumenta stranaka, sud nalazi da je odluka Vrhovnog
suda za poništenje presude iz 1993. godine mešanje u imovinska prava
podnosioca. Nadalje, sud tvrdi da se vlasništvo moţe oduzeti samo ako je
to u javnom interesu, predviđeno zakonom i ispunjava uslov
proporcionalnosti. Sud, pozivajući se na svoju sudsku praksu, navodi da
nema proporcionalnosti kada teret pada pojedinačno i preterano na
predmetno lice. Sud nalazi da Vrhovni sud i vlada nisu u stanju da tvrde
da je mešanje u imovinu podnosioca predstavke bilo u javnom interesu.
10
Sud dalje nalazi da je podnosiocu predstavke povređeno pravo na uţivanje

imovine duţe od četiri godine i da nije primio naknadu koja predstavlja
stvarnu vrednost. Sud nalazi da Vlada nije uspela da uspostavi pravednu
proporcionalnost i da podnosilac i dalje nosi individualni i preterani teret.
Stoga je bilo i nastavlja se sa povredom člana 1 Protokola 1.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac predstavke traţi
povraćaj predmetne imovine, a ako je povratak neuspešan, on traţi
3,681,000,000 rumunskih leja za materijalnu štetu, 75,000 američkih dolara
za nematerijalnu štetu, 26,000,150 leja za troškove pred institucijama u
Strazburu i 300 francuskih franaka za troškove u sudu. Vlada smatra da
podnosilac predstavke ipak moţe da ima uspeha pred domaćim sudovima
a maksimalan iznos koji se moţe isplatiti je svega 69.480 dolara za
materijalnu štetu. Na osnovu ovih okolnosti, sud smatra da pitanje primene
člana 41 nije lako da bi se odlučilo, uzimajući u obzir mogućnost
sporazuma između drţave i podnosioca.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6§1 i člana 1 Protokola 1
Konvencije, a primena člana 41 još uvijek nije spremna za odlučivanje
(jednoglasno).
11
Aka protiv Turske - 107/1997/891/1103

23.09.1998 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat kašnjenja sa
adekvatnom naknadom za eksproprijaciju / postoji povreda
Ključne reči: eksproprijacija / kašnjenje sa naknadom/ inflacija / pravična

ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke- g -din Mevlut Aka, drţavljanin Turske, kojem
je u septembru 1987. Nacionalni odbor za vode (DSI), koji je bio odgovoran
za izgradnju brane eksproprisao dve zemljišne parcele i za to isplatio
novčani iznos nadoknadu. Pošto podnosilac predstavke nije bio zadovoljan
isplatom, on je prvostepenom sudu podneo zahtev za višu nadoknadu (za
svaku zemljišnu parcelu). Tokom postupka, sud je naredio dve procene od
strane stručnjaka na terenu u vezi sa eksproprijacijom svake zemljišne
parcele kako bi utvrdili da su iznosi koje su dale vlasti bili tačni. U obe
procene, vrednost imovine je bila viša od iznosa koji su vlasti platile.
Nakon dve godine, prvostepeni sud je potvrdio zahteve i naloţio
nadleţnim organima da plate dodatnu nadoknadu, koja bi se isplaćivala sa
kamatom od 30% za svaku godinu kašnjenja. Iako su iznosi bili niţi od
procene podnosioca, on je prihvatio te iznose za koje se očekuje da budu
isplaćeni sa kamatom.
Kasacioni sud je 1991. godine potvrdio ove odluke i podnosiocu je
isplaćena dodatna naknada početkom 1992. godine, odnosno 1993. godine,
sa godišnjom zateznom kamatom po zakonskoj stopi od 30% od datuma
eksproprijacije. S druge strane, Kasacioni sud je doneo dve presude s
presedanom u vezi sa sličnim slučajevima štete prouzrokovane inflacijom.
U svojoj prvoj presudi iz 1994. godine po prvi put je odlučeno o negativnim
efektima inflacije a u drugoj presudi, nakon dve godine, odlučeno je o
pitanju primenljivosti člana 105 Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa
ţalbama na gubitke kao posledice inflacije.
12
1997. godine, podnosilac predstavke je umro, a u njegovo ime sudski

postupak nastavili su njegova udovica i deca.

Podnosilac predstavke je podneo ţalbu komisiji, tvrdeći da je
povređeno njegovo pravo na imovinu, jer odluka prvostepenog suda o
dodatnoj nadoknadi i kamati za kašnjenje nije bila dovoljna (član 1
Protokola 1). Komisija je izrazila jednoglasno mišljenje da je došlo do
povrede člana 1 Protokola 1. Podnosilac se takođe ţalio da postupak pred
Sudom traje duţe od dozvoljenog, prema članu 6 stav 1 Konvencije, ali je
komisija zahtev proglasila neprihvatljivim.
U postupcima pred sudom, podnosilac predstavke je naveo da je
došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i zatraţio pravičnu nadoknadu iz
člana 50. Konvencije, jer je kamatna stopa koja mora da se plati za kašnjenje
u izvršenju nadoknade bila vrlo niska. S druge strane, Vlada je tvrdila da
svi domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni i da nije bilo povrede člana 1
Protokola 1 Konvenciju. Pozivajući se na presudu Kasacionog suda iz 1996.
godine, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke mogao da dobije
naknadu za navodni gubitak zbog kašnjenja sa isplatom dodatne
nadoknade ako bi dokazao da je pretrpeo "veću štetu od one koja bi bila
naknada sa kamatom zbog kašnjenja." Prema Vladi, razlika između
trenutne stope inflacije i neophodne kamatne stope za kašnjenje "nije nuţno
stvorila pravo na dodatnu nadoknadu" u smislu člana 105. Zakona o
obligacionim odnosima Turske, ali podnosilac ipak treba da ima prioritet te
odredbe, ako bi mogao da dokaţe da je "lično pretrpeo štetu zbog kašnjenja
ili neplaćanja" zbog kojeg se ţalio. Podnosilac je, s druge strane, naglasio da
sudska praksa nakon presuda koje je doneo Kasacioni sud učinila
beskorisnim traţenje nadoknade u vezi sa devalvacijom novca koji se
odnosi na neizmirene dugove drţave. Sud primećuje da, prema članu 26
Konvencije, garantovana sredstva moraju biti dostupna stranci i dovoljna,
ne samo u teoriji, već i u praksi. S obzirom na to da su, prema turskom
pravu, presude Kasacionog suda merodavne i obavezujuće za niţe sudove,
sud primećuje da je Kasacioni sud nakon što je prvo odlučio da je
neophodna stopa od 30% predviđena Zakonom br. 3095, izvršena bez
izuzetka, dalje je doneo drugu presudu kojom je izričito naglasio da bi
sudovi prekršili diskreciono ovlašćenje zakonodavca ukoliko bi odlučili da
povećaju zateznu kamatnu stopu za kašnjenje na osnovu toga što je razlika
13
između te stope i stope inflacije pretrpela gubitke u smislu značenja člana

105. Zakona o obligacionim odnosima. Iz ovih presuda je očigledno da se
drţavni poverioci ne mogu oslanjati na lekove obnavljanja koje traţi Vlada,
da im se da nada za dobijanje naknade zbog štete nastale zbog devalvacije
novca koja premašuje kamatu za kašnjenje. Prema tome, sud smatra da
Vlada nije uspela da utvrdi prikladnost i efikasnost pravnog leka
predviđenog članom 105. Zakona o obligacionim odnosima i objavljuje
preliminarni zahtev za nepoštovanje pravnih lekova.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je naveo
kršenje ne samo kašnjenja u isplati dodatne nadoknade za eksproprijaciju,
koju je odredio sud, već i za gubitke nastale od datuma početka postupka
do datuma prijema isplate, kao rezultat visoke deprecijacije gotovine.
Kamata zbog kašnjenja utvrđena zakonom nije bila dovoljna da nadoknadi
visoku novčanu amortizaciju u periodu od više od četiri i pet godina,
odnosno, između datuma kada su pokrenuti sudski postupci za dodatnu
nadoknadu i datuma kada su novčani iznosi zapravo isplaćeni.
Vlada, zaključujući da sudska praksa zahteva obezbeđivanje
"pravične ravnoteţe" između zahteva od opšteg interesa zajednice i
osnovnih prava lica čija je imovina eksproprisana, sugeriše da bi sud
trebalo da uzme u obzir uslove pod kojima se kompenzacija plaća na
osnovu domaćeg zakonodavstva i načina na koji su izvršene. Komisija je, sa
druge strane, upozorila, da kamatna stopa određena zakonom 3095 u
periodu realizacije nadoknade nije bila srazmerno proporcionalna sa
stepenom deprecijacije.
Sud primećuje da su postupci podnosioca pred prvostepenim sudom
bili uspešni, jer je ovaj sud naloţio DSI da plati veću naknadu, a prema
Zakonu 3085, u vreme eksproprijacije, kamata utvrđena zakonom za
kašnjenje sa nadoknadom je bila 30%. Na osnovu prakse Suda, mešanje u
ostvarivanje prava na imovinu, kako ga je podrţala i sama Vlada, mora da
osigura "pravičnu ravnoteţu" i da bi se to ocenilo, sud primenjuje zakone i
postupke u kojima se primjenjuje nadoknada. Sud informisan o prostoru
ocene drţave - kako je naglasila i Vlada - moţe drţavi da omogući
ograničenje visine dugova koje mora platiti. Međutim, Sud mora da osigura
da postoji proporcionalnost i da radnje u pitanju ne stvaraju nepodnošljivo
opterećenje za osobu lišenu vlasništva. Sud primećuje da se dodatna
naknada daje u vezi sa dve zemljišne parcele i, kao i svi drţavni dugovi,
doneo je obavezujuću kamatnu stopu od 30% godišnje - tokom kojeg
14
perioda je inflacija u Turskoj dostigla do 70% godišnje - izuzetno povoljna

situacija za drţavu, ukoliko nije paţljivo izvršavala svoje obaveze.
Sud primećuje da su slična pravna pitana rešena u slučaju Akkus,1
gde je presudio da duga i nerazumna kašnjenja za eksproprijaciju mogu da
dovedu do povećanih finansijskih gubitaka stranke čija je imovina
eksproprisana, stavljajući ga u nesiguran poloţaj. Sud smatra da je razlika
između vrednosti nadoknade podnosioca predstavke kada je njegovo
zemljište eksproprisano i kada je stvarno isplaćena, a do koje je došlo samo
zbog neuspeha organa za eksproprijaciju, izazvalo je poseban gubitak, osim
gubitka zemljišta uništilo je "pravičnu ravnoteţu" koju treba odrţavati
između zaštite imovinskih prava i zahteva od opšteg interesa. Prema tome,
sud smatra da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U pogledu člana 50 Konvencije, podnosilac predstavke navodi
finansijski gubitak od 9.557 US $. Sud se poziva na nalaze u sadrţaju spora
i vremenski period koji se uzima u obzir u ovom predmetu. Sud se slaţe sa
ocenom Komisije da su nastali gubici razlika između isplaćenog iznosa i
iznosa koji bi trebali da budu isplaćeni ako se uzme u obzir novčana
devalvacija. Shodno tome, prihvata iznos koji je predloţila Komisija. Što se
tiče zahtjeva za nematerijalnu štetu, sud smatra da je porodica Aka
pretrpela štetu kao rezultat postupka i odlučila u korist podnosioca.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije
(jednoglasno).
1 Akkuş protiv Turske, odluka od 9. jula 1997, Izveštaji 1997-IV

15
Hamzaraj protiv Albanije - 45264/04

06.07.2009 [četvrto odeljenje]
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka pristupa sudu i
produţenja postupaka za izvršenje upravne odluke za nadoknadu / postoji
povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine usled neuspeha vlasti da
daju nadoknadu / postoji povreda
Ključne reči: eksproprijacija/neizvršenje odluke / (ne)nadoknada/hartija od

vrednosti /mirno uţivanje imovine / pristup sudu
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Aferdita Hamzaraj, drţavljanka
Albanije, čijem je ocu 1995. godine, Okruţni sud u Lushnji prznao pravo
vlasništva nad zemljištem od 576 kvadratnih metara u mestu Lushnja. Ova
odluka postala je obavezujuća i pravosnaţna 13. februara 1995. godine.
Prema Zakonu o povraćaju i nadoknadi imovine (Zakon o imovini),
podnosilac je podnela zahtev za vraćanje prvobitne imovine Komisiji
Lushnje za povratak i naknadu. Odlukom od 21. marta 1996. godine
Komisija je odobrila imovinska prava na predmetnu parcelu podnosiocu i
petoro drugih naslednika oca. Na osnovu dokumenata koje je imala,
Komisija je ustanovila da je povratak prvobitne imovine bio nemoguć jer je
imovina bila uzurpirana. Komisija je, stoga odlučila da podnosilac mora da
bude nadoknađena materijalno ili u formi hartija od vrednosti, u skladu sa
članom 16 Zakona o imovini. Komisija je naloţila okruţnim organima da
preduzmu neophodne mere za izvršenje njene odluke. 2004. godine, nakon
propusta vlasti da izvrše odluku Komisije, podnosilac je zatraţila od
okruţnih vlasti da odluče o visini naknade koju joj treba dati u vezi sa
njenom imovinom, ali vlasti nisu ispoštovale svoju obavezu.
16

Podnosilac se ţalila na povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije, odnosno na neuspeh vlasti da efikasno izvrše odluku Komisije
za dodelu materijalne nadoknade ili u vidu hartija od vrednosti i na
produţenje postupka izvršenja.
Kada se tiče navoda o kršenju člana 6 u vezi sa neizvršenjem odluke
Komisije, Vlada je osporila ratione temporis jurisdikciju suda da ispita zahtev
podnosioca, zato što je odluka Komisije doneta pre stupanja na snagu
Konvencije u Albaniji i osporila primenu člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa
upravnim postupcima utvrđenim odlukom komisije 21. marta 1996 g.
Vlada je tvrdila da podnosilac nije iscrpla sve domaće pravne lekove u vezi
sa neizvršenjem odluke Komisije. Podnosilac, takođe, nije podnela nikakav
zahtev lokalnim vlastima, niti je uloţila bilo kakvu ţalbu Drţavnom
odboru za povraćaj i obeštećenje, i nije pokrenula nikakav postupak u vezi
sa neizvršenjem odluke Komisije.
Sud ponavlja da je nadleţan za razmatranje događaja od 2. oktobra
1996. godine, datuma kada je Konvencija stupila na snagu u Albaniji.
Međutim, sud ponovo potvrđuje da moţe da razmotri činjenice pre datuma
ratifikacije, dok se moţe smatrati da su stvorile situaciju koja se produţava
nakon tog datuma ili je moţda vaţno razumeti činjenice koje se događaju
nakon tog datuma. U ovom predmetu, u trenutku stupanja na snagu
Konvencije, odluka Komisije od 21. marta 1996. nije bila poštovana.
Međutim, u vreme razmatranja, iako je proteklo više od dvanaest godina
od dana njenog usvajanja, odluka Komisije još nije izvršena. Sve dok se
prituţbe podnosilaca usmeravaju protiv dela i propusta albanske drţave u
vezi sa primenom prava na meru nadoknade koja mu je data po albanskom
zakonu, takvo pravo i dalje postoji i nakon 2. oktobra 1996. godine. Zbog
toga je sud nadleţan za razmatranje predmeta i odbija prigovor Vlade o
njenoj neusaglašenosti ratione temporis. Dalje, u vezi sa tvrdnjama
podnosioca o povredi člana 6, Vlada je tvrdila da je proces povraćaja
imovine i nadoknade bio pun poteškoća, posebno kada je eksproprisana
imovina korišćena za javne svrhe. Završetak ovako sloţenog procesa je
uslovljen i prepleten sa završetkom drugih procesa koji uređuju pravo
vlasništva. Vlada je dalje tvrdila da je podnosilac ostao pasivan u njenim
naporima da imaju izvršenu odluku Komisije i da nije iscrpla sve domaće
pravne lekove kao što je predviđeno u Zakonu o imovini. S druge strane,
podnosilac je navela da je neizvršenje odluke Komisije predstavljalo
17
povredu njenog prava na pristup sudu. Ona tvrdi da joj nikad nije
ponuđena mogućnost finansijske nadoknade ili u obliku hartija od
vrednosti, uprkos jasnim uslovima odluke Komisije od 21. marta 1996.
godine. Podnosilac je tvrdila da je 2004. godine bezuspešno kontaktirala
domaće vlasti zbog pitanja nadoknade. Sud primjećuje da je odlukom
Komisije od 21. marta 1996. godine naloţena materijalna nadoknada ili
hartije od vrijednosti koje treba isplatiti umesto prvobitne parcele. Nijedan
sud nije nikada osporio ovu odluku i još uvek je na snazi. Sud primećuje
da, kao što je utvrđeno u predmetu Ramadhi i drugi protiv Albanije,1 bez
obzira na to da li pravosnaţna odluka o izvršenju ima oblik sudske odluke
ili odluke upravnog organa, domaći zakon i Konvencija zahtevaju da bude
izvršena. U ovom predmetu, sud primećuje da nisu preduzeti nikakvi
koraci za izvršenje odluke Komisije u korist podnosioca. Sud, stoga,
zaključuje da je došlo do povrede prava podnosioca na pristup sudu iz
člana 6 stav 1 Konvencije.
Što se tiče navoda podnosioca o povredi člana 6 stav 1 u pogledu
duţine postupka, posebno u pogledu neizvršenja odluke Komisije iz 1996.
godine, Vlada je tvrdila da podnosilac nikada nije započela nikakav
postupak pred domaćim sudovima u vezi sa ovom ţalbom. Sud podseća na
zaključke u svojoj presudi u predmetu Gjonbocari i drugi protiv Albanije,2 gde
je utvrdio da u domaćem pravnom sistemu nije postojao efikasan pravni
lek u vezi sa ţalbom na duţinu postupka. Zbog toga se podnosilac
oslobađa obaveze iscrpljivanja domaćih pravnih lekova. Sud smatra da je
ţalba dopustiva i utvrđuje da je već rešena u kontekstu obrazloţenja i
odluke koja se odnosi na neizvršenje, te stoga ne smatra potrebnim da se
tretira iz prizme "razumnog vremena".
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je navela da neizvršenje
odluke Komisije koja joj je priznala pravo na nadoknadu umesto prvobitne
imovine, predstavljala povredu njenog prava na imovinu. Ona je tvrdila da
se odluka Komisije, koja nije osporena i koja je postala pravosnaţna, treba
smatrati imovinom i stoga imovinskim pravom. S druge strane, Vlada je
tvrdila da nije došlo do povrede prava podnosioca s obzirom da se drţava
nije mešala neproporcionalno u to i da je podnosilac trebala da iscrpi sve
domaće pravne lekove u pogledu njenog prava na nadoknadu. Sud
primećuje da je podnosilac imala pravo na naknadu priznato na osnovu
1 Br. 38222/02, §§ 22-30, 13. novembar 2007

2 Br. 10508/02, §§ 80-82, 23. oktobar 2007
18
odluke Komisije iz 1996. godine, koja je bila pravosnaţna. Prema tome, u

svrhu razmatranja zahteva, sud smatra da se navodi podnosioca dovoljno
temelje na domaćem pravu da se kvalifikuju kao "imovina" prema članu 1
Protokola 1. Štaviše, sud primjećuje da se ova ţalba odnosi na onu koja se
razmatra prema članu 6 stav 1 u vezi sa neizvršenjem odluke Komisije.
Prema sudskoj praksi, sud nalazi da je mešanje potrebno razmotriti u
skladu sa prvom rečenicom prvog stava člana 1 Protokola 1, gde je
neophodno proceniti da li je uspostavljena pravična ravnoteţa između
opšteg interesa i prava pojedinca. S obzirom na to da je utvrdio povredu u
prethodnim slučajevima, te ocenjujući da Vlada nije dala nikakvo osnovano
opravdanje za propuste vlasti da godinama utvrdi naknadu, sud ne vidi
razloga za odstupanje od prethodne prakse. Stoga zaključuje da je došlo do
povrede člana 1. Protokola 1. U skladu sa članom 41, podnosilac potraţuje
137.100 evra (EUR) za materijalnu štetu i 40.320 evra za nematerijalnu štetu.
Što se tiče zahteva za materijalnu štetu, podnosilac je podnela procenu
veštaka za imovinu koji procenjuje njenu sadašnju vrijednost na 68.550 evra
i procenjuje gubitak dobiti od 1996. na 68.550 evra. Sa druge strane, Vlada
nije iznela nikakve argumente u vezi sa iznosima koji su traţeni. Sud
odlučuje da tuţena drţava mora da isplati podnosiocu, od dana
pravosnaţnosti presude, u skladu sa članom 44. stav 2. Konvencije iznos od
12.500 evra (dvanaest hiljada i pet stotina evra), i svaku taksu koja moţe
biti zaračunata u vezi sa materijalnom štetom i (5.000 evra), i sve takse koje
bi mogle biti zaračunate u vezi sa nematerijalnom štetom.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 1
Protokola 1 Konvencije (jednoglasno).
19
Jahn i drugi protiv Nemačke - 46720/99; 72203/01; 72552/01

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na neometano uţivanje imovine kao rezultat
nedostatka nadoknade za zemlju vraćenu poreskim organima: ne postoji
povreda
Ĉlan 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1

Diskriminacija u odnosu na druge kategorije lica, u pogledu sticanja
zemljišta na osnovu reformi zemljišta: ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ (ne) nadoknada zemlje/ vanredne

okolnosti/zemljišna reforma/izmena zakonodvastva / promena reţima/ utvrđivanje
vlasništva zakonom/ përcaktimi i pronësisë me ligj / poljoprivredno zemljište/ u
javnom interesu/pravična ravnoteţa/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa. Heidi Jahn i g-din Albert Thurm, g-đa
Erika Rissmann, g-đa Ilse Höller i g-đa Edith Loth, podneli su tri odvojena
zahteva koje je Sud pridruţio. Pet podnosilaca predstavke, nemački
drţavljani, su naslednici zemljišta njihovih predaka, koje je nakon
eksproprijacije od prethodnih vlasnika, distribuirano kroz zemljišnu
reformu, sprovedenu na sovjetsko nemačkom okupiranom području 1945.
godine. Zakonsku osnovu ove zemljišne reforme čine Dekreti iz 1945.
godine o reformi zemljišta, koji su predviđali da se određeni delovi
zemljišta koriste u poljoprivredne svrhe. Na osnovu potvrda o izdvajanju,
zemljište bi se moglo preneti na naslednike vlasnika, mlade
poljoprivrednike. Nakon pada Berlinskog zida, u sklopu pregovora između
dve nemačke drţave i četiri okupacione snage koji su doveli do ponovnog
ujedinjenja Nemačke, na način koji bi osiguravao tranziciju iz socijalističke
ka trţišnoj privredi, 6. marta 1990. godine, Demokratska Republika
Nemačka (u daljem tekstu: "DRN") u kojoj su se nalazili podnosioci
predstavke, je usvojila Modrow-ski zakon. Ovaj zakon, koji je postao
20
sastavni deo Savezne Republike Nemačke, uklonio je sva ograničenja u

raspolaganju zemljištem stečenim u okviru reforme zemljišta, gde su oni
koji su posedovali zemljište postali vlasnici u pravom smislu reči.
Međutim, 4. jula 1992. godine, Parlament Savezne Republike Nemačke je
usvojio drugi zakon o izmenama i dopunama Zakona o imovinskim
pravima o likvidaciji reforme zemljišta u bivšoj DRN, gde su neke odredbe
ovog zakona bile uvodni zakon Građanskog zakonika Savezne Republike
Nemačke.
Nakon pokušaja dva prva podnosioca predstavke da prodaju
zemljište, praćenih zahtevom odeljenja za poljoprivredu i komasaciju
seoskog zemljišta, pred Okruţnim sudom u Sangerhaus-u, Okruţni sud je
1990. godine, naredio povraćaj zemljišta poreskim organima, jer se niko od
njih nije bavio delatnostima u poljoprivredi, šumarstvu i prehrambenoj
industriji, na dan 15. marta 1990. godine ili tokom poslednjih deset godina.
Regionalni sud u Haleu je odbio ţalbu podnosilaca predstavke jer zemlja
stečena po osnovu reforme zemljišta podleţe ograničenjima i da Dekreti o
reformi zemljišta iz 1945. i izmena Dekreta o posedovanju iz 1951. godine
zabranjuje prodaju ove zemlje, sa uslovom da je svaka odluka u vezi sa
promenom posedovanja stvar drţave. Ţalba podnosilaca predstavke pred
Saveznim ustavnim sudom je odbačena, navodeći da je korišćenje zemljišta
predmet ograničenja u vreme DRN i ta zemlja ne moţe automatski preći na
naslednike, bez saglasnosti drţave.
Trećem i četvrtom podnosiocu predstavke čije je zemljište dato u
zakup na dvanaest godina jednoj poljoprivrednoj kompaniji, 1998. godine,
Regionalni sud u Neubradenburg- u je naloţio da prenesu zemljište na
vlasti sa obrazloţenjem da na dan 15. mart, 1990, nisu bili članovi
poljoprivredne zadruge i čak se nisu ni prijavili za članstvo u njoj. Ţalba
podnosilaca predstavke Apelacionom sudu u Rostock-u je odbijena, jer je
isti smatrao da je nemački parlament tako zahtevao, kako bi ispravio
nedostatke u Modrow-skom zakonu koji ne sadrţi prelazne odredbe za
slučajeve kada promene vlasništva nisu uknjiţene u zemljišnom registru.
Dalje, ţalba podnosilaca predstavke pred Saveznim ustavnim sudom zbog
kršenja imovinskih i naslednih prava, principa jednakosti i ne-naknade
nesrazmernog nepotrebnog mešanja u imovinu je odbijena od strane suda
nakon što je zaključeno da ne postoji povreda osnovnih prava.
A 1997. godine, petom podnosiocu predstavke, Regionalni sud u
Frankfurtu je naloţio da zemlju prenese na lokalne vlasti jer na dan 15.
21
mart 1990. godine nije obavljao nikakvu delatnost u sektoru poljoprivrede,

šumarstva i prehrambene industrije, kao i da plati iznos od 60.000 DEM.
Ovu presudu je podrţao i Apelacioni sud Bradenburga, koji je naglasio da
nije dovoljna samo činjenica da je podnosilac predstavke tehnički, bio član
poljoprivredne zadruge nakon što je pokrenuo još jedan posao, da mu se da
pravo na predmetno zemljište. Nakon odbijanja ţalbe podnosioca
predstavke od Saveznog suda pravde, osim tačke ţalbe za iznos koji treba
platiti, ovaj sud je ponovo prosledio predmet Apelacionom sudu koji je
podnosiocu predstavke naloţio da plati 27.000 DEM. Ţalba podnosioca
predstavke Saveznom ustavnom sudu za kršenje imovinskih i naslednih
prava, kršenje načela ne-retroaktivnosti zakona i jednakosti i
neproporcionalo mešanje je odbačena 2000. godine.

Podnosioci predstavke tvrde da obaveza vraćanja zemljišta poreskim
organima bez naknade u skladu sa odredbama Uvodog zakona
Građanskog zakonika Savezne Republike Nemačke predstavlja mešanje u
neometano uţivanje imovine garantovano članom 1 Protokola 1
Konvencije.
Sud ponavlja da član 1 Protokola 1 Konvencije sadrţi tri različita
pravila. Dok prvo pravilo ukazuje na princip neometanog uţivanja
imovine, drugo pravilo pokriva lišavanje od imovine pod određenim
uslovima, i treće pravilo priznaje da drţave potpisnice imaju pravo da
kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom. Sud uzima u
obzir stav Vlade o neslaganju sa mišljenjem Veća, koje je 2004. godine
utvrdilo da je u ovom slučaju bilo lišavanja od imovine. Shodno tome, Sud
se slaţe sa analizom Veća u ovom delu i utvrđuje da li je takvo mešanje
opravdano prema članu 1 Protokola 1 Konvencije.
Sud ponavlja da prema članu 1 Protokola 1 svako mešanje jednog
javnog organa u mirno uţivanje imovine mora da bude zakonito. Štaviše,
Sud se poziva na svoju sudsku praksu,odnosno bivši kralj Grčke 1, gde se
tvrdilo da zakon na kojem se mešanje mora zasnivati mora da bude u
skladu sa domaćim zakonom drţave potpisnice, uključujući i relevantne
odredbe Ustava. Podnosioci predstavke tvrde da mešanje nije zakonito, jer
je 1992. godine zakonodavac pogrešno pretpostavio da zemljište koje je
dobijeno kroz zemljišnu reformu u Demokratskoj Republici Nemačkoj nije
1 bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, br. 25701/94, §§ 79 i 82, ESLJP 2000-XII
22
moglo preći na naslednike vlasnika. Ovo je razlog zbog kojeg je drugi

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o imovinskim pravima od 14. jula
1992. godine prvo dodelio pravo na imovinu podnosiocu predstavke a
zatim ga povukao u korist poreskih vlasti. U međuvremenu, Vlada je,
pozivajući se na obrazloţenje Veća u toj tački, smatrala da je mešanje bilo u
skladu sa zakonom.
Sud primećuje da je u ovom slučaju, nemački parlament traţio da
ispravi nedostatke u Modrow-skom zakonu navodeći da samo lica koja su
radila u poljoprivrednom sektoru, između ostalog, i bili članovi
poljoprivredne zadruge mogu da naslede tu zemlju. Shodno tome, u skladu
sa ovim odredbama, nemački sudovi su naloţili podnosiocima predstavke
da ponovo dodele svoje zemljište poreskim organima, a zatim je Savezni
ustavni sud utvrdio da su te odredbe u skladu sa osnovnim zakonom.
Shodno tome, Sud ne smatra da je ovo tumačenje bilo proizvoljno. Umesto
toga, Sud je pozivajući se na svoju sudsku praksu, ponovio da su, pre
svega, domaće vlasti, posebno sudovi, oni koji su odgovorni da tumače i
primenjuju domaće pravo i odlučuju o pitanjima ustavnosti. Prema tome,
Sud nalazi da je mešanje bilo predviđeno zakonom, kako to zahteva član 1
Protokola 1 Konvencije.
Nadalje, Sud ocenjuje da li je mešanje bilo u javnom interesu kako se
predviđa u drugom pravilu člana 1 Protokola 1 Konvencije. U vezi sa tim,
podnosioci predstavke su tvrdili da mešanje, o kojem je reč, nije ostvarilo
legitimnu svrhu, jer nemački parlament 1992. godine nije razumeo da oni
već imaju pravo na imovinu i da je, prema Saveznom sudu pravde, Drugi
zakon o izmenama i dopunama imovinskih prava bio baziran na teoriji da
zemljište stečeno na osnovu zemljišne reforme ne prelazi na naslednike
vlasnika.Štaviše, prema podnosiocima predstavke, drţava je nastojala da
naslednicima uzme zemlju bez davanja naknade a primenom mere kojom
se podnosiocima predstavke zabranjuje preduzimanje koraka za
zadrţavanje imovine. Iako je Vlada tvrdila da je mešanje bilo u javnom
interesu jer je cilj bio da se razjasni vlasništvo nad zemljištem stečenim kroz
zemljišnu reformu. Iz tog razloga, nemački parlament je morao da reguliše
nedostatke i nepravdu Modrow-og zakona, jer samo lica koje rade u
poljoprivrednom sektoru mogu da naslede zemlju.
Sud smatra da, osim činjenice da su drţavne vlasti u najboljem
poloţaju da procene ono što je u javnom interesu u svom društvu, one
takođe imaju i određeni nivo procene mera za oduzimanje imovine.
23
Uzimajući u obzir da je nakon ponovo ujedinjenja, sistema u Nemačkoj

promenio u trţišnu ekonomiju, Sud nije sumnjao u odluku nemačkog
parlamenta da reguliše imovinska pitanja koja proizilaze iz zemljišne
reforme,prema kojoj su bila nepravična. Shodno tome, Sud smatra da je
mešanje bilo u javnom interesu. Međutim, Sud ponavlja da mešanje u
imovinu mora da predstavlja pravičnu ravnoteţu između zahteva od
opšteg društvenog interesa i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca.
Dakle, mora da postoji razumna veza između sredstava i svrhe bilo koje
mere lišavanja od imovine. S obzirom na to da je već procenjeno da je
mešanje u ovom predmetu bilo zakonito i neproizvoljno, i da Drugi zakon
o izmenama i dopunama imovinskih prava ne predviđa nikakvu
nadoknadu, Sud bi trebalo da proceniti da li su tokom zakonitog mešanja u
imovinu, podnosioci predstavke snosili nesrazmerno i preterano
opterećenje.
S tim u vezi, podnosioci predstavke su traţili od Suda da potvrdi
odluku Veća o očigledno nesrazmernom mešanju u imovinu, kao posledicu
nedodeljivanja nadoknade. Prema njima, Zakon Modrow nije imao rupe,
već je samo imao za cilj da dovede do pravog značenja reči pravo
vlasništva vlasnicima, uključujući i njihove naslednike. Pored toga,
podnosioci predstavke, upućujući na sudsku praksu Suda,2 tvrde da Sud
do sada nijednom nije utvrdio da je bilo posebnih okolnsti koje bi
opravdale mešanje u imovinu bez obezbeđivanja nadoknade.
Vlada je odbacila tvrdnje podnosilaca zahteva, tvrdeći da u DRN,
podnosioci predstavke nisu imali pravo vlasništva, već samo pravo na
uţivanje tuđe svojine-plodouţivanje (uzufrukt). Za razliku od podnosilaca
predstavke, Vlada je tvrdila da je Modrow zakon imao nameru da koristi
zemljište za poljoprivrednu namenu a vlasnici postanu poljoprivrednici u
punom smislu reči, a ne njihovi naslednici. Prema tome, Vlada je smatrala
da, u posebnim okolnostima, kada postoji promena reţima, moţe da
opravda neisplaćivanje nadoknade u imovinskim pitanjima. Shodno tome,
Vlada se pozvala na slučaj James i drugi protiv Velike Britanije 3 uzimajući
u obzir da je zbog socijalne pravde, Parlament popravio Modrow zakon,
2 Sveti manastiri protiv Grčke, presuda od 9. decembra 1994, Serija A br. 301-A, str. 31; Bivši
kralaj Grčke protiv Grčke, [VV], br. 25701/94, §§ 79 i 82, ESLJP 2000-XII, i Broniowski protiv
Poljske [VV], br. 31443/96, ESLJP 2004-V
3 Presuda od 21. februara 1986, Serija A br. 98, str. 29-30
24
zakon usvojen u posebnim okolnostima od strane nedemokratskog

parlamenta.
Pre odlučivanja da li je uspostavljena pravična ravnoteţa između
zaštite imovine i javnog interesa, Sud je, u ovom slučaju, u razmatranje
uzeo posebne okolnosti i istorijski kontekst. Prvo, zemljišna reforma koja je
sprovedena u periodu od 1945. do posle 1949. godine u DRN je imala za cilj
da se podeljena zemlju obrađuje pod kontrolom drţave, pravo mladih
poljoprivrednika se ne klasifikuje kao imovinsko pravo jer je predmet
ograničenja u skladu sa Dekretima o reformi zemljišta i da će se zemlja
vratiti drţavi ako naslednici ne obrađuju zemlju i nisu članovi
poljoprivrednih zadruga.
Dalje, Sud je sagledavao drugu fazu tranzicije u Nemačkoj sa
usvajanjem Modrow zakona koji je stupio na snagu dva dana pre prvih
demokratskih izbora. Ovaj zakon je uklonio sva ograničenja reforme
zemljišta, čime je transformisao vlasnička prava stečena u okviru potpune
reforme vlasništva, uključujući i slučajeve gde je zemljište prešlo na
naslednike, iako bez posebnih odredbi u vezi sa poloţajem naslednika
predmetnog zemljišta. Treći period koji je Sud razmatrao jeste period
nakon ujedinjenja Nemačke. Dve godine nakon ponovnog ujedinjenja
Nemačke, nemački parlament je pokušao da ispravi efekte Modrow zakona
zbog pravde i socijalne pravde, putem Drugog zakona o izmenama i
dopunama imovinskih prava koji je imao za cilj da spreči da zemlju dobiju
naslednici koji ne ispunjavaju uslove.
Sud smatra da se potpun izostanak naknade moţe smatrati
opravdanim prema članu 1 Protokola 1 samo u izuzetnim okolnostima. U
ovom trenutku, Sud ponavlja zaključke svoje sudske prakse o činjenici da
drţava ima široku slobodu procene prilikom usvajanja zakona u kontekstu
promene političkog i ekonomskog reţima.4 Uzimajući u obzir okolnosti
usvajanja Modrow zakona od strane nedemokratski izabranog parlamenta,
u prelaznom periodu između dva reţima, donošenje Drugog zakona o
izmenama i dopunama prava za postizanje socijalne pravde i nesigurnosti
pravnog poloţaja naslednika, Sud zaključuje da u jedinstvenom kontekstu
ujedinjenja Nemačke, odsustvo naknade ne narušava pravičnu ravnoteţu
koja se mora postići između zaštite imovine i zahteva od opšteg interesa.
Prema tome, Sud nalazi da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1.
4 Kopecký protiv Slovačke, br. 44912/98, § 35, ESLJP 2004-IX, i Zvolský i Zvolská protiv
Republike Ĉeške, br. 46129/99, ESLJP 2002-IX
25
Što se tiče člana 14 Konvencije, u vezi sa članom 1 Protokola 1,

podnosioci predstavke tvrde da su bili ţrtve diskriminacije. To je bilo zbog
toga što su bili diskriminisani u odnosu na tri druge kategorije lica: vlasnici
zemljišta na osnovu reforme zemljišta koji su zemlju stekli kao novi
poljoprivrednici i koji su bili ţivi na dan 15. mart 1990. godine, vlasnici
zemljišta koji su stekli zemljište inter vivos pre 15. marta 1990. godine i lica
koja su nasledila zemlju između 16. marta 1990. i 2. oktobra 1990. godine.
Vlada je tvrdila suprotno, ističući da nije bilo diskriminacije protiv
podnosilaca predstavke. Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu bili
diskriminisani u odnosu na one koji su nasledili zemlju posle 15. marta
1990. godine, nakon što je postalo potrebna korekcija Modrow zakona, gde
je Nemačka Demokratska Republika uspela da vrati zemljište u drţavnu
svojinu i izmeni informacije u zemljišnom registru u skladu sa Dekretima o
zemljišnoj reformi i Dekretima o izmenama vlasništva. Osim toga, prema
Vladi, podnosioci predstavke nisu diskriminisani u odnosu na nove
poljoprivrednike u penziji, jer iako neaktivni, oni su nastavili da budu
članovi poljoprivrednih zadruga i često su ţiveli u objektima na zemlji
stečenoj po osnovu reforme zemljišta i stoga su imali legitimna očekivanja
za zaštitu njihovih prava. Konačno, podnosioci predstavke nisu bili
diskriminisani u odnosu na one koji su stekli zemljište inter vivos, jer su
vaţeći propisi bili različiti.
Sud ponavlja da je prema članu 14 Konvencije postupanje
diskriminatorsko kada zakon ili akt nema objektivnost i razumno
opravdanje, ne ostvaruje legitiman cilj i ne postoji ravnoteţa između
korišćenih sredstava i namere koja se sprovodi. Takođe, drţave potpisnice
imaju određeni nivo procene da li i u kojoj meri razlike opravdavaju
razliku u postupanju. Sud ocenjuje da je Drugi zakon o izmenama i
dopunama imovinskih prava iz 1992. godine bio korekcija efekata Modrow
zakona, postupanja kod razlika između novih penzionisanih
poljoprivrednika i podnosilaca predstavke opravdano je činjenicom da su
prvi i dalje bili članovi poljoprivrednih zadruga i da je sticanje zemlje inter
vivos bila predmet drugih pravila. Prema tome, Sud ne vidi da je Modrow
zakon ispravljen neopravdano ili da je podnosiocima predstavke bio
nesrazmeran teret, već kao razumno opravdani cilj. Shodno tome, Sud
zaključuje da ne postoji povreda člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1
Konvencije.
26
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 14
Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola 1(jedanaest glasova za i šest protiv
/petanest glasova za i dva protiv).
Delimično izdvojeno mišljenje sudije Cabral Barreto

Sudija Barreto se ne slaţe da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1.
Po njegovom mišljenju, ovaj predmet je vrlo sličan gore pomenutom bivši
kralj Grčke i ostali protiv Grčke, gde, je osim posebnih okolnosti bilo čak i
promene reţima od monarhije do republike. U tom slučaju, Sud je presudio
da nedostatak naknade za lišavanje od imovine ugroţava ravnoteţu
između zaštite imovine i zahteva u javnom interesu. Sudija Barreto,
posebne okolnosti u ovom predmetu smatra daleko ozbiljnijim od
okolnosti koje postoje u slučaju bivši kralj Grčke i drugi. Prema tome, sudija
Barreto smatra da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Delimično izvdojeno mišljenje sudije Pavlovschi

Prema rečima sudije Pavlovschi, u ovom predmetu je došlo do
povrede člana 1 Protokola 1. On uzima u obzir činjenicu da su podnosioci
predstavke bili zakonsko prizanti kao vlasnici zemljišta u ukupnom
periodu od 11 -12 godina i da je čak oko 50.000 drugih nemačkih građana u
istom poloţaju. Prema tome, ne vidi kako je to bilo u javnom interesu kada
su nemački drţavljani lišeni imovinskog prava, koje je i sam vršilac
eksproprijacije priznavao. Prema njegovim rečima, Vlada nije uspela da
dokaţe da su postojale iskrene namere da li da raspodeli zemljište
zemljoradnicima koji bi ga zaista obrađivali ili da ga vrati prethodnim
vlasnicima. Što se tiče pitanja odnosa mešanja, sudija Pavlovschi smatra da
nisu uzeti u obzir interesi obe strane. Prema njegovim rečima, u obzir su
uzeti interesi Vlade, pošto je zemlja vraćena drţavi, ali podnosiocima
predstavke nije data nikakva nadoknada. Štaviše, on ne prihvata argument
da je Modrow-ski zakon usvojio pralament izabran na nedemokratski
način, jer je to, s jedne strane, značilo da bi trebalo revidirati sve zakone
usvojene u parlamentu u periodu 1945- 1990. godine. Prema njemu, to bi
izazvalo veliki haos. Za njega nije spajanje Nemačke to što je ljudima
prouzrokovalo gubitak imovine, već je to promena zakona od strane
nemačkih vlasti, što ne stvara posebnu okolnost za opravdanje neravnoteţe
27
između interesa stranaka. Shodno tome, po rečima sudije Pavlovschi,

mešanje nije bilo proporcionalno i došlo je do povrede člana 1 Protokola 1.
Zajedničko izvdojeno mišljenje sudija Costa i Borrego Borrego

kojima su se pridruţili sudije Ress i Botoucharova
Po mišljenju ovih sudija, u ovom predmetu je došlo do povrede člana
1 Protokola 1 i povrede člana 14 Konvencije u vezi sa članom 1 Protokola 1.
Prema njima, Modrow zakon je usvojen kao rezultat pregovora između dve
nemačke drţave, čiji je cilj obezbeđivanja prelaska sa socijalističke privrede
na trţišnu privredu, a ne samo Demokratske Republike Nemačke. Štaviše,
neslaganja postoje zbog neplaćanja nadoknade, jer su podnosioci
predstavke lišeni svoje imovine bez ikakve nadoknade. U međuvremenu, u
vezi sa članom 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, oni su naveli da
nedostatak naknade ne moţe da bude pravdan različitim poloţajem
između podnosilaca predstavke i ostalih kategorija navedenih u odluci.
Izdvojeno mišljenje sudije Ress

Sudija Ress je mišljenja da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1
Konvencije. Ovo, između ostalog, zato što se ujedinjenje Nemačke ne
razlikuje od raspada SSSR-a, Jugoslavije ili promena u političkim reţimima
mnogih zemalja nakon pada Berlinskog zida. Prema njegovim rečima,
upotreba koncepta "posebne okolnosti" od strane Suda, predstavlja opasan
korak u razvoju tumačenja Konvencije. Iako je ranije ovaj sud retko
koristio, kao u slučaju bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke, tada je data
nadokanada.
28
Beshiri i drugi protiv Albanije - 7352/03

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica
neodobravanja nadoknade za imovinu / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja odluke
Apelacionog suda o nadoknadi imovine / postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na pravično suđenje usled nedostatka efikasnih
pravnih lekova/ nije potrebno razmatrati

Povreda prava na mirno uţivanje imovine kao posledica
diskriminacije u vezi sa nadoknadom imovine /ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija /neizvršenje odluke/

diskriminacija/nadoknada
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Njazi Beshiri, g-đa Liri Kaba, g-đa
Xhilda Koka i g-din Sair Preza, četvoro građana Albanije, čiji je otac bio
vlasnik vile površine 42,70 kvadratna metra i dve parcele u njenoj blizini,
od kojih jedna površine 46.70 m2 (prva parcela), a druga 48.55 m2 (druga
parcela). U periodu od 1946. do 1978. godine, otac podnosioca je izdao u
zakup vilu ocu B.N. Neutvrđenog datuma, pošto je vila bila nenastanjena,
drţava je ocu podnosilaca odobrila obavezujući zajam od 16.204 leka, koji
bi sluţio za obnavljanje vile, zajam koji on nije mogao da otplati, što je
dovelo do nacionalizacije vile odlukom od 14. jula 1978.godine. Od 1978.
godine nadalje, porodica B.N nastavila je da stanuje u vili koja se već
smatra drţavnom imovinom.
29
Pre ovoga, B.N je na drugoj parceli koja mu je dodeljena odlukom

Okruţnog suda u Tirani 23. februara 1976. godine izgradio dve zgrade.
Podnosioci su 1996. godine podneli ţalbu Komisiji za povraćaj imovine i
nadoknadu u Tirani, kojom prilikom im je Komisija vratila vilu sa
argumentacijom da je njena nacionalizacija bila nezakonita i vratila im je
prvu zemljišnu parcelu, dok je druga parcela, zbog ulaganja B.N u dodatne
zgrade, Komisija potvrdila pravo preče kupovine zemljišta. Godinu dana
kasnije, sud u Tirani, na zahtev B.N, proglasio je rešenje Komisije
nevaţećim i kršenjem člana 13 Zakona o imovini. Ovu odluku je podrţao i
Apelacioni sud u Tirani, koji je odbacio ţalbu podnosilaca zbog kršenja
imovinskih prava. Dalje, Apelacioni sud u Tirani, nakon ponovnog
odlučivanja predmeta po nalogu Vrhovnog suda od 11. aprila 2001. godine
proglasio je nevaţećom odluku Komisije nalazeći da podnosioci ne mogu
da imaju koristi od procesa vraćanja imovine u vezi sa vilom jer je njena
nacionalizacija izvršena u skladu sa zakonom, a u vezi sa imovinskim
pravima na parcele, podnosioci dobiti naknadu u skladu sa članom 16.
Zakona o imovini. Protiv ove odluke, podnosilac je podneo ţalbu, koja je
odbijena od strane Vrhovnog suda kao neosnovana. Konačno, podnosioci,
pozivajući se na član 131 Ustava, podnose ţalbu Ustavnom sudu za
osporavanje ustavnosti odluka donetih od strane Apelacionog i Vrhovnog
suda, ţalbu koja je nađena de plano neprihvatljivom od strane suda, jer je
izvan njegove nadleţnosti. 2004. godine, podnosilac obaveštava kancelariju
građanskog registra da se vlasti nisu pridrţavale odluke od 11. aprila 2001
o dodeli nadoknade.

Podnosioci navode povredu njihovih imovinskih prava, suprotno
članu 6 stav 1 i članu 13, kao posledicu neizvršenja odluke Apelacionog
suda o nadoknadi imovine, trajanju postupaka i nedostatku delotvornih
pravnih lekova. Takođe su naveli povredu člana 14 uzetog zajedno sa
članom 1 Protokola 1 kao rezultat diskriminacije u nadoknadi imovine.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da je zahtev
neprihvatljiv jer je njegovo podnošenje 16. februara 2003. godine van roka
od šest meseci predviđenog u članu 35 (1) Konvencije. Prema Vladinoj
Uredbi, konačan delotvoran pravni lek u smislu ove odredbe je odluka
Vrhovnog suda od 15. februara 2002. godine, a ne odluka koju je doneo
Ustavni sud. Sa druge strane, podnosioci su tvrdili da odluka Ustavnog
30
suda, uprkos proglašenju predmeta neprihvatljivim, doneta 24. septembra

2002. godine, kao rezultat dana kada je predmet podnet pred Evropskim
sudom, ulazi u rok predviđen članom 35 (1) Konvencije. Sud podseća na
nalaze u predmetu Balliu protiv Albanije 1, gde je zaključio da je ţalba
podneta pred Ustavnim sudom Albanije u smislu člana 35 Konvencije
delotvoran pravni lek koji je stranka iscrpla. Kao rezultat, prigovori Vlade
su se smatrali prihvatljivim.
Što se tiče članova 6 i 13, podnosioci su naveli povredu člana 6 sa tri
aspekta: nepravilnosti postupka, njegovo trajanje i propuste organa vlasti
da izvrše odluku, a u vezi sa članom 13 nedostatak delotvornih lekova.
Prvo, podnosioci su tvrdili da B.N ne bi trebalo dati poloţaj da osporava
imovinska prava podnosilaca. Drugo, podnosiocima nije dat nijedan
delotvorni pravni lek u vezi sa ovom ţalbom i treće, period od pet godina
za odlučivanje o njihovim ţalbama na imovinu ne moţe se smatrati
razumnim vremenom.
Što se tiče argumenta podnosilaca o poloţaju B.N pred domaćim
sudovima, sud smatra da ovaj predmet pripada lokalnim sudovima koji
imaju duţnost da rešavaju probleme tumačenja domaćeg zakonodavstva i
stoga sud, ovde, ne nalazi povredu člana 6 i odbacuje navode podnosioca
kao očigledno neosnovane. Što se tiče pravnih lekova za gore navedeno,
sud ponavlja da se član 13 primenjuje samo kada pojedinac ima "dokazivu
tvrdnju" da će biti predmet povrede bilo kog prava zagarantovanog
Konvencijom. S obzirom da podnosioci nemaju nijednu, član 13 nije
primenjiv u ovom predmetu a ţalba podnosilaca u ovom stavu je očigledno
neosnovana.
U vezi sa duţinom postupaka, sud smatra da se petogodišnji period
pred domaćim sudovima ne moţe smatrati nerazumnim, s obzirom na
sloţenost činjeničnog stanja i činjenicu da podnosioci nisu uspeli da dokaţu
značajnu neaktivnost tokom perioda od strane pravosudnih organa. Ĉlan
13 u vezi sa ovom tačkom ostaje neprimenjiv iz razloga navedenih u
prethodnom stavu.
Što se tiče navoda podnosilaca za neuspeh vlasti da daju nadoknadu
u skladu sa Odlukom koju je doneo Apelacioni sud u Tirani 11. aprila 2001.
godine, Vlada je tvrdila da ovaj navod treba proglasiti neprihvatljivim zbog
toga što su podnosioci sami zanemarili početak proces izvršenja u
Okruţnom sudu u Tirani i nisu koristili pravna sredstva koja su
1 br. 74727/01, 30. septembar 2004

31
predviđena novim Zakonom o imovini u pogledu nadoknade. Sud smatra

da je izvršenje sudske odluke treba smatrati sastavnim delom pravičnog
suđenja, u smislu člana 6. Neuspehom vlasti da preduzmu odgovarajuće
mere za sprovođenje odluke od 11. aprila 2001. godine, oni su lišeni
odredbe člana 6 stav 1 od svih korisnih efekat. Shodno tome, sud zaključuje
da postoji povreda člana 6 Konvencije, ali ne i člana 13, s obzirom da je
ţalba podnosilaca u vezi sa ovim članom zasnovana na proceduralnim
kršenjima koja su već utvrđena u članu 6.
U pogledu člana 1 Protokola 1 u vezi sa članom 14 Konvencije,
podnosioci su naveli da su im povređena imovinska prava na imovinu
njihovog oca i da je takva povreda bila diskriminatornog karaktera.
Podnosioci su se ţalili na propust vlasti da izvrše sudsku odluku od 11.
aprila 2001. godine i da je taj neuspeh predstavljao kršenje njihovih
imovinskih prava. Vlada je, s druge strane, tvrdila da podnosioci mogu da
potraţuju imovinska prava samo na zemljišnim parcelama, ali ne i na vilu,
jer je odluka Komisije koja im je to garantovala, preinačena sudskim
presudama. Što se tiče tvrdnji iz ovog člana, sud smatra da pravo na
vraćanje nije proglašeno Konvencijom ili njegovom sudskom praksom. Sud
smatra da su sudski postupci po kojima su podnosiocima uskraćena
imovinska prava nad vilom bili u skladu sa domaćim zakonom i ne mogu
se smatrati proizvoljnim ili očigledno neopravdanim. Uzimajući u obzir
činjenicu da član 14 Konvencije nije nezavisan i zaključak da se član 1
Protokola 1 ne primenjuje na osnovu ovog poglavlja, sud smatra da se član
14 ne moţe primeniti u vezi s tim zahtevom. Shodno tome, ovu ţalbu treba
odbaciti u skladu sa članom 35. stav 3. i 4. Konvencije. Tuţbu za zemljišne
parcele sud je proglasio prihvatljivom, ali odbija prihvatljivost navodne
povrede člana 14, zajedno sa članom 1 Protokola 1, uz obrazloţenje da nije
bilo diskriminacije proglašene podnosiocima prema ovom članu. Prema
Sudu, Vlada je bila duţna da dodeli naknadu in lieu za dve parcele a ako to
ne uradi, meša se u prava podnosilaca na mirno uţivanje imovine u smislu
člana 1 Protokola 1.
Što se tiče primene člana 41, podnosioci su traţili 564.000 eura za
materijalnu i nematerijalnu štetu i 36.000 evra za troškove nastale u
internim postupcima i pred sudom. Sud smatra da podnosiocima treba
nadoknaditi materijalnu i nematerijalnu štetu koja je na osnovu izvršene
procene iznosila 120.000 eura. Što se tiče troškova, sud smatra razumnim
da dodeli sumu od 6.000 evra zbog propusta podnosioca da podnesu
32
detaljne informacije o svim nastalim troškovima. Sud smatra da je

neophodno da se zatezna kamata zasniva na marginalnoj kamatnoj stopi
Evropske centralne banke, kojoj treba dodati tri procenta.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 1
Protokola 1 i ocenjuje da zahtev prema članu 13 Konvencije nije potrebno
razmatrati (jednoglasno).
33
Jasiūnienė protiv Litvanije - 41510/98

06.03.2003 [treće odeljenje]
Ĉlan 6 § 1
Okruţnog suda o povraćaju prava na imovinu / postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na delotvorno rešenje kao rezultat nepostojanja
delotvornih pravnih lekova za povraćaj prava vlasništva/ nepotrebno
razmatrati
Ĉlan 1 Protokola 1 samostalno i u vezi sa članom 14

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica (1)
neizvršenja odluke Oblasnog suda o vraćanju imovinskog prava i (2)
nemogućnosti preuzimanja zemljišta ili nadoknade/ postoji povreda člana 1
Protokola 1 samo u odnosu na prvi navod
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / eksproprijacija /

pravičan sudski postupak / delotvoran pravni lek / legitimno očekivanje / odbijanje
oblika nadoknade
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa. Stasė Jasiūnienė, drţavljanka Litvanije,
čija je majka je u vlasništvu imala kuću u turističkoj oblasti grada Palanga
na Baltičkom moru. Nakon sovjetske okupacije Litvanije 1940., zemlja je
nacionalizovana i kuća je srušena 1960. U odluci od 25. septembra, 1992.
godine, Gradsko veće Palange, pozivajući se na Zakon o restituciji imovine
u Litvaniji, odlučio da vrati pravo vlasništva na zemlju njenoj majci,
podnosiocu i njenoj sestri. U odluci nije utvrđen nikakav oblik povraćaja
imovine. Odluka se nije primenjivala a osim toga, nije ponuđena nikakva
nadoknada. U januaru 1995. podnosilac je pokrenula postupak protiv
lokalnih vlasti, traţeći povraćaj zemljišta. Oblasni sud je odbacio njen
zahtev. Prema sudu, podnosilac nije imala pravo na povraćaj imovine, ali je
34
odlučeno da se podnosiocu ponudi druga parcela kao nadoknada.

Podnosilac se ţalila na odluku, odbijajući nadoknadu, sa obrazloţenjem da
je zemlja ponuđena na ime nadoknade bila van grada, a zemljište koje je
njena majka imala u vlasništvu, u centralnoj turističkoj oblasti Palange.
Oblasni sud u Klaipėdi je, 3. aprila 1996. poništio odluku Okruţnog
suda i utvrdio da odluka Gradskog veća Palange nije bila u skladu sa
Zakonom o povraćaju imovine, jer lokalna vlast nije odlučila koje zemljište
ili koji iznos mora da ponudi podnosiocu kao nadoknadu. Ovom odlukom
sud je zatraţio od gradske uprave da donese odluku o zahtevu podnosioca
za povraćaj njenog prava na imovinu. Međutim, takva odluka nije doneta
zato što je podnosilac odbio još jednu zemljišnu parcelu. Sestra podnosioca
primila je drugu ponuđenu parcelu. Podnosilac je zatraţila od kancelarije
izvršitelja da izvrši odluku Okruţnog suda, ali oni nisu bili u stanju da to
učine. Od podnosioca je traţeno da izaberu neku drugu zemljišnu parcelu i
upozorena je da će u slučaju da ne izabere neko drugo zemljište, dobiti zbiti
dato neko bez njenog pristanka. Podnosilac je tvrdila da ponuđene parcele
imaju manju vrednost od parcele njene majke koju je ona traţila.
Izvršne vlasti su 30. avgusta 1999. godine obavestile podnosioca da
nije uspela dokaţe vlasništvo svoje majke na prvobitnoj parceli te iz tog
razloga nisu mogli doneti odluku o nadokandi sve dok se ne dostavi dokaz
o tome.

Podnosilac je navela da je odbijanje vlasti da izvrše presudu od 3.
aprila 1996. predstavlja povredu članova 6 i 13 Konvencije i kao rezultat
toga nije postojao efikasan pravni lek za povraćaj njenih imovinskih prava.
S tim u vezi, Vlada je izjavila da je odlukom od 25. septembra 1992. gradsko
veće Palange odlučilo da povrati imovinska prava podnosioca na polovinu
imovine njene majke. Prema rečima Vlade, "restitucija/povraćaj imovinskih
prava" u smislu odluke je, u stvari, utvrđuju nadoknadu u zemlji koja se
nudi podnosiocu, u skladu sa Zakonom o povraćaju imovine. Vlada je
tvrdila da je odluka od 25. septembra 1992. godine nepotpuna jer nije rešila
pitanje lokacije zemljišne parcele koja bi se ponudila podnosiocu kao
nadoknada, niti je utvrdila iznos naknade. Vlada je, takođe, uloţila
argument da do tog datuma podnosilac nije dokazala da je ispunila uslove
za nadoknadu jer nije podnela nikakvu dokumentaciju koja dokazuje da je
prvobitna parcela u vlasništvu njene majke. Shodno tome, prema rečima
35
Vlade, presudu od 3. aprila 1996. godine treba tumačiti ne samo kao

odluku o nametanju obaveza organima, već i kao zahtev podnosioca da
dokaţe svoje pravne zahteve. Shodno tome, Vlada je tvrdila da odluka od
3. aprila 1996. godine nije potvrdila pravo podnosioca na zakonsku
povlasticu za vraćanje imovinskih prava jer podnosilac nije dokazala da je
njena majka bila u vlasništvu zemljišne parcele.
Sud smatra da su argumenti Vlade da presuda od 3. aprila 1996. nije
proizvela obaveze prema njoj, bili neosnovani i napominje da Oblasni sud
u Klaipėda nije negirao podnosiocu osnovanost zahteva u pogledu njenih
imovinskih prava nad zemljom, već je, u stvari, traţila jod vlasti da
preduzmu neophodne mere za izbor odgovarajućeg oblika nadoknade koje
bi trebalo da daju podnosiocu. Sud prihvata da se nemogućnost izvršenja
odluke u odlukom propisanom roku (30. jun 1996.) ili do 2. juna 1999.
godine, moţe pripisati odbijanju podnosioca da prihvati druge oblike
naknade, jer je potrebna njena prethodna saglasnost. Međutim, sud smatra
da to nikako ne opravdava neizvršenje odluke nakon izmene zakona koji je
stupio na snagu 2. juna 1999. godine, koji omogućuje odluke vlasti o
nadokandi čak i bez saglasnosti stranke. Shodno tome, sud je odlučio da su
litvanski organi neuspehom da izvrše ovu sudsku odluku, narušili
povoljne efekte člana 6 stav 1 Konvencije i, prema tome, prekršili ovaj član.
S druge strane, nije bilo potrebno uzeti u razmatranje zahtev čak i pod
uslovima iz člana 13, dok su uslovi iz odredbe ovog člana obuhvaćeni
onima iz člana 6 stav 1 kao lex specialis.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, kao posebnog i u vezi sa članom 14
Konvencije, podnosilac je tvrdila da nacionalizacija i uništavanje imovine
njene majke predstavljaju flagrantnu i kontinuiranu povredu imovinskih
prava. Ona je takođe tvrdila da odluka od 25. septembra 1992. godine i
presudom od 3. aprila 1996. godine obnavlja njena imovinska prava i daju
pravo na vraćanje zemljišne parcele ili na pravičnu nadoknadu. Međutim,
parcela joj nije vraćena i nije dobila pravednu naknadu.
U vezi sa ţalbom podnosioca na nacionalizaciju parcele i uništenja
kuće, sud primećuje da nema nadleţnost ratione temporis da to razmatra
pošto se to odnosi na događaje koji su se desili pre stupanja na snagu
Konvencije u Litvaniji. Sud u vezi sa tim nalazi da nije bilo povrede člana 1
Protokola 1 posebno i u vezi sa članom 14 Konvencije.
Što se tiče ţalbe podnosioca da nije bila u mogućnosti da povrati
izvornu parcelu nakon ponovnog uspostavljanja litvanske drţave, sud
36
konstatuje da Konvencija ne garantuje pravo na restituciju imovine kao

takve. "Imovina" u članu 1 Protokola 1 moţe biti ili "postojeća imovina" ili
sredstva, uključujući i "potraţivanja", za koje podnosilac moţe da tvrdi da
postoji bar jedno "legitimno očekivanje" da će se ostvariti. Prema sudu,
očekivanje da se neko imovinsko pravo izgubljeno na neko vreme moţe
ponovo povratiti ne moţe se smatrati "imovinom" u smislu člana 1
Protokola 1; niti uslovni zahtev koji je prošao kao rezultat neispunjavanja
tog uslova. Na osnovu presude od 3. aprila 1996, prema sudu, jasno je da
podnosilac nije imala "legitimno očekivanje" na osnovu zakona o restituciji
imovine prema litvanskom zakonu kao i da je od vlasti traţila samo da joj
odrede naknadu u naturi ili u novcu. Prema tome, član 1 Protokola 1 nije
primjenjiv u vezi sa ovim zahtevom. Iako se član 14 ne moţe uzeti u
razmatranje sam, ni ovaj član nije primenjiv u ovom slučaju. Shodno tome,
sud zaključuje da nije bilo povrede člana 1 Protokola 1, posebno i u vezi sa
članom 14.
Što se tiče ţalbe podnosioca na nemogućnost vlasti da izvrše presudu
od 3. aprila 1996. godine, sud primećuje da "zahtev" moţe da uspe da
predstavlja imovinu u smislu člana 1 Protokola 1, ako je dovoljno određen
da bi se mogao primeniti. Sud smatra da je presuda, koja nije bila
opozvana, podnosiocu omogućila ostvariv zahtev toliko da ga smatra
"imovinom" u smislu člana 1. Protokola 1. Iz tog razloga, nemogućnost
izvršenja ove odluke, naročito nakon 2. juna 1992., kada se naknada mogla
izvršiti i bez prethodnog pristanka podnosioca, predstavlja mešanje u
pravo podnosioca na mirno uţivanje imovine.Tako su litvanske vlasti
sprečile podnosioca da primi nadoknadu koju bi razumno mogla očekivati.
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije, u
pogledu neizvršenja odluke Okruţnog suda.
U skladu sa članom 41, podnosilac je traţila materijalnu štetu zbog
nemogućnosti da vrati imovinu i gubitka dobiti zbog nemogućnosti
korišćenja imovine. Pošto sud nije našao povrede u potraţivanjima za
vraćanje imovine, on određuje naknadu samo za štetu prouzrokovanu
nemogućnošću izvršenja sudske odluke u iznosu od 9.000 evra za
materijalnu i nematerijalnu štetu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 1 Protokola
1 Konvencije samo u pogledu neizvršenja odluke Oblasnog suda. Štaviše,
37
sud odlučuje da ne postoji povreda člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1

i da zahtev zasnovan na članu 13 nije potrebno razmatrati (jednoglasno).
38
Popov protiv Moldavije - 74153/01

Ĉlan 3
Nehumano i poniţavajuće postupanje kao rezultat neizvršenja odluke
Apelacionog suda o vraćanju imovine /nije prihvatljivo
Ĉlan 6 § 1
Apelacionog suda o vraćanju imovine /postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasan pravni lek od strane drţavnog organa
zbog nepostojanja delotvornih pravnih lekova za izvršenje odluke o
vraćanju imovine/ nije potrebno razmatrati
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neizvršenja
odluke Apelacionog suda o vraćanju imovine /postoji povreda
Ključne reči: nacionalizacija / nehumano i poniţavajuće postupanje /

neizvršenje odluke / / povraćaj imovine / pravično suđenje / delotvorno rešenje /
nedostatak sredstava
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din. Sergej Popov, drţavljanin Moldavije
čiju je roditeljsku kuću nacionalizovala sovjetska vlast 1941.godine, a
njegova porodica deportovana. Nakon usvajanja zakona o rehabilitaciji
ţrtava totalitarnog osvajačkog reţima, podnosilac je pokrenuo sudski
postupak za vraćanje svoje imovine. Iako su prvostepeni a kasnije i
drugostepeni sud 1997. godine odlučili da vrate imovinu, ova odluka nije
izvršena skoro sedam godina. Štaviše, uvođenjem nekih novih činjenica i
okolnosti, postupak u kojem se osporava njegovo pravo na ovu imovinu je
ponovo otvoren 2004. godine.
39
Podnosilac je 1997. godine, oslanjajući se na Zakon o rehabilitaciji

ţrtava totalitarnog reţima iz 1992. godine zatraţio povraćaj imovine svojih
roditelja. U međuvremenu, nacionalizovanu kuću su kupili i obnovili drugi
stanari. Prvostepeni sud je odobrio njegov zahtev da se ugovor o prodaji
kuće proglasi nevaţećim i da se kuća oslobodi. Nezadovoljno ovom
odlukom, opštinsko veće je predmet prosledilo Apelacionom sudu koji je
ponovo odlučilo u korist podnosioca, a odluka je postala pravosnaţna 5.
novembra 1997. godine.
Tokom perioda od 1997. do 2002. godine podnosilac se više puta ţalio
na neizvršenje pravosnaţenje odluke iz 1997. godine. Opštinsko veće je
neizvršenje obrazloţilo nedostatkom sredstava i alternativnog smeštaja za
preseljenje stanara. Dok je prvostepeni sud smatrao da je ovo povreda,
drugostepeni sud je to okvalifikovao kao okolnost koja je objektivno
sprečila izvršenje odluke. Stanari nisu bili preseljeni iz kuće podnosioca.
U aprilu 2004. godine, četiri aktuelna stanara kuće su podneli
Osnovnom sudu zahtev za preispitivanje odluka prvostepenog i
drugostepenog suda iz 1997. godine. Oni su osporili vlasništvo podnosioca,
odnosno njegovih roditelja na predmetnoj kući. Prema njima, oslanjajući se
na nove činjenice koje su se pojavile, nije bilo jasno da li je ta kuća ikada
pripadala roditeljima podnosioca. Prema ovim podacima, oni su bili
vlasnici još jedne kuće, a ne ove koju su sadašnji stanari regularno kupili od
drţave. Apelacioni sud je odlučio u korist četiri podnosioca zahteva,
poništio odluke iz 1997. godine i ponovo otvorio postupak.

Podnosilac je tvrdio povredu prava zagarantovanih Konvencijom kao
rezultat neizvršavanja odluke iz 1997. godine. Iako je imao dovoljno
godina, trebale sumu godine lutanja po sudovima u traţenju ostvarivanja
svog prava. Prema njemu, to je predstavljalo nehumano i poniţavajuće
postupanje u smislu člana 3 Konvencije. On je takođe naveo da je
neizvršenje odluke takođe dovelo do kršenja njegovog prava na pravično
suđenje po članu 6 stav 1 Konvencije. Pored toga, on je tvrdio da neuspjeh
stvaranja efikasnih rješenja nacionalnom tijelu predstavlja kršenje člana 13.
Na kraju, podnosilac je tvrdio da ga je neizvršenje te odluke lišilo mirnog
uţivanja imovine, što je predstavljalo povredu člana 1 Protokola 1.
U vezi sa članom 3, sud odbacuje tvrdnju podnosioca predstavke da
je tretiran na nečovečan i poniţavajuć način. Stradanje koje je doţiveo kao
40
posledicu neizvršenja odluke, u odsustvu dovoljno dokaza, se nije

kvalifikovalo kao nehumano i poniţavajuće postupanje u vezi sa članom 3,
stoga se zahtev smatra neprihvatljivim.
Što se tiče navoda podnosioca o kršenju člana 6 stav 1, sud je naglasio
da pravo na pravično suđenje podrazumeva određene garancije strankama
u postupku, koje nemaju značaja ako nije ostvareno izvršenje odluke.
Tuţena drţava se ne moţe oslanjati na nedostatak sredstava ili na
nemogućnost pronalaţenja alternativnog smeštaja kao opravdanja za
neizvršenje odluke. U tom smislu, osim u izuzetnim okolnostima,
neizvršenje pravosnaţne odluke predstavlja kršenje člana 6. § 1. Iako je 26.
maja 2004. godine postupak ponovo bio otvoren i izmenjena odluka iz
1997. godine, to nije promenilo činjenicu da je odluka iz 1997. godine bila
konačna i spremna za izvršenje skoro sedam godina, a još nije izvršena.
Kao rezultat ovog propusta da se izvrši pravosnaţna presuda, sud nalazi
da je došlo do povrede člana 6 stav 1.
U vezi sa članom 13, sud primećuje da je, pošto je utvrdio povredu
člana 6 stav 1, to absorbovalo zahtev podnosioca ustanovljen prema članu
13. U tom smislu, sud smatra član 6 stav 1 kao lex specialis u odnosu na član
13 kada se radi o neizvršenju konačne odluke. Međutim, prilikom
razmatranja prihvatljivosti zahteva u vezi sa ovim članom, sud daje
tumačenje onoga što čini efikasno rešenje, analizirajući detaljno rešenja koja
je Vlada smatrala efikasnim u svom odgovoru. Sud smatra da iscrpljivanje
svih domaćih pavnih lekova prema članu 35 stav 1 pretpostavlja
obezbeđivanje delotvornih pravnih lekova od strane nacionalnog organa u
smislu člana 13. Međutim, teret dokazivanja da su takvi pravni lekovi dati
u određenom momentu pripada Vladi. Obezbeđivanje efikasnog rešenja
znači sredstva koja su dostupna stranci koja zadovoljavaju zahtev stranke i
pruţaju razumnu mogućnost za uspeh.
Što se tiče navoda podnosioca o povredi člana 1 Protokola 1, sud
smatra da neizvršenje pravosnaţne presude iz 1997. predstavlja kršenje
prava podnosioca da mirno uţiva u imovini i bez mešanja javnih vlasti. Od
5. novembra 1997. do 26. maja 2004. godine, u periodu od, gotovo sedam
godina, postojala je pravosnaţna odluka spremna za izvršenje. Propust
javnih vlasti da izvrše ovu odluku predstavlja kršenje predmetnog člana.
Sud smatra da obrazloţenje Vlade da izvršenje odluke nije bilo moguće
zbog nedostatka sredstava za preseljenje stanara kuće ne opravdava
41
neizvršenje, kao ni činjenica da je otvoren postupak za preispitivanje

odluke. Kao rezultat toga, sud nalazi povredu člana 1 Protokola 1.
Na osnovu člana 41 Konvencije, podnosilac je naveo da je pretrpeo
materijalnu štetu u iznosu od 125.689 evra. Ovaj iznos se smatrao gubitkom
dobiti za sve godine tokom kojih odluka nije izvršena, period u kojem bi
izdao kuću u zakup. Prema rečima Vlade, samo restitutio in integrum je bila
dovoljna. Sud odlučuje da ovim otvaranjem postupka preispitivanja odluke
iz 1997. godine ovo pitanje nije "spremno za odlučivanje". Dalje ukazujući
na vaţnost i emocionalnu vrednost koju je kuća imala za podnosioca i
sramotno i neprijatno postupanje koje se dešavalo skoro sedam godina,
podnosilac je traţio nadoknadu nematerijalne štete u iznosu od 50.000 evra.
Sud određuje iznos od 5,000 evra za nematerijalnu štetu i 1,000 evra za
troškove postupka.
Odluka suda
Sud nalazi da je došlo do povrede člana 6. stav 1. i člana 1. Protokola
1 Konvencije. Štaviše, sud zaključuje da je zahtev koji se zasniva na članu 3
neprihvatljiv a da zahtev zasnovan na članu 13 nije potrebno razmatrati
(šest glasova za i jedan protiv / jednoglasno).
Izdvojeno mišljenje sudije Pavlovschi

Sudija Pavloschi je glasao protiv odluke suda u vezi sa članom 3.
Prema njegovim rečima, tokom rasprave o prihvatljivosti predmeta, Vlada
Moladvije je naglasila neke vaţne momente, koji su kao takvi osnova za
odbijanje zahteva podnosioca prema članu 35 (3) (a). Vlada je tvrdila da je
podnosilac zloupotrebio pravo na pojedinačan zahtev postupajući u lošoj
veri jer je namerno dao sudu netačne podataka da je kuća bila njegovih
roditelja. U vezi sa ovim okolnostima, sudija Pavlovschi je istakao da je
advokat podnosioca, u stvari, manipulisalo činjenicama iz predmeta,
otkrivanjem situacije koja se razlikuje od stvarne. Kao rezultat takvog
predstavljanja činjenice predmeta, stoga netačnih i neistinitih, i upotrebe
uvredljivog jezika protiv Vlade Moldavije, podnosilac je zloupotrebio svoje
pravo na pojedinačni zahtev. Zbog toga je sud imao dovoljno osnova za
odbacivanje zahteva podnosioca i njegovo proglašavanje za neprihvatljiv.
Svoja neslaganja sudija je izrazio i u vezi sa analizom domaćih pravnih
lekova koju je sud obavio, u kontekstu neefikasnih rešenja. On se nije sloţio
niti sa načinom i visinom obračunate štete.
42
Malhous protiv Republike Ĉeške - 33071/96

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka javne rasprave
od strane nezavisnog i nepristrasnog suda u postupku vraćanja imovine /
postoji povreda
Ključne reči: eksproprijacija bez nadoknade / promena zakonodavstva /

vraćanje imovine/restitucija/ javna rasprava / nezavistan i nepristrasan sud
Okolnosti u predmetu
Podnosilac predstavke - g-din Jan Malhous, drţavljanin Ĉeške, čiji je
otac bio u vlasništvu nekih poljoprivrednih zemljišnih parcela koje su
eksproprisane bez nadoknade 1949 od strane Okruţnog nacionalnog saveta
u Doksy, u skladu sa Zakonom o novim reformama u Ĉehoslovačkoj
(1948). Neke od tih parcela su, na osnovu vaţećih zakona, prenete u
vlasništvo fizičkim licima. 1977, otac podnosioca predstavke je umro i
podnosiocu predstavke su potvrđena prava na imovinu njegovog oca.
Nakon pada komunističkog reţima u Ĉehoslovačkoj, stupio je na snagu
Zakon o regulisanju imovinskih prava u pogledu zemljišta i poljoprivredne
imovine, prema kojem zakon iz 1948 više nije bio primenjiv. U uslovima
predviđenim novim zakonu, imovina konfiskovana u skladu sa
prethodnim zakonom, moţe se vratiti svojim vlasnicima ili naslednicima
ako je ta imovina u vlasništvu drţave ili pravnih lica, a ako je imovina je
preneta u vlasništvo fizičkih lica, bivši vlasnici ili njihovi naslednici, uz
određene izuzetke, mogu da traţe samo utvrđivanje nadoknade u drugoj
jednakoj imovini ili finansijsku nadoknadu.
Na osnovu Zakona o imovini (1977.), podnosilac predstavke je
sklopio dva ugovora sa dva pravna lica za povraćaj imovine, dok je
Kancelarija katastra sa dve odluke odbila usvajanje ugovora o vraćanju, s
obzirom na to da su neke od tih parcela prenete na fizička lica i ti ljudi su
potvrdili svoja imovinska prava. Kancelarija za katastar je svoju odluku
zasnovala na nekoliko dokumenata, kao što su: odluka bivšeg drţavnog
43
notara o nasledstvu oca a podnosioca predstavke, odluka bivšeg Okruţnog

nacionalnog saveta u Doksy o eksproprijaciji imovine oca podnosioca
predstavke, zapisnik o ţalbenim postupcima oca podnosioca predstavke na
eksproprijaciju, izvod iz zemljišnih knjiga, kao i drugih dokumenata koje je
kancelarija katastra imala na raspolaganju a koja se odnose na izvršenu
eksproprijaciju.
Iz poziva kancelarije katastra je primećeno da su sve stranke bile
pozvane na ročište 1994. godine i prema zapisniku sednici su prisustvovali
podnosilac predstavke, njegov advokat i predstavnici pravnih lica.
Predstavnici pravnih lica su napustili sednicu koja se još nije završila a
podnosilac predstavke nije komentarisao dve upravne odluke i odbio je da
potpiše zapisnik.
Podnosilac predstavke je u dve ţalbe protiv dve upravne odluke
Opštinskom sudu u Pragu, traţio povratak ukupne imovine, osporavajući
da je fizičko lice potrdilo kupovinu dela i traţio je pristup dokumentima na
kojima je kancelarija katastra zasnivala odluku. Opštinski sud je pridruţio
dve ţalbe, usvojio upravne odluke i konstatovao da je kancelarija katastra
napravilan način odbila sporazum o vraćanju imovine jer se odnose na
imovinu, na koju je vlasništvo preneto fizičkim licima. Isto tako, ovaj sud je
smatrao da nije bilo potrebno odrţavanje ročišta, jer je činjenice neposredno
potvrdio upravani organ. Slučaj je vraćen kancelariji katastra koja je
1995.godine donela novu odluku u skladu sa mišljenjem Opštinskog suda,
u kojoj je kancelarija katastra potvrdila imovinska prava podnosioca
predstavke u vezi sa tim parcelama koje nisu prenete na fizička lica i
obavestila podnosioca predstavke da moţe da traţi naknadu za parcele
koje se ne mogu vratiti.
Podnosilac predstavke je podneo ustavnu ţalbu sa obrazloţenjem da
su mu povređena njegova imovinska prava i da ga Opštinski sud nije
obavestio o svojoj odluci da pridruţi dve ţalbe koje je uloţio pred tim
sudom (dve ţalbe protiv dve odluke kancelarije katastra). Ustavni sud je
odbio ovu ţalbu kao očigledno neosnovanu i smatrao da prava podnosioca
predstavke nisu povređena načinom na koji je Opštinski sud rešavao
njegovu ţalbu. Prema Ustavnom sudu, Opštinski sud nije prekršio ustavno
pravo odlučujući o ovom pitanju bez rasprave, pošto je to bilo zakonito
prema Zakonu o parničnom postupku Ĉeške Republike, kada se problem
odnosi samo na procenu pravnih pitanja.
44
1998. godine, podnosilac predstavke je umro i njegov unuk g-din

Boucek je proglašen za univerzalnog naslednika imovine podnosioca
predstavke. Nakon smrti podnosioca predstavke, njegov advokat je podneo
ţalbu kancelariji katastra za nadoknadu parcela koje su prenete na fizička
lica. Prema navodima Vlade, ovi postupci su još uvek u toku u kancelariji
katastra. U međuvremenu, 2000. godine unuk podnosioca predstavke je
traţio od Okruţnog suda da ponovo otvori predmet i predstavi testament
pokojnika koji ga određuje za univerzalnog naslednika, iz kojeg se
izostavlja dvoje dece podnosioca predstavke. 2001. godine, Okruţni sud u
Pragu je potvrdio je sporazum između unuka podnosioca predstavke i
njegovo dvoje dece, kojim se utvrđuje jednaka podela imovine.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 Konvencije jer mu nije
omogućen pristup javnoj raspravi od strane nezavisnog i nepristrasnog suda u
postupku povraćaja imovine. Vlada je tvrdila da postoje dve vrste odluka koje
kancelarija katastra moţe da donese u postupku vraćanja: odluku o
prihvatanju ili poništenju sporazuma o vraćanju; ili odluku kojom se utvrđuju
imovinska prava zakonitog podnosioca zahteva ako je odbijeno odobrenje
sporazuma. Vlada, takođe, tvrdi da je u postupku u vezi sa odlukom prve
kategorije kancelarija katastra odrţala raspravu 1994. godine i da podnosilac,
tokom postupka, nije uloţio prigovor u vezi sa vlasništvom nad zemljištem.
Vlada je primetila da su akti o određivanju imena fizičkih lica koja
imaju zemlju u drţavini uvršteni u administrativni dosije početkom 1991.
godine, i podnosilac predstavke je imao pristup ovim dosijeima. Prema
njima, podnosilac predstavke je izjavio da se povukao iz sporazuma o
povraćaju imovine nakon što je shvatio da se deo imovine ne moţe vratiti i,
sa druge strane, iako Opštinski sud nije smatrao razumnim da odrţi
raspravu, odluke su javno objavljene. Vlada je takođe primetila da to nisu
poslednje faze postupka i da je podnosilac predstavke mogao i trebao da
podnese pravni lek protiv dve odluke kancelarije katastra. Da je to uradio,
mogao bi da traţi od Opštinskog suda da preispita ove upravne odluke na
javnoj raspravi.
Podnosilac predstavke je osporio argumente Vlade da su akti o
određivanju imovine izdati na ime fizičkih lica koja drţe zemljište uključeni
u registar 1991.godine. On je tvrdio da ih je napravila kancelarija katastra
1994. i stoga nisu mogli da budu priloţeni administrativnom dosijeu pre
45
tog datuma. Podnosilac predstavke tvdri da ni kancelarija katastra niti

opštinski sud ne uzimaju u obzir činjenicu da je zemlja, iako oduzeta 1949.
godine i dodeljena fizičkim licima 1957., ostala pod kontrolom šumarskog
preduzeća. Podnosilac zahteva je primetio da je Ustavni sud u relevantnom
vremenu, u nekoliko slučajeva postupka povraćaja poništio presude koje su
donete bez javne rasprave i stoga je, prema članu 250 Zakona o parničnom
postupku Ĉeške Republike, podnosilac predstavke tvrdio da je lišen
mogućnosti podnošenja takvih prigovora na javnoj raspravi. Takođe je
izjavio da nije pozvan na javnu objavu presude Opštinskog suda da se
odluka više ne moţe osporiti pred Opštinskim sudom jer bi se to smatralo
"res judicata" i da je iskoristio sva raspoloţiva sredstva, što je potvrdio i
Ustavni sud koji nije odbacio njegovu ţalbu.
Sud ponavlja da odrţavanje javnih rasprava predstavlja osnovni princip
predviđen članom 6 Konvencije i da taj javni karakter štiti stranke u postupku
od sprovođenja pravde u tajnosti, bez javnog nadzora. Publicitet doprinosi
postizanju svrhe člana 6. stav 1. Konvencije, odnosno pravičnog suđenja, čija je
garancija jedan od osnovnih principa bilo kojeg demokratskog društva u
smislu Konvencije.1 U ovom predmetu, Sud navodi da je podnosilac
predstavke imao pravo na javnu raspravu, jer nijedan od izuzetaka od stava 2
člana 6 nije bio primenjiv i nije korišćen u domaćim postupcima. Sud
primećuje da je jedina sednica odrţano 1994. godine u katastru i navodi da se
kancelarija katastra ne moţe smatrati organom koji ispunjava uslove
nezavisnog sudskog organa u smislu člana 6 stav 1 Konvencije i da takva
rasprava nije javna i otvorena je samo za strane i njihove predstavnike.
Uprkos činjenici da su odluke katastra podvrgnute sudskom
preispitivanju od strane Opštinskog i Ustavnog suda, nijedan od njih nije
odrţao otvorenu javnu raspravu. Sud takođe konstatuje da podnosilac
predstavke nije izričito traţio da se u postupku pred Opštinskim sudom
odrţi javna rasprava i da se postavlja pitanje da li se podnosilac predstavke
mogao odreći prava na raspravu. Međutim, Sud primećuje da ni Opštinski
sud nije svoju odluku zasnovao na neodrţavanju javne rasprave u
slučajevima kada podnosilac predstavke nije traţio raspravu. U ovim
okolnostima, Sud smatra da ne moţe dati odlučujući značaj neuspehu
podnosioca predstavke da eksplicitno zatraţi raspravu, ali mora da nastavi
sa nezavisnom ocenom predmeta, imajući u vidu član 6 Konvencije.
1 Diennet protiv Francuske, presuda od 26. septembar 1995, Serija A br. 325-A, str. 14-15, §
33
46
U tom smislu, Sud primećuje da je u nadleţnosti Opštinskog suda da

razmatra ne samo pravna pitanja već i da proceni da li su upravni organi
tačno utvrdidli činjenice. Bez osporavanja da li su činjenice pravilno
utvrđene, Sud zaključuje da, imajući u vidu interese podnosioca predstavke
koji su bili ugroţeni, član 6 stav 1 zahteva javnu raspravu pred sudom.
Sud dalje napominje da su postupci pred Ustavnim sudom takođe
sprovedeni bez javne rasprave iako ovi postupci, ograničeni na ispitivanje
pitanja ustavnosti, ne uključuju direktno i potpuno utvrđivanje građanskih
prava podnosioca predstavke u postupku povraćaja. Prema tome, javna
rasprava u ovom postupku nije mogla popraviti odsustvo saslušanja u
ključnoj fazi postupka. U zaključku, Sud smatra da je došlo do povrede
člana 6. stav 1. Konvencije zbog odsustva javne rasprave u nezavisnom i
nepristranom sudskom organu u postupku povraćaja imovine.
U skladu sa članom 41, koji se odnosi na novčanu štetu, unuk
podnosioca predstavke traţio je finansijsku nadoknadu za nepovratnu
vrednost zemljišta i naknadu za gubitak zarade. Prilikom razmatranja
prigovora Vlade, Sud je prvo utvrdio da je potvrđeno pravo unuka
podnosioca predstavke da nastavi sa zahtevom sudu. Međutim, sud
odbacuje navode podnosioca predstavke o povredi člana 1 Protokola 1 i
sam postupak koji je sproveden odnosi se na odsustvo rasprave. Sud, opet,
ne moţe da spekuliše kakav bi bio ishod da je ta rasprava odrţana. Sud
smatra da unuk podnosioca predstavke nije pokazao da postoji uzročna
veza između materijalne štete koju je naveo i povrede člana 6. stav 1.
Konvencije.
Iz tog razloga, njegov zahtev za povraćaj mora da bude odbijen.
Podnosilac predstavke je takođe podneo zahtev za nadoknadu troškova
koje je imao pred lokalnim sudovima i ovim sudom. Sud smatra da
zaključak o povredi člana 6, samo po sebi, predstavlja dovoljno poštovanje
bilo kakve materijalne štete koju je podnosilac predstavke pretrpeo kao
rezultat te povrede i da tuţena drţava mora u roku od tri meseca da plati
unuku podnosioca predstavke 85 hiljada CZK za troškove i izdatke, manje
od četiri hiljade i sto francuskih franaka koje Savet Evrope platio preko
pravne pomoći i naloţio da će se nakon isteka roka od tri meseca plaćati
kamata po godišnjoj stopi od 8%.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1 Konvencije (jednoglasno).
47
Driza protiv Albanije - 33771/02

Ĉlan 1 Protokola 1
sudskih odluka o nadoknadi zemlje / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat poništaja
pravosnaţne odluke, neizvršenja sudskih odluka od strane vlasti i
nedostatak nepristrasnosti suda/ postoji povreda
Ĉlan 13 u vezi sa članom 1 Protokola 1

Povreda prava na efikasan pravni lek kao rezultat nedostatka pravnih
lekova za konačno određivanje imovinskog prava / postoji povreda
Ključne reči: eksproprijacija/ (ne) nadoknada /vraćanje imovine /

neizvršenje odluka/ princip pravne sigurnosti/ / pravično suđenje/ nepristrasnost
suda/ efikasno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Ramazan Driza, drţavljanin Albanije,
je naslednik zemljišne parcele od 6.000 kvadratnih metara u Tirani, koju su
1960. godine eksproprijale vlasti. Pravo na ovu imovinu koje je jednom
pripadalo njegovom ocu je vraćeno podnosiocu predstavke pravosnaţnom
odlukom prvosstepenog suda 1994. godine. Odluka je doneta na osnovu
Zakona o povraćaju i nadoknadi imovine iz 1993. Kako povratak u naturi
nije bio moguć, Komisija za povraćaj i nadoknadu imovine (Komisija) mu je
priznala pravo na nadoknadu za imovinu, imovinom iste vrste. Ova
imovina pokriva površinu od 5.000 kvadratnih metara, a sastoji se od dve
parcele, poznate kao velika parcela i mala parcela.
Imovinsko pravo podnosioca predstavke upisano je u Registar
nepokretne imovine u Tirani 1996. godine. Međutim, podnosiocu
predstavke je onemogućeno uzimanje imovine u poesd nakon podnošenja
48
zahteva trećih lica. Uprkos konačnoj odluci, vlasništvo podnosioca

predstavke na dve parcele je stalno osporavano upravnim i sudskim
postupkom, i na kraju je došlo do poništenja odluke iz 1994. godine, putem
instituta za povraćaj u interesu zakona.1 Uţivanje u imovini je prvobitno
onemogućeno podnosiocu predstavke u vezi sa malom parcelom koja je
data na korišćenje prethodnom članu zadruge, koji je zatim pred
prvostepenim sudom traţio puno pravo na imovinu. Prvostepeni sud je
1997. godine odlučio da Komisija prvo izvrši nadoknadu korisnika
zemljišta, a potom i bivšeg vlasnika, odnosno podnosioca predstavke.
Nakon ţalbe podnosioca predstavke, drugostepeni sud je odlučio u
njegovu korist, ostavljajući na snazi odluku Komisije. Odluka drugog
stepena je postala pravosnaţna, kako je potvrđeno i odlukom upravnog
odeljenja Višeg suda 1998. godine.
Nezadovoljan ovom odlukom, korisnica male parcele, kao poslednje
sredstvo, podnela je zahtev za povraćaj u interesu zakona, u Višem sudu,
tvrdeći da su odluke druge i treće instance koje su priznale vlasništvo
podnosioca predstavke bile u suprotnosti sa materijalnim pravom. Zahtev
su razmotrili zajednički kolegijum Vrhovnog suda, koji je prihvatio zahtev
za povraćaj i odbacilo odluke druge i treće instance, zaključujući da je
odluka Komisije zasnovana na pogrešnom tumačenju Zakona o imovini.
Podnosilac predstavke nikada nije bio obavešten o ovom postupku i samim
tim je izgubio mogućnost ţalbe na ovu odluku u preciziranom roku od 6
meseci.
Paralelno sa pitanjem vlasništva nad malom parcelom, podnosilac
predstavke je takođe osporavao i vlasništvo nad imovinom u celini. 1997.
korisnik velike parcele je podneo je tuţbu Prvostepenom sudu tvrdeći da je
odluka Komisije iz 1997. godine nevaţeća zbog nepostojanja nadleţnosti
tog organa da odluči o predmetu. Prvostepeni sud je proglasio nevaţećim
odluku Komisije kojom se priznaje pravo podnosioca predstavke na
vlasništvo nad predmetnim zemljištem i prema ovoj odluci, podnosilac
predstavke je trebalo da dobije nadoknadu u gotovini. Podnosilac
predstavke se ţalio na ovu odluku drugostepenom sudu, bez uspeha. Zbog
toga je podnosilac predstavke podneo zahtev za povraćaj Vrhovnom sudu,
parničnom odeljenju. Odlukom od 7. decembra 2000. godine ponovo je
utvrđeno da je Komisija postupala izvan svoje nadleţnosti, i kao posledica
1 Pravni lek kojim se dopušta revizija odluka veća Viših sudova, na početku od strane
jednog veća a zatim i od strane kompletnog sudskog tela
49
toga, podnosiocu predstavke nije bilo priznato pravo na veliku parcelu već
je na ime toga, trebalo izvršiti nadoknada u novčanoj vrednosti.
Nezadovoljan odlukom Suda, podnosilac predstavke je prosledio predmet
Ustavnom sudu, koji je zahtev proglasio zahtev neprihvatljivim, s obzirom
na to da je izvan njegove nadleţnosti.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 stav 1 Konvencije u
nekoliko aspekata koji se odnose na poništenje pravosnaţne odluke putem
instituta za povraćaj u interesu zakona i odvijanje paralelnih postupaka po
istom pitanju. U pogledu ove odredbe, podnosilac predstavke je izrazio
sumnje u panel, čija nepristrasnost je bila zbunjujuća. Kao rezultat
neizvršavanja ove dve pravosnaţne odluke, podnosilac predstavke je
tvrdio da je lišen njegovog prava na mirno uţivanje imovine, u vezi sa
članom 1 Protokola 1 Konvencije. U međuvremenu, prema njegovom
svedočenju, izgrađeni su velike zgrade koje su prodate drugim vlasnicima,
dok su na maloj parceli izgrađeni privremeni objekt.
U vezi sa članom 6 stav 1, Sud se bavi pitanjem pravne sigurnosti, s
obzirom da je podnosilac predstavke tvrdio da je poništenje pravaosnaţne
odluke putem instituta za povraćaj u interesu zakona, uzrokovalo pravnu
nesigurnost. Prema njegovom mišljenju, Vrhovni sud nije bio ograničen
samo na ispravku odnosno popravljanje grešaka ili sudskih netačnosti
dotične presude, već što je ponovo sudio o predmetu čime je prekršio
princip res judicata. U tom kontekstu, Sud smatra da takve okolnosti
predstavljaju pravnu nesigurnost i postoji povreda člana 6 stav 1. Podseća
da bi moć najviših sudova koji bi nadgledali predmete trebalo da se
koristiti samo radi poboljšanja sudskih grešaka i napretka pravde, a ne radi
vršenja nove procene. Prema Sudu, princip pravne sigurnosti zahteva, pre
svega, to što kada sudovi donesu odluku koja postane pravosnaţna za
određeni slučaj, te odluke ne bi trebalo dovoditi u pitanje.2
Pored toga, u vezi sa članom 6 stav 1, podnosilac predstavke je
takođe pokrenuo pitanje nepostojanja nepristrasnosti sudske veće Višeg
suda, kao suštinskog elementa prava na pravično suđenje i redovan sudski
postupak. Ova tvrdnja je zasnovana na činjenici da su trojica sudija koji su
odlučili u postupku pred Višim sudom, dva puta bili članovi pretresnog
2 Brumărescu protiv Rumunije, br. 28342/95, Ryabykh protiv Rusije, br. 52854/99, Rosca protiv
Moldavije, br. 6267/02.
50
veća, pošto su isti odlučili o šteti ţalioca u prvom i drugom stepenu u vezi
sa velikom zemljišnom parcelom. Isto vaţi i za predsednika Višeg suda,
koji je razmatrao zahtev za povraćaj u interesu zakona u vezi sa odlukom
donetom u korist podnosioca zahteva koji se odnosi na malu parcelu.
Prilikom utvrđivanja verovatne pristrasnosti sudija o kojima je reč, Sud je
nastavio da razmatra kriterijum subjektivne i objektivne nepristrasnosti
jednog sudije.3 Na osnovu okolnosti predmeta, Sud smatra da Vrhovni sud
nije bio nepristrasan, kao subjektivan aspekt - zbog prisustva predsednika
Vrhovnog suda u prethodnom postupku - i u tom cilju jer je troje sudija
moralo da odluči u vezi sa njihovim prethodnim odlukama. Nedostatak
nepristrasnosti smatra se kršenjem prava podnosioca predstavke na
pravično suđenje od strane nepristrasnog suda, u vezi sa članom 6 stav 1.
Kao još jedan aspekt kršenja prava garantovanih članom 6 stav 1, Sud
smatra da javne vlasti ne preduzimaju potrebne mere za izvršenje
pravosnaţnih odluka od 17. decembra 1998. i 7. decembra 2000. godine.
Prema rečima Suda, te odluke mogu da se tumače kao obaveza albanskih
vlasti da pruţe podnosiocu predstavke oblik nadoknade u naturi ili u
vrednosti, koja bi ga obeštetila in lieu za njegovu bivšu imovinu.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da su
ga navedene okolnosti lišile njegovog prava na posedovanje imovine, čime
je povređeno njegovo pravo na mirno uţivanje imovine. On je tvrdio da
poništenje odluke Komisije i pravosnaţne sudske odluke iz 1998. godine
bez naknade, predstavlja kršenje njegovih prava zagarantovanih članom 1
Protokola br. 1. Sud ponavlja da izraz "imovina" u smislu člana 1 Protokola
1 uključuje i "potraţivanja" sve dok su zasnovani na domaćem pravu. Sud
je smatrao da je podnosilac predstavke imao potraţivanje na osnovu
sudskih odluka, čije neizvršenje predstavlja mešanje u pravo podnosioca
predstavke na mirno uţivanje svoje imovine. Sud smatra neprihvatljivim
opravdanje Vlade o nemogućnosti za izvršenje odluke zbog nedostatka
sredstava te stoga utvrđuje povredu člana 1 Protokola 1.
Što s e tiče člana 13 u vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac
predstavke je naveo da mu nije ponuđen pristup delotvornom pravnom
leku na nacionalnom nivou radi ostvarivanja njegovih prava. S druge
strane, Vlada je uloţila prigovor, navodeći da je podnosilac predstavke bio
nemaran u iscrpljivanju domaćih pravnih lekova. Iako su rešenja
3 Piersack protiv Belgije, br. 8692/7; Kyprianou protiv Kipra, br. 73797/01
51
predviđena u teorijskom aspektu, Sud se priseća4 da bi i oni trebalo da

budu na praktičnom nivou, kako bi se smatrali efikasnim sredstvima. Sud
primećuje da albanska drţava još nije uspostavila neophodne mehanizme
koji se zahtevaju Zakonom o imovini kako bi se rešilo pitanje nadoknade i
vrednovanja imovine, čime je građanima onemogućen pravni lek za zaštitu
njihovih prava. Prema tome, Sud smatra da je došlo do povrede člana 13 u
vezi sa članom 1 Protokola 1.
Što se tiče pitanja štete, Sud odlučuje da podnosiocu predstavke treba
vratiti malu parcelu i da bude obeštećen na ime materijalne i nematerijalne
štete u vezi sa ovom parcelom u vrednosti od 50.000 evra. Što se tiče štete u
vezi sa velikom parcelom, Sud nalaţe obeštećenje podnosioca predstavke u
iznosu od 500.000 evra.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1, člana 6 stav 1 i
člana 13 u vezi sa članom 1 Protokola 1 (jednoglasno).
4 Beshiri protiv Albanije, br. 7352/3

52
Almeida Garrett, Mascarenhas Falčao i drugi protiv Portugajlije - 29813/96/30229/96
Almeida Garrett, Mascarenhas Falčao i drugi protiv Portugajlije -

29813/96/30229/96
11.01.2000 [prvo odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neisplate
pune nadokande za eksproprisanu i nacionalizovanu imovinu agrarnim
reformama / postoji povreda
Ĉlan 6, član 13, član 17

Povreda prava na efektivno rešenje kao rezultat nedostatka efikasnih
pravnih lekova za ostvarenje prava /nije potrebno razmatrati odvojeno
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/agrarna reforma/ eksproprijacija /

privremena nadoknada / produţeno izvršenje / efektivno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Alexandre de Almeida Garrett (prvi
podnosilac predstavke) i pet članova porodice Mascarenhas Falcao (drugi
podnosilac predstavke), bili su vlasnici zemlje koja je eksproprisana i
nacionalizovana kao rezultat agrarnih reformi.
Prvi podnosiocu predstavke su 1975. godine nacionalizovane dve
zemljišne parcele zakonskom dekretu, a treća parcele je eksproprisana
ministarskim dekretom. Sve tri parcele uzete zajedno, obuhvataju površinu
od 2,145 hektara. Na ime privremene nadoknade, 1991. godine joj je
ponuđen iznos od 16,204,266 PTE u obliku drţavnih garancija. S druge
strane, prema ministarskim uredbama i drugim relevantnim pravnim
aktima po kojima je izvršena nacionalizacija, odnosno eksproprijacija, on j
dobio mogućnosti da zadrţi deo zemljišta u obliku "rezervisanog dela"
kako bi nastavio svoju poljoprivrednu delatnost poljoprivreda. Međutim,
preostali deo zemlje mu nije vraćen.
Tako je, 1992. godine, podnosilac predstavke se obratio prvostepenom
sudu traţeći naknadu štete za povredu koju su izvršile javne vlasti, koje mu
16 godina u nisu realizovale nadoknadu u celosti. Prvostepeni sud je odbacio
53
zahtev, ocenjujući da nije imao nadleţnost ratione materiae a istu ocenu je dao
i drugostepeni sud. Nadalje, 1993. godine Vrhovni sud je pojasnio da su se u
pitanjima koja se odnose na eksproprijaciju i nacionalizaciju imovine trebali
poštovati upravni postupci, pošto pravosudni organi nisu imali nadleţnost
ratione materiae. Podnosilac predstavke se ţalio Ustavnom sudu, koji je tuţbu
odbacio kao neprihvatljivu.
U nastavku, podnosilac predstavke se obratio Upravnom sudu sa
istim zahtevom za naknadu štete. Sud je odbacio zahtev, naloţio stranci da
vodi upravni postupak kod nadleţnih organa uprave. Ministarstvo
poljoprivrede je 1999. godine dostavilo stranci predlog za nadoknadu u
iznosu od 207,302,000 PTE. Podnosilac predstavke je pokrenuo nekoliko
pitanja u vezi sa određenim činjeničnim i pravnim aspektima. Postupak je i
dalje bio u toku kada je ovaj predmet u razmatranje uzeo ESLJP.
Drugi podnosilac predstavke, suočavao se sa sličnim problemima.
Njihovo poljoprivredno zemljište u površini od 1.197 hektara je
eksproprisano na osnovu istog ministarskog dekreta 1975.godine. Kao
privremenu naknadu, oni su 1983.godine primili iznos od 8,652,420 PTE u
drţavnim garancijama. Podnosioci predstavke su koristili svoje rezervisano
pravo da zadrţe u posedu deo zemlje, a 1991. godine su posedovali
ukupnu površinu. 1990. godine, podnosilac predstavke je podneo tuţbu
prvostepenom sudu, traţeći nadoknadu za pretrpljenu štetu jer mu javne
vlasti još nisu isplatile punu kompenzaciju za eksproprisanu zemlju. Baš
kao i u slučaju prvog podnosioca predstavke, sud je odbacio slučaj na
osnovu odsustva stvarne nadleţnosti. Podnosilac predstavke je zahtev za
nadoknadu štete uputio upravnim organima. Predloţio je iznos od
1,930,315 PTE, oko kojeg se nisu sloţili. Ovaj postupak je i dalje trajao, kada
je ovaj predmet podneo na razmatranje od strane ESLJP.

Podnosioci predstavke, u dva odvojena zahteva koja je Komisija
objedinila zbog sličnosti, navode povredu člana 1. Protokola 1 i članova 6,
13 i 17 Konvencije. Vlada, u preliminarnim prigovorima tvrdi da Sud u
ovom slučaju,nije imao vremensku nadleţnost ratione temporis, jer je
eksproprijacija i nacionalizacija predmetne imovine izvršena 1975. godine,
tri godine pre nego što je Portugalija ratifikovala Konvenciju i Protokol 1.
Osim toga, upućujući na prethodne odluke koje se odnose na pravo na
imovinu, lišavanje od imovine, predstavlja neposredno a ne trajno delo.
54
Podnosioci predstavke su, s druge strane, tvrdili da je povreda bila trajna i

da će trajati do momenta nadoknade. U svojoj proceni, Sud kaţe da nema
ratione temporis, u pogledu razmatranja lišavanja od imovine kao takve, ali
problem kašnjenje sa konačnom nadoknadom spada u samu njegovu
vremensku nadleţnosti i moţe se tretirati u vezi sa članom 1. Protokola 1.
Pozivajući se na član 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili
da je njihov zahtev određen, aktuelan i obavezujuć i, kao takav,
predstavljaju imovinu u smislu odredbe o kojoj se radi. Vlada je odbacila
stav podnosilaca predstavke, tvrdeći da su upravo kriterijumi navedeni u
Konvenciji i prethodne odluke koje klasifikuju ovaj dug kao imovinu u
smislu člana 1 Protokola 1, nisu ispunjeni. Sud, podsećajući na svoju praksu
u pogledu kvalifikacije i dalje naknade imovine u kontekstu imovinskih
zahteva,1 ocenjuje da je dug, odnosno nadoknada koju je Vlada dugovala
podnosiocima predstavke, predstavljao imovinu u smislu člana 1 Protokola
1. Stoga se ovaj član primenjuje u ovom slučaju.
Sud primenjuje član 1 Protokola 1 u kontekstu mešanja javnih vlasti u
mirno uţivanje imovine kao rezultat neisplaćivanja pune naknade. Sud
dalje procenjuje okolnosti slučaja kako bi utvrdio da li je Vlada, svojim
nečinjenjem, zapravo delovala u skladu sa opštim interesom. S tim u vezi,
Vlada je tvrdila da je situacija stvorena primenom agrarne reforme sasvim
sloţena i da u nedostatku dovoljnih finansijskih sredstava, puna
nadoknada još nije bila moguća; međutim, bila je paţljiva da izvrši
privremenu nadoknadu proporcionalno, svim pojedincima pogođenim
ovom reformom. Sud smatra razumnim da se pre sprovođenja takvih
reformi razmotre budţetska i finansijska pitanja. Međutim, Sud primećuje
da je od primene ovih reformi prošao dug period od 24 godine. Takvo
kašnjenje se ne moţe pravdati ovim okolnostima i to takođe treba uzeti u
obzir prilikom procene štete, zbog devalvacije. Iako je podnosiocima
predstavke data privremena nadoknada, ova činjenica se ne moţe smatrati
odlučnom jer je isplaćena mnogo godina nakon uzimanja imovine
podnosiocima predstavke. Takođe je očigledno da puna nadoknada nije
sigurna.Ova nesigurnost, zajedno sa činjenicom da podnosioci predstavke
nisu imali pravni lek za ostvarivanje svojih prava, doveli su do zaključka
da su podnosioci predstavke već podneli veliki teret koji pokazuje da je
uništena ravnoteţa između opšteg interesa i mirnog uţivanja imovine
1 Pressos Compania Naviera S. A i drugi protiv Belgije, presuda od 20. novembra 1995, Serija
A br. 17849/91 str. 21, § 31.
55
pojedinaca. Stoga se ovo mešanje ne moţe opravdati zaštitom opšteg

interesa. Stoga, Sud nalazi da su se javni organi mešali u mirno uţivanje
imovine podnosilaca predstavke, stoga je došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
Što se tiče navoda podnosilaca predstavke o povredi članova 6, 13 i
17, jer im nije obezbeđen pristup delotvornim pravnim lekovima pred
drţavnim organima, Sud smatra da nije neophodno posebno rešavati ove
navode.
Na osnovu člana 41 Konvencije, podnosioci predstavke su traţili
nadoknadu za imovinu i kašnjenje u punom iznosu. Takođe su podneli
zahtev za nematerijalnu štetu. S obzirom na to da su podnosioci predstavke
i Vlada imali priliku da zaključe sporazume o ovim pitanjima, Sud je
odlučio da tuţba nije spremna za odlučivanje.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije, a
zahtev baziran na članu 6, članu 13 i članu 17 nije potrebno razmatrati
odvojeno (jednoglasno).
56
Nadbiskupija Zagrebačka protiv Slovenije - 60376/00

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat odluka
upravnih i pravosudnih organa za nevraćanje eksproprisane imovine /
odbija se
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / eksproprijacija / povraćaj

imovine / nevladina organizacija / imovina u drugoj zemlji / legitimna
očekivanja
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - Zagrebačka nadbiskupija (Nadbiskupija
Zagrebačka), pravnao lice sa sedištem u Zagrebu, na osnovu članova 14 i 15
Zakona o denacionalizaciji iz 1991. godine, podnelo je Ministarstvu kulture
Republike Slovenije zahtev za vraćanje dvorca Mokrice, zgrade i okolne
imovine, pokretnih stvari vezanih za njega, te umetnička dela. Dvorac i
njegova imanja nalaze se na teritoriji današnje Slovenije i kupila ih je 1937.
godine seminarska škola zagrebačke eparhije. Jugoslovenske vlasti su ga
nacionalizovale posle Drugog svetskog rata. 1988. godine zamak i neki
delovi njegove imovine su proglašeni slovenačkim spomenicima od
kulturnog i prirodnog značaja.
Ministarstvo kulture je odbilo zahtev za vraćanje, uz obrazloţenje da
je član 14 Zakona o denacionalizaciji iz 1991. godine davao pravo na
vraćanje eksproprisane imovine "crkvama i drugim verskim zajednicama,
njihovim institucijama i redovima koji funkcionišu na teritoriji Slovenije ".
Takođe je bilo poznato da je u to vreme (kada je usvojen ovaj zakon)
zagrebačka eparhija je obavljala svoje aktivnosti u Hrvatskoj, tako da
podnosilac predstavke nije imao pravo da traţi povraćaj. Nadalje,
Ministarstvo kulture je dodelilo i prebacilo na opštinu Brezica, kao nadleţni
organ, deo zahteva koji se odnosi na deo okolne imovine, kao i neke
pokretne predmete.
57
Podnosilac predstavke je 25. avgusta 1994. godine pokrenuo upravni

spor u Vrhovnom sudu Slovenije, tvrdeći da zahtev za povraćaj imovine
proističe iz činjenice da je Zagrebacka eparhija deo Katoličke crkve i
katoličke verske zajednice, te stoga katolička crkva, prema Zakonu o
denacionalizaciji iz 1991. godine, ima pravo na povraćaj. Osim toga,
Ţupanija Razkriţje, smeštena na teritoriji Slovenije, u crkvenim
administrativnim terminima pripada zagrebačkoj eparhiji. To znači da je
Zagrebačka eparhija "delovala na slovenačkoj teritoriji" u smislu člana 14
Zakona o denacionalizaciji iz 1991. godine i stoga ima pravo na povraćaj.
Vrhovni sud je odbio zahtev podnosioca zahteva i potvrdio odluku
Ministarstva kulture, zaključivši da se član 14 Zakona o denacionalizaciji iz
1991. godine, mora usko tumačiti. Iz ove odredbe proizilazi da nije bilo
univerzalne Katoličke crkve koja je prenela pravo na povratak, već pravnog
lica koje je delovalo na teritoriji Slovenije i registrovano kao verska
zajednica u skladu sa Zakonom o pravnom poloţaju verskih zajednica u
Republici Sloveniji iz 1967. godine. Katolička crkva, kao širi entitet, nije
ispunjavala ovaj kriterijum. Vrhovni sud je takođe odbacio argument
zagrebačke eparhije u vezi sa jednom svojom ţupanijom na slovenačkoj
teritoriji koja je pripadala podnosiocu predstavke. Vrhovni sud je zauzeo
stav da to nije bilo dovoljno da se podnosilac predstavke kvalifikovao kao
slovenačko pravno lice, s obzirom da se većina aktivnosti obavljala u
drugoj drţavi, u kojoj je osnovana i čijeg je zakondodavstva bila predmet.
7. maja 1997. godine, podnosilac predstavke je uloţio ţalbz Ustavnom
sudu slovenije, navodeći da je Zagrebačka eparhija bila deo rimokatoličke
crkve, a njena unutrašnja organizacija je uređena Zakonik (kanon) crkvenih
prava (Codex iuris canonici). Prema odredbama ovog zakonika, vrhovni
organ koji uređuje vlasništvo nad imovinom je bio Papa. Kako je Ustav
Slovenije sadrţao podelu Crkve i drţave i priznavao njihovu
ravnopravnost, to je značilo priznavanje unutrašnje organizacije Katoličke
crkve po Zakoniku o crkvenim pravima. Dakle, prema njima, nema sumnje
da je katolička crkva imala pravo na povraćaj. Odluka Vrhovnog suda,
prema tvrdnji podnosioca predstavke, povredila je imovinsko pravo,
suprotno Ustavu. Ustavni sud je proglasio ustavni zahtev neprihvatljivom
iz razloga što nije imao nadleţnost da rešava primenu zakona od strane
redovnih sudova. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac predstavke
uglavnom osporio odbijanje Vrhovnog suda da razmotri Zakonik o
crkvenom pravu kako bi odredio pravo podnosioca predstavke na
58
povraćaj. Tumačenje zakona od strane Vrhovnog suda je opravdano i nije

bilo indikacija da je zaključak bio proizvoljan ili da je povredio ljudska
prava ili osnovne slobode.
Pavni osnov - obrazloţenje suda

U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da
su proizvoljne odluke upravnih i sudskih organa Slovenije prekršile pravo
na zaštitu imovine. Navodi o pravu na povraćaj eksproprisane imovine
podnosilac predstavke je zasnivao na tvrdnji da se radi o verskoj zajednici
koja deluje na teritoriji Slovenije.
Sud prvo obaveštava da su sve odluke pravosudnih i upravnih
organa Slovenije izrečene nakon 28. juna 1994. godine, dana kada su
Konvencija i njeni protokoli stupili na snagu u Sloveniji. Prema tome,
ispitivanje navoda podnosioca predstavke spada u njegovu vremensku
nadleţnost (ratione temporis). Sud takođe smatra da zahtev treba tretirati
kao da ga je valjano podnela jedna crkva, klasifikovana kao "nevladina
organizacija" u smislu člana 34 Konvencije.
Što se tiče navoda o kršenju člana 1 Protokola 1, Sud je izvestio da
prema Konvenciji i njenoj praksi nema nikakvog prava na povraćaj. Nada
da se imovinsko pravo ugašeno duţe vreme moţe oţiveti, ne moţe se
smatrati "imovinom", niti nadom za priznavanje starog imovinskog prava
koje je dugo bilo onemogućeno, niti uslovnim zahtevom koji se završava
kao rezultat neispunjenja uslova.1 Pošto su dvorac Mokrice i njegove
zgrade eksproprisane 1940. godine, jasno je da podnosilac predstavke ne
moţe da ima "postojeću imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Stoga ostaje
da se ispituje samo da li je podnosilac predstavke imao bilo kakva
"legitimno očekivanje" da realizuje svoj zahtev za povraćaj, u skladu sa
odredbama Zakona o denacionalizaciji iz 1991. godine.
Sud podseća da u skladu sa članom 14. Zakona o denacionalizaciji iz
1991. godine, samo "crkve i verske zajednice, institucije i njihovi redovi koji
deluju na teritoriji Slovenije" imaju pravo na povraćaj. U skladu sa
uslovima ovog člana i prema odlukama Vrhovnog i Ustavnog suda, pravo
podnosioca predstavke na povraćaj je uslovno, jer je podnosilac predstavke
pravno lice koje deluje na slovenačkoj teritoriji. Sud primećuje da su se
1 Videti slučajeve Malhous protiv Republike Ĉeške br. 33071/96, ESLJP 2000-XII, Polacek i
Polackova protiv Republike br. 38645/97, § 62, 10.jul 2002, i Bugarski i von Vuchetich protiv
Slovenije br. 44142/98, 3. jul 2001
59
postupci koji su osporeni, bavili pitanjem da li podnosilac predstavke

ispunjava ovaj uslov. Upravni i sudski organi Slovenije su ustanovili da to
nije slučaj. Tako, se ţalba podnosioca predstavke, u suštini, sastoji u
osporavanju rezultata postupaka pred upravnim i sudskim organima
Slovenije i grešaka koje su počinili, koje se bave navodima o pogrešnom
tumačenju i primeni domaćeg prava.
Sud ponavlja da, iako je njegova obaveza, prema članu 19 Konvencije,
da obezbedi poštovanje ugovora zaključenih od strane ugovornih strana
Konvencije, nije zadatak Suda da se bavi greškama činjenica ili zakona koje
je, navodno, počinio domaći sud, osim ako su te greške ili kršenja kršila
prava i slobode zaštićene Konvencijom. Štaviše, za upravne i sudske organe
drţave, a posebno za sudove, primarno je tumačiti i sprovoditi domaći
zakon. Prema proceni Suda, upravni i sudski organi drţave doneli su
razumne odluke, rešavajući sve relevantne podneske podnosioca
predstavke. Ništa ne ukazuje na to da su odluke upravnih i sudskih organa
drţave bile proizvoljne ili suprotne odredbama domaćeg zakona.
Shodno tome, Sud nalazi da podnosilac predstavke nema "legitimno
očekivanje" da realizuje zahtev za povraćaj dvorca Mokrice i okolne
imovine. Stoga, zahtev treba odbaciti kao neusaglašen sa Konvencijom u
predmetnom aspektu (rationae materiae).
Odluka suda
Sud proglašava zahtev neprihvatljivim (jednoglasno).
60
Nuri protiv Albanije - 12306/04

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja odluke o
nadoknadi za zemljišnu parcelu / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
odluke Komisije za nadoknadu za zemljišnu parcelu/postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ eksproprijacija / neizvršenje odluke /

zemljišna parcela / nadoknada / iscrpljivanje pravnih lekova / osporavanje
vlansičkog prava
Okolnosti predmeta
Podnosilac zahteva - g-đa Tefta Nurija, albanska drţavljanka je traţila
od Komisije za povraćaj i obeštećenje imovine u Lushnje (Komisija),
povratak imovine njenog pokojnog rođaka koja je konfiskovana 1949.
godine. Komisija usvaja njen zahtev, a kao nadoknadu joj priznaju pravo
vlasništva na dve vile, jednu trospratnu zgradu površine 1.380 kvadratnih
metara (m2) i na zemlju površine 540 kvadratnih metara (m2). U vezi sa
jednom od vila i trospratnom zgradom, Komisija je odlučila ipak vrati
imovinu podnosiocu predstavke, a u vezi sa preostalim vilama, Komisija
priznaje podnosiocu predstavke pravo suvlasništva sa postojećim
stanarom. S druge strane,kada se tiče zemljišta, jer je nemoguće da se vrati
zemlja u površini od 540 kvadratnih metara (m2), Komisija je odlučila da
podnosiocu predstavke da nadoknadu u hartijama od vrednosti u
vrednosti jednakoj sa vrednošću zemljišta. Konačno, Komisija je naloţila
vlastima da izvrše ovu odluku.
Neslaţući se sa delom odluke Komisije u kojem joj se, za jednu od
vila priznaje pravo na suvlasništvo sa postojećim stanorom predmetne vile,
a ne puno vlasničko pravo, podnosilac predstavke je pokrenula postupak
pred Okruţnim sudom u Lushnji. Sud je presudio u korist podnosioca
61
predstavke, priznajući puno vlasništvo nad vilom. Ovaj sud uopšte nije
rešavao pitanje naknade za zemlju. Tuţeni u tom slučaju je, 10.maja 1996.
godine, podneo ţalbu Apelacionom sudu u Tirani, koja je odbijena, i zbog
toga, pošto nije napadana dalje, odluka Okruţnog suda u Lushnje je postala
pravosnaţna. Podnosiocu predstavke je odlukom Okruţnog suda u
Lushnje vraćena priznata imovina odnosno dve vile i trospratna zgrada.
Pošto podnosiocu predstavke nije izvršena nadoknada i za zemljište
predviđeno odlukom Komisije, ona je 2004. godine odlučila da uputi pismo
Komisiji traţeći rešenja za pitanje nadoknade za zemljište, pismo na koje
nije dobila nikakav odgovor. Isto tako, sve do dana kada je sud doneo ovu
odluku, albanske vlasti nisu nadoknadile podnosiocu prijave hartije od
vrednosti, po odluci Komisije.

Podnosilac predstavke je navela da neuspeh drţavnih organa da joj
efikasno izvrše nadoknadu predstavlja povredu člana 6 stav 1 i člana 1
U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosilac
predstavke nije iscrpila sva pravna sredstva na drţavnom nivou jer se nije
ţalila Drţavnom odboru za povraćaj i nadoknadu imovine il zatraţi
izvršenje odluke Komisije. Nadalje, Vlada je tvrdila da, pošto je deo odluke
Komisije ponovo potvrdio domaći sud, podnosilac predstavke je trebala da
koristi postupke izvršenja u skladu sa Zakonikom o parničnom postupku.
Sa druge strane, podnosilac predstavke je tvrdila da Zakon o imovini nije
dao rešenja za slučajeve neizvršavanja odluka Komisije u vezi sa dodelom
nadoknade umesto fizičkog povraćaja imovine.
Uzimajući u obzir navode stranaka, Sud je pozivajući se na slučaj
Ramadhi i drugi protiv Albanije1 gde je Vlada podnela isti prigovor, podsetio
da stranke nisu imale nikakvih pravnih lekova da napadnu neizvršenje
odluka Komisije. Sud podseća da pravilo o iscrpljenosti primorava
podnosioca predstavke da koristi unutrašnja sredstva koja su uobičajeno
dostupna i omogućavaju povraćaj prava čija se povreda navodi. Međutim,
Sud ponavlja da odgovornost za obezbeđivanje dostupnosti i efektivnosti
tih pravnih lekova pripada tuţenoj drţavi. Kao rezultat toga, Sud odbija
prigovor Vlade o neprihvatanju zahteva na osnovu toga što Vlada nije
1 Br. 38222/02, §§ 22-30, od 13. novembra 2007, 38222/02.

62
uspela da dokaţe delotvornost pravnih lekova koje je predloţila

podnosiocu predstavke da bi ih trebao iscrpiti.
Što se tiče navoda o povredi člana 6 stav 1, Vlada je tvrdila da se ona
ne moţe smatrati odgovornom za neizvršenje odluke, jer je takav neuspeh
nastao zbog poteškoća i komplikacija u postupku nadoknade uzrokovanih
masovnim demografskim kretanjima, drastičnim promenama vlasništva u
bivšem komunističkom reţimu i nedostatku iskustva u procesu tranzicije.
Sa druge strane, podnosilac predstavke je ponovila činjenicu da je
neizvršenje konačne odluke Komisije povredilo njeno pravo na pristup
pravdi. Podsetila je da se ona nije sloţila sa ovim pitanjem, pozivajući se na
pismo upućeno Komisiji 2004. godine, a pozivajući se na sudsku praksu
Suda 2 ona je tvrdila da nije bila duţna da pokrene postupak izvršenja
odluka drugih organa.
Sud smatra da odluka Komisije kojom se nalaţe isplata naknade za
zemljište od 540 m2 predstavlja pravosnaţnu odluku koja, uprkos tome što
je odluka koju je doneo upravni a ne sudski organ i dalje predstavlja
pravosnaţnu odluku i mora se izvršiti kako na osnovu nacionalnog
zakonodavstva, tako i u skladu sa Konvencijom. Kao rezultat toga, Sud
smatra da je neizvršenje takve odluke negiralo podnosiocu predstavke
pravo na rešavanje njenog predmeta na sudu, što predstavlja povredu
Što se tiče navoda o kršenju člana 1 Protokola 1 Konvencije, Vlada je
tvrdila da podnosilac predstavke nikada nije posedovala imovinu njenog
preminulog rođaka i stoga ne moţe da postoji povreda prava na mirno
uţivanje imovine kada takve imovine nikad nije bilo. Dalje, Vlada je
naglasila da se podnosilac predstavke nikada nije ţalila da je kašnjenje
izvršenja te odluke donelo te druge finansijske ili socijalne poteškoće i da
njeno stanje nije bilo oteţano jer je deo odluke izvršen i da su podnosiocu
predstavke vraćene dve vile i trospratna zgrada. Osim Vlade, podnosilac
predstavke je navela da je neizvršenje odluke Komisije za nadoknadu
parcele od 540 m2 predstavljalo povredu njenog prava na mirno uţivanje
imovine.
Uzimajući u obzir navode stranaka, Sud ponavlja da u slučaju
podnosioca predstavke postoji odluka Komisije koja joj dodjeljuje pravo na
naknadu i takva odluka je u dovoljnoj mjeri zasnovana na domaćem pravu
koja se smatra " sredstvom‟‟ u smislu člana 1 Protokola 1. Sud takođe mora
2 Metaxas protiv Grčke, Presuda br. 8415/02,, § 19, od 27. maja 2004.godine
63
da proceni da li je mešanje drţave u to pravo rezultat potrebe za

uravnoteţenjem opšteg interesa s jedne strane i zaštite tog prava
podnosioca predstavke s druge strane. Pozivajući se još jednom na svoju
odluku u predmetu Ramadhi i drugi protiv Albanije, Sud smatra da nema
razloga da objašnjava višegodišnji neuspeh drţavnih organa da garantuju
mirno uţivanje imovine podnosioca predstavke. Kao rezultat toga, Sud
nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Shodno članu 46 Konvencije i podsećajući na zaključke u predmetu
Ramadhi i drugi protiv Albanije, Sud poziva drţavu da usvoji mere utvrđene
u tom slučaju.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac predstavke je traţila
materijalnu i nematerijalnu štetu. Sud, uzimajući u obzir povredu i praksu
utvrđivanja štete, utvrđuje materijalnu štetu u iznosu od 71,500 evra i 5.000
evra za nematerijalnu štetu.
Odluka suda
1 Konvencije (jednoglasno).
64
Străin i drugi protiv Rumunije - 57001/00

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat prodaje
stana i nedobijanja nadoknade za njega/ postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao posledica produţenja
postupaka koji se odnose na imovinu / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ stan/ nacionalizacija/ prodaja trećim

licima/ de facto eksproprijacija/ nadoknada/ vraćanje imovine/pravična ravnoteţa /
trajanje postupaka/ izmena zakonodavstva
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Delia Străin, g. Horia Stoinescu (prvi i
drugi podnosilac predstavke) i g-đe Felicia Stoinescu i Maria
Tăucean,naslednici svog brata (treći četvrti podnosilac predstavke), svi
rumunski drţavljani bili su vlasnici jedne kuće u Aradu u Rumuniji. 1950.
godine, drţava je ovu kuću uzela u posed na osnvu ukaza br. 92/1950 o
nacionalizaciji i pretvorila je u četiri satan predviđena za izdavanje u
zakup. 1993. godine, podnosioci predstavke su pred Osnovnim sudom u
Aradu podneli tuţbu protiv gradskog veća Arada i drţavne kompanije R.,
koja upravlja stanovima koji pripadaju drţavi, navodeći da im je imovina
oduzeta bespravno i protiv zakonito. Oni su se pozvali na član 2 ukaza
br.92/1950, prema kojem imovina koja pripada socijalnim kategorijama za
koje su podnosioci predstavke tvrdili da im pripadaju, ne moţe da se
nacionalizuje. Osnovni sud u Aradu je odbacio tuţbu podnosilaca
predstavke, odbijajući da odluči o meritumu predmeta, sa obrazloţenjem
da oni ne mogu da dobiju nadokandu štete sve dok se posebnim zakonom
ne odrede mere za nadoknadu štete. Okruţni sud u Aradu je 3. novembra
1995. godine potrvdio ovu odluku protiv koje su podnosioci predstavke
uloţili ţalbu.
65
Stanari stanova koji su činili kuću podnosilaca predstavke su traţili

njihov otkup na osnovu Zakona br.112 / 1995. Gradsko veće Arada
obavestilo je kompaniju R. da je kuća u sporu, pa ne treba nastaviti sa
prodajom predmetnih stanova. Kao rezultat toga, stanarima tri stana su
odbijeni zahtevi za otkup, ali ne i H.D. (bivši međunarodno poznati
fudbaler) i njegovoj supruzi kojoj je R. prodala stan broj tri. 25. februara
1997. godine, Apelacioni sud u Temišvaru usvojio je zahtev podnosilaca
predstavke i vratio predmet Osnovnom sudu u Aradu da donese odluku o
meritumu predmeta.
Iste godine, gospodin i gospođa D., kojima je prodat stan br. 3,
umešali su se u postupak Osnovnog suda na osnovu činjenice da su oni bili
vlasnici stana od njegove kupovine 18. decembra 1996. godine. U
međuvremenu, podnosioci predstavke su traţili od Osnovnog suda da
odluči da je prodaja stana br. 3 nevaţeća jer, po njihovim rečima, drţava
nije bila zakonski vlasnik kuće i stoga nije mogla da proda ni jedan njen
deo. Osnovni sud u Aradu je presudio da je nacionalizacija kuće bila
nezakonita i da su podnosioci predstavke bili vlasnici kuće. Međutim,
otkazivanje ugovora o prodaji između gospodina Z. i g. D na osnovu
činjenice da je par kupio stan u dobroj veri. Podnosioci predstavke su se
ţalili na ovu odluku, a Okruţni sud u Aradu je vratio slučaj Osnovnom
sudu na ponovno razmatranje. Osnovni sud Arada presudio je da je
nacionalizacija kuće bila nezakonita, da su podnosioci predstavke bili
legitimni vlasnici i da je ugovor o prodaji između drţave i gospodina i
gospođe D. bio nevaţeći. Nakon toga, Okruţni sud u Aradu odobrio je
ţalbu gospodina i gospođe D i odbacio zahtev podnosilaca predstavke,
odlučujući da je nacionalizacija bila zakonita i da je prodaja njihovog stana
bila zakonita. Podnosioci predstavke su se ţalili Apelacionom sudu u
Temišvaru, koji je 30. juna 1999. delimično odobrio tvrdnje podnosilaca
zahteva da je nacionalizacija bila nezakonita i činjenicu da su oni bili
zakoniti vlasnici kuće. Međutim, odbio je zahtev za reviziju prodaje stana
br. 3, smatrajući da drţava pretpostavila da je vlasnik kuće, bez obzira na
spor koji se vodi u sudu. Štaviše, ova odluka je zasnovana na Zakonu br.
112/1995, koji nije predvideo nikakvu kaznu za prodaju imovine kada je
njihov status u sporu pred sudovima.Apelacioni sud nije uzeo u obzir
argumente podnosilaca predstavke o principu bogaćenja bez osnove.
Kasnije su podnosioci zahteva ponovo traţili od Osnovnog suda u Aradu
da naloţi preispitivanje prodaje stana broj 3, tvrdeći da su kupci prekršili
66
zakon. Njihov zahtev je odbijen 13. decembra 2001. godine, uz

obrazaloţenje da je predmet već bio res judicata.

Podnosioci predstavke su naveli da je prekršen član 1 Protokola broj 1
kao rezultat prodaje njihoveg stana trećem licu, koja je potvrđena
presudom Apelacionog suda u Temišvaru 30. juna 1999. godine, a za koju
nisu dobili nikakvu nadoknadu. Vlada je sa druge strane tvrdila da
podnosioci predstavke nisu imali "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1,
jer njihova imovinska prava nisu priznata od strane sudskog organa pre
prodaje stana trećim licima. 1 Prema njima, iako je nacionalizacija izvršena
u skladu sa zakonom, oni nisu bili vlasnici kada je pitanje pokrenuto pred
Osnovnim sudom u Aradu. Vlada je, taođe, naglasila da su podnosioci
predstavke nisu upisali imovinu na njihovo ime u zemljišne knjige pre
nego što je drţava prodala imovinu i, u skladu sa Ukazom br.115 / 1938
takva radnja je izjednačena sa nedostatkom vlasničkog prava. Vlada je
tvrdila da su podnosioci predstavke, u svakom slučaju, imali pravo da
traţe nadoknadu prema Zakonu br. 10/2001.
Podnosioci predstavke su naveli da je u poslednjoj odluci od 30. juna
1999. Apelacioni sud u Temišvaru retroaktivno presudilo da je
nacionalizacija imovine bila nezakonita i da su oni bili zakonski vlasnici
imovine. Pozivajući se na presedan, pomenuli su da je odbijanje suda da ih
nadoknade bilo mešanje u njihovo pravo na pravično suđenje po članu 6
stav 1 Konvencije. 2 S obzirom da su podnosioci predstavke uspeli da
dobiju odluku suda da je nacionalizacija njihove imovine bila nezakonita,
retroaktivno im je priznato pravo vlasništvo na stanu. Pored toga, u vreme
prodaje stana, podnosioci zahteva su podneli tuţbu protiv drţave,
protiveći se nacionalizaciji njihove kuće, a postojanje ovih postupaka je
evidentirano u zemljišnim knjigama, pa prodaja nije mogla da bude
zakonita. Kao dokaz nezakonitosti prodaje, podnosioci predstavke su
istakli činjenicu da ostala tri stan nisu prodata trenutnim stanarima, upravo
zbog toga što je tuţba razmatrana pred domaćim sudom. Ostali stanovi su
vraćeni podnosiocima predstavke kao rezultat tuţbe za restituciju imovine.
Dok je, zbog uticaja stanara stana broj tri, stan prodat nezakonito. Stoga
1 Malhous protiv Ĉeške ((odluka.) [VV], br. 33071/96, ESLJP 2000-XII), i Constandache protiv
Rumunije ((odluka.), br. 46312/99, 11. jun 2002.
2 Brumarescu protiv Rumunije [VV], br. 28342/95, § 65, ESLJP 1999-VII.
67
odluka Apelacionog suda od 30. juna 1999. godine kojom se odbija zahtev
za vraćanje stana, iako su podnosioci zahteva imali pravo zakonskog
vlasnika imovine, predstavlja eksproprijaciju. Što se tiče nadoknade,
podnosioci predstavke su naveli da zakon o naknadi nije usvojen tokom
njihovih sudskih postupaka i, zato što nije imao retroaktivni efekat, nije
mogao da im reši nadoknadu. Međutim, oni su naglasili da je nadoknada
koja je predviđena ovim zakonom bila u obliku akcija u drţavnim
preduzećima, koja nije ţeljena nadoknada, uzimajući u obzir vrednost
imovine koju su mogli dobiti samo tuţbom za povraćaj imovine
Pozivajući se na tri pravila člana 1 Protokola 1, Sud je prestao da ceni
moguće mešanje u svakom od njih. Prvo, ceneći da li je bilo "imovine" u
smislu ovog člana, Sud je naglasio da je u postupcima koje su pratili
podnosioci predstavke a, posebno, nedavna odluka Apelacionog suda koja
priznaje pravo svojine na tu imovinu, iako je odbila da istu vrati
podnosiocima predstavke. Stoga su, prema Sudu, podnosioci predstavke
imali "imovinu" u smislu člana 1 Protokola br 1. Pošto je ova imovina
nacionalizovana, prema domaćim sudovima, protivpravno, prodaja jednog
od stanova u kući pre nego što se pitanje nacionalizacije završi na sudu,
onemogućavalo je podnosioce predstavke da vrate svoju imovinu. Stoga,
Sud smatra da je došlo do mešanja u pravo na mirno uţivanje imovine.
Ovim zaključkom ostaje da se proceni da li je mešanje učinjeno u skladu sa
drugim i trećim pravilom, gde Sud počinje procenom da li je de facto bilo
eksproprijacije imovine.3 Sud procenjuje da je situacija koja potiče iz
kombinacije prodaje stana br. 3 i odluke Apelacionog suda od 30. juna 1999.
godine uticala je na lišavanje imovine podnosioce predstavke kao vlasnika
stana, zbog čega podnosioci predstavke nisu mogli da koriste svoju
imovinu po sopstvenom nahođenju. Prema tome, Sud smatra da je efekat
ove situacije bio lišavanje podnosilaca predstavke njihove imovine u smislu
druge rečenice prvog stava člana 1 Protokola 1. Da bi se opravdala takvo
mešanje, mora postojati pravi balans između zahteva za opštim interesom
zajednice i zahteva za zaštitom osnovnih prava pojedinca.
Što se tiče zakonitosti postupka, Sud ponavlja da bilo kakvo mešanje
u mirno uţivanje imovine mora biti zakonito, princip zasnovan na
3 Videti Sporrong i Lönnroth, presuda od 23. Shtator 1982, Serija A br. 52, § 24; Vasilescu
protiv Rumunije, odluka od 22. maja 1998, Izveštaj 1998-III, f. 1078, § 51; i Brumărescu
protiv Rumunije, br. 28342/95, § 65, ESLJP 1999-VII § 76.
68
pretpostavci da su odredbe domaćeg zakona dovoljno pristupačne,

precizne i predvidljive u njihovoj primeni.4
Sud je smatrao da domaći zakon koji se tada primenjivao, uključujući
i sudske presedane, nije bio jasan u smislu posledica priznavanja
imovinskog prava licu koje je imovinu dobilo od drţave i prodao je trećoj
strani. Sud takođe procenjuje da su u to vreme postojale dve različite
situacije u kojima bi pojedinci mogli da traţe povraćaj imovine u
komunističkom reţimu. Prva situacija je bila kada je drţava imala
dokument o pravu, situacija koja je uvedena u zakon i njome stvorila
izuzetak od opšteg pravila Civilnog zakonika. U vezi s tim, naredni Zakon
(10/2001) je osnovao upravni organ nadleţan za razmatranje zahteva za
povraćaj imovine, gde je, kao dodatni izuzetak od opšteg zakona, ovaj
zakon dozvolio drţavi da proda stambenu imovinu zakupcima nakon šest
meseci, u kojem periodu bivši vlasnici mogu da traţe nadoknadu. Sud
smatra da je svrha ove odredbe svakako da se spreči prodaja imovine za
koju još nije rešeno pitanje vraćanja, ali nije regulisala situaciju u kojoj je
imovina prodata stanarima nakon isteka roka od šest meseci. Druga
situacija je, međutim, bila kada drţava nije imala dokument prava, a ova
situacija, pre stupanja na snagu Zakona br. 10/2001 regulisana je opštim
pravom, uključujući sudske presedane za predmete povraćaja imovine.
Štaviše, ni podnosilac predstavke niti Vlada nisu tvrdili da je tada postojala
zakonska osnova za prodaju pojedinačne imovine koja je de facto
nacionalizovana.
Međutim, Sud smatra da je zahtev za povraćaj imovine od strane
podnosioca predstavke bio zasnovan na Građanskom zakoniku, a njegov
cilj je bio da odluči da drţava nije imala pravo vlasništva na to. Prema
tome, podnosioci predstavke su mogli da smatraju da njihova imovina nije
spadala u predmet Zakona br. 112/1995 i da ga drţava nije mogla prodati
kao zakupac. Upravo to je bio cilj oragana u Aradu kada su odbili da
prodaju najveći deo stanova ili većinu kuće podnosilaca predstavke. Sud
konstatuje nedoslednost u donošenju odluka od strane vlasti, odnosno
između odluke o odbacivanju organa Arada da prodaju stanove na osnovu
domaćeg prava, s jedne strane, i sa druge, odluke istih vlasti da dozvole
prodaju jednog od stanova, i odluke Apelacionog suda od 30. juna 1999.
4 Videti Hentrich protiv Francuske, odluka od 22. septembra 1994, Serija A br. 296-A, str. 19-
20, § 42, i Lithgoë i ostali protiv Ujedinjenog kraljevstva, odluka od 8. jula 1986, Serija A br.
102, str. 47, § 110.
69
godine koja je nacionalizaciju kuće proglasila nezakonitom a prodaju

jednog stana zakonitom.
Međutim, posmatrano iz diskrecionog prostora koji lokalne vlasti
uţivaju, a posebno sudovi kada tumače ili primenjuju domaći zakon, Sud
smatra da nije neophodno dati kategorički odgovor na pitanje da li je
prodaja stana od strane drţave zasnovana na zakonu, ili da li je domaći
zakon ispunio uslov predvidljivosti i preciznosti i proizvoljno ga
protumačio u ovom predmetu. Sud je spreman da prihvati da je mešanje o
kojem je reč bilo zasnovano na zakonu.
Nadalje, u pogledu pravične ravnoteţe, Sud primećuje da moţe
pretpostaviti da je mešanje učinjeno sa legitimnim ciljemu, iako ga Vlada
nije opravdala. Međutim, pravična ravnoteţa koja je uslovljena
Konvencijom kada postoji mešanje sa pravom na mirno uţivanje imovine
zahteva da postoji razumna veza između proporcionalnosti i između
preduzetih radnji i cilja koji je postignuta bilo kojom merom koja lišava lice
njegove ili njene imovine. 5 Uslovi za nadoknadu u relevantnom domaćem
zakonodavstvu su vaţni za procenu da li sporna mera poštuje pravičnu
ravnoteţu i da li nameće nesrazmerno opterećenje podnosiocima
predstavke. Sud je još ranije odlučio da sticanje imovine bez plaćanja
razumnog iznosa blizu vrednosti imovine uobičajeno predstavlja
nesrazmerno mešanje a potpuno odsustvo naknade je opravdano članom 1
Protokola 1 samo u izuzetnim okolnostima.6 Sud primećuje da, iako bi
radikalna promena u političkom i ekonomskom sistemu neke drţave mogla
da opravda ograničenja nadoknada, ipak potpuni nedostatak nadoknade
nije opravdan čak ni u izuzetnim okolnostima u kojima postoji kršenje
osnovnih principa Konvencije.
Što se tiče okolnosti ovog predmeta, Sud nalazi da domaći zakon nije
jasno definisao posledice posedovanja koje ima jedno lice kada je drţava
prodala svoju/njenu imovinu trećoj strani u dobroj veri. Konkretno,
domaći zakon ne daje jasan odgovor kako bi vlasnik trebalo da dobije
nadoknadu za imovinu koje ga je lišila drţava. Dok tuţba za povraćaja
izgleda čini drţavu odgovornom za plaćanje potpune nadoknade kada je
5 Pressos Compania Naviera S.A. i ostali protiv Belgije, odluka od 20. novembra 1995, Serija A
br. 332, s. 23, § 38.
6 sveti manastiri protiv Grčke, presuda od 9. decembra 1994, Serija A br. 301-A, s. 35, § 71;
Bivši kralj Grčke i ostali protiv Grčke [VV], br. 25701/94, § 89, ESLJP 2000-XII; i Bronioëski
protiv Poljske [VV], br. 25701/94, § 176, ESLJP 2004-V
70
imovina prodata i ne moţe biti vraćena, princip neosnovanog bogaćenja

oslobađa prodavca koji se obogatio prodajom, bilo koje obaveze za
nadoknadu kada je bogaćenje rezultat pravne transakcija. Štaviše, tuţba za
visoku odgovornost prema drţavi moţe se izvršiti samo ako postoji nehat
od strane osobe koja je nanela štetu. U ovom predmetu, odluka
Apelacionog suda da je prodaja bila zakonita, jer je to učinjeno u dobroj
veri, u teoriji isključuje svaku odgovornost drţave zbog nemara. Sud
primjećuje da su u vreme donošenja Zakona br. 10/2001, podnosioci
predstavke već od juna 1999. godine bili lišeni svoje imovine, bez
nadoknade. Međutim, čak i pod pretpostavkom da Zakon br.10 / 2001
predstavlja osnovu za nadoknadu kako je tvrdila Vlada, član 40 predviđa
da će budući zakon formulisati uslove, iznose i postupke za zahteve za
nadoknadu, i zašto do sada nije donet zakon o nadoknadi. Prema tome,
Sud primećuje da Zakon br. 10/2001 ne dozvoljava podnosiocima
predstavke da dobiju nadoknadu za lišavanje o kojem je reč. Ovo takođe
nije opravdalo nikakvim argumentum o opštem interesu javnosti. Ovakav
stav ne samo da je rezultirao diskriminacijom trenutnih stanara stanova
koji su takođe ţeleli da kupe svoje stanove, već je takođe potcenio
efikasnost domaćeg suda od koga su podnosioci predstavke traţili zaštitu
prava vlasništva. Shodno tome, imajući u vidu da je takva postupanje
drţave prekršilo osnovne principe nediskriminacije i pravni poredak koji
proklamuje Konvencija, potpuno odsustvo nadoknade je dovelo do toga da
podnosioci predstavke imaju nesrazmerno opterećenje njihovog prava na
mirno uţivanje imovine zagarantovano članom 1 Protokola 1. Shodno
tome, Sud smatra da je došlo do povrede gore pomenutog člana.
Podnosioci predstavke su takođe naveli povredu člana 6 stav 1
Konvencije, zbog produţenja postupaka za vraćanje imovine od strane
domaćih sudova. Sud zapaţa da su postupci trajali skoro šest godina. Pošto
je Kovencija stupila na snagu 20. jula 1994. godine, period pre tog datuma
ne spada u vremensku nadleţnost Suda. Sud moţe razmatrati samo period
od pet godina koje su prošle od dana stupanja Konvencije na snagu. Vlada
je argumentovala ovo produţenje, između ostalog, činjenicom da je
predmet odlučivalo sedam sudova i da je bio vrlo sloţen. Osim toga, tokom
ovog perioda se menjalo zakonodavstvo, što je situaciju učinilo još
komplikovanijom. S druge strane, podnosioci predstavke su tvrdili da se
duţina postupka objašnjava početnim odbijanjem Osnovnog suda da
odluči o meritumu predmeta i odsustvom nepristrasnosti i nezavisnosti
71
sudova, koji su bili pod uticajem vlasti. Oni su tvrdili da je donošenje

odluka na sudu odlagano nekoliko puta. Što se tiče njihovih akcija, oni su
priznali da su njihovim zahtevom traţili odlaganje rasprave, ali samo zbog
toga što ako sud nije pravilno pozvao drugu stranu a jedna rasprava
odrţana u odsustvu stranaka moţe da se proglasi nevaţećom.
U vezi sa ovom tvrdnjom, Sud smatra da razumnost duţine trajanja
postupka treba procenjivati u svetlu okolnosti slučaja u vezi sa
kriterijumima koji su utvrđeni sudskom praksom da, uzimajući u obzir
sloţenost predmeta, radnje vlasti i podnosilaca predstavke.7 Prema
mišljenju Suda, slučaj nije bio naročito komplikovan, jer je počeo samo sa
zahtevom za povraćaj imovine. Sud smatra da je tuţba podneta u
septembru 1993. godine u Osnovnom sudu u Aradu, kojem su trebale četiri
godine da odluči o meritumu predmeta, do 7. juna 1997. godine kada je
konačno odlučeno. Zbog ovog kašnjenja, stan je prodat trećim licima, a
podnosioci predstavke su bili duţni da nastave sa postupkom za poništaj
prodaje. Osim toga, spisi predmeta govore da je veliki broj rasprava
odloţen zbog pogrešnog pozivanja stranaka. Za ove greške ne mogu se
kriviti podnosioci predstavke. U opštem smislu, a imajući u vidu ranije
činjenice, Sud smatra da podnosioci predstavke ne mogu da budu
kritikovani za odsustvo brige. Iz tih razloga je došlo do povrede člana 6
stav 1 Konvencije.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosioci predstavke su traţili
povraćaj stana broj 3 jer je on bio deo kuće i ostala tri stana koja su već imali
u vlasništvu. Ako drţava nije bila u mogućnosti da vrati stan br.3, onda su
podnosioci predstavke traţili naknadu u trţišnoj vrednosti stana. Takođe
su traţili i drugu materijalnu i nematerijalnu štetu zahvaljujući publicitetu
koji su dobili zbog reputacije kupca H.D. Sud je smatrao da bi povraćaj
predmetne imovine kako je utvrđeno poslednjom odlukom Apelacionog
suda u Temišvaru od 30. juna 1999. godine, stavio podnosioce predstavke
na jednako mesto kao da nije došlo do povrede člana 1 Protokola broj 1.
Ako im drţava ne bi vratila stan u roku od šest meseci od dana kada je
presuda završena, onda bi trebalo da plati iznos stana po trţišnoj vrednosti,
koja se procenjuje da iznosi 80.000 evra. Osim toga, Sud smatra da su
događaji u ovom predmetu bili ozbiljno mešanje u pravo podnosilaca
predstavke na mirno uţivanje imovine i dugih postupaka u domaćim
7 Videti Frydlender protiv Francuske [GC], br. 30979/96, § 43, ESLJP 2000-VII, Hartman protiv
Republike Ĉeške, br. 53341/99, § 73, 10. jul 2003
72
sudovima, i procenjuje nematerijalnu štetu od 5,000 evra kao pravičnu

nadoknadu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i člana 6 stav
1 Konvencije (šest glasova za i jedan protiv / jednoglasno)
73
Von Maltzan i drugi protiv Nemačke - 71916/01, 71917/01, 10260/02

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica nevraćanja
i nedostatka naknade za imovinu eksproprisanu nakon Drugog svetskog
rata / odbija se
Ĉlan 14 zajedno sa članom 8

Povreda prava na poštovanje kuće i diskriminatorsko postupanje u
postupku za povraćaj imovine / odbija se
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine postupaka / odbija se
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/ nadoknada / legitimo

očekivanje/ promena reţima / promena zakonodavstva/ obaveze iz okupacije /
diskriminacija/ trajnje postupaka
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - sedamdeset jedno (71) lice, od kojih su
šeszdeset devetoro fizička lica, nemački drţavljani i jedno lice iz Švedske,
dok su još dva pravna lica. Podnosioci predstavke su podneli tri odvojena
zahteva, g-din Wolf-Ulrich von Maltzan i drugi, g-đa Margarete von
Zitzeëitz i drugi, i kompanije Man Ferrostaal i Alfred Töpfer Stiftung.
Predmet se bavi jednim od najvaţnijih pitanja koja proističu iz
ujedinjenja Nemačke - pitanjem nadoknade za eksproprisanu imovinu bilo
u periodu 1945-1949. godine u zoni okupirane Nemačke od strane Sovjeta
ili nakon zemljišne reforme u Demokratskoj Republici Nemačka (DRN).
Tokom razgovora između vlada Savezne Republike Nemačke (SRN) i
DRN s jedne strane, i četiri okupacione sile Francuske, Ujedinjenog
kraljevstva, Sjedinjenih Drţava i Sovjetskog Saveza, s druge strane, dve
nemačke vlade izdale su zajedničku izjavu 15. juna 1990. godine o
rešavanju nerešenih imovinskih pitanja, koja je sadrţala osnovne principe u
74
vezi sa imovinskim pitanjima. Ovi principi su sprovedeni u rešavanju

nerešenih imovinskih pitanja /Zakon o imovini od 23. septembra 1990.
godine i Zakon o obeštećenju i nadoknadi od 27. septembra 1994. godine.
Takođe je usvojen i zakon o krivičnoj i upravnoj rehabilitaciji, nadoknadi iz
toga i ukidanju odluka kao rezultata tih radnji.
Što se tiče podnosilaca predstavke u ovom predmetu, šezdeset i pet
(65) su naslednici pokojnika koji su bili eksproprisani od strane sovjetskog
okupatora između 1945. i 1949. godine. Nakon ponovnog ujedinjenja
Nemačke, uputili su zahtev relevantnim institucijama za povraćaj imovine,
ali bez uspeha. Troje od ovih podnosilaca predstavke su podneli prijave i
administrativnim institucijama na osnovu Zakona o upravnoj rehabilitaciji
svojih predaka, dok je jedan podnosilac predstavke podno zahtev
Upravnom sudu, koji je 22. marta 2001. godine odbio zahtev. Na drugi
zahtev jednog od podnosilaca predstavke, Upravni sud je 16. maja 2002.
godine odbio da razmatra zakon na osnovu prethodnih suđenja od 21.
februara 2002. Nakon tri meseca i Ustavni sud je odbacio taj zahtev.
U međuvremenu, pet podnosilaca predstavke, uključujući i jednog od
šezdeset pet pomenutih gore, su naslednici imovine eksproprisane nakon
1949. odlukom vlasti DRN. Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke podneli
su zahtev za vraćanje ove imovine, ali su odgovarajuće institucije odbile
zahteve, tvrdeći da su treća lica kupila te imovine u dobroj veri, pa je na
osnovu Zakona o imovini povraćaj bio nemoguć u praksi. Dvadeset jedan
podnosilac predstavke su podneli zahtev Ustavnom sudu, tvrdeći da
Zakon o naknadi i kompenzaciji nije u skladu sa Osnovnim zakonom,
zahtev koji je Ustavni sud odbio.
Međutim, Ustavni sud je doneo četiri odluke o zemljišnim reformama
koje se odnose na ustavnost različitih zakona koji uređuju pitanja
rehabilitacije i vlasništva, usvojeni nakon ponovnog ujedinjenja Njemačke.
Odlukom od 23. aprila 1991. godine, Savezni ustavni sud je presudio da
izuzeće bilo kojeg prava na povraćaj imovine licima čija je imovina bila
oduzeta od 1945. do 1949. godine nije kršilo Osnovni zakon.Sud je presudio
da je eksproprijacija u pitanju bila naređena od strane okupacionih snaga,
odnosno Sovjetskog Saveza i bila je zasnovana na suverenom pravu
osvajačkih sila i da su sve akcije, uključujući tu i ispunjenje ugovora o
ujedinjenju, izvršene kako bi se ispunila ustavnu obavezu da se sačuva
ujedinjena Nemačka. Sud je dalje zaključio da pravila o kojima je reč nisu
75
povredila ustavna prava podnosilaca predstavke jer oni više nisu bili u
pravnom poloţaju u kojem bi mogli da utiču na ova pravila.
Sovjeti i vlasti DRN su smatrali eksproprijacije legitimnim i zbog toga
se SRN ne moţe smatrati odgovornom za mere preduzete u vreme kada ni
osnovni zakon nije bio na snazi. Ĉak i tadašnjim zakonom, u zoni koju je
okupirala alijansa zapadnih sila, podnosioci predstavke nisu imali pravo da
osporavaju oduzimanje svoje imovine. Mere preduzete za oduzimanje, koje
je izvršila strana drţava, trebalo bi smatrati valjanim ako se vrše u okviru
suverenih ovlašćenja te drţave. Štaviše, ukoliko oduzimanje nisu podstakle
sopstvene institucije, SRN nije bila duţna da u potpunosti nadoknađuje
štetu prouzrokovanu u Drugom svetskom ratu. Što se tiče nadoknade za
ovu štetu SRN je imala širok diskrecioni prostor i morala je da u obzir
uzme o druge troškove i budţetske zahteve.
Ustavni sud je takođe odlučio da nije došlo do povrede prava na
jednak tretman. To bazira na činjenicama koje su dali ministar inostranih
poslova i drugi zvaničnici, da je Sovjetski Savez pristao da ponovo ujedini
Nemačku, pod uslovom da se zakonitost oduzimanja između 1945. i 1949.
godine neće osporavati, što znači da je povraćaj bio efikasno isključen.
Stoga, sve radnje treba opravdati u ime cilja odrţavanja mira i jedinstva
drţave.
Ali u drugoj odluci Ustavnog suda od 18. aprila 1996. godine, sud je
odbio ţalbu podnosilaca predstavke koji su se ţalili, rekavši da Sovjetski
Savez tokom razgovora nije naveo uslove koji se tiču nevraćanja imovine
oduzete između 1945 i 1949. godine. Ustavni sud je, pozivajući se na prvo
suđenje po ovom pitanju, istakao da SRN imala širok diskrecioni prostor
koji se odnosio na razgovore o ponovnom ujedinjenju Nemačke i da
eksproprijacija izvršena između 1945. i 1949. godine nije bila nadoknadiva.
I na zahtev podnosilaca predstavke za razliku u vrednosti između vraćanja
imovine i nadoknade ili odštete, odluka Ustavnog suda od 22. novembra
2000. godine, je istakla je da nije bilo potrebno ispitati ustavnost odštete za
nepravdu koju je nanela druga drţava. Odredbe zakona o povraćaju i
naknadi nisu povredile prava podnosilaca predstavke, jer ni Zajednička
deklaracija dve nemačke drţave, niti zakon o imovini nije dao konkretna
prava zaštićena članom 14 Osnovnog zakona licima kojima je oduzeta
imovina od strane DRN i sovetskih okupacionih snaga. Ustavni sud je
takođe zaključio da ograničavanje nadoknade fizičkim licima ne narušava
princip socijalne pravde.
76
Nakon toga, odluka Ustavnog suda od 4. jula 2003. godine presudila

je da isključivanje prava na upravnu rehabilitaciju i povraćaj imovine nisu
prekršili osnovni zakon. Ona je istakla da naslednici ţrtava eksproprijacija
izvršenih okupacionim zakonodavstvom nisu u potpunosti lišeni prava na
nadoknadu za nepravdu koju su pretrpeli, već su imali pravo na naknadu
prema Zakonu o nadoknadi, koji je u skladu sa Osnovnim zakonom, i koji
sadrţi pravo na nadoknadu za imovinu eksproprisanu od strane
okupatora.
Nadalje, pravni osnov koji je sadrţalo domaće pravo, uključivala je
zajedničku deklaraciju DRN I SRN, koja je sadrţala načela pravne
sigurnosti i jasnoće za rešavanje imovinskih pitanja, izjavu koja je takođe
postala deo Ugovora o Ujedinjenju. Dve nemačke vlade, sa tom izjavom, su
se sloţile da se eksproprijacije urađena okupacionim zakonodavstvom
između 1945. i 1949. godine ne mogu poništiti i da pitanje nadoknade od
drţave mora da reši nemački parlament. Deo ugovora je bio i Zakon o
imovini koji je stupio na snagu 23. septembra 1990. godine i imao je za cilj
rešavanje imovinskih sporova koji su se dogodili u bivšoj DRN, na opšte
prihvaćeni način koji bi doveo do stabilnog pravnog poredka u Nemačkoj.
Na konkretan način, Zakon o imovini utvrđivao je da lica kojima je DRN
eksprporisala imovinu nezakonito imaju pravo na povraćaj imovine, osim
ako povraćaj nije bio moguć u praksi. S druge strane, Zakon o naknadi štete
je predviđao detaljnu šemu za izračunavanje iznosa odštete povezujući ga
sa vrednošću imovine, predviđajući i stope smanjenja itd.; i propisivao je
da se odšteta treba izvršiti u obliku prenosivih hartija od vrednosti.
Iako Zakon o nadoknadi ne sadrţi drugi oblik izračunavanja, on se
odnosi na odredbe zakona o odšteti. Dodatne odredbe ovog zakona odnose
se na lica koja su imala poljoprivredno zemljište i sa lakšim uslovima koje
im je ovaj zakon dao za povraćaj ili naknadu za eksproprisano zemljište.
Jedna od odredaba ovog zakona predviđala je da se pokretna imovina
mora vratiti bivšim vlasnicima, stvarajući tako izuzetak od principa da se
eksproprisana imovina u bivšoj zoni koju su u Nemačkoj okupirali Sovjeti,
ne moţe vratiti. Međutim, kulturni objekti posvećeni za javna izlaganja
trebalo bi da budu na raspolaganju javnosti ili za besplatne obilaske u
periodu od dvadeset godina.
77

Podnosioci predstavke su tvrdili da je Zakonom o imovini od 23.
septembra 1990. godine, Zakonom o odšteti i nadoknadi od 27. septembra
1994. godine i odlukom Ustavnog suda od 22. novembra 2000. godine
povređeno pravo na neometano uţivanje imovine zagarantovano članom 1
Protokola 1. Podnosioci predstavke takođe navode kršenje iste odredbe
Zakona o upravnoj rehabilitaciji od 23. juna 1994. godine i odluka
Upravnog i Ustavnog suda od 16. maja odnosno 12. avgusta 2002. godine.
Glavni argument Vlade bio je da su navodi neprihvatljivi ratione
materiae sa Konvencijom. Prema njihovim rečima, podnosioci predstavke
koji su izgubili imovinu između 1945. i 1949. ili između 1949. i 1990.
godine, nisu imali imovinska prava prema zakonu koji je bio na snazi 3.
oktobra 1990. godine kada je Konvencija stupila na snagu u novoj
Nemačkoj. Što se tiče pitanja saglasnosti eksproprijacija sa međunarodnim
javnim pravom, prema mišljenju Vlade, Sud nije bio nadleţan da razmatra
okolnosti eksproprijacija ili kontinuirane efekte koji su iz njih proistekli do
današnjih dana.1 U međuvremenu, podnosioci predstavke nisu imali
imovinska prava ili legitimna očekivanja da dobiju kompenzaciju ili
odštetu iste vrednosti na osnovu zajedničke izjave DRN i SRN ili odluka
Ustavnog suda o imovinskim reformama. Vlada je dodala da podnosioci
predstavke ne bi mogli da imaju legitimna očekivanja čak ni iz skupštinskih
rasparav, jer je u demokratskoj prirodi bilo da razgovaraju ili razmatraju
različite oblike naknade. Što se tiče pravnih lica između podnosilaca
predstavke, Vlada je dodala da, iako je tačno da nisu dobili nikakvu
nadoknadu, to nije bilo istina i za akcionare. Što se tiče eksproprijacija
između 1949. i 1990. godine, Vlada je tvrdila da iako je postojala Zajednička
izjava koja je postaviala princip vraćanja imovine, ali u slučaju neuspeha ti
principi se takođe primenjuju i u Zakonu o imovini od 23. septembra 1990.
godine i Zakonu o odšteti i naknadi od 27. septembra 1994. godine. Prema
tome, podnosioci predstavke nisu imali legitimna prava ili očekivanja koja
su prevazišla okvir koji je regulisan tim zakonodavstvom.
Podnosioci predstavke su, s druge strane, tvrdili da je eksproprijacija
koja se dogodila između 1945. i 1949. ili između 1949. i 1990. godine kršila
međunarodno javno pravo (konkretnije član 46. Haškog pravilnika o
zakonima i ratnim zakonima) i Zakon SRN i ono što se desilo, zapravo su
"zločini protiv čovečnosti". Oni su se bazirali na obrazloţenje Suda u
1 Princ Hans-Adam II od Lihetenštajna protiv Nemačke, [VV], br. 42527/98, ESLJP 2001-VIII
78
jednom prethodnom slučaju,2 da tvrde da je eksproprijacija trajno kršenje

imovinskih prava. Podnosioci predstavke su naveli da su u vreme
ponovnog ujedinjenja Nemačke imali pravo na imovinu, u smislu člana 1
Protokola 1 ili su bar imali legitimna očekivanja da dobiju povraćaj imovine
ili odgovarajuću odštetu ili nadoknadu. Prema njima, to je bilo jasno iz
uslova zajedničke izjave i prve odluke Ustavnog suda o imovinskim
reformama.
Odbijanjem bilo povraćaja ili adekvatne rehabilitacije posle
ujedinjenja, SRN je im je po drugi put sprovela eksproprijaciju, kršeći tako
njihova imovinska prava zagarantovana članom 1 Protokola 1. Što se tiče
eksproprijacije sprovedene između 1945. i 1949. godine, podnosioci
predstavke su tvrdili da je tokom pregovora o ponovnom ujedinjenju
Nemačke, odlučeno da Sovjetski Savez nije definisao uslove za nevraćanje
imovine a još manje za iznos za plaćene naknade. Prema članu 1 (7) Zakona
o imovini, oni su imali barem pravo na administrativnu rehabilitaciju
zajedno sa povraćajem svoje imovine. Stoga je, prema podnosiocima
predstavke, uskraćivanjem tih mogućnosti, SRN, takođe, povredila član 1
Protokola 1. Što se tiče eksproprijacije sprovedene između 1949. i 1990.
godine, podnosioci predstavke su podneli Zajedničku deklaraciju koja je
uspostavljala načela koja su navodila da će im imovina biti vraćena, a ako
to nije moguće onda će za njih biti izdvojeno zemljište sa istom vrednosti ili
odšteta. Ukidanje člana 9 Zakona o imovini bilo je direktno mešanje u
njihova imovinska prava.
Sud podseća na neka od načela utvrđena u prethodnoj sudskoj
praksi, na osnovu člana 1 Protokola 1,3 da je lišavanje od imovine ili bilo
kojeg drugog stvarnog prava, in rem u principu neposredan čin i ne
proizilazi iz stalne situacije lišavanja od jednog prava;4 član 1 Protokola 1
ne garantuje pravo na sticanje imovine5 i da imovina, prema ovom članu,
moţe da obuhvata sadašnju imovinu ili sredstva koja obuhvataju i zahteve,
kojima podnosilac predstavke moţe da tvrdi da je on ili ona imao/la barem
„‟legitimno očekivanje‟‟ za uţivanje u imovini. Naprotiv, očekivanje
priznavanja prava na imovinu koje je bilo nemoguće efikasno ostvariti, ne
2 Loizidou protiv Turske, presuda od 18. decembra 1996, Izveštaj presuda i odluka 1996-VI
3 Kopecký protiv Slovačke, presuda ([VV], br. 44912/98, § 35, ESLJP 2004
4 Malhous protiv Republike Ĉeške (odl.) [VV], br. 33071/96, ESLJP 2000-XII
5 Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. novembra 1983, Serija A br. 70, f. 23, § 48, i
Slivenko i drugi protiv Latvije (odl.) [VV], br. 48321/99, § 121, ESLJP 2002-II.
79
moţe se smatrati "imovinom" u smislu člana 1 Protokola 1, niti se smatra

kao uslovljeni zahtev koji je prestao zbog neispunjavanja uslova.6 Pored
toga što ne proizvodi nikakve obaveze drţava pre ratifikacije Konvencije,
ovaj član ne nameće bilo kakva ograničenja slobode drţava potpisnica da
odlučuju o povraćaju imovine i izaberu uslove prema kojima su strane
saglasne oko povraćaja prava na imovinu bivšim vlasnicima7. Konkretno,
drţave potpisnice imaju širok spektar procena u pogledu isključivanja
određenih kategorija bivših vlasnika od takvog prava. Kada su određene
kategorije vlasnika isključene na ovaj način, njihovi zahtevi za povraćaj
imovine ne mogu da budu osnov za "legitimno očekivanje" i zaštitu člana 1.
Protokola 1. S druge strane, kada drţava potpisnica ima ratifikovanu
Konvenciju, uključujući i Protokol 1, usvaja zakone koji omogućavaju punu
ili delimičnu naknadu za imovinu oduzetu od strane bivšeg reţima, moţe
se smatrati da takvo zakonodavstvo stvara i novo pravo zaštićeno članom 1
Protokola 1, za lica koja ispunjavaju uslove za to pravo. Isto se moţe
primeniti u vezi sa merama za povraćaj ili odštetu koje su utvrđene
zakonodavstvom pre ratifikacije, ako je isto zakonodavstvo ostalo na snazi
nakon ratifikacije Protokola 1.8
Prilikom ocenjivanja predmetnog slučaja, Sud prvo razmatra istorijski
kontekst u kome je došlo do ponovnog ujedinjenja Nemačke i kada je
usvojen dotični zakon. Nakon pada Berlinskog zida, Nemačka se ujedinila
efikasno na dan 3. oktobar 1990. godine kada se DRN pripojila SRN. Kao
što se desilo u drugim evropskim zemljama, prelazak sa komunističkog na
demokratski sistem trţišne privrede u novoj zemlji je istakao brojna pitanja
vezana za imovinska prava u Nemačkoj. Donošenje zakona kojima su
omogućeni vraćanje oduzete imovine ili isplata nadoknade ili odštete za
rehabilitaciju lica koja su progonjena kršenjem pravnog poretka, jasno je
obuhvatalo razmatranje mnogo aspekata kao što su moral, pravno, politika
i ekonomija koja su pitanja od javnog interesa i za koja drţave potpisinice
imaju široku diskreciju. Konkretno, Sud smatra da Konvencija ne nameće
posebne obaveze drţavama potpisinicama da omoguće poboljšanje grešak
ili šteta koje su uzrokovale okupacione snage. Ovo se odnosi i na pravnu
6 Princ Hans-Adam II od lihtenštajna protiv Nemače [VV], br. 42527/98, §§ 82 i 83, ESLJP
2001-VIII, i Gratzinger i Gratzingerova protiv Republike Ĉeške (odl.) [VV], br. 39794/98, § 69,
ESLJP 2002-VII.
7 Jantner protiv Slovačke, br. 39050/97, § 34, 4. mart 2003
8 videti Bronioëski protiv Poljske [VV], 31443/96, § 125, ESLJP 2004-V).
80
situaciju u zemlji kao što je SRN koji je naslednik druge drţave. Slično
tome, član 1 Protokola 1 ne ograničava slobodu drţava potpisnica da
odaberu uslove pod kojima se slaţu da izvrše povraćaj ili nadoknadu lica
čija je imovina uzeta. U početku Sud ocenjuje da li se član 1 Protokola 1
primenjuje u ovom slučaju, fokusirajući se na to da li su podnosioci
predstavke imali "imovinu", bilo da je ona "sadašnja imovina" ili su
sredstva ili zahtevi (potraţivanja) za koje su imali "legitimna očekivanja" da
će se transformisati u imovinu. Sud konstatuje da podnosioci predstavke
nemaju "sadašnju imovinu" jer su većina njih naslednici lica čija je imovina
odavno eksproprisana i u većini slučajeva nisu bili u poziciji da ostvare
vlasništvo više od pola veka.
Tako, u odnosu na podnosioce predstavke koji su tvrdili da su
eksproprijacije u suprotnosti sa međunarodnim javnim pravom, Sud
smatra da su one sprovedene tokom dva perioda: između 1945 i 1949.
godine od strane okupacionih snaga Sovjetskog Saveza, koja je bila
okupacija sui generis, jer je taj reţim bio priznat od strane međunarodne
zajednice; i posle 1949. godine u DRN koja je bila drţava odvojena od SRN i
široko priznata od strane međunarodne zajednice na kraju svog postojanja.
Eksproprijacije koje se pripisuju DRN kao sprovedene u odnosu na njihove
građane, ipak nisu uređene međunarodnim pravom. SRN nema nikakvu
odgovornost za dela počinjena od strane okupacionih snaga ili za ona koja
su napravile druge drţave prema njenim građanima, iako je DRN kasnije
postala SRN čije političke obaveze se razmatraju u ovom slučaju. Stoga,
Sud nema vremensku nadleţnost, ratione temporis i ratione personae, da ispita
okolnosti u kojima su sprovedene eksproprijacije ili dugotrajne efekte koje
su ove eksproprijacije do današnjih dana.9 U ovim okolnostima, ne postoji
pitanje kontinuiranog kršenja Konvencije, koje ne moţe za koje se ne moţe
teretiti SRN a koje moţe da ima efekte na vremenska ograničenja u
nadleţnosti Suda.
Što se tiče "legitimnog očekivanja" za eksproprijaciju sprovedenu
između 1945. i 1949. godine u zoni koju su okupirale sovjetske oblasti, Sud
smatra da Zajednička deklaracija od 15. juna 1990. godine pokazuje da
eksproprijacija koju su sprovele okupatorske vlasti ne moţe da se vrati,
onda je Ustavni sud u prvoj odluci od 23. aprila 1991. godine o imovinskim
reformama imovinskih potvrdio da izuzeće od prava na povraćaj nije
9 Mayer i drugi protiv Nemačke nos. 18890/91, 19048/91, 19049/91, 19342/92 i 19549/92,
odluka komisije od 4.marta 1996, DR 85-A, str. 5,
81
prekršilo osnovni zakon. Zbog toga, se čini da podnosioci predstavke nisu

imali zakonsku osnovu, od koje bi imali legitimno očekivanje za vraćanje
imovine. Sud se takođe bazira na slučaju Mayer10 koji je povezan sa
izuzećem od bilo kojeg povraćaja u odnosu na eksproprijacije sprovedene
1945. i 1949. U međuvremenu, za nadoknade, Sud je istakao da je
zajednička deklaracija omogućila da konačna odluka o naknadi treba da
bude problem budućeg nemačkog parlamenta. To pokazuje da je, za
razliku od pristupa poljske vlade u slučaju Bronioëski,11 nemačka vlada u
vreme ujedinjenja, namerno ostavila otvorena pitanja nadoknade i iznosa
za isplatu. Ali se kasnije, Zakon o nadoknadi koji je bio deo Zakona o
obeštećenju i nadoknadi od 27. septembra 1994. godine, bavio detaljima
nadoknade koju je trebalo isplatiti bivšim vlasnicima predmetnih imovina.
Sud dalje napominje da je Ustavni sud u svojoj trećoj odluci od 22.
novembra 2000 o imovinskim reformama, istakao da Zakon o naknadi nije
kršio Osnovni zakon, dok su podnosioci predstavke tvrdili da su imali
legitimno očekivanje da će dobiti veću naknadu srazmerno stvarnoj
vrednosti njihove imovine. Posebno su se oslanjali na prvu odluku
Ustavnog suda od 23. aprila 1991. godine o imovinskim reformama. Po
mišljenju Suda, prava podnosilaca predstavke u pogledu visine naknade
koju bi mogli da dobiju bila su jasno definisana Zakonom o odšteti i
nadokandama od 27. septembra 1994. godine. Ni reči Zajedničke
deklaracije, niti sadrţaj odluke Ustavnog suda od 23. aprila 1991. nisu
podrţale navode da su podnosioci predstavke imali legitimno očekivanje
koje ide izvan okvira utvrđenih ovim zakonom. U navedenoj odluci,
Ustavni sud je naveo da je široko diskreciono pravo zakonodavca u
definisanju sveobuhvatnog rešenja, uzimajući u obzir da posledice
ujedinjenja Nemačke, imalo veliki značaj. Prema Sudu, u izračunavanju
odštete i naknade koje je trebalo isplatiti naslednicima bivših vlasnika,
zakonodavac je imao pravo da razmatra finansijska sredstva. Pored
finansijskih sredstava, treba razmotriti i mešanje u različitu imovinu koja
nisu prava na imovinu kao što su ţivot, zdravlje ili sloboda, kao i obaveze
izgradnje drţave. Slično tome, U svojoj odluci od 22. novembra 2000.
godine Ustavni sud je prilikom razmatranja ustavnosti Zakona o odšteti i
nadoknadi u svetlu principa socijalne pravde i pravnog poretka smatrao da
je drţava duţna da olakšava teret određenim grupama putem zakona koji
10 Id.
11 Bronioëski protiv Poljske [GC], 31443/96, § 125, ESLJP 2004-V
82
bi konkretno utvrdilo pravo na naknadu i kompenzaciju. Takođe je

naglasio da je u uspostavljanju te šeme, zakonodavac imao široku
diskreciju kada se tiče prirode iznosa odštete.
Dalje, uzimajući u obzir odluku od 22. novembra 2000. godine, kada
je Ustavni sud presudio da izuzeće pravnih lica ne krši osnovni zakon, Sud
primećuje da su akcionari pravnih lica o kojima je reč, imali pravo na
nadoknadu prema Zakonu o odšteti i nadoknadi. Sud takođe smatra da,
iako su Zajednička deklaracija i Ugovor o ujedinjenju uspostavili osnovna
načela, oni su primjenjivani u prethodnom zakonodavstvu, kojim su
utvrđena konkretna prava na osnovu kojih bi se podnosioci predstavki
mogli bazirati. Usvajanjem dva zakona koja su za cilj imala rehabilitaciju,
zakonodavac je nameravao da napravi razliku između ţrtava upravnih
odluka i ţrtava najozbiljnijih krivičnih presuda. U četvrtoj odluci Ustavnog
suda od 4. jula 2003. godine o imovinskim reformama, Ustavni sud je
utvrdio da su krivične kazne ozbiljno mešanje u slobodu jednog lica, za
razliku od administrativne eksproprijacije, opravdavajući povraćaj oduzete
imovine putem postupaka rehabilitacije. U ovom slučaju, eksproprijacije
između 1945. i 1949. godine sprovedene su isključivo na osnovu upravnih
odluka. Shodno tome, potraţivanja podnosilaca predstavke očigledno nisu
bila u skladu sa odredbama Zakona o krivičnoj rehabilitaciji, a Sud ne vidi
ništa proizvoljno ili nepravično u razlici koju su nemačke vlasti napravile
između ţrtava upravnih odluka i ţrtava krivičnih kazni.
Sud podseća da Zajednička deklaracija navodi da se eksproprijacije
između 1945. i 1949. godine ne mogu vraćati, dok član 41 Ugovora o
ujedinjenju propisuje da SRN ne bi trebalo da usvaja pravila koja nisu u
skladu sa tačkom 1 Zajedničke deklaracije. Sud konstatuje da široka
diskreciona prava u usvajanju ove vrste zakona i njihovih tumačenja od
strane domaćih sudova opravdavaju činjenicu da podnosioci predstavke
nisu imali legitimna očekivanja da imaju prava po zakonu o upravnoj
rehabilitaciji sa vraćanjem njihove imovine.
U vezi sa eksproprijacijama DRN posle 1949. godine, Sud smatra da
je zajednička deklaracija odlučila o principu da se oduzimanje imovine
treba vratiti samo ako je povraćaj nemoguć u praksi ili su ga treća lica uzela
u dobroj veri, a bivšim vlasnicima će biti vraćena društveno prihvatljiva
odšteta zamenom nepokretne imovine ili plaćanjem obeštećenja. Ovi
principi su pimenjeni u Zakonu o imovini od 29. septembra 1990. godine i u
Zakonu o odšteti. U trećoj odluci Ustavnog suda odlučeno je da ovi zakoni
83
nisu kršili osnovni zakon. Sud takođe smatra da su prava podnosilaca

predstavke u pogledu uslova za restituciju imovine jasno definisana
Zakonom o imovini. Ukoliko ovi uslovi nisu u skladu, jer je povratak bio
nemoguć u praksi ili treća lic stekla imovinu u dobroj veri, prava
podnosilaca predstavke su bila van okvira zakona o imovini. Isto vaţi i za
prava podnosilaca predstavke u pogledu iznosa odštete za koji su imali
legitimno očekivanje da ga prime, a koji je jasno utvrđen Zakonom o odšteti
i nadoknadi od 27. septembra 1994. Ni uslovi iz Zajedničke deklaracije, niti
sadrţaj odluka Ustavnog suda od 23. aprila 1991. godine ne podrţavaju
tvrdnje podnosilaca predstavke o legitimnim očekivanjima koja prevazilaze
okvir utvrđen zakonom. Ove dve tačke Zajedničke deklaracije i početne
verzije člana 9. Zakona o imovini, omogućili su utvrđivanje zemlje sa
ekvivalentnom vrednošću ili plaćanje naknade kao alternative za povraćaj
imovine. Slično tome, u presudi od 23. aprila 1991. godine Ustavni sud je
utvrdio da bi princip vraćanja imovine, utvrđen prema eksproprijacijama
sprovedenim između 1949. i 1990. godine mogao da bude značajan za iznos
isplaćene odštete Međutim, opet podseća na diskreciju koja je drţavama
data u tom slučaju. Štaviše, izričito se navodi da ni Zajednička deklaracija
ni početna verzija člana 9. Zakona o imovini, nisu dale konkretne prava
zaštićena članom 14. Osnovnog zakona za lica kojima je DRN oduzela
imovinu.
Pozivajući se takođe na prethodne slučajeve koji su, zbog ove
situacije, dolazili pred ovaj sud,12 Sud podseća da je Nemačka morala da
napravi neki izbor, uzimajući u obzir javni interes. Prema ovome, sa
usvajanjem zakona koji je regulisao pitanja imovine i rehabilitacije posle
ujedinjenja Nemačke, u obzir je, između ostalog, uzet koncept ravnoteţe
društveno prihvatljivog sukoba interesa, jasnosti i pravne sigurnosti,
imovinskih prava i pravnog mira koji su bili deo zajedničke izjave. Slično
tome, Ustavni sud se, prilikom razmatranja usklađenosti ovog zakona sa
Osnovnim zakonom, bazirao na socijalnoj pravdi, pravnom poretku i
zabrani proizvoljnosti. Kada jedna drţava odluči da popravi posledice
određenih radnji koje nisu u skladu sa principima demokratskog reţima,
ali za koje nema odgovornosti, ima široko diskreciono pravo u određivanju
te politike.
Prilikom osporavanja ustavnosti zakona usvojenih nakon ponovnog
ujedinjenja Nemačke, podnosioci predstavke su se nadali povraćaju
12 videti, između ostalog, Kuna protiv Nemačke, (odl.), br. 52449/99, ESLJP 2001-V.
84
imovine ili nadoknadi ili odšteti jednakoj stvarnoj vrednosti njihove

imovine. Međutim, Sud primećuje da se očekivanje da će se, tada vaţeći,
zakoni promeniti u korist podnosilaca predstavke, ne moţe se uzeti kao
oblik legitimnog očekivanja u smislu člana 1 Protokola 1. Prema sudu,
postoji razlika između nade, koliko god je ona razumljiva i legitimnog
očekivanja koje bi trebalo da ima konkretniju prirodu zasnovanu na
zakonskim odredbama ili jaku osnovu u sudskim presedanima. Sud je dao
zaključak da podnosioci predstavke nisu pokazali da imaju zahteve koji su
dovoljno utvrđeni da bi se primenili i ne moţe se tvrditi da su imali
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola br 1. Shodno tome, nijedan od zakona
u pitanju a ni odluke Ustavnog suda ne predstavljaju mešanje u pravo na
neometano uţivanje imovine i činjenice slučaja ne spadaju u predmet člana
1 Protokola 1. Zbog toga je odlučio da su tvrdnje na osnovu člana 1
Protokola 1 nespojive ratione materiae sa odredbama Konvencije u smislu
člana 35 stav 3 i moraju biti odbijeni u skladu sa članom 35 stav 4.
Podnosioci predstavke su takođe tvrdili da su bili ţrtve
diskriminacije i da im je povređeno pravo zaštićeno članom 14 Konvencije
zajedno sa članom 1 Protokola 1, jer za razliku od drugih kategorija ne
mogu traţiti povraćaj imovine koja je nezakonito eksproprisana i dobili su
mali iznos nadoknade ili odštete. Na osnovu prakse Suda, član 14
Konvencije dopunjuje materijalne odredbe Konvencije i njenih protokola, a
ne moţe stajati nezavisno, jer ima efekat u odnosu na "uţivanje prava i
sloboda" zaštićene ovim odredbama. Iako primena člana 14 ne
podrazumeva kršenje tih odredbi - te je u toj meri autonoman - nema
prostora za njegovu primenu, osim ako činjenice u slučaju spadaju unutar
jednog ili više od ovog poslednjeg. Uzimajući u obzir zaključke da se član 1
Protokola 1 ne moţe primeniti, Sud odlučuje da se član 14 Konvencije ne
moţe uzeti u obzir u ovom predmetu. Zbog toga se i ovaj navod odbija.
Jedan od podnosilaca predstvake koji je bio naslednik lica čija je
imovina eksproprisana između 1945. i 1949. godine, tvrdi da je Zakon o
upravnoj rehabilitaciji od 23. juna 1994. godine i odluka Ustavnog i
Upravnog suda od 16. maja i 12. avgusta 2002. godine, prekršio član 14
Konvencije zajedno sa članom 8. Sud mora da razmotri primenu člana 8 u
ovom predmetu, imajući u vidu neautonomnu prirodu člana 14. Sud
ocenjuje da, nakon razmatranja člana 1 Protokola 1 i pošto SRN nije
odgovorna za radnje koje su okupacione sile izvršile između 1945. i 1949.
godine, nema nadleţnost rationae temporis da razmatra okolnosti
85
eksproprijacije i da li je došlo do povrede člana 8. U pogledu Zakona o

upravnoj rehabilitaciji, koji je usvojen nakon ponovnog ujedinjenja
Nemačke i odluka Upravnog i Ustavnog suda, Sud smatra da se ovaj
zahtev ne razlikuje od navoda iz člana 1 Protokola 1. Prema tome, Sud
zaključuje da se član 8 Konvencije ne moţe primeniti, što znači da se član 14
uopšte ne dovodi u pitanje u ovom slučaju. Prema tome, Sud je presudio da
navodi zasnovani na članu 14 Konvencije u vezi sa članom 8 nisu u skladu
rationae materiae sa odredbama Konvencije, u smislu člana 35 stav 3 i
odbijaju se prema članu 35 stav 4.
Dvadeset jedan podnosilac predstavke koji su podneli zahtev
Ustavnom sudu tvrde da je postupak trajao dugo i da je prešao razumni
rok iz člana 6 stav 1 Konvencije. Sud ceni da su podnosioci predstavke
direktno zatraţili od Ustavnog suda da odluči o ustavnosti zakona o odšteti
i nadoknadi. Taj period, na koji se pozivaju podnosioci predstavke, počeo je
28. juna 1995. godine i završio 22. novembra 2000. godine, kada je Ustavni
sud doneo svoju odluku. To znači da je postupak trajao pet godina i pet
meseci. S tim u vezi, Sud podseća da opravdanost duţine postupka mora
da se procenjuje u svetlu okolnosti slučaja, sa osvrtom na kriterijume
utvrđene sudskom praksom, sloţenost predmeta, postupanje stranaka i
relevantnih vlasti i šta stranke u sporu rizikuju.13
Sud, na početku podseća da je slučaj bio jedan od četrdeset dva
zahteva podnetih Ustavnom sudu u vezi sa odštetom i naknadom i pokreće
osnovna pitanja o kriterijumima koje je utvrdio zakodavac posle ponovnog
ujedinjenja Nemačke za obeštećivanje naslednika lica kojima je imovina
bila eksproprisana. Visoka sloţenost predmeta je evidentna u činjenici da je
Ustavni sud doneo četiri odluke u periodu od deset godina o imovinskim
reformama. Sud podseća da član 6 stav 1 nameće drţavama potpisnicama
obavezu da organizuju pravni sistem na način takav da sudovi ispunjavaju
kriterijume, uključujući tu i njihovu duţnost da razmatraju predmete u
razumnom roku. Međutim, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, a posebno
vanredni kontekst spajanja Nemačke, Sud smatra da "razumni vremenski
period" predviđen članom 6 stav 1 nije bio prekoračen i nije bilo kršenja te
odredbe u ovoj tački. Prema tome, Sud odlučuje da odbaci ovaj navod kao
13 videti Süssmann protiv Nemačke, presuda od 16. septembra 1996, Izveštaj 1996-IV, f. 1172, § 48;
Gast i Popp protiv Nemačke, br. 29357/95, § 64, ESLJP 2000-II; i Frydlender protiv Francuske
[VV], br. 30979/96, § 43, ESLJP 2000-VII.
86
očigledno neosnovan u smislu člana 35 §§ 3 i 4 Konvencije i odbaci ga kao

neprihvatljiv.
Odluka suda
Sud proglašava zahtev neprihvatljivim (većinom glasova).
87
Beyeler protiv Italije - 33202/96

Ĉlan 1 i Protokola 1
eksproprijacije vredne imovine od strane vlasti/postoji povreda
Ĉlan 14
Diskriminacija na osnovu drţavljanstva u vezi sa eksproprijacijom
/nije potrebno razmatrati odvojeno
Ĉlan 18
Prekoračenje granice u ograničavanju prava i zloupotrebu vlasti u
slučaju eksproprijacije/ ne pokreće posebno pitanje
Ključne reči: neometano uţivanje imovine/eksproprijacija/vredna imovina/

slikarstvo/ istorijska vrednost/pravo preče kupovine / nezakoniti ugovor/ pravna
nesigurnost
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Ernst Beyeler, švajcarski drţavljanin je
1977. godine kupio Van Gogovu sliku "Portret novog seljaka" po ceni od
600 miliona italijanskih lira. Predmetnu sliku je 1954. godine, Ministarstvo
prosvete Italije proglasilo za delo od istorijske i umetničke vrednosti, a
njegov vlasnik je u to vreme bio g-din Verusio. Podnosilac predstavke je
kupovinu obavio posredstvom posrednika, poznatog kao g-din Pierangeli
(Medijator). 1. avgusta 1977. godine, u skladu sa članom 30 Zakona br. 1089
iz 1939. godine, gospodin Verusio je prijavio prodaju slike pred
Ministarstvom za kulturno nasleđe, međutim u ugovoru se kao druga
strana ne pominje podnosilac predstavke već samo njegov posrednik. Tako
je dvomesečni rok utvrđen u članu 32 napred navedenog zakona prošao
bez ostvarivanja prava ministarstva na preču kupovinu. Dalje, 1. decembra
1983. godine, posrednik je dao izjavu u kojoj se navodi da je kupovina slike
obavljena u ime podnosioca predstavke. Dan kasnije, i podnosilac
88
predstavke i posrednik su dali još jednu izjavu kojom su Ministarstvo

obavestili da privatni muzej poznat kao Peggy Guggenheim Collection u
Veneciji traţi da kupi sliku za 2,1 milion dolara. Pre kupovine, muzej je
traţilo isporuku slike Veneciji radi ispitivanja, koju je ministarstvo obavilo
u aprilu 1985. godine. Ministarstvo je 23. aprila 1986. izdalo naredbu za
slanje slike na čuvanje Galeriji savremene umetnosti u Rimu kao rezultat
nesigurnosti identiteta njenog vlasnika i uslova u kojima je slika drţana u
privatnom muzeju.
U januaru 1988. godine Ministarstvo je zatraţilo pojašnjenje o
navodnom vlasništvu podnosioca predstavke na sliku, a podnosilac
predstavke je odgovorio slanjem kopije poruka od 1. i 2. decembra 1983.
godine, ističući da je u to vreme stekao direktno vlasništvo nad slikom.
Mesec dana kasnije, Ministarstvo je izrazilo interesovanje za kupovinu
slike, ali sugerisalo da nema dovoljno sredstava. U međuvremenu,
podnosilac predstavke je obavestio ministarstvo da je zainteresovan za
prodaju italijanske slike za 11 miliona dolara, na šta ministarstvo uopšte
nije odgovorilo. Tako je podnosilac predstavke prodao sliku pomenutom
privatnom muzeju za 8,5 miliona dolara i obavestio ministarstvo, tako kako
se traţi zakonom, ali je ministarstvo, 1. jula 1988. godine, obavestilo stranke
da obaveštenje ne ispunjava uslove zakona, jer, prema njegovim rečima,
podnosilac predstavke nije imao vaţeće vlasničko pravo na sliku. S tim u
vezi, podnosilac predstavke je ministarstvu poslao bankarske izjave kojima
dokazuje da je posrednik kupio sliku za račun podnosioca predstavke.
Ministarstvo je 20. novembra 1988. godine je u vezi sa prodajom slike
1977.godine, ostvarilo pravo na pravo preče kupovine, obrazlaţući da je
kašnjenje u ostvarivanju ovog prava prouzrokovano neizvesnošću oko
identiteta ugovornih strana. Prema tome, ministarstvo je podnosiocu
predstavke isplatilo 600 miliona italijanskih lira, vrednosti za koju je on
kupio sliku 1977. godine.
Podnosilac predstavke se prvi put pojaviopred Regionalnim
upravnim sudom u Laciju, gde je traţio poništenje obaveštenja od 1. jula
1988. godine, potom osporio propust Ministarstva da odgovori na zahtev
koji je podneo 5. jula za povraćaj slike, ustavnost člana 61 Statuta, a koje
ministarstvo je znalo za pravo preče kupovine u bilo kojoj situaciji kada su
transferi ili sporazumi vezani za umetnička dela bili u suprotnosti sa
zakonom, a nedavno je podnosilac predstavke traţio poništenje
ministarskog naloga preko kojeg je ostvareno pravo preče kupovine. Sud u
89
Laciju je doneo zajedničku odluku o svim zahtevima, odbacivši ih, nalazeći

da izjava o prodaji / kupovini slike 1977. godine nije ispunjavala zakonske
uslove o tačnosti podataka o kupcu i mestu isporuke, pa je tako i pravo
ministarstva na preču kupovinu dobilo trajni karakter bez podleganja
dvomesečnom roku. Ovaj sud je takođe utvrdio da je nacionalnost
podnosioca predstavke sluţila kao faktor za obavljanje preče kupovine, ali
da nije odigrala odlučujuću ulogu; sud je smatrao nebitnim odgovor na
zahtev podnosioca predstavke od 5. jula 1985. godine i proglasio očigledno
neosnovanim pitanja u vezi sa ustavnošću. Dalje, podnosilac predstavke je
uloţio ţalbu Drţavnom savetu tvrdeći da upravni sudovi nisu bili nadleţni
za predmet, s obzirom da su vlasti obavljale ovlašćenja koja nisu imale, a ne
ona koja su imale. Na odluku od 19. oktobra 1990. godine, Drţavni savet je
odbacilo ţalbu i u potpunosti podrţalo odluku Regionalnog upravnog
suda. Nakon toga, podnosilac predstavke se ţalio Kasacionom sudu,
tvrdeći da je njegov predmet bio pod nadleţnošću građanskih i neupravnih
sudova i da članovi 31, 32 i 61 Zakona 1089 iz 1939. godine u vezi sa
transakcijama umetničkih dela nisu uţivali ustavnost.
Ustavni sud je izdao nalog 11. novembra 1993. godine ocenjujući da
se pitanja ustavnosti ne mogu smatrati očigledno neosnovanim, prvobitno,
ako bi vlasti trebale da priznaju pravo peče kupovine u bilo kom trenutku,
to bi ograničilo prava prodavca i stvorilo kontinuiranu pravnu nesigurnost.
Nadalje, čak i ako se preča kupovina smatra eksproprijacijom imovine,
podnosilac predstavke je ponovo tretiran drugačije od bilo kog lica čija je
imovina eksproprisana, naknada koja mu je pripadala kao posljedica preče
kupovine je izračunata različito od drugih slučajeva, a sudska revizija nije
bila dozvoljena.
Nakon ovih procena, Kasacioni sud je obustavio postupak i uputio
podnosioca predstavke Ustavnom sudu. Ustavni sud je odlukom donetom
14. juna 1995. godine, proglasio neosnovanom pitanja ustavnosti koja je
postavio Kasacioni sud. Prema predmetnom sudu, priroda odredaba
spornog zakona je bila upravo zaštita imovine od fundamentalne vaţnosti
za kulturu drţave, čime je vlastima omogućeno pravo na drugačiji tretman
ovog predmeta kako u pogledu eksproprijacije tako i u pogledu
nadoknade, pa prema tome, ovo postupanje nikada nije bio
diskriminatorsko. Donošenje ove odluke je sledilo odbijanje ţalbe koju je taj
sud uloţio Kasacionom sudu u martu 1996. godine.
90
Nakon što su domaći sudovi odbacili njegove zahteve, podnosilac

predstavke se ţalio Komisiji, pred kojom je naveo povredu člana 1
Protokola 1, članova 14 i 18 Konvencije kao posledicu preče kupovine koju
je ministarstvo izvršilo nad slikom, nadodeći da je kupio legalno. Prema
podnosiocu predstavke, u nekoliko slučajeva institucije su ga smatrale za
vlasnika slike. S druge strane, institucije su tokom procene slike napravile
nekoliko nepravilnosti kao delu od umetničkog i kulturološkog interesa, a
zatim i njegove nadoknade. Takođe, prema podnosiocu zahteva, nelogično
je da je u javnom interesu dobijanje slike umetnika koji nije imao veze sa
Italijom, kao i zabranu izlaganja u privatnom muzeju i nalozima da se
pošalje u javni muzej. Tako je podnosilac predstavke zaključio da je
davanjem smešne naknade u poređenju sa istinskom vrednošću slike
italijanska drţava povredila princip zabrane neosnovanog bogaćenja.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 1 Protokola 1, tvrdeći,
posebno, da su italijanske vlasti eksproprisale sliku za koju je tvrdio da je
zakoniti vlasnik, suprotno odredbama ovog člana. Podnosilac predstavke
takođe navodi povredu člana 14 Konvencije. Što se tiče navoda podnosioca
predstavke, Vlada je podnela da je, ne otkrivajući se kao kupac slike 1997.
godine, podnosilac predstavke prekršio pravila i nikada, od strane
institucija, nije de facto tretiran kao vlasnik. Što se tiče pitanja od javnog
interesa, prema Vladi, kontrola prenosa umetničkih dela od interesa za
kulturno nasleđe jedne zemlje jeste od javnog interesa. Štaviše, u skladu sa
članom 4 UNESCO-ove Konvencije o zabrani uvoza, izvoza i ilegalnog
prenosa kulturnih dobara, dotična slika je pripadala umetničkom nasleđu
Italije. Dalje, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke, neprijavljujući
identitet u vreme kupovine, što je rezultiralo kašnjenjem sa prečom
kupovinom, sam podnosilac predstavke uzrokovao sopstveni finansijski
gubitak. Vlada je takođe predočila Sudu preliminarni prigovor na osnovu
tvrdnje da podnosilac predstavke nije iscrpio pravna sredstva pošto je bio u
mogućnosti da podnese ţalbu lokalnim građanskim sudovima za
nadoknadu iznosa plaćenog za sliku 1977. godine. Komisija je prihvatila
nalaze domaćih sudova i deli iznela mišljenje da se podnosilac predstavke
ne moţe smatrati vlasnikom slike, niti bi mogao da ima legitimna
očekivanja za uspeh u svojoj tuţbi, samo na osnovu tvrdnje da su ga
domaći sudovi tretirali kao vlasnika.
91
U početku, Sud izjavljuje da ne prihvata preliminarni prigovor Vlade,

pošto je isti trebalo dostaviti i Komisiji. Stoga, Sud se upušta u procenu da
li podnosilac zahteva ima odgovarajući imovinski interes za zaštitu prema
članu 1 Protokola 1 i nalazi da takav interes postoji pošto je zabeleţeno da
same lokalne institucije kao što su: Drţavni savet, Kasacioni sud i
ministarstvo, de facto smatrali podnosioca predstavke za vlasnika slike. Na
taj način, interes o kojem je reč predstavlja "imovinu" u smislu člana 1
Protokola 1.
U daljem tekstu, Sud zaključuje da je, uz ostvarivanje prava na
ostvarenje prava preče kupovine, italijanski ministar kulture mešao se
podnosiocu predstavke u neometano uţivanje njegove imovine. Prema
Sudu, da bi ovo mešanje bilo u saglasnosti sa članom 1 Protokola 1, ono je
moralo da nađe pravičnu ravnoteţu između zaštite opšteg i ličnog interesa,
bude zakonita i ne bude proizvoljna. Sud prvo razmatra aspekt zakonitosti
i, između ostalog, navodi da ima ograničeno ovlašćenje da preispituje
usklađenost mešanja sa domaćim zakonom, ali takođe ističe da princip
zakonitosti zahteva dostupnost primenjivih odredbi domaćeg zakona, jasno
i predvidljivo. Prema Sudu, zakon nije dovoljno jasan u pogledu činjenice
da rok za obavljanje preče kupovine nije bio dostupan zbog nedostatka
nepotpune izjave u slučaju prodaje/ kupovine. Međutim, Sud smatra da
ovaj faktor, sam po sebi, ne predstavlja nepredvidivo i proizvoljno mešanje,
stoga nezakonito od strane italijanskih vlasti. Dalje, Sud naglašava da
mešanje u imovinu mora da sledi legitiman cilj. U ovom slučaju, on smatra
da je kontrola trţišta umetničkih dela legitiman cilj, koji sluţi očuvanju
kulturnog i umetničkog nasleđa jedne zemlje.
Konačno, u pogledu postojanja ravnoteţe između javnog i ličnog
interesa, Sud uzima u obzir ponašanje strana u sporu. Što se tiče
podnosioca predstavke, Sud smatra da je isti namerno izbegavao šest
godina (1977-1983.) pravo preče kupovine od strane ministarstva, ne
prijavljujući kupovinu slike. Pored podnosilaca predstavke, Sud smatra da
su vlasti takođe napravile iste propuste u slučaju kada je podnosilac
predstavke 1983. godine pitao da li ţele da iskoriste pravo na preču
kupovinu i da su izvršavanja toga odloţili za pet godina. Štaviše, tokom
ovog perioda vlasti su zadrţale kontradiktorne stavove oko podnosioca
predstavke, čak su ga u nekim slučajevima de facto tretirali kao legitimnog
titulara slike. Ovakvo ponašanje, prema Sudu, stvorilo je nesigurnost koja
traje u vezi sa situacijom podnosioca predstavke i omogućilo vlastima
92
nepravedno bogaćenje prisvajanjem slike za cenu koja, čak, nije odgovarala

njenoj stvarnoj vrednosti. Stoga, Sud zaključuje da je način na koji je preča
kupovina izvršena 1988. godine stavila preteran i nesrazmeran teret na
podnosioca predstavke, čime je povređen član 1 Protokola 1.
Podnosilac predstavke je takođe tvrdio da je bio ţrtva diskriminacije
suprotno članu 14 Konvencije, zbog činjenice da su same vlasti izjavile da je
drţavljanstvo podnosioca predstavke bilo osnova za utvrđivanje
sprovođenja preče kupovine. Na osnovu nalaza u vezi sa članom 1
Protokola 1, Sud smatra da nema razloga da se bavi ovim zahtevom. Isto je
odlučeno i za član 18 Konvencije.
Kao rezultat toga, podnosilac predstavke je traţio nadoknadu od
1,000.000 dolara za nematerijalnu štetu i vraćanje slike ili u suprotnom
8,500.000 dolara za materijalnu štetu plus 3,934.142,90 dolara za kamatu
koja je dospela nakon obavljanja preče kupovine kao i 912,025,60 dolara za
troškove nastale pred lokalnim sudovima, Komisiji i ESLJP. Sud odlučuje
da bi podnosiocu predstavke trebalo dodeliti 1,300.000 EUR za nastalu
štetu i troškove koji su nastali pred domaćim sudovima i 55,000 EUR za
troškove koji su nastali pred Komisijom i Sudom.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i da zahteve
prema članovima 14 i 18 nema potrebe razmatrti (šesnaest glasova za i jedan
protiv / jednoglasno).
Izdvojeno mišljenje sudije Ferrari Bravo

Sudija Bravo se protivio nalazu da je Sud povredio član 1 Protokola 1,
tvrdeći da su italijanske vlasti okvalifikovale podnosioca predstavke kao
vlasnika slike, jer su se, prema njegovim rečima, vlasti samo pobrinule za
dobijanje odobrenja za prenos slike od lica koje je "tvrdilo" da je vlasnik.
Sudija Bravo smatra da je stara latinska izreka turpitudinis, melior est condicio
possidentis, primjenjiva u ovom slučaju. Prema njegovim rečima, italijanska
vlada ima pravo zato što se argumenti ministarstva o ovom slučaju
zasnivaju ne samo na činjeničnim okolnostima već- i iznad svega- na
ustanovljenoj sudskoj praksi i prethodnim slučajevima. Na osnovu te
sudske prakse, svi sudovi kojima se podnosilca predstavke obratio, ostali
su protiv njega. U tom pravcu, nije prihvatljivo da se ESLJP koncentriše na
93
nalog Kasacionog suda koji je uputio predmet Ustavnom sudu, nalog koji je
bez sumnje izraţavao rezervu o kojoj je Kasacioni sud morao da odluči.
Nakon odluke Ustavnog suda, Kasacioni sud je zaključio protiv
podnosioca predstavke. U ovom slučaju, odluka je bila jasna kako u
pogledu sudske prakse tako i u pogledu zakonodavstva. Sudija smatra da
većina u ovom predmetu predlaţe značajan obim primene člana 1
Protokola 1, koji se zasniva na slučaju Gasus Dosier- und Fördertechnik GmbH
protiv Holandës1, na slučaju koji se zasnivao na nekom drugom pitanju -
naime, prava podnosioca predstavke na vrlo skup automobilu - a ne
objekat kao što je slika čija je finansijska vrednost beskonačna. Sudija Bravo
smatra da ne sluţi bilo kojoj nameni da Sud u svojoj presudi izjavi da
italijanske vlasti nisu tretirale podnosioca predstavke kao vlasnika, pošto je
stvarnost bila da su bili "oprezni" kako bi utvrdili da li je osoba koja tvrdi
da je vlasnik slike bila stvarni vlasnik slike ili ne. Prema njegovim rečima,
trebalo bi da prevladaju argumenti Vlade, jer se ne zasnivaju samo na
činjenicama u predmetu, već i na domaćoj sudskoj praksi, prema kojoj
svaki sud u kojem je podnosilac predstavke podigne tuţbu, presuđuje
protiv nje.
1 Presuda od 23. februara 1995, Serija A br.306-B

94
Bivši kralj Grčke protiv Grčke - 25701/94

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat oduzimanja
imovine na osnovu zakona i odsustvo nadoknade za to/ postoji povreda

Diskriminacija zasnovana na statusu kraljevske porodice u odnosu na
druge, kao rezultat zakonodavstva/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ kraljevska porodica / privatna

imovina/ promena vladavine(uprave)/ eksproprijacija prema zakonu / nenadoknada
/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - bivši kralj Konstantinos Grčki (prvi
podnosilac predstavke) i osam (8) članova grčke kraljevske porodice ţive u
inostranstvu. Prvi podnosilac je direktni potomak kralja Dţordţa I. On je
na grčki presto došao 1964. godine, u dobi od 24 godine, da nasledi presto
od svog oca, kralja Pavla I. Podnosioci predstavke tvrde da je Zakon br.
2215/1994, koji je grčki parlament usvojio 16. aprila 1994. godine i koji je
stupio na snagu 11. maja 1994. godine, kršio njihova imovinska prava i
suprotno Konvenciji. Na osnovu ovog zakona 1994. godine, grčka vlada je
odredila da imovina u vlasništvu podnosilaca predstavke u Grčkoj, pređe u
vlasništvo drţave, bez nadoknade. Vrhovni sud je 1997. godine odlučio da
je ovo zakonodavstvo ustavno, što je učinilo neefikasnim bilo kakav
pokušaj podnosilaca predstavke da traţe sudsku zaštitu svojih imovinskih
prava.
Podnosioci predstavke su imali imovinsku dokumentaciju za različita
imanja kao što su: imovina u Tatoi od 41.990.000 m2 i zgrada u Tatoi;
nekretnina u Polydendri površine 33.600.000 m2. Nekretnine u Mon Reposu
na ostrvu Krf - u početku je vlasništvo nad ovom imovinom evidentirano u
rukopisu: br. 278 od 1. juna 1864. godine od Pokrajinskog veća Krfa, kojim
95
je Veće odlučilo da ovu imovinu ponudi Kralju Dţordţu I. Postojeći podaci

iz tog vremena ne navode ni površinu niti tačnu lokaciju ili granice
poklonjene imovine. Poklonjena imovina je kasnije izričito priznata
obavezom br. 7870/1887.
21. aprila 1967. godine u Grčkoj se dogodio vojni udar. Bivši kralj je
ostao u zemlji do 13. decembra 1967. godine. Vojni reţim je 15. novembra
1968.godine doneo novi ustav koji je izmenjen 1973. godine kada je bivši
kralj pao sa prestola. Ĉlan 21 Ustava garantovao je pravo na imovinu i uz
uslov da niko neće biti lišen imovine, osim u odbrani javnog interesa i
nakon isplate potpune nadoknade, čiji bi iznos utvrđivali građanski sudovi.
Međutim, član 134. stav 3. istog Ustava predviđa usvajanje jedinstvenih
zakonodavnih mera koje bi imale za rezultat konfiskaciju pokretne i
nepokretne imovine bivšeg kralja i kraljevske porodice. Vojna diktatura,
formalno, je sačuvala "krunsku demokratiju" objavljivanjem drţavnog
udara, do 1. juna 1973. godine, vojni reţim je teţio da ukine "krunsku
demokratiju", kako bi bivšeg kralja i njegove naslednike proglasio srušenim
i kako bi stvorio predsedničku parlamentarnu republiku. Shodno tome, u
oktobru 1973. godine vojna diktatura je izdala zakonski ukaz (br.
225/1973), u skladu sa članom 134. stav 3. Ustava, kojom je propisano da se
sva pokretna i nepokretna imovina bivšeg kralja i kraljevske porodice
konfiskuju od dana objavljivanja ukaza u Sluţbenom listu (4. oktobar 1973.
godine), i gde je pravo na konfiskovanu imovinu prešlo na grčku drţavu.
Napred navedena imovina je posebno pomenuta kao sastavni deo
nepokretne imovine koja se konfiskuje. Navedeni ukaz je predviđao
nadoknadu u iznosu od 120.000.000 DPR radi podele među članovima
porodice i taj iznos je deponovan na bankovnom računu u slučaju
potraţivanja kraljevske porodice. Za nadoknadu kralju izjavljen je iznos od
94.000.000 GRD a za deo princeze Irene iznos od 12.000.000 DEM. Nikakva
nadoknada nije obezbeđena za princezu Ekaterini. Dalje je precizirano da
se naknada moţe traţiti do 31. decembra 1975. godine, ali se to uopšte nije
dogodilo.
Posle smene vojne diktature civilnom vladom, civilna vlada je izvršila
niz zakonodavnih izmena kojima je usvojen prvi ustavni akt iz 1974.
godine, na osnovu koga je donela zakonski ukaz (br. 72/1974) kojim je
predviđeno da će imovinom bivšeg kralja i kraljevske porodice upravljati i
rukovoditi sedmočlana komisija, dok se konačno ne uspostavi oblik reţima.
Navedeni ukaz je sproveden sa tri ministarska rešenja kojima se uređuje
96
upravljanje imovinom kraljevine, njen prenos na komisiju do 31. decembra

1974. godine i da imovinom nastavlja da rukovodi komisije do predaje
vlasnicima ili licu koje oni predloţe. Dok je nepokretnom imovinom
upravljala drţava, nepokretna imovina je 1979. godine vraćena
podnosiocima predstavke.
Nakon promene reţima i politike, Narodna skupština je 1975.godine
usvojila Ustav 1975. godine, koji je stupio na snagu 11. juna 1975. godine. Sa
novim promenama u vlasti, od januara 1984. pa nadalje, odrţavani su
razgovori sa bivšim kraljem o njegovoj imovini, koji su1988. godine,
završeni zaključivanjem načelnog sporazuma postignutog između vlade i
bivšeg kralja u vezi sa imovinom i poreskim obavezama kraljevske
porodice. Sporazum koji nikada nije bio sproveden u praksi. 1992. godine,
postignut je novi sporazum između bivšeg kralja i grčke drţave, koji je
predviđao da: će bivši kralj preneti površinu od 200,030 m2 svojih šuma u
Tatoi na grčku drţavu, za iznosu od 460.000.000 GRD;da će pokloniti
površinu od 401.541,75 m2 svoje šume u Tatoi jednoj fondaciji za javno
dobro. Bivši kralj i kraljevska porodica su napustili Grčku i pristali su da
grčkoj vladi isplate sumu od 817.677.937 GRD, na ime poreza na nasleđe,
poreza na prihode i porez na kapital, zajedno sa kamatom i nadoknadom.
Ugovor je obuhvaćen i potvrđen notarskim aktom br. 10573/1992 od 3.
juna 1992. Parlamentarni odbor je 28. septembra 1992. godine izdao izveštaj
o nacrtu zakona koji ratifikuje napred pomenuto overeno notarskim aktom.
Zakonski ukaz br. 225/1973 ukinut je zakonskom ukazom br. 72/1974 i
njime se sva bivša imovina kralja "vraća u svoj prethodni vlasnički status".
Sporazum je kasnije ugrađen u Zakon br. 2086/1992.
U leto 1993. godine bivši kralj i njegova porodica su posetili Grčku.
Nakon jesenjih izbora 1993. godine, nova vlada je objavila svoju nameru da
se bavi pitanjima koja se odnose na imovinu bivše kraljevske porodice
imovine, sa ciljem da ponovo uspostavi zakonitost "ustavnog" i istorijskog
pamćenjea "i da se zadovolji "demokratska osetljivost grčkog naroda
izraţena referendumom iz 1974. godine. Zakon br. 2215/1994 koji je u
parlamentu usvojen 16. aprila 1994. godine i koji je stupio na snagu 11.
maja 1994. nazvan Zakon o "Rešavanju pitanja koja se odnose na imovinu
eksproprisanu od grčke kraljevske porodice," obezbeđivao je ukidanje
Zakona br. 2086/1992 a kao rezultat radnji preduzetih prema, između
ostalog, ovom zakonu, ukinut je sporazum. Svaka radnja preduzeta u
97
skladu sa njim je proglašena ništavom i bez pravne snage (član 1),

uključujući tu i svu imovinu koju je kralj poklonio javnoj fondacji.
Podnosioci predstavke su pokrenuli nekoliko postupaka u grčkim
sudovima u vezi sa njihovim imovinskim pravima. Podnosioci predstavke
su osporili ustavnost zakona br. 2215/1994. Nakon dve kontradiktorne
presude Kasacionog i Vrhovnog upravnog suda, predmet je upućen
Posebnom vrhovnom sudu. Vrhovni sud je prvo razmatrao da li su
podnosioci predstavke imali pravo da pokrenu pravni postupak pred njim
bez korišćenja prezimena. Sud je naglasio da se titula "bivši kralj" pominje u
pravnim dokumentima ne kao plemenita titula koja je zabranjena Ustavom,
već kako bi se utvrdio identitet ovog podnosioca predstavke, koji iz razloga
koji su ranije pomenuti, nemaju prezime.
Ona se odnosi na upućivanje na istorijsku činjenicu koja, kao i drugi
elementi, mogu da utvrde identitet gore pomenute osobe, kako bi to lice
moglo da uţiva sudsku zaštitu. Što se tiče pitanja kraljevske imovine, Sud
je naglasio je da je "od samog početka to bila politička afera", da su
imovinska prava podnosioca a predstavke povezana sa oblikom vlasti i da
je "tokom vladavine kraljevske porodice, imovina kralja i kraljevske
porodice tretirana kao imovina posebne kategorije ". Kao rezultat toga,
Vrhovni sud 25. juna 1997. presudio da je taj zakon bio ustavan i ta odluka
je postala pravosnaţna.

Podnosioci predstavke su tvrdili da su oni, kao rezultat usvajanja
Zakona br. 2215/1994, pretrpeli povredu imovinskog prava iz člana 1
Protokola 1 i da su bili diskriminisani u suprotnosti sa članom 14
Konvencije.
Vlada je tvrdila da je sporna imovina neraskidivo povezana sa
institucijom šefa drţave i stoga nije spadala pod pojam "imovina" zaštićena
članom 1 Protokola 1. Kao opšti podsetnik, oni su primetili da zajednička
karakteristikau celoj Evropi bilo postojanje jasne razlike između javne i
privatne imovine monarha. Javna imovina bila je u vlasništvu drţava a na
raspolaganju monarsima za korišćenje u obavljanju njihovih duţnosti, kao i
šefovima drţava. Vlada je tvrdila da takva imovina, koja se čuva prema
posebnim privilegijama i imunitetima, ne spada u pojam imovine ili
imovine zaštićene prema članu 1 Protokola 1. S druge strane, privatna
imovina evropskih monarha nije bila tretirana drugačije ni na koji način, od
98
imovine običnih građana. Ona se stiče, koristi i prenosi u skladu sa običnim

pravilima domaćeg građanskog prava, kao što se primenjuje na sve
transakcije između fizičkih lica. Prema Vladi, bilo je razumno pretpostaviti
da je takva privatna imovina zaštićena članom 1 Protokola 1. U ovom
slučaju, Vlada je navela da je vaţna karakteristika pravnog statusa
„‟kraljevske imovine‟‟ grčke krune bila ta da je ona uvek bila sui generis i
imala kvazi javni karakter. Ovo pokazuju različite činjenice.
S tim u vezi, Sud ističe da koncept "imovine" u prvom delu člana 1
Protokola 1 ima autonomno značenje, koje je nezavisno od formalne
klasifikacije u domaćem pravu. Pitanje koje treba razmotriti jeste da li su
okolnosti slučaja u celini donele titularima interesa znatan interes zaštićen
članom 1 Protokola 1. Sud smatra da ovaj pristup zahteva da uzme u obzir
odgovarajući zakon i činjenice. Sud je u obzir uzeo zahteve svakog
podnosioca predstavke, pitanje pokretne imovine, procene koje su stranke
podnele i moguće opcije za obračunavanje materijalne štete, kao i vreme
proteklo između eksproprijacije. Sa druge strane, podnosioci predstavke su
odgovorili da očigledno nema nikakvog osnova, za istorijsku činjenicu ili
grčki zakon, da imovina koja je predmet njihovog zahteva nije pripadala
kraljevskoj porodici. Sud se ne slaţe sa Vladom kada sugeriše da članovi
kraljevske porodice nisu imali privatnu imovinu u Grčkoj. Sud konstatuje
da je barem deo kraljevske imovine kupljen od strane prethodnika
podnosilaca predstavke i da je plaćen njihovih privatnih sredstvima.
Štaviše, u mnogim slučajevima, kraljevska imovina je, bez obzira na njen
prvobitan naslov, kasnije prebačena na inter vivos ili mortis causa, u skladu
sa zahtevima grčkog građanskog prava, između članova kraljevske
porodice i u nekim slučajevima između članova kraljevske porodice i trećih
lica. Ĉinjenica da su pojedini članovi kraljevske porodice imali privatnu
imovinu su stalno priznvani od strane grčkih javnih vlasti tokom tzv.
"Krunske demokratije", koja je nastala kada je prethodnik prvog
podnosioca predstavke Dţordţ I izabran za kralja 1863. godine a dalje su
tvrdili da je kraljevska porodica imala privatnu imovinu jasno priznatu i
tokom perioda neustavne vojne diktature između 21. aprila 1967. i 24. jula
1974. godine. U oktobru 1973. vojna diktatura je izdala zakonski ukaz (br.
225/1973), u skladu sa članom 134. stav 3. Ustava iz 1968. godine (sa
izmenama iz 1973. godine), kojim je propisano da se sva pokretna i
nepokretna imovina bivšeg kralja i kraljevske porodice konfiskuje od dana
objavljivanja ukaza u Sluţbenom listu (4. oktobra 1973. godine) i kojim se
99
pravo na konfiskovanu imovinu prebacuje na grčku drţavu. Imovina u

ovom predmetu je bila posebno pomenuta kao sastavni deo nepokretne
imovine koja se konfiskuje. Stoga, s obzirom na mere koje je Vlada
preduzimala tokom godina za eksproprijaciju ove imovine, moţe se
zaključiti da je sama drţava smatrala tu imovinu privatnom, u protivnom
bi preduzeti pravni postupci bili beznačajni. Tako je Sud iako se slaţe da
imovina monarha moţe da uţiva poseban status, grčka drţava to tretirala
kao privatnu imovinu, tako da imovina potpada pod značenje pojma
"imovina" u smislu člana 1 Protokola 1.
Shodno tome, utvrđujući da je pre donošenja zakona imovina
pripadala podnosiocima predstavke, Sud nastavlja da ispituje da li je došlo
do mešanja u pravo na imovinu i da li je takvo mešanje bilo opravdano. Što
se tiče usaglašenosti sa članom 1 Protokola 1, Sud ponavlja da je prvi i
najvaţniji uslov ovog člana da svako mešanje javne vlasti u neometano
uţivanju imovine mora da bude zakonito: druga rečenica prvog stava
odobrava oduzimanje imovine samo "pod uslovima predviđenim
zakonom", a drugi stav priznaje da drţave imaju pravo da kontrolišu
korišćenje imovine primenjujući "zakone". Štaviše, vladavina prava, jedan
od osnovnih principa demokratskog društva, prirodna je u svim članovima
Konvencije. Vlada je navela da su zakonski ukaz br. 225/1973 i Zakon br.
2215/1994 bili "zakoni" u smislu člana 1 Protokola 1, s obzirom da su bili
prikladni i dovoljno tačni. Prvi je ostao na snazi nakon ponovnog
uspostavljanja demokratije, a drugi je izglasan u parlamentu nakon
otvorene i demokratske rasprave. Nesumnjivo, oba ova zakona su imala
individualni karakter. Međutim, okolnosti slučaja bile su jedinstvene: u
svakoj republici postoji samo jedna bivša kraljevska porodica. Takva
porodica nije bila u poziciji uporedivoj sa pozicijom druge porodice.
Zakonodavstvo koje se odnosi na njihovu imovinu, po definiciji, bi se
povezivalo samo sa tom porodicom. S obzirom na to da su lokalne vlasti
one koje su bolje pozicionirane da procene svrhu zakonodavstva i s
obzirom na to da Vrhovni sud predmetni zakon nije smatrao
protivustavnim, nalazi da je mešanje u imovinu predviđeno zakonom,
kako se prevdiđa i članom 1 Protokola 1.
Što se tiče javnog interesa, Vlada, između ostalog, tvrdi da je zakon
namenjen da sačuva opšte interese građana odnosno odrţavanje
parlamentarne republike. Šta više, u svim drugim slučajevima u Evropi,
imovina je eksproprisana bez naknade ili uz nepotpunu naknadu.
100
Podnosioci predstavke su odbacili ove argumente, koji su ponovili da je

imovina bila privatna i zato eksproprijacija nije opravdana. Sud konstatuje
da u principu, lokalne vlasti jesu kompetentne da procene šta je u javnom
interesu, pa će Sud poštovati odluke drţavnih organa u vezi sa
određivanjem šta je u javnom interesu, osim ako je takav nalaz očigledno
neosnovan. Prema sudu, činjenicu da je usvajanje zakona desilo 20 godina
nakon ustavnih promena vlade, dovodi u sumnju pravu svrhu opšteg
interesa. Međutim, nije dovoljno sporiti potpuno lišavanje svrhe Zakona br.
2215/1994 kao da je bio u javnom interesu.
Konačno, Sud ocenjuje da li je postignut preduslov za uspostavljanje
pravične ravnoteţe između društvenog interesa i prava pojedinaca. Zahtev
proporcionalnosti predviđa da se vlasniku naknadno nadoknadi ono što je
izgubio, bez obzira kako je on (ili njegov prethodnik po tituli) stekao
imovinu koja je uzeta. Ĉinjenica da je neko stekao deo imovine kao poklon
ili nasleđe nije značilo da imovina za vlasnika nije imala nikakvu vrednost,
tako da bi se mogla uzeti bez naknade. Sud je ranije zaključio da
eksproprijacija imovine bez naknade predstavlja povredu člana 1 Protokola
1.1 Ali uzimanje imovine bez nadoknade ovu radnju nije učinilo a priori
neobaveznom i to bi trebalo razmotriti u kontekstu da li je postignuta
pravična ravnoteţa i da li su radnje u pitanju izazivale teret podnosiocu
predstavke. Vlada je tvrdila da je nedostatak naknade opravdan činjenicom
da je kraljevska porodica godinama uţivala u nekim privilegijama i
oslobađanju od oporezivanja. S druge strane, podnosioci predstavke su
tvrdili da sve privilegije koje su u prošlosti pruţane bivšem kralju i
njegovoj porodici, na osnovu prethodnog poloţaja kralja kao šefa drţave ili
bilo kakvo poresko oslobađanje koje je bilo dostupno kraljevskoj porodici,
nisu relevantni za pitanje proporcionalnosti, već su trebali da se bave
arbitrarnim uzimanjem njihove privatne imovine.
Dalje, od 1974. godine, podnosioci predstavke nisu imali poreske
povlastice. Međutim, to nije bio slučaj u kojem su postojali sloţeni zahtevi
između poverioca i duţnika, koji bi mogli da budu pravilno postavljeni
jedan protiv drugog, tako da mogu da izbrišu ili smanje potraţivane
poverioca. Na kraju, podnosioci predstavke su osporili argumente Vlade da
je sporna imovina imala vrlo malu komercijalnu vrednost.
1 Sveti manastiri protiv Grčke, presuda od 9. decembra 1994, Serija A br. 301-A, str. 35, §
71).
101
Sud smatra da grčke vlasti nisu pruţile ubedljive argumente da

opravdaju zašto je imovina podnosilaca predstavke eksproprisana bez
naknade. Sud primećuje da je deo imovine kupljen od strane prethodnika
podnosilaca predstavke sopstvenim sredstvima i da je u poslednjem
slučaju, kada je eksproprijacija sprovedena 1973. godine, ponuđena
naknada. Sud stoga smatra da su podnosioci predstavke imali legitimno
očekivanje da će im se dati nadoknada u slučaju eksproprijacije. Nadalje,
Sud se ne slaţe sa Vladom da je nadoknada bila indirektna. Sud stoga
zaključuje da je neizvršavanje bilo kojeg oblika naknade povredilo
pravičnu ravnoteţu između opšteg interesa i individualnih prava i
zaključio da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa članom 14 Konvencije, podnosioci predstavke su podneli da
Zakon br. 2215/1994 je bio jedinstvena mera usmerena na određenu
porodicu. Sam zakon nije sadrţao nikakvo objašnjenje zašto je usvojen, ali
je bilo jasno da je bio motivisan ličnim i političkim antipatijama protiv
podnosilaca zahteva na osnovu njihovog statusa članova kraljevske
porodice. Smatrali su da su bili izdvojeni za neţeljeni tretman zasnovan na
odmazdi i kaznenim razlozima, i da promena u postupanju nije imala
objektivno i razumno opravdanje. Vlada je navela da je Zakon br.
2215/1994 bio isključivo usmeren na bivšu kraljevsku porodicu, jer nijedno
drugo lice nije bilo u sličnoj situaciji da ima takve privilegije i koristi koje je
trebalo preispitivati radi ukidanja monarhije i obnove demokratije. Imajući
u vidu nalaze u vezi sa članom 1 Protokola 1, Sud smatra da nije
neophodno razmatrati navode u vezi sa članom 14 uzetim zajedno sa
članom 1 Protokola 1.
Što se tiče primene člana 41, Sud smatra da ovaj predmet nije
spreman za donošenje odluke. Shodno tome, ona će biti rezervisana a
prethodni postupak miruje, uzimajući u obzir svaki sporazum koji se moţe
postići između Vlade i podnosioca predstavke.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 a da zahtev
prema članu 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1 nije potrebno razmatrati
(petnaest glasova za i dva protiv/jednoglasno).
102
Kovachev protiv Bugarske - 168391

10.11.2016 [peto odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na neometano uţivanje imovine kao posledica
kašnjenja sa isplatom nadoknade za eksprorpirsanu imovinu: postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ eksporprijacija/nadokanda u naturi /

duţina sprovođenja
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Dimitar Iliev Kovachev, drţavljanin
Bugarske, sa svojim bratom je imao kuću sa dvorištem i garaţom u
Yambolu. 31. januara 1983. godine, na osnovu odluke gradonačelnika,
njihova imovina je eksproprisana za potrebe izgradnje stambene zgrade.
Odlukom je takođe predviđeno da podnosilac predstavke i njegov brat
treba da budu nadoknađeni stanom u zgradi koju je opština nameravala da
gradi. Posle nekog vremena, stanovi su izgrađeni i predati podnosiocu
predstavke i njegovom bratu.
13. jula 1994. godine, predsednik je izmenio odluku od 31. januara
1983. godine, navodeći da se dvojici braće kao nadoknada mora dati i
zajednička garaţa, ali ga je brat podnosioca predstavke obavestio da se
odrekao prava na nadoknadu u garaţi, u korist podnosioca predstavke.
Ipak, dopunom odluke predsednik opštine je utvrdio da je podnosiocu
predstavke trebalo omogućiti pravo na izgradnju garaţe na opštinskom
zemljištu. Odluka je ponovo izmenjena dodelom još jednog mesta za
izgradnju garaţe podnosiocu predstavke, jer mesto određeno prethodnim
rešenjem nije u vlasništvu opštine. Predmetna odluka nije bila predmet
ţalbe, ali ju je regionalni guvernator Yambol-a ostavio pos strani/izdvojio
nakon što ju je osporilo treće lice.
2010. godine, podnosilac predstavke je podneo tuţbu opštini Yambol
za prekršaj tvrdeći da mu opštinske vlasti nisu obezbedile garaţu.
Međutim, tuţba je odbačena od strane Vrhovnog upravnog suda uz
obrazloţenje da vlasti nisu prikazale nikakvu nezakonitu neaktivnost, niti
103
je dokazano da je podnosilac predstavke pretrpeo štetu. U junu 2011.

godine, podnosilac predstavke se prihvatio da primi novčanu naknadu
umesto garaţe. Podnosiocu predstavke, novčana naknada je isplaćena 4.
aprila 2012. godine.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 1 Protokola 1 zbog
duţine postupka i propusta vlasti da mu, u određenom roku, obezbede
nadadoknadu za njegovu eksproprisanu imovinu. Sud primećuje da je
predmet sličan nekima od prethodno rešenih slučajeva, gde je Sud, slično
kao i u tim slučajevima, smatrao da je rodlukom od 13. jula 1994. godine,
prema kojoj je podnosilac predstavke morao da dobije garaţu kao
nadoknadu, stvorio pravo na to, a koje vlasti nisu osporavale i
kvalifikovale su ga kao "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Prema
tome, produţeni propust vlasti da obezbede predmetnu garaţu ili
ekvivalentnu nadoknadu predstavlja mešanje u prava podnosioca
predstavke. Međutim, kako bi se utvrdilo da li je drţava ispunila obaveze
iz člana 1 Protokola 1, Sud mora da proceni da li je postignuta pravična
ravnoteţa između javnog interesa i prava podnosioca predstavke. S tim u
vezi, Sud nalazi da je pravo podnosioca predstavke na garaţu potvrđeno
1994. godine a da je novčana naknada izvršena 2012. godine, odnosno
osamnaest godina kasnije. Takav dug period izgleda očigledno preteran.
Tokom ovog perioda vlasti su se trudile da ispune svoju obavezu, jer
je u dva slučaja, opština odredila nadoknadu koja će biti ponuđena
podnosiocu predstavke i imala je za cilj završavanje postupka nadoknade.
Međutim, prva od ovih odluka nije mogla da se primeni, a druga je
definitivno prekinuta, stoga nije bilo rešenja do 2007. godine kada su vlasti
dale novčanu nadoknadu podnosiocu predstavke. Iako je podnosilac
predstavke prihvatio taj novac 2011. godine (4 godine kasnije), Sud ne
smatra da bi trebalo da bude kriv za kašnjenje, jer u principu, nije bio
obavezan da prihvati drugi oblik nadoknade.
Sud navodi da je duţnost vlasti da deluju blagovremeno, na
odgovarajuć i odrţiv način. Pored toga, bugarske vlasti su bile neaktivne
dugi niz godina i nisu bile u mogućnosti da pronađu prihvatljivo rešenje,
ostavljajući podnosiocu predstavke neizvesnost da li će i kada će dobiti
nadoknadu na koju je imao pravo. Sud je dalje izjavio da je postojao
nedostatak delotvornih internih pravnih lekova za poboljšanje situacije koja
104
je bila prisutna u ovom predmetu. Sud smatra da takve radnje Vlade u vezi
sa predmetom nisu u saglasnosti sa obavezama drţave navedenim u članu
1 Protokola 1 Konvencije. Stoga se zaključuje da je Vlada povredila član 1
Shodno članu 41 Konvencije, Sud odlučuje da tuţena drţava treba da
isplati podnosiocu predstavke treba vrednost od 2.000 eura za
nematerijalnu štetu. Što se tiče materijalnih šteta, Sud se slaţe da je
podnosilac predstavke pretrpeo štetu zbog gubitka predmeta da dugo
vreme uţivan i koristi garaţu, ali s obzirom na okolnosti, Sud smatra da
iznos naknade moţe da bude 1,500 EUR.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije
(jednoglasno).
105
Manushaqe Puto i drugi protiv Albanije - 604/07; 43628/07; 46684/07; 34770/09
Manushaqe Puto i drugi protiv Albanije - 604/07; 43628/07; 46684/07;

34770/09
upravnih odluka / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog kašnjenja u izvršenju
upravnih odluka / postoji povreda
Ĉlan 13
Uskraćivanje prava na delotvorno rešenje u vezi sa izvršenjem odluka
o nadoknadi / postoji povreda
Ĉlan 46
Preduzimanje opštih mera za obezbeđivanje izvršenja odluka donetih
od strane suda / primena pilot suđenja
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / oduzimanje imovine bez naknade /

(ne) izvršenje upravnih odluka / pilot presuda
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - 20 albanskih drţavljana, Manushaqe Puto
(prvi podnosilac), Dani (drugi podnosilac), Ahmatas i drugi (treći
podnosilac) i Muka (četvrti podnosilac), bivši vlasnici ili naslednici bivših
vlasnika zemljišta konfiskovanog od strane bivšeg komunističkog reţima u
Albaniji. Podnosioci predstavke su nasledili prava na zemljišne parcele od
600 do 5000 kvadratnih metara, a ta prava su im priznata tokom 1994-1996
od strane nadleţnih odbora koji su bili angaţovani za povraćaj i naknadu
imovine u skladu sa Zakonom o imovini iz 1993.godine Ovaj zakon je
zamenio Zakon o imovini iz 2004. godine. Prema drugom, zakonu
predviđeno je šest oblika kompenzacije: (a) imovina istog tipa; (b) javna
106
imovina locirana u turističkim područjima; (c) imovina bilo koje druge

vrste; (d) akcije u drţavnim preduzećima; (e) vrednost drţavne imovine u
toku privatizacije, i (f) iznos novca koji odgovara vrednosti dodeljenoj
imovini u vreme donošenja odluke. Podnosioci predstavke su dobili
naknadu umesto da im se imovina vrati. I dok je jedan deo imovine vraćen
drugom i četvrtom podnosiocu, isti nisu dobili kompenzaciju na jedan od
načina propisanih zakonom u vezi sa preostalim delom njihovih zemljišnih
parcela. Podnosioci predstavke su se ţalili da, iako su njihova prava
priznata od strane vlasti, konačne upravne odluke kojima im se daje
nadoknada umesto povraćaja imovine nikada nisu izvršeni. Oni se oslanjali
na član 6 stav 1, član 13 i član 1 Protokola 1 Konvencije.
Pravni osnov - obrazoţenje suda

Podnosioci predstavke navode povredu člana 6 stav 1, člana 13
Konvencije i člana 1 Protokola 1 zbog neizvršenja konačne upravne odluke
kojom im se odobrava kompenzacija umesto povraćaja imovine. Podneli su
četiri odvojena zahteva, koje je sud, zbog sličnosti objedinio.
U vezi sa članom 13, podnosioci predstavke su se ţalili da nije
preduzeta nikakva efikasna radnja kako bi se osiguralo izvršenje odluka
kojima im se odobrava kompenzacija. Vlada, sa druge strane, aludira na
činjenicu da je kompenzacija proces koji se obavlja kontinuirano na
godišnjem nivou i da je do 2000. godine naknada bila ograničena samo na
imovinu do 200 kvadratnih metara i da vlasnici koji su uzeli neki drugi
oblik nadoknade nisu imali pravo na finansijsku nadoknadu. Sud
konstatuje da član 13 Konvencije obavezuje drţave da zaštite svoje građane
u okviru svoje nadleţnosti, stvaranjem efikasnih pravnih lekova kako u
zakonu, tako i u praksi, u smislu sprečavanja kršenja ili kontinuiranih
kršenja ili delotvornih pravnih lekova za zadovoljenje povrede koja se već
dogodila. U slučaju neizvršenja konačne odluke, bilo koje domaće sredstvo
koje ima za cilj sprečavanje kršenja i donošenje odluke u optimalnom
vremenskom roku je dragoceno. Kada se tiče ovog predmeta, sud
napominje da je ispitao pitanje efikasnosti izvršenja takvih upravnih
odluka ranije u predmetu Ramadhi i drugi protiv Albanije,1gde je našao
povredu člana 13, zaključujući da organi vlasti nisu preduzeli neophodne
mere za pruţanje pravnih lekova za izvršenje odluka u korist podnosilaca
te su stoga podnosioci lišeni prava na delotvoran pravni lek. Od te odluke,
1 Br. 38222/02, §§ 23-30, 13. novembar 2007

107
Albanija je stvorila niz pravnih akata, posebno u pogledu finansijske

nadoknade. Međutim, sud zaključuje da raspodela finansijskih nadoknada
od strane vlasti nije bila efikasno sredstvo izvršenja, zbog nekih
nedostataka. Posebno ceni to, kao što je slučaj Dan i Muka protiv Albanije
(drugi i treći podnosilac), ukoliko je tuţilac primio, delimični povraćaj
imovine ili drugih oblika naknade, on ne bi mogao da primiti novčanu
naknadu. Osim toga, s obzirom na to da odluke vlasti predviđaju
maksimalni iznos novčane naknade jednak vrednosti od 200 kvadratnih
metara, preostali deo odluke u korist tuţioca, u pogledu zemljišne parcele
koja prelazi 200 kvadratnih metara, ostaje neizvršena jedna određeni
vremenski period. Sud primjećuje da je teret primene finansijske odluke
protiv drţave prvenstveno na drţavi, koja mora da koristi sva moguća
sredstva za ubrzanje izvršavanja odluka i organizuje svoj vlastiti pravni
sistem na način da moţe da izdrţi određeni veliki broj zahteva
istovremeno. Sud zaključuje da, imajući u vidu neefikasnost drugih oblika
kompenzacije predviđenih zakonom, kao što su: naknada u naturi;
nadoknada putem drţavnih akcija i prihoda od procesa privatizacije; ili čak
drţavnih obveznica, sud donosi zaključak da nije postojao efikasan interni
pravni lek koji bi mogao da obezbedi dovoljnu i adekvatnu kompenzaciju
zbog neizvršenja upravnih odluka kojima se odobrava nadoknada. Kao
posledica toga, došlo je do povrede člana 13 Konvencije.
Oslanjajući se na član 6 stav 1 i člano 1 Protokola 1, podnosioci
predstavke su naveli kršenje njihovih prava kao rezultat neizvršenja u
periodu od 15 do 17 godina, pravosnaţnih i izvršnih odluka u korist
podnosilaca. Sud primećuje da je argument Vlade o nedostatku sredstava
već odbijen od strane suda u predmetu koji je ranije odlučen u Beshiri protiv
Albanije.2 Sud se takođe poziva na svoju prethodnu praksu u kojoj je, u
slučaju Burdov,3 odlučeno da kašnjenja u izvršenju presude mogu rezultirati
povredom Konvencije, međutim, kašnjenja u izvršenju presuda treba
proceniti u zavisnosti od sloţenosti predmeta. Sud, između ostalog, dodaje
da ih sloţenost domaćih postupaka izvršenja i naknada iz drţavnog
budţeta ne oslobađa obaveza da seizvršenje odluka u osigura optimalnom
roku. Sud dalje naglašava principe utvrđene u svojoj jurisprudenciji, a to je
neophodnost da drţave nastave da garantuju ravnoteţu između prava
pojedinaca i javnog interesa, kao i meru proporcionalnosti.
2 Br. 7352/03, § 102, 22. avgust 2006

3 Br. 33509/04, § 98, ESLJP 2009
108
Na osnovu izvedenih dokaza, imajući u vidu principe koje je sam

odredio u drugim sličnim predmetima, sud smatra neopravdanim da
promeni svoj stav koji je postojao u drugim pitanjima protiv u vezi sa
odlaganjem izvršenja pravosnaţnih odluka o imovini u kojima je utvrđena
povreda člana 6 stav 1 i člana 1 Protokola 1. Shodno tome, u ovom slučaju,
u sva četiri zahteva, došlo je do povrede ovog člana.
Što se tiče primenjivosti člana 46 u ovom predmetu, sud sa
zabrinutošću ističe da je utvrdio kršenje u predmetnom pitanju, uprkos
činjenici da je u svojim prethodnim odlukama u 2007., 2009. i 2011. godini
utvrdio opšte mere koje bi Albanija trebalo da preduzme za rešavanje
problema. Imajući u vidu da je bilo mnogo sličnih pitanja koja su u toku
pred njim i da bi se mogao povećati broj osnovanih zahteva, sud smatra da
je potrebno primeniti proceduru "pilot presude" u ovom pitanju i odlučuje
da Albanija treba da preduzme opšte prioritetne mere, kako bi se efikasno
zaštitilo pravo na kompenzaciju. Na osnovu nadgledanja od strane
Komiteta ministara, drţava je slobodna da bira sredstva kojima će ispuniti
svoju obavezu. Međutim, sud smatra da je, pošto se sadašnje
zakonodavstvo o imovini često menja, najmanje sedam puta tokom 2004-
2010. godine, to uticalo na nedostatak pravne sigurnosti. Zbog toga bi
Albanija trebalo da izbegava česte izmene u zakonodavstvu i paţljivo
pregleda sve pravne i finansijske implikacije pre nego što izvede dalje
promene. Kako je Vlada prihvatila u svom Akcionom planu, vlasti nisu
imale tačne i pouzdane informacije o ukupnom broju upravnih odluka
kojima su priznata imovinska prava i nadoknada, koji su usvojeni od 1993.
godine. Prema tome, prikupljanje tačnih podataka omogućilo bi vlastima
da izračunaju sveukupne finansijske implikacije mehanizma kompenzacije.
Takođe, šemu nadoknade i njegove modalitete treba ponovo razmatrati u
skladu s praksom suda. Razmatranje i aţuriranje mapa vrednosti treba da
budu predmet transparentnih i objašnjavajućih kriterijuma, uzimajući u
obzir razvoj zemljišta i fluktuacije trţišta. Sud poziva vlasti da počnu da
koriste alternativne oblike kompenzacije predviđene zakonom iz 2004.
umesto da se oslanjaju, uglavnom, na finansijsku nadoknadu. Prema Sudu,
vaţno je postaviti realne rokove predviđene zakonom i obavezujuće za
svaki korak procesa nadoknade. Konačno, dovoljno ljudskih i materijalnih
resursa treba staviti na raspolaganje nadleţnim organima i treba osigurati
koordinaciju između različitih drţavnih institucija. Što se tiče postupka koji
treba slediti u sličnim predmetima, sud smatra da je vaţno praviti razliku
109
između već započetih predmeta i onih koje se mogu pokrenuti u

budućnosti. Sud odlučuje da odloţi postupak u vezi sa svim novim
zahtevima podnetim protiv Albanije nakon donošenja te odluke, u kojoj
podnosioci pokreću kontroverzne ţalbe koji se odnose samo na dugotrajno
neizvršenje pravosnaţnih odluka o vlasništvu. Odlaganje će stupiti na
snagu 18 meseci nakon što aktuelna odluka postane pravosnaţna.
Međutim, u predmetima koji su već procesuirani sud odlučuje o drugom
pristupu, koji im dozvoljava da postupaju bez prejudiciranja date odluke.
U vezi sa članom 41, sud odlučuje da Albanija mora da plati 1.000.000 evra
za materijalnu i nematerijalnu štetu i 1.000 evra za troškove i izdatke
prvom podnosiocu; 280.000 evra za materijalnu i nematerijalnu štetu i 1.000
evra za troškove i izdatke drugom podnosiocu; 352.400 evra za materijalnu
i nematerijalnu štetu i 1.000 evra za troškove i izdatke trećem podnosiocu i
1.360.000 za materijalnu i nematerijalnu štetu četvrtom aplikantu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1, člana 1 Protokola
1 Konvencije i člana 13 (jednoglasno). Shodno članu 46, sud odlučuje da
primeni pilot presudu kao rezultat nastavka sličnih povreda od strane
tuţene Drţave i odloţi sve druge slične postupke u istim predmetima do
pravosnaţne presude o kojoj je reč.
110
Sporrong i Lönnroth protiv Švedske - 7151/75; 7152/75

23.09.1982 [plenarna sednica]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat trajanja
dozvola za eksproprijaciju i zabrana gradnje/ postoji povreda
Ĉlan 17 i 18 zajedno sa članom 1 Protokola 1

Prekoračenje granice u ograničavanju prava i zloupotreba ovlašćenja
u slučaju mešanja u pravo na neometano uţivanje imovine / nije potrebno
razmatrati

Diskriminacija u odnosu na druge kategorije vlasnika kojima je
imovina eksproprisana i onih kojima imovina nije eksproprisana / ne
postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nemogućnosti da sudovi
preispituju ţalbe na dozvole za eksproprijaciju / postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na delotvorno rešenje kao posledica nedostatka
efektivnih pravnih lekova za rešavanje zahteva o povredi/ nije potrebno
razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / dozvola za eksproprijaciju /

utvrđivanje kompenzacije / zabrana izgradnje / kontrola imovine / pravična
ravnoteţa/ pravično suđenje/ efektivno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Sporrong Estate (prvi podnosilac predstavke) i
g-đa I. M. Lonnroth (drugi podnosilac predstavke) su podneli odvojene
zahteve koji se odnose na efekte dugoročnih dozvola za eksproprijaciju i
111
zabranu gradnje na njihovoj, zahteve koje je komisija, zbog sličnosti,

pridruţila. Prvi podnosilac predstavke je pravno lice i sastoji se od
zajedničkih naslednika pokojnog g- dina Sporrong-a. Imaju imanje u centru
Stokholma, poznato kao "Riddaren 8". 1956. godine, vlada je Gradskom veću
Stokholma dala dozvolu za eksproprijaciju područja na kojem su se nalazile
164 zgrade, između ostalih i jedna zgrada naslednika prvog podnosioca
predstavke. Eksproprijacija je izvršena sa ciljem izgradnje raskrsnice i
parkinga. Prema Zakonu iz 1917. godine, Vlada je odredila petogodišnji rok
tokom kojeg bi Gradsko veće trebalo da pozove vlasnike pred sud za
nepokretnosti kako bi se utvrdio iznos naknade, u suprotnom će isteći
dozvola. 1961. godine, na zahtev opštine, Vlada je produţila rok za tri
godine, a predmetna imovina nije podvrgnuta bilo kakvom urbanističkom
planu. Zatim je 1964. godine, dozvola za eksproprijaciju produţena za još 5
godina, a za to vreme opština je pripremila opšti plan u cilju širenja puteva i
unapređenja javnog prevoza. Za ove potrebe, na zahtev opštine, 1969.
godine, dozvola za eksproprijaciju je produţena i za deset godina. 1979.
godine, Vlada je na zahtev veća poništila dozvolu za eksproprijaciju. Štaviše,
od 1954. do 1979. godine, vlasnicima je zabranjeno da grade na predmetnoj
imovinu,sa obrazloţenjem da bi predloţena raskrsnica uticala na korišćenje
imovine. Samo 1970. godine, naslednici prvog podnosioca predstavke su
dobili izuzeće od zabrane kako bi proširili ulazna vrata zgrade i ovo izuzeće
se nije koristilo u druge svrhe. Tako je, u slučaju naslednika prvog
podnosioca predstavke, dozvola za eksproprijaciju trajala ukupno 23 godine,
dok je zabrana izgradnje trajala ukupno 25 godina.
Imovina drugog podnosioca predstavke nalazila se u centru grada i
bila je jedno od imanja za koja je Vlada 1971. godine dala dozvolu za
eksproprijaciju Gradskom veću, sa desetogodišnjim rokom za dodelu
iznosa naknade za imovinu, u cilju izgradnje parkinga sa više spratova.
Vlada je odbila zahtev podnosioca predstavke za povlačenje dozvole za
eksproprijaciju, sa obrazloţenjem da se poništenje moţe uraditi samo uz
saglasnost veća, i tek nakon što je Veće to zatraţilo četiri godine kasnije,
Vlada je poništila dozvolu. Podnosilac predstavke je sedam puta pokušavla
da proda imovinu (između 1970. i 1975. godine), ali su se potencijalni kupci
povlačili nakon konsultacija sa opštinskim vlastima. Takođe, od 1968. do
1981. godine, Vlada je zabranila izgradnju na dotičnoj imovini. Podnosilac
predstavke je 1970. godine dobila dozvolu za adaptaciju trećeg sprata svog
lokala, a nije dobila zajam, kada je jedan od imovinskih poverilaca zatraţio
112
renoviranje fasade. Tako je imovina podnosioca predstavke bila predmet

dozvole za eksproprijaciju 8 godina a zabrane izgradnje 12 godina.
Prema švedskom zakonodavstvu, dozvole za eksproprijaciju spadaju
u kategoriju upravnih pitanja, o kojima, zbog političkih ili finansijskih
implikacija, odlučuje Vlada. Izdavanje dozvole ne vodi automatski do
eksproprijacije, već samo ovlašćuje javni organ da sprovede eksproprijaciju,
ako je potrebno, bez uticaja na pravo vlasnika da prodaju ili stave pod
hipoteku svoju imovinu. Dozvole podleţu vremenskom roku tokom kojeg
vlasti moraju da pokrenu sudski postupak za utvrđivanje nadoknade u
saglasnosti sa strankama, čiji neuspeh rezultira poništenjem dozvole. Protiv
odluka Vlade se ne moţe ţaliti. Samo u izuzetnim slučajevima moţe se
uloţiti vanredna ţalba, poznata kao zahtev za nastavak postupka.

Podnosioci predstavke tvrde da su trajanje dozvola za eksproprijaciju
i zabrana izgradnje predstavljali neopravdano mešanje u njihovo pravo na
neometano uţivanje imovine suprotno članu 1 Protokola 1. Oni su takođe
naveli povredu člana 6 stav 1 na osnovu toga što švedski sudovi nisu u
razumnom roku odredili eksproprijaciju i naknade kao i zbog povrede
člana 13 sa obrazloţenjem da nisu imali efikasan pravni lek protiv domaćih
vlasti zbog povrede njihovih prava. Podnosioci predstavke takođe su
naveli i povredu člana 14 i pozvali se na članove 17 i 18 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, Sud, pozivajući se na presudu u
predmetu Marckx1 konstatuje da prihvatanjem da svako lice ima pravo na
neometano uţivanje imovine, član 1 Protokola 1 u suštini garantuje pravo
na imovinu, pa je zadatak Suda da utvrdi da li je došlo do mešanja u pravo
podnosilaca predstavke i ako jeste, da li je mešanje bilo opravdano.
Podnosioci predstavke su se ţalili da su zbog duţine trajanja dozvola za
eksproprijaciju i zabrane izgradnje na njihovim imanjima izgubili
mogućnosti za prodaju imovine po normalnim trţišnim cenama. Takođe su
naglasili rizik sa kojim bi se suočili da su investirali u svoju imovinu; i
teškoće stavljanja pod hipoteku i zabranu izgradnje na njihovoj zemlji.
Prema tome, podnosioci predstavke su tvrdili da su, iako nisu formalno
eksproprisani, bili lišeni prava da neometano uţivaju u svojoj imovini bez
prava na nadoknadu i, shodno tome, suštinski lišeni imovinskih prava. S
druge strane, Vlada je priznala da snaga trţišta moţe da ometa prodaju
1 Marckx protiv Belgije, 13.jun 1979, Serija A br. 31

113
imovine koja je predmet dozvola za eksproprijaciju, a zabrana gradnje

smanjuje normalno ostvarivanje prava na imovinu.
Međutim, Vlada je tvrdila da su takve dozvole i takve zabrane
unutrašnje karakteristike urbanističkog planiranja i nisu ometale pravo
vlasnika na neometano uţivanje imovine. Sud smatra da, iako građevinske
dozvole nisu pravno uticale na pravo vlasnika da koriste i raspolaţu
svojom imovinom, međutim, u praksi, znatno su smanjile mogućnost
ostvarivanja ovog prava. Takođe, zabrana izgradnje je nedvosmisleno
ograničila pravo podnosilaca predstavke da koriste svoju imovinu. Sud
takođe smatra da se dozvole za eksproprijaciju i zabranu izgradnje moraju
ispitati zajedno, jer iako nije postojala pravna veza između mera i toga da
su imale različite periode vaţenja, dopunjivale su se i imale slične ciljeve da
olakšaju razvoj grada u skladu sa planovima pripremljenim za tu svrhu.
Prema tome, Sud smatra da je došlo do mešanja u imovinsko pravo
podnosilaca predstavki, što je postalo još ozbiljnije zbog primenljivosti ovih
kombinovanih mera vrlo dugo.
Što se tiče toga da li je došlo do povrede člana 1 Protokola 1, Sud
analizira tri pitanja: (a) primenjivost druge rečenice stava 1, u kom slučaju
Sud podseća da švedske vlasti nisu eksproprisale imovinu podnosilaca
predstavke jer su mogli da je koriste, prodaju, naslede, zaloţe ili daju pod
hipoteku. Dakle, iako je pravo na imovinu izgubilo malo od svoje suštine,
ono ipak nije nestalo, odnosno nije bilo de facto eksproprijacije; (b)
primenjivost stava 2, gde Sud smatra da građevinske zabrane jasno
predstavljaju kontrolu "korišćenja imovine", a dozvole za eksproprijaciju
nisu imale za cilj da ograniče ili kontrolišu takvo korišćenje i budući da je to
prvi korak u postupku prema lišavanju od imovine, ne spadaju u okvir
stava 2; (c) usklađenost građevinskih dozvola sa prvom rečenicom stava 1,
pri čemu Sud mora da utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteţa između
opšteg interesa i osnovnih prava pojedinca. Sud ne mora da reši razlike u
mišljenjima oko tumačenja švedskog zakona, jer čak iako bi dozvole za
eksproprijaciju bile u skladu sa domaćim zakonom, ne znači da su u skladu
sa pravom zagarantovanim članom 1 Protokola 1, pa prema tome,
primarna duţnost Suda jeste da procieni da li je postignuta pravična
ravnoteţa između opšteg interesa i prava pojedinaca, što je glavni zadatak
drţave. Sud primećuje da je jedna od karakteristika zakonodavstva na
snazi u to vreme bila neefikasnost, jer pored poništenja dozvola, za koje je
potrebna saglasnost opštine, zakon nije predvideo nijedno drugo sredstvo
114
za promenu statusa vlasnika. Sud podseća da su tokom perioda isticanja

dozvola za eksproprijaciju, odnosno 23 godine u slučaju naslednika prvog
podnosioca predstavke i osam godina u slučaju drugog podnosioca
predstavke, podnosioci predstavke ostali nesigurni u pogledu njihove
imovine, dok Vlada nije shvatala poteškoće sa kojima se suočavaju. Štaviše,
zakonodavstvo nije dozvoljavalo ponovnu procenu dozvola oko njihovog
trajanja, niti mogućnost smanjivanja trajanja ili naknadu za to vreme. Sud
takođe nalazi da je zabrana izgradnje tokom ovog perioda dodatno uticalo
na dalje štetne posledice vaţenja dozvola. Zbog toga je puno uţivanje
prava na imovinu povređeno u ukupnom periodu od 25 godina u slučaju
prvog podnosioca predstavke i 12 godina u slučaju drugog podnosioca
predstavke. Prema tome, dva serije mera preduzetih kombinovano, nisu
napravile pravičnu ravnoteţu između opšteg interesa i osnovnih prava
pojedinca, s obzirom da su podnosioci predstavke snosili prekomerno
individualno opterećenje koje bi moglo da postane legitimno samo da su
oni imali priliku da podnesu zahtev za skraćenje roka ili zahtev za
nadoknadu. Ali švedsko zakonodavstvo iz tog vremena je isključivalo ove
mogućnosti, pa čak i danas isključuje se druga mogućnost. Na ovaj način,
Sud smatra da dozvole za eksproprijaciju, čije su posledice pogoršane sa
zabranom izgradnje, predstavljaju povredu člana 1 Protokola 1 i ne smatra
se potrebnim da se utvrdi da li zabrana izgradnje odvojeno krši ovaj član.
Što se tiče navoda o povredi članova 17 i 18, uzetih zajedno sa članom
1 Protokola 1, kojima su podnosioci predstavke naveli da njihovo pravo na
neometao uţivanje imovine podleţe ograničenjima koja su bila šira od onih
predviđenih u članu 1 Protokola 1 i imala "svrhu" koja se ne pominju u tom
članu, Sud smatra da, pošto je utvrdio povredu člana 1 Protokola 1, nije
potrebno ispitivati predmet prema članovima 17 i 18.
Navod podnosilaca predstavke o povredi člana 14, uzeti zajedno sa
članom 1 Protokola 1, sa obrazloţenjem da su bili ţrtve diskriminacije, Sud
ne uzima u razmatranje jer se ne zasniva ni na jednom od dokaza u
materijalu koji je iznet sudu.
U vezi sa članom 6 stav 1, podnosioci predstavke su naveli da nemaju
mogućnost da se ţale lokalnim sudovima u vezi sa izdavanjem i trajanjem
dozvola za eksproprijaciju. Na osnovu prethodne prakse, prema kojoj je rok
do podnošenja sudu za utvrđivanje nadoknade bio godinu dana (1),
podnosioci predstavke su smatrali nezakonitim trajanje dozvola za njihovu
imovinu, a Vlada je prigovorila takvom tumačenju. Sud smatra da je pravo
115
podnosilaca predstavke neosporno "građansko pravo", a period vaţenja

dozvola za eksproprijaciju na ovim imanjima podstakao je "spor" u smislu
člana 6 stav 1. Pošto su podnosioci predstavke smatrali da su ove mere
nezakonite, oni su imali pravo na sud da odluči o tom pitanju, kada se tiče
domaćeg prava. Iako je Vlada izrazila spremnost za sudsko postupak u
vezi sa zakonitošću odluka Opštinskog veća da zatraţi od Vlade da izda ili
produţi dozvole, ovi zahtevi su bili samo pripremni koraci i u toj fazi nisu
predstavljali mešanje u građansko pravo. U međuvremenu, na odluke
Vlade o izdavanju i produţenju dozvola se nije moglo ţaliti. Jedini pravni
lek za takve odluke bio je zahtev za nastavak postupka, ali je korišćen u
retkim slučajevima. Ĉak i u takvim slučajevima, Vrhovni upravni sud nije
ispitivao meritum predmeta.2 Tek nakon prihvatljivosti ţalbe moţe ga
razmatrati ili sam sud ili sud i organ koji se prethodno bavio ovim
pitanjem. Prema tome, ovo sredstvo ne ispunjava uslove iz člana 6. stav 1.
Shodno tome, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 § 1.
Što se tiče navoda o povredi člana 13, Sud zaključuje da, pošto je
utvrdio povredu člana 6 stav 1, nije neophodno ispitivati predmet prema
članu 13, budući da član 13 ima manje stroga pravila.
Što se tiče zahteva podnosioca predstavke za pravičnu nadoknadu
prema članu 50, Sud smatra da nije spreman za odluku.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 6 § 1, a
zahtevi prema članu 13, članu 14 uzetim zajedno sa članom 1 Protokola 1 i
članovima 17 i 18 zajedno sa članom 1 Protokola 1 nije potrebno razmatrati
(10 glasova za i 9 protiv/12 glasova za i 7 protiv/ jednoglasno).
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija: Zekia, Cremona, Thor

Vilhjalmsson, Lagergren, Sir Vincent Evans, Macdonald, Berndhart i
Gersing, u vezi sa članom 1 Protokola 1
Sudije se slaţu sa većinom nalaza većine, ali, prvobitno izraţavaju
neslaganje u pogledu primene člana 1 Protokola 1, odnosno samo stava 1.
Prema njima, kada je korišćenje i dalje omogućeno, iako ograničeno, stav 2
člana 1 primenjuje se čak i ako je svrha ovih mera eventualno lišavanje od
imovine. U ovom slučaju, takvo lišavanje se nije se dogodila realno i
2 Presuda Le Compte, Van Leuven i De Meyere, 23.jun 1981

116
korišćenje imovine je privremeno ograničeno, u funkciji potencijalnih

eksproprijacija u budućnosti, što znači da je i stav 2 takođe primenjiv.
Dalje, sudije takođe izraţavaju neslaganje sa nalazima većine u
pogledu duţine trajanja mera koje je preduzela drţava. Prema njima,
sprovođenje savremenog urbanizma zahteva, posebno u velikim urbanim
područjima, značajno vreme. Iako su dozvole za eksproprijaciju trajale
dugo vremena, švedska vlada je dala jasno razumljive razloge za to.
Takođe, treba uzeti u obzir pravno i činjenično stanje vlasnika tokom
perioda ograničenja. Oni su ostali vlasnici i imali su pravo raspolaganja
svojom imovinom. Imali su priliku da traţe dozvolu za rekonstrukciju i
renoviranje imovine, kao i podnosioci zahteva 1970. godine. Stoga,
uzimajući u obzir sve ove aspekte zajedno, zaključuje se da nije došlo do
povrede člana 1 Protokola 1.
Alternativno mišljenje sudije Cremona u vezi sa članom 6 § 1

Sudija smatra da je neophodno razotkriti razloge za podršku većine u
odluci u vezi sa članom 6, imajući u vidu učešće u izdvojenom mišljenju u
vezi sa povredom člana 1 Protokola 1. Po njegovom mišljenju, s obzirom na
to da (a) podnosioci predstavke osporavaju zakonitost izdavanja i
produţenja dozvola za eksproprijaciju; (b) prema švedskom zakonu,
dozvole za eksproprijaciju samo utvrđuju zakonitost eventualne
eksproprijacije u budućnosti koja se ne moţe napadati i (c) ugroţena prava
su bila imovinska prava, odnosno građanska prava, što znači da su
podnosioci predstavke traţili utvrđivanje njihovih građanskih prava ili da
li je postojalo "osporavanje" u odnosu na građanska prava podnosilaca
predstavke. Prema tome, prema članu 6 stav 1, oni bi trebalo da imaju
pravo ţalbe sudu, ali realno nisu mogli.
Izdvojeno mišljeje sudije Thor Vilhjalmsson u vezi sa članom 6 § 1

Prema sudiji Vilhjalmsson, jasno je da podnosioci predstavke,
praktično, nisu mogli da ospore dozvole za eksproprijaciju u sudovima jer
to nije dozvoljavalo švedsko zakonodavstvo. Ako je bilo povrede člana 6
stav 1, to znači da je drţava bila duţna da dozvoli podnosiocima
predstavke sudsku raspravu o njihovim podnescima bez pravne osnove,
zbog švedskih pravila Ustavne vlade. Takođe, to bi značilo da član 6 stav 1,
koji se bavi pravom na pravično suđenje, indirektno reguliše osnovna
ustavna pravila. Prema tome, takvo tumačenje je nemoguće i, prema tome,
117
nije postojao spor ili nesporazum koji bi mogao da rešiti neki od švedskih
sudova. Ĉlan 6, stav 1 ne nameće drţavi obavezu da promeni ovu situaciju
i prema tome ovaj član nije primenjiv u ovom predmetu.
Izdvojeno mišljenje sudije Lagergren u vezi sa članom 6 § 1

Sudija Lagergren izraţava saglasnost sa mišljenjem prethodnih sudija
da švedsko zakonodavstvo nije pruţilo efikasne pravne lekove predviđene
članom 6. Kao što je Sud istakao, podnosioci predstavke nisu osporili
činjenicu da su dozvole za eksproprijaciju bile legitimne same po sebi.
Jedino pitanje o kojem su podnosioci predstavke sporili zakonitost
preduzetih mera je njihovo trajanje. Utvrđivanje proceduralnog ili
činjeničnog pitanja trajanja ne predstavlja definiciju građanskih prava i
stoga jednostavno regulisanje rokova za dozvolu za eksproprijaciju, ni na
koji način, nije odlučujuće za takva prava. Ovo zadovoljava izuzimanje
primene člana 6 stav 1, bez daljeg ulaţenja u pitanje postojanja
"osporavanja‟‟. Zbog toga nije došlo do povrede člana 6 stav 1.
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija: Pinhiero, Farinha, Sir Vincent

Evans, MacDonald, Bernhardt i Gersing, u vezi sa članom 6 § 1
Sudije smatraju da ako se član 6 stav 1 primenjuje svaki put kada bi
odluke donete u jevanom interesu kršile privatna prava, ova odredba bi
sadrţala neograničenu garanciju sudske revizije vladinih i upravnih akata.
Takvo tumačenje nije u skladu sa svrhom člana 6 stav 1. Barem akta iz
oblasti javnog ili upravnog prava treba isključiti iz obima člana 6 stav 1.
Dozvole za eksproprijaciju i zabrana izgradnje regulisane su javnim
pravom. Sudijsko preispitivanje zakonitosti takvih mera je poţeljno, ali se
ne zahteva prema članu 6 stav 1. Iz ovih razloga nije došlo do povrede
člana 6 stav 1.
Delimično izdvojeno mišljenje sudije Walsh-a

Sudija Walsh se ne slaţe sa mišljenjem većine, tvrdeći da član 1
Protokola 1 ne garantuje da je pravo na privatnu imovinu apsolutno pravo.
Ţalbe podnosilaca predstavke za dozvole za eksproprijaciju bile su vezane
za negativne efekte na trţišne vrednosti, odnosno navodni gubitak moguće
zarade. Do eksproprijacije, podnosioci predstavke mogu slobodno da
raspolaţu svojom imovinom, iako na oteţano na trţištu, zbog moguće
eksprorpijacije, što je normalno u većini budućih planskih zona. Iako se
podnosiocima predstavke ne daje nadoknada za postojanje razvojnog
118
plana, oni ne mogu da tvrde da su ţrtve povrede stava 1 člana 1 Protokola

1. Takođe je uobičajeno da vlasti zbog zahteva razvojnog plana ograniče
korišćenje određene imovine. Vlasniku se ne garantuje pravo korišćenja
imovine na način na koji on ili ona ţeli. Iako član 1 Protokola 1 nuţno ne
predviđa nadoknadu u svakom slučaju eksproprijacije ili ograničenje
imovinskih prava radi opšteg interesa, ne moţe se reći da u ovom slučaju
ne bi bilo isplate pravične nadoknade u slučaju eksproprijacije. Prema
tome, oba stava člana 1 Protokola 1 primjenjuju se u ovom predmetu i ne
postoji povreda bilo kojeg od njih.
119
Petrovi protiv Bugarske - 9504/09

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neuspeha da
se u duţem vremenskom periodu obezbedi stan/ postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ stan/ eksproprijacija/ imovina/

iscrpljivanje pravnih lekova/ pravična ravnoteţa / efektivna sredstva
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - gđa Stoyanka Kotseva Petrova i g-din Stoyan
Todorov Petrov, drţavljani Bugarske, ţive u Sofiji. Roditelji prvog
podnosioca predstavke su bili vlasnici kuće koja je 1986. godine
eksproprisana za izgradnju stambene zgrade i ulice. Odluka o
eksproprijaciji zasnovana na članu 98. stav 1. Zakona o teritorijalnom i
urbanističkom planiranju iz 1973. imala je za uslov da podonosioci
predstavke dobiju trosoban stan kao nadoknadu za kuću. Tokom 1990.
godine podnosioci predstavke zajedno sa svojom decom i roditeljima prvog
podnosioca predstavke smestili su se u trosoban stan u vlasništvu opštine.
U njemu su ţiveli sve do 2004. godine, ali su se kasnije preselili u drugi
pogodniji stan, zbog zdravstvenog stanja majke prvog podnosioca
predstavke. Podnosioci predstavke su 2005. godine podneli tuţbu protiv
opštine Sofija, tvrdeći da su pretrpeli materijalnu i nematerijalnu štetu zbog
neprekidnog propusta opštine da izgradi i podnosiocima predstavke da
pripadajući stan. Tuţbu je odbacio Okruţni sud koji je utvrdio da
podnosioci predstavke nisu pretrpeli nikakvu štetu jer su bili smešteni u
stan u vlasnivu opštine i da je domaći zakon predviđao posebno rešenje za
lica u situaciji podnosilaca predstavke, odnosno davao je mogućnost
traţenja ponovnog vrednovanja eksproprisane imovine. Tako su
podnosioci predstavke podneli zahtev za novu procenu, ali opština je u
pismu iz juna 2006. godine obavestila podnosioce predstavke da nisu imali
pravo da traţe takvu procenu jer nisu vlasnici eksproprisane imovine. U
međuvremenu, stan je izgrađen i podnosioci predstavke su ušli u posed
120
2006. godine, a presudama iz decembra 2006. i jula 2008. godine, Gradski

sud u Sofiji i Vrhovni kasacioni sud, podrţali su presudu Okruţnog suda,
ponavljajući njegove nalaze. U ovom postupku, podnosioci predstavke su
bili prisiljeni da za sudske takse plate 1.200 novih bugarskih leva (jednako
iznosu od 612 evra).

Podnosioci predstavke su tvrdili da im vlasti, dugi niz godina nisu
obezbedile stabn i ţalili su se na nedostatak efikasnih pravnih lekova u
zemlji. Za to su našli podršku u članovima Protokola 1 i član 13 Konvencije.
Sud smatra da je dovoljno da se zahtevi rešavaju prema članu 1 Protokola 1.
Sud je odbacio osporavanje Vlade za neiscrpljivanje domaćih pravnih
lekova pošto su podnosioci predstavke zatraţili novu procenu imovine, što
je rezultiralo činjenicom da su efikasno sledili relevantnu proceduru, ali su
bili obavešteni da nisu imali pravo na tu vrstu zahteva jer nisu bili vlasnici
eksproprisane imovine. Vlada nije tvrdila da je izjava opštinskih vlasti da
podnosioci predstavke nisu imali pravo da podnesu ovaj zahtev pogrešna.
Sud dalje napominje da je odluka o eksproprijaciji iz 1986. godine, u kojoj
se navodi da će podnosioci predstavke biti nadoknadjeni za imovinu,
stvorilo pravo i kako njega vlasti nisu osporavale. Prema tome, obećani
stan se kvalifikuje kao "imovina" u smislu člana 1 Protokola 1.
Sud primećuje da propust vlasti da obezbede ovaj stan predstavljaju
mešanje u prava podnosilaca predstavke uopšte, u neometano uţivanje
imovine.1 Dalje, kako bi se utvrdilo da li je bugarska drţava ispunila svoje
obaveze prema članu 1 Protokola 1, Sud mora da razmotri da li postoji
pravična ravnoteţa između javnog interesa i prava podnosilaca predstavke.
Sud odlučuje da trajanje obezbeđivanja nadoknade, zajedno sa
nedostatkom volje vlasti da reše problem, predstavljaju faktore koji mogu
da ometaju pravičnu ravnoteţu između javnog interesa i prava podnosilaca
predstavke. Iako je pravo podnosilaca predstavke za dobijanje stana
stečeno 1986. godine, ovaj stan nije dodeljen podnosiocima predstavke sve
do 2006. godine, odnosno dvadeset godina kasnije, od kojih četrnaestog
nakon 7. septembra 1992. godine kada je Konvencija stupila na snagu u
Bugarskoj. Sud je u ranijim slučajevima utvrdio da su uporedna odlaganja,
zajedno sa pasivnim stavom vlasti, stvorili podnosiocima predstavke
1 Kirilova i drugi protiv Bugarske br. 42908/98, 44038/98, 44816/98 i 7319/02, §§ 72-79, 9. jun
2005 i Lazarov protiv Bugraske, br. 21352/02, 22. maj 2008
121
period neizvesnosti što se smatra posebnim i preteranim teretom za

podnosioce predstavke.2 Isto tako, nedostatak delotvornih pravnih lekova
je zasnivao pravičnu ravnoteţu između javnog interesa i zaštite prava na
neometano uţivanje imovine. Sud ne vidi nikakav razlog za donošenje
drugog zaključka u ovom predmetu. Iz toga sledi da je došlo do povrede
člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Što se tiče potraţivanja podnosilaca predstavke o materijalnoj i
nematerijalnoj šteti po članu 41, Sud odlučuje da su podnosioci predstavke
morali da pretrpe gubitke jer nisu bili u mogućnosti da koriste i uţivaju u
stanu u duţem vremenskom periodu, pa utvrđuje materijalnu štetu u
iznosu od 7.000 EUR. Sud takođe smatra da je povreda člana 1 Protokola 1
trebalo da prouzrokuje podnosiocima predstavke i nematerijalnu štetu kao
rezultat pretrpljenog razočarenja i tako im dodeljuje 4,000 evra za
nematerijalnu štetu.
Odluka suda
(jednoglasno).
2 Kirilova i drugi supra 1. §§ 108-23, Lazarov, supra.1 §§ 30-32, i Antonovi, § 30, br. 20827/02,
1. oktobar 2009;
122
Hingitaq 53 protiv Danske - 18584/04

Ĉlan 1 Protokola 1 i član 8

Mešanje u pravo na neometano uţivanje imovine i kršenje prava na
poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota zbog lišavanja od
korišćenja zemljišta i lišavanja od lova i ribolova/ odbija se
Ključne reči: neometano uţivanje imovine/ posebna plemena / pristup lovu i

ribolovu/ postavljanje vazdušne baze/ eksproprijacija/ pravična ravnoteţa/ pravo na
poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - 428 lica iz okruga Thule na Grenlandu i
Hinigitak 53, grupe koja zastupa interese povratnika iz plemena Inuguit, u
jednoj pravnoj inicijativi protiv drţave Danske. Stanovništvo Grenlanda je
uglavnom sastavljeno od Inuita, bliskih i solidarizovanih sa populacijom
Inuita u Kanadi, na Aljasci i u Sibiru. Na severozapadu Grenlanda, Inuiti su
poznati kao Inughuit, ili kao pleme Thul, populacija koja se uglavnom bavi
lovom i ribolovom. Jedan danski istraţivač, je 1909. godine, osnovao
trgovačku stanicu i započeo proces kolonizacije ovog područja. U cilju
očuvanja normalnog načina ţivota, osnovan je Savet lovaca u čijoj je
nadleţnosti i donošenje zakona. Tokom Drugog svetskog rata, Sjedinjene
Američke Drţave i Danska potpisale su sporazum kojim je omogućeno
postavljanje vojnih baza i meteoroloških stanica. Takva jedna stanica je
takođe izgrađena u okrugu Thule. Ispostavilo se da je Savet lovaca dobilo
nadoknadu u vezi sa tim. Posle rata, na osnovu sporazuma o odbrani
Grenlanda, američka vazduhoplovna baza je postavljea u blizini sela
Umanaq (deo okruga Thul). Ne zna se tačna veličina vazdušne baze, ali je
poznata činjenica da je pristup Inuguitima lovu i ribolovu postao teţi.
U proleće 1953. godine, SAD su odlučile da izgrade protivavionsku
bazu. Kao rezultat toga, celo pleme Thul je moralo da bude iseljeno. Većina
porodica odlučila je da se preseli u Qanaq, selo kod Umanaq-a, gde su
ţiveli u šatorima do izgradnje drugih kuća, ali i bolnica, crkve i svim
123
ostalim potrebama za izgradnju novog sela. U međuvremenu, u Savetu

lovaca je postavljeno pitanje nadoknade za pleme Thul, kao rezultat
mnogih sastanaka između ministra Grenlanda, opštine Qanaq i radne
grupe koja je zaduţena da štiti interese podnosilaca predstavke. Svi ovi
sastanci doveli su do sporazuma između Sjedinjenih Američkih Drţava i
Danske o smanjenju vazdušne baze. Telo upravaljanja plemena Thul je
zatraţio da se taj smanjeni prostor koristi za prevoz civila i stvaranje
tranzitne zone. U cilju rešavanja ovog pitanja, Kabinet Premijera i
predstavnik upravljačkog tela su postigli sporazum o davanju određenog
iznosa za izgradnju aerodroma koji se nalazi u Thul-u.
U međuvremenu, podnosioci predstavke su pokrenuli postupak
protiv Kabineta premijera u Vrhovnom sudu istočne Danske sa 4 tvrdnje
da: 1) imaju pravo korišćenja svojih domova u Umanaq-u; 2) imaju pravo
da se presele, borave i love u celom okrugu Thul; 3) da pleme Thul ima
pravo na naknadu u iznosu od 3,333,333 EUR i 4) da svako lice ima pravo
na naknadu od 33,333 EUR. Vrhovni sud istočne Danske je uručio odluku
koja je posebno utvrdila da je vazdušna baza čija je lokacija okrugu Thul
izgrađena zakonito, na osnovu sporazuma o zaštiti.
Pored toga, sud je utvrdio da je dotična populacija lokalno
stanovništvo, prema definiciji člana 1 Konvencije br. 169 Međunarodne
organizacije rada. Sud je u svojoj odluci našao da proterivanje do kojeg je
došlo treba smatrati eksproprijacijom i da vreme kada je pleme bilo u stanju
da se preseli nije bilo dovoljno, kao i da su ograničene aktivnosti lova i
ribolova. Konačno, danska vlada ima međunarodne obaveze prema
Grenlandu, u skladu sa članom 73 Povelje UN. Sud odlučuje da razmotri
samo dva poslednja zahteva u vezi sa nadoknadom. Što se tiče nadokande
u celini, sud je odlučio da plemenu Thul treba dati nadoknadu u iznosu
ekvivalentnom 66.666 evra, dok će se u odnosu na pojedinačne nadoknade
licima od 4 do 18 godina prema prethodnom dogovoru dati nadokanda od
2000 evra,a licima koja su u to vreme imala manje od 18 godina nadokanda
od oko 3.333 EUR.
U zahtevu Vrhovnom sudu, podnosioci predstavke su tvrdili da im
se treba priznati njihov status naroda koji se razlikuje od drugih delova
Grenlanda. Takođe su povećali svoj zahtev za nadoknadu. U svojoj odluci
u vezi sa zahtevom plemena da bude priznato kao posebna i autohtona
populacija, sud primećuje da na Grenlandu i dalje postoje velike varijacije u
jeziku, pravosudnim sistemima u Grenlandu, a to zbog veličine zemlje.
124
Nakon detaljne procene dokaza koji su pred njega izneti Vrhovni sud je
presudio da stanovništvo okruga Thul ţivi pod istim uslovima kao i
ostatak populacije Grenlanda i da se ne razlikuju od ostatka populacije.
Pleme Thul nije poseban lokalni narod kako se predviša u odredbama člana
1 Konvencije MOR.1 Ovo tumačenje je u skladu sa izjavom danske vlade,
koju je odobrilo Upravno telo Grenlanda, zajedno sa ratifikacijom
Konvencije MOR. Prema ovoj izjavi, u smislu Konvencije, Grenland ima
samo jedno lokalno stanovništv, a to su Inuiti. Vrhovni sud je takođe
odlučio da odbije zahtev premijera da pleme Thul ne moţe da preduzme
pravne radnje samo zbog činjenice da nije lokalno pleme. Premijer nije
osporio zastupljenost organizacije Hingitaq 53. U tvrdnjama (1) i (2)
Vrhovni sud je potvrdio odluku prethodnog suda. Što se tiče potraţivanja
(3) i (4), u pogledu nadoknade, Vrhovni sud izraţava sumnje u izvršene
proračune i ističe činjenicu da su stanovnici prvobitno dobili dodatne
pogodnosti kao i nadoknadu u celosti i pojedinačno. Iz tog razloga,
Vrhovni sud ne smatra potrebnim da poveća iznos naknade. Vrhovni sud
podrţava odluku Visokog suda Danske u celosti.

Podnosioci predstavke navode povrede člana 1 Protokola 1 na
osnovu toga što su lišeni svojih naselja i negiraju mogućnost mirnog
uţivanja imovine. Dodali su da je, iako se njihovo prinudno raseljavanje
moţe smatrati aktom eksproprijacije, ovo mešanje bilo nezakonito.
Podnosioci predstavke su takođe tvrdili da su povređena njihova prava
zagarantovana članom 8, jer su njihove porodice, domovi i crkve u
Umanaq-u spaljeni bez konsultacije sa plemenskim sveštenikom i Savetom
lovaca. U skladu sa njihovim građanskim pravima, podnosioci predstavke
su tvrdili da im nije pruţeno pravično suđenje kao što je predviđeno
članom 6 Konvencije jer Inuguiti u određeno vreme nisu imali pristup sudu
ili pravnom savetu. Podnosioci predstavke tvrde da je povređen i član 1
Konvencije jer je Vlada preko različitih radnji i akata propustila da osigura
uţivanje različitih prava sadrţanih u Konvenciji. Kao rezultat proterivanja
Inuguita sa njihove zemlje, povređena je sloboda kretanja u smislu člana 2
Protokola 4, kada se tiče komunikacija i putovanja između severa i juga,
1 Ova Konvencija vaţi za: (a); plemenske narode u nezavisnim drţavama čiji se društveni, kulturni
i ekonomski uslovi razlikuju od drugih delova nacionalne zajednice i čiji je status uređen u celosti
ili delimično njihovim običajima ili tradicijama ili posebnim zakonima ili propisima;
125
zabranu vazdušnog saobraćaj koja ima veliki uticaj na razvoj turizma ove
oblasti. Već više od jedne decenije od početka mešanja, Inugiti su lišeni
pristupa pravosudnom sistemu i efikasnim pravnim lekovima. Druga ţalba
se odnosi na diskriminatorsko postupanje u smislu člana 14, u poređenju sa
danskim drţavljanima, a u nekim slučajevima i sa drugim građanima
Grenlanda, člana 17 Konvencije kao i člana 2 Protokola 1 zbog argumenata
koje je namerno podneo kabinet premijera.
Sud smatra da se ţalbe prema članu 8 moraju ispitati zajedno sa
ţalbama u okviru člana 1 Protokola 1. Sud primećuje da se član 1 Protokola
1 moţe analizirati u tri različita aspekta. Prvi deo ovog člana je opšte
prirode i naglašava principe neometanog uţivanja imovine. Drugi deo istog
stava obuhvata deo nepovredivosti imovine. Treći aspekt, kako je
navedeno u drugom stavu, priznaje pravo drţava potpisinica da kontrolišu
korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima. Podnosioci predstavke
su tvrdili da su trajno lišeni pristupa lovu i ribolovu, zbog izgradnje
vazdušne baze u maju 1953. godine. Što se tiče Danske, Konvencija je
stupila na snagu u septembru 1954. godine a Protokol 1 1954. godine. Sud,
u skladu sa članom 35. Konvencije, nema nadleţnost nad gore navedenim
ţalbama te stoga zahtev proglašava neprihvatljivim ratione temporis i dobija
ga u skladu sa članom 35. stav 4.
Sud smatra da odluke koje se odnose na Vrhovni i Visoki sud spadaju
u nadleţnost Suda i stoga nastavlja njihovo ispitivanje. U svojim odlukama,
Visoki i Vrhovni sud su utvrdili da je usled uspostavljanja vazdušne baze
došlo do ograničenja pristupa lovištima i ribolovu. Takođe su otkrili da se
raseljavanje stanovništva i mešanje u Uamanaq-u smatraju aktom
eksproprijacije, donetim u skladu sa opštim interesom i smatraju se
vaţećim i legitimnim. Sud smatra da nema nijednog arbitrarnog tumačenja
ovog pitanja i da je u nadleţnosti domaćih sudova da tumače domaći
zakon. Ono što ostaje Sudu da razmotri jeste da li postoji pravična
ravnoteţa između radnji eksproprijacije i interesa zajednice. Oba domaća
suda su smatrala da zahtevi za naknadu štete nisu bili van određenog roka
(neblagovremeni), ukazujući i na neuspeh danskih vlasti da preciziraju i
potkrepe nastale gubitke. Sud smatra da treba obratiti paţnju na način
raseljavanja, koje predstavlja nezakonito mešanje. Sa druge strane, poznato
je da su 1953. godine izgrađene još neke kuće za porodice (kao i druge
upravne zgrade, bolnice, škole, putevi itd.).
126
Što se tiče obračuna nadoknade koje su podneli podnosioci predstavke,

Vrhovni sud je izjavio da se oni ne smatraju proizvoljnim. Prvi obračun od
235 miliona DKK (danska valuta) zasniva se na veličini konfiskovanog
zemljišta bez isticanja povezanosti zemljišta sa potencijalom za lov.
Međutim, plemenu je obezbeđena naknada od 500.000 DKK za uklanjanje iz
kuća i gubitak prava na lov. Sud takođe konstatuje da su u Qanaq-u
izgrađene druge kuće, a da su 1986. godine Sjedinjene Drţave i Danska
potpisale sporazum o smanjenju vazdušne baze i da su se i Upravno telo i
vlada Danske dogovorile da sklope sporazum o uspostavljanju tranzitnog
područja za kretanje civilnih lica, koje bi finansirala Vlada Danske.
Uzimajući u obzir sve ove činjenice, Sud smatra da su vlasti
uspostavile pravičnu ravnoteţu između opšteg interesa i imovinskih
interesa plemena. Sud nije našao povredu člana 1 Protokola 1 i naglašava
da ovaj deo zahteva treba odbiti u skladu sa članom 35 Konvencije.
Što se tiče drugih tvrdnji koje su podneli podnosioci predstavke, Sud
je, nakon procene da dokazi koje ima, ne predstavljaju bilo kakav osnov za
kršenje Konvencije, shodno tome odbacio zahteve u skladu sa članom 35
stav 4 Konvencije.
Odluka suda
Sud proglašava zahtev neprihvatjivim (jednoglasno).
127
Guiso-Gallisay protiv Italije - 58858/00

08.03.2006 [Treće odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat uzurpacije
imovine u odsustvu naloga za eksproprijaciju i nadoknadu / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/ de facto konfiskacja/

'građevinska eksproprijacija'/ ubrzani postupak eksproprijacije
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Stefano Guiso-Gallisay, g-din Gian
Francesco Guiso-Gallisay i g-đa Antonella Guiso-Gallisay, italijanski
drţavljani, nasledili su građevinsko zemljište u Nuoro. Dekretom „‟Banka
za jug" i dva dekreta predsednika Regionalnog veća Sardinije, odobren je
projekat za izgradnju stambene zone sa niskim zakupom i rekreacionih
objekata na zemljištu podnosilaca predstavke. Sa tri dekreta predsednik
Regionalnog veća Sardinije je, po ubrzanom postupku, podnosiocima
predstavke odobrio posedovanje jednog dela zemlje, u periodu od najviše 5
godina sa ciljem eksproprijacije, kako bi se počela izgradnja objekata sa
gore pomenutom namenom. U januaru 1977. godine, vlasti su preuzele u
posed zemljište podnosilaca predstavke. Ova radnja je izvršena u skladu sa
italijanskim pravom koje je omogućavalo ubrzani postupak eksproprijacije
kojim se vlastima odobrava da uzurpirajau zemljište i grade na njemu, pre
nego što izvrše sluţbenu eksproprijaciju. Nakon što je proglašen kao nacrt
u javnom interesu i nakon usvajanja plana, vlasti su mogle da dobiju
ubrzani nalog za posedovanje na period koji nije duţi od pet godina, pre
isteka kojih, bi trebalo izdati zvaničan nalog za eksproprijaciju. Tokom
sedamdesetih godina desilo se nekoliko puta da su vlasti preuzele zemljište
u posed koristeći ovu ubrzanu proceduru, ali naknadno nisu izdale naloge
za eksproprijaciju, kako se dogodilo i u ovom slučaju.
U novembru 1983. podnosioci predstavke su podneli tuţbu protiv
opštine Nuoro Sudu u Nuoro. Oni su tvrdili da je uzurpacija zemljišta bila
nezakonita i da je izgradnja na njihovoj zemlji učinjena bez formalne
128
eksproprijacije zemljišta i nadoknade njima za to. Oni su traţili iznos koji

odgovara trţišnoj vrednosti zemljišta i iznos za gubitak korišćenja imovine.
Prema dva izveštaja veštaka koji su podneta sudu, dva dela zemljišta su
nepovratno izmenjena kao rezultat javnih radova 1982. i 1983. godine na
njima. Ukupna trţišna vrednost zauzetog zemljišta je 1982. i 1983. godine
iznosila 5,372,538,000 italijanskih lira. Veštak je procenio naknadu za
zemljište na 1.611.761.400 italijanskih lira.
Privremenom presudom iz 1997. godine, sud u Nuorou je izjavio da
je posedovanje zemljišta, prvobitno propisno ovlašćeno, bilo protivzakonito
u 1982. i 1983. godini. Taj sud je zaključio da je zemljište nepovratno
izmenjeno javnim radovima i, kao rezultat toga, u skladu sa pravilom
"građevinske eksproprijacije", kako je poznato u italijanskom pravu,
podnosiocima predstavke su lišenoi imovine na osnovu nepovratnih
promena, od dana kada je posedovanje bilo izvršeno protivzakonito.
Shodno tome, sud je naloţio opštini da unapred plati iznos od 55% trţišne
vrednosti, plus kamatu i usklađivanje sa inflacijom, kao i iznos nadoknade
za uzurpiranje zemljišta. U istoj presudi, sud je naloţio da se postupak
nastavi kako bi se ponovo izračunao konačan iznos koji se, prema zakonu
br. 662 iz 1996. godine koji je u međuvremenu stupio na snagu, mora vratiti
podnosiocima predstavke. Opština je podnosiocima predstavke platila
iznos koji je traţen u sprovođenju izreke privremene presude. U
pravosnaţnoj presudi dostavljenoj Sekretarijatu Suda 2003. godine, sud u
Nuorou je potvrdio privremenu presudu iz 1997. godine i odlučio da se
iznos naknade izračunat u skladu sa Zakonom br. 662 iz 1996. godine,
poklopio sa iznosom koji je plaćen u izvršenju privremene presude. Ova
konačna presuda je postala pravosnaţna 17. oktobra 2004. godine.

Podnosioci predstavke su tvrdili da su lišeni prava na mirno uţivanje
imovine zagarantovanog članom 1 Protokola 1, zbog uzurpacije imovine u
odsustvu naloga za eksproprijaciju i nadoknadu. Oni su tvrdili da primena
pravila o građevinskoj eksproprijaciji, u njihovom slučaju, nije bila u skladu
sa principom vladavine prava i istakli su da je zemljište u pitanju
uzurpirano i promenjeno bez izdavanja naloga o eksproprijaciji. Što se tiče
nadoknade, podnosioci predstavke su tvrdili da nisu mogli da postupaju
protivpravno, jer je iznos koji im je dat bio znatno niţi od štete koju su
pretrpeli.
129
Odgovarajući na podneske podnosilaca predstavke, Vlada je

primetila da su podnosioci predstavke lišeni svoje imovine isključivo zbog
nepostojanja pravilne primene pravila o građevinskoj eksproprijaciji. Ona
je tvrdila da su pravila o građevinskoj eksproprijaciji razjašnjena kroz
sudsku praksu italijanskih sudova, a potom i ESLJP, i od 1983. godine, ona
su bila jasna i dostupna svim vlasnicima zemljišta. Što se tiče kvaliteta ovog
zakona i ovih pravila, Vlada je tvrdila da je zakon u skladu sa članom 1
Protokola 1, jer građevinska eksproprijacija, prema postojećim propisima,
osigurava da javni interes preovlađuje interes pojedinca. Tako je, o obavezi
da izvrši nadoknadu, Vlada naglasila da, iako su vlasti bile obavezne da
uvek izvrše nadoknadu, ova nadoknada moţe biti manja od štete nanete
podnosiocima predstavke i, što je još vaţnije, čak niţa i od vrednosti
zemlje, jer se građevinska eksproprijacija vrši u kolektivnom interesu.
Štaviše, dodala je da je nadoknada prema Zakonu br. 663 iz 1996. godine
bila, u svakom slučaju, veća od nadoknade koja se isplaćuje ako je
eksproprijacija izvršena na drugi način. S obzirom na to, Vlada je zaključila
da je pronađena pravična ravnoteţa. Sud ponavlja da je u cilju procene da li
je došlo do lišavanja od imovine, vaţno proceniti ne samo da li je došlo do
formalnog oduzimanja ili eksproprijacije imovine, već se osvrnuti na to
kako se čini i istraţiti istine o konkretnoj situaciji. Stoga, pošto Konvencija
ima za cilj da obezbedi da su prava "praktična i delotvorna", Sud mora da
proceni da li se situacija pred njim moţe smatrati de facto konfiskacijom. Sa
tim u vezi, Sud primećuje da je, na osnovu pravila o građevinskoj
eksproprijaciji, sud u Nuoro-u presudio da su podnosioci predstavke lišeni
imovine od trenutka kada uzurpiranje zemljišta više nije bilo zakonito.
U nedostatku formalnog naloga za eksproprijaciju, utvrđivanje
protivzakonitosti od strane suda je element koji određuje prenos
uzurpirane imovine u javno vlasništvo. U takvim okolnostima, Sud
zaključuje da je pravosnaţna presuda suda u Nuoro-u imala za efekat
lišavanje podnosioca imovine u smislu druge rečenice člana 1 Protokola 1.
Da bi bila u skladu sa članom 1 Protokola 1, takvo mešanje bi trebalo da
bude u javnom interesu, u skladu sa uslovima predviđenim zakonom i
opštim principima međunarodnog prava i stvori ravnoteţu između uslova
za zaštitu opšteg interesa zajednice i uslova za zaštitu osnovnih prava
pojedinca. Osim toga, pitanje da li je uspostavljena pravična ravnoteţa, ona
postaje relevantno tek nakon što se utvrdi da je navedeno mešanje ispunilo
uslove zakonitosti i da nije bilo proizvoljno.
130
Prvi i najvaţniji zahtev člana 1 Protokola 1 je da svako mešanje

jednog javnog organa u mirno uţivanje imovine treba da bude zakonito.
Princip zakonitosti pretpostavlja da su odredbe lokalnih zakona dovoljno
dostupne, tačne i predvidive u njihovom sprovođenju. Sud uzima u obzir
razvoj jurisprudencije koji je doveo do izrade pravila o građevinskoj
eksproprijaciji. Takođe ukazuje na to da je ovo pravilo naknadno propisano
zakonom, kao što je Zakon br. 458 iz 1988, Zakon br. 662 iz 1996., i na kraju
Zakonik zakona o eksproprijaciji. Međutim, Sud ne zanemaruje činjenicu
da se pravilo nedosledno primenjivalo u sudskoj praksi. Ovo je zaista
mišljenje Italijanskog drţavnog veća, koje je, u svojoj presudi br. 2 iz 2005.
godine, smatralo da pravilo o građevinskoj eksproprijaciji, prema sudskoj,
praksi nije dovelo do stabilnih, potpunih i predvidivih prilagođavanja.
Štaviše, Sud takođe konstatuje da postoji neusaglašenost između sudske
prakse i pravila u gore navedenim zakonima. Uzimajući u obzir ove
faktore, Sud ne isključuje kontinuiranu mogućnost nepredvidivog ili
proizvoljnog ishoda za dotične pojedince.
Sud dalje napominje da mehanizam građevinske eksproprijacije
generalno omogućava vlastima da zaobilaze pravila eksproprijacije, tako
snoseći i sami rizik od nepredvidivog ili proizvoljnog ishoda za dotične
vlasnike. U svakom slučaju, građevniska eksproprijacija ima za cilj da
potvrdi de facto situaciju koja proizilazi iz nezakonitih radnji koje su izvršile
vlasti i da se bavi posledicama po vlasnika i vlasti u korist tog drugog.
Zbog toga građevinska eksproprijacija ne moţe da predstavlja alternativu
eksproprijaciji u pravom obliku. U vezi sa tim, Sud primećuje da
građevinska eksproprijacija omogućava vlastima da uzurpiraju zemljišnu
parcelu i da je nepovratno menjaju bez usvajanja formalnog akta kojim se
proglašava prenos vlasništva. U odsustvu akta o ozakonjenju
eksproprijacije, koji bi se mogao usvojiti na kraju, kada podnosilac
predstavke izgubi punu kontrolu nad svojom imovinom, element koji
omogućava da se uzurpirana imovina prebaci u javnu imovinu i da se
postigne pravna sigurnost, jeste da je sud utvrdi kao protivzakonitu, što je
ekvivalentno izjavi o prenosu prava. Ostaje na dotičnom vlasniku da
podnese zahtev nadleţnom sudu za donošenje odluke kojom se utvrđuje
nezakonitost koja se vidi iz činjenice izvršenja radova u javnom interesu,
čije izvršenje predstavlja preduslove neophodne da se vlasnik,
retroaktivno, proglasi da je lišen njegovog prava na imovinu. Shodno tome,
131
Sud smatra da mehanizam građevinske eksproprijacije nije u mogućnosti

da obezbedi dovoljan stepen pravne sigurnosti.
Sud dalje napominje da građevinska eksproprijacija omogućava
vlastima da uzurpiraju i menjaju zemljište bez istovremenog isplaćivanja
nadoknade. Nadoknadu bi trebalo da traţe vlasnici zemljišta u roku od pet
godina, koji počinje da traje od datuma kada sud utvrdi da je došlo do
nepovratne promene zemljišta. To moţe dovesti do štetnih posledica po
dotične osobe i učini bezvrednom svaku nadu za nadoknadom. Na kraju,
Sud primećuje da pravilo o građevinskoj eksproprijaciji takođe omogućava
vlastima da steknu korist od svog protivzakonitog ponašanja i da je cena
koju treba isplatiti samo 10% više nego u slučaju eksproprijacije u
odgovarajućem obliku. Po mišljenju Suda to ne pomaţe pravilnom
upravljanju postupcima eksproprijacije i sprečavanju nezakonitosti.
Pored navedenog, Sud je obavezan da proceni da li način na koji se
primenjuje domaće pravo proizvodi posledice koje su u skladu sa
principima Konvencije. U vezi sa tim, Sud primećuje da su u sprovođenju
građevinske eksproprijaciju u ovom slučaju, italijanksi sudovi smatrali da
su podnosioci predstavke lišeni imovine od dana kada uzurpiranje više nije
bilo odobreno. Međutim, u nedostatku zvaničnog naloga za
eksproprijaciju, Sud smatra da se ova situacija ne moţe smatrati
"predvidljivom", jer samo pravosnaţnom odlukom suda u Nuoro-u, se
moglo smatrati da je primenjeno pravilo građevinske eksproprijacije, i
odobri prenos zemljišta u javno vlasništvo. Prema tome, podnosioci
predstavke nisu imali pravnu sigurnost u vezi sa lišavanjem od zemljišta
do 17. oktobra 2004. godine, datuma kojeg je konačna odluka suda u
Nuoro-u postala pravosnaţna i obavezujuća.
Sud dalje napominje da je predmetna situacija omogućila vlastima da
ima korist od protivzakonitog uzurpiranaju zemljišta a da istovremeno nije
izvršila nadoknadu podnosilaca predstavke. Što se tiče nadoknade, Sud
primećuje da je retrospektivna primena Finansijskog zakona iz 1996.
godine (br.662) u ovom slučaju rezultirala time da su podnosioci
predstavke lišeni potpune nadoknade za pretrpljeni gubitak. Sud stoga
smatra da mešanje na koje se ţale podnosioci predstavke nije bilo u skladu
sa načelom zakonitosti i time je povredilo pravo podnosilaca predstavke na
mirno uţivanje imovine, kao rezultat povrede člana 1 Protokola 1.
132
Što se tiče nadoknade, u skladu sa članom 41, Sud je presudio da ovo

pitanje još nije spremno za odlučivanje i ostavlja da slučaj bude odlučen
posebnom odlukom.
Odluka suda
(jednoglasnoj).
133
Arsovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije - 30206/06
Arsovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije -

30206/06
15.01.2013 [Prvo odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
eksproprijacije imovine u korist privatne kompanije, bez odgovarajuće
nadoknade: postoji povreda
Ključne reči: eksproprijacija / korišćenje zemljišta za istraţivanje / privatna

kompanija / prekomeran teret/ neadekvatna nadoknada vrednosti / pravična
ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Stojko Arsovski, (prvi podnosilac
predstavke), g-din Stefan Arsovski (drugi podnosilac predstavke) (posle
njegove smrti zahtev su nastavili naslednici) i g-đa Verka Arsovska (treći
podnosilac predstavke) i u ime pokojnog g-din Milan Arsonovski (četvrti
podnosilac predstavke), makedonsksi drţavljani, čiji su preci od 1952.
godine imali zakonsko pravo na parcelu poljoprivrednog zemljišta br. 1339
(parcela). Ugovorom o poklonu, imovina je prešla u posed, prvobitno,
prvom podnosiocu predstavke, a time i u posed svih ostalih podnosilaca
predstavke. 1973. godine imovina je, u zemljišnim knjigama pogrešno
upisana na ime drţave. Gradsko veće grada Kratovo je 1977. godine
odobrilo kompaniji S. (komapanija) da koristi zemljište za intenzivan razvoj
poljoprivrede, ali kompanija nikada nije izvršila te aktivnosti. 1996. godine
podnosioci predstavke su podneli građansku tuţbu protiv drţave, kojom
su traţili priznavanje prava na nekoliko zemljišnih parcela, uključujući i
parcelu br. 1339. Sa druge strane, u maju 1996. godine, nadleţno
ministarstvo dalo je kompaniji dozvolu da sprovodi geološka istraţivanja u
dotičnoj oblasti. 19. marta 2002. godine Osnovni sud u Kratovu je potvrdio
zahtev podnosilaca predstavke tako što je priznao njihovo pravo na
predmetnu parcelu. Ovu odluku je potvrdio Apelacioni sud u Skoplju 26.
134
juna 2002. godine, tvrdeći da su tuţioci, do tada, uvek imali stvaran posed
parcele.
Dalje, 2002. godine kompanija je zatraţila od drţave da ekspropriše
imovinu kako bi vadila mineralnu vodu, u nadoknadu iznosa koji odredi
drţava. Kao rezultat toga, 9. decembra 2002. godine, kancelarija
Ministarstva finansija u Kratovu, na osnovu člana 2 stav 1 (6) i 3 stav 1 (3)
Zakona o eksproprijaciji, naloţila je eksproprijaciju zemljišta kako bi
preduzeće izgradilo jamu za vađenje vode. Protiv ove odluke, podnosioci
predstavke su podneli ţalbu navodeći da vađenje vode nije predviđeno ni
u jednom zakonodavstvu koje reguliše tu oblast. Drţavna komisija za ţalbe
je odbila ţalbu 2. juna 2003. godine, uz obrazloţenje da je kompanija
dostavila odgovarajuća dokumenta, u kojima je vađenje vode navedeno u
odluci gradskog veća. Komisija je dalje dodala da je eksproprijacija izvršena
u opštem interesu i da je kompanija kao dobitnik morala da ponudi
nadoknadu podnosiocima predstavke. Podnosioci predstavke su
Vrhovnom sudu podneli zahtev za preispitivanje, tvrdeći lišavanje od
uţivanja u imovini i neuspeh komisije da se bavi argumentima. Vrhovni
sud je odbio ţalbu navodeći da je eksproprijacija sprovedena u javnom
interesu radi izgradnje objekta za istraţivanje prirodnih resursa. U aprilu
2006.godine, generalni tuţilac je obavestio podnosioce predstavke da nema
osnova za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom.
U kontekstu vanparničnih postupaka za utvrđivanje nadoknade, 23.
novembra 2004. godine, prvostepeni sud je, na osnovu izveštaja, utvrdio
iznos naknade koju je kompanija morala da plati podnosiocima predstavke
u iznosu od 880 evra. Ovaj iznos zasnovan na nekoliko parametara
odgovarao je trţišnoj vrednosti. S druge strane, podnosiocima predstavke
je naloţeno da plate troškove kompanije u iznosu od 475 evra. Odluku je,
15. septembra 2005. godine, potvrdio Apelacioni sud u Skoplju.
Sa druge strane, dvojica pojedinaca, uključujući i jednog od
podnosilaca predstavke, podneli su ustavnu ţalbu kojom su osporavali
ustavnost člana 3 stav 1 (3) Zakona. Odlukom ex nunc (ne retroaktivna) 11.
februara 2009. godine, Sud je ove odredbe proglasio za neustavne, ističući
da, iako je drţava imala prostor za procenu, to ne bi mogla da izvrši
nerazumno. Ustavni sud je takođe precizirao da drţava moţe eksproprisati
imovinu tek nakon što su iscrpljeni svi drugi oblici, na primer dugoročni
ugovori.
135

Podnosioci predstavke su se, prema članu 6 Konvencije ţalili da ih je
tuţena drţava, koja je eksproprisala imovinu u korist privatne kompanije,
lišila mirnog uţivanja imovine. Sud smatra da bi ovu ţalbu trebalo
analizirati prema članu 1 Protokola 1 Konvencije.
Što se tiče prihvatljivosti predmeta, Sud primećuje da je četvrti
podnosilac predstavke, bio deo domaćih postupaka, ali pošto je umro pre
pokretanja postupka pred Sudom, podnosioci predstavke nisu imali pravo
da pokrenu postupak u njegovo ime. Prema tome, deo ţalbe četvrtog
podnosioca predstavke nije u skladu sa ratione personae i odbija se. Što se
tiče drugog podnosioca predstavke, koji je umro nakon pokretanja
postupka pred Sudom, njegovi naslednici, u skladu sa Konvencijom, imaju
pravo da nastave postupak kao podnosilac predstavke u ovom predmetu.
S druge strane, Vlada je tvrdila da su podnosioci predstavke prekršili
pravila poverljivosti u vezi sa pregovorima o prijateljskom rešavanju. U
prilog ovoj tvrdnji, oni se pozivaju se članak objavljen u nedeljnim
novinama Focus. Prema Vladi, uprkos činjenici da članak nije otkrio izvor
informacija, bilo je jasno da su ove informacije mogli da daju samo
podnosioci predstavke ili njihovi predstavnici. Stoga su pozvali Sud da
zahtev proglasi neprihvatljivim zbog zloupotrebe prava na ţalbu.
Podnosioci predstavke sa druge strane,su negirali da su obelodanili bilo
kakve informacije u vezi sa zahtevom ili predlogom Vlade za prijateljsko
rešenje.
Sud primećuje da je, prema članu 39. stav 2. Konvencije, mirno
rešavanje sporova poverljivo i da se pismena ili usmena prepiska u toku
pregovora ne moţe uzeti kao osnov tokom postupaka. Uzimajući u obzir
ovaj princip, Sud ponavlja da povreda načela poverljivosti u određenim
okolnostima moţe da opravda deklarisanje jednog zahteva neprihvatljivim.1
Sud smatra da odgovornost za to da je jedna strana obelodanila informacije u
javnosti mora biti zasnovana na činjenicama, a ne samo na sumnji. Shodno
tome, a uzimajući u obzir informacije u ovom predmetu, Sud ne nalazi
dovoljno dokaza da zaključi da su te informacije objavili podnosioci
predstavke ili njihovi predstavnici. Prema tome, Sud odbija prigovor Vlade i
proglašava zahtev prihvatljivim.
1 Miroļubovs i drugi protiv Latvije, br. 798/05, § 68, 15. septembar 2009; Lesnina Veletrgovina
d.o.o. protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije br. 37619/04, 2. mart 2010; i Balenović
protiv Hrvatske, br. 28369/07, 30. septembar 2010
136
Što se tiče merituma predmeta, podnosioci predstavke su izneli

nekoliko argumenata: da eksproprijacija nije sprovedena u javnom
interesu, već u komercijalnom interesu kompanije koja je dobila pravo; da
drţava nije uspela da uspostavi pravičnu ravnoteţu i proporcionalnosti
između korišćenih sredstava i ciljanu svrhu. Pozivajući se na član 4 Zakona
i odluku Ustavnog suda, podnosioci predstavke su naveli da se u njihovom
slučaju mogla primeniti manje restriktivna mera i da je nadoknada koja im
je bila dodeljena bila ispod trţišne vrijednosti. S druge strane, Vlada je
tvrdila da je eksproprijacija sprovedena u skladu sa vaţećim zakonom i da
odluka Ustavnog suda doneta nakon datuma sporne eksproprijacije, nije
imala nikakav uticaj na ovaj predmet. Štaviše, Vlada je tvrdila da je svrha
eksproprijacije bila izgradnja objekata za korišćenje mineralne vode,
delatnost koju zakon izričito priznaje kao da je u javnom interesu i da je
Vlada odabrala odgovarajuća sredstva u skladu sa širokom slobodom
procene koji ima. I na kraju, Vlada je tvrdila da su podnosioci predstavke
primili nadoknadu koja odgovara trţišnoj vrednosti parcele, utvrđenu na
osnovu izveštaja veštaka koji je predsavljen u sudskim postupcima.
Sud je podsetio na tri specifična pravila člana 1 Protokola 1, odnosno,
pravilo mirnog uţivanja imovine, lišavanje imovine i kontrola u određenim
slučajevima i slobodu procene drţava da kontrolišu to pravo u opštem
interesu. U skladu sa ovim pravilima, Sud je, prilikom procene da li je
došlo do mešanja u pravo podnosioca predstavke na mirno uţivanje
imovine, primetio da je drţava oduzela imovinu nakon što su domaći
sudovi, pravosnaţnom odlukom od 26. juna 2002. godine, priznali
podnosioce predstavke za vlasnike ove imovine. S obzirom da između
strana nije sporno da je ovo predstavljalo mešanje, Sud bi trebalo da
proceni da li je to mešanje bilo opravdano na osnovu člana 1 Protokola 1.
U vezi sa zahtevom za zakonitost, Sud primećuje da je eksproprijacija
sprovedena prema vaţećem zakonu, prema kojem bi se eksproprijacija
mogla naloţiti za izgradnju objekata za istraţivanje i eksploataciju
mineralnih sirovina. Ustavni sud je, u svojoj presudi iz 2009. godine,
donetoj neko vreme posle slučaja podnosilaca predstavki, proglasio
neustavnom zakonsku odredbu prema kojoj se eksproprijacija moţe
naloţiti u korist privatnih lica, ali ne utiče na pravo drţave da namerno
oduzme imovinu za potrebe istraţivanja i eksploatacije mineralnih
sirovina. Shodno tome, nalog za oduzimanje treba smatrati zakonitim u
smislu člana 1 Protokola 1. Sud dalje napominje da izraz "u opštem
137
interesu" moţe da ima široko značenje i da drţave uţivaju slobodu procene

koju će sud primeniti, osim ako je to neosnovano. U ovom predmetu, Sud
primećuje da je Zakon izričito odredio izgradnju objekata za korišćenje
prirodnih resursa kao javni interes, što su potvrdile i domaće vlasti tokom
postupka eksproprijacije. Sud ne vidi razlog da utvrdi drugačije i stoga
smatra da je oduzimanje imovine podnosilaca predstavke učinjeno na
osnovu legitimnog cilja, javnog interesa i, kao rezultat toga, mešanje u
prava podnosilaca predstavke predviđeno članom 1 Protokola 1 je bilo u
javnom interesu.
Međutim, Sud mora da razmotri da li mešanje u mirno uţivanje
imovine utiče na odgovarajuću ravnoteţu između zahteva od javnog
interesa i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca ili je na podnosioce
predstavke nametnuto nesrazmerno i preterano opterećenje.2 Da bi se ova
procena izvršila, Sud, između ostalog mora da uzme u obzir uslove
nadoknade, jer oduzimanje imovine bez isplate razumnog iznosa koji se
odnosi na njenu vrednost, obično predstavlja nesrazmerno mešanje koje se
ne moţe opravdati prema članu 1. Međutim, ovaj član ne garantuje pravo
na punu nadoknadu u svim okolnostima, s obzirom na to da legitimni
ciljevi od "javnog interesa" mogu da diktiraju nadoknadu manju od pune
trţišne vrednosti.3
S obzirom na specifične okolnosti ovog predmeta, Sud daje
odlučujući značaj nizu faktora kao što je: postupak Vlade koji je
predstavljao najteţe mešanje u pravo podnosilaca predstavke prema članu
1 Protokola 1, jer je rezultiralo eksproprijacijom imovine, a da je ta
eksproprijacija sprovedena na zahtev kompanije radi istraţivanja i
eksploatacije mineralne vode pod predmetnim zemljištem. Uprkos činjenici
da su podnosioci predstavke tvrdili da je bila potrebno primeniti delimičnu
eksproprijaciju, lokalne vlasti nisu uspele da razmotre ovu ţalbu i nisu
objasnile zašto je oduzimanje zemljišta kao najdrastičnija mera, bilo
srazmerno svrsi koju treba postići. Sud primećuje činjenicu da ni lokalni
organi niti Vlada u postupcima pred Sudom, nisu dali nikakav razlog zbog
kojeg je zakup, kao manje restriktivan za imovinska prava podnosilaca
predstavke, bio neadekvatan u njihovom slučaju, iako je domaće
2 Pietrzak protiv Poljske, br 38185/02, § 103, 8. januar 2008

3 Sveti manastiri protiv Grčke, 9.decembar 1994, § 56, Serija A br. 301‑ A, §§ 70-71,
Papachelas protiv Grčke [GC], br. 31423/96, § 48, ESLJP 1999-II i Bistrović protiv Hrvatske,
br. 25774/05, § 34, 31. maj 2007
138
zakonodavstvo predviđalo jednu takvu mogućnost. Na kraju, Sud takođe

naglašava činjenicu da je korisnik eksproprijacije nije bila samo drţava, već
i privatna kompanija koja bi kroz komercijalna sredstva mogla da ima
korist od eksproprijacije.
Štaviše, Sud smatra da je nadoknada koju su dodelili domaći sudovi
nedovoljna da bi nadoknadila teret koji tereti podnosioca predstavke. S tim
u vezi, Sud primećuje da domaće vlasti nisu uzele u obzir postojanje
mineralne vode, pri obračunavanju naknade za eksproprijaciju. Sud je
svestan da je, prema nacionalnom zakonu, mineralna voda koja će se
koristiti da imovine podnosilaca predstavke, javno dobro. Međutim, kada
se koristi u komercijalne svrhe, aktuelani slučaj pokazuje da to moţe doneti
dobit vlasniku predmetne parcele. Sud je već u ranijim slučajevima
zaključio da opšti neuspeh da se u obzir uzmu specifične osobine
predmetne imovine, kada je utvrđena odgovarajuća kompenzacija, oteţao
uspostavljanje pravične ravnoteţe između zahteva od opšteg interesa i
zahteva za zaštitu pojedinca.4 Kao rezultat toga, Sud zaključuje da je
eksproprijacija zemljišta podnosilaca predstavke nametnula podnosiocima
teret koji je bio prekomeran i nesrazmeran sa ciljem koji se ţeli postići, kako
je zagarntovano članom 1 Protokola 1. Shodno tome, Sud zaključuje da je
došlo do povrede tog člana.
Na osnovu člana 41 Konvencije, podnosioci predstavke su traţili
500.000 EUR za materijalnu štetu. Prema njihovim rečima, ova cifra
predstavlja razumni deo prihoda kompanije od 2. juna 2003. godine,
datuma kada je nalog o eksproprijaciji postao konačan. Vlada je odbacila
navode tvrdeći da nije bilo uzročne veze između navodne povrede i štete.
Sud, uzimajući u obzir okolnosti predmeta, odlučuje da pitanje materijalne
štete nije spremno za odlučivanje. Što se tiče nematerijalne štete, Sud
određuje iznos od 3.000 evra za prva dva podnosioca predstavke i 3.000
eura za naslednike pokojnog podnosioca predstavke.
Odluka suda
(jednoglasnoj).
4 Kozacıoğlu protiv Turske [VV], br. 2334/03, §§ 65-73, 19. februar 2009
139
Tsonkovi protiv Bugarske - 27213/04

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat
proizvoljnog mešanja i nedostatka adekvatne nadoknade / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1, 13 i 14 Konvencije
Povreda prava na pravično suđenje, efikasno rešenje i diskriminacija
kao posledica primene neustavnih odredbi u donošenju proizvoljne odluke,
nedostatka delotvornih pravnih lekova i različitog postupanja u poređenju
sa vlasnicima pre nacionalizacije / nije potrebno razmatrati odvojeno
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / nacionalizacija / adekvatna

kompenzacija / zakonodavne izmene / (ne) retroaktivnost / pravična ravnoteţa /
načelo pravne sigurnosti / efikasno rešavanje / diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - gđa Asenka Petrova Tsonkova i g-din Geno
Petrov Tsonkov, bugarski drţavljani čiji su roditelji kupili stan od opštine
Sofija 1967. godine, nakon što je predmetna imovina nacionalizovana od
strane komunističkog reţima u Bugarskoj posle 1947. godine. Roditelji su
svojoj dvoje dece preneli pravo vlasništva koji se pojavljuju u svojstvu
podnosilaca predstavke u ovom predmetu i nastavili su da ţive u tom
stanu. Nakon izmene Zakona o povraćaju imovine 1998. godine, vlasnicima
stanova pre nacionalizacije se, na osnovu izmena zakona koje bivšim
naslednicima vlasnika iz perioda pre nacionalizacije daje pravo da u roku
od godinu dana podnesu zahteve za povraćaj njihovih stanova, pokrenuli
su postupak za povraćaj protiv roditelja podnosilaca predstavke.
Postupak je okončan pravosnaţnom presudom Vrhovnog kasacionog
suda od 26. marta 2004. godine, kojom se navodi da je pravo roditelja
podnosilaca predstavke nevaţeće jer dokumenti koji se odnose na prodaju
stana nisu potpisani od strane zvaničnika kojima su data ovlašćenja, već od
njihovih zamenika. Bivši vlasnici su podneli tuţbu za nadoknadu (rei
140
vindicatio) protiv podnosilaca zahteva koji su, s obzirom na njihovu

nepovoljnu poziciju u ovom postupku, oslobodili stan radi kupovine
drugog stana od opštine, na periferiji Sofije.
Podnosioci predstavki su 2004. godine podneli zahtev za naknadu
štete, ali je regionalni guvernator odbio njihov zahtev 2005. godine, sa
obrazloţenjem da je zahtev podnet nakon isteka dvomesečnog zakonskog
roka nakon konačne odluke u njihovom predmetu. Podnosioci predstavke
su uloţili ţalbu protiv odluke guvernatora sa obrazloţenjem da je u
suprotnosti sa Zakonom o naknadi štete i od tada je postupak bio u toku u
prvom stepenu pred gradskim sudom u Sofiji.

Podnosioci predstavke su naveli povredu člana 1 Protokola 1 tvrdeći
da su bili lišeni svog prava na imovinu proizvoljno, bez svoje krivice i da
šteta koja je nastala nije bila nadoknađena. Vlada je tvrdila da uzimanje
imovine nije izvršeno proizvoljno izvršeno i da su vlasti postigle pravičnu
ravnoteţu između opšteg interesa i potrebe za zaštitom prava podnosilaca
predstavke, kao i da su podnosioci predstavke imali pravo na naknadu u
vidu hartija od vrednosti. Podnosioci predstavke su osporili argumente
Vlade, tvrdeći da bi njihova ţalba na odluku regionalnog guvernatora da
im se daju hartije od vrednosti verovatno bila odbačena, ali su takođe
priznali da zahtev za naknadu nije podnet u roku, jer nisu bili obavešteni o
pravosnaţnoj presudi.
Sud zapaţa da se ovaj predmet odnosio na zakonodavstvo i okolnosti
kao u predmetu Velikovi i ostali protiv Bugarske,1 za koje je prethodno
odlučeno, gde su prethodnim vlasnicima odobrena produţenje roka od
preko 1 godine za podnošenje tuţbe protiv sadašnjih vlasnika, a lokalni
sudovi su nastavili da se bave ovim slučajevima uprkos odlukama
Ustavnog suda da ponište ove izmene koje se ne mogu primenjivati
retroaktivno. Prema tome, podnosioci predstavke su bili prisiljeni da
oslobode svoj stan zbog odluka domaćih sudova o poništenju prava
vlasništva njihovih roditelja, koje su nasledili. Vlada nije sporila činjenicu
da podnosioci predstavke nisu mogli da traţe vlasništvo nad predmetnim
stanom, pa je došlo do mešanja u pravo vlasništva. Mešanje u pravo
vlasništva je zasnovano na Zakonu o restituciji, čiji je cilj bio vraćanje
1 Velikovi i drugi protiv Bugarske, br. 43278/98, 45437/99, 48014/99, 48380/99, 51362/99,
53367/99, 60036/00, 73465/01, i 194/02, 15.mart 2007.
141
pravde i poštovanje vladavine prava nakon kolapsa totalitarnog reţima u

Bugarskoj. Međutim, Sud primećuje da postupak protiv roditelja
podnosilaca predstavke nije pokrenut u početnom periodu od jedne godine
nakon usvajanja Zakona o restituciji iz 1992. godine, već u martu 1998.
godine, nakon zakonodavnih izmena 1997. godine, kada je ponovo počeo
rok za pokretanje postupka povraćaja/restitucije.
Kao što je Sud utvrdio u predmetu Velikov i ostali, mere predviđene
Zakonom o restituciji koje su omogućavale promenu prava vlasništva
utvrđena decenijama, i uzimanje privatne imovine kao nadoknade za
nacionalizaciju izvršenu 1940. mogu se posmatrati kao proporcionalne
mere i sa legitimnim ciljem ponovnog uspostavljanja pravde u slučaju da se
primenjuju kao prelazna mera i za vrlo kratak vremenski period tokom
društvene transformacije.
Stoga, Sud smatra da se ove mere mogu smatrati legjitmnim ako
postupak restitucije protiv vlasnika uspostavljen u odgovarajućem
jednogodišnjem periodu nakon usvajanja Zakona o restituciji2 ali se ne
mogu primeniti u odnosu na mešanje u njihova imovinska prava koja
proističu iz obnove roka 1997. godine. Pored toga, bugarski Ustavni sud je
1998. godine u datoj odluci zaključio da je osporeni amandman iz 1997.
godine Zakona o restituciji povredio princip pravne sigurnosti, ali ta
odluka nije imala retroaktivno dejstvo i nije imala nikakav uticaj na odluke
koje su ranije donete, pa su sudovi morali da razmatraju taj slučaj. Sud
ponovo potvrđuje da su vlasti, sa odstupanjem od prolazne prirode prakse
zakona prekršile princip pravne sigurnosti i ne moţe se smatrati da se
mešanje u imovinska prava u okviru legitimnih ciljeva predmetnog zakona
nastavilo.
Sud primećuje da slučajevi u kojima takvo lišavanje imovine nije bilo
deo mera vezanih za prelazak sa totalitarnog na demokratsko društvo ili
kada je to lišavanje rezultat vrlo široke primene Zakona o restituciji, onda
samo razumna isplata kolika je trţišna vrednost stana, moţe biti
proporcionalna preduslovu pravične ravnoteţe u smislu člana 1 Protokola
1. Međutim, u predmetnom slučaju, podnosioci predstavke nisu dobili
naknadu za svoj stan po trţišnoj vrednosti, a Vlada nije dokazala da je
obezbedila takvu nadoknadu i stoga Sud zaključuje da je došlo do povrede
2 Shoilekovi i drugi protiv Bugarske br. 61330/00, 66840/01 i 69155/01, 8. septembar 2007
142
Osim toga, podnosioci predstavke, su se u skladu sa članom 6 stav 1

Konvencije, ţalili da su domaći sudovi arbitraţno odlučili primenom
odredbe koja je već bila protivustavna u njihovom predmetu. Pored toga,
podnosioci predstavke su, na osnovu člana 13 i 14 Konvencije tvrdili da
nisu imali efikasan pravni lek protiv navodne povrede člana 1 Protokola 1 i
da su bili diskriminisani jer je Zakon o restituciji favorizovao vlasnike pre
nacionalizacije na štetu vlasnika posle nacionalizacije. Sud je, uzimajući u
obuir da je razmatrao ţalbu da su podnosioci predstavke bili ţrtve
proizvoljnog lišavanja imovine suprotno članu 1 Protokola 1, smatrao da
nije potrebno razmatrati pojedinačne ţalbe po članovima 6, 13 ili 14
Konvencije.
Što se tiče štete, Sud smatra da je primereno primeniti kriterijume
utvrđene u slučaju Velikovi protiv Bugarske i ranije prakse, a isto kao i u tim
slučajevima dati posebne iznose na ime materijalne i nematerijalne štete.
Što se tiče materijalne štete, na osnovu raspoloţivih informacija o cenama
nekretnina u Sofiji, Sud odobrava obeštećenje u iznosu od 130.000,00 EUR.
Što se tiče nematerijalne štete, Sud smatra da su podnosioci predstavke
nesumnjivo pretrpeli uznemirenost i razočarenje zbog povrede njihovih
imovinskih prava. Uzimajući u obzir okolnosti slučaja i odlučujući na
ravnopravnoj osnovi, Sud dodjeljuje 3.000 EUR svakom podnosiocu
predstavke.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencija,
a zahtev iz člana 6 stav 1, 13 i 14 nije potrebno odvojeno razmatrati
(jednoglasno).
143
Stefanovi protiv Bugarske - 65688/12

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešenje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica lišavanja
od adekvatne nadoknade / postoji povreda
Ključne reči: nacionalizovana imovina/ neispravan ugovor/ prethodni

vlasnik/nadoknada u hartijama od vrednosti /neadekvatna nadoknada
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - supruţnici g-din Vasil Georgiev Stefanov, g-
đa Minka Aleksandrova Stefanova i njihov sin, g-din Aleksandar Vasilev
Stefanov, svi bugarski drţavljani, kupili su od drţave stan u Sofiji površine
144 m2, koji je postao vlasništvo drţave u okviru nacionalizacije sprovedene
od strane komunističkog reţima posle 1945. godine.
1992. godine, naslednik vlasnika stana pre nacionalizacije podigao je
tuţbu protiv podnosilaca predstavke prema članu 7 Zakona o vraćanju,
traţeći da se pravo podnosilaca predstavke potvrdi kao nevaţeće i protiv
njih pokrenuo tuţbu rei vindicatio. Sudski postupci su se okončli je
pravosnaţnom presudom Vrhovnog kasacionog suda 22. juna 2004. godine,
kada su domaći sudovi prethodno potvrdili dve tuţbe. Što se tiče tuţbe
prema članu 7 Zakona o vraćanju, sudovi su proglasili vlasničko pravo
podnosilaca predstavke kao nevaţeće, zaključujući da su kupili svoj stan u
suprotnosti sa zakonom: pošto je područje u kojem se nalazio stan bilo
rezervisano za izgradnju zgrade sa više od tri etaţe; a zakonodavstvo u to
vreme je zabranjivalo prodaju stanova u takvim zgradama.
Očigledno je da su neodređenog datuma, podnosioci predstavke
traţili nadoknadu u hartijama od vrednosti, međutim, stranke nisu
obavestile Sud o ishodu postupka. A 2005. godine podnosioci predstavke
su podneli prekršajnu tuţbu protiv opštine Sofija kao pravnog naslednika
drţave u vezi sa stambenom imovinom. Gradski sud u Sofiji je 20. januara
2010. godine potvrdio njihov zahtev ali je Apelacioni sud u Sofiji poništio
ovu odluku 4. novembra 2010. godine, koji je zahtev odbio u celini. U
144
pravosnaţnoj presudi od 4. aprila 2012. godine, Vrhovni kasacioni sud,

utvrđujući da su podnosioci predstavke imali pravo da dobiju samo cenu
koju su platili za stan 1990. godine, koja je tokom godina jako devalvirala,
dala im je ekvivalent od oko 12 EUR.

Vlada je podnela jednostranu izjavu kojom se traţi da Sud odjavi
zahtev u skladu sa članom 37 Konvencije i istovremeno prihvati povredu
člana 1 Protokola 1 i predlaţe da se podnosiocima predstavke isplati iznos
od 42,000 evra za materijalnu i nematerijalnu štetu i troškove. Podnosioci
predstavke se nisu sloţili sa izjavom, tvrdeći da je cena koju je predloţila
Vlada vrlo niska. Sud pri proceni predloga primećuje da je Vlada prihvatila
povredu, ali nije pruţila odgovarajuću nadoknadu, jer ponuđeni iznos nije
bio ni blizu onome što bi ponudio Sud. Sud stoga smatra da je, u svrhu
poštovanja prava zagarantovanih Konvencijom, obavezan da nastavi sa
razmatranjem predmeta i odbacuje zahtev vlade da odjavi zahtev.
Što se tiče prihvatljivosti predmeta, Sud primećuje da su podnosioci
predstavke izgubili svoj stan 2004. godine, ali nisu podneli zahtev u roku
od šest meseci od pravosnaţne presude. Međutim, Sud podseća da je u
nekim slučajevima u vezi sa lišavanjem od imovine utvrđeno da su se
prilikom dodeljivanja bilo kakve nadoknade, relevantni događaji smatrali
kontinuiranom situacijom, a period od šest meseci počinje da teče kada su
rešena sva pitanja vezana za nadoknadu,1 što je u ovom predmetu bilo na
dan kada je presuda od 4. aprila 2012. godine u prekršajnom postupku
postala pravosnaţna, što znači da je zahtev podnet na vreme. Sud smatra
da zahtev nije neosnovan, pa ga proglašava prihvatljivim.
Podnosioci predstavke su naveli povredu člana 1 Protokola 1 uz
argument da im je imovina oduzeta nepravedno, bez njihove krivice i da
nisu dobili adekvatnu nadoknadu. Sud nalazi da predmet treba rešavati na
osnovu slučaja presedana Velikovi i drugi i naknadnih predmeta.2 Sud
primećuje da lišavanje podnosilaca predstavke njihove imovine kao
rezultat Zakona o povraćaju nesumnjivo predstavlja mešanje drţave u
1 Shoilekovi i drugi protv Bugarske (odluka), br. 61330/00, 66840/01 i 69155/01,

18.septembar 2007, i Georgievi protiv Bugarske, broj 10913/04, § 26, 7. januar 2010).
53367/99, 60036/00, 73465/01, i 194/02, §§ 110-41, 15.mart 2007; Dimitar i Anka Dimitrovi
protiv Bugarske, br. 56753/00, 12. februar 2009; Panayotova protiv Bugarske, br. 27636/04, 2.
jul 2009; i Madzharov protiv Bugarske, br. 40149/05, 2.septembar 2010
145
imovinska prava. Ovo mešanje je zasnovano na vaţećim zakonima i pošto

je tuţba protiv podnosilaca predstavke podneta u početnom roku od jedne
godine od stupanja na snagu Zakona o povraćaju, moţe se smatrati da je
bila deo mera koje se odnose na period pravne i ekonomske tranzicije u
Bugarskoj, posle završetka totalitarne vladavine. Kao i u prethodnim
sličnim slučajevima, to znači da je predmet bio u domenu legitimnih ciljeva
na kojima se zasniva Zakon o povraćaju. Sud dalje primećuje da su
podnosioci predstavke lišeni svoje imovine usled malih nedostataka u
njihovom kupoprodajnom ugovoru iz 1990. godine, jer je ugovor zaključen
u suprotnosti sa zabranom prodaje dvospratnih zgrada u oblastima
opredeljenim za izgradnju zgrada sa više od tri sprata, ali je Sud već
utvrdio da su vlasti bile odgovorne za takvu grešku, a ne podnosioci
predstavke.
U odsustvu bilo kakvih drugih relevantnih okolnosti, Sud smatra da
se u takvom slučaju, pravična ravnoteţa koja se zahteva prema članu 1
Protokola 1 ne moţe postići bez adekvatne nadoknade. Na prvom mestu,
podnosioci predstavke su imali mogućnost da traţe nadoknadu u hartijama
od vrednosti a Sud nije bio obavešten o ishodu njihovog potraţivanja.
Međutim, u mnogim sličnim slučajevima, Sud je utvrdio da šema hartija od
vrednosti koja je funkcionisala u relevantnom vremenu, nije obezbeđivala
adekvatnu nadoknadu sa bilo kojim stepenom sigurnosti pa stoga ne moţe
biti odlučujuća za ishod njihovih zahteva prema članu 1 Protokola 1.
Štaviše, podnosioci predstavke nisu bili u mogućnosti da dobiju bilo
kakvu nadoknadu u prekršajnom postupku protiv opštine Sofija, pošto im
je data vrlo niska suma. U ovim okolnostima, Sud nalazi da nije bilo
adekvatne nadoknade za podnosioce predstavke. Shodno tome, nije
postignuta pravična ravnoteţa između javnog interesa i potrebe za
zaštitom njihovih prava. Dakle, došlo je do povrede člana 1 Protokola 1.
Što se tiče traţene štete na osnovu člana 41, Sud se oslanja na
dosadašnju praksu i imajući u vidu sve okolnosti, dodeljuje svim trima
podnosiocima predstavke na ime materijalne štete iznosu od 75,000 EUR.
Odluka suda
(jednoglasno).
146
Ramadhi i drugi protiv Albanije - 38222/02

02.06.2008 [četvrto veće]
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje usled neizvršenja odluke
Okruţnog suda o nadoknadi imovine / postoji povreda
Ĉlan 13 u vezi sa članom 6 § 1

Lišavanje od prava na efikasan pravni leka kao posledica nedostatka
adekvatnih pravnih lekova za izvršenje odluke Komisije za nadoknadu
imovine / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
neizvršavanja odluke Vrhovnog suda o nadoknadi imovine / postoji povreda

Diskriminacija od strane domaćih sudova na osnovu prebivališta /
odbačeno
Ključne reči: neizvršenje odluke / nepravedna odluka / naknada imovine/

vraćanje imovine / legitimno očekivanje/ pravična ravnoteţa/ efektivno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - sedam albanskih drţavljana (g-din Shyqyri
Ramadhi, g-din Remzi Kapidani, g-đa Rabije Ramadhi, g-đa Xhemile
Ramadhi (njena ćerka, g-đa Shpresa Idrizi posle smrti g-đe Xhemile
Ramadhi), g-din Dilaver Ramadhi i g-din Nakib Ramadhi,) su naslednici
nekih zemljišnih parcela i dva radnje, odnosno 46000 m² (zemlje) i 150 m²
(radnji) koje su se nalazile u okolini Kavaje/Kavajës, koje su im zaplenili
tokom komunističkog reţima u Albaniji, bez ikakve nadoknade. 1995.
godine, Komisija za vraćanje i obeštećenje imovine (komisija za imovinu)
priznala je podnosiocima predstavke pravo naslednika samo na jedan deo
zemlje (15.500 m²) i dve radnje (150 m²). Prema Zakonu o imovini, Komisija
147
je odlučila da jedan deo imovine vrati podnosiocima predstavke u posed i

obešteti ih za dve radnje i jedan deo zemljita (5.500 m2) zbog nemogućnoti
da vrati celokupnu imovinu. Podnosiocima predstavke je u posed vraćeno
10.000 m² zemlje ali vlasti nisu poštovale odluku Komisije za nadoknadu
radnji i drugih parcela. Što se tiče 30.500 m² zemljišta, 1998., na osnovu
Zakona o imovini, podnosioci predstavke su pokrenuli postupak pred
Komisijom za zemljište tvrdeći vlasništvo na zemljišnoj parceli površine
30.500 m². 11. novembra 1998. godine, Komisija za zemljište je priznala
pravo svojine samo prvim trima podnosiocima predstavke i odbacila
tvrdnje poslednja tri podnosioca predstavke na osnovu toga da poslednja
tri podnosioca predstavk nisu mogli da tvrde vlasništvo na poljoprivredno
zemljište jer nisu bili stanovnici (rezidenti) područja na kojem se nalazi
zemljište. Prva tri podnosioca predstavke su upisali svoju imovinu u
kancelariji za upis nepokretnosti. 7. aprila 1999. godine, Komisija za
zemljište je na osnovu zahteva Ministarstva pravde, proglasila nevaţećim
vlasničko pravo trima podnosiocima predstavk sa obrazloţenjem da je
odluka od 11. novembra 1998. godine u suprotnosti sa materijalnim
pravom.
Podnosioci predstavke su pokrenuli sudski postupak pred Osnovnim
sudom u Draču, tvrdeći imovinska prava nad predmetnom imovinom. 4.
februara 2000. godine, prvostepeni sud u Draču je poništio odluku Komisije
za zemljište od 7. aprila 1999. godine i odlučio o ponovnom razmatranju
(de novo,) od strane Komisije, navoda poslednja tri podnosioca predstavke
nakon što je, u vezi sa priznavanjem vlasništva na zemlju, odbila odluku
koja je postala pravosnaţna. Nakon izdavanja naloga o izvršenju od strane
prvostepenog suda u Kavaji, sudski izvršitelj je naloţio opštini Kavaja da
sprovede odluku prvostepenog suda, 4. februara 2000. godine. Opština
Kavaja je odlučila da nema nadleţnost da izvrši odluku prvostepenog suda,
sa obrazloţenjem da je Komisija za zemljište u Kavaji, pod čijim
nadleţnošću je to bio slučaj, raspuštena u skladu sa uputstvima
gradonačelnika. 8. januara, 2003. godine u cilju izvršenja odluke
prvostepenog suda, ponovo je formirana Komisija za zemljište u Kavaji,
koja je utvrdila valjanost vlasničkih prava prvim trima podnosiocima
predstavke.
Podnosioci predstavke tvrde da je pitanje imovine ostalo nerešeno,
dok su lokalne vlasti prenele navedene parcele na treća lica, pa je odluka
Komisije de facto bila bez efekta. U bazi podataka Registra nepokretnosti,
148
neke od zemljišnih parcela rezultiraju vlasništvom trećih lica, dok, prema

podnosiocima predstavke na jednoj od parcela treće lice gradi. S tim u vezi,
Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu ostvarili upis svoje imovine
u Kancelariji za upis nepokretnosti kako bi stekli vlasništvo nad
predmetnim zemljištem.

U skladu sa članom 6 stav 1 Konvencije i pozivajući se na član 13
Konvencije, podnosioci predstavke navode da je njihovo pravo svojine
povređeno zbog nedostatka efektivnih sredstava koja omogućavaju
izvršenje odluka Komisije kojima im je dato pravo na nadoknadu za duţi
vremenski period. Vlada je odbacila ovaj argument tvrdeći da garancije
predviđene članom 6 nisu primenjive na izvršenje odluka koje, prema
domaćem zakonodavstvu, nisu konačne i obavezujuće, kao što je to slučaj
sa odlukama Komisije za imovinu. Shodno tome, ţalbu treba smatrati
neprihvatljivom i u suprotnosti sa ratione materiae. Nadalje, Vlada je navela
da podnosioci predstavke nisu iscrpli domaće pravne lekove predviđene
Zakonom o imovini. Podnosioci predstavke su sporili stavove Vlade,
tvrdeći da je domaćim zakonodavstvom predviđeno da odluke Komisije,
kao i odluke Okruţnog suda, generišu obavezno svojinsko pravo.
Sud ponavlja da se član 6 stav 1 u svojoj građanskoj oblasti
primenjuje samo kada postoji spor oko "prava" koje se razmatra, barem na
osnovu dokaza, kao priznatog u domaćem pravu. Sud primećuje da se u
ovom predmetu ne spori postojanje spora oko prava priznatog domaćim
zakonom ili da je spor tačan i ozbiljan ili da je ishod postupka bio direktno
relevantan za spor o kojem je reč. Sud dalje napominje da je spor oko ovog
prava, koji je po prirodi građansko pravo, spor između drţave i
podnosilaca predstavke da se utvrdi svojinsko pravo. Kroz odluke
nadleţne komisije o predmetnoj stvari, drţava je podnosiocima predstavke
priznala pravo naknade. Više od 12 godina, ove odluke nisu osporavane
pred bilo kojim sudom i ništa nije sprečavalo njihovo izvršenje. Sud je
ponovio da pravilo iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava obavezuje
podnosioce predstavke da koriste domaće pravne lekove koji su obično
dostupni. Postojanje ovih sredstava mora biti sigurno, kako u praksi, tako i
u teoriji. Sud primećuje da Vlada nije bila u mogućnosti da dokaţe
efikasnost sredstava predviđenih Zakonom o imovini iz 2004. godine, čak i
149
u drugim, ranije rešavanim slučajevima.1 Sud ponavlja da član 6 stav 1

sadrţi "pravo na suđenje", u kojem pristup sudu predstavlja samo jedan
aspekt. U konkretnom predmetu, iako podnosioci predstavke nisu bili
sprečeni da pokrenu postupak za priznavanje imovinskih prava na osnovu
Zakona o imovini, to nije dovoljno, jer pravo na pristup sudu ne uključuje
samo pravo na pokretanje procesa, već i pravo na obezbeđivanje rešenja
spora od strane suda. Međutim, suština ţalbi podnosilaca predstavke,
prema članu 6, odnosi se na nedostatak sredstava za rešavanje
neizvršavanja odluka Komisije kojima se priznaje pravo na naknadu na
osnovu Zakona o imovini, o kojem aspekti Sud smatra da, bez obzira da li
konačna odluka o izvršenju ima oblik sudske odluke ili odluke upravnog
organa, domaći zakon i Konvencija propisuju da ona mora da se izvrši. U
ovom predmetu, Sud tvrdi da nije preduzeta nijedna mera za izvršenje
odluka Komisije u korist podnosilaca predstavke. Sud konstatuje da
nijedna od odredaba Zakona o imovini ili bilo koje druge odredbe u
relevantnom domaćem zakonodavstvu ne uređuje izvršenje odluka
Komisije. Zakon o imovini ne predviđa nikakav zakonski rok za ţalbu na
odluke Komisije domaćim sudovima, niti bilo kakav poseban pravni lek za
njihovo izvršenje. Takve mere nedostaju i Vlada nije dala nikakvo
objašnjenje za ovo. Ĉinjenica da su vlasti angaţovane, kako tvrdi Vlada, za
povraćaj imovine i plaćanje odgovarajuće nadoknade, nije dovela do
izvršenja odluka u korist podnosilaca predstavke, neizvršenih 12 i 11
godina. Štaviše, Vlada nije dostavila bilo kakve dokaze za bilo kakvu
neposrednu meru. Na osnovu ovih procena, Sud nalazi da su podnosioci
predstavke lišeni prava na delotvoran domaći lek koji bi im omogućio da
osiguraju izvršenje njihovog građanskog prava na nadoknadu.
Dalje, podnosioci predstavke su naveli povredu člana 6 stav 1 zbog
neizvršenja odluke Okruţnog suda u Kavaji od 4. februara 2000. godine o
njihovim pravima na imovinu. Vlada je odbacila argumente podnosilaca
predstavke, navodeći da je ta odluka izvršena 8. januara 2003. godine, kada
je Komisija za zemljište donela odluku u vezi sa njihovim svojinskim
pravima. Vlada je navela da podnosioci nisu imali status ţrtve, jer nisu
preduzeli neophodne administrativne mere da upišu svoja prava u registar
nepokretnosti. Prema Vladi, podnosioci predstavke, takođe, nisu bili u
stanju da dokaţu da je imovina koja im je dodeljena prodata trećim licima i,
ako je tako bilo, nisu pokrenuli ovo pitanje pred domaćim sudovima. U
1 Videti Beshiri i drugi protiv Albanije, br. 7352/03 22.08.2006

150
tom smislu, Sud primećuje da, pošto su samo prva tri podnosioca
predstavke strana u ovom procesu, Sud smatra da poslednja tri podnosioca
predstavke nisu pokazali da mogu da tvrde da su "ţrtve" zbog neizvršenja
gore navedene odluke. Iz toga sledi da je zahtev tri poslednja podnosioca
predstavke nespojiva ratione personae sa Konvencijom u smislu člana 35 stav
3, i zbog toga se proglašava neprihvatljivim a navod prva tri podnosioca
predstavke nije bez osnova u smislu člana 35. stav 3. Konvencije i mora biti
proglašen prihvatljivim.
Prva tri podnosioca predstavke naveli su da odluka Okruţnog suda
od 4. februara 2004. godine nije izvršena više od 7 godina. Vlada je tvrdila
da vlasti ne mogu biti odgovorne za neizvršenje pomenute odluke jer je
njeno izvršenje zavisilo od preduzimanja neophodnih mera od strane
podnosilaca predstavke, posebno se traţio upis njihovih prava u zemljišni
registar. S tim u vezi, Sud ponavlja da su opšta načela u vezi sa izvršenjem
konačnih odluka utvrđena u odluci Beshiri i drugi i ta načela se moraju
primenjivati i u drugim slučajevima. Sud primjećuje da je nakon dve
godine neaktivnosti nakon odluke Okruţnog suda, Komisija za zemljište
potvrdila vlasnička pravo za tri zemljišne parcele i od tada je zemljište bilo
u vlasništvu trećih lica. Vlada ovo nije komentarisala i nije dala nikakve
informacije da bi dokazala suprotno. Nalazeći da drţava nije uspela da
dokaţe delotvornost raspoloţivih pravnih lekova i napomenula je da se
prava prva tri podnosioca predstavke nalaze daleko od njihove realizacije,
Sud zaključuje da drţavni organi nisu bili u mogućnosti da izvrše odluku
Okruţnog suda od 4. februara 2000. Iz ovih razloga Sud nalazi da je došlo
do povrede člana 6. stav 1 Konvencije u odnosu na prva tri podnosioca
predstavke.
Što se tiče tvrdnji podnosilaca predstavki za kršenje prava na
imovinu garantovano članom 1 Protokola 1, s obzirom da je Sud proglasio
neprihvatljivim navode poslednja tri podnosioca predstavke o neizvršenju
odluke od 4. februara 2000. godine, ti podnosioci predstavke nisu imali
"legitimno očekivanje" zasnovano na odredbama Zakona o zemlji niti u
odlukama donetim u vezi sa njihovim zahtevom za vraćanje zemljišne
parcele. Shodno tome, tvrdnje tri podnosioca predstavke nisu u skladu
ratione materiae sa odredbama Konvencije i moraju biti odbijene. S obzirom
da su tvrdnje prva tri podnosioca predstavke u kontekstu člana 1 Protokola
1 u pogledu neizvršenja presude od 4. februara 2000. godine, i sva
potraţivanja podnosilaca predstavke u vezi sa neizvršenjem odluka
151
Komisije iz 1995. i 1996. godine dopuštena su u smislu člana 35. stav 3.

Konvencije.
Sud primećuje da je, pošto je dotična imovina podnosilaca predstavke
nacionalizovana, oni imaju zahtev za naknadu štete u naturi ili novčanoj
vrednosti i odlukama od 7. juna 1995. i 20. septembra 1996., priznato im je
pravo na finansijsku kompenzaciju, a odlukom od 4. februara 2000, prvim
trima podnosiocima predstavke je priznato pravo na vraćanje prvobitne
imovine. U ovim okolnostima, Sud smatra da su potraţivanja podnosilaca
predstavke u dovoljnoj meri osnovana da se kvalifikuju kao "imovna" u
smislu člana 1 Protokola 1. Vlada je osporila primenu zaštitnih mera u
ovom članu na odluku o kojoj je reč, s obzirom da podnosioci predstavke
nisu pokrenuli ovaj problem pred lokalnim vlastima. Dalje, Vlada se
oslanjala na nedostatak sredstava i opšteg interesa da opravda neizvršenje
odluka Komisije i da su podnosioci predstavke bili nosioci odgovornosti za
nepoštovanje postupka upisa imovine i preuzimanja imovine u posed što bi
im omogućilo da tvrde mešanje u imovinska prava garantovana članom 1
Protokola 1.
Sud, uzimajući u obzir svoju sudsku praksu, u kojoj je ispitao
neizvršenje odluke kojom se priznaje pravo, u okviru prve rečenice člana 1
Protokola 1 2 i s obzirom na to da su okolnosti predmeta u pitanju slične
onima koje su ranije razmatrane, smatra da predmet mora rešiti slučaj i u
tom aspektu, odnosno analizirati da li je uspostavljena pravična ravnoteţa
između zahteva od opšteg interesa zajednice i kriterijuma zaštite osnovnaih
prava pojedinca. Sud podseća da drţava ima širok prostor da izvrši
procenu kako bi utvrdila koji je opšti interes, posebno kada je reč o
kompenzaciji zbog nacionalizacije ili eksproprijacije, međutim, ovaj prostor
za procenu nije neograničen.3 U ovom predmetu proteklo je 12 odnosno 11
godina od donošenja odluka Komisije 1995. i 1996. godine, bez
omogućavanja isplate kompenzacije podnosiocima predstavke. Sud smatra
da je neizvršavanje odluka Komisije iz 1995. i 1996. godine i Okruţnog suda
od 4. februara 2000. godine za podnosioce predstavki stvorilo stanje
nesigurnosti u vezi sa ostvarivanjem imovinskog prava. Pored toga, vlasti
su ih, u znatnom vremenskom periodu, sprečavale da uţivaju u sticanju
2 Videti Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, § 40, 2002-III, Jasiūnienė protiv Litvanije, br.
41510/98, § 45, 6 mart 2003; Sabin Popescu potiv Rumunije br. 48102/99, § 80, 2 mart 2004;
3 Videti Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva, odluka od 8 jula 1986, Serija A br. 102,
ff. 50 51, §§ 121-22).
152
materijalnih dobara i korišćenju zemljišta. Dalje, Sud ne smatra veoma

ubedljivim argument drţave da su postupci bili sloţeni i da je bilo
određenih internih procedura za obračunavanje naknade, uzimajući u obzir
činjenicu da je neaktivnost nadleţnih organa izazvala "mešanje" u vezi sa
predmetnim slučajem. U zaključku, Sud smatra da Vlada nije iznela bilo
kakve ubedljive dokaze koji bi opravdali toliko dugo neutrvđivanje
konačnog iznosa naknade prvim trima podnosiocima predstavke ili
nevraćanje zemljišne parcele koja je već u posedu trećih lica. Ovo rezultira
mešanjem u pravo podnosilaca predstavke na imovinu, što je po mišljenju
Suda na njih postavilo neopravdan teret. Uzimajući u obzir sve okolnosti,
Sud zaključuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1, po pitanju naknade
svim podnosiocima predstavke, kao i po pitanju povraćaja imovine prvim
trima podnosiocima predstavke.
Na osnovu člana 14 Konvencije, u vezi sa članom 1 Protokola 1,
poslednja tri podnosioca predstavke su naveli da su ih domaći sudovi
diskriminisali na osnovu njihovog prebivališta i kao rezultat toga povredili
njihova imovinska prava. Sud zaključuje da zbog da podnesu slučaj
diskriminacije pred domaćim sudovima, podnosioci predstavke nisu
koristili domaća pravna sredstva na ţalbu, u smislu člana 35. stav 1. Kao
rezultat toga, ovaj zahtev se odbacuje u skladu sa članom 35 st. 1 i 4
Konvencije.
Na osnovu tih nalaza, Sud primećuje da povreda prava podnosilaca
predstavke zagarantovanih članom 6 stav 1 Konvencije i članom 1
Protokola 1 proizilazi iz široko rasprostranjenog problema koji utiče na
veliki broj ljudi, naime, neopravdanim smetnjama njihovog prava na mirno
uţivanje imovine, kao rezultat neizvršenja odluke Komisije, koja je odredila
naknadu u skladu sa Zakonom o imovini. Povećanje broja sličnih zahteva je
oteţavajući faktor u pogledu odgovornosti albanskih vlasti, na osnovu
Konvencije i predstavlja pretnju budućoj efikasnosti sistema utvrđenog
Konvencijom, te stoga, prema mišljenju Suda, pravni vakuum utvrđen u
konkretnom slučaju podnosliaca predstavke moţe dovesti do većeg broja
drugih osnovanih potraţivanja.
Sud ponavlja da, prema članu 46, drţave ugovornice moraju
poštovati konačne odluke Suda u sporovima u kojima su stranke, nad
kojima je nadzor izvršenja nadleţnost Komiteta ministara. Jedan od efekata
ovog člana je da, kada Sud utvrdi povredue, tuţena drţava ima zakonsku
obavezu ne samo da licima dotičnim licima isplati iznosi izdvojen za
153
pravično obeštećenje u skladu s članom 41, već moraju da preduzmu i

opšte mere i/ili posebne mere tamo gde je to odgovarajuće, koje moraju da
budu usvojene domaćim zakonima kako bi se prekinulo kršenje koje je
utvrdio Sud i njegovo uklanjanje što je moguće efektivnije. Nacionalni
organi imaju obavezu da, uz retroaktivni efekat, preduzmu neophodne
mere za povraćaj povređenog prava, u skladu sa načelom supsidijarnosti
Konvencije, tako da Sud ne otkriva dugu seriju sličnih predmeta. Sud
smatra da tuţena drţava mora, pre svega, da osigura pravni lek za
pruţanje istinskog i delotvornog pravnog leka za identifikovane povrede
Konvencije u predmetnoj presudi, kao i u vezi sa svim sličnim ţalbama koje
su u toku, u skladu sa načelom za zaštitu prava predviđenih članom 6. stav
1 i 13 Konvencije i članom 1 Protokola 1. Sud je već odredio određene mere
koje tuţena drţava, u ovom slučaju Albanija, treba da preduzme kako bi
prevazišla ove probleme.
Predviđajući odgovarajući pravni lek, drţava, inter alia, mora da
odredi nadleţni organ, pravila postupka, kako bi se osigurala primena ovih
pravila u praksi i ukloni sve prepreke za dodelu naknade u skladu sa
Zakonom o imovini. Ovi ciljevi se mogu postići preduzimanjem
odgovarajućih zakonskih, administrativnih i budţetskih mera. Prema
mišljenju Suda, ove mere bi trebalo da obuhvataju izradu karata za procenu
imovine, kao i određivanje odgovarajućeg fonda za sve one kojima je
odobreno pravo na naknadu vrednosti, i omogućiti svim podnosiocima
predstavke da imaju uspešnu sudsku odluku u njihovu korist, koja ih
kompenzuje na osnovu Zakona o imovini, kako bi se iznos ili zemlja što pre
mogli dobiti. Ove mere bi trebalo rešavati kao hitno pitanje.
Shodno članu 41 Konvencije, Sud odlučuje da drţava duguje
podnosiocima predstavke materijalnu nadoknadu za gubitak uţivanja
imovine i plati im materijalnu i nematerijalnu štetu. Sud zajednički, svim
podnosiocima predstavke, određuje ukupan iznos od 64.000 EUR, na ime
materijalne i nematerijalne štete koja se odnosi na zemljište površine 5 500
m2 i 150 m2. Dalje, za prvo troje podnosilaca predstavke određuje ukupan
iznos od 25.000 evra uz povraćaj zemljišne parcele površine 30 500 m2. U
slučaju da drţava ne vrati zemljišnu parcelu, u roku od tri meseca od dana
pravosnaţnosti ove odluke, Sud odlučuje da drţava prvim troje
podnosilaca predstavke zajedno isplati iznos od 120.000 evra na ime
materijalne i nematerijalne štete, u vezi sa ovom imovinom.
154
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1, člana 13 u vezi
sa članom 6 stav 1 i članom 1 Protokola 1 Konvencije i odbacuje navode o
povredi člana 14 Konvencije zajedno sa sa članom 1 Protokola 1
(jednoglasno).
155
Gjonbocari i drugi protiv Albanije - 10508/02

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat neizvršvanja odluke
Vrhovnog suda o statusu vlasništva i duţina trajanja postupaka/postoji
povreda

Povreda prava na efikasno rešavanje kao rezultat nedostatka
adekvatnih pravnih lekova za izvršenje odluke Vrhovnog suda i duţine
trajanja postupaka / postoji povreda samo kada se tiče duţine trajanja postupka
Ĉlan 1 Protokola 1 samostalno i zajedno sa članom 14

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neostvarenja
zahteva za vraćanje imovine roditelja i diskriminatorsko postupanje na
osnovu vaţećeg poloţaja imovine / odbija se
Ključne reči: pravično suđenje/ neizvršenje odluke/ duţina trajanja

postupaka / efikasno rešavanje/ mirno uţivanje imovine/vraćanje imovine/
postojeća imovina/ legitimno očekivanje/ diskriminacija/ nepristrasno suđenje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Agron Gjonbocari, g-din Midat
Gjonboçari, g-din Agim Gjonboçari, g-din Gjon Gjonboçari, g-đa Hava
Veizaj, g-din Arben Boçari i g-din Gezim Boçari, albanski drţavljani, kojima
je tokom komunističkog reţima konfiskovana imovina roditelja, bez
nadokande. U skladu sa Zakonom o vraćanju i nadoknadi imovine, u
martu 1994. godine, podnosioci su predali zahtev za fizičko vraćanje
njihove imovine komisiji za povraćaj i nadoknadu imovine u Vlori
(komisija u Vlori). 27. avgusta 1996, Komisija u Vlori je podnosiocima
predstavke dodelila 14 hektara predmetne imovine, odnosno 2 hektara za
svakog podnosioca predstavke. Odluku je potpisalo samo četiri od sedam
članova Komisije u Vlori i uprkos tome, podnosioci predstavke su upisali
156
svoju imovinu u Kancelariji za upis nepokretnosti u Vlori. Nakon što su od

Komisije u Vlori traţili da im izda novi dokument u skladu sa formalnim
zakonskim uslovima, koji su potpisali svi članovi Komisije, predsedavajući
Komisije u Vlori je odgovorio podnosiocima predstavke obaveštavajući ih
da im je Komisija već potvrdila njihovo vlasničko pravao u svojoj odluci od
27. avgusta 1996. godine i nadleţnost da se formalno isprave dokumenti
Komisije pripada sudovima.
Ministarstvo turizma je 25. novembra 1996. godine je jednim ukazom,
u zakup dalo A.L. deo zemlje (deo imovine podnosilaca predstavke) za
poslovne svrhe. Nakon što su podnosioci predstavke podneli tuţbu
Okruţnom sudu u Tirani za poništaj predmetnog ukaza, sud ga je poništio,
jer se transakcija odnosila na privatnu imovinu. Apelacioni sud u Tirani je
odbio ovu odluku i zadrţao valjanost ukaza, navodeći da je odluka
Komisije od 27. avgusta 1996. godine bila nevaţeća zbog činjenice da nije
izdata u skladu s formalnim uslovima. Nakon što su se podnosioci
predstavke ţalili na ovo, Vrhovni sud je presudu Apelacionog suda
odbacio kao nelogičnu odluku i predmet vratio na ponovno suđenje tom
sudu. Taj sud je nakon ponovnog postupka odbio zahtev podnosilaca
predstavke, navodeći da je podnet izvan jednomesečnog roka. 17. januara
2001. godine, Vrhovni sud je potvrdio ovu odluku Apelacionog suda.
U međuvremenu, 9. oktobra 1997. godine komisija iz Vlore je
odredila K.B. (majka A.L.) kao nadoknadu, isti deo zemlje koju je
Ministarstvo prethodno dalo njenom sinu K.B. Na zahtev A.L., kancelarija
za registraciju nepokretne imovine, u Vlori, je izbrisala pravo vlasništva
podnosilaca predstavke za ovaj deo zemljišta i upisala A.L. kao njegovog
vlasnika.
Dalje, 13. decembra 1999. godine, građanskim parnicama koje je
podnela AL, Okruţni sud u Vlori poništio je i ukinuo odluku Komisije iz
Vlore od 27. avgusta 1996. godine - kojom su podnosioci predstavke postali
vlasnici 14 hektara - tvrdeći da nije doneta u skladu sa formalnim uslovima
zakona. Ovu odluku je potvrdio i Apelacioni sud u Vlori, dodajući da je
Komisija iz Vlore prekoračila svoju nadleţnost donošenjem odluka o
imovini koju je drţava namenila za poslovne svrhe. Vrhovni sud je
potvrdio da se odluka Komisije iz Vlore nije pridrţavala formalnih uslova i
stoga nije mogla da ima pravni efekat za podnosioce predstavke i druge.
Kao rezultat toga, ovaj sud je odbacio prethodne odluke i prekinuo
postupke.
157
Okruţni sud u Vlori odbio je zahtev za poništenje odluke Komisije u

Vlori u korist K.B koji su podneli podnosioci predstavke, s obzirom na to
da je odluka Komisije u Vlori u njihovu korist proglašena ništavom.
Apelacioni sud u Vlori je proglasio neosnovanom ţalbu podnosilaca
predstavke. Dok je Vrhovni sud 6. marta 2003. godine poništio odluke
Apelacionog i Okruţnog suda u Vlori i naloţio da komisija iz Vlore donese
odluku o statusu vlasnika podnosilaca predstavke u skladu sa formalnim
uslovima. Ovaj sud je istorvemeno odbio zahtev podnosilaca predstavke da
se izjasni da je odluka Komisije Vlora koja je priznala imovinsko pravo nad
zemljom K.B bila ništava, samo zbog činjenice da je doneta nakon odluke o
vlasništvu podnosiocima predstavke.
Dva člana sudskog veća Vrhovnog suda koji su odlučivali o ovom
pitanju su takođe bili članovi sudskog veća istog suda, 17. januara 2001.
godine.
Okruţni sud u Vlori je 14. aprila 2004. godine na zahtev podnosilaca
predstavke izdao nalog za izvršenje, kojim se komisije iz Vlore obavezuje
da postupi u skladu sa odlukom Vrhovnog suda od 6. marta 2003. Komisija
je obavestila Ured za izvršenje da je odbila ovu obavezu zato što
podnosioci predstavke nisu dostavili neophodne dokumente kako bi
omogućili donošenje ispravne odluke, u skladu sa formalnim uslovima
zakona. Kancelarija za izvršenja je pozvala podnosioce predstavke da
postupe u skladu sa zahtevima Komisije i dostave dokumente u vezi sa
vlasničkim navodima, ali oni su oklevali da podnesu dodatna dokumenta
koja su im traţena, ne prihvatajući predlog da se njihov slučaj ponovo
uzme u razmatranje. Prema njihovim rečima, odluka Vrhovnog suda
zahtevala je samo formalizaciju odluke iz 1996. godine. Komisija iz Vlore je
odlučila da ne razmatra slučaj zbog ozbiljnog nedostatka dokumentacije i
poslala je slučaj na ponovno ocenjivanje Nacionalnom komitetu za povraćaj
i nadoknadu imovine. U oktobru 2004. godine podnosioci predstavke su
obavestili kancelariju za registraciju Evropskog suda za ljudska prava da
odluka Vrhovnog suda još uvek nije izvršena i stoga je pitanje vlasništva
podnosilaca predstavke ostalo nerešeno. Nacionalni komitet, sada poznat
kao Drţavna agencija za povraćaj i nadoknadu imovine (Agencija), je 5.
aprila 2007. godine obavestila podnosioce predstavke da je, uprkos činjenici
da je dosije Komisije zapravo popunjen, odlučila da obustavi postupak sve
dok Vlada ne primeni odgovarajuće planove za procenu imovine.
158

Podnosioci predstavke su naveli povredu člana 6 Konvencije kao
rezultat duţine postupka, nepostojanja nepristrasnosti domaćih sudova i
propusta vlasti da se pridrţavaju pravaosnaţne odluke. Oni su tvrdili da su
prekršeni principi "vladavine prava" i "pravne sigurnosti", jer je ishod
odluka u njihovom slučaju stvorio nejasnu situaciju u vezi sa imovinskim
pravima. Što se tiče drugog, Sud, u vezi s prethodnom praksom,1 podseća
da njegova uloga nije da zameni ocenu činjenica i dokaza sa onima
domaćih sudova ili da postupa kao četvrta ţalbena instanca i neće se
uopšte mešati na osnovu toga da je lokalni sud doneo pogrešnu odluku.
Stoga je ovaj deo ţalbe odbacio kao neosnovan.
Što se tiče neizvršenja pravosnaţne presude, Sud zaključuje da
odluka Vrhovnog suda od 6. marta 2003. godine nije izvršena više od četiri
godine od dana prijema, i uprkos činjenici da je protivljenje podnosilaca
predstavke da podnesu dokumenta koje je traţila Komisija, mogla uticati
na duţinu izvršenja, to ne moţe osloboditi organe obaveze izvršenja
pravosnaţne sudske odluke. Stoga, s obzirom da nije bilo nikakvog
opravdanja za neizvršenje odluke od 6. marta 2003. godine, Sud nalazi
povredu člana 6 stav 1 Konvencije.
Što se tiče trajanja postupka, podnosioci predstavke su naveli da su
neki od tri grupe parničnih postupaka u kojima su oni bili stranke,
prekoračili "razumni rok" u skladu sa uslovima člana 6 stav 1 Konvencije.
Sud odlučuje da se ispitivanje imovinskog prava u razumnom roku nije
dogodilo u ovom predmetu jer albanski pravosudni sistem nije postupio u
predmetu tako što nije rešavao tri slučaja zajedno, iako se sva tri slučaja
bave istim problemom i međusobno su isprepletani. Prema tome, Sud
smatra da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa tim.
Što se tiče ţalbe podnosilaca predstavke o pristrasnim postupcima
kao rezultat prisustva dvojice sudija u dva sudska veća od dvije različite
odluke u njihovom slučaju, Sud podseća da subjektivni i objektivni test
treba koristiti za ocenu nepristrasnosti sudija. Prema subjektivnom testu,
Sud bi trebao da oceni ličnu vezanost bilo kojeg sudije u vezi sa tim
predmetom i trebalo bi da pretpostavlja njegovu nepristrasnost sve dok se
1 Videti predmete Edëards protiv Ujedinjenog kraljevstva, 16. decembar 1992, Serija A br.
247-B, § 34, i predmet García Ruiz protiv Španije [GC], br. 30544/96, §§ 28-29, ESLJP
1999-I.
159
ne dokaţe suprotno.2 Koristeći ovaj test, Sud ne nalazi nikakav dokaz koji
bi potkrepio sumnju u subjektivnu pristrasnost sudija. Prema objektivnom
testu, Sud ocenjuje da li su sudije pruţile dovoljne garancije za isključivanje
legitimnih sumnji u njihovu nepristrasnost. S tim u vezi, Sud zaključuje da
jedina činjenica da su sudije dva puta sluţbovale u organima odlučivanja u
vezi sa predmetom podnosilaca predstavke nije dovoljna osnova za sumnju
u njihovu nepristrasnost. Prema tome, Sud je, putem posebne odluke o
prihvatljivosti, odbacio tu prituţbu u skladu sa članom 35 st. 3 i 4
Konvencije, jer nije našao nikakve dokaze da bi se sudilo o postojanju
pristrasnosti sudija u odlučivanju.
U vezi sa članom 13 Konvencije, podnosioci predstavke su se ţalili na
nedostatak delotvornih pravnih lekova u vezi sa njihovim zahtevima iz
člana 6 stav 1 Konvencije. Sud podseća da član 13 garantuje pravo na
delotvoran pravni lek pred domaćim organima za navodnu povredu člana
6 stav 1 da reši slučaj u razumnom roku.3 Sud primećuje da albanski pravni
sistem, osim ustavnog zahteva - pred Ustavnim sudom, ne predviđa
poseban pravni lek, kako bi se rešili navodi podnosilaca predstavke o
produţenim postupcima. Što se tiče ustavnog zahteva, Sud smatra da nema
dokaza da se ţalba prema članu 131 Ustava moţe smatrati dovoljnom
sigurnošću kao delotvoran ţalbeni pravni lek za navode podnosilaca
predstavke u pogledu duţine postupaka, s obzirom da albanska strana nije
dostavila nijedan slučaj samog Ustavnog suda, u kojem je on odlučio o
pitanju produţenih postupaka.
U tom smislu, Sud smatra da je u ovom predmetu došlo do povrede
člana 13 Konvencije jer podnosioci predstavke nisu imali nikakve ţalbene
pravne lekove kojima bi traţili prava na "sudski postupak u razumnom
roku" kako je garantovano članom 6 stav 1 Konvencije.
Podnosioci predstavke u takođe naveli da su bili ţrtve povrede člana
1 Protokola 1 Konvencije, samostalno ili u vezi sa članom 14 Konvencije.
Što se tiče navodne povrede člana 1 Protokola 1, Sud podseća, na svoju
sudsku praksu, da pojam "imovina" prema ovom članu uključuje
"postojeću imovinu" ili sredstva, uključujući tu i potraţivanja koje
podnosioci predstavke mogu da tvrde da imaju najmanje "legitimno
2 Videti slučaj Hauschildt protiv Danske, 24. maj 1989, Serija A br. 154, str. 21, § 46, Fey protiv
Austrije, 24. februar 1993, Serija A br. 255, str. 12, § 28, Gautrin i ostali protiv Francuske, 20.
maj 1998, Bilten 1998-III, str. 1030-31, § 58.
3 Kudla protivv Poljske br. 30210/96 § 156, ESLJP 2000-XI.
160
očekivanje" da bi mogli da uţivaju efikasno imovinsko pravo. Nasuprot

tome, Sud podseća da se nada priznavanja opstanka starog imovinskog
prava koje dugo nije moglo da se ostvaruje efikasno, ne moţe smatrati
"imovinom" u smislu značenja člana 1 Protokola 1. U ovom slučaju, budući
da su podnosioci zahteva zasnovali svoje zahteve za povraćaj imovine na
Zakonu o imovini i ta potraţivanja su morali da izvrše putem intervencije
sudova, Sud smatra da se to ne moţe smatrati postojećom imovinom, već
kao "potraţivanje". Kao takav, Sud ocenjuje da li su podnosioci zahteva
imali "legitimno očekivanje" da će ovo potraţivanje postati imovina i kao
rezultat konstatuje da je pravosnaţna odluka Vrhovnog suda našla da je
zahtev podnosilaca predstavke da povrate imovinu svojih roditelja zavisio
od izdavanja novog dokumenta koji bi bio u skladu sa formalnim
zakonskim uslovima. Prema tome, odluka Vrhovnog suda nije dala
podnosiocima predstavke izvršno pravo na povraćaj zemljišta i stoga ova
odluka nije dovoljna da bi se imovinski interes mogao smatrati "imovinom‟.
Štaviše, Sud podseća da je u to vreme komisija iz Vlore takođe dodelila isto
zemljište K.B i treba uzeti u obzir činjenicu da ovo pitanje razmatraju
različiti organi. Ovde Sud podseća da postoji razlika između nade za
povraćaj, bez obzira na to koliko je to razumljivo i "legitimno očekivanje"
koje bi trebalo biti konkretnije u prirodi, zasnovano na pravnoj normi ili
pravnom aktu koji moţe biti sudska odluka, a ne jednostavna nada.
Prema tome, Sud smatra da u kontekstu zahteva za povraćaj imovine,
podnosioci predstavke nisu imali "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1.
Garancije ove odredbe nisu u skladu sa ovim predmetom i Sud smatra da
ovaj deo ţalbe mora stoga da potpadne kao ne podrţan ratione materiae.
Imajući u vidu da član 1 Protokola 1 nije primenjiv, Sud smatra da se član
14 ne moţe primeniti u vezi sa ovom ţalbom.
U skladu sa članom 41, podnosioci zahteva potraţuju materijalnu i
nematerijalnu štete u odgovarajućoj vrednosti. Sud smatra da podnosioci
predstavke imaju pravo da utvrde svoja vlasnička pitanja pošto odluka od
6. marta 2003. godine još nije sprovedena. Prema tome, prema Sudu,
najbolje obeštećenje za podnosioca predstavke jeste da ih treba staviti u istu
poziciju kao i da je odluka izvršena, te stoga smatra da Vlada treba da
preduzme sve mere kako bi izvršila predmetnu odluku. Međutim, pošto
nije našao povredu člana 1 Protokola 1, smatra da ne postoji uzročna veza
između povrede i materijalne štete, te stoga odbija te zahteve. Takođe
određuje nematerijalnu štetu u iznosu od 7.000 evra.
161
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1 i člana 13 u vezi sa
članom 6 § 1, pa odbija zahtev zasnovan na članu 1 Protokola 1 zasebno ili
povezano sa članom 14 Konvencije (jednoglasno).
162
Jantner protiv Slovačke - 39050/97

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat odbijanja
zahteva povraćaj imovine / ne postoji povreda
Ĉlan 14
Diskriminacija slobodnog uţivanja imovine kao posledica tumačenja i
primene kriterijuma za stalni boravak / ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / povraćaj imovine / imovina /

legitimna očekivanja / stalni boravak (prebivalište) / gubitak drţavljanstva
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Armand Jantner, nemački i slovački
drţavljanin, je otišao iz Slovačke za Nemačku 1968. godine, a nakon sudske
rehabilitacije ţiveo je delimično u Nemačkoj, a delimično u Slovačkoj, a bio
je registrovan na stalnoj adresi u kući svog druga u Komprachy. U
septembru 1992. godine, podnosilac predstavke je podneo tuţbu pred
slovačkim sudovima za povraćaj zemlje svog oca i strica, na osnovu
Zakona o imovini iz 1991. godine. Kancelarija za imovinu Spišská Nová
Ves je odbacila ţalbu podnosioca predstavke na osnovu toga što u tom
relevantnom trenutku on nije imao prebivalište u bivšoj Ĉehoslovačkoj, kao
što je predviđeno Zakonom o imovini, Zakon o registraciji i boravku
građana i sudskom presedanu. Kancelarija za imovinu, pozivajući se na
sertifikat izdat od strane nemačkih vlasti koji potvrđuje da podnosilac
predstavke ima registrovano glavno boravište u Wendestein-u od 1973.
godine. Nemačke vlasti su objasnile da, za razliku od Slovačke, nemački
zakon ne pravi razliku između stalnog i privremenog boravka i ne
obavezuje građane da odjave imovinu ako neko vreme ţive van zemlje. Isto
tako, kancelarija za imovinu se u svojoj odluci pozivala na policijski
izveštaj, prema kojem podnosilac predstavke nije efektivno ustanovio
trajno prebivalište u Krompachy.
163
Dalje, u junu 1996. godine, podnosilac predstavke se ţalio Okruţnom

sudu u Košicama na odluku Kancelarije za imovinu, tvrdeći da je od
početka 1992. godine ţiveo u nekoliko mesta u Slovačkoj. Međutim,
nekoliko puta godišnje je odlazio u Nemačku radi lečenja karcinoma.
Okruţni sud u Košicama potvrdio je upravnu odluku Kancelarije za
imovinu sa obrazloţenjem da podnosilac predstavke nije imao prebivalište
u Slovačkoj, uz napomenu da je prema Zakonu o registraciji i boravku
građana iz 1982.godine, ne moţe zauvek da boravi na više od jedne adrese
u isto vreme. Pošto je podnosilac predstavke propustio da završi
regirstaciju svog glavnog prebivališta u Nemačkoj pre registracije svog
stalnog boravka (prebivališta) u Krompachy, njegov boravak u bivšoj
Ĉehoslovačkoj će se smatrati za privremen. Isto tako, podnosilac
predstavke nije pruţio dokaze da je boravak kod njegovog prijatelja u
Krompachi, ima karakteristike stalnog boravka u smislu Zakona o
registraciji boravka građana i do trenutka kada je tuţba podneta 31.
decembra 1993. godine, podnosilac predstavke nije imao prebivalište u
bivšoj Ĉehoslovačkoj, kako je predviđeno Zakonom o imovini. 1999.godine,
Vrhovni sud je odbio da razmatra ovaj predmet, budući da podnosilac nije
imao delotvoran pravni lek protiv odluke Regionalnog suda.

Pozivajući se na član 1 Protokola br 1, podnosilac predstavke je tvrdio
da kriterijumi za stalni boravak predviđeni u Zakonu o imovini i odbijanje
njegovog zahteva za povraćaj imovine od strane domaćih sudova
predstavljaju porvedu njegovih imovinskih prava. On je tvrdio da ima
pravo na povraćaj imovine, jer je ispunjavao kriterijume predviđene u
domaćem zakonodavstvu, naročito što je imao prebivalište registrovano u
Slovačkoj u periodu kada je podneo zahtev za povraćaj imovine, kao što je
predviđeno zakonom. Vlada sa druge strane, iznosi protiv argumente da
podnosilac predstavke nije ispunio kriterijume za prebivalište predviđeno
Zakonom o imovini iz 1991. godine i njegov zahtev ne predstavlja
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola br 1. Vlada, naročito tvrdi da
podnosilac predstavke nije odjavio svoje prebivalište u Nemačkoj pre nego
što je izvršio registraciju u Slovačkoj, što je bio uslov da se njegov boravak
u Slovačkoj smatra kao trajan.
Sud podseća na svoju praksu da se u smislu člana 1 Protokola 1 izraz
"imovina" odnosi na postojeću imovinu ili legitimna očekivanja za takvu
164
imovinu, međutim, Sud primećuje da se nada da pravo imovine koje je

jednom postojalo moţe da se povrati se ne smatra "imovinom" u smislu
člana 1 Protokola 1. Stoga Sud smatra da u ovom predmetu podnosilac
predstavke nije imao status vlasnika, već je bio samo tuţilac i postupci
podnosioca predstavke nisu bili povezani sa " njegovom postojećom
imovinom ". Shodno tome, ostaje da se utvrdi da li je podnosilac
predstavke imao "legitimno očekivanje" kako bi aktuelan zahtev bio u
njegovu korist. S tim u vezi, Sud primećuje da Zakon o imovini iz 1991.
godine propisuje da podnosilac predstavke ima pravo na povraćaj ako
ispunjava kriterijum stalnog boravka (prebivališta) u bivšoj republici
Ĉeško- Slovačkoj. Zatim, u vezi sa argumentom podnosioca predstavke da
su domaće vlasti pogrešno odlučile u njegovoj tuţbi za povraćaj imovine,
Sud primećuje da je Regionalni sud u Košicama, u svojoj odluci od 29.
novembra 1996. podsetio da prema Zakonu o registraciji boravka građana
iz 1982. godine, građani ne mogu da budu stalni stanovnici više od dve
zemlje u isto vreme. S obzirom da podnosilac predstavke nije završio
registraciju svog glavnog boravka u Nemačkoj, pre svog stalnog boravka u
Krompachy, njegov boravak u bivšoj Ĉehoslovačkoj će se smatrati
privremenim. Takođe, njegov boravak u Krompachy nema glavne
karakteristike stalnog boravka (prebivališta) u smislu Zakona o registraciji
boravka građana i do trenutka kada je tuţba podneta, 31. decembra 1993.
godine, podnosilac predstavke nije imao stalni boravak (prebivalište) u
bivšoj Ĉehoslovačkoj, kako je predviđeno Zakonom o imovini. Na osnovu
pomenutih činjenica i činjenice da je Sud ograničene nadleţnosti da bi se
bavio greškama u činjenicama ili zakonu domaćih sudova,1 Sud smatra da
ne moţe da zameni svoj stav sa stavom Okruţnog suda u Košicama o
usklađenosti podnosioca predstavke sa kriterijumom stalnog boravka koji
je utvrđen Zakonom o imovini iz 1991. godine.
Pored toga, Sud podseća da član 1 Protokola 1 ne garantuje pravo na
sticanje imovine2 i ne nameće ograničenja sloboda drţava članica da biraju
uslove pod kojima se imovina vraća, uslove utvrđene domaćim zakonima
pre ratifikovanja Konvencije. Shodno tome, ni odluke koje osporava
podnosilac predstavke, niti primena Zakona o imovini iz 1991. godine u
njegovom predmetu, nisu predstavljali mešanje u njegovo pravo na mirno
1 videti García Ruiz v. Španije [G.C.] br. 30544/96, § 28, ESLJP 1999-I i Kopp v. Švajcarske,
odluka od 25.marta 1998, Izveštaj presuda i odluka 1988-II, st. 540, § 59
2 videti Van der Mussele v. Belgije, odluka od 23. novembra 1983, Serija A br. 70, § 48
165
uţivanje imovine. Takođe, prema relevantnom zakonu, koji su primenjivali

i tumačili domaći organi, podnosilac predstavke nije imao ni pravo niti
legitimno očekivanje za povraćaj imovine i prema tome nije imao
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Shodno tome, Sud je odlučio da ne
postoji povreda člana 1 Protokola 1.
U skladu sa članom 14 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio
da je bio diskriminisan u mirnom uţivanju imovine primenom zahteva za
stalni boravak (prebivalište) u domaćim postupcima protiv njega. Umesto
toga, Vlada je tvrdila da je zahtev podnosioca predstavke za povraćaj
imovine bio izvan područja člana 1 Protokola 1 i da se ne moţe pokrenuti
zahtev u smislu člana 14. Sud primećuje da član 14 samo dopunjuje
značenje drugih odredbi Konvencije i njenih Protokola, ali se ne mogu
tretirati kao samostalni. Ĉlan 14 ima dejstvo samo u pogledu zaštite prava i
sloboda zaštićenih odredbama ove Konvencije. Dalje, pošto je Sud utvrdio
da navodi podnosioca predstavke ne predstavljaju "imovinu" u smislu
člana 1 Protokola 1, član 14 Konvencije se, prema okolnostima slučaja, ne
moţe kombinovati sa tom odredbom. Kao rezultat toga, nije došlo do
povrede člana 14 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 14
Konvencije (jednoglasno)
166
Smoje protiv Hrvatske - 28074/03

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat nerazumnog trajanja
postupaka / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
neostvarivanja prava na povraćaj imovine / odbija se
Ključne reči: nacionalizacija /povraćaj imovine / nadoknada stanarskog

prava/ pravično suđenje / trajanje postupaka
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Frano Smoje, hrvatski drţavljanin čija
je baka posedovala stan u Splitu, koji su 1958. godine nacionalizovale
komunističke vlasti. Nakon toga, stan je dat drugoj stranci koja je stekla
pravo na poseban zakup stana (stanarsko pravo). 1996. godine, nakon smrti
stranke, stanarsko pravo je prebačeno na suprugu, koja je takođe umrla
oktobra 1996. godine.
1. januara 1997. stupio je na snagu Zakon o povraćaju i nadoknadi
imovine oduzete tokom jugoslovenskog komunističkog reţima (Zakon o
denacionalizaciji). Ovim zakonom stanovi koji su predmet posebnih
zakupnih ugovora nisu mogli biti vraćeni prethodnim vlasnicima, jer
stanari koji ţive u nacionalizovanim stanovima imaju pravo da kupe ove
stanove od Fonda za povraćaj i nadoknadu imovine, pod povoljnim
uslovima utvrđenim Zakonom o prodaji posebne zaštićene imovine.
Istovremeno, bivši vlasnici ili njihovi naslednici imali su pravo na
finansijsku nadoknadu vezano za stanove. Izuzetno, bivši vlasnici ili
njihovi naslednici imali su pravo da se vrate u svoje nacionalizovane
stanove, za koje nije postojao nikakav sporazum o zakupu.
U februaru 1997. godine podnosilac predstavke je, na osnovu Zakona
o denacionalizaciji, pokrenuo upravni postupak pred ţupanijskom
167
kancelarijom za imovinsko-pravne odnose u Splitu, za vraćanje pomenutog

stana. Pošto kancelarija nije donela odluku u roku od dva meseca, u aprilu
1998. godine, podnosilac predstavke je Ministarstvu pravde podneo ţalbu
zbog nepoštovanja zakonskog roka. Kao razlog za nepoštovanje odgovora
u zakonskom roku, podnosilac predstavke je prvo podneo zahtev za hitan
postupak u Ministarstvu. U julu 1998. godine podneo je tuţbu Upravnom
sudu protiv ministarstva zbog propusta da mu se odgovori.
Sa druge strane, Agencija za imovinu splitske ţupanije odlučila je da
obustavi postupke koji su u toku do ishoda upravnih i parničnih
postupaka. U martu 1999. podnosilac predstavke je ponovio svoju prvu
ţalbu Ministarstvu pravde iz aprila 1998. godine, da uključi i odluku o
obustavi postupka. Kao rezultat nedobijanja odgovora, podnosilac
predstavke je ponovo podneo Ministarstvu zahtev za ubrzanje i proširio
prvobitnu tuţbu zbog nedobijanja odgovora koja je nerešena u Upravnom
sudu kako bi uključio i neuspeh ministarstva da odluči o njegovoj
proširenoj ţalbi.
U nastavku postupaka, Upravni sud je doneo odluku u korist
podnosioca predstavke i naloţio Ministarstvu da odluči u roku od šezdeset
dana po njegovoj ţalbi protiv odluke o obustavi postupka, odluke koju
Ministarstvo nije izvršilo, a kao rezultat toga podnosilac predstavke je
podneo zahtev pred Upravnim sudom, koji bi trebalo da donese voju
odluku o njegovoj ţalbi, koja bi u potpunosti zamenila odluku
Ministarstva. Apelacioni sud je odbacio ţalbu podnosioca predstavke
protiv odluke o obustavi postupka, tvrdeći da je glavno pitanje u postupku
postojanje ugovora o zakupu predmetnog stana, što je ključno pitanje u
odlučivanju da li je podnosilac predstavke imao imovinsko pravo.
Podnosilac predstavke je Ustavnom sudu podneo ustavnu ţalbu protiv ove
odluke, tvrdeći da je povredila njegovo ustavno pravo na imovinu, ali je
sud ţalbu proglasio neovlašćenom i preuranjenom.
S druge strane, 2005. godini, kancelarija za stambena pitanja je
odlučila da nastavi upravne postupke i zatraţila je od relevantnih lokalnih
vlasti da daju potrebnu dokumentaciju za izračunavanje iznosa naknade
koju će podnosiocu predstavke isplatiti za predmetni stan. Postupci su još
uvek u toku u kancelariji kao prvostepenom upravnom organu, zbog toga
što podnosilac predstavke nije dostavio relevantna dokumenta.
U međuvremenu, kćerka bivših zakupaca posle njihove smrti, se
prijavila u komisiju za stambena pitanja splitske ţupanije da bi bila
168
priznata kao nosilac stanarskog prava na pomenut stan. Komisija je njen

zahtev proglasila neprihvatljivim zbog nedostatka nadleţnosti. Ona se
ţalila Ministarstvu pravde, ali je ono odbacilo njenu ţalbu. Ćerka je tada
podnela upravnu tuţbu Upravnom sudu, koji je poništio odluke upravnih
organa, i predmet vratio na prvostepeni postupak. Nadalje, komisija za
stambena pitanja je odbila je zahtev zbog odsustva nadleţnosti.
Ministarstvo je, takođe, odbilo njenu ţalbu i potvrdilo prvostepenu
presudu. Pošto stranka nije podnela tuţbu pred Upravni sudom, odluke
upravnih organa su postale pravosnaţne.
S druge strane, 1997. godine, grad Split je pokrenuo građansku
parnicu pred Opštinskim sudom u Splitu protiv ćerke bivših stanara traţeći
njeno iseljenje. Ubrzo nakon toga, ona je podnela protivtuţbu traţeći
prestanak ugovora o zakupu prema takozvanom stanarskom pravu na
stanu. Podnosilac predstavke se pridruţio ovim postupcima kao umešač na
strani lokalnih organa. Opštinski sud u Splitu je odbio zahtev lokalnih
vlasti prihvatajući zahtev ćerke bivših stanara sa zaključkom da je stekla ex
lege pravo na poseban zaštićen zakup stana nakon smrti svoje majke i da je
imala pravo da zaključiti ugovor o zakupu za zaštićenim zakupom, sa
tuţiocem. Okruţni sud u Splitu je odbacio ţalbu podnosioca predstavke i
potvrdio prvostepenu presudu, koja je postala pravosnaţna. Umesto
ugovora o zakupu, ona je sklopila kupoprodajni ugovor sa Fondom za
povraćaj i nadoknadu oduzete imovine kojim je kupila predmetni stan.
Ubrzo nakon toga, ona je upisala vlasništvo nad stanom u zemljišnim
knjigama.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je duţina postupka bila
nekompatibilna sa uslovima "razumnog vremena" koji su navedeni u članu
6 Konvencije. Vlada je zatraţila od Suda da odbije zahtev po navodima da
podnosilac predstavke nije iscrpio domaće pravne lekove. Vlada je tvrdila
da je podnosilac predstavke imao priliku da podnese ustavnu ţalbu i da se
ţali na duţinu postupaka. Međutim, iako je podnosilac predstavke podneo
ustavnu ţalbu, on je podneo redovnu ustavnu ţalbu protiv odluke o
obustavi Upravnog suda, umesto ţalbe na duţinu postupka. Sud primećuje
da se u ovom predmetu podnosilac predstavke ţalio na produţenje
upravnog postupka pred upravnim organima, ustavna ţalba se ne moţe
169
smatrati delotvornim pravnim lekom. Sud dalje napominje da ova ţalba

nije očigledno neosnovana i proglašava ţalbu prihvatljivom.
Što se tiče trajanja postupaka, Sud ponavlja da se opravdanost duţine
postupka treba ocenjivati u svetlu okolnosti slučaja i na osnovu kriterijuma
kao što su sloţenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i
nadleţnih organa.1 Sud smatra da je trajanje upravnih postupaka u ovom
predmetu, koje je do sada trajalo devet godina i koje je još uvek u toku, a
priori nerazumno i zahteva široku procenu. Takvo kašnjenje koje proizilazi
iz odluke o obustavi postupka do ishoda građanskog i upravnog predmeta,
iako se moţe smatrati opravdanim, ako se primenjuje u izuzetnim
okolnostima, za pravilno sprovođenje pravde, u konkretnom slučaju Sud
smatra da je nepotrebno i da je izazvalo neizbeţne posledice u
obustavljenim upravnim postucima.
Razmatranjem svog podnetog materijala, Sud smatra da Vlada nije
podnela bilo koju činjenicu ili argument koji bi mogao da ga ubedi da
donese drugi zaključak u ovom predmetu. Uzimajući u obzir svoju sudsku
praksu po ovom pitanju, Sud smatra da je u ovom predmetu duţina
postupka bila preterana i nije ispunila uslove za "razumno vreme". Kao
rezultat toga, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1
Konvencije.
Podnosilac predstavke se, na osnovu člana 1 Protokola 1, takođe ţalio
da odluka Upravnog suda iz 2002. godine i prodaja stana kćeri bivših
zakupaca 2004.godine predstavlja povredu njegovog prava na imovinu jer
je bio sprečen da mu se vrati stan, na koji je imao pravo.
Što se tiče odluke Upravnog suda, Sud primećuje da se ţalbeni
postupak još uvek nalazi pred prvostepenim upravnim organom. U slučaju
nepovoljnog ishoda, podnosilac predstavke će biti u mogućnosti da
podnese upravnu ţalbu, tuţbu Upravnom sudu i na kraju ustavni zahtev.
Što se tiče prodaje stana kćeri bivših zakupaca, Sud primećuje da je
podnosilac predstavke imao i još uvek ima priliku da podnese tuţbu protiv
stranaka u kupoprodajnom ugovoru kako bi isti bio proglašen ništavim.
Sud proglašava ovaj deo zahteva neprihvatljivim i odbija ga u skladu sa
članom 35 Konvencije.
Shodno članu 41 Konvencije, Sud zaključuje da je, očigledno zbog
povrede prava zagarantovanih Konvencijom, podnosilac predstavke
1 Videti Cocchiarella protiv Italije [VV], br. 64886/01, § 68, ESLJP 2006; i Frydlender protiv
Francuske, [VV], br. 30979/96, § 43, ESLJP 2000-VII
170
pretrpeo nematerijalnu štetu, pa nalaţe naknadu u iznosu od 4800 evra,

plus sve takse koje bi se mogle naplatiti. Što se tiče materijalne štete koju
navodi podnosilac predstavke, Sud smatra da ne postoji uzročna veza
između utvrđene povrede i traţene štete, pa se zahtev odbija.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1 Konvencije a drugi deo
zahteva proglašava neprihvatljivim (jednoglasno)
171
Mago i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 12959/05, 19724/05, 47860/06, 8367/08,...
Mago i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 12959/05, 19724/05,

47860/06, 8367/08, 9872/09, 11706/09
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat nemogućnosti
da se vrate predratni stanovi / povreda postoji samo za tri podnosioca predstavke
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma, porodice i privatnog ţivota kao
rezultat spornih mera / odbija se
Ĉlan 14 Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola 1

Diskriminacija na osnovu ličnih karakteristika i mešanje u pravo na
neometano uţivanje imovine kao rezultat poništenja prava na stanovanje/
nije potrebno razmatrati (za 3 podnosioca predstavke) / odbija se (za 3
podnosioca predstavke)
Ĉlan 6 i član 17
Povreda prava na pravično suđenje i prevazilaţenje granice u
ograničavanju prava i zloupotreba ovlašćenja prilikom mešanja u pravo na
neometano uţivanje imovine / odbija se
Ključe reči: neometano uţivanje imovine/dobijeni stan /društvena imovina

/pravo na otkup /promena reţima/ vojna sluţba / vraćanje imovine / nadoknada /
imovina/ diskriminacija/ pravo na poštovanje doma
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke, g-đa Ljeposava Mago, drţavljanin Bosne i
Hercegovine (prvi podnosilac predstavke), g-din Ivan Antonov,
drţavljanin Srbije (drugi podnosilac predstavke), g-din Jovan Radović,
drţavljanin Srbije (treći podnosilac predstavke) Milutin Banović,
drţavljanin Bosne i Hercegovine (četvrti podnosilac predstavke), g.din
Vase Krstevski, drţavljanin Makedonij (peti podnosilac predstavke) i g-din
172
Milutin Radojević, drţavljanin Bosne i Hercegovine i Crne Gore (šesti

podnosilac predstavke), podneli su šest odvojenih zahteva, koje je Sud
odlučio da pridruţi, jer se odnose na iste okolnosti, ţalbe i domaće sudske
postupke.
Stanovi u društvenom vlasništvu činili su skoro 20% predratnih
naselja u Bosni i Hercegovini. Reţim "društvene svojine" -je koncept koji,
iako je postojao u drugim zemljama, bio posebno razvijen u bivšoj
Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji ("SFRJ"). Stanove u
društvenom vlasništvu uglavnom su gradila društvena preduzeća ili drugi
javni organi i dodeljivani su njihovim zaposlenima koji su postajali "nosioci
stanarskog prava". Svi građani SFRJ koji su ţiveli u "društvenim
stanovima" morali su da uplaćuju doprinos iz sredstava za
subvencionisanje stambene izgradnje. Međutim, iznos kojim je pojedinac
doprinosio nije bio zakonski kriterijum koji se uzimao u obzir za liste
čekanja za dodelu takvog stana.
U skladu sa ovim Zakonom o stanovanju iz 1984. godine, kojim se
regulišu prava organa nadleţnih za dodeljuju i nosioci stanarskog prava,
jednom kada se pravo korišćenja dodeli, dodeljuje se i pravo na prebivalište
i stalno i trajno korišćenje stana uz plaćanje nominalne naknade. U slučaju
smrti nosioca stanarskog prava, njihova prava su se prenosila, kao pravno
pitanje, na njihove preţivele bračne drugove ili registrovane članove
njihovih porodičnih domaćinstava koja su koristila stan. Štaviše, u slučaju
razvoda, supruţnici su bili slobodni da biraju koji od njih će nastaviti da
koristi stan; u odsustvu dogovora, svako od njih je mogao da podnese
zahtev sudu za prenos stanarskog prava.
U praksi, ove odredbe o prenosu su značile da su se stanarska prava
koja su na početku dodeljivalo javni organi svojim zaposlenima, mogla
prenositi na više generacija, za koje prvobitni radni odnos nosioca prava
više nije postojao. Zakonom je dalje predviđeno da se stanarska prava
mogu poništiti samo u sudskim postupcima, iz ograničenih razloga od
kojih je najvaţniji propust nosilaca prava da fizički koriste svoje stanove.
Iako su predviđenje kontrole kako bi se osigurala usklađenost sa ovim
zahtevom (), stanarska prava retko su poništavana iz ovih razloga pre rata
1992-1995. Dalje, 24. decembra 1992. godine Ustavni sud Bosne i
Hercegovine poništio je odredbe o kontroli. Nakon proglašenja
nezavisnosti 6. marta 1992. godine, u Bosni i Hercegovini je počeo brutalni
rat, a kao rezultat sukoba došlo je do mnogih pomeranja ljudi i uništavanja
173
mnoge imovine. Što se tiče konkretnog slučaja, nakon političkih događaja u

Bosni i Hercegovini, koncept "društvene svojine" napušten je tokom rata
1992-1995. Stanovi u društvenom vlasništvu su efikasno nacionalizovani.
Prvi podnosilac predstavke je rođena i ţivi u Bosni i Hercegovini.
Godine 1983. njen suprug, vodnik JNA, dobio je vojni stan u Sarajevu.
Nakon zvaničnog povlačenja JNA iz Bosne i Hercegovine 1992. godine,
odlučio je da nastavi svoju vojnu karijeru u Srbiji. Podnosilac predstavke se
preselila u Srbiju, gde joj je dodeljen status izbeglice. Vojna sluţba muţa je
prestala 1998. godine. Podnosilac predstavke je iste godine, podnela zahtev
za vraćanje stana u Sarajevu. Ubrzo nakon toga, podnela je zahtev za
razvod u Srbiji i vratila se u Bosnu i Hercegovinu. Dana 25. marta 2000.
godine njen zahtev za povraćaj je odbijen u skladu sa članom 3a Zakona o
povraćaju stanova iz 1998. godine, odlukom koju je podrţalo nadleţno
kantonalno ministarstvo.
Podnosilac predstavke je podnela zahtev Veću za ljudska prava.
Dana 27. juna 2002. godine Kantonalni sud u Sarajevu, u vezi sa zahtevom
za sudsko razmatranje, poništio je odluke od 25. marta i 28. septembra
2000. godine i vratio slučaj na ponovno razmatranje. 9. jula 2002.godine,
Komisija za povratak osnovana prema Dejtonskom mirovnom sporazumu
("PKZK"), pre nego što je podnosilac predstavke vodila paralelni postupak,
smatrla je da suprug podnosioca predstavke nije bio izbeglica niti raseljeno
lice i odbio je da prihvati nadleţnost. Nadleţni organi za stanovanje su 22.
novembra 2002. godine ponovo odbili zahtev podnosioca predstavke
prema članu 3a, a 23. septembra 2003. nadleţno kantonalno ministarstvo je
podrţalo tu odluku. 9. septembra 2004. godine, Komisija za ljudska prava,
naslednik Veća za ljudska prava utvrdila je da podnosilac deli sudbinu
svog bivšeg muţa za povraćaj njihovog stana i utvrdio da nema povrede
Konvencije zbog sluţbovanja njenog bivšeg muţa u snagama VJ. 20.
januara 2006. godine, Kantonalni sud u Sarajevu, na zahtev za sudsko
preispitivanje, poništio je upravne odluke od 22. novembra 2002. i 23.
septembra 2003. godine i vratio predmet na ponovno razmatranje. 5.
oktobra 2006. godine, vlasti su odbile zahtev podnosioca predstavke prema
članu 3a. 8. decembra 2006. godine, nadleţno Kantonalno ministarstvo je
potvrdilo tu odluku protiv koje se podnosilac predstavke nije ţalila. 17.
novembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio povredu člana 6
Konvencije, uzimajući u obzir trajanje procedura za povratak i odredio
podnosiocu predstavke 1.200 konvertibilnih maraka (KM) na ime
174
nematerijalne štete. Uprkos produţenom trajanju postupaka za povratak,

sud je odlučio da podnosilac predstavke, ipak, mora da podnese zahtev za
sudsku reviziju protiv upravne odluke od 8. decembra, 2006. godine i
odbacio njene suštinske ţalbe zbog neiscrpljivanja pravnih lekova.
Drugi podnosilac predstavke je rođen i ţivi u Srbiji. 1978. godine, kao
medicinski oficir JNA, dobio je vojni stan u Sarajevu. Nakon preseljenja u
Beograd 1989. godine, njegova ţena je ostala u tom stanu do 1994. godine.
Njegova vojna sluţba prestala je 31. oktobra 1992. godine. Nepoznatog
datuma, nakon što se odrekao stanraskog prava na stan u Sarajevu,
podnosiocu predstavke je odobreno neograničeno pravo zakupa u jednom
vojnom stanu u Srbiji. Pored toga, dobio je zajam, koji su sufinansirali vojni
organi, za drugi stan u Srbiji. Podnosilac predstavke je 1998. godine podneo
zahtev za vraćanje stana u Sarajevu. 8. avgusta 2000. godine, njegov zahtev
za povraćaj je odbijen prema članu 3a. 12. marta 2001. godine, nadleţno
kantonalno ministarstvo je podrţalo tu odluku. 15. avgusta 2002. godine,
Kantonalni sud u Sarajevu je, u vezi sa zahtevom za sudsko razmatranje,
poništio odluke od 8. avgusta 2000.i 12. marta 2001. godine i vratio slučaj
na ponovno razmatranje. Podnosilac predtavke je 17. septembra 2002.
godine podneo zahtev Veću za ljudska prava. 22. novembra 2002. godine,
nadleţni organi za stambena pitanja ponovo su odbili zahtev za povraćaj
podnosioca predstavke, prema članu 3a. Odluka je dostavljena 30.
decembra 2002. godine. Podnosilac predstavke se nije ţalio. Komisija za
ljudska prava, naslednica Veća za ljudska prava je, 7. jula 2004. godine
utvrdila da nije došlo do povrede Konvencije. Ova odluka je dostavljena 11.
novembra 2004. godine.
Treći podnosilac predstavke je rođen u Hrvatskoj i ţivi u Srbiji. 1983.
godine, kao oficir JNA, dobio je vojni stan u Mostaru. Kada se JNA
zvanično povukla iz Bosne i Hercegovine 1992. godine, odlučio je da
nastavi svoju vojnu karijeru u Srbiji. Njegova vojna sluţba je prekinuta
2000. godine. Podnosilac predstavke je 1998. godine podneo zahtev za
vraćanje stana u Mostaru. 4. septembra 2001. godine njegov zahtev je
odbijen u skladu sa članom 3a. Odluku je odobrilo nadleţno kantonalno
ministarstvo, Kantonalni sud Mostara i odgovarajuća jedinica Vrhovnog
suda 22. decembra 2003., 29. decembra 2004. i 11. oktobra 2006. godine.
Podnosilac predstavke je 2003. godine podneo zahtev Veću za ljudska
prava. Komisija za ljudska prava je 2006. godine utvrdila povredu člana 6
Konvencije u pogledu trajanja procedura za povraćaj i dodelila podnosiocu
175
predstavake 1.000 KM na ime nematerijalne štete. Uzimajući u obzir

njihovu prekomerno trajanje, Komisija za ljudska prava je utvrdila da
postupci za povraćaj nisu predstavljali pravni lek koji treba koristiti kao
uslov za razmatranje materijalnih ţalbi podnosioca predstavke. Nakon
toga, u skladu sa svojom praksom, utvrdila je da stanarsko pravo
podnosioca predstavke predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1 i
da njegova nesposobnost da ponovno poseduje stan predstavlja mešanje u
uţivanje tog prava. Što se tiče proporcionalnosti mešanja, Komisija je
utvrdila da je sluţbovanje podnosioca predstavke u snagama VJ pokazivalo
nezadovoljstvo Bosnom i Hercegovinom. Zaključila je da je mešanje bilo
opravdano i nije utvrdila povredu člana 1 Protokola 1. Konačno, smatrala je
da nije potrebno razmatrati diskriminaciju i ţalbe u vezi sa članom 8.
Ĉetvrti podnosilac predstavke je rođen i ţivi u Srbiji. Godine 1988.,
kao lekar oficir JNA, dobio je vojni stan u Sarajevu. Kada se JNA formalno
povukla iz Bosne i Hercegovine, odlučio je da nastavi svoju vojnu karijeru
u Srbiji. Pošto se odrekao stanarskog prava na stan u Sarajevu, 1. juna 1999.
godine, podnosilac predstavke je dobio hipotekarni kredit za stan u Srbiji,
sufinansirani od strane vojnih vlasti,. 1999. godine, podnosilac predstavke
je podneo zahtev za povraćaj stana u Sarajevu. Dana 22. juna 2004. njegov
zahtev je odbijen u skladu sa članom 3a. Ovu odluku su 1.novembra 2004.,
24. septembra 2007. odnosno 15. januara 2010. godine prihvatili nadleţno
kantonalno ministarstvo, Kantonalni sud i Vrhovni sud. U međuvremenu,
9. jula 2002. godine, KIP, pred kojom je podnosilac predstavke vodio
paralelni postupak, smatrala je da nije ni izbeglica, ni raseljeno lice i nije
prihvatila nadleţnost. Vojna sluţba podnosioca predstavke je prestala 2003.
godine.
Peti podnosilac predstavke ţivi u Srbiji. 1987. godine, kao oficir JNA,
dobio je vojni stan u Mostaru. Iako se JNA zvanično povukla iz Bosne i
Hercegovine 19. maja 1992. godine, on je ostao u Mostaru. Međutim,
sluţbeno je bio član novih oruţanih jugoslvenskih snaga, oruţanih snaga
Savezne republike Jugoslavije do 31. jula 1992. godine. 3. augusta 1992.
godine snage Hrvatske vojske (HVO) uhapsile su podnosioca predstavke.
Zatočen je u internom logoru u Dretelju do 18. avgusta 1992. godine, a
potom je deportovan u područje pod kontrolom snaga srpske vojske (VRS).
Ubrzo nakon toga, Crveni krst Crne Gore je prebacio podnosioca
predstavke u Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju. Podnosilac
predstavke je 1998. godine podneo zahtev za vraćanje stana u Mostaru. 9.
176
oktobra 2002. godine njegov zahtev je odbijen u skladu sa članom 3a.

Nadleţno kantonalno ministarstvo je 7. novembra podrţalo tu odluku.
Kantonalni sud Mostara je, 16. aprila 2003. godine, u vezi sa zahtevom za
sudsko razmatranje poništio obe odluke i vratio slučaj na ponovno
razmatranje. 11. februara 2004. godine, stambeni organi su ponovo odbili
zahtev podnosioca predstavke za povraćaj prema članu 3a. 5. jula 2004.
nadleţno kantonalno ministarstvo je podrţalo tu odluku. Kantonalni sud
Mostara je 2. decembra 2004. poništio obe odluke i vratio predmet
stambenim organima. 16. aprila 2007. godine, stambeni organi su treći put
odbacili zahtev za povraćaj, prema članu 3a. Ovu odluku su odobrili
nadleţno kantonalno ministarstvo i Kantonalni sud Mostara 11. februara i
2. decembra 2008. godine. Srpski organi su 26. aprila 2007. godine prekinuli
postupak za izdvajanja za stan u Srbiji jer se podnosilac predstavke nije
odrekao prava na ostajanje u stanu u Mostaru. Podnosilac predstavke je 6.
oktobra 2009. godine smešten u starački dom u Srbiji, jer nije imao drugo
mesto za ţivot.
Šesti podnosilac predstavke je rođen i ţivi u Crnoj Gori. 1981. godine,
kao ekonomista zaposlen u jednom vojnom objektu, dobio je vojni stan u
Sarajevu. Kada se JNA zvanično povukla iz Bosne i Hercegovine, prihvatio
je sličan posao u vojnom objektu u Crnoj Gori. Podnosilac predstavke je
1999. godine podneo zahtev za vraćanje stana u Sarajevu. 17. marta 2003.
godine prihvaćen je njegov zahtev za povraćaj. Nadleţno kantonalno
ministarstvo je 27. novembra 2003. godine ukinulo tu odluku i odbilo
zahtev za povraćaj, prema članu 3a. U međuvremenu, 24. aprila 2003.
godine, KIP, pred kojom je podnosilac predstavke vodio paralelni
postupak, utvrdila je da nije bio ni izbeglica niti raseljeno lice i nije
prihvatila nadleţnost. U novembru 2005. odlazi u penziju. Nakon što je
odustao od stambenog prava na stan u Sarajevu, pa mu je u decembru
2005. godine dato pravo zakupa na nedoređeno vreme na jedan vojni stan u
Crnoj Gori. 6. februara 2006. godine, Kantonalni sud u Sarajevu, u vezi sa
zahtevom za sudsko razmatranje, poništio je odluku od 27. novembra 2003.
i slučaj vratio kantonalnom ministarstvu. Kantonalno ministarstvo je 29.
marta 2006. godine poništilo odluku od 17. marta 2003. godine i vratilo
slučaj nadleţnim stambenim organima. 10. aprila 2007. godine, stambeni
organi su odbili zahtev za povraćaj prema članu 3a. Ministarstvo i
sarajevski Kantonalni sud podrţali su tu odluku 5. juna 2007. odnosno 24.
177
juna 2008. godine. Konačna odluka dostavljena je 10. decembra 2008.

godine

Podnosioci predstavke navode povredu člana 1 Protkolla 1,kao
rezultat nemogućnosti vraćanja njihovih stanova u Sarajevu i Mostaru.
U početku, Sud je razmatrao usklađenost predmeta ratione personae jer
je Vlada tvrdila da je ovaj slučaj bio nespojiv ratione personae sa odredbama
Konvencije i njenih Protokola, sa obrazloţenjem da su Srbija i Crna Gora,
umesto Bosne i Hercegovine, bile odgovorne za smeštaj svih trenutnih i
penzionisanih pripadnika njihovih snaga, uključujući i sadašnje podnosioce
predstavke. Sud ponavlja da usklađenost ratione personae zahteva navodnu
povredu Konvencije ili bilo koji od njenih Protokola koju je počinila
odgovorna drţave ili koje joj se na bilo koji način moţe pripisati. S obzirom
da ovo pitanje ima veze sa stanovima koji se nalaze u Bosni i Hercegovini i
odlukama vlasti Bosne i Hercegovine, zahtev je očigledno usklađen ratione
personae sa odredbama Protokola 1 u smislu člana 35, stav 3 (a) Konvencije.
Prema tome, prigovor Vlade treba odbiti.
Sud je potom razmatrao usklađenost ratione materiae, s obzirom da je
Vlada konstatovala da su sadašnji podnosioci predstavke, za razliku od
podnosioca predstavke u predmetu Đokić,1 nisu pre rata otkupili svoje
stanove i stoga su ostali nosioci prava na korišćenje. Prema Vladi, stanarsko
pravo nije predstavljalo "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1, kako je Sud
u nekim slučajevima zaključio da podnosioci predstavke nisu imali pravo
da otkupljuju stanove.2 Sud primećuje da se ovaj predmet razlikuje od tih
slučajeva jer su, u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom i domaćim
zakonima usvojenim pod međunarodnim pritiskom, svi nosioci stanarskog
prava u Bosni i Hercegovini, su po pravilu, imali pravo na povraćaj stanova
od pre rata a onda ih otkupe po veoma povoljnim uslovima.
U Hrvatskoj su okolnosti bile drugačije. Osim toga, za razliku od
hrvatskih vlasti, vlasti Bosne i Hercegovine su kontinuirano smatrale da
stanarasko pravo predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. S
obzirom da je stav nacionalnih organa bio u skladu sa međunarodnim
standardima, Sud ne vidi nikakav razlog da ga napusti. Na kraju, situacija
1 Đokić protiv Bosne i Hercegovine, br. 6518/04, 27.maj 2010

2 Gaćeša protiv Hrvatske, br. 43389/02, 1.april 2008, i Trifunović protiv Hrvatske, br. 34162/06,
6.novembar 2008).
178
u ovom predmetu se ne razlikuje od situacije u predmetu Đokić, s obzirom

da oni koji su otkupili vojne stanove u sadašnjoj Federaciji Bosne i
Hercegovine nisu mogu da uknjiţe svoje vlasništvo i ostaju isključivo
nosioci stanarskog prava, zbog čega Sud odbija prigovor Vlade.
Što se tiče prirode mešanja, Sud je u mnogim slučajevima istakao da
član 1 Protokola 1 sadrţi tri pravila: prvo pravilo je opšte prirode i
prikazuje princip neometanog uţivanja imovine; drugo pravilo obuhvata
lišavanje od imovine i podvrgava ga određenim uslovima; treće pravilo
priznaje da drţave potpisnice, između ostalog, imaju pravo da kontrolišu
korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom. Drugo i treće pravilo se
bave posebnim slučajevima mešanja u pravo na neometano uţivanje
imovine i treba ih tumačiti u svetlu opšteg principa navedenog u prvom
pravilu. 3 U ovom predmetu, glavno pitanje je poništenje stanaraskih prava
podnosilaca predstavke, što ih sprečava da povrate svoje predratne
stanove. Ovo predstavlja lišavnje od imovine u smislu drugog pravila člana
1 Protokola 1.
Što se tiče načela zakonitosti, Sud ponavlja da su prava korišćenja
sadašnjih podnosilaca predstavke poništena prema članu 3a Zakona o
povraćaju stanova iz 1998. godine, odredbom koju je Ustavni sud proglasio
ustavnom. Stoga je jasno da je mešanje bilo predviđeno zakonom u smislu
drugog pravila člana 1 Protokola 1. Što se tiče obima mešanja, Sud se slaţe
sa podnosiocima predstavke da lišavanje od imovine sprovedeno bez
ikakvog razloga, osim što obezbeđuje ličnu korist privatnoj stranci, ne
moţe da bude u javnom interesu. Uzimajući to u obzir, Sud konstatuje da
oduzimanje imovine sprovedeno sprovođenjem politike proračunate za
poboljšanje socijalne pravde u zajednici moţe da bude u javnom interesu,
čak i ako zajednica u celini nema direktne koristi ili uţiva u oduzetoj
imovini.4 Iako je Sud je svestan da su tokom i neposredno nakon rata
mnoge napuštene stanove dobili najviši vojni i civilni zvaničnici, kojima su
na drugi način zadovoljene potrebe za smeštajem, čini se da su ovi
nedostaci kasnije uklonjeni. Uzimajući to u obzir, Sud prihvata da je
mešanje u imovinu podnosilaca predstavke za cilj imalo postizanje
socijalne pravde, kako je tvrdila Vlada.
U vezi satim da li je bilo pravične i proporcionalne ravnoteţe između
zaštite imovine i zahteva od javnog interesa, Sud odlučuje da uzimanje
3 Iatridis protiv Grčke [VV], br. 31107/96, § 55, ESLJP 1999-II

4 James i drugi protiv Velike Britanije, 21. februar 1986, §§ 40-45, Serija A br.98.
179
imovine bez isplate razumnog iznosa koji se odnosi na njegovu vrednost,

obično predstavlja neproporiconalno mešanje a potpuni nedostatak
naknade moţe se smatrati opravdanim prema ovom članu samo u
izuzetnim okolnostima.5 Sud prvo napominje da je prvi podnosilac
predstavke lišen njene imovine zbog sluţenja njenog supruga u snagama
VJ tokom i nakon rata. Vlada je naglasila da su, prema zakonu o
stanovanju, supruţnici imali zajednička stanaraska prava i tvrdila je da
zbog toga status podnosioca predstavke treba uzeti u obzir prilikom
razmatranja zahteva podnosioca predstavke za povraćaj. Oni se pozivaju
na odluku Veća za ljudska prava6 gde se primećuje da u slučaju razvoda,
supruţnici imaju pravo da biraju koji od njih će i dalje da koristiti njihov
stan. Sud smatra da vlasti moraju da poštuju taj izbor. U ovom slučaju,
suprug podnosioca predstavke nije podneo zahtev za vraćanje stana u
Sarajevu i stoga se tiho saglasio da ga dobije podnosilac predstavke. Pod
ovim okolnostima, njegov status ne bi trebalo uzeti u obzir prilikom
razmatranja zahteva podnosioca predstavke za povraćaj imovine. S
obzirom da podnosilac predstavke nije spadala u neku kategoriju ciljanu
spornim merama, a Vlada nije predloţila nijedan drugi razlog za
eliminisanje njene imovine, Sud zaključuje da je postoji povreda člana 1
Protokola 1 u odnosu na prvog podnosioca predstavke.
Sud dalje napominje da su treći i peti podnosilac predstavke lišeni
svoje imovine isključivo zbog sluţbe u snagama VJ tokom i nakon rata u
Bosni i Hercegovini. Nema nikakve naznake, a kamoli dokaza da su ti
podnosioci predstavke učestvovali kao deo snaga VJ u ratnom zločinu na
teritoriji Bosne i Hercegovine. Iako je Vlada tvrdila da su se podnosioci
predstavke zbog toga našli smeštaj u Srbiji, nisu uspeli da potkrepe ove
tvrdnje. Strane su se dogovorile i dobro je poznato da je priroda rata u
Bosni i Hercegovini bila takva da je sluţenje u nekim oruţanim snagama
bilo, u velikoj meri, pokazatelj etničkog porekla.
Kao rezultat, osporene mere, iako neutralne, imale su efekat različitog
tretiranja ljudi na osnovu njihovog etničkog porekla. Sud je u ranijim
uporedivim slučajevima zaključio da, u načelu, ne treba menjati tretman
zasnovan isključivo ili na odlučujućoj meri prema etničkom poreklu i takve
odluke ne mogu da budu objektivno opravdane u savremenom
5 Jahn i drugi protiv Nemačke, [VV], br. 46720/99, 72203/01 i 72552/01, § 117, ESLJP 2005-VI
6 CH / 02/8202 et al. od 4. aprila 2003
180
demokratskom društvu.7 Iz tog razloga, Sud ne vidi nijedan razlog da

odstupi od ovog nalaza. S obzirom na to da podnosiocima predstavke nije
data nikakva nadoknade, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1
Protokola 1 u odnosu na trećeg i petog podnosioca predstavke.
Što se tiče drugog i šestog podnosioca predstavke, Sud primećuje da
im je odobreno pravo na zakup na neodređeno vreme na stanove u Srbiji
odnosno Crnoj Gori. Da bi se kvalifikovali za ova prava u Srbiji i Crnoj Gori,
oni su morali da se odreknu ekvivalentnih prava na predratne stanove u
Sarajevu. Istina je da bi drţave, normalno, trebalo da ponude naknadu ako
uzmu imovinu. Štaviše, činjenica da je jedno lice steklo neko imovinsko
pravo u jednoj drţavi, obično nije dovoljna da opravda sticanje njegove
imovine u drugoj drţavi. Imajući ovo na umu, u izuzetnim okolnostima
raspada SFRJ i ratova u regionu, Sud smatra da se od tuţene drţave prema
članu 1 Protokola 1 ne zahteva da plati nadoknadu podnosiocima predstavke
za poništenje njihovih stanaraskih prava pošto su im u bivšim republikama
bivše SFRJ dobili ekvivalentna prava. Shodno tome, nije bilo povrede člana 1
Protokola 1 u odnosu na ova dva podnosioca predstavke.
Konačno, četvrti podnosilac predstavke je dobio hipotekarni kredit za
kupovinu stana u Srbiji. Vlada Srbije je tvrdila da se njegov poloţaj u
potpunosti razlikuje od poloţaja onih koji su imali pravo zakupa u vojnim
stanovima u Srbiji. Međutim, Sud se ne slaţe sa Vladom, jer su, kao prvo,
kredit podnosioca predstavke sufinansirale vojne vlasti. Kao drugo, kao i
onim kojima je odobreno pravo na zakup vojnog stana u Srbiji, podnosilac
predstavke se morao odreći stanaraskog prava na svoj stan u Sarajevu.
Stoga, Sud nalazi da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1 u odnosu na
četvrtog podnosioca predstavke.
Podnosioci zahteva takođe su naveli kršenje člana 8. Konvencije, jer
su sporne mjere takođe predstavljale nepotrebno mešanje u pravo na
poštovanje svojih domova. Vlada je odbacila ovaj argument. Sud primjećuje
da u spisu predmeta ne postoje naznake koje podnosioci zahtjeva
namjeravaju da se presele u svojim prijeratnim stambenim područjima.
Zaista, u postupku pred ovim Sudom, oni su izričito pristali na
kompenzaciju umesto na povratak. Prema tome, Sud ne zaključuje da su
činjenice u ovom predmetu takve da otkrivaju bilo kakvo mešanje u pravo
7 Sejdić i Finci protiv Bosne, br. 27996/06 i 34836/06, § 44, ESLJP 2009, DH i drugi protiv
Republike Ĉeške [GC], br. 57325/00 § 176, ESLJP 2007-IV, i Timishev V. Rusija, br.
55762/00 i 55974/00, § 58, ESLJP 2005-XII
181
podnosilaca predstavke na poštovanje svojih domova. Prema tome, ova

tvrdnja je očigledno neosnovana i mora biti odbijena u skladu sa članom 35.
stav 3 (a) i 4 Konvencije
Osim toga, podnosioci predstavke su naveli povedu člana 14
Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola 1, oslanjajući se, uglavnom, na
razmatranja koja se baziraju na njihovom zahtevu prema poslednjoj odredbi
samostalno. Uzimajući u obzir argumente tri podnosioca predstavke pri
razmatranju zahteva iz člana 1 Protokola 1, Sud navodi da je zahtev prema
članu 14 prihvatljiv, ali smatra da nije potrebno razmatrati slučaj prema tim
odredbama zajedno. Što se tiče ostala tri podnosioca predstavke, Sud
primećuje da su njihova stanarska prava na vojne stanove u Sarajevu
poništena ne zbog sluţenja u snagama VJ, već zato što su se odrekli ovog
prava u cilju dobijanja stanova u Srbiji ili Crnoj Gori. Pošto su njihova
stanarska prava poništena na osnovu objektivnih i razumnih kriterijuma, a
ne na osnovu njihovih ličnih karakteristika, ne postoji nijedna povreda člana
14 Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola 1. Ovaj zahtev je očigledno
neosnovan i mora biti odbijen u skladu sa članom 35 stav 3 (a) i 4 Konvencije.
Na kraju, Sud je razmotrio preostale navode koje su izneli drugi, treći
i četvrti podnosilac predstavke, prema članovima 6 i 17 Konvencije.
Međutim, imajući u vidu sav materijal koji poseduje i sve dok su ove ţalbe
u nadleţnosti Suda, sud konstatuje da oni ne otkrivaju nikakve navode o
povredi prava i sloboda navedenih u Konvenciji. Shodno tome, ovaj deo
zahteva treba odbiti kao neosnovan, u skladu sa članom 35 stav 3 (a) i 4
Konvencije.
Zbog utvrđenih povreda, Sud traţi od tuţene drţave da u roku od tri
meseca od dana kada presuda postane pravosnaţna, na ime materijalne
štete isplati 53.000 EUR prvom podnosiocu predstavke, 85.000 EUR trećem
podnosiocu predstavke i 76.000 EUR petom podnosiocu predstavke; dalje,
u vezi sa nematerijalnom štetom 5.000 evra posebno, za prvog, trećeg i
petog podnosioca predstavke u vezi sa nematerijalnom štetom.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 samo za tri
podnosioca predstavke, a zahtev prema članu 14 zajedno sa članom 1
Protokola 1 proglašava prihvatljivim za tri podnosioca predstavke, dok za
ostalo troje ga nije potrebno razmatrati, a zahteve prema članovima 6 i 17
proglašava kao bez potrebe da se razmatraju (jednoglasno).
182
Wittek protiv Nemačke - 37290/97

Ĉlan 1 Protokola 1
sudova da vrate imovinu / ne postoji povreda.
Ključne reči: prodaja imovine/ obavezno napuštanje/ odvojene teritorije/

plodouţivanje /mirno uţivanje imovine/ povraćaj imovine/ legitiman cilj/ pravična
ravnoteţa
Oklonosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Sabine Wittek i g-din Harro Wittek,
nemački drţavljani, na osnovu kupoprodajnog ugovora od 26. maja 1986.
godine, kupili su stambenu kuću u Lajpcigu (Leipzig) na teritoriji Nemačke
demokratske Republike (NDR) za 56,000 nemačkih maraka istočne
Nemačke (DEM). Kuća je sagrađena na zemlji koja je pripadala drţavi, na
koju su podnosioci predstavke dobili plodouţivanje na osnovu člana 287
Građanskog zakonika NDR. Podnosioci predstavke su 26. oktobra 1989.
godine zatraţili formalnu dozvolu da napuste NDR, jer su smatrali da su
diskriminisani na političkoj osnovi u njihovom radu. Podnosioci
predstavke su izjavili da ih je okruţno odeljenje unutrašnjih poslova
Lajpciga obavestilo da bi za izdavanje dozvole za napuštanje NDR-a,
morali da zauvek prenesu svoju imovinu prodajom ili poklonom. 8.
decembra 1989. godine, podnosioci predstavke su naveli da su izvršili
prenos imovine poklanjajući ga jednom paru, notarskim aktom o poklonu,
u kojem je izjavljeno da kuća vredi 120,000 (DEM). U stvarnosti, par koji je
uzeo stan na poklon, platio je podnosiocima predstavke 55,000 (DEM) na
bankovni račun u Švajcarskoj.
Podnosioci predstavke tvrde da bi stvarna vrednost njihove kuće i
zemljišta danas bila oko 600,000 DEM. Vlada je osporila ovu cifru, rekavši
da su podnosioci predstavke posedovali samo plodouţivanje na zemlju.
Posle ponovnog ujedinjenja Nemačke, podnosioci predstavke su pokušali
da povrate svoju kuću i plodouţivanje (usufrukt) na zemljištu, prvo od
183
kupaca, a kasnije i u postupku pred građanskim i upravnim sudovima

Savezne Republike Nemačke (SRN). Podnosioci predstavke su, 21. marta
1991. godine zatraţili od prvostepenog suda u Lajpcigu nalog za vraćanje
njihove kuće i ispravku upisa u zemljišnom registru. Prvostepeni sud u
Lajpcigu (Leipzig) je odbio zahtev 26. juna 1991. godine. U presudi od 5.
marta 1992. Okruţni sud u Lajpcigu je odbio ţalbu podnosilaca predstavke,
smatrajući da nemaju pravo na vraćanje i istakao da nije izvršen nikakav
prenos imovine, pošto su pokloni i prodaja u NDR-u bili nevaţeći.
Međutim, podnosioci predstavke nisu imali pravo da se oslanjaju na
ništavost, jer su izabrali taj oblik ugovora u potpunosti upoznati sa
činjenicama, a kupci nisu vršili bilo kakav pritisak na podnosioce
predstavke.
Tako zahtev za povraćaj nije uspeo po principu poverenja i pravičnog
postupanja. U presudi od 19. novembra 1993. godine, Savezni sud pravde
odbio je drugu ţalbu podnosilaca predstavke dok su niţi sudovi utvrdili da
su poklon i prodaja bili nevaţeći, međutim, odlučeno je da je predmetni
spor u nadleţnosti upravnih sudova, a vaţeće zakonodavstvo je bio
Rezolucija Zakona o vanrednim imovinskim pitanjima i Zakon o imovini
od 23. septembra 1990. godine.
Podnosioci predstavke su se zatim oslonili na Zakon o imovini,
podnoseći upravnu ţalbu Gradskom veću Lajpciga kojom su traţili
povraćaj njihove imovine, koje je odbacilo njihov zahtev uz obrazloţenje da
nisu ispunjeni uslovi iz člana 1 (3) Zakona o imovini jer podnosioci
predstavke nisu pokazali da su delovali pod pritiskom. Prema veću,
pritisak da se napusti NDR je moţda postojao samo pre otvaranja granice 9.
novembra 1989.godine. Nakon toga, bilo je jasno da su ukinuta sva
ograničenja za napuštanje NDR-a. Podnosioci predstavke su se ţalili protiv
ove odluke Regionalnoj kancelariji za rešavanje imovinskih pitanja
nepokretnosti Saksonije, koja je ponovo odbila njihovu ţalbu zato što
podnosioci predstavke nisu postupili prema obavezi, nakon otvaranja
granice 9. novembra 1989. godine, a naročito nakon naloga iz odluka o
imovinskim pitanjima od 11. novembra 1989. godine i njegovom
objavljivanju 23. novembra 1989. godine. U presudi od 21. decembra 1995.
godine, Upravni sud u Lajpcigu je odlučio protiv podnosilaca predstavke
nakon jedne rasprave. Podnosioci predstavke su se obratili Ustavnom
sudu, koji je odbio sve tuţbe podignute protiv prethodnih odluka
građanskih i upravnih sudova.
184

Podnosioci predstavke navode kršenje člana 1 Protokola 1, zbog
odbijanja nemačkih sudova da naloţe povraćaj imovine koja se nalazi na
teritoriji NDR-a. Sa druge strane, Vlada je istakla da čak i da je postojalo
mešanje u ovom predmetu, ono je bilo predviđeno Zakonom o imovini i
bilo je u javnom interesu, kako bi se u to vreme postigla pravična ravnoteţa
između konkurentskih interesa. Oni su naglasili posebnu prirodu
ponovnog ujedinjenja Nemačke i činjenicu da je Zakon o imovini nastojao
da osigura pravni poredak tako što je štitio prava kupaca, uz uslov da su
postupali u dobroj veri. Zakonodavno telo je odlučilo da upravnim
sudovima da nadleţnost da rapravljaju sporove o vraćanju imovine koju su
ljudi bili duţni da prenose kada napuštaju NDR, a ti sudovi su bili nadleţni
da odlučuju o građevinskim pitanjima vezanim za Zakon o imovini i
njihovo tumačenje njih u ovom slučaju nije bilo proizvoljno. Štaviše, Vlada
je tvrdila da bi, prema sudskoj praksi Saveznog suda pravde, Zakon o
imovini mogao da se primenjuje i na pravne transakcije sklopljene nakon
datuma prelaska 18. oktobra 1989. godine i da su podnosioci predstavke
primili poštenu naknadu nakon što im je isplaćena naknada od 55,000
nemačkih maraka (DEM) za imovinu. Podnosioci predstavke su, sa druge
strane, tvrdili da je prenos izvršen pod pritiskom vlasti NDR-a i stoga je
prenos imovine bio nevaţeć. Pre svega, oni su osporili tumačenje Zakona o
imovini od strane Saveznog suda pravde, Saveznog upravnog suda i
Saveznog ustavnog suda, čije su odluke, prema njihovom mišljenju bile
neodrţive. Na početku, Savezni sud pravde je zaključio da je sporazum o
prenosu bio nevaţeć, ali je tvrdio da su njihova građanska prava zamenjena
odredbama Zakona o imovini koje su bile primenjive u njihovom slučaju.
Nakon toga, Savezni upravni sud je odlučio da nisu ispunjeni uslovi pod
kojima bi Zakon o imovini bio primenjiv. Najzad, nijedan sud nije uzimao
u obzir činjenicu da je sporazum o prenosu zaključen nakon datuma
prelaska 18. oktobra 1989.godine. Prema podnosiocima predstavke, Zakon
o imovini je prestao da se primenjuje nakon tog datuma, a potreba da se
kupac zaštiti u dobroj veri mora da daje prednost prethodnim vlasnicima
za vraćanje.
Sud na početku primećuje da je nadleţan u ovom predmetu jer, iako
je Zakon o imovini od 23. septembra 1990. godine usvojen u NDR 29.
septembra 1990. godine, i dalje se primjenjuje u Nemačkoj koja je ponovo
ujedinjena, posle 3. oktobra 1990. godine. Tokom razmatranja da li je bilo
185
mešanja, Sud primećuje da su u ovom predmetu podnosioci predstavke

imali imovinsko pravo na svoj stan, zajedno sa plodouţivanjem zemljišta
koje je pripadalo drţavi u kojoj su prebivali u skladu sa relevantnim
zakonodavstvom NDR-a od 14. decembra 1970. godine. Stoga smatra da
trenutni spor treba razmatrati u skladu sa prvom rečenicom člana 1
Protokola 1. U ovom predmetu, Savezni sud pravde je zaključio da je
prenos zemljišta od strane podnosilaca predstavke tokom postojanja NDR-
a bio nevaţeć, međutim, podnosioci predstavke naknadno nisu bili u stanju
da uspostave pravo na povraćaj pred građanskim ili upravnim sudovima.
Shodno tome, došlo je do mešanja u pravo podnosilaca predstavke na
mirno uţivanje imovine.
Prilikom razmatranja da li je mešanje bilo opravdano, Sud primećuje
da se mešanje zasnivalo na odredbama Zakona o imovini koje su tačne i
dostupne svima. Pored toga, Savezni sud pravde, Savezni upravni sud i
Savezni ustavni sud su uspostavili pravila koja regulišu sprovođenje ovog
zakona u sporovima oko oduzimanja imovine u NDR. U ovom predmetu, u
presudi od 19. novembra 1993. godine, Savezni sud pravde je odbio zahtev
podnosilaca predstavke za povraćaj primenom pravila koja je bilo dobro
utvrđeno u sudskoj praksi Saveznog ustavnog suda a prema Ustavnom sudu
ugovor o prodaji nije moga da bude osporen u građanskim sudovima ako se
spor odnosio na povraćaj imovine koju su drţavljani NDR-a bili duţni da
prenesu pre napuštanja zemlje. U takvim slučajevima, vaţeći zakon je bio
Zakon o imovini i njegovo tumačenje je bilo upravno pitanje, a ne građansko.
Nakon toga, kada su upravni sudovi primenili Zakon na činjenice u ovom
predmetu, smatrali su da nisu ispunjeni uslovi iz člana 1 (3) Zakona o
imovini. Sud smatra da ovo nije proizvoljno tumačenje i ponavlja da pre
svega nacionalne vlasti, naročito sudovi, treba da tumače i primenjuju
domaće pravo1. Što se tiče svrhe mešanja, Sud konstatuje da je Zakon o
imovini, koji je imao za cilj rešavanje imovinskih sporova nakon ponovnog
ujedinjenja Njemačke, u nastojanju da stvori prihvatljiv društvenu ravnoteţu
između konkurentnih interesa, nesporno pratio cilj koji je bio u javnom
interesu. Kada se tiče toga da li je mešanje bilo srazmerno, prema sudskoj
praksi Suda, naročito mora da postoji razumni odnos srazmernosti između
korišćenih sredstava i cilja koji se ţeli postići bilo kojom merom koja lice
1 Brualla Gómez de la Torre protiv Španije, presuda od 19. decemba 1997, Izveštaji odluka
1997-VIII, st. 2955, § 31, i Glässner protiv Nemačke (odluka), br. 46362/99, ESLJP 2001-VII
186
lišava njegove imovine.2 U ovom predmetu, Sud primećuje da je u presudi

od 21. decembra 1995. godine Upravni sud u Lajpcigu izvršio potpuno
razmatranje činjenica predmeta i argumenata podnosilaca predstavke pre
nego što je utvrđeno da u odsustvu obaveze ili prevare nije bilo nepravednog
postupanja u smislu člana 1 (3) Zakona o imovini. Podnosioci predstavke su
izvršili delo prenosa svoje imovine 8. decembra 1989.godine, skoro mesec
dana nakon otvaranja granice 9. novembra 1989. godine - do tog vremena,
građani NDR-a su bili slobodni da napuste zemlju - a nakon objavljivanja
rezolucije imovinskim pitanjima dana 23. novembra 1989. godine, koja je
drţavljane NDR oslobađala obaveze da prenose svoju imovinu pre
napuštanja. Po mišljenju Suda, ova analiza je bila dobra, iako je period
između otvaranja granice između dve nemačke drţave 9. novembra 1989. i
formalnog ponovnog ujedinjenja Nemačke 3. oktobra 1990. godine bio vreme
značajne nesigurnosti, pogotovo sa pravnog stanovišta. Bez obzira na ovaj
aspekt, jedini interes podnosilaca predstavke na zemlju, prema zakonu NDR
je bio plodouţivanje u skladu sa drţavnim zakonom, tako da oni ne bi mogli
da zadrţe imovinu čak i da su zamenili kuću unutar NDR. Sud smatra
presudnim činjenicu da su podnosioci predstavke kupili kuću 26. maja 1986.
godine za 56,000 DEM. Kada su poklonili nepokretnu imovinu 8. decembra
1989., kupci su im isplatili 55.000 DM, što je po kursu od 1 do 4 koji je u to
vreme vaţio za transakcije između privatnih lica, bilo ekvivalentno 220.000
DEM u istočnoj Nemačkoj. Stoga, čak i omogućavajući kasnije povećanje
vrednosti imovine, podnosioci predstavke nisu mogli da smatraju da su
imali "nesrazmeran teret". Uzimajući u obzir sve gorenavedene činjenice, a
naročito vanredne okolnosti ponovnog ujedinjenja Nemačke, Sud smatra da
tuţena drţava nije prekoračila granicu procene a, uzimajući u obzir legitimni
cilj koji je postignut, postigla je "pravičnu ravnoteţu "između interesa
podnosilaca predstavke i opšteg interesa nemačkog društva. Sud stoga
zaključuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije
(jednoglasno).
2 Pressos Compania Naviera SA i drugi protiv Belgije, presuda od 20. novembra 1995, Serija
332, st. 23, § 38, i Yagtzilar i drugi protiv Grčke, br. 41727/98, § 40, ESLJP 2001-XII
187
Kehaya i drugi protiv Bugarske - 47797/99; 68698/01

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica poništenja
pravosnaţne presude / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja pravosnaţne
presude i povrede načela pravne sigurnosti /postoji povreda
Ključe reči: kolektivizacija zemljišta / vraćanje zemljišta / pravična

ravnoteţa / načelo pravne sigurnosti / rei vindicatio / poništenje pravosnaţne
odluke
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Halil Kehaya i njegovih 13 rođaka (g-
din Ahmed Bozov, g-din Ahmed Rahmanov Bozov, g-đa Aishe Kachanova,
g-din Halil Bozov, g-din Mustafa Bozov, g-đa Gulfize Osmandjikova, g-din
Redjep Musov, g-đa Aishe Kestendjieva, g-din Bairyam Bairyam, g-din
Salih Boza, g-din Redjep Boza, g-din Kadri Boza i g-din Halil Musov) svi
bugarski drţavljani, svi naslednici g-đe Bozova, koje je do 1950. godine bila
vlasnik poljoprivredne parcele od 25.6 ha, kada je izvršena kolektivizacija
poljoprivrednog zemljišta.
U skladu sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu iz 1991. godine,
podnosioci su traţili povraćaj poljoprivrednih parcela. Komisija za
poljoprivredno zemljište (Komisija) je delimično odbacila njihov zahtev,
odlučujući da se parcela na lokaciji Okusha od 14 ha ne vrati. Okruţni sud
u Velingradu poništio je odluku Komisije i odlučio da su podnosioci
vlasnici svih parcela, uključujući i onu od 14ha, jer je g-đa Bozova bila
vlasnica parcela tokom 1940, a u vreme kolektivizma bila je vlasnik na
osnovu zakonske kupovine. Generalni tuţilac je podigao postupak
preispitivanja pred Vrhovnim sudom (u to vreme je bila zakonska
nadleţnost i za parnične postupke), ali je Vrhovni sud potvrdio odluku
188
Okruţnog suda, što znači da čak i ako je deo zemljišta pošumljen posle
kolektivizacije, nisu postojale prepreke za povraćaj zemljišta prema Zakonu
o poljoprivrednom zemljištu iz 1991. godine, jer su samo zaštićene šume
isključene iz povraćaja. Komisija je u februaru 1997. godine naloţila
povraćaj zemljišta podnosiocima, a dva meseca kasnije oni su zvanično
posedovali zemljište tako što su uzeli notarizovanu (overenu)potvrdu.
Nakon toga, Lokalni organ za šume je podneo tuţbu rei vindicatio
protiv podnosilaca navodeći da oni nezakonito zauzimaju zemlju koja je
deo drţavnih šuma; tuţba se, između ostalog, odnosila i na 14 ha u
Okusha. Okruţni sud u Velingradu je utvrdio da su parcele koje se
razmatraju drţavna imovina jer predhodnici podnosioci nisu bili vlasnici u
vreme kolektivizma. U vezi sa argumentima podnosilaca da je ovaj
postupak res judicata, Velingradski sud je naveo da je, prema Zakonu o
parničnom postupku, Lokalna uprava za šume bila treća lice jer nije
učestvovala u prethodnim postupcima i da ovo pitanje nije kvalifikovano
kao res judicata. Regionalni sud je odbacio ovu odluku navodeći da Lokalni
organ za šume ne moţe da tvrdi da je zemlja u vlasništvu drţave. Kao
posledica toga, Lokalni organ za šume podneo je ţalbu Vrhovnom
kasacionom sudu. On je prihvatio tuţbu rei vindicatio na osnovu toga što je
prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu presuda iz 1996. godine doneta
u upravnom postupku po svojoj prirodi i stoga u postupku rei vindicatio
nije bio obavezan time i odlučio je da je parcela drţavna imovina. Štaviše,
utvrđuje da nisu potvrđena imovinska prava g-đa Bozove te je stoga zemlja
pripadala drţavi i naloţila podnosiocima da napuste zemljište.
Takođe, u periodu januar-septembar 1997. godine, Lokalna šumarska
uprava je novčano kaznila neke od podnosilaca, g-dina Kehaia, g-đu
Osmandjikovu i g-đu Aishe Kestendjievu sa obrazloţenjem "nezakonitog
korišćenja zemljišta za pašnjake" i "izgradnje skloništa za stoku na
drţavnom zemljištu". Regionalni sudu Pazarđiku je novčanu kaznu
izrečenu g-đi Kestendjievoj smatrao nezakonitom, ali podnosilac nikada
nije primio bilo kakvu nadoknadu. Drţavni tuţilac je pokrenuo postupak
pred regionalnim sudom U Pazarđiku u vezi sa tri kazne izrečene
podnosiocu g-dinu Kehaia. Regionalni sud je odlučio u korist organa za
dve novčane kazne a za treću nije jasno da li je ikada odlučeno i nije pozvao
g-dina Kehaia da prisustvuje sednici.
189

Podnosioci su naveli da je bugarska drţava koja je ukinula odluku
Vrhovnog suda iz 1996. godine i kaznila neke od podnosilaca za korišćenje
parcele u svom vlasništvu kršila pravo na pravično suđenje iz člana 6 stav 1
i pravo na mirno uţivanje imovine predviđeno članom 1 Protkolla 1.
U vezi sa članom 6 stav 1, podnosioci su tvrdili da su u sudskim
postupcima od 1997-2000 domaći sudovi postupali arbitrarno i
neizvršenjem odluke suda prekršen je jedan od osnovnih principa
vladavine prava, što je rezultiralo njihovim lišavanjem od prava na
imovinu. Sud naglašava da su tokom postupaka pokrenutih protiv komisije
za zemljište, koja je bila organ drţavne uprave, podnosioci dobili konačnu
sudsku odluku kojom se priznaju imovinska prava za parcele, koja je
uključivala i parcelu od 14 ha u području Okusha kod Sarnitza-e. Međutim,
Vrhovni kasacioni sud je 2000. godine odbacio zahtev za res judicata od
strane lokalnog organa za šume, ali je prihvatio tuţbu rei vindicatio sa
obrazloţenjem da je prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, presuda
iz 1996. godine izrečena u upravnom postupku zbog svoje prirode i stoga u
postupku rei vindication, nisu obavezani time i odlučili da je parcela
drţavna imovina.
Sud konstatuje da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu sloţen,
međutim, obaveza suda nije da oceni teorijsku klasifikaciju ovog
zakonodavstva, već da oceni da je primena zakona u određenim
okolnostima u skladu sa pravima zagarantovanim Konvencijom. Sud tvrdi
da je u svim zakonima res judicata ograničena ad personam (za jedno
određeno lice) i na materijalno područje delovanja (odeđen slučaj). U ovom
predmetu, predmet tuţbe u oba postupka bile su iste parcele, sa istim
pitanjem da li je g-đa Bozova vlasnik zemljišta pre kolektivizma i da li
ispunjava kriterijume za povraćaj zemljišta. Uprkos njihovoj teorijskoj
klasifikaciji, početni postupci utvrđuju imovinska prava podnosilaca i
nema nikakvog opravdanja za podnosioce prijava da to ponovo dokazuju.
Načelo pravne sigurnosti diktira da se u slučajevima kada se pred sudom
raspravlja građanska tuţba, mora se odlučiti jednom zauvek.
Stoga nije bilo opravdanja zahtevati od podnosilaca da još jednom
potvrde vlasništvo. Međutim, ponavljanje postupaka od strane Vrhovnog
kasacionog suda stvorilo je drugu mogućnost da drţava ponovo razmotri
slučaj koji je rešen pravosnaţnom odlukom. Ovakvo razmatranje je bilo
pravno izvodljivo, bez ikakvog vremenskog roka i nije prestalo posle
190
određenog vremenskog roka, čineći tako neujednačen pristup koji je stvorio

pravnu nesigurnost. Opstrukcijom pravnog učinka pravosnaţne presude iz
1996. godine, Vrhovni kasacioni sud je presudom od 10. oktobra 2000.
godine postupio suprotno principu pravne sigurnosti i, stoga, pravu na
pravično suđenje prema članu 6 stav 1. Sud stoga zaključuje da je došlo do
povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
Što se tiče navoda o kršenju člana 1 Prokolla 1, sud primećuje da je
konačnom odlukom iz 1996. godine podnosiocima priznato vlasničko
pravo nad parcelom od 14 hektara, koja se nalazi na području Okusha, u
blizini Sarnitza. Stoga se moţe smatrati da podnosioci imaju "imovino" u
smislu člana 1 Protokola 1, što ovaj član čini primenjivim. S obzirom na to
da je mešanje organa izazvalo ili ne prepreku mirnom uţivanju imovine,
sud primećuje da je odluka Vrhovnog kasacionog suda iz 2000. godine lišila
podnosioca prava na imovinu, korišćenje imovine i koristi od odluke iz
1996. godine. Stoga, u takvim okolnostima, sud smatra da je odluka
Vrhovnog suda iz 2000. godine kojom je presudio da imovina pripada
drţavi, lišila podnosioca mirnog uţivanja u njihovoj imovini.
Sud podseća da svako mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine
mora biti zakonito i da takvo mešanje moţe da bude opravdano samo ako
je to bilo u javnom interesu i ako ispunjava uslov proporcionalnosti. Stoga,
u skladu sa nalazima suda u pogledu povrede člana 6 stav 1, sud je smatrao
da je lišavanje od mirnog uţivanja u imovini odlukom Vrhovnog
kasacionog suda iz 2000. nelegitimno. Štaviše, lišavanje od imovine moţe
biti opravdano samo ako se utvrdi da je "u javnom interesu" uz poštovanje
principa proporcionalnosti, čime se obezbeđuje pravična ravnoteţa između
opšteg interesa zajednice i zaštite ljudskih prava. U ovom slučaju, javni
interes ne opravdava kršenje načela pravne sigurnosti i prava podnosilaca.
Prema tome, sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1
Konvencije.
Podnosioci su se takođe ţalili da, budući da su bili vlasnici na osnovu
pravosnaţne odluke iz 1996. godine, novčana kazna organa za planinske
oblasti iz 1997. godine za "nelegalno korišćenje zemljišta za pašnjake" i
"izgradnja skloništa za stoku " je povreda člana 1 Protokola 1. Sud smatra
da je jedan od podnosilaca g-din Kehaia, kaţnjen za korišćenje zemljišta,
koje mu je u to vreme zakonito pripadalo na osnovu odluke Vrhovnog
suda iz 1996. godine. Izricanje ove kazne je proizvoljno mešanje u pravo
podnosioca na mirno uţivanje njegove imovine. Prema gore navedenih
191
činjenica, sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1

Konvencije.
U skladu sa članom 41, podnosioci su izjavili da imovina površine
25,6 ha, uključujući i parcelu od 14 hektara, koja je predmet revizije, ima
vrednost 237,955 evra, kako je ocenio veštak. Iako su podnosioci prvobitno
traţili nadoknadu, oni insistiraju na povraćaju predmetne parcele i traţe
20.000 evra za nematerijalnu štetu. G-din Kehaia je traţio odštetu od 3.000
evra za novčane kazne koje su mu izrečene. Sud je smatrao da još nije
spreman da odlučiti o naknadi materijalne i nematerijalne štete, ostavljajući
mogućnost postizanja sporazuma između drţave i podnosilaca. Sud
zahteva od bugarske drţave da plati 500 evra za troškove advokata
podnosilaca.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 stav 1 i člana 1 Protokola 1, a
pitanje primene člana 41 nije spremno za odlučivanje (jednoglasno).
192
Pyrantienė protiv Litvanije - 45092/07

12.02.2004 [drugo odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat nedostatka
adekvatne nadokande za zemlju / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat neobezbeđivanja
efikasnog pristupa sudu / odbija se
Ključne reči: neometano uţivanje imovine / kupovina od drţave / ponovna

dodela imovine / niska vrednost / trţišna vrednost/ nadoknada/ efikasan pristup/
pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosiocu predstavke - g-đi. Kotrina Pyrantienė litvanskoj
drţavljanki, 1994. godine, lokalne vlasti u regionu Kaunas dodelile su
parcelu od pola hektara, a 1996. godine, Regionalna uprava Kaunas potvrdila
je prodaju zemljišta podnosiocu predstavke. Sporazumom iz iste te godine,
podnosilac predstavke je kupila ovu parcelu od drţave putem investicionih
kupona za jednu upotrebu i upisala je na svoje ime u zemljišnim knjigama,
parcelu koju je koristila u poljoprivredne svrhe. Nakon građanske tuţbe
trećeg lica koje je traţilo obnavljanje prava u vezi sa parcelom koja je prodata
podnosiocu predstavke, Okruţni sud u Kaunas-u koji je postupao kao
Apelacioni sud, 2. oktobra 2003. poništava odluku lokalnih vlasti iz 1996.
godine, proglašava je nezakonitom i poništava prodaju određene parcele,
navodeći da je je drţava trebala da je vrati prvome. Štaviše, utvrđeno je da
vlasti nisu imale pravo da prodaju tu parcelu jer su bivši vlasnici 1991.
godine podneli zahtev za obnavljanje njihovih imovinskih prava na
nacionalizovanu imovinu. Slučaj je vraćen prvostepenom sudu da odluči o
pitanjima povraćaja i nadoknade. Dalje, Vrhovni sud je odbio ţalbu za
sudsku reviziju koju je podnela podnosilac predstavke.
193
Nakon što je drţava uzela zemljišnu parcelu, parcela je odlukom

Regionalnog uprave Kaunas-a iz 2005. godine, prebačena bivšim
vlasnicima pa su tako ponovo ustanovljena vlasnička prava bivših vlasnika.
Sa druge strane, u postupku u prvom stepenu gde je slučaj vraćen,
imenovan je nezavisni veštak koji vrši procenu parcele u poređenju sa
njenom trţišnom vrednosti. Zaključeno je na samom početku da je trţišna
vrednost parcele u 2005. godini bila oko 40 hiljada evra, ali je regionalni
Upravni sud u Kaunas-u odlučio da podnosiocu predstavke dodeli samo
430 evra sa obrazloţenjem da ta cena odgovara iznosu koji je podnosilac
predstavke platila u investicionim kuponima 1996. godine. I Apelacioni sud
je potvrdio prvostepenu odluku i odbacio argumente podnosioca
predstavke. Tako je Vrhovni sud odbio da prihvati ţalbu podnosioca
predstavke na razmatranje uz obrazloţenje da njena ţalb nije pitanje od
pravnog značaja.

Podnosilac predstavke je, oslanjajući se na član 1 Protokola 1, tvrdila
da joj vlasti nisu adekvatno nadoknadile imovinu koje je lišena i da domaći
sudovi nisu uzeli u obzir trţišnu vrednost 2005. godine, već su uzeli u obzir
nominalnu trţišnu vrednost iz 1996. godine, koja je bila mnogo niţa. Kao
rezultat toga, podnosilac predstavke nije bila u mogućnosti da sa tim delom
nadoknade osigura sličnu parcelu.
U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosilac
predstavke nije iscrpila sve efikasne pravne lekove tako što nije pokrenula
novi sudski postupak protiv drţave, za korigovanje navodne nadoknade
kao neadekvatne. Sud ponavlja da pravilo iscrpljivanja domaćih pravnih
lekova iz člana 35. stav 1. Konvencije obavezuje podnosioca predstavke da
koristi lekove koji su obično dostupni i dovoljni i da postojanje pravnih
lekova mora da bude dovoljno sigurno u praksi i u teoriji.1 Sud nalazi da
sredstvo koje je Vlada pomenula nije bilo dovoljno da obezbedi korekciju
navodne povrede, pošto Vlada nije dala dokaze o svojoj efikasnosti u
vreme podnošenja ove predstavke i da bi pokretanjem drugog postupka,
podnosilac predstavke mogla dobiti povoljniji rezultat. Prema tome, Sud
1 V. Vernillo protiv Francuske, 20. februar 1991, § 27, Serija A 198; Aksoy protiv Turske, br.
21987/93, §§ 51-52, Izveštaji presuda i odluka 1996-VI; i Akdivar i ostali protiv Turske, br.
21893/93, §§ 65-67, Izveštaj 1996-IV.
194
odbacuje prigovor Vlade da podnosilac predstavke nije iscrpila domaće

pravne lekove i proglašava zahtev prihvatljivim.
Podnosilac predstavke, pored argumenta da je dodeljena nadoknada
bila nepravedna i neadekvatna, pošto je bila mnogo puta niţa od trţišne
vrednosti, takođe se nije sloţila s tvrdnjom Vlade da je takvo mešanje bilo
neophodno radi zaštite javnog interesa. S obzirom da je kupila zemlju u
dobroj veri i u skladu sa vaţećim zakonima, ona tvrdi da ne bi trebalo da
podnese teret koji je pripadao drţavi i da je putem kupovine stvorila
legitimna očekivanja za korišćenje zemljišta u poljoprivredne svrhe. Vlada
je odbacila argumente podnosioca predstavke i tvrdila da je mešanje
učinjeno na osnovu domaćeg zakonodavstva u vezi sa povraćajem imovine,
s obzirom na to da je sud proglasio nevaţećim ugovor o prodaji. Vlada je,
takođe, naglasila da treba uzeti u obzir da imovina nije činila kuću
podnosioca predstavke i da je ţivela negde drugde, pa se ovaj slučaj, prema
Vladi, treba razlikovati od drugih slučajeva, a potpuna nadoknada na
osnovu trţišne cene koja bi rezultirala nepoštenim bogaćenjem podnosioca
predstavke i s druge strane, eksproprijacija je izvršena u javnom interesu za
zaštitu bivših vlasnika zemljišta. Vlada isto tako tvrdi da su sudske odluke
o poništenju ugovora o prodaji bile u skladu sa domaćim zakonom i stoga
se nacionalizovana imovina ne moţe preneti na druga lica ako je i dalje
traje pitanje ponovnog uspostavljanja imovinskih prava bivših vlasnika.
Sud se u svojoj oceni bazirao na ranije utvrđene standarde da svako
mešanje javnog organa u neometano uţivanje imovine mora da bude
zakonito, trebalo bi da bude u javnom interesu i mora da ostvari legitiman
cilj srazmerno cilju koji se ţeli postići.2
U vezi sa tim, uzimanje imovine bez razumne naknade obično
predstavlja nesrazmerno mešanje koje se ne moţe opravdati prema članu 1
Protokola 1, ali to ne garantuje punu nadoknadu u svim slučajevima, pošto
ispunjenje opšteg interesa moţe rezultirati nadoknadom niţom od trţišne
vrednosti.3 Primjenjujući ove standarde u ovom predmetu, Sud primećuje
da je parcela dodeljena podnosiocu predstavke od 1994. godine, dok je
1996. godine ona kupila parcelu od Regionalne uprave Kaunas-a i upisana
je na ime podnosioca predstavke, bez prekida do 2005. godine, kada je
2 Doğrusöz i Aslan protiv Turske, br. 1262/02, § 27, 30. maj 2006, i Moskal protiv Poljske, br.
10373/05, 15. septembar 2009
3 Papachelas v. Grčke [VV], br. 31423/96, § 48, ESLJP 1999-II
195
odluka Suda o poništenju ugovora o prodaji iz 1996. godine lišila njenog

vlasništva u smislu člana 1 Protokola 1.
Dalje, Sud primećuje da je nacionalizacija u skladu sa nacionalnim
zakonodavstvom i da u ovom slučaju Sud zaključuje da nema razloga za
sumnju da je lišavanje bilo u skladu sa zakonom. Sud sada mora da utvrdi
da li je ovo lišavanje imovine ostvarilo legitimni cilj, odnosno da li je bio u
javnom interesu. U ovom slučaju Sud uzima u obzir predmet Padalevicius
protiv Litvanije,4 gde su domaći sudovi poništili pravo podnosioca
predstavke na stečenu imovinu radi povraćaja imovine licima kojima je
imovina eksproprisana. Sud smatra da je u ovom predmetu svrha mešanja
slična. Ona napominje da, s obzirom na to da je prirodno da oblast procene
koja je dostupna zakonodavstvu u sprovođenju socijalnih i ekonomskih
politika treba da bude široka, poštovaće presudu zakonodavca o tome šta je
"u javnom interesu", osim ako je ta presuda očigledno bez razumne
osnove5. Sud priznaje da je opšti cilj Zakona o povraćaju ublaţavanje
posledica kršenja imovinskih prava počinjenih od strane komunističkog
reţima, tako da je lišavanje od imovine bilo sa legitimnim ciljem ne samo
obezbeđivanju prava bivših vlasnika, već i interesu društva u cela.
Kada se tiče neophodnosti obezbeđivanja pravične ravnoteţe između
socijalnih i prava pojedinca, Sud podseća da je u nekim ranijim slučajevima
Sud naglasio da u postupku obeštećenja ranije počinjenih povreda drţava
ne bi trebalo da stvara nove povrede.6 Prema tome, da bi procenio obim
štete prouzrokovane podnosiocu predstavke, Sud mora da proceniti
posebne okolnosti svakog slučaja, odnosno uslove pod kojima je sporna
imovina stečena i naknadu koju podnosilac predstavke primio u zamenu za
imovinu, kao i ličnu situaciju i socijalnu zaštitu podnosioca predstavke.
Treba napomenuti da je vlasničkp pravo podnosioca predstavke poništeno
nakon što su prethodni vlasnici podneli zahtev za povraćaj imovine i stoga
lokalne vlasti nisu imale pravo da prenesu spornu imovinu na podnosioca
predstavke, pre nego što se reši pitanje ponovnog uspostavljanja prava
bivših vlasnika. Postupke za prodaju zemljišta izvršili su sluţbeni organi
koji su vršili ovlašćenja drţave i u ovom slučaju Sud smatra da je
4 Padalevicius protiv Litvanije br. 12278/03, § 61, 7.jul 2009

5 Videti James i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva, 21. februar 1986 § 46, Serija A br. 98 i
Broniowski protiv Poljske [VV], br. 31443/96, § 134, ESLJP 2004-V
6 Velikovi i ostali protiv Bugarske, br. 43278/98, 45437/99, 48014/99, 48380/99, 51362/99,
53367/99, 60036/00, 73465/01 dhe 194/02, 15. mart 2007
196
podnosilac predstavke imala vrlo ograničenu mogućnost da utiče na uslove

ugovora ili kupovnu cenu, jer je to u isključivoj nadleţnosti drţave i
pojavljuje se da su mere za prodaju predmetnog zemljišta izvršene bez
prethodne ocene svih preduslova. Štaviše, podnosilac predstavke nije bila
svesna da je zemljište prodato kršenjem zakona i nije znala da je to bio
rezultat propusta administracije. Prema tome, za Sud, činjenica da je
podnosilac predstavke kupila imovinu u dobroj veri, za razliku od
prethodnih slučajeva gde je bilo tendencija zloupotrebe sistema i da je ista
crkva kupila imovinu bez mogućnosti da utiče na izradu ugovora,
pretpostavlja se da je ona vlasnik od poverenja na predmetnoj imovini i da
su interesi te imovine dovoljno utvrđeni. Za Sud, činjenica da je podnosilac
predstavke platila za sporno zemljište investicionim kuponima, nije
relevantna u pogledu njenih imovinskih prava. Sud smatra da je podnosilac
predstavke takođe imala pravo da se osloni na činjenicu da pravni akt na
osnovu kojeg je imovina stečena, ne bi bio poništen retroaktivno na njenu
štetu i da je podnosilac predstavke imala "legitimno očekivanje" da će biti u
stanju da nastavi da uţiva u toj imovini. Što se tiče lične i socijalne situacije
podnosioca predstavke, izgubila je svoje pravo na zemljište u dobi od
šezdeset i tri godine i bila je nesposobna od 1994. godine, iako je od samog
početka potencirano da je predmetno zemljište jedan od glavnih izvora
njenih prihoda. Sud primećuje da je iznos nadoknade bio znatno manji i
nije bio dovoljan za kupovinu nove slične imovine.
Sud je već zaključio da uzimanje imovine bez isplate razumnog
iznosa koji se odnosi na njenu vrednost obično predstavlja nesrazmjerno
mešanje7 i pravična ravnoteţa se moţe postići samo ako je naknada
proporcionalna nominalnoj vrednosti na trţištu u vreme eksproprijacije.
Sud ponavlja da greške drţavnih organa treba da sluţe u korist počinioca, a
greške ne bi trebalo otklanjati na štetu pojedinca. Sud smatra da za
nadoknadu koja je dodeljena podnosiocu predstavke lokalne vlasti nisu
uzimale u obzir ličnu i socijalnu situaciju, niti je odraţavala stvarnu
vrednost imovine ili činjenicu da je podnosilac predstavke stekla u dobroj
veri. Razlika između trţišne vrednosti zemljišta i odobrene nadoknade je
vrlo očigledna Sudu da utvrdi da je postignuta pravična ravnoteţa između
javnog interesa i prava pojedinaca da uţivaju pravo na imovinu, uzimajući
u obzir teško opterećenje podnosioca predstavke. Prema tome, Sud nalazi
da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
7 Videti sveti manastiri protiv Grčke, 9. decembar 1994, Serija A br. 301-A
197
Podnosilac predstavke se, prema članu 13 Konvencije, ţalila na

povredu prava na delotvoran pravni lek, jer je Vrhovni sud odbacio njenu
ţalbu protiv odluke za poništaj. Sud smatra da je prikladno razmotriti ovu
ţalbu prema članu 6 Konvencije. Međutim, imajući u vidu da je procena
razloga za poništaj stvar na koju Vrhovni sud Litvanije ima isključivu
nadleţnost, onda Sud smatra da bi ovu ţalbu trebalo odbaciti kao
neosnovanu.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac predstavke je traţila
naknadu za materijalnu i nematerijalnu štetu. Sud primećuje da pitanje
primene člana 41 nije spremno za odlučivanje i u ovom slučaju, Sud poziva
podnosioca predstavke i Vladu da ga obavesti u roku od šest meseci od
dana kada presuda postane pravosnaţna, ako dve strane imaju mogućnost
da postignu dogovor.
Odluka suda
(jednoglasno).
198
Broniowski protiv Poljske - 31443/96

Ĉlan 1 Protokola 1
nadokande za napuštenu imovinu/postoji povreda
Ključne reči: napuštena imovina/promena reţima/ granična oblast /gubitak

teritorije /mirno uţivanje imovine/ delimična nadoknada/javni interes/ pravična
ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Jerzy Bronioëski, drţavljanin Poljske, je
stanovnik provincije Vieliczka, Mallopolska. Istocne pokrajine predratnog
regiona Poljske se zovu i prepoznaju se "granične oblasti". Ove oblasti
obuvatale su velike oblasti Belorusije, Ukrajine i teritorija oko Litvanije.
Posle Drugog svetskog rata, istočne granice Poljske su redefinisane, a
dotična područja su nazvana teritorijama iza reke Bug. Ove regione, 1939.
godine je okupirao Sovjetski Savez. Nakon sporazuma o bivšoj Sovjetskoj
Republici Ukrajini, zatim Belorusiji i Litvaniji, koji su se zvali "Sporazumi
republika‟‟, poljska vlada je preuzela obavezu da nadoknadi lica
repatrirana/vraćena sa teritorija iza reke Bug i koja su tamo morala da
napuste svoja imanja. Od 1946. poljski zakon, svim vraćenim licima u gore
pomenutoj situaciji, priznaje pravo na kupovinu zemljišta od drţave, kao i
pravo na nadoknadu vrednosti napuštene imovine, suprotno obavezi
takozvanog prava na "doţivotno korišćenje".
Što se tiče konkretnog slučaja, baka podnosioca predstavke je vraćena
iz Lvova, sada poznatog kao Lviv u Ukrajini. Drţavna kancelarija za
ponovni povratak u Krakovu, izdala je potvrdu koja dokazuje da je
posedovala imovinu u Lvivu. Predmetna imovina se sastojala od zemljišta
površine od oko 400 m2 i kuće od 260 m2. Nekoliko godina kasnije, Okruţni
sud u Krakovu je doneo rešenje u kojem se navodi da je majka podnosioca
predstavke nasledila svu imovinu koju je ostavila njena pokojna majka.
Neodređenog datuma, majka podnosioca predstavke je podnela zahtev
199
gradonačelniku Vieliczke da joj dozvoli kupovinu takozvanog "prava na

trajno korišćenje" zemljišta u vlasništvu Drţavnog trezora. U martu 1981.
godine gradonačelnik Vieliczke je doneo odluku kojom je majci podnosioca
predstavle odobrena kupovina takozvanog "prava na trajno korišćenje"
zemljišnog prostora od 467 m2, zemljišta koje se nalazi na teritoriji
Vieliczke. Pravo na "trajno korišćenje" prema ovoj odluci je obračunato na
392 poljske zlote godišnje, koje će se plaćati najmanje 33 a najviše 99 godina
(392 zł x 99 godina). Ovaj iznos predstavlja samo 2% vrednosti imovine.
Zahtev podnosioca predstavke da mu se nadoknadi imovina koju je
napustila njegova baka je prvobitno obračunata na iznos od 1.949.560
godina starih poljskih zlota. Prema jednom ekspertskom izveštaju koji je
pripremila poljska vlada, vrednost imovine podnosioca predstavke je
procenjena na oko 532.260 novih zlota. On je uzeo svega 2% ove vrednosti
u obliku prava na korišćenje male imovine. Neodređenog datuma,
podnosilac predstavke je prodao imovinu koju je njegova majka stekla od
drţave.
Podnosilac predstavke je 1992. godine podneo zahtev Okruţnoj
kancelariji u Krakovu za dodelu ostatka naknade za napuštenu imovinu
svoje bake u Lvivu. Naglasio je da je vrednost nadoknade za imovinu
znatno niţa od one koju je nasledio od svoje pokojne bake. Ovaj zahtev je
odbačen od strane sektora za planiranje u Krakovu,uz obrazloţenje da je sa
novim izmena u zakonodavstvu, kojima se nadleţnost nad iznosom
drţavne imovine daje lokalnim vlastima, nemoguće ispuniti njegova
potraţivanja i da će slučaj podnosioca predstavke ponovo biti uzet u obzir
u momentu usvajanja novog zakona i zavisno od toga šta je predviđeno za
nadoknadu vraćenih lica.
1994. godine, kancelarija guvernatora u Krakovu je obavestila
podnosioca predstavke da drţavni trezor nema zemlju za potrebe
nadoknade napuštene imovine na teritorijama iza reke Bug. Iste godine
podnosilac predstavke je podneo tuţbu Vrhovnom upravnom sudu u vezi
sa postupanjem Vlade i njenim neuspehom da uvede zakon u parlament,
koji bi mogao da ponudi rešenje zahteva za nadoknadu vraćenih/
repatriranih lica. On je takođe traţio naknadu u vidu hartija od vrednosti,
drţavnog trezora. Dotični sud je poništio ovaj zahtev, uz obrazloţenje da
nije našao nikakve indikacije o neuspehu drţavnih organa da postupaju, jer
su okruţna kancelarija i kancelarija guvernatora Krakova obavestili i
istovremeno odgovorili podnosiocu predstavke.
200
Između 1993. i 2001. godine usvojen je veliki broj zakona koji su

smanjili imovinu koja je sluţila za potrebe nadoknade repatriranih/
vraćenih lica. Ustavni sud je 2002. godine, na osnovu zahteva
ombudsmana, proglasio neustavnim znatan broj zakonskih odredbi kojima
se ograničava mogućnost ispunjavanja zahteva repatriranih lica koja imaju
pravo na naknadu. 8. januara 2003. godine, kada je odluka Ustavnog suda
opravosnaţena, Vojna agencija za imovinu izdala je saopštenje protiv
odluke Ustavnog suda i traţilo izmene i dopune zakona o upravljanju
imovinom iz 1997. i '96. Pod ovim okolnostima, Agencija za vojnu imovinu
će moći da organizuju aukcije za prodaju nepokretnosti tek nakon izmene i
dopune zakona. Istog dana, i Agencija za poljoprivrednu imovinu, organ
upravljanja poljoprivrednom imovinom, izdao je isto saopštenje. Do kraja
2003. godine nijedna od pomenutih agencija nije organizovala aukcije. U
januaru 2004. godine, na osnovu zakona od 12. decembra 2003. godine,
predviđeno je da drţava odustane od obaveze prema licma koja su, kao i
podnosilac predstavke, prema drugim zakonima primila deo naknade. Iste
godine, pedeset i jedan član parlamenta iz opozicione grupe podneo je
zahtev Ustavnom sudu za razmatranje značajnog broja odredbi zakona iz
2003. godine.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 1 Protokola 1 zato što
njegovo pravo na nadoknadu za napuštenu imovinu na teritorijama iza
reke Bug nije ispunjeno.
U pogledu tvrdnje poljske vlade da predmet nije pod jurisdikcijom
Suda po kriterijumu ratione temporis, u vezi sa prihvatljivošću zahteva, Sud
nalazi da ţalba podnosioca predstavke ne predstavlja posebnu meru ili
odluku koja je doneta pre ili posle 10. oktobra 2004. godine, kada je
Protokol ratifikovan u Poljskoj. Suština navoda o povredi odredaba
Konvencije ostaje u činjenici da drţava nije ispunila pravo podnosioca
predstavke na nadoknadu imovine koja je prema poljskom pravu,
pripadala podnosiocu predstavke. Na osnovu njegovog prava, podnosilac
predstavke traţi naknadu kao imovinsko pravo koje je Poljska priznala u
vreme kada je preuzela obaveze prema Sporazumu republika, u kojem se
predviđa nadoknada za vraćena lica. Neosporno je da pravo podnosioca
predstavke spada u značenje imovine u smislu člana 1 Protokola 1. Vlada je
tvrdila da je podnosilac predstavke bio samo pretendent sa mogućnošću
201
traţenja nadoknade za imovinu. Oni su tvrdili da je uputio zahtev, ali nije

napravio veštačenje trţišne cene svoje imovine. Prema tome, Vlada tvrdi da
je zbog neispunjavanja proceduralnih zahteva podnosioca predstavke, on
propustio priliku da ispuni traţeni uslov. Što se tiče ovog pitanja, Sud
smatra da član 1 Protokola 1 ima autonomno značenje koje nije ograničeno
na posedovanje materijalnih dobara i kao takvo je nezavisno od formalnih
klasifikacija domaćih prava drţava.
Što se tiče prirode povrede, podnosilac predstavke je tvrdio da
drţava neprestano propuštala da ispuni svoje pravo, što, po njegovom
mišljenju predstavlja mešanje u imovinsko pravo, mešanje koje je bilo
uzrokovano brojnim radnjama ji propustima od strane vlasti. Prema
njegovim rečima, drţava nije ispunila svoju zakonsku duţnost u pogledu
pravilnog uređenja pitanja koja se bave imovinom iza reke Bug.
Štaviše, podnosilac predstavke je tvrdio da je drţava onemogućila
ostvarivanje njegovog prava u praksi, na osnovu opšte politike ne davanja
na prodaju drţavnog zemljišta i na taj način zabranjivala pojedincima da na
aukcijama daju ponude za prodaju drţavne imovine. Ovo pravo je takođe
legitimisano Zakonom 2003-04, kojim se isplaćuju obaveze drţave u
pogledu nadoknade, licima koja su dobila bilo kakvu vrstu nadoknade za
imovinu, u skladu sa prethodnim zakonima. Vlada je negirala da se mešala
u pravo na neometano uţivanje imovine podnosioca predstavke. Što se tiče
zakonskij mera, Vlada je naglasio da od prvih talasa povratka poljskih
građana, drţava dosledno sprovodila zakone, kroz koje je izvršena
nadoknada velikom broju vraćenih lica. Između ostalog, drţava je stalno
nastojala da ispuni zahteve vezane za imovinu iza reke Bug. Vlada je
priznala da su prvi pokušaji nadoknade bili neuspešni, nakon odbijanja
Zakona o restituciji iz 1999. godine, napori su nastavljeni sa zakonom iz
2003. godine, koji je sveobuhvatno regulisao pitanja koja se postavljaju u
pogledu imanja iza reke Bug. Vlada je smatrala da predmet pred Sudom
obuhvata propust poljske drţave da ispuni svoje pozitivne obaveze kako bi
podnosiocu predstavke osigurala neometano uţivanje imovine.
U vezi sa ovim navodima, Sud je naglasio da je suštinska svrha člana
1 Protokola 1 zaštita lica od neopravdanog mešanja drţave u neometano
uţivanje imovine. U konkretnom slučaju, bez obzira da li je pitanje
analizirano u smislu pozitivne obaveze drţave ili negativne, u oba
konteksta treba obratiti paţnju na to da li je uspostavljena pravična
ravnoteţa između konkurentskih interesa pojedinca i zajednice, s druge
202
strane. Treba obratiti paţnju i na to da li je uspostavljena pravična

ravnoteţa između zahteva u javnom interesu i osnovnog prava podnosioca
predstavke na neometano uţivanje imovine.
S tim u vezi, Sud zasniva činjenice konkretnog slučaja u dva pravca,
da li su postupci mešanja poljske drţave, neuspeh delovanja ili njihova
kombinacija, one radnje opravdane principom zakonitosti, i principom
pravične ravnoteţe.
Prvi i najvaţniji uslov člana 1 Protokola 1 jeste da svako mešanje u
neometano uţivanje imovine mora da bude zakonito. Svako mešanje u
jedno pravo koje predviđa Konvencija bi trebalo da bude usmereno na
ostvarivanje zakonskog cilja. Sud smatra da su, zbog neposrednog
poznavanja društva i njegovih potreba, nacionalne vlasti u principu, u
boljem poloţaju od međunarodnih sudija da odrede šta je u javnom
interesu. Štaviše, značenje javnog interesa je nuţno široko. Sud nalazi da
prostor procene treba da bude širi kada je u pitanju sprovođenje zakona u
socijalnim i ekonomskim oblastima, i da poštuje odluke lokalne
zakonodavne vlasti o tome šta je u javnom interesu, osim ako je odluka
očigledno nerazumna. Ova logika se primenjuje samo na slučajeve
promene sistema u zemlji.
Što se tiče ravnoteţe pravičnosti, Sud naglašava da mešanje u mirno
uţivanje imovine, isto kao i apstinencija od delovanja, mora biti takvo da
uspostavlja pravičnu ravnoteţu između zahteva od opšteg interesa
zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca. Što se tiče
poštovanja načela zakonitosti, podnosilac predstavke je izjavio da su
ograničenja u njegovom pravu zaista bila prisutna kroz brojne zakone,
naglašavajući ona iz 2003. godine. Zakonodavne promene devedesetih,
zasnovane na političkim i ekonomskim zahtevima, obavezivale su na
uvođenje novog oblika samouprave i promene vlasničkih odnosa između
drţave i opština. Sud procenjuje da su odluke i radnje koje je drţava
preduzela za reformu lokalne uprave imala finansijske, političke i
ekonomske ciljeve, uzimajući u obzir stanje poljske drţave. Iz tog razloga,
Sud preduzete mere smatra legitimnim za postizanje ovih ciljeva u opštem
interesu zajednice. Međutim, Sud smatra da neizvršenje i sprečavanje
izvršenja pravosnaţne odluke drţavnih organa ugroţavaju kredibilitet i
autoritet pravosuđa. Takva mešanja ne mogu da budu u skladu sa bilo
kojim legitimnim javnim interesom ili u interesu zajednice u celini.
Zaključni događaji se odrţavaju stupanjem na snagu zakona iz 2004.
203
godine, čiju je ustavnost postavila grupa poslanika. Sud prihvata da u

takvim situacijama kao što je ravnoteţa interesa stranaka, kao i gubitak i
dobit lica, nastalih procesom transformacije ekonomskog i pravnog
sistema, dozvoljava dotičnoj drţavi širok obim procene.
Međutim, takav prostor nije neograničen i vršenje ovakvog
diskrecionog prava drţave, čak i u najsloţenijim kontekstima drţavnih
reformi, ne moţe da bude u suprotnosti sa standardima Konvencije. Kako
je Ustavni sud pravilno naglasio, ono što je neophodno da bi se zaštitio
legitimitet građana i poverenje u drţavu i zakone koje je ona donela, jeste
obavezivanje vlasti da eliminišu nefunkcionalne odredbe u pravnom
sistemu. U ovom slučaju, nađeno stanje nesigurnosti u kojem se podnosilac
predstavke nalazio dugo vremena kao rezultat ponovljenih kašnjenja za
koje su odgovorni drţavni organi, samo po sebi nije u skladu sa obavezama
koje proističu iz člana 1 Protokola 1.
Sud podseća da zakonske odredbe koje drţavi dozvoljavaju
eksproprijaciju imovine, uključuju kompenzaciju predviđenu zakonom.
Ĉlanom 1 Protokola 1 predviđeno je da se iznos naknade dodeljen za
imovinu koju je uzela drţava bude "razumno povezan" sa vrednošću
imovine. Međutim, Sud nije duţan da odredi razumni nivo nadoknade, ali
prema činjenicama koje poseduje, porodica podnosioca predstavke dobila
je samo 2% od naknade, a prema zakonu koji je vaţio pre stupanja na snagu
Protokola u Poljskoj. Sud ne nalazi uverljive razloge zašto takav neznatan
iznos mora da zabrani da podnosilac predstavke stekne barem deo svog
prava, na istim osnovama kao i drugi podnosioci iz oblasti iza reke Bug.
Uzimajući u obzir sve gore navedene faktore, Sud smatra da su podnosioci
zahteva, tokom ovih godina morali da snose prekomeran teret koji se ne
moţe opravdati legitimnošću opšteg interesa koji su pratili nadleţni organi.
Stoga Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Sud zahteva da poljska drţava administrativnim(upravnim) merama
osigura primenu imovinskih prava u pogledu zahteva za imovinu iza reke
Bug ili obezbedi ekvivalentnu nadoknadu in lieu. Takođe, poljska drţava je
duţna da u roku od 12 meseci, plati 12.000 evra na ime troškova i nešto
manje od 2.409 evra kao pravnu pomoć dobijenu od Saveta Evrope.
Odluka suda
(jednoglasno).
204
Krasteva i drugi protiv Bugarske - 5334/11

01.06.2017 [Ĉetvrto odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
nadoknade za imovinu oduzetu prema zakonu o povraćaju/ restituciji
prethodnim vlasnicima/ postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / kolektivizacija imovine / izmena

zakonodavstva / restitucija na osnovu zakona / devalvacija ugovora /
nenadoknađivanje / pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - četiri bugarske drţavljanke, g-đa Donka
Ivanova Krasteva (prvi podnosilac predstavke), g-đa Maria Maksimova
Piskova (drugi podnosilac predstavke), g-đa Angelina Delova Piskova-
Indzhova (treći podnosilac predstavke) i g-đa Iskra Delcheva Piskova
(četvrti podnosilac predstavke), rođene su i ţive u Sofiji. 15. januara 1968.
godine, drugi podnosilac predstavke, zajedno sa precima drugih
podnosilaca prijava, kupila je od lokalne poljoprivredne zadruge, parcelu u
površini od 953 m2 na periferiji Sofije. Podnosioci predstavke su uţivale u
posedovanju ove imovine bez smetnji do 2002. godine, kada je grupa lica,
naslednika T.S, G.S i K.S, podnela tuţbu rei vindicatio protiv podnosilaca
predstavke koji su tvrdili da je predmetna parcela, koja je u jednom
trenutku bila u vlasništvu njihovih predaka, kolektivizovana tokom 1945.
ali im je ista vraćena u procesu vraćanja poljoprivredne imovine odlukom
komisije za zemlju, kao nadleţnog organa, od 27. decembra 1999. godine.
Oni su tvrdili da, prema članu 10 (13) Zakona o poljoprivrednom zemljištu,
činjenica da su podnosioci predstavke kupili zemlju se ne moţe smatrati
argumentom protiv njih.
Okruţni sud u Sofiji je prvo odbio tuţbu protiv podnosilaca
predstavke, ali nakon ţalbe trećeg lica, Sud grada Sofije je 5. novembra
2009. godine odbio odluku, potvrdio tuţbu rei vindicatio i naloţio
podnosiocima predstavke da predaju posedovanje imovine. Između
205
ostalog, sud je primetio da je odluka komisije bila dovoljna da tuţioca

utvrdi kao vlasnika zemljišta i da je zakonodavstvo dalo prednost
navodima stranaka zasnovanim na pravu na povraćaj/restituciju imovine,
tako je to imalo uticaj na proglašavanje svakog ugovora na kojem su
podnosioci predstavke zasnivale svoje navode o kupovini zemljišta za
nevaţeći. Vrhovni kasacioni sud pravosnaţnom presudom nije odobrio
ţalbu podnosilaca predstavke, kao rezultat toga, one su neodređenog dana,
predale posed nad imovinom.

Podnosioci predstavke su, oslanjajući se na član 6, stav 1 i 14
Konvencije, i član 1 Protokola 1, tvrdile da su nepravilno lišene svoje
imovine. Sud je mišljenja da je dovoljno razmatrati ţalbe samo u vezi sa
Vlada je na zahtev Suda dostavila statističke podatke o tuţbama rei
vindicatio koje su podnete pred lokalnim sudovima u vezi sa Zakonom o
poljoprivrednom zemljištu. Prema ovim podacima, koji se odnose samo na
predmete tokom perioda 2010-2014. godine, prvostepeni sudovi su, svake
godine, rešavali oko 50 predmeta. Kao rezultat, Vlada je tvrdila da je
neophodno izvršiti detaljniji proračun u pogledu nadoknade koje traţe lica
koja su svoju imovinu izgubila na osnovu ovog zakona. Podnosioci
predstavke, bazirajući se na ranijem sličnom slučaju Velikovi i drugi1 tvrdile
su da njihovo lišavanje od imovine nije bilo zakonito, jer je dodatak članu
10 (13) Zakona o poljoprivrednom zemljištu bio je nepredvidiv i kršio je
princip pravne sigurnosti, te se kao takav mešao u osnovna prava kao što je
zaštita kupaca u dobroj veri i primena potpisanog. Pored toga, podnosioci
zahteva su tvrdili da se njihovo oduzimanje imovine ne moţe opravdati
tranzicijom u Bugarskoj, imajući u vidu da njihova zakonska prava nema
nisu imala nijadan nedostatak i da nisu imali pravo ni na jedan oblik
nadoknade.
Sud prvo nalazi da je predmet u pitanju sličan predmetu Tomov i
Nikola protiv Bugarske,2 koji je Sud nedavno razmatrao u vezi sa primenom
Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Slično tome, Sud nalazi da mešanje
drţave u mirno uţivanje imovine spada u značenje druge rečenice člana 1
53367/99, 60036/00, 73465/01 i 194/02, 15. mart 2007
2 Tomov i Nikola protiv Bugarske br. 50506/09, 21. jul 2016
206
Protokola 1 i da, kako bi se uskladilo sa tim odredbama, takvo mešanje

mora da uspostavlja pravičnu ravnoteţu između opštih interesa i
individualnih osnovnih prava. U rešavanju gore pomenutih predmeta, Sud
je zaključio da se mešanje u pravo podnosilaca predstavke ne moţe
smatrati izuzetnom prelaznom merom koja se odnosi na period društveno-
ekonomske transformacije, jer je zasnovano na zakonskoj odredbi koja je
usvojena nakon što se taj proces završio. U gore pomenutim slučajevima,
Velikovi i drugi, Sud je našao da se osporavanje imovinskih prava, često
starih desetak godina, načelno moţe opravdati samo kada se vezuje sa
jedinstvenim periodom tranzicije koja je u Bugarskoj započela 1989. godine.
Štaviše, prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, pravo
prethodnih vlasnika da imaju koristi od odluka o povraćaju/restituciji
imovine, koje su osporavale pravo sadašnjih vlasnika koji su kupili
zemljište nakon kolektivizacije, nije imalo vremenski rok. Takođe, u ovom
slučaju, bivši vlasnici nisu bili obavezni da dokaţu da su aktuelna
zakonska prava bila manjkava, dovoljna da se pozivaju na zakon, koji je
poništio zakonsku snagu ugovora zaključenih pre više godina. Na osnovu
ovih pretpostavki, u gore pomenutom predmetu, Tomov i Nikola, Sud je
zaključio da je oduzimanje imovine podnosiocima predstavke prekršilo
princip pravne sigurnosti i nije spadalo u okvir legitimnog cilja kao što je
obnova pravnog poretka. Sud ne vidi razlog da dođe do drugačijeg
zaključka u ovom predmetu koji se odnosi na primenu istog
zakonodavstva kao i u prethodnim slučajevima. Shodno tome, Sud
zaključuje da je oduzimanje imovine podnosiocima predstavke prekršilo
princip pravne sigurnosti i nije ispunilo uslov legitimnog cilja.
Sud dalje zaključuje da se u ovom predmetu, ništa manje od
nadoknade trţišne vrednosti ne moţe smatrati da je uspostavilo pravičnu
ravnoteţu, kako to zahteva član 1 Protokola 1. U ovom slučaju drţava nije
dala nadoknadu a kao što su podnosioci predstavke istakle, one nisu mogle
da traţe povraćaj isplaćene cene, jer tadašnji prodavac - poljoprivredna
zadruga - više nije postojala. Shodno tome, Sud zaključuje da je došlo do
povrede člana 1 Protokola 1 Konvenciju.
Shodno članu 46, drţave su obavezne ne samo da isplate iznos na ime
nadoknade koji odredi sud, već već i da preduzimaju određene
zakonodavne mere u domaćem sistemu. Iz statistike koju je dala Vlada
primećeno je da je godinama nakon početka procesa povraćaja/restitucije,
aktuelni deo zakona nastavio da bude osporavan, i nema ograničenja kada
207
stranke mogu da traţe povraćaj imovine. U cilju pruţanja pomoći Vladi u

primeni člana 46, Sud smatra da bi trebalo usvojiti određene mere u
lokalnom zakonodavstvu koje osiguravaju da lica koja su izgubila imovinu
kao rezultat člana 10 (13) Zakona mogu da prime nadoknadu u pribliţnoj
trţišnoj vrednosti.
U skladu sa članom 41, podnosioci predstavke su potraţivale
materijalnu štetu u vrednosti imovine na osnovu procene veštaka i traţile
su naknadu za izgubljenu vrednost zbog nemogućnosti korišćenja imovine
tokom tih godina. Na kraju, podnosioci predstavke su takođe potraţivale i
nematerijalnu štetu. Što se tiče potraţivanja štete za vrednost zemljišta,
uzimajući u obzir nemogućnost da se imovina vrati, Sud daje okvirnu
procenu trţišne vrednosti i napominje nedostatak jasnoće oko moguće
upotrebe ove imovine, i izgubljenu dobit. Prema dostupnim informacijama,
Sud dodeljuje 80.000 evra na ime materijalne štete. Sud za izgubljenu dobit
procenjuje štetu od 2.000 evra. Na zahtev, materijalna šteta je distribuirana
podnosiocima predstavke na osnovu vrednosti njihove imovine. Što se tiče
nematerijalne štete, dodeljuje iznos od 1.000 evra svakoj od podnosilaca
predstavke.
Odluka suda
(jednoglasno).
208
Mullai i drugi protiv Albanije - 9074/07

Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje usled ukidanja pravosnaţne
presude, neizvršenja pravosnaţne sudske presude i duţine trajanja
postupka / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica oduzimanja
imovine na korišćenje na duţi vremenski period/ postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / produţenje sudskog postupka /

pravna sigurnost / ukidanje pravosnaţne presude / gradska građevinska dozvola /
kontrola nad pravom na korišćenje imovine
Okolnosti predmeta
Podnosioci - g-đa Mullai, g-din Daci, g-đa Hoti, g-đa Zereliu, g-đa
Daci, g-đa Mullai i g-đa Pinguli (pojedinaćni podnosioci) sedam albanskih
drţavljana koji ţive u Albaniji, Sjedinjenim Američkim Drţavama i Italiji su
naslednici g-dina M, koji je bio vlasnik trospratne vile i parcele u centru
Tirane, sa druge strane Teknoprojekt doo, društvo sa ograničenom
odgovornošću („kompanija podnosilac‟) osnovano prema albanskom pravu
i registrovano u Tirani.
Na pojedinačne zahteve podnosilaca za povraćaj imovine koja je
oduzeta, Komisija za naknadu imovine, 2002. godine, ispravljajući raniju
odluku, im je priznala imovinska prava za zemljišnu parcelu od 1.000 i 515
kvadratnih metara u centru glavnog grada. U aprilu 1998. godine,
podnosioci su pojedinačno sklopili ugovorni odnos sa kompanijom
podnosiocem, za izgradnju zgrade, uz saglasnost da kompanija dobije
građevinsku dozvolu od nadleţnih organa. U oktobru odnosno decembru
1998. godine, Savet za prostorno uređenje opštine Tirana (KRT) dalo je
kompaniji podnosiocu dozvolu za gradnju i građevinsku dozvolu za
izgradnju 16-spratne zgrade na mestu trospratne kuće.
209
Nakon početka radova, prefektura u Tirani je izdala obaveštenje

kojim se traţi prekid radova, tvrdeći da je Nacionalni savet za prostorno
uređenje a ne opštinski savet trebalo da izda dozvolu. Nakon obaveštenja
da je dozvola izdata na odgovarajućoj zakonskoj osnovi, u januaru 2000.
perfekt je poništio ranije uputstvo i rad je nastavljen. Dalje, ministar javnih
radova naloţio je obustavu rada, uz obrazloţenje da je odluku KRT-a
opštine moralo da razmotri Nacionalna KRT. Nacionalna KRT je smatrala
neophodnim pravno ocenjivanje jer je građevinska dozvola izdata u skladu
sa Zakonom o urbanističkom planiranju iz 1993. godine koji je bio ukinut,
što zahteva ponovno izdavanje dozvole. Ministarstvo je ponovo potvrdilo
valjanost svojih odluka iz 1998. godine, ali bez izdavanja bilo kakvih
relevantnih dokumenata.
Kompanija podnosilac je 2000. godine osporila valjanost pomenutih
odluka, ali Okruţni sud je odbacio tuţbu na osnovu toga da su odluke
donete na osnovu zakona iz 1993. godine koji je bio ukinut. Apelacioni sud
u Tirani ukinuo je odluku Okruţnog suda prihvatanjem ţalbi podnosioca i
poništenjem odluke ministra i akcija Građevinske policije. Tokom 2001.
godine, nakon ţalbe od strane Građevinske policije, Vrhovni sud je poništio
odluku Apelacionog suda i potvrdio odluku Okruţnog suda, a istom
odlukom sud je građevinsku dozvolu proglasio nevaţećom.
Sa druge strane, 2001. godine ambasada Švajcarske u Tirani
("ambasada"), čije su se prostorije nalazile u blizini imovine podnosilaca,
osporavala je valjanost građevinske dozvole. Podnosioci su se pojedinačno
umešali kao treća strana. Okruţni sud je, u maju 2002. godine, proglasio
nevaţećom građevinsku dozvolu, bez pozivanja na odluku Vrhovnog suda.
Nakon ţalbe podnosilaca pojedinačno i kompanije podnosioca, Apelacioni
sud je zatraţio od Nacionalne KRT-a da odluči o valjanost građevinske
dozvole po odluci Vrhovnog suda. Nacionalna KRT je potvrdila odluku
opštinske KRT, ističući da je sudska odluka ta koja će konačno rešiti
predmet. U oktobru 2003. godine, Apelacioni sud je poništio odluku
Okruţnog suda, tvrdeći da je ţalba Ambasade podneta nakon rokova i
navodno je građevinska dozvola proglašena valjanom, ali bez ikakvog
pozivanja na odluku Vrhovnog suda. Nakon ţalbe ambasade iz 2005.
godine, Vrhovni sud je potvrdio presudu Apelacionog suda iz oktobra
2003. godine, u kojem se navodi da ambasada nije imala locus standi da
ospori izdavanje građevinske dozvole, ali se nije upuštao u analizu
valjanosti građevinske dozvole.
210
U junu 2005. godine, nakon što je Vrhovni sud odlukom od 20. aprila
2005. godine utvrdio valjanost građevinske dozvole i s obzirom na
neaktivnost građevinske policije, kompanija podnosilac je obavestila
opštinu da će nastaviti sa radom, ali je policija naredila obustavu rada zbog
nekih pitanja bezbednosti. Kompanija podnosilac je dala određena
objašnjenja, a u odsustvu odgovora, rad je nastavljen. Shodno tome,
Ambasada je 2005. godine pokrenula novi sudski postupak pred Okruţnim
sudom tvrdeći da je nova izgradnja povreda njihovih imovinskih prava.
Sud je presudio da nova izgradnja nije u skladu sa udaljenostima u
urabnističkom planu i time je povredila imovinska prava ambasade,
oslanjajući se i na odluku Vrhovnog suda kojom se građevinska dozvola
proglašava nevaţećom. Kompanija podnosilac je podnela ţalbu na osnovu
toga što je presuda Apelacionog suda iz oktobra 2003, koja potvrđuje
validnost građevinske dozvole postala je konačna, tako da je odluka
Okruţnog suda u 2005. prekršila princip "pravne sigurnosti". U junu 2007.
godine, sud je poništio odluku Okruţnog suda, koji je ponovo podneo
ţalbu Vrhovnom sudu.Vrhovni sud je ţalbu proglasio neprihvatljivom u
julu 2009. godine.
Podnosioci su nastavili radove, na osnovu odluke Apelacionog suda,
a radovi su više puta prekidani od strane opštinske policije, koja je 2008.
godine konačno odlučila da prekine radove i poruši ono što je izgrađeno.

Pozivajući se na član 6. stav 1, podnosioci su naveli niz povreda,
uključujući i neizvršenja konačne presude Apelacionog suda od 3. oktobra
2003., kao i povredu načela pravne sigurnosti kao rezultat ukidanja
konačne odluke i dugo trajanje sudskih postupaka. S druge strane, Vlada je
tvrdila da se podnosioci nisu ţalili pred prvostepenim sudovima zbog
neizvršavanja pravosnaţne odluke i da nije došlo do povrede zbog
neizvršenja pravosnaţnih sudskih odluka od strane organa. Podnosilac
dalje tvrdi da je odluka Apelacionog suda od 3. oktobra 2003 konačna, ali je
ukinuta odlukom prvostepenog suda od 14. decembar 2005. godine, čime
se krši načelo pravne sigurnosti. A Vlada je tvrdila da se predmet druge i
treće serija procedura menja. Prema Vladi, vaţenje građevinske dozvole je
konačno utvrdio Vrhovni sud odlukom od 29. marta 2001. godine dok je
druga serija postupaka ukinuta od strane prvostepenog suda, jer ambasada
nije imala locus standi.
211
Sud smatra da, u pogledu okolnosti slučaja, ţalbe podnosilaca zbog

neizvršenje odluke Apelacionog suda i navodno ukidanje jesu duboko
povezani sa zakonitošću građevinske dozvole, koja predstavlja glavnu
suštinu ţalbi. Shodno tome, sud smatra da je potrebno razmotriti obe ţalbe
na osnovu načela pravne sigurnosti, posebno ako su domaći sudovi pratili
jedinstvenu liniju obrazloţenja u pogledu zakonitosti građevinske dozvole.
Što se tiče pravne sigurnosti, Vlada je navela da je građevinska
dozvola proglašena nevaţećom, odlukom Vrhovnog suda od 29. marta
2001. godine, koja je imala snagu res judicata. Ona je tvrdila da je slučaj
sloţen, što potvrđuje potreba za tri različite serije postupaka. Podnosioci
su, s druge strane, tvrdili da je legitimnost građevinske dozvole odobrena
odlukom Apelacionog suda, koja je konačna i tvrdili da slučaj nije sloţen i
da vlasti moraju biti okrivljene za nepotrebnu sloţenost postupka. Sud
smatra da je jedan od osnovnih delova poštovanja zakona princip pravne
sigurnosti,koji, između ostalog, zahteva, da u slučajevima kada su sudovi
konačno odlučivali o jednoj stvari, njihova odluka ne bi trebalo da se
dovodi u pitanje. U ovom predmetu, sud primećuje da mora da proceni da
li je doneta konačna i obavezujuća odluka koja se tiče vaţenja građevinske
dozvole. Sud konstatuje da su u ovu tvrdnju uključene tri serije sudskih
postupaka i sprovedene su u periodu od, gotovo, deset godina. Iako je
predmet svake serije sudskih postupaka u određenoj mjeri različit, suština
svih serija uzeta zajedno, imajući u vidu odluke domaćih sudova, bila je
vezana za zakonitost građevinske dozvole kompanije podnosioca. Što se
tiče prvog seta postupaka koji se odnose na vaţenje građevinske dozvole,
sud primećuje da odluka Vrhovnog suda iz 2001. godine nije bila u
saglasnosti sa činjenicom da je, s jedne strane, sud utvrdio da je odluka
perfekta bila izvan njegove nadleţnosti, s druge strane suprotstavljena je
ovom nalazu oglašavanjem građevinske dozvole nevaţećom. Sud smatra
da je uloga viših sudova u slučaju neusaglašenosti precizno rešavanje
razlika, dok je u ovom slučaju Vrhovni sud postao izvor pravne
nesigurnosti koja uzrokuje nepoverenje u pravdu i vladavinu prava. Dalje,
sud smatra da su sudski postupci uticali na općštu klimu pravne
nesigurnosti. Upravo tokom ovog postupka, ambasada je u suštini
zahtevala ukidanje građevinske dozvole. Ĉinjenica da je prvostepeni sud
pregledao tuţbu ambasade, podrazumeva da vaţenje građevinske dozvole
nije konačno utvrđeno u prvom nizu sudskih postupaka. Iako je odluka
Apelacionog suda iz 2003. godine priznala zakonitost građevinske dozvole,
212
odluka Vrhovnog suda iz 2005. godine ostavila je bez odgovora pitanje

njegove zakonitosti. U trećoj seriji sudskih postupaka domaći sudovi su
priznali zakonitost građevinske dozvole.
Sud smatra da je osnovni problem u ovom predmetu rezultat
mnogobrojnih sudskih postupaka, kojima je bolje trebalo upravljati da bi se
doprinelo brzom razjašnjavanju predmeta. Sud smatra da se postojanje
brojnih i međusobno povezanih parničnih postupaka, sa u osnovi istim
pravnim problemom, ne moţe smatrati da je u skladu sa vladavinom
prava. Albanske vlasti su, donošenjem serije kontradiktornih odluka,
pokazale nedostatke u pravosudnom sistemu za koje su odgovorni. Prema
tome, sud smatra da je došlo do povrede principa pravne sigurnosti u
pogledu jedinstvenog obrazloţenja u domaćim sudskim odlukama koje se
tiču zakonitosti građevinske dozvole. Što se tiče duţine postupka, sud
smatra da, pošto je utvrdio povredu člana 6 § 1 zbog kršenja principa
pravne sigurnosti, nije potrebno da odvojeno sudi o duţini sudskih
postupaka.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, pojedinačni podnosioci i kompanija
podnosiac tvrdili su da je njihovo pravo na mirno uţivanje imovine
povređeno i da su nezakonito lišeni korišćenja svoje imovine u duţem
vremenskom periodu. S druge strane, Vlada je tvrdila da kompanija
podnosilac nije imala "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1, s obzirom da
je presuda Vrhovnog suda iz 2001. godine proglasila nevaţećom
građevinsku dozvolu i zatraţila od Suda da proglasi ovu ţalbu kao
nespojivom ratione materiae. Pojedinačni podnosioci, s druge strane, tvrde
da su ţrtve u smislu člana 1 Protokola 1, s obzirom da predmetni član
garantuje pravo na uţivanje imovine, koja između ostalog uključuje i pravo
na sklapanje ugovornog odnosa i raspolaganje svojom imovinom. Sud
podseća da pojam "imovina" u članu 1 Protokola 1 ima autonomno
značenje, koje svakako nije ograničeno na posedovanje fizičke robe i
nezavisno je od formalne klasifikacije u domaćem pravu. U slučajevima
nematerijalne imovine, sud posebno uzima u obzir činjenicu da je pravni
poloţaj davao strankama finansijsko pravo a time i ekonomski interes.
Prilikom procene da li su okolnosti omogućile podnosiocima pravičan
tretman u zaštićenom interesu prema članu 1 Protokola 1, sud primećuje da
je Opština Tirana izdala dozvolu za rad kompaniji podnosiocu 1998.
godine. Shodno tome, građevinska dozvola je "imovina" u smislu člana 1.
Protokola 1 i stvorila je pogodnosti koje bi se postigle ugovorom između
213
pojedinih podnosilaca i kompanije podnosioca. Stoga Sud odbacuje

argumente Vlade. Sud dalje primećuje da već godinama podnosilac i
kompanija podnosilac nisu bili u mogućnosti da uţivaju i slobodno koriste
svoje ugovorne pogodnosti zbog ukidanja građevinskih radova kao
posledica osporavanja zakonitosti građevinske dozvole. Mnogobrojni
pravni postupci nisu uspeli da reše situaciju i kao rezultat toga došlo je do
mešanja u pravo vlasništva. Sud smatra da nije bilo formalne
eksproprijacije ili de facto lišavanja, ali su osporene mere ograničile pravo
podnosilaca i kompaniju podnosioca da uţivaju interese svoje imovine,
tako da ovo mešanje treba smatrati kontrolom nad pravom korišćenja
imovine putem od strane podnosilaca koja spada u drugi stav člana 1.
Protokola 1. Sud ponavlja da je glavni preduslov člana 1 Protokola 1 da
svako mešanje drţave u pravo na mirno uţivanje imovine treba da bude
zakonito. Sud primećuje da je ovaj navod usko povezan sa članom 6 stav 1,
gde je utvrdio kršenje pravne sigurnosti i smatra da je domaća sudska
praksa donela nekonzistentne odluke o zakonitosti građevinske dozvole.
Sudska praksa nije imala potrebnu tačnost da bi omogućila kompaniji
podnosiocu i podnosiocima da razumno predvide, u okolnostima,
posledice svojih tuţbi, kao i mešanje drţave. Sud je zaključio da se mešanje
u imovinska prava kompanije podnosioca i pojedinačnih podnosilaca,
rušenje njihove trospratne vile na osnovu građevinske dozvole izdate od
strane vlasti, ne moţe smatrati zakonitim u smislu člana 1 Protokola 1, tako
da postoji povreda ovog člana.
Što se tiče člana 41, sud smatra da ovo pitanje nije spremno za
ocenjivanje i treba ga čuvati za buduće postupke.
Odluka suda
Sud je odlučio da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 1
Protokola 1 Konvencije, a primena člana 41 nije spremna za odlučivanje
(jednoglasno).
214
Chabauty protiv Francuske - 57412/08


Diskriminacija zasnovana na različitim tretmanima vlasnika velikih i
malih površina zemljišta: ne postoji povreda
Ključne reči: mešanje u mirno uţivanje imovine / diskriminacija / lovišta /

ograničavanje korišćenja imovine
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Camille Chabauti, francuski
drţavljanin, nasledio je dve zemljišne parcele ukupne površine od oko
deset hektara. Zemljište je uključeno u lovišta Udruţenja ovlašćenih lovaca
(Udruţenje). Ima dozvolu za lov. U Francuskoj, pravo na lov na zemlji
pripada u principu vlasniku zemljišta. Međutim, zakon predviđa
ukrupnjavanje lovišta unutar udruţenja. Vlasnici zemljišta čija je imovina
deo lovačke teritorije udruţenja su automatski članovi udruţenja. Oni gube
ekskluzivna lovačka prava na svojoj zemlji, ali imaju pravo da love na
čitavoj površini pokrivenoj lovištima. Vlasnici zemljišta koji imaju površinu
iznad određenog zakonskog praga mogu se, međutim, protiviti
uključivanju zemljišta u lovište udruţenja ili traţiti svoje isključenje iz
njega. Od stupanja na snagu zakona od 26. jula 2000.godine, vlasnici
zemljišta koji se protive lovu kao pitanju ličnog uverenja imaju ovu
mogućnost, bez obzira na površinu njihove zemlje, koja im omogućava da
zaustave lov na svojoj zemlji, uključujući čak i samozabranu. Podnosilac je
2002. godine obavestio prefekta da ţeli da izuzme svoje zemljište iz lovišta
udruţenja. Prefekt ga je obavestio o postupku koji treba da pokrene za
isključivanje svoje zemlje iz lova zbog pitanja savesti. Podnosilac je 2003.
godine objasnio prefektu da njegov zahtev za isključivanje nije zasnovan na
njegovim ličnim uverenjima, već na razlici u tretmanu između vlasnika
zemljišta, kako je presudio Evropski sud u predmetu Chassagnou i drugi
215
protiv Francuske.1 2004. godine, zahtev je odbijen uz obrazloţenje da je

podnosilac prestao da navodi svoje prvobitne razloge, odnosno svoja lična
uverenja i da je nosilac vaţeće dozvole za lov za tekuću sezonu. Godine
2005. Drţavno veće je odbilo zahtev podnosioca da ukine tu odluku.

Podnosilac navodi diskriminaciju na osnovu imovine, oslanjajući se
na član 14 Konvencije u vezi sa članom 1 Protokola 1, tvrdeći da se on nije
protivio lovu na etičkoj osnovi i da je površina njegovog zemljišta bila
ispod graničnog praga utvrđenog zakonom, nije mogao da isključi svoju
imovinu iz lovišta udruţenja kako bi se ono moglo iskoristiti
iznajmljivanjem za lov. Podnosilac i Vlada su izneli svoje argumente
oslanjajući se na prethodnu odluku suda u predmetu Chassagnou i drugi
protiv Francuske, gde je odluka suda o povredi zasnovana na činjenici da
su se podnosioci u tom predmetu protivili lovu iz etičkih razloga. U ovom
predmetu, sud je zaključio da, pošto se ţalilac nije protivio lovu po etičkim
razlozima, navodi o povrdi člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1 i dalje
moraju da budu određeni drugim okolnostima predmeta. Sud mora da
proceni da li je činjenica da samo vlasnici zemljišta koje prelazi određenu
površinu mogu da izbegnu uključivanje u lovište udruţenja kako bi
zadrţali isključivo pravo na lov na njemu, na štetu podnosioca, izvor
diskriminacije između malih i velikih vlasnika zemljišta i zbog toga
povreda Konvencije. Razlika u postupanju prema navodima podnosioca
spada u sferu "kontrole korišćenja imovine", sfera u kojoj je sud prihvatio
da drţave imaju širok prostor za ocenu. Iako kriterijum za pravljenje
razlike - "na osnovu imovine" - u nekim okolnostima moţe da prouzrokuje
diskriminaciju zabranjenu Konvencijom, on nije uključen među kriterijume
koje sud smatra nedopustivim. S druge strane, Vlada je priznala da još
uvijek postoji razlika u postupanju između malih i velikih vlasnika
zemljišta koji nisu bili protiv lova. Međutim, prema njima, to nije bilo
diskriminišuće jer je imalo legitiman cilj, a korišćena sredstva bila su
proporcionalna tim ciljevima. Što se tiče legitimiteta, Vlada je istakla da su
pravila oblasti lovišta osigurana zarad sigurnosti lica i imovine,
odgovarajuće organizacije lova, ravnopravnog učešća u lovu i povećanju
lovnih aktivnosti u rezervatima, uzgoju divljih ţivotinja koje odrţavaju
ravnoteţu između lova, poljoprivrede i šumarstva, a da je u Chassagnou,
1 br. 25088/94, 28331/95 i 28443/95, ESLJP 1999-III

216
sud ne samo da je utvrdio da su legitimni, već i da uspostavljaju ravnoteţu

između opštih i individualnih interesa. Što se tiče pitanja
proporcionalnosti, Vlada je pre svega istakla da su ograničenja korišćenja
imovine ograničena, budući da su se odnosila samo na ostvarivanje prava
na lov. Dalje, Vlada je tvrdila da je spajanje malih površina zemljišta i
lovnih područja u okviru Udruţenja u cilju sprovođenja zajedničkih
propisa o lovu pod nadzorom prefekta i isključenje vlasnika zemlje koji se
ne protive lovu od obaveze da prenese svoja prava Udruţenju, samo ako je
veličina njihove imovine prešla određeni prag, bilo neophodno za
postizanje gore pomenutih legitimnih ciljeva. Vlada je dalje primetila da
najmanja zona od dvadeset hektara nije slučajno definisana, već je
odgovarala površini pod kojom se zemljište generalno ne smatra
"primenjivo za lov". Ĉinjenica da je viši prag primenjen u nekim
područjima, odraţava posebne karakteristike ovih područja u geografskom
smislu i smislu lova. Zbog toga, iako nisu primali nadoknadu, mali vlasnici
zemljišta su imali prednosti koje proizilaze iz članstva u udruţenju,
uključujući i mogućnost za lov na zemljištu drugih članova i korišćenje
različitih usluga. Vlada je takođe primetila da kada je osnovano udruţenje,
vlasnici zemljišta ili vlasnici prava na lov na zemljištu koje nije doseglo
minimalnu pravnu oblast, moglo bi izbjeći uključivanje zemljišta u lovišta
udruţenja pridruţivanjem njihovog zemljišta, kako bi se formirao jedan
blok koji prelazi minimalni prag. Međutim, oni su priznali da to nije
moguće ex post facto, zbog potrebe da se izbegne nestabilnost veličine
lovišta Komiteta.
Sud podseća na obrazloţenje u Chasanogu gde navodi da je činjenica,
da su podnosioci bili obavezni da učestvuju u sistemu koji je bio protiv
njihove kazne, bila presudna. Kao rezultat toga, sud je utvrdio povredu
člana 1 Protokola 1 zbog obaveze malih vlasnika da prenesu lovačka prava
na svoje zemljište, tako da ga drugi „‟koriste na potpuno nekompatibilan
način sa njihovim uverenjima "bilo je nesrazmerno opterećenje, što nije
opravdano u drugom stavu ove odredbe. U istom predmetu, sud je utvrdio
povredu člana 11 Konvencije jer je prisiljavanje po zakonu "pridruţivanje
takvom udruţenju koja je u suštini bilo suprotno njegovim uverenjima da
bude deo nje "i da se na osnovu svog članstva u tom udruţenju primorava
da prenese svoja prava na zemljište u njegovom posedu, kako bi udruţenje
moglo postići" ciljeve koje nije odobrilo " ono što je bilo neophodno kako bi
se osigurala ravnopravna ravnoteţa između interesa stranaka i koje se ne
217
moţe smatrati proporcionalnim ciljevima koja se traţe. Sud u ovom

predmetu napominje da je to takođe ono što su francuski zakonodavac i
Komitet ministara izvukli iz presude Chassagnou i drugi. U cilju sprovođenja
ove presude, Parlament je usvojio pomenuti zakon od 26. jula 2000. godine,
dajući vlasnicima zemlje "koji, se protive lovu kao pitanju ličnog uverenja,
zabranjuju lov, uključujući i lični lov, na svojoj imovini‟‟ mogućnost da se
suprotstave uključivanju njihovog zemljišta u udruţenje po istim
osnovama i mogli bi zahtevati i isključenje imovine iz udruţenja. S obzirom
na ove nove odredbe domaćeg zakonodavstva, utvrđeno je da lica koje se
protive lovu na etičkoj osnovi, više ne mogu traţiti povredu člana 11
Konvencije ili člana 1 Protokola 1.
Sud dalje navodi da su vlasnici zemljišta čije je zemljište uključeno u
lovačko udruţenje, jednostavno, izgubili ekskluzivno pravo na lov na
svojoj zemlji. Štaviše, zauzvrat, oni dobijaju automatsko članstvo u
udruţenju, što im omogućava da ne samo love u celoj lovnoj zoni
udruţenja, već i da učestvuju u upravljanju kolektivnim lovom u čitavoj
zoni. Osim toga, vlasnici zemljišta koji su prethodno imali koristi od lova ili
su poboljšali zemljište za svrhu lova pre pristupanja udruţenju, imaju
pravo na naknadu po ovom osnovu. U takvim okolnostima i imajući u vidu
obim procene koji se prepušta drţavama potpisnicama ugovora,
prisiljavajući samo male vlasnike zemljišta da se pridruţe svojim lovnim
bazama u svrhu - koja je legitimna i u javnom interesu - promocije boljeg
upravljanja rezervatima i aktivnostima koje se tamo odvijaju, same po sebi
nisu nesrazmerne u tom smislu. U zaključku, pošto se podnosilac ne protivi
lovu po etičkim osnovama, sud zaključuje da nije došlo do povrede člana
14 Konvencije uzet zajedno sa članom 1 Protokola 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 14 Konvencije zajedno sa
članom 1 Protokola 1 (jednoglasno).
218
Delvina protiv Albanije - 49106/06

Ĉlan 6 § 1
Vrhovnog suda za nadoknadu imovine / postoji povreda

Lišavanje prava na delotvorno rešenje lek kao rezultat nedostatka
delotvornih pravnih lekova za izvršenje odluke o nadoknadi /postoji
povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
odluke o nadoknadi / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / oduzimanje imovine / (ne) izvršenje

odluke / nadoknada / nedostatak pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Šerif Delvina, g-din Ahmet Delvina i
gospođa Fatime Delvina, drţavljani Albanije, čijem je ocu pripadala parcela
od 1600 m², koju je 1950. godine oduzela drţava bez nadoknade i na kojoj je
predviđena izgradnja nekoliko objekata. U narednim godinama, italijanska
ambasada je kupila dve zgrade, od kojih se jedna nalazila na nasleđenoj
parceli podnislaca. Kupovina je izvršena međudrţavnom komunikacije
između dve vlade, ali relevantni nosioci prava nao ovu imovinu nisu
upisani u registru imovine Tirane. U skladu sa Zakonom o povraćaju i
naknadi imovine, podnosioci su podneli zahtev Komisiji za povraćaj i
nadoknadu imovine ("Komisija"), tvrdeći da je vlasništvo na imovinu na
njihovog oca. Komisija je priznala ovo pravo, ukazujući i na činjenicu da je
parcelu zaposela a italijanska ambasada u Albaniji. Pošto su objekti već
izgrađeni, Komisija je odlučila da njihov vlasnik, u ovom slučaju, italijanska
ambasada, plati zakup za parcelu ili da je ponovo kupi. Italijanska
219
ambasada je objasnila da im je imovina prebačena verbalnim notama 1991.

godine. Podnosioci su se obratili Osnovnom sudu u Tirani, koji je poništio
odluku Komisije o fizičkom vraćanju imovine jer je ovu zemljišnu parcelu,
legalno zaposela ambasada Italije. Umesto toga, odlučeno je da
podnosiocima, međutim, treba nadoknaditi 1600 ², na jedan od načina
predviđenih zakonom. Apelacioni i Vrhovni sud, na osnovu obrazloţenja
Osnovnog suda, podrţali su odluku ovog suda u martu 2005. i junu 2006.
godine. Podnosioci su se obratili i Ustavnom sudu, koji je, u sastavu od
troje sudija, proglasio slučaj neprihvatljivim.

Podnosioci su naveli povredu člana 6 Konvencije, člana 6 u vezi sa
članom 13 i člana 1 Protokola 1. Ţalili su se da su sudski postupci bili
nepravični i da izvršenje presude Apelacionog suda obuhvata neracionalan
vremenski period.
Oslanjajući se na član 6, podnosioci su se ţalili na nedostatak
odgovarajuće ocene dokaza od strane lokalnih sudova. Sud naglašava da
nije u nadleţnosti da vrši ocenu dokaza, jer kao opšte pravil, to spada u
nadleţnost domaćih sudova da ocenjuju i tumače domaće zakone. Sud
smatra da ne postoji povreda člana 6 i da su postupci pred domaćim
sudovima u skladu sa zahtevima koji proističu iz ove odredbe Konvencije.
Podnosioci su bili pravno zastupljeni, i imali priliku da otkriju svoje
argumente i brane svoje stavove. Što se tiče ţalbe na neizvršenje konačne
sudske odluke, Vlada je izjavila da podnosioci nikada nisu zatraţili
nadoknadu pred lokalnim vlastima. Sud napominje da je odluka Vrhovnog
suda naloţila nadoknadu në lieu (zamena drugom imovinom) u vezi sa
parcelom od 1600m². Međutim, drţavni organi nisu preduzeli mere za
sprovođenje ove odluke. Štaviše, Sud ponavlja da fizičko lice koje ima
obavezujuću odluku protiv drţave kao rezultat sudskog postupka, ne moţe
da zahteva da se sluţi izvršnim postupkom radi izvršenja presude. Sud
stoga zaključuje da je došlo do povrede prava podnosilaca u vezi sa
nemogućnosti pristupa sudu, odnosno povrede člana 6 Konvencije.
Što se tiče člana 13 u vezi sa članom 6 stav 1, podnosioci navode
nedostatak delotvornih pravnih lekova za izvršenje pravosnaţne odluke u
njihovu korist. Sud smatra da se kašnjenje izvršnog postupka ne mora
rešavati samostalno, već je uključeno u gore pomenutu grupu povreda. Sud
napominje da se, s obzirom na neuspeh vlasti da osnuju odgovarajući
220
organ za procenu i nadoknadu imovine, moţe pretpostaviti da Vlada nije

uspela da uspostavi adekvatan postupak u pogledu zahteva za nadoknadu.
Sud primećuje da član 13 Konvencije daje poseban naglasak na obavezu
drţave da pre svega zaštiti ljudska prava, obezbedi meritum i u članu 1
Konvencije, a pre svega da zašti ta prava u svom pravnom sistemu. Prema
informacijama dostupnim sudu, Agencija je dodelila naknadu samo
podnosiocima koji su doneli odluku Komisije, a ne pravosnaţnu sudsku
odluku. Pre svega, sud nije bio u mogućnosti da identifikuje druge mere
koje je Vlada preduzela u pogledu dodele naknade. U svetlu gore
navedenih činjenica, sud smatra da podnosioci nisu imali delotvoran
pravni lek koji bi omogućio izvršenje konačne odluke. U skladu sa
okolnostima, sud zaključuje da je došlo do povrede člana 13 u vezi sa
članom 6 stav 1 Konvencije.
Na osnovu člana 1 Protokola 1, podnosioci su naveli da je neuspeh
vlasti da im nadoknade kompenzaciju koju je naloţio Vrhovni sud
predstavljaju povredu tog člana. Sud smatra da ţalba zasnovana na ovoj
odredbi nije neosnovana i proglašava zahtev prihvatljivim. Sud se poziva
na svoju sudsku praksu u kojoj je utvrdio da nemogućnost podnošenja
konačne odluke podnosioca predstavlja mešanje u pravo na mirno uţivanje
imovine, kako je definisano u prvom stavu člana 1 Protokola 1.1 Sud dalje
napominje da je u ranije navedenim predmetima našao samo povredu
prava na imovinu, kao rezultat propusta vlasti da obezbede pravo na
naknadu štete, koja je osigurana pravosnaţnom odlukom i ne vidi razloga
da ne dođe do istog zaključka u dotičnom predmetu. Na osnovu okolnosti
u predmetu, sud nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Što se tiče primene člana 46 Konvencije, sud primećuje da je
identifikovao nedostatke u regulatornom okviru u pogledu nedostatka
mehanizma za obezbeđivanje izvršenja sudskih odluka, nadoknada i
restitucije imovine. Ove nedostatke treba smatrati hitnim pitanjem, s
obzirom na veliki broj lica koja se nalaze u istoj situaciji kao i sadašnji
podnosilac. Sud je dodao da problemi koji proističu iz člana 6, člana 13 u
vezi sa članom 6 i članom 1 Protokola 1 zahtevaju adekvatne mere
zakonodavnog i administrativnog karaktera. Sud na kraju podseća da je
neophodno da se sudska odluka protiv drţave koja je stekla snagu res
judicata mora izvršiti bez nepotrebnog odlaganja i da ni u kom slučaju
1 Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, § 40, ESLJP 2002-III

221
stranka nije duţna da snosi teret izvršenja predmeta res judicata odlučenih u
njenu korist.
U skladu sa članom 41 (pravična naknada), stranka je prijavila
materijalnu i nematerijalnu štetu. Podnosioci su traţili 3,210,240 € za
materijalnu štetu (2,640,000 € za vrednost zemljišta i 570,240 € izgubljene
dobiti za desetogodišnji period). Podnosioci su traţili 5.280 € mesečno u
smislu rentiranja, na osnovu trţišne cene i na kraju su traţili iznos od
100.000 € na ime nematerijalne štete. Sud smatra da pitanje u vezi sa
primenom člana 41 nije spremno za odgovor i shodno tome, treba
razmotriti mogućnost sporazuma između albanske vlade i podnosilaca.
Odluka suda
Sud je odlučio da postoji povreda člana 6 stav 1, člana 13 u vezi sa
članom 6 stav 1, člana 1 Protokola 1, a primena člana 41 nije spremna za
odlučivanje (jednoglasno).
222
Vrioni i drugi protiv Albanije i Italije - 35720/04; 42832/06

29.09.2009 (četvrto odeljenje)
Ĉlan 6 § 1
Vrhovnog suda o nadoknadi imovine /postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica neizvršenja
odluke Vrhovnog suda o nadoknadi imovine / postoji povreda

Nedostatak adekvatnih pravnih lekova za rešavanje konačnih
imovinskih prava / postoji povreda
Ĉlan 46
Neuspeh unutrašnjeg pravnog sistema da izvrši odluku o nadoknadi
imovine kao rezultat nedostatka odgovarajućih zakonskih, administrativnih i
budţetskih mera / smernica za primenu
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / oduzimanje/ (ne) nadoknada

imovine / nedostatak adekvatnih pravnih lekova / neizvršenje odluke / nadleţnost
Okolnosti predmeta
Podnosici predstavke - g-din Šahin Vrioni, g-din Gherardo La
Francesca, g-din Dario La Francesca i g-din Oliver Vrioni, drţavljani
Albanije i Italije, podneli su dva odvojena zahteva protiv Republike
Albanije i Republike Italije.1950. godine, albanski organi su, bez
nadoknade, konfiskovali parcelu od 1.637 m2 koja pripada prethodnicima
podnosilaca. 1991. godine ambasada Italije u Albaniji je kupila dva imanja
blizu lokacije, a transakcija je obavljena Verbalnom notom koja nije
sadrţala nikakve informacije o zakonskim pravima za okolna imanja.
Podnosioci su, odvojenim zahtevima 1996. i 1999. godine traţili od Komisije
223
za povraćaj i nadoknadu imovine, da na osnovu Zakonu o imovini postanu

vlasnici te imovine.
Komisija, u nemogućnosti da vrati zemljišta, priznaje podnosiocima
pravo nosilaca zemlje u površini od 1.456 m² koja se nalazi na teritoriji koju
koristi italijanska ambasada i nalaţe vlastima da isplate naknadu za
preostalu zemljišnu parcelu. Shodno tome, podnosioci se daju potvrde o
registraciji imovine. S obzirom na to da je zemljišnu parcelu zauzela
italijanska ambasada i koja je na osnovu verbalne note između dve drţave
bila nosilac prava na zgrade, ali ne na zauzetu imovinu, od ambasade je
traţeno da vrati imovinu. Međutim, italijansko ministarstvo inostranih
poslova ih je obavestilo da, prema verbalnoj noti između italijanske
ambasade u Albaniji ona ta koja ima vlasništvo na zgradu i okolno
zemljište. Italijanska ambasada je obavestila podnosioca da ovo pitanje
treba rešiti sa albanskim vlastima.
Nadalje, 1997. Okruţni sud u Tirani na osnovu tuţbe podnosilaca
protiv Ministarstva inostranih poslova utvrdio da je italijanska ambasada
zauzela imovinu podnosilaca bez zakonskog prava nad imovinom i zbog
nemogućnosti da se preduzmu mere protiv jedne diplomatske misije, naloţio
je Ministarstvu inostranih poslova da nadoknadi iznos od 21.607,50
američkih dolara. Ovu odluku je poništio Apelacioni sud a kasnije, nakon
vraćanja predmeta is Kasacionog suda u Apelacioni, apelacioni sud smatra
da je italijanska ambasada ona koja bi trebalo da se smatra za odgovornu za
imovinu i vraća predmet na preispitivanje u Okruţni sud u Tirani. U junu
2000. godine, Okruţni sud u Tirani navodi da su odluke Komisije bile
nezakonite i da nisu u skladu sa Zakonom o imovini jer je to vlasništvo,
uprkos činjenici da nije bilo zgrada koje bi predstavljale sastavni deo
prostora italijanske ambasade. Tu odluku naknadno je poništio Apelacioni
sud, koji ponovno prima predmet u drugom odeljenju Apelacionog suda, s
obzirom da je utvrdio nepravilnosti u postupcima niţih sudova. Apelacioni
sud nalazi da, osim što su odluke Komisije nevaţeće, podnosiocima treba
nadoknaditi 1.637 m² zemljišta, zbog nemogućnosti dodele tog zemljišta koje
se ne moţe smatrati slobodnim zemljištem ako je sastavni deo prostora
ambasade. 15. juna 2004. godine Vrhovni sud, koji je zamenio Kasacioni sud,
potvrdio je odluku Vrhovnog suda. Tuţilac je od Ustavnog suda traţio da se
odluke Okruţnog suda u Tirani i Vrhovnog suda proglase neustavnim
međutim to se smatralo neprihvatljivim jer je van njegove nadleţnosti da
traţi ocenu dokaza.
224

Podnosioci su naveli povredu člana 6. stav 1., člana 1. Protokola 1. i
člana 13. u vezi sa članom 1. Protokola 1. Sud odlučuje da objedini zahteve
jer se bave istim okolnostima, ţalbama i unutrašnjim sudskim postupcima.
U oceni dopuštenosti zahteva, odnosno ispitivanja navoda o povredi
člana 1. Protokola 1 od strane Vlade Italije, sud napominje da sa ovim
slučajem treba postupati u skladu sa obavezom drţava da garantuju prava
u okvirima njihovih nadleţnosti. Stoga sud prvo ispituje jesu li podnosioci
bili "untar jurisdikcije" Italije, u smislu ovog članka. Sud primećuje da je
bilo jasno da italijanske vlasti nisu imale posredan niti neposredan uticaj na
pravosudne organe Albanije zbog čega podnosioci nisu bili pod
jurisdikcijom Italije, i uključenost podnosilaca u tu jurisdikciju ne moţe biti
opravdano u smislu člana 1. Konvencije. Na osnovu gore navedenog
zaključka, sud smatra očigledno neosnovanim zahtev za ometanje pristupa
sudu zbog nemogućnosti pokretanja postupka protiv italijanske ambasade
u Albaniji, jer su pravila međunarodnog prava o drţavnom imunitetu
široko prihvaćena od zajednice drţava, pa se ne mogu tretirati kao
neproporcionalno mešanje u ovo pravo. Podnosioci su naveli povredu
člana 6. stav 1., i zbog produţenja unutrašnjih postupaka pristupu
sudovima, neuspeha vlasti da izvrše odluku Vrhovnog suda o isplati
naknade i zbog produţenja unutrašnjih procesa. Vlada odbacuje te navode
argumentom o neiscrpljivanju pravnih lekova prema Zakonu o imovini.
Sud smatrajući zahtev dopuštenim primećuje da vlasti nisu obezbedile
naknadu i nisu preduzele nikakve mere za sprovođenje presude više od 5
godina. Stoga, na osnovu načela da je izvršenje odluke sastavni deo
"sudskog postupka" u smislu člana 6., sud utvrđuje povredu člana 6., stav
1. Konvencije. Što se tiče pitanja produţenja unutrašnjih postupaka, sud
smatra da nema potrebe da odlučuje zasebno o tom pitanju, imajući u vidu
utvrđivanje povrede člana 6. stav 1. U skladu sa članom 1. Protokola 1,
podnosioci tvrde da nesiplaćivanje naknade na osnovu odluke iz 2004.
godine predstavlja povredu ovog člana u odnosu na mirno uţivanje
imovine. Vlada tvrdi da imovinska prava podnosilaca nisu povređena zbog
toga što je Vrhovni sud potvrdio njihovo pravo na naknadu. U tu svrhu,
Vlada je odgovorna prema podnosiocima što nije postupala u skladu sa
propisima Zakona o imovini u vezi sa naknadom i nedostatkom sredstava.
Sud primećuje da neizvršenje odluke iz 2004. predstavlja mešanje u pravo
na uţivanje imovine, zagarantovano članom 1. Protokola 1. Konvencije.
225
Sud se, takođe, poziva na svoju sudsku praksu, odnosno na slučaj Driza
protiv Albanije1 gde je ranije presudio da nedostatak sredstava ne opravdava
neizvršenje odluke. Stoga, kao i u tom slučaju, sud utvrđuje povredu člana
1 Protokola 1.
Što se tiče člana 13. u vezi sa članom 1. Protokola 1, podnosioci su se
ţalili na nedostatak delotvornih pravnih lekova za konačno rešavanje
njihovih vlasničkih prava, dok Vlada tvrdi da podnosioci nisu koristili
sredstva predviđena Zakonom o imovini. Sud primećuje da od poslednje
presude u predmetu Driza protiv Albanije, koja je gore navedena, Vlada nije
pruţila dokaze o usvajanju novih mera koje bi mogle da stvore delotvorne
načine za primenu zakona. Stoga sud smatra da je ovaj zahtev prihvatljiv i
nalazi povredu člana 13. u vezi sa članom 1. Protokola 1. kao rezultat
nedostatka delotvornih unutrašnjih pravnih sredstava. Na osnovu člana 46.
sud potvrđuje nalaze u predmetu Driza protiv Albanije u vezi sa članom 46.
Konvencije i upućuje drţavu Albaniju na usvajanje delotvornih zakonskih,
administrativnih i budţetskih sredstava. A u skladu sa članom 41.,
podnosioci su potraţivali iznos od 2.719.500 evra za materijalnu štetu i
200.000 evra za nematerijalnu štetu, koje Vlada nije komentarisala. Sud
smatra da pitanje primene člana 41. nije spremno za odlučivanje.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1, člana 1 Protokola
1, člana 13 u vezi sa članom 1 Protokola 1, a pitanje primene člana 41 nije
spremno za odlučivanje (jednoglasno).
1 Br. 33771/02, §§ 36-43, ESLJP 2007

226
Gratzinger i Gratzingerova protiv Republike Ĉeške - 39794/98

Ĉlan 1 Protokola 1 zajedno sa članom 14

imovine i nemogućnosti povraćaja imovine zbog diskriminacije na osnovu
drţavljanstva / neprihvatljiv ratione materiae
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje usled lišavanja poštene i javne
rasprave/ nije prihvatljivo
Ključne reči: oduzimanje imovine / diskriminacija/ pravična i javna

rasprava / legitimno očekivanje / nedostatak drţavljanstva / izmena zakonodavstva
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Peter Gratzinger i g-đa Eva
Gratzingerova, američki drţavljani, stekli su imovinu 1978. godine na
osnovu kupoprodajnog ugovora. Posle prebacivanja u Sjedinjene američke
drţave, oni su dobili američko drţavljanstvo i, na osnovu ugovora o
naturalizaciji između dve drţave, izgubili su čehoslovačko drţavljanstvo.
Zbog toga ih je Okruţni sud u Liberecu 1983. godine osudio na dve godine
zatvora zbog napuštanja Republike i naloţio oduzimanje imovine, koju je
drţava kasnije prodala trećoj strani, po preferencijalnoj ceni koja je niţa od
stvarne vrednosti imovine. Isti sud, godinu dana kasnije na osnovu Zakonu
o rehabilitaciji pravosuđa, koji je predvideo poništenje odluka tokom
godina 1948-1990 koje su bile u suprotnosti sa demokratskim principima,
retroaktivno poništava ove odluke. 1994. godine Ustavni sud ukinuo je
zahtev za stalan boravak u Ĉeškoj Republici, kako je to predviđeno
Zakonom o rehabilitaciji pravosuđa i utvrđuje rok za podnošenje zahteva
za povraćaj imovine. Nakon odbijanja zahteva podnosilaca da im vrati
imovinu, podnosioci su podneli tuţbu za povraćaj imovine u Okruţnom
sudu u Liberecu. Sud odbija zahtev tuţilaca zbog neispunjavanja uslova
utvrđenog Zakonom o vansudskoj rehabilitaciji za češko drţavljanstvo,
227
odluku koju je kasnije, posle ţalbe podnosilaca potvrdio Okruţni sud.

Tokom 1997. godine, zahtevi tuţilaca Ustavnom sudu zbog povrede Pakta
o građanskim i političkim pravima i ukidanje uslova drţavljanstva u
skladu sa Zakonom o vansudskoj rehabilitaciji je odbačen kao očigledno
neosnovan od strane sudije izvestioca.

Podnosioci su se ţalili na nemogućnost da ponovo dobiju u posed
svoju prethodnu imovinu zato što više nemaju češko drţavljanstvo, uprkos
činjenici da je odluka o oduzimanju imovine bila retroaktivna. Oni se
oslanjali na član 8, član 1 Protokola 1 i na princip ne-diskriminacije sadrţan
u članu 26 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Oni
takođe navode povredu prava da budu saslušani, garantovano članom 6
stav 1 Konvencije, uz obrazloţenje da je Ustavni sud odbacio njihove
zahteve kao očigledno neosnovane bez odrţavanja javne rasprave kojoj bi
mogli da prisustvuju. Imajući u vidu činjenicu da su se podnosioci ţalili na
diskriminaciju na osnovu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim
pravima, čija je primena van nadleţnosti suda, sud smatra da se zahtev
moţe razmatrati prema članu 14 uzet zajedno sa članom 1 Protokola 1,
pošto ovaj član zabranjuje diskriminaciju.
U vezi sa tvrdnjama iz člana 1 Protokola 1 i člana 14. Konvencije, Vlada
smatra da nisu u skladu ratione materiae sa odredbama Konvencije. Vlada je
takođe tvrdila da podnosioci nisu imali dovoljno jasno legitimno očekivanje
za povraćaj imovine i nikada nisu raspolagali predmetnom imovinom, jer
imovina podnosilaca nije automatski vraćena Zakonom o sudskoj
rehabilitaciji već samo predviđa da ćete biti usvojena posebnim zakonom a u
vezi sa zahtevima poništenih odluka. Zatim je tvrdila da je takav zahtev
nedovoljno jasan, nije mu pripisan termin "imovina" u smislu člana 1
Protokola 1. Pored toga, Vlada je tvrdila da je mešanje u prava podnosilaca
bilo u javnom interesu i nije bilo neproporcionalno svrsi koja je propisana
zakonom o povraćaju. A u smislu člana 14. Konvencije, Vlada je tvrdila da
ukoliko sud utvrdi da zahtev nije u skladu sa ratione materiae sa članom 1.
Protokola 1, onda je uslov drţavljanstva iz Zakona o vansudskoj rehabilitaciji
objektivan kriterijum i opravdan per dallim podnosilaca koja traţe povraćaj.
Podnosioci, s druge strane, tvrde da su odluke o oduzimanju proglašene
nevaţećim i da Zakon o vansudskoj rehabilitaciji samo utvrđuje postupak za
ponovno sticanje imovine. Što se tiče argumenta Vlade o terminu "imovina",
228
podnosioci zahteva su tvrdili da se zahtevu za nadoknadu podnetom odmah

posle nastale štete, pripisao termin "imovina". Shodno tome, poricanje
njihovih imovinskih prava predstavlja mešanje u uţivanje imovine i da
Vlada nije opravdala ovo mešanje u najboljem javnom interesu. Što se tiče
člana 14 Konvencije, podnosioci su tvrdili da nije bilo opravdanja za
uskraćivanje prava na uţivanje imovine strancima.
Sud u svojoj oceni na početku navodi da je dosledno presudio da
"imovina" u smislu člana 1 podrazumeva ili "postojeću imovinu" ili
imovinu, za koju podnosilac ima legitimna očekivanja za njihovu
realizaciju. S druge strane, nade se da se izgubljeno pravo na imovinu moţe
obnoviti ne moţe se smatrati imovinom. Dakle, predmetni zahtev ne
odnosi se na "postojeću imovinu" u ovom slučaju jer se odnosi samo na
status podnosilaca, a ne na vlasnike, jer je njihova prethodna imovina u
vlasništvu drugih osoba. Što se tiče toga da li su podnosioci imali
"legitimno očekivanje" da bi jedan od njihovih zahteva bio uspešan i da bi
mogli da sprovedu svoja prava, sud smatra da, s obzirom na to da Zakon o
vansudskoj rehabilitaciji garantuje takvo pravo samo za drţavljane Ĉeške,
očekivanje da se takav zakon moţe promeniti u korist podnosioca ne moţe
se smatrati legitimnim očekivanjem u smislu člana 1 Protokola 1.
Sud zaključuje da podnosioci nisu dokazali da imaju pravo na
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Shodno tome, odluke domaćih
sudova i primena Zakona o vansudskoj rehabilitaciji ne predstavljaju
mešanje u uţivanje imovine, kako je definisano članom 1 Protokola 1. S
obzirom na činjenicu da član 14 Konvencije nije nezavisan i da se član 1
Protokola 1 ne nalazi primenjivim, sud smatra da se član 14 ne primjenjuje
u ovom slučaju. Sud stoga zaključuje da je zahtev prema članu 1 Protokola
1 uzet zajedno sa članom 14 Konvencije odbačen jer nije u skladu sa ratione
materiae odredbama Konvencije.
U vezi sa navodnim povredama člana 6 stav 1, sud smatra da, iako
nije odrţana javna rasprava u postupku pred Ustavnim sudom, to je
nadoknađeno javnim pretresima odrţanim u ključnoj fazi postupka.
Takođe primećuje da se pitanja kojima se bavio Ustavni sud odnose na
pitanja u zakonu, a ne na činjenice. Prema tome, sud odbacuje ovaj zahtev
kao očigledno neosnovan.
Odluka suda
Sud proglašava zahtev neprihvatljivim (na osnovu većine).
229
Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske - 12742/87

29.11.1991 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica odluke
Vrhovnog suda o nevaţenju planske dozvole, neuspeh da se dozvola
potvrdi retroaktivno kao i ne-nadoknada za pad vrednosti zemljišta/ ne
postoji povreda

Kršenje načela nediskriminacije kao rezultat različite primene
zakonodavstva / postoji povreda samo za dve stranke
Ĉlan 13
Povreda prava na delotvorno rešenje kao rezultat nedostatka
adekvatnih pravnih lekova za rešavanje zahteva za naknadu štete / ne
postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje u imovini / planska dozvola / legitimno

očekivanje/ javni interes / diskriminacija / retroaktivnost / (ne) nadoknada
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - dve kompanije registrovane u Irskoj, Pine
Valley Developments Ltd (prvi podnosilac) i Heali Holdings Ltd (drugi
podnosilac), koji su kao glavnu delatnost imali prodaju i obrađivanje
zemljišta i irski drţavljanin, Daniel Heala (treći podnosilac) koji je generalni
direktor drugog podnosioca i njegov jedini akcionar, koji je na osnovu
naloga engleskog suda proglašen da je u stečaju. 1978.godine, prvi
podnosilac se sloţio da kupi parče zemlje, oslanjajući se na plansku
dozvolu koju je vlasniku zemljišta izdao ministar za lokalnu samoupravu,
nakon što se poslednji ţalio na odbijanje pune planske dozvole. Ta dozvola
je odbijena zato što je zemlja bila u zoni određenoj za dalji razvoj
poljoprivrede kako bi se odrţao zeleni pojas. 1981. godine, nakon prvog
odbijanja od strane dablinskog gradskog veća i zahteva prvog podnosioca
230
za odobrenje detaljne planske dozvole, Vrhovni sud je doneo apsolutni

nalog veću da da to odobrenje i iste godine, prvi podnosilac je prodao 21 ½
hektar zemljišta drugom podnosiocu.
Dablinsko gradsko veće se ţalilo protiv te odluke i Vrhovni sud je
odlučio da je izdavanje dozvole za planiranje postalo ultra vires i stoga je
ništavno. Sud je, između ostalog, naglasio da vaţeći zakon ne daje
ovlašćenja ministru lokalne samouprave da odobri odluku koja je u
suprotnosti sa razvojnim planom. Kao posledica ove odluke, zemljište se
nije moglo razvijati i njegova vrednost se jako smanjila. Prvi podnosilac je
1982. godine zatraţio je od okruţnog veća u Dablinu odobrenje plana na
osnovu dozvole skice plana izdate 1977. godine, pozivajući se na zakon iz
1982. godine, prema kojem se dozvola ili odobrenje izdati pre 1977. godine
ne bi trebali smatrati nevaţećim samo zato što bi razvoj bio u suprotnosti sa
planom razvoja tog područja. Odobrenje je odbijeno na osnovu prethodne
odluke Vrhovnog suda, kojom se dozvola skice plana proglašava
ništavnom. Protiv ove odluke nije se ţalio Odboru za planiranje, jer su
podnosioci tvrdili da to neće biti od pomoći jer je odbor morao da se
ograniči u pitanjima planiranja i razvoja i ne bi mogao da da autoritativno
tumačenje Zakona iz 1982. godine.
Podnosioci su 1983. godine pokrenuli postupak za traţenje nakanade
štete od ministra ţivotne sredine zbog kršenja zakonskih obaveza,
nemarnog pogrešnog tumačenja i nemara. Kasnije su dodali zahtev za
naknadu štete protiv drţave zbog povrede njihovih ustavnih prava na
imovinu. Pošto je Vrhovni sud presudio da nema razloga za postupak,
podnosioci su se ţalili Vrhovnom sudu. On je jednoglasno odbio zahtev,
rekavši da odluka ministra da izda dozvolu za skicu nije spadala ni u jednu
kategoriju koja bi dovela do tuţbe za štetu jer nije bio svestan da nije imao
ovlašćenja da preduzme takvu radnju. Štaviše, jedan od sudija je primetio
da je ministar postupao u dobroj veri i prema instrukcijama pravnog
odeljenja. Neki od članova suda su analizirali pitanje retroaktivnosti,
odnosno da li je potvrđivanje planskih dozvola obuhvatalo i dozvolu skice
plana, izraţavajući različita mišljenja.

Podnosioci su tvrdili da navodni propust drţave da retroaktivno
potvrdi dozvolu za skicu plana ili da ponudi naknadu ili neki drugi pravni
lek zbog smanjenja vrednosti njihove imovine predstavlja povredu člana 1
231
Protokola 1 i tvrde da su ţrtve diskriminaciju u pogledu njihovog prava na

mirno uţivanje imovine, suprotno članu 14 zajedno sa članom 1 Protokola
1. Oni su takođe tvrdili da, prema irskom zakonodavstvu, nisu imali
delotvoran pravni lek, u skladu sa članom 13 Konvencije.
Vlada je prvo podnela dva preliminarna prigovora u vezi sa statusom
ţrtve i iscrpljivanjem domaćih pravnih lekova. Što se tiče preliminarnih
podnesaka Vlade da podnosioci ne mogu da tvrde da su ţrtve povreda
Konvencije, sud smatra da prodaja zemljišta i kasniji raspad, kako tvrdi
Vlada, ne menja činjenicu da su podnosioci u određenom periodu bili
vlasnici zemljišta za koje je izdata građevinska dozvola. Štaviše, prvi
podnosilac je traţio odobrenje za planiranje i pokrenuo postupak za
naknadu štete, pa aud smatra da je to dovoljna činjenica da bi se omogućilo
postupanje po navodu bi da je bilo povrede. Što se tiče drugog i trećeg
podnosioca, sud ocenjuje da finansijsko stanje nije bitno sve dok se navodi
povreda prava, tako da potraţivanja Vlade nisu osnovana. S druge strane, s
obzirom na podneske Vlade da podnosioci nisu iscrpeli sve domaće pravne
lekove, sud smatra da se radnje predloţene od strane vlade ne mogu
smatrati delotvornim prema članu 26, jer sredstvo koje ne daje rezultate u
odgovarajućem periodu, ne spada u ovu kategoriju. Prema irskom
zakonodavstvu, dozvole izdate 1977. godine (kao što je dozvola u ovom
slučaju) bile su vaţeće do 1984. godine. Međutim, one bi mogle da se
produţe ukoliko je urađen značajan posao pre isteka iste dozvole a ti
poslovi neće moći da počnu bez odobrenja detaljnog plana. Iz ovih razloga,
sud odbija prigovor Vlade.
Pozivajući se na član 1 Protokola br 1, podnosioci su tvrdili da su, kao
rezultat odluke Vrhovnog suda koja je plansku dozvolu proglasila
nevaţećom i u kombinaciji sa neuspehom drţave da retroaktivno potvrdi
dozvolu i neuspehom da obezbedi naknadu za pad vrednosti zemljišta, bili
ţrtve povreda ovog člana. Sud je prvo smatrao da su podnosioci pre odluke
Vrhovnog suda uţivali pravo da obrađuju zemlju jer su imali najmanje
jedno legitimno očekivanje da će biti u stanju da obavljaju posao i da to
treba tretirati, u smislu člana 1 Protokola 1 kao sastavni deo predmetne
imovine. Kao rezultat se moţe smatrati da je odluka Vrhovnog suda koja
poništava dozvolu skice plana predstavlja mešanje u pravo na uţivanje
imovine. Pošto je prvi podnosilac prodao deo imovine pre odluke
Vrhovnog suda, nema odrţaja nikakvog prava koje je zaštićeno članom 1
Protokola 1, ovaj član, samostalno ili zajedno sa članom 14 ne primenjuje se
232
na prvog podnosioca. Za druga dva podnosioca, sud zaključuje da je došlo

mešanja u prava na mirno uţivanje imovine.
Podnosioci su tvrdili da je ovo mešanje bilo "lišavanje" imovine. Sud
smatra da u ovom predmetu nije bilo formalne eksproprijacije i nije se
moglo reći da je bilo de facto eksproprijacije, preduzeta mera je bila
preduzeta da bi se osiguralo da se zemljište eksploatiše u skladu sa
relevantnim zakonima i da je pravo i dalje zadrţao drugi podnosilac. Sud,
dalje zaključuje da zemljište nije ostalo bez ikakvog alternativnog
korišćenja, jer se moglo obrađivati ili dati u zakup, iako se njegova
vrednost smanjila, nije ostalo bezvredno jer je kasnije prodato na
otvorenom trţištu. Zbog toga, mešanje treba smatrati kontrolom korišćenja
imovine, koja spada u značenje druge rečenice člana 1 Protokola 1.
Pošto podnosioci nisu osporili činjenicu da je mešanje urađeno u
skladu sa zakonom i da je to zakonodavstvo izrađeno za zaštitu ţivotne
sredine, sud ocenjuje da to predstavlja legitiman cilj ", u skladu sa opštim
interesima" u skladu sa stavom dva člana 1 Protokola 1. Što se tiče drugog
kriterijuma predviđenog u ovom članu, o proporcionalnosti, uzimajući u
obzir da su preduzete mere imale za cilj da obezbede da zakon o planiranju
primenjuje direktno nadleţni ministar, po mišljenju suda, kao pogodan način
da se ovaj cilj postigne, doneta je i odluka Vrhovnog suda, što je rezultiralo
zabranom izgradnje na području predviđenom za dalji razvoj poljoprivrede.
Zbog toga se ova odluka ne moţe smatrati neodgovarajućom merom. Iz ovih
razloga sud zaključuje da nije bilo povrede člana 1 Protokola 1 u odnosu na
bilo kojeg od podnosilaca.
U vezi sa članom 14. zajedno sa članom 1 Protokola 1, podnosioci su
tvrdili da su ţrtve diskriminacije, jer nisu uspeli da iskoriste zakon iz 1982.
godine. Iz napred navedenih razloga, sud ocenjuje, da se ovaj član ne
primenjuje na prvog podnosioca, a za druga dva podnosioca je našao da je
došlo do povrede člana 14. u vezi sa članom 1. Protokola 1.
U vezi sa članom 13, sud odbacuje navode podnosilaca da je došlo do
povrede ovog člana zbog toga što je njihov zahtev za naknadu štete
odbijena i nije bilo načina za navodnu diskriminaciju. Sud ocenjuje da
efikasnost pravnog leka ne zavisi od obezbeđivanja povoljnog ishoda, stoga
ne postoji povreda člana 13.
U vezi sa članom 50, drugi i treći podnosilac su traţili naknadu za
materijalnu i nematerijalnu štetu, uz naknadu troškova i izdataka u Irskoj.
Sud smatra da pitanje primenjivosti člana 50 nije spremno za odluku.
233
Odluka suda
Sud je presudio da, što se tiče prvog podnosioca, ne postoji povreda
člana 1 Protokola 1, samo ili u vezi sa članom 14, a što se tiče drugog i
trećeg podnosioca, došlo je do povrede člana 1 Protokola 1 samo ili u vezi
sa članom 14. Pored toga, sud je odlučio da ne postoji povreda člana 13 i da
pitanje primenjivosti člana 50 nije spremno za odlučivanje (jednoglasno)
Delimično izvdojeno mišljenje sudija Bindschedler-Robert, Russo i

Foighel
Sudije se slaţu sa odlukom Suda, izuzev kod nalaza većine da nije
došlo do povrede drugog stava člana 1, uzetog samostalno, u odnosu na
drugog i trećeg podnosioca, odnosno drugog i trećeg podnosioca. Sudije
smatraju da, s obzirom da su podnosioci bili jedini prema kojima je
preduzeta mera - poništenje dozvole za planiranje, pitanje treba analizirati
da li je to "u opštem interesu" kako je propisano članom 1 Protokola 1.
Poništenje dozvole za planiranje je dokaz nedostatka proporcionalnosti
između opšteg interesa drţave za pravilnu primenu zakona s jedne strane i
gubitaka koji su izazvani podnosiocima s druge strane. Prema tome, drugi i
treći podnosilac su takođe ţrtve povrede drugog stava člana 1 Protokola 1.
234
Anheuser-Busch Inc. protiv Portugalije - 73049/01

Ĉlan 1 Protokola 1
Vrhovnog suda da odbije registraciju trgovinske marke: nema povrede
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / robna marka / bilateralni i

multilateralni sporazum / prioritet zakonodavstva
Okolnosti predmeta
Podnosilac - Anheuser-Busch Inc., američka kompanija koja
proizvodi i prodaje pivo i druge proizvode pod zaštićenim imenom
"Budveiser" u različitim zemljama širom sveta, uključujući i Portugaliju od
jula 1986. godine. 1981., kompanija podnosilac podnela je prijavu
Nacionalnoj instituciji za industrijsku svojinu (INPI) u Portugalu za
registraciju "Budveiser" kao robne marke u registru industrijske svojine.
INPI nije dozvolio registraciju zbog prigovora koji je uloţio “Budějovický
Budvar” češka kompanija koja je proizvodila pivo koje se takođe naziva
"Budveiser" i nakon što je ona tvrdila da "Budweiser Bier" (“Budějovický
Budvar”) steklo registraciju u INPI u skladu sa Lisabonskim ugovorom od
31. oktobra 1958. godine za zaštitu oznaka porekla, zemlje porekla i drugih
geografskih ili sličnih odrednica. Kompanija podnosilac je podnela zahtev
za ostvarivanje svojih prava prvostepenom sudu u Lisabonu traţeći
brisanje registracije“Budějovický Budvar” iz registra INPI. Lisabonski sud
je 8. marta 1995. godine, svojom konačnom presudom usvojio zahtev
kompanije podnosioca, na osnovu toga što proizvod koji ima veze sa
registracijom, odnosno "Budweiser Bier" nije oznaka porekla već pokazatelj
porekla. Za ovo je sud naloţio brisanje registracije “Budějovický Budvar”.
iz registra INPI.
Nakon brisanja registracije, INPI je registrovao "Budweieser" kao
robnu marku na ime kompanije podnosioca. Ova registracija je izvršena 20.
juna 1995. godine, odlukom koja je objavljena 8. novembra 1995. 8. februara
1996. “Budějovický Budvar” se ţalio na odluku prvostepenog suda u
235
Lisabonu na osnovu postojanja međunarodnog sporazuma između

Republike Portugalije i Socijalističke Republike Ĉehoslovačke o zaštiti
pokazatelja porekla, zemlje porekla i drugih geografskih ili sličnih
definicija - ("bilateralni sporazum"), koji je stupio na snagu 7. marta 1987.
godine.
Prvostepeni sud u Lisabonu je odbacio ţalbu i zaključio da je jedina
intelektualna svojina koja uţiva zaštitu po portugalskom zakonu i
bilateralnom sporazumu, koji više nije na snazi kao rezlutat raspada
Ĉehoslovačke, je “Ĉeskobudějovický Budvar sa imenom porekla, a ne
robna marka "Budweiser". Pored toga, sud je ustanovio da ne postoji
opasnost od zbunjenosti između imena porekla i robne marke kompanije
podnosioca, koje većinu potrošača asocira na američko pivo. “Budějovický
Budvar” se ţalio protiv te odluke Apelacionom sudu u Lisabonu, navodeći,
između ostalog, da postoji povreda člana 189. stav 1. Portugalskog
zakonika o industrijskoj svojini. Lisabonski Apelacioni sud je poništio
presuđenu presudu i naloţio INPI da odbije Budweiser kao robnu marku.
Podnosilac se ţalio Vrhovnom sudu Portugalije zbog kršenja zakona
konstatujući, inter alia, da osporena odluka nije u skladu sa sporazumom od
15.aprila 1994 o trgovinskim aspektima prava na intelektualnu svojinu
(Sporazum "ATDIP", multilateralni sporazuma koji je zaključila Svetska
trgovinska organizacija - eng. "TRIPs"). Ovaj sporazum uspostavlja pravilo
da registracija daje pravo na prioritet. Vrhovni sud je odbio ţalbu na
osnovu vaţećih prava i zakona. Što se tiče Sporazuma ATDIP, sud je
naglasio da on nije stupio na snagu za Portugaliju sve do 1. januara 1996.
godine, odnosno posle stupanja na snagu bilateralnog sporazuma sa
Ĉeškom 1986. godine. Iz tog razloga, Vrhovni sud je zaključio da
sporazaum ATDIP ne moţe da ima prednost nad bilateralnim sporazumom
iz 1986. U vezi sa tumačenjem bilateralnog sporazuma iz 1986. godine,
Vrhovni sud je našao da je cilj obe drţave ugovornice nesumnjivo bio
zaštita drţavnih odgovarajućih proizvoda obe strane kroz zajedničke
aranţmane, uključujući i slučajeve prevođenje imena proizvoda.
Imenovanje porekla “Ĉeskobudějovický Budvar”, koja je kasnije
postalo "Budweis" ili "Budweiss" na nemačkom jeziku, pokazuje proizvod
iz češke Budějovice, regiona u Boemiji (Ĉeškoj). Dakle, prema Vrhovnom
sudu, ono je zaštićeno bilateralnim sporazumom.
236
Pravni osnov - obrazloţenje sudak

U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je tvrdio da je
povređeno pravo na mirno uţivanje imovine. Na osnovu argumenta da
robna marka predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1,
podnosilac je naveo oduzimanje imovine zbog primene bilateralnog
sporazuma koji je stupio na snagu nakon podnošenja zahteva za
registraciju marke. Isto tako, podnosilac je tvrdio da se odluka Vrhovnog
suda moţe smatrati eksproprijacijom, koja nije urađena u opštem interesu.
Veće je u preliminarnoj presudi smatralo da intelektualna svojina
uţiva zaštitu člana 1 Protokola 1, ali pitanje koje treba rešiti jeste da li je
zahtev za registraciju robne marke pokriven članom 1 Protokola 1. U tom
smislu, veće je primetilo da pravni poloţaj podnosioca za registraciju robne
marke stvara finansijske interese, uključujući pravo na prioritet kod
naknadnih zahteva. Zahtev za registraciju predstavlja novčani kapital koji
treba da stekne pravnu zaštitu. Međutim, Veće je ponovilo da se član 1
Protokola 1 odnosi samo na postojeću imovinu. Stoga, nadu da se jedno
izumrlo imovinsko pravo moţe oţiveti ne moţe se smatrati "imovinom", a
isto vaţi i za uslovnu tvrdnju koja je prestala zbog neispunjavanja uslova.
Veće je primetilo da kompanija ne moţe da bude sigurna da je ona vlasnik
robne marke sve do konačne registracije, a onda samo pod uslovom da
nijedna treća strana ne uloţi bilo kakav prigovor, kako to dopušta vaţeći
zakon. Drugim rečima, kompanija je imala uslovno pravo, koja je
retroaktivno povukla zbog neispunjenja uslova da ovo pravo ne krši prava
trećih lica. U zaključku je veće zaključilo da je robna marka predstavljala
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1 tek nakon konačne registracije
marke u skladu sa pravilima koja su na snazi u dotičnoj drţavi. Pre takve
registracije, kompanija podnosilac je, naravno, imala nadu da će steći
"imovinu", ali ne legitimno očekivanje koje je zaštićeno zakonom. Stoga,
kada je bilateralni sporazum između Portugalije i Ĉeške stupio na snagu 7.
marta 1987. godine, kompanija nije imala "imovinu". Tako način na koji je
bilateralni sporazum sproveden od strane portugalskih sudova ne moţe
predstavljati mešanje u pravo podnosioca.
Što se tiče navoda o povredi člana 1 Protokola 1, Veće je primetilo da
je podnosilac imao glavni zahtev koji se sastojao od načina na koji su
domaći sudovi primenjivali nacionalno pravo. S tim u vezi, sud je ponovio
da njegova funkcija nije zamena domaćih sudova, već da se osigura da
njihove odluke nemaju nedostatke u vezi s arbitriranjem ili su očigledno
237
nerazumne. Kada ne postoje arbitrarne ili naizgled nerazumne odluke, sud

ne moţe da ospori nalaze Vrhovnog suda date u njegovoj presudi od 23.
januara 2001. ili u vezi sa tumačenjem Bilateralnog sporazuma iz 1986.
godine. Suočeni sa kontroverznim argumentima dve privatne stranke u
vezi sa upotrebom naziva "Budweiser" kao robne marke ili oznake porekla,
Vrhovni je sud doneo svoju odluku na osnovu materijala koji smatra
relevantnim i dovoljnim za rešavanje spora nakon saslušanja zastupnika
zainteresovanih strana. Na osnovu gore navedenih argumenata, sud
zaključuje da presuda Vrhovnog suda nije povredila pravo kompanije
podnosioca na mirno uţivanje imovine, što podrazumeva da nije došlo do
povrede člana 1. Protokola 1.
Odluka suda
(petnaest glasova za i dva protiv).
Zajedničko alternativno mišljenje sudija Steiner i Hajiyev

Sudije Steiner i Hajiyev su se sloţili sa većinom da nije bilo povrede
člana 1 Protokola 1, ali iz drugih razloga. Prema njima, član 1 Protokola 1 se
odnosi na intelektualnu svojinu uopšte i na robnu marku koja je propisno
registrovana. Što se tiče zahteva za registraciju robne marke, trebalo bi da
postoji više od samo nade, pa bi on trebalo da bude zasnovan na zakonskoj
odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka. U nacionalnom
zakonodavstvu ili aktualnoj domaćoj sudskoj praksi nema dovoljno osnova
za dozvoljavanje podnosiocu da navodi da je imao "legitimna očekivanja"
zaštićena članom 1 Protokola 1.
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Caflisch i Cabral Barreto

Sudije Caflisch i Cabral Barreto su se sloţili sa zaključcima većine
sudija da se član 1 Protokola 1 primjenjuje u ovom predmetu, ali su
preferirali tretman zasnovan na premisi da je podnosilac u dotičnom
trenutku uţivao "legitimno očekivanje". Ovi sudije su smatrali da je došlo
do nezakonitog mešanja u "legitimno očekivanje" podnosioca i povredu
238
Bjelajac protiv Srbije - 6282/06

Ĉlan 1 Protokola 1
upravnih odluka i odluka građanskih sudova / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / mešanje / neizvršenje odluka / ţrtva

/ odrţavanje zgrade od strane drţave / privatna kompanija/ zajedničke prostorije
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Milja Bjelajac, drţavljanin Srbije, vlasnik
je stana u potkrovlju u Novom Sadu, u kojem već duţe vreme ima
probleme sa prokišnjavanjem krova i uzurpiranjem zajedničkih prostora od
komšija. Iz tog razloga, 7. maja 1999. godine, gradski Sekretarijat za
inspekcijske poslove (Sekretarijat) je naloţio drţavnom preduzeću JPK Stan
("kompanija") da izvrši neophodne popravke na krovu iznad stana
podnosioca. Sekretarijat i Izvršni odbor Skupštine grada Novog Sada kao
druga upravna instanca nisu odgovorili na zahtev podnosioca za izvršenje
odluke. Podnosilac je, stoga, podnela upravnu ţalbu Opšinskom sudu u
Novom Sadu kojom se traţi izvršenje odluke Sekretarijata i građansku
tuţbu protiv kompanije od koje se traţi izvršenje popravki. Opštinski sud u
parničnom postupku odlučio je u korist podnosioca dana 11. juna 2002.
godine, naloţivši preduzeću da popravi i isplati podnosiocu iznos od
11.447 dinara za krešenje zidova i 15.120 dinara za troškove postupka. Dok
je u upravnom postupku, sud naloţio opštinskim vlastima da odluče o
izvršenju odluke, koju je pratio i nalog Sekretarijata, ali koja je ostala
neizvršena. Nakon zahteva za izvršenje odluke od 20. juna 2002. godine,
koji je podnosilac podnela 8. juna 2005. godine, Opštinski sud je naredio
izvršenje odluke i smatra da, ukoliko kompanija ne izvrši popravke,
podnosilac moţe da angaţuje treće lice za popravke i da je kompanija
duţna da nadoknadi troškove postupka. Sud je takođe izrekao meru
nadoknade podnosiocu u vezi sa postupkom izvršenja odluke. Međutim,
podnosilac je pogrešno napisala broj računa i nakon nekih zahteva suda da
239
ispravi broj, podnosilac je, 20. maja 2005. godine ispravila broj. Takođe, 7.
jula 2006. godine, Opštinski sud je izdao nalog kojim se od podnosioca traţi
izveštaj sa navedenim troškovima za popravku i posle pet pokušaja da
dostavi ovaj nalog, 30. januara 2007. godine, podnosilac predaje izveštaj
sudu. Sud je dalje traţio od kompanija da podnosiocu deponuje iznos
naveden u izveštaju, kako bi se zaposlila treće lice da izvrši popravke.
Međutim, do 2007. godine kompanija je izvršila sve popravke i iste godine
nadoknadila podnosiocu 24.000 dinara. U oktobru 2007. godine, veštak
određen od strane opštine potvrdio je da je izvršenje odluke završeno, a
kao rezultat toga, sud je odlučio da prekine postupak izvršenja 16. januara
2008. godine, protiv koje odluke podnosilac nije podnela ţalbu.
Podnosilac se takođe ţalila da su neke komšije zauzeli zajedničke
prostorije zgrade, kao što su podrum, prostorija za sakupljanje smeća i
krovnu terasu. Sekretarijat,je 16. i 18. juna, 1999, izdao niz odluka u kojima
od komšija traţi da oslobode te zajedničke prostorije. Međutim, skupština
stanara zgrade je odlučila da ovlasti te ljude da koriste zajedničke prostorije
uz nadoknadu određenog iznosa i pod uslovom da pravo korišćenja nije
prenosivo. Odluku Sekretarijata je podrţao i Odbor. Podnosilac je podnela
upravni zahtev za izvršenje odluka Sekretarijata od 16. i 18. juna 1999.
godine. Opštinski sud je traţio od opštinskih vlasti da odluče o ovom
pitanju, ali kao alternativu, Sekretarijat je odgovorio na zahtev podnosioca i
naloţio izvršenje svoje odluke od 27. oktobra 2003. Sud je prekinuo
postupak za sprovođenje odluke. Nisu preduzete dalje mere za udaljavanje
stanara iz zajedničkih prostorija.
S druge strane, 21. oktobra 2005. godine, 25. maja 2006. i 21.
novembra 2008. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo odluku o
delimičnoj zabrani na penziju podnosiocu, jer nije platila odrţavanje
zgrade. Ova odluka je postala pravosnaţna i nije bilo ţalbi protiv nje.

Podnosilac je navela da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1
Konvencije kao posledica neizvršenja odluke građanskih sudova,
neizvršenje upravnih odluka i u vezi sa zabranama na penziju.
Osporavajući prihvatljivost predmeta, Vlada je navela da, pošto je
podnosiocu obeštećena materijalna štete, ona ne moţe da ima status "ţrtve"
u smislu Konvencije. Sud napominje da odluka u korist podnosioca nije
dovoljna da ga liši statusa "ţrtve", osim ako su nacionalne vlasti potvrdile
240
povredu Konvencije i obezbedile nadoknadu. U konkretnom slučaju, sud

smatra da činjenica da su lokalne vlasti izvršile odluku nakon odlaganja, ne
lišava podnosioca statusa "ţrtve" u smislu Konvencije. Štaviše, čak i pod
pretpostavkom da odlukom o naknadi od 27. oktobra 2007. godine,
naknada pokriva svu štetu uzrokovanu kašnjenjem sa izvršenjem odluke,
lokalne vlasti nisu prihvatile da je došlo do povrede prava navedenih u
Konvenciji i podnosiocu nisu ponudile nadoknadu za odlaganje izvršenja
odluke. Stoga, na osnovu gore navedenih činjenica, sud smatra da zahtev
nije neopravdan u skladu sa članom 35, stav 3, pa ga stoga proglašava
prihvatljivim.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je tvrdila da odluke
građanskih sudova predstavljaju "imovinu" u smislu ovog člana, dok je
Vlada tvrdila da, s obzirom na to da je odlukom od 27. oktobra 2003.
godine naredila zakupcima stana da plate sve popravke, podnosilac nije
mogla da ima legitimna očekivanja u smislu ovog člana. Sud ponavlja da
"zahtev " moţe da predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1, ako
je dovoljno utemeljen da bude izvršan i to je bez sumnje ovaj slučaj, jer je
tokom upravnih i sudskih postupaka naloţeno regulisanje šteta na krovu.
Sud ocenjuje da je od ratifikacije Konvencije od strane Srbije do
izvršenja odluke u junu 2007. godine, kada je preduzeće izvršilo sve
popravke, prošlo tri godine i tri meseca. Za dva perioda neaktivnosti koja
se sastoje od jedne godine i tri meseca kada podnosilac nije bio na
raspolaganju sudu da joj se dostavi odluka, sud je smatrao odgovornim
podnosioca. Međutim, za dvogodišnji period neaktivnosti od 3. marta 2004.
godine do 8. februara 2005. godine, od 23. novembra 2005. do 7. jula 2006.
godine i od 15. januara do 12. jula 2007. godine, ne moţe smatrati
odgovornim podnosioca. Nadalje, sud primećuje da Vlada nije dokazala
opravdanje za neizvršenje odluke u periodu od dve godine i da sud nije
našao nikakvo obrazloţenje u vezi s tim. Shodno tome, nemogućnost
podnosioca da sprovede pravosnaţnu odluku u periodu od dve godine
neaktivnosti, za koji nije odgovoran, predstavlja mešanje u pravo na mirno
uţivanje imovine u smislu člana 1 Protokola br 1. Kao rezultat toga,
mešanje drţave u pravo podnosioca na mirno uţivanje imovine nije
opravdano, pa je došlo do povrede ovog člana Konvencije.
Što se tiče navoda podnosioca o kršenju prava na mirno uţivanje
imovine usled neizvršenja upravnih odluka od 16. i 18. juna 1999. godine,
sud smatra da mora prvo da proceni da li ima nadleţnost nad ovim
241
predmetom u skladu sa članom 35 stav 3 (b) Konvencije, razmatrajući da li

je podnosilac pretrpeo značajnu povredu, da li su, u skladu sa
Konvencijom, povređena ljudska prava i da li su domaći sudovi sudili o
predmetu.
Dalje, sud napominje da podnosilac nikada nije tvrdila da je njeno
ograničenje u korišćenju zajedničkih prostorija zgrade u kojem su ţiveli
drugi stanari prouzrokovalo štetu i povredu prava na mirno uţivanje u
njenom stanu. Podnosilac nikada nije navela da je na bilo koji način bila
povređena u korišćenju zajedničkih prostorija ili njenog stana, jer su
zajedničke prostorije bila zauzete od strane određenog stanara. Sud
ponavlja da se ograničenje vlasništva ne moţe odrediti na osnovu
apstraktnih kriterijuma, već se mora utvrditi na osnovu individualnih
okolnosti podnosioca i ekonomskih interesa drţave i podnosioca. U ovom
slučaju, udeo u zajednikim prostorijama koje su dodeljene stanarima za
individualnu upotrebu nije se mešao u imovinsko pravo, nije izazvao
finansijske poteškoće ili značajnu štetu podnosiocu. Sud dalje primećuje da
su navodi podnosioca razmatrani u upravnim i parničnim postupcima, pa
je čak i Ustavni sud, u odbrani imovinskih prava, traţio odobrenje od svih
stanara za deljenje zajedničkih prostorija. Stoga, na osnovu ovih činjenica,
sud nalazi da su ovaj predmet razmatrali domaći sudovi i da je ovaj zahtev
neprihvatljiv u skladu sa članom 35 st. 3 i 4 (b).
Podnosilac se takođe ţalila na povredu imovinskih prava iz odluke o
zabrani njene penzije. Sud smatra da je ovaj zahtev neprihvatljiv u skladu
sa članom 35 st. 1 i 4, pošto se podnosilac nije ţalila na ovu odluku, nije
iscrpla domaće pravne lekove i ne postoji nikakvu okolnost koja isključuje
obavezu iscrpljivanja pravnih lekova.
Podnosilac nije podnela zahtev za naknadu štete prema članu 41.
stoga sud smatra da nema potrebe za dodelom naknade štete za konkretan
slučaj.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije
(jednoglasno).
242
Handyside protiv Velike Britanije - 5493/72

07.12.1976 [Plenarna sednica]
Ĉlan 10
Mešanje u pravo na slobodu izraţavanja kao rezultat krivične kazne i
oduzimanje i uništavanje stotina primeraka knjige / ne postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
konfiskovanja i uništavanja primeraka knjige/ ne postoji povreda
Ĉlan 18
Kršenje granice primenjivosti prava na slobodu izraţavanja / ne
postoji povreda
Ĉlan 14 zajedno sa članom 10 ili članom 1 Protokola 1

Diskriminatorsko postupanje zasnovano na različitim političkim
stavovima / ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / sloboda izraţavanja / sloboda

objavljivanja / protiv morala / konfiskacija / diskriminacija na političkoj osnovi
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Richard Handyside, britanski
drţavljanin, bio je osnivač i vlasnik izdavačke kuće „‟Stage 1‟‟ u Londonu.
Dve godine nakon njenog osnivanja u septembru 1970. godine, on je kupio
prava na objavljivanje u Britaniji knjige "Little Red Book" za upotrebu od
strane britanskih učenika. Knjiga je prvobitno objavljena u Danskoj, 1969.
godine, a kasnije i u drugim evropskim zemljama i šire. Nakon prevođenja
knjige na engleski jezik, podnosilac se priprema za novo izdanje za Veliku
Britaniju i prodaja za javnost počinje 1. aprila 1970. godine. Nakon
štampanja, podnosilac je poslao na recenziju nekoliko stotina primeraka,
zajedno sa saopštenjem za medije, određenom broju drugih izdavača, od
dnevnih nacionalnih i lokalnih novina do pedagoških i medicinskih.
243
Određena objašnjenja su se pojavila u štampi. 22. marta 1971. godine,

jedan od lokalnih časopisa je objavio članak o sadrţaju knjige i kao rezultat,
objavljena je serija članaka u drugim medijima, gde se u jednom od napisa
kaţe da će biti upućena ţalba generalnom tuţiocu da knjigu ukloni sa
trţišta. Po prijemu broja prituţbi, britanske vlasti su, u skladu sa vaţećim
zakonima, preduzele akciju za pretraţivanje izdavačke kuće. Kao rezultat
toga, određeni broj kopija je zaplenjen tokom pretrage. Podnosilac je dalje
nastavio da distribuira primerke knjige, a kao rezultat toga, vlasti su
preduzele dodatne mere da zaplene određen broj kopija. Međutim, oko
18.800 primeraka od otprilike 20.000 je otišlo u štampu, već prodato,
uglavnom u školama koje su ih naručile. 1. jula 1971. protiv podnosioca je
pokrenuta je istraga. Nakon što je dobio sudski poziv, podnosilac je
prekinuo distribuciju knjiga. 1. jula 1971. godine, sud u Lambeth-u ga je
osudio na novčanu kaznu i naloţio uništavanje blokiranih knjiga.
Izdavač je uloţio ţalbu na odluku u Inner London Quarter Sessions.
Posle saslušanja svedoka, ovaj sud je 29. oktobra 1971. godine zaključio da
je knjiga u potpunosti ocenjena kao sramna zbog raskalašnosti i
korumpiranja dela omladine koji bi mogli da je pročitaju. Štaviše, sud je
smatrao da, uprkos nekim vaţećim aspektima knjige, podnosilac nije
dokazao, na osnovu izuzetaka predviđenih zakonom, da bi javna korist
opravdala objavljivanje. Revidirano izdanje knjige "Liitle red book"
objavljeno je 15. novembra 1971. godine, ne ostavljajući prostor za istrage.

U vezi sa članom 10., podnosilac je tvrdio da je jasno da je krivična
osuda podnosioca,oduzimanje i naknadna zaplena i uništavanje stotina
primeraka školske knjige - bili su mešanje javnih vlasti u ostvarivanju
njegovoe slobode izraţavanja garantovane stavom 1 ovog člana. Prema
njegovim rečima, takva mešanja podrazumevaju kršenje člana 10, osim što
ona ne spadaju u jedan od izuzetaka predviđenih u stavu 2. ovog člana, što
je presudno u ovom slučaju. Da bi bili legitimni postupci dotične drţave,
oni bi trebalo da budu propisani zakonom. U ovom predmetu, sud nalazi
da je pravni osnov koji se odnosi na predmetne mere Zakon 1959/1964.
Pošto su mere ispunile prvi preduslov člana 10, sud dalje nastavlja da
procenjuje da li su u skladu i sa drugim kriterijumima. Prema Vladi i većini
Komisija, mešanje je bilo "neophodno u demokratskom društvu", "za
zaštitu ... morala". Sud se slaţe da zakoni iz 1959/1964 imali legitiman cilj u
244
skladu sa članom 10 stav 2, odnosno zaštitu morala u demokratskom

društvu. Pitanje za razmatranje je da li su radnje preduzete po ovim
zakonima bile neophodne kako bi se osigurala zaštita morala. Prema Vladi,
zadatak suda je samo da se proceni da li su lokalni sudovi postupali
racionalno, u dobroj veri i na margini procene garantovanom Konvencijom.
Sud naglašava da u drţavama potpisnicama ne postoji jedinstven standard
u pogledu morala, tako da su lokalne vlasti u boljoj poziciji da procene
sadrţaj tih moralnih standarda i neophodnost nametanja ograničenja ili
kazne za ova pitanja. Prema tome, član 10 odobrava diskreciju drţavnim
zakonodavnim i sudskim organima koji su pozvani da tumače zakon, ali
ova diskrecija nije neograničena.
Da bi utvrdio da li su drţavni organi delovali u skladu sa
Konvencijom, sud je analizirao odluku suda u Londonu. Sud zapaţa da se
knjiga bavila grupom mlađeg uzrasta i da je predviđena njena distribucija
širom Britanije. U principu, knjiga sadrţi tačne informacije, ali sadrţi deo sa
informacijama o "seksu", pri čemu neke delove čitaoci mogu da tumače kao
podsticaj da se bave štetnim delima ne za njihove godine, čak dotle da
izvršavaju krivična dela. Kao posledica toga, engleske sudije su imale
pravo u to vreme da veruju da će knjiga imati razarajuće posledice po
moral mladih.
Podnosilac je tvrdio da su kvalifikacije knjige kao "nemoralne" samo
izgovor da spreči izdavačku kuću u njenom radu zbog činjenice da su
mišljenja izdavača u suprotnosti sa mišljenjima javnosti. Prema tome,
podnosilac podrţava ideju da je iza istrage sakriveno političko pitanje i da
je na sud uticalo javno mnjenje. Sud je odbacio ovaj zahtev tvrdeći da su
sednice Inner London Quarter Session razmatrale navode o remećenju
reda, kao elemena koji ima za cilj izopačenost i korupciju. On priznaje da su
osporene mere imale glavnu svrhu odbrane morala mladih ljudi. U vezi sa
time da li su mere bile neophodne, sud primećuje da je iz zakonodavstva
drţava članica nemoguće ukazati na jedinstveni evropski pojam morala i
da član 10 stav 2 predviđa područje procene za drţave ugovornice da
odluče o tome šta je potrebno za zaštitu morala. Ali sud primećuje da ovaj
prostor nije neograničen - on podleţe kontroli samog suda. Sloboda
izraţavanja predstavlja jedan od temelja demokratskog društva i odnosi se
na ideje koje štete, šokiraju ili uznemiravaju.
Svako ograničenje u ovoj oblasti treba da bude srazmerno svrsi i sud
ima duţnost da utvrdi da li su razlozi koji podrţavaju ovo ograničenje
245
ubedljivi i dovoljni. Podnosilac je dao niz argumenata kako bi dokazao da

sporne mere nisu bile neophodne, uključujući i činjenicu da knjiga nije
napustila škotsko trţište i da je u mnogim drugim zemljama tretirana kao
moralna. Između ostalog, tvrdio je da je Velika Britanija morala da koristi
druge metode, poput napuštanja trţišta ili ograničavanja. Sud smatra da
Konvencija ne obavezuje drţave da nametnu takve mere predostroţnosti i
da druge alternative nisu adekvatne, uzimajući u obzir činjenicu da se ta
knjiga smatra kršenjem morala i društvenih vridnosti. Nakon razmatranja
svakog argumenta, sud je, na osnovu elemenata koje je imao na
raspolaganju, izjavio da nije bilo kršenja člana 10 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je tvrdio da su dve mere
koje je preduzela drţava, odnosno zaplena i konfiskacija od 31. marta i 1.
aprila 1971. godine na stotine kopija pkolske knjige i njihovo naknadno
uništenje, nakon odluke od 29. oktobra 1971., predstavljaju mešanje u pravo
na "mirno uţivanje imovine" garantovano ovim članom. Vlada to nije
prigovorila, ali je u dogovoru sa većinom u Komisiji izjavila da se
opravdanje za mere nalazi u izuzecima u okviru člana 1. Protokola 1. S
obzirom na to da je oduzimanje bilo privremeno, Vlada je tvrdila da nije
učinila ništa osim da je spreči podnosioca na određeno vreme da uţiva i
koristi imovinu na koju je ostao vlasnik i da će biti povraćena ako bi
postupak protiv njega rezultirao oslobađajućom presudom od strane suda.
Dakle, Vlada je tvrdila da stvar nije povezana sa oduzimanjem imovine, ali
je zaplena bila lišavanje prava raspolaganja imovinom koje je opravdano u
drugoj rečenici člana 1 Protokola 1. Ponovo, Vlada tvrdi da je svrha zaplene
bila "zaštita morala" kako je nadleţne britanske vlasti shvataju u vršenju
njihove moći ocenjivanja, a pojam "zaštita morala" koji se koristi u članu 10
stav 2 Konvencije uključen je u širi pojam "opšti interes‟‟ u smislu drugog
stava člana 1 Protokola 1. Konfiskacija i uništavanje, s druge strane školske
knjige, zauvek je lišilo podnosioca vlasništva. Međutim, sud smatra da su
ove mere bile u skladu sa stavom 2 člana 1 Protokola 1, tumačene u odnosu
na domaći zakon i učinjene u korist opšteg interesa jer su imale za cilj
zaštitu morala.
U vezi sa članom 18., podnosilac je tvrdio da je bio podvrgnut
"ograničenjima" koja su imala "cilj" što nije pomenuto ni u članu 10
Konvencije, niti u članu 1 Protokola 1. Sud ne podrţava ovu ţalbu jer je već
zaključio da su gore navedena ograničenja zakonita.
246
U pogledu člana 14 Konvencije, podnosilac je tvrdio da je pretrpeo

diskriminatorsko postupanje. Međutim, sud je odbacio ovaj argument,
tvrdeći da: prvo, izdavač nije bio pod istragom zbog političkih mišljenja;
drugo, nije dokazano da su publikacije i pornografske predstave u
Ujedninjenom kraljevstvu upućeni na isti način kao i "Mala crvenaknjiga"
deci i adolescentima koji su to mogli slobodno da koriste; i treće, nije se
činilo da su mere preduzete protiv podnosioca i dotične knjige bile
drugačije od drugih odluka donetih u sličnim slučajevima, u meri u kojoj bi
to moglo da predstavlja poricanje prava ili očigledno zlostavljanje. Prema
tome, sud ne nalazi povredu ovog člana.
S obzirom na to da nije našao kršenje člana 1 Protokola 1, sud ne
smatra opravdanim da se bavi primenom člana 50 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 10 i da nema povrede člana
1 Protokola 1, člana 14 i člana 18 (trinaest glasova za i jedno protiv /
jednoglasno).
Izdvojeno mišljenje sudije Mosler-a

Sudija Mosler se sloţio sa ogromnom većinom zaključaka suda, ali
osporava procenu da su sve mere koje su preduzele britanske vlasti,
uključujući konfiskaciju i uništavanje knjiga, bile "imperativne" za zaštitu
morala. Prema njegovim rečima, sud bi trebalo da detaljnije proceni da li su
mere koje su vlasti preduzimale, iako su bile legitimne, bile neophodne ili
su prekoračile diskreciju. Štaviše, preduzete akcije odnose se samo na deo
knjiga, a ne na sve. Međutim, sudija Mosler se sloţio da su predmetni
materijali bili neadekvatni. Prema njegovim rečima, mera nije bila
neophodna, jer se primenjivala samo na podnosioca a ne na izdanja koja su
već bila u opticaju.
Izdvojeno mišljenje sudije Zekia

Uzimajući u obzir zakonitost oduzimanja više stotina kopija školske
knjige, koja se dešavala 31. marta i 1. aprila 1971. godine, sudija Zekia
prihvata činjenicu da je drugi stav člana 1. Protokola 1 relevantan. Prema
njegovim rečima, ovaj stav govori o pravu drţave da je potrebno da, ako je
u opštem interesu, kontroliše korišćenje imovine. Sudija zaključuje da se u
ovom članu govori o pravu drţave (pod uslovom da su ispunjeni uslovi
navedeni u njemu) da se meša u vlasnička prava vlasnika, koji je slobodan
247
da koristi svoju imovinu na način koji voli, sve dok takva upotreba ne ide
protiv zakona. Što se tiče zakonitosti naredbe za konfiskaciju i uništavanje
predmetnih predmeta, po mišljenju sudije Zekia, prvi stav člana 1
Protokola 1 preciznije se uklapa u svaki drugi stav Protokola. Prvi stav se
odnosi na oduzimanje imovine. Prema njegovim rečima, oduzimanje i
uništavanje jednog artikla u vlasništvu nekog drugog predstavlja ukidanje
vlasništva nad imovinom. Pošto su postigli druge uslove predviđene za
zakonitost takvog lišavanja, zakoni koji omogućavaju izvršenje konfiskacije
i uništavanja nesumnjivo su nespojivi sa relevantnim odredbama
Konvencije. Prema sudiji, zaštita morala je nesumnjivo stvar od javnog
interesa i uslovi navedeni u napred navedenim zakonima za nalaganje
konfiskacije i uništavanja su poštovani. Zbog toga sudija smatra da je
prikladnije zasnivati zakonitost naloga za oduzimanja i uništavanje na
prvom stavu člana 1 Protokola 1.
248
Hentrich protiv Francuske - 13616/88

22.09.1994 [veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat ostvarivanja
prava preče kupovine od strane poverenika za prihode / postoji povreda
Ĉlan 6 §§ 1 i 2
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine postupka i
nepoštovanja načela pretpostavke nevinosti /postoji povreda samo u vezi sa
članom 6 stav 1
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasno rešenje/ nije potrebno razmatrati
Ĉlan 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, član 6 § 1 i član 13

Diskriminacija kao posledica ostvarivanja prava preče kupovine /
nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / pravo preče kupovine/ produţeni

postupci /pretpostavka nevinosti / utaja poreza / efektivno rešenje / diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Liliane Hentrich, francuska drţavljanka
je sa svojim muţem kupila zemljište površine 6.766 kvadratnih metara u
Strazburu, po ceni od 150.000 francuskih franaka. Na zemljištu nije
dozvoljena dalja gradnja, a u zemljišnim knjigama je registrovano u
posebnim zemljišnim parcelama. Prodaja je izvršena na pretpostavci da
Korporacija za regionalni razvoj i ruralna rešenja (fr-SAFER) ne bi
iskoristila pravo preče kupovine imovine u roku od dva meseca. Prodaja je
stupila na snagu njenom registracijom u glavnoj poreskoj upravi 13.
avgusta 1979. godine, pošto je istekao zakonski SAFER -a da ostvari to
pravo.
249
Međutim, 5. februara 1980. godine izvršitelj je obavestio podnosioca

predstavke da je Poverenik za prihode odlučio da iskoristi pravo preče
kupovine zagarantovano Generalnim poreskim zakonikom o svim
nepokretnostima i odgovarajućim pravima podnosioca predstavke.
Poverenik je takođe smatrao da je prodajna cena veoma niska i ponudio
kupcima da plate cenu po ugovoru o prodaji, deset procenata prema
zakonu i troškovima vezanim za ugovor na osnovu ponuđene fakture.
Podnosilac predstavke je podneo tuţbu protiv Poverenika za prihode pred
Višim sudom u Strazburu za poništenje odluke o prečoj kupovini u na
osnovu isteka roka za ostvarivanje tog prava i navodeći povredu člana 1
Protokola 1 Konvencije. Štaviše, kao alternativu, sudski veštak je traţio
procenu vrednosti imovine na trţištu. Pomenuti sud je presudio protiv, na
osnovu toga da je vreme za ostvarivanje tog prava počelo 13. avgusta 1979 i
drţava ne moţe biti kriva za to što prodaja nije bila efikasna i što je bila
predmet prethodnih uslova. Prema tome, Vrhovni sud u Strazburu smatra
da je drţava postupila u skladu sa drugim stavom člana 1 Protokola 1
Konvencije da sprovede potrebne zakone o plaćanju poreza. Osim toga,
Sud nije utvrdio povredu člana 6 §§ 1 i 2 i člana 14 Konvencije, kao rezultat
ove odluke. Podnosilac predstavke se na ovu odluku ţalio Apelacionom
sudu u Kolmaru, gde je pored pozivanja na neispunjavanje uslova
utvrđenih Zakonom br.79 / 587, naveo diskriminaciju pošto pravo preče
kupovine nije ostvareno na još jedan deo zemlje i kritikovao izbor prava
preče kupovine umesto dodatne procene poreza. Međutim, Apelacioni sud
u Kolmaru je odbacio ţalbu i potvrdio odluku niţeg suda. Podnosilac
predstavke se ţalio Kasacionom sudu, koji je odlukom iz 1987. godine, ovu
ţalbu smatrao neosnovanom. Zemlja nije ponovo prodata i nije bio nikakva
izgradnje na njoj, ali je zemljište ostavljeno na korišćenje susednoj
prehrambenoj radnji. Smatralo se da ovo zemljište ima trţišnu vrednost od
oko 330 francuskih franaka po kvadratnom metru.

Podnosilac predstavke je navela kršenje člana 1 Protokola 1
Konvencije kao rezultat ostvarivanja prava na preču kupovinu i povredu
člana 6 st. 1 i 2 Konvencije zbog nenuđenja ţeljenih mogućnosti za
podnošenje predmeta francuskim sudovima. Vlada je osporila ove navode.
Vlada je u preliminarnim podnescima, tvrdila da nisu iscrpljeni domaći
pravni lekovi, u ţalbi podnosioca ţalbe pred Kasacionim sudom nisu uzeti
250
u obzir javni interes ili proporcionalnost mešanja i nije bilo kršenja Zakona
br. 79/587.
Sud nalazi da se podnosilac predstavke u svim fazama postupka pred
domaćim sudovima bazirala na odredbama Konvencije, a navodi o
nepoštovanju Opšteg poreskog zakonika nisu bili novi. Sud takođe smatra
da Vlada ne daje ubedljivo objašnjenje za odluku Kasacionog suda, u kojoj
nije izraţena sumnja da je pravo preče kupovine bilo u suprotnosti sa
Konvencijom, dok bi stranka kupac imala priliku da sprovede sudsku
reviziju ispunjenja uslova, što nije učinjeno u ovom predmetu. Sud stoga
smatra da se preliminarni prigovori odbijaju.
U vezi sa članom 1. Protokola 1, u kojoj je podnosilac tvrdi da preča
kupovina predstavlja ekspropriajciju de fakto i oduzimanje imovine,
argument koji Vlada nije osporila, Sud smatra da su ispunjeni uslovi te
odredbe i nastavlja da razmatra svrhu i legitimitet mešanja. Podnosilac
predstavke je tvrdila da će sprečavanje utaje poreza biti u javnom interesu,
ako je vlasnik kriv za utaju poreza i koristi svoju imovinu za tu svrhu. Osim
toga, podnosilac predstavke smatra postupak preče kupovine proizvoljnim
jer nisu navedeni razlozi za tu odluku. Vlada je osporila ove navode,
tvrdeći da pravo preče kupovine predstavlja jedino sredstvo za regulisanje
i sprečavanje utaje poreza i postupak u ovom predmetu je bio poseban
zbog izuzetno niske cene. U tom smislu, Sud smatra da se pravo preče
kupovine ne koristi za kaţnjavanje za utaju poreza, već da spreči
neplaćanja viših tarifa registracije.
Što se tiče tvrdnji podnosioca predstavke o proizvoljnom mešanju
drţave, Sud nalazi da je postupano proizvoljno, selektivno i da postupak
nisu pratile mere zaštite. Sud smatra da odluka o prečoj kupovini nije
legitimna kada postoji nedostatak kontradiktornih postupaka zasnovanih na
principu ravnopravnosti strana u pogledu cene ispod vrednosti. Dalje,
podnosilac predstavke i neadekvatnu nadoknadu za eksproprijaciju smatra
kao nesrazmernu meru preče kupovine, tvrdeći da je nemoguće zaštititi se
od mere preče kupovine, koje argumente je Vlada odbacila. Vlada je
prigovorila na mišljenje da je mera nesrazmerna zbog postojanja
kontradiktornog postupka dodatnog oporezivanja, pošto ove dve mere
imaju drugačiji karakter i svrhu. Vlada se bavila i pitanjem nadoknade,
ističući da se eksproprirani kupci ne suočavaju sa finansijskim gubicima jer,
pored plaćene cene, oni takođe imaju koristi od dopunskog plaćanja i
nadoknade ugovornih troškova nakon izdavanja fakture. Sud prilikom
251
procene srazmernosti mešanja, primećuje stepen zaštite od arbitrarnosti u

postupku u predmetnom predmetu. Iz tumačenja apelacionih sudova moţe
se zaključiti da je pravo drţave na preču kupovinu, bez davanja bilo kakvog
razloga za tu odluku, opravdano. Sud shodno tome konstatuje da poverenik
za prihode moţe da zameni bilo kojeg kupca, čak i one koji postupaju u
dobroj nameri, samo kao oblik upozorenje drugima, naglašavajući i da
drţava ima na raspolaganju druge metode da obeshrabri utaju poreza. Osim
toga, proporcionalnost mešanja Sud je cenio i iz ugla rizika koji je preuzeo
kupaca da bi bio predmet preče kupovine i zaključuje da nadoknada
isplaćene cene, deset posto i plaćanje ugovornih troškova nije dovoljno za
movinu koja nije kupljena za laţne potrebe. Stoga, Sud smatra da je
podnosilac predstavke snosila sama preveleik teret, što će smatrati
legitimnim samo ukoliko bude prilike da ospore meru preduzetu protiv nje.
Shodno tome, Sud nalazi povredu člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa članom 6 st. 1 i 2 Konvencije, podnosilac predstavke je
navela kršenje načela jednakosti trana kao rezultat neodrţavanja ročišta i
produţenja postupka za sedam godina i tri mjeseca. Vlada je to osporila, s
obzirom na to da se podnosilac predstavke ne moţe braniti pred Osnovnim
sudom u Strazburu i Apelacionom sudu u Kolmaru, jer su utvrdili da Opšti
poreski zakonik daje diskreciju Komisiji za prihode za legitimno
neosporavanje preče kupovine. Što se tiče duţine postupka, Vlada je to
argumentovala zaostalim poslom u Apelacionom sudu u Kolmaru.
Sud potvrđuje da su uslovi za pravično suđenje jednakost strana koja
predviđa da svaka stranka ima priliku da povremeno iznese predmet u
uslovima koji je ne stavljaju u nepovoljan poloţaj prema protivnoj strani. U
ovom slučaju, takva prilika nije data podnosiocu predstavke a sudovi su
dozvolili da Komisija za prihode brani razloge za odluku o prečoj
kupovini, razloge koji su bili suviše uopšteni da omoguće podnosiocu
predstavke da pripremi osnovane prigovore. S druge strane, sudovi su
odbili da podnosilac predstavke podnese argumente koji se odnose na
adekvatnost dogovorene cene sa trţišnom cenom. Iz tog razloga, Sud nalazi
povredu člana 6 stav 1 Konvencije. Sud takođe smatra da je argument
Vlade o produţenju postupka zbog velike opterećenosti sudova, ne stoji.
Štaviše, s obzirom da su kašnjenja u Apelacionom sudu nastala kao rezultat
ţelje sudija da reše četiri slična predmeta u isto vreme i imajući u vidu
značaj ovog pitanja za podnosioca predstavke, Sud smatra da se vreme
252
odlaganja ne moţe se smatrati kao opravdano, pa stoga, postoji povreda

Sa druge strane, u pogledu navoda o povredi člana 6 stav 2 zbog
nepoštovanja načela pretpostavke nevinosti,argument koji je osporila
Vlada, Sud smatra da se izvršenje mere preče kupovine ne izjednačava sa
priznanjem krivice. Shodno tome, ne postoji povreda člana 6 stav 2
Konvencije.
Uzimajući u obzir odluku donetu prema članu 6 stav 1, Sud smatra
nepotrebnim da razmatra član 13 Konvencije i zahtev za diskriminaciju
prema članu 14 Konvencije zajedno sa članom 1 Protokola 1, članom 6 stav
1 i članom 13.
Pozivajući se na član 50 Konvencije, podnosilac predstavke je traţila
naknadu štete i naknadu za troškove. Što se tiče materijalne štete, ona je
traţila 800.000 francuskih franaka, dok je procena za nematerijalnu štetu
ostavljena kao diskreciono pravo suda. Vlada se protivila materijalnoj šteti
koju je traţila podnosilac predstavke i smatra da bi trebalo uzeti u obzir
vremenske okolnosti tokom situacije preče kupovine. U tom smislu, Sud
smatra da je podnosilac predstavke mogla da pretrpi nematerijalnu štetu,
ali sadašnja odluka daje dovoljnu nadoknadu. U međuvremenu, pitanje
materijalne štete nije spremno za odlučivanje. S obzirom da je nemoguće da
drţava podnosiocu predstavke vrati zemljište, Sud smatra da obračun
materijalne štete treba da se zasniva na trenutnoj trţišnoj vrednosti
zemljišta. Osim toga, Sud je u potpunosti prihvatio zahtev podnosioca
predstavke za naknadu troškova zastupanja pred francuskim sudovima i
institucijama Konvencije u iznosu od 56.075 francuskih franaka.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i člana 6 stav
1 Konvencije. Osim toga, Sud zaključuje da ne postoji povreda člana 6 stav
2 i smatra nepotrebnim da posebno razmatra članove 13 i 14 Konvencije
(pet glasova za i četiri protiv/jednoglasno)
Delimično izdvojena mišljenja sudija Rysdal i Baka

Sudije Rysdal i Baka su glasali protiv nalaţenja povrede člana 1
Protokola 1 Konvencije. Oni lišavanje imovine podnosioca predstavke
obrazlaţu u skladu sa drugim stavom člana 1 Protokola 1. Prema njima,
prava preče kupovine sluţe da se spreči utaja poreza i da je sprečavanje
253
utaje poreza legitiman cilj u javnom interesu. Shodno tome, odredba o

prečoj kupovini Opšteg poreskog zakonika trebalo bi da se smatra dovoljno
precizno formulisanom. Nadalje, pozivajući se na test proporcionalnosti
kao vaţan faktor u ovom kontekstu, oni procenjuju naknadu koja se treba
isplatiti. Stoga, uz posebnu paţnju na naknadu isplaćenu u ovom slučaju,
sudije Rysdal i Baka zaključuju da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1
Konvencije.
Delimično izdvojena mišljenja sudija Pettiti i Valticos

Sudije Pettiti i Valticos su glasali za to da nije bilo povrede člana 1
Protokola 1 Konvencije. Na osnovu njihovih stavova, većina je napravila
grešku kada je utvrdila kršenje proporcionalnosti zbog uticaja od
razmatranja dobre vere, prevare i formalne tačnosti izjave o ceni. Oni
uzimaju u obzir francuski sistem u kojem se procena ispod vrednosti ne
pojavljuje samo kroz prevare, već i kroz skrivenu korist za kupca koji bi
evetualno mogao na kraju da ne plati porez na upis. Tako dotične sudije
smatraju da je zaključak Suda o povredi člana 6 stav 1 Konvencije bio
dovoljan da se postigne pravična ravnoteţa između zaštite prava na
imovinu i opšteg interesa
254
Ljaskaj protiv Hrvatske - 5863/11

Ĉlan 1 Protokola 1
kuće po najniţoj vrednosti/ postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovin/neispunjenje obaveza/ prodaja kuće/

aukcija / niska vrednost
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Prek Ljaskaj, hrvatski drţavljanin,
sklopio je ugovor sa gospođom. J.A., g. J.A. i g. Ţ.A. (poverioci) za
kupovinu kuce u Kutini za 47.000 nemackih maraka (DEM). Međutim,
pošto je podnosilac predstavke platio samo 30.000 maraka, poverioci su
pokrenuli sudski postupak protiv svojih njega pred Opštinskim sudom u
Kutini traţeći da im isplati ostatak cene dogovorene u ugovoru.
Potraţivanje poverilaca je prihvaćeno od strane Opštinskog suda u Kutini i
sud je doneo odluku da je podnosilac predstavke duţan da poveriocima
isplati iznos od 17.000 DEM konvertovanih u domaću valutu, zajedno sa
kamatama kao rezultat kašnjenja sa plaćanjem i troškove postupka.
Godinama kasnije, poverioci su od istog suda zatraţili izvršenje predmetne
odluke. Posebno su traţili (a) iznos jednak 8,691.96 (evra) koji će se
pretvoriti u hrvatske kune (HKR), zajedno sa kamatom zbog kašnjenja sa
isplatom (b) troškove prvobitnog postupka pred Opštinskim sudom u
Kutini u vrednosti od 1.860 zajedno sa obračunatom kamatom i (c) troškove
izvršnog postupka.
Sa takvim tokom, Izvršni sud je izdao nalog za izvršenje u vezi sa
zaplenomi prodajom nepokretne imovine podnosioca predstavke, sa
posebnim naglaskom na njegovu kuću, radi otplate duga. Prema tome, s
obzirom da je za kuću podnosioca predstavke određena vrednost od
384,197 HKR od strane veštaka kojeg je odredio Izvršni sud, kuća je
stavljena na prodaju na javnoj aukciji. Nakon neuspeha prve dve aukcije,
kuća je prodata na trećoj aukciji za 50.000 HRK. Za prodaju kuće po cijeni
255
znatno niţoj od cene koju je utvrdio gore pomenuti veštak, izvršni sud je
pozvao na član 97 (4) Zakona o izvršenju iz 1996. godine, izmijenjen i
dopunjen 1999. godine.
Nezadovoljan takvom radnjom, podnosilac predstavke je pokrenuo
sudski postupak pred Okruţnim sudom u Sisku, koji je prihvatio zahtev
podnosioca predstavke, poništio odluku izvršnog suda i vratio predmet na
osnovu toga što je član 7 (4) pogresno protumačen i da je takva odluka u
suprotnosti sa članom 6 Zakona o izvršenju jer izvršni sud nije dovoljno
poštovao dostojanstvo podnosioca predstavke time što mu nije olakšao
postupak izvršenja. Sud je takođe naglasio činjenicu da cena za koju je kuća
podnosioca predstavke prodata, nije pokrivala ni polovinu duga, što je
podrazumevalo da poravnanje duga kao glavni cilj postupka izvršenja nije
ispunjen.
Shodno tome, Izvršni sud je ponovio postupak prodaje kuće, ponovo
je organizovao javnu aukciju na kojoj je kuća podnosioca predstavke
prodata, samo ovog puta za 70.000 HKR. Podnosilac predstavke se ponovo
ţalio na ovo. Međutim, Okruţni sud u Sisku je odbacio ţalbu pošto su
poverioci smatrali da su njihova potraţivanja izvršena cenom za koju je
kuća prodata.
Nakon toga, podnosilac predstavke je podneo ţalbu Ustavnom sudu
tvrdeći da je povređeno njegovo pravo na ravnopravnost pred zakonom i
njegovo pravo na imovinu zagarantovano Ustavom Hrvatske. Međutim,
ova ţalba je odbačena od strane Ustavnog suda s obzirom na to da taj Sud
nije mogao da razmatra ovaj predmet. Kao rezultat, Izvršni sud je naloţio
iseljenje podnosioca predstavke iz kuće.

U skladu sa članom 6 stav 1 Konvencije, podnosilac predstavke je
tvrdio da je njegova kuća prodata za manje od jedne petine njene stvarne
vrednosti. Međutim, imajući u vidu okolnosti slučaja, Sud smatra da
predmetni slučaj, umjesto pod član 6, stav 1, spada u član 1 Protokola 1
Konvencije. S druge strane, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke,
pogrešno verujući da je ustavna ţalba uspešno zaustavila istek roka od šest
meseci, propustivši da postupi u skladu sa članom 35 stav 1 Konvencije,
propuštajući da slučaj podnese u roku od šest meseci od poslednje odluka.
Međutim, pozivajući se na predmet Vrtar protiv Hravtske1 u kojoj je Sud
1 Vrtar protiv Hrvatske br. 39380/13, §§ 71-85, 7. januar 2016

256
odbacio iste tvrdnje koje je podnela Vlada, smatrajući da nema razloga da

se u ovom predmetu ne dođe do drugog zaključka. Njegova procena da
odbije takav navod Vlade, sud zasniva na članu 62 Zakona o Ustavnom
sudu, koji svakom pojedincu koji veruje da su mu drţavni organi povredili
prava zagarantovana Ustavom, daje pravo da podnese ustavnu ţalbu.
Prema tome, zahtev je prihvatljiv.
Što se tiče merituma predmeta, podnosilac predstavke je tvrdio da je
prodaja njegove kuće za manje od petine njene stvarne vrednosti bila protiv
Zakona o izvršenju i prakse domaćih sudova koji zabranjuju prodaju
nepokretne imovine u postupku izvršenja za tako malu vrednost. Takođe je
napomenuo da uprkos činjenici da je takvo izvršno rešenje Izvršnog suda
zasnovano na Zakonu o izvršenju koji je omogućio prodaju nepokretne
imovine na trećoj aukciji, bez ograničenja u vezi sa najniţom cenom, takva
odredba ne bi imala imerativni karakter i potrebno je tumačiti je u skladu
sa drugim odredbama zakona, naročito sa principom iz člana 6 Zakona, u
kojem se navodi da tokom postupka izvršenja treba poštovati dostojanstvo
duţnika pokušavajući da mu se takav postupak što više olakša.
Pre svega, podnosilac predstavke navodi da je svrha postupka
izvršenja otplata duga, s obzirom da cena po kojoj je kuća prodata nije
pokrivala predmetni dug, i uprkos tome, podnosilac predstavke je izgubio
svoju kuću, njegovo dostojanstvo je ozbiljno povređeno, a sam cilj
procedure nije postignut.
S druge strane, Vlada je tvrdila da odluke donete od strane domaćih
sudova nisu bile nezakonite, arbitrarne ili očigledno nerazumne. U vezi sa
nezakonitošću, Vlada je tvrdila da je njena odluka bila zasnovana na članu
97 (4) Zakona o izvršenju. U vezi sa arbitrarnošću i neracionalnošću odluke,
Sud konstatuje da je dug podnosioca predstavke rezultat njegovog
neuspeha da isplati kupovnu cenu kuće dvadeset godina uzastopno, i taj
postupak je rezultirao prodajom kuće podnosioca predstavke u postupku
izvršenja. Dalje, u vezi sa argumentom koji je izneo podnosilac predstavke
da svrha postupka izvršenja nije postignuta jer je cena po kojoj je kuća
prodata nije u stanju čak da pokrije dug, Vlada je istakla da pošto su
poverioci izjavili da su zadovoljni napred navedenom cenom, i svrha
postupka se moţe smatrati postignutim.
Dalje, Sud je prestao da procenjuje da li je odluka suda o prodaji kuće
po toj ceni doneta u skladu sa zakonom i ako jeste, da li je to bilo arbitrarno
i razumno na prvi pogled. S obzirom na to da je takav postupak zapravo
257
bio zasnovan na zakonu, Sud ipak podseća da su Ustavni sud i Vrhovni

sud Hrvatske presudili u više predmeta, u kojima je navedeno da navodeći
da je primena člana 97 (4) Zakona o izvršenju mehanički čime se
dozvoljavala prodaja nepokretne imovine po simboličnim cenama
nedovoljnim za otplatu duga, bila u suprotnosti sa Ustavom, zakonom,
moralnom doktrinom i društveno neprihvatljivo. Sud takođe naglašava da
načelo zakonitosti, sadrţano u članu 1 Protokola 1, uključuje obavezu da
zakon bude dostupan, precizan i predvidiv u svom delovanju. U tom
smislu, imajući u vidu nepredvidljivost rezultata - prodajnu cenu - a
posebno činjenicu da je isti sud jednom odlučio da je cena nerazumna a
zatim potvrdio sličnu cena, dokazuje da je podnosilac predstavke teško
mogao da predvidi efekat ove odredbe. Na kraju, Sud navodi činjenicu da
je u lokalnim sudovima postojala praksa da se ne dozvoli prodaja imovine
za vrednost manju od jedne trećine vrednosti koju su odredili veštaci.
U zaključku, Sud smatra da, pošto vaţeći zakon nije pruţio
neophodnu zaštitu od arbitrarnog mešanja javnih vlasti, odluke domaćih
sudova o prodaji kuće podnosioca predstavke za manje od jedne trećine
njene vrednosti koju je odredio veštak su dovoljne da se proceni da je došlo
do povrede člana 1 Protokola 1.
Podnosilac predstavke je navodno pretrpeo materijalnu štetu, na
osnovu člana 41, koja je obračunata na osnovu utvrđene vrednosti kuće i
vrednosti za koju je kuća prodata. Sud procenjuje da domaće
zakonodavstvo nikad nije dozvoljavalo prodaju imovine za manje od 1/3
stvarne vrednosti. Stoga, određuje materijalnu štetu u vrednosti od 7,870 €.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda član 1 Protokola 1 Konvencije (pet
glasova za i jedan protiv).
258
Špaček s.r.o. protiv Republike Ĉeške - 26449/95

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat povećanja
poreske osnovice na prihode i novčane kazne izrečene od strane
nacionalnih vlasti / ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / povećanje poreza / novčana kazna/

promena zakonodavstva/objavljivanje zakonodavstva
Okolnosti predmeta
Kompanija podnosilac predstavke - Špaček doo, je društvo sa
ograničenom odgovornošću sa sedištem u Pragu, osnovana kao naslednik
Špaček SW (bivša kompanija) od kada je ova poslednja prestala da postoji
krajem 1992. godine. Špaček SË je do 1991. godine vodila račune u
knjigama sa prosto jednim unosom, u skladu sa Zakonom o poslovanju
privatnih preduzeća i Zakonom o porezu na prihode da bi 1992. godine
prešla na vođenje računa u knjigama sa dva unosa, jer je prethodna
kompanija registrovana u trgovačkom registru.
Šest meseci pre nego što je prethodna kompanija prešla na vođenje
računa po sistemu dvojnog knjigovodstva, Ministarstvo finansija, u cilju
razjašnjenja i specifikovanja obaveza koje proizilaze iz Zakona o delatnosti
privatnih preduzeća, donelo je računovodstvena pravilaza privatna
preduzeća (pravila) i Pravilnik o proceduri prelaska knjigovodstva iz
jednog na dvojno knjigovodstvo. Ona određuju da bi, tokom prelaska sa
knjige sa jednim unosom na sistem dvojnih knjiga, preduzećima trebalo
povećati poresku osnovicu na prihode. Ova pravila i propisi su objavljeni u
finansijskom biltenu, ali nisu objavljeni u Sluţbenom listu, jer to nije
naznačeno u Zakonu o Sluţbenom glasniku, niti postoji bilo koji drugi
zakon koji obavezuje Ministarstvo finansija da objavi principe i pravila koje
donosi u cilju regulisanja oblasti računovodstva privatnih preduzeća.
Na osnovu gorenavedenih pravila i propisa, 1993. kancelarija za
finansije u Pragu je obavestila kompaniju podnosioca predstavke da je
259
obavezna da plati dodatni porez na dohodak zajedno sa novčano kaznom u

iznosu od 37, 200 CZK za fiskalnu 1991. godinu, jer prethodno preduzeće
nije podiglo osnovicu za porez na dohodak 1991. godine kada je prešlo sa
knjiga sa jednim unosom na dvojne knjige kako je predviđeno vaţećim
zakonom. Protiv ovog postupanja kancelarije za finansije kompanija
podnosilac predstavke se ţalila Odeljenju za finansije u Pragu, koje je
odbacilo ţalbu sa obrazloţenjem da je kancelarija za finansije delovala u
skladu sa pravilima i propisima objavljenim u Finansijskom biltenu kako bi
se razjasnio Zakon o delatnostima privatnih preduzeća.
Nezadovoljna kako je finansijsko odeljenje rešilo njen slučaj,
kompanija podnosilac predstavke je pokrenula sudski postupak u
Opštinskom sudu u Pragu. U ţalbi je naglašeno da je prethodna kompanija
vodila račune sa knjigama prostog knjigovodstva sa u skladu sa Zakonom
o delatnostima privatnih preduzeća. Dalje, kompanija podnosilac
predstavke je tvrdila da propisi koje pominje Kancelarija za finansije nisu
obavezni, već se primjenjuju od strane preduzeća zbog njihove praktičnosti.
Ona je takođe navela da je Finansijsko odeljenje napravilo grešku u primeni
zakona jer je zaključilo da se dobit kompanije podnosioca predstavke
povećala od iznosa od kojih se nisu povećali troškovi. Opštinski sud u
Pragu je odbio ţalbu kompanije podnosioca predstavke, s obzirom na to da
je Ministarstvo finansija nadleţno za donošenje pravila i principa
ure]ivanja knjigovodstva privatnih preduzeća, bez potrebe da ih objavljuje
u Sluţbenom listu kao rezultat nepostojanja zakona koji od resornog
ministarstva zahteva takvu stvar. Prema tome, prema Opštinskom sudu u
Pragu, kako kompanija podnosilac predstavke nije povećala svoju poresku
osnovicu na prihode 1991. godine, čime nije postupalo po propisima,
prekršila je Zakon o delatnostima privatnih preduzeća.
Nakon takvog toka događaja, kompanija podnosilac predstavke je
1994. godine podnela ustavnu ţalbu tvrdeći da su joj povređena prava
predviđena u članu 2 Ustava, navodeći da "svakome treba da bude dozvoljeno
da radi ono što nije zabranjeno zakonom i niko ne bi trebalo da bude prisiljen da
uradi nešto što nije propisano zakonom." Kompanija podnosilac predstavke je
takođe tvrdila da su joj povređena prava predviđena članom 4 Povelje o
ljudskim pravima i osnovnim slobodama u kojem se navodi "obaveze se
moraju propisivati samo zakonom, u okviru njegovih granica, a uzimajući u obzir
prava i osnovne slobode ". Kompanija podnosilac predstavke tvrdi da
Opštinski sud u Pragu nije cenio da li propis ispunjava kriterijume za
260
objavljivanje u Sluţbenom glasniku a prema Zakonu o sluţbenom glasniku

i da isti sud nije uzeo u obzir princip prema kojem podzakonski akti
moraju da se objavljuju u Sluţbenom glasniku i moraju da imaju
odgovarajući naziv i formu kako bi isti bili imperativni za pravne subjekte.
Ustavni sud je odbio ţalbu kompanije podnosioca predstavke kao
neosnovanu, uz obrazloţenje da se propisi koje izdaju organi drţavne
uprave objavljuju u Sluţbenom glasniku samo kada to zahteva zakon. S
obzirom da u ovom slučaju Ministarstvo finansija nijednim zakonom nije
bilo obavezno da objavljuje usvojene propise, Ustavni sud je zaključio da je
pravilnik o postupku prelaska sa prostog knjigovodstva na dvojno
knjigovodstvo, bio obavezujuć za stranku.

Kompanija podnosilac predstavke je tvrdila da je obaveza povećanja
osnovice za porez na prihode kao rezultat prelaska sa vođenja prostog
knjigovodstva na dvojno knjigovodstvo predstavljala povredu člana 1
Protokola 1 Konvencije. Stranke nisu osporile činjenicu da je obaveza
povećanja poreske osnovice na prihode i novčana kazna koje je Finansijska
kancelarija izrekla kompaniji podnosiocu predstavke predstavljala mešanje
u pravo na mirno uţivanje imovine. Dakle, jedino pitanje koje je Sud
razmatrao jeste da li je takvo mešanje bilo zakonito u smislu drugog stava
Kompanija podnosilac predstavke je tvrdila je da je prethodna
kompanija vodila račune prostim knjigovodstvom do 1991. godine da bi
godinu dana kasnije u 1992. godine prešla na dvojno knjigovodstvo u
skladu sa Zakonom o delatnostima privatnih preduzeća koji nije zahtevao
da preduzeća podiţu poresku osnovicu u slučaju prelaska sa prostog na
dvojno knjigovodstvo. Prema kompaniji podnosioc predstavke, takav uslov
je uveden tek nakon usvajanja Pravilnika o postupku prelaska sa prostog
na dvojno knjigovodstvo, pravilnik za koji ona tvrdi da nije bila obavezna
da ga poštuje, jer isti po svojoj prirodi nije bio imperativni. Kompanija
podnosilac predstavke je zasnovala ovaj argument na činjenici da su
propisi objavljeni samo u finansijskom biltenu kao premisa Ministarstva
finansija, a ne u Sluţbenom glasniku kao zvaničnom izvoru svih obaveznih
instrumenata za pravne subjekte. Vlada je, s druge strane, tvrdila da Zakon
o sluţbenom glasniku ne obavezuje Ministarstvo finansija da objavljuje
principe i propise koje je donelo za regulisanje delatnosti privatnih
261
preduzeća. Vlada je podsetila na to da su ista objavljena u Finansijskom

biltenu, preko kojeg je informisala javnost o merama koje je usvojilo ovo
ministarstvo. Vlada je dalje navela da je Finansijski bilten dobro poznati
izvor javnosti i da preduzeća istog tipa kao i podnosilac predstavke imaju
pristup istom, isto kao i Sluţbenom glasniku. Vlada je naglasila činjenicu
da su propisi stupili na snagu šest meseci pre nego što je kompanija
podnosilac predstavke prešla sa prostog na dvojno knjigovodstvo i isti su
bili poznati među privatnim preduzećima. Shodno tome, Vlada je tvrdila
da je duţnost kompanije podnosioca predstavke da ispita pravila i principe
koji se primenjuju za regulisanje postupka za prelazak vođenja računa sa
prostog na dvojno knjigovodstvo. Na ovaj način, Vlada je zaključila da, s
obzirom na to da je mešanje u pravo podnosioca predstavke na mirno
uţivanje imovine zasnovana na gore pomenutom zakonodavstvu, isto
mešanje treba smatrati zakonitim u smislu drugog stava člana 1 Protokola 1
Konvencije.
Sud smatra da je pitanje objavljivanja i predvidljivosti vaţećih
principa i pravila za regulisanje postupka prelaska sa prostog na dvojno
knjgovodstvo predstavlja osnovu ovog predmeta. Sud primećuje da je na
početku, vaţeći zakon o oporezivanju privatnih preduzeća bio Zakon o
porezu na prihode, koji je zajedno sa Zakonom o izmenama i dopunama
Zakona o porezu na prihode objavljen u Sluţbenom glasniku. Sud dalje
primećuje da je obaveza preduzeća da vode svoje račune u skladu sa
knjigovodstvenim principima u početku je data u Zakonu o delatnostima
privatnih preduzeća koji, iako nije precizirao nadleţni organ i način
donošenja principa o kojima se radi, ipak nagoveštavao da je Ministarstvo
finansija ovlašćeno da donosi pravila i principe kako bi uredilo regulisanje
oblasti knjigovodstva/računovodstva privatnih preduzeća. Kao rezultat
toga, Sud smatra da je prilikom donošenja Pravilnika o postupku prelaska
sa prostog na dvojno knjigovodstvo koji nalaţe privatnim preduzećima da
povećaju poresku osnovicu na prihode prilikom tog prelaska, Ministarstvo
Finansije vršilo svoja zakonska ovlašćenja.
Sud primećuje da se propisi o kojima je reč, iako su objavljeni u
javnom interesu, budući da nisu objavljeni u Sluţbenom glasniku u obliku
uredbe ili odluke, ne mogu smatrati imperativnim instrumentima za
pravne subjekte prema Zakonu o Sluţbenom glasniku. Međutim, Sud
podseća da pojam "pravo" mora biti shvaćen po sadrţaju, a ne po njegovom
obliku. Stoga Sud smatra da je Ministarstvo finansija delovalo pravilno
262
kada je objavilo pomenute propise u Finansijskom biltenu koji je stvoren

radi informisanja javnosti o merama koje Ministarstvo finansija usvaja,
uzimajući u obzir činjenicu da se ovom finansijskom biltenu daje isti
publicitet kao i Sluţbenom glasniku.
Konačno, Sud primećuje da je prethodnik podnosioca predstavke
primenio računovodstvena načela objavljena u Finansijskom biltenu i kao
rezultat pretpostavlja se da čak i ako pravila i propisi objavljeni u tom
biltenu ne sadrţe imperativne instrumente, primenjujući ih, prethodna
kompanija je prihvatila Finansijski bilten kao sluţbeni izvor imperativnih
instrumenata.
U zaključku, Sud smatra da su pravila o postupku prelaska sa
prostog na dvojno knjigovodstvo bila dostupna i predvidljiva, a kao
posldica mešanje u pravo kompanije na mirno uţivanje imovine zakonita u
smislu drugog stava člana 1 Protokola 1 uz Konvenciju, pošto je isti
zasnovan na češkim zakonima. Iz tog razloga, Sud nalazi da nije bilo
povrede člana 1 Protokola 1.
Odluka suda
(jednoglasno).
263
Kopecký protiv Slovačke - 44912/98

Ĉlan 1 Protokola 1
zahteva za vraćanje kovanog novca/ ne postoji povreda
Ključne reči: neometano uţivanje imovine/ kovani novac/ konfiskovanje/

legitimno očekivanje/ pravična ravnoteţa/ /neodgovornost vlasti/nedostatak dokaza
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Juraj Kopecky, slovački drţavljanin čiji
je otac 12. februara 1959. bio osuđen za drţanje 131 zlatnika i 2151 srebrnih
novčića, u suprotnosti sa vaţećim propisima. Osuđen je na godinu dana
zatvora, novčanom kaznom i odzimanjem kovanog novca. Podnosilac
predstavke je, 30. septembra 1992. godine traţio vraćanje kovanica
njegovog oca prema Zakonu o vansudskoj rehabilitaciji 1991. ("Zakon iz
1991. godine"). Tri godine kasnije, Okruţni sud u Senici potvrdio je tuţbu i
naloţio Ministarstvu unutrašnjih poslova da podnosiocu predstavke vrati
kovanice. Okruţni sud, pozivajući se na relevantne podatke, utvrdio je da
su kovanice uzete od oca podnosioca predstavke 21. novembra 1958.
godine i da su te godine poslate Regionalnoj upravi Ministarstva
unutrašnjih poslova u Bratislavi. Kovanice je pregledao stručnjak i popisao
ih je prostorijama Regionalne uprave u Bratislavi.
1995. godine, protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova podneo
je ţalbu sa argumentom da su uništeni svi relevantni dokumenti i da je
podnosilac predstavke duţan da dokaţe gde je deponovao kovanice. Posle
dve godine, Regionalni sud u Bratislavi presudio je u korist Ministarstva
unutrašnjih poslova. Na osnovu člana 4(1), 5 (1) i 20 (1) Zakona iz 1991.
godine, Sud je utvrdio da podnosilac predstavke nije pokazao gde je
deponovao kovanice kada je ovaj zakon stupio na snagu 1. aprila 1991.
godine. U presudi, Regionalni sud je priznao da je podnosilac predstavke
imao ograničen pristup imovini svog oca. Shodno tome, on je dobio
dodatne dokaze o svojoj inicijativi. Posebno, Regionalni sud je primetio da,
264
u skladu sa relevantnom praksom, oduzetu imovinu je javno tuţilaštvo

trebalo da preda, nakon što je dotična presuda postala pravosnaţna,
finansijskom odeljenju nadleţnog organa lokalne samouprave. Zbog toga je
Regionalni sud razmotrio krivični slučaj u vezi sa slučajem oca podnosioca
ţalbe. Dalje je zaključio da u arhivama Okruţne kancelarije Senica,
Ministarstva unutrašnjih poslova, Narodne banke Slovačke i regionalnog
Drţavnog arhiva u Bratislavi nije bilo nikakve dokumentacije koja se
odnosi na predmente kovanice. 27. januara 1998. godine, Vrhovni sud je
odbio ţalbu podnosioca predstavke o tačkama zakona i podelio mišljenje
Regionalnog suda da podnosilac predstavke nije pruţio dokaze da je
dotično ministarstvo bilo u posedu kovanog novca, kako se traţi članom 5
(1) Zakona iz 1991.godine.
Podnosilac predstavke je tvrdio da je poštovao sve zakonske uslove
za vraćanje imovine njegovog oca. Što se tiče obaveze iz člana 5 (1) Zakona
iz 1991. godine da pokaţe gde je imovina, on je dostavio dokumentarne
dokaze koji pokazuju da su kovanice uzete od njegovog pokojnog oca i da
su deponovane u prostorijama Regionalne uprave Ministarstva Unutrašnjih
poslova 12. decembra 1958. godine. Argument da Ministarstvo unutrašnjih
poslova više ne poseduje kovanice je bio samo pretpostavka. U nedostatku
pouzdanih dokaza o tome kako je kovani novac prebačen iz prostorija
ministarstva, ova tvrdnja ne bi mogla da ospori dokaze koje je podnosilac
predstavke podneo.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 1 Protokola 1, jer kao
rezultat odbijanja njegovog zahteva, on je lišen neometanog uţivanja
imovine njegovog oca. On je tvrdio da je ispunio zakonske uslove za
vraćanje imovine oduzete od njegovog a posedovao je dokaze da su
kovanice preuzete od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, i da je
argument da ono ne poseduje kovanice bio neosnovan. Podnosilac
predstavke je naglasio da se u odnosu na pokretnu imovinu, prema
Zakonu iz 1991.godine, ona moţe vratiti samo u naturi, podloţno uslovima
navedenim u ovom zakonu, dok je mogućnost vraćanja druge imovine
istog tipa ili dodela naknade za pokretnu imovinu isključena. Stoga,
podnosilac zahteva tvrdi da bi mogao da ima legitimno očekivanje da ima
efikasno uţivanje imovine koja se potraţuje i to predstavlja "imovinu" u
smislu člana 1 Protokola 1.
265
Vlada je tvrdila da su lokalni sudovi odbacili potraţivanja

podnosioca predstavke zbog neispunjavanja da dokaţe da je imovina uzeta
i prema tome nije ispunio zakonske uslove propisane Zakonom iz 1991.
Dakle, Vlada tvrdi da zahtev ne ispunjava uslove i pošto član 1 Protokola 1
nije garantovao pravo na kupovinu imovine, podnosilac predstavke nije
imao "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1, stoga ne postoji nikakvo
mešanje u njegova prava prema toj odredbi. Dalje, Vlada je smatrala da je
irelevantno da je Okruţni sud u Senici prihvatio zahtev podnosioca
predstavke u prvom stepenu, pošto su ove presude naknadno odbacili
najviši sudovi, bez dobijanja pravne snage.
Sud podseća da su glavna i relevatna načela ovog predmeta određena
praksom institucija Konvencije prema članu 1 Protokola 1, gde je, između
ostalog, Sud utvrdio da je lišavanje vlasništva ili drugog nekog drugog
prava u principu neposredni čin, i ne stvara stalnu situaciju "lišavanja
prava",1 ukoliko član 1 Protokola 1 ne garantuje pravo na kupovinu
imovine,2 podnosilac zahteva moţe da tvrdi povredu člana 1 Protokola 1
samo u meri u kojoj su sporne odluke koje se odnose na njegovu "imovinu"
u smislu ovog člana3 i da se član 1 Protokola 1 ne moţe tumačiti kao opšta
obaveza drţava ugovornica da povrate imovinu koja im je preneta pre
ratifikacije Konvencije.4
Sud konstatuje da je podnosilac predstavke podrţao svoj zahtev za
vraćanje odredbama Zakona iz 1991. godine. Vlasnički interes na koji se
podnosilac predstavke oslanjao bila je priroda zahteva i prema tome nije
mogla biti okarakterisana kao "postojeća imovina" u smislu sudske praksa
Suda. Ovo nije bilo sporno pred Sudom. Što se tiče toga da li je podnosilac
predstavke imao „‟sredstvo‟‟ prema mišljenju Velikog veća, nalazi
Okruţnog suda u Senici pokazuju da bi podnosilac predstavke mogao da
navede, bar na osnovu argumentacije, da je ispunio relevantne uslove za
vraćanje imovine njegovog oca, tako da je postojalo "stvarno neslaganje".
Tuţba podnosioca predstavke nije bila neosnovana i podnosilac predstavke
1 Malhous protiv Republike Ĉeške [VV], br. 33071/96, ESLJP 2000-XII,

2 Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. novembra 1983, Serija A br. 70, str. 23, § 4 i
Slivenko protiv Latvije [VV], br. 48321/99, § 121, ESLJP 2002-II
3 Princ Hans-Adam II od Lihtenštajna protiv Nemačke, br. 42527/98, §§ 82-83, ESLJP 2001-VIII;
Gratzinger i Gratzingerova protiv Republike Ĉeške [VV], br. 39794/98, § 69, ESLJP 2002-VII
4 Jantner protiv Slovačke, br. 39050/97, § 34, 4. mart 2003
266
je imao "legitimno očekivanje" da se njegova tuţba potvrdi, što je

obrazloţio, smatrajući ga imovinom u smislu člana 1 Protokola 1.
Što se tiče pojma "legitimna očekivanja" u kontekstu člana 1 Protokola
1, Sud ga je prvo razvio u Pine Vallei Developments Ltd i drugi protiv
Irske, gde je Sud utvrdio da je izdavanje građevinske dozvole zbog koje su
podnosioci predstavke kupili zemlju, dozvola je sastavni deo prava".5
Prema sudskoj praksi da ima "legitimnog očekivanja" stranka mora da
imati dovoljno osnovan zahtev za izvršenje. Međutim, sudska praksa Suda
ne predviđa postojanje "stvarnog spora" ili "diskutabilnog zahteva" kao
kriterijuma za utvrđivanje da li postoji "legitimno očekivanje" zaštićeno
članom 1 Protokola 1. Stoga Sud ne moţe da sledi obrazloţenje Velikog
veća u tom pogledu. Umesto toga, Sud smatra da kada je vlasnički interes u
prirodi zahteva, on se moţe smatrati "imovinom" samo ako ima dovoljno
osnova u nacionalnom pravu, na primer kada postoji dobro utvrđena
sudska praksa domaćih sudova koji to potvrdjuju. U konkretnom
predmetu, konkretni interes podnosioca predstavke nije nastao kao rezultat
njegove podrške u određenom pravnom aktu. Prema tome, ne moţe se reći
da je postojalo "legitimno očekivanje", kako je definisano u slučaju Pine
Vallei, gore pomenutom.
Glavno pitanje za Sud je da li postoji dovoljan osnov u domaćem
pravu, kako ga tumače domaći sudovi, za navode podnosioca predstavke
da se kovanice kvalifikuju kao "sredstva" u smislu člana 1 Protokola 1. U
tom pogledu, jedina tačka spora jeste da li podnosilac predstavke moţe reći
da je ispunio zahtev da pokaţe "gde je imovina, kako je definisano u članu
5 (1) Zakona iz 1991. godine". Sa svoje strane, podnosilac predstavke
smatra da, suprotno nalazima iz Okruţnog suda u Bratislavi i Vrhovnog
suda, on jeste ispunio ovaj uslov pokazujući kako i kada je imovina preneta
na drţavu, jer nadleţni organ nije mogao da objasni šta se desilo sa
kovanim novcem.
Uzimajući u obzir nalaze domaćih sudova, Sud je odlučio da nije bilo
potrebno da odluči drugačije od njih. U takvim okolnostima, Sud je utvrdio
da u kontekstu potraţivanja za njegovo vraćanje, podnosilac predstavke
nije imao "imovinu" u smislu prve reči člana 1 Protokola 1. Dakle, ne postoji
povreda člana 1 Protokola 1.
5 Presuda od 29. novembra 1991, Serija A br. 222, str. 23, § 51

267
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji porveda člana 1 Protokola 1 (trinaest
glasova za i četiri protiv).
Izdvojeno mišljenje sudija Ress, Steiner i Borrego

Sudije su mišljenja da postoji stvarno neslaganje jer je prema presudi
Vrhovnog suda iz 1992. godine, konfiskacija poništena i ponovo utvrđena
imovinska prava čak i prema uslovima iz Zakona iz 1991. Poništaj je imao
pravnu snagu i stoga je postojalo legitimno očekivanje podnosioca
predstavke da bi imao fer priliku da mu se kovanice vrate.
Izdvojeno mišljenje sudije Straznicka

Izdvojeno mišljenje sudije Straznicke zasnovano je na činjenici da nije
u skladu sa svrhom zakona o vraćanju, s jedne strane, da se izjavi
postojanje pravnog leka u pogledu kršenja zakona koji su se desili u
relevantnom periodu, a s druge strane, da se eliminiše legitimni interes
ovlašćenog lica, koji ga opterećuje zahtevima koje je nemoguće ispuniti.
Prema njemu u ovom predmetu, podnosilac predstavke je preuzeo pravni
poloţaj svog oca prema Zakonu o vansudskoj rehabilitaciji. Tako je on
stekao pravo svog oca da vrati kovani novac. Ovo je jedan od razloga zbog
kojih sudija ne moţe da deli mišljenje većine kolega da zakoni o
rehabilitaciji i poloţaj podnosioca predstavke kao lica ovlašćenog prema
Zakonu o vansudskoj rehabilitaciji nisu dovoljni da stvore legitimno
očekivanje da će zahtjev biti odobren. Na kraju, ovaj zahtev je primio
Okruţni sud kao prvostepeni sud i bilo je malo verovatno da će uspeti.
Ključna tačka u ovom sporu je da li podnosilac predstavke ispunjava
uslov "da naznači gde je imovina". Ovaj uslov je zakonski definisan na opšti
način, bez navođenja tačke na koju ga treba uputiti. Prema rečima sudije,
Okruţni sud je pravilno zaključio da je činjenica da je podnosilac
predstavke naznačio u kojem drţavnom organu je deponovan kovani
novac u vreme konfiskacije, jeste bila smatrana za dovoljnu u određenim
okolnostima slučaja da se sloţi sa zakonskim uslovima. Prema rečima
sudije, podnosilac predstavke je imao "legitimno očekivanje" u smislu
sudske prakse Suda, pa je uklanjanje tog zahteva predstavljalo mešanje u
njegova prava iz člana 1 Protokola 1.
Sudija ističe da u sudskoj praksi Suda od 2000. godine postoji
tendencija da se primenom nacionalnog zakona prati nadzorna revizija
268
Suda. Što se tiče primarne uloge nacionalnih vlasti u rešavanju problema

tumačenja nacionalnog zakonodavstva, Sud je primetio da posebno
formalno i strogo tumačenje ne moţe biti u skladu sa principima
Konvencije. S obzirom na to, sudija smatra da ometanje prava podnosioca
predstavke prema članu 1 Protokola 1 nije postiglo pravičnu ravnoteţu
između zahteva od opšteg interesa i zahteva za zaštitu njegovih
individualnih osnovnih prava.
269
Ünsal Öztürk protiv Turske – 24874/04
Ünsal Öztürk protiv Turske - 24874/04

Ĉlan 10
Povreda prava na slobodu izraţavanja kao rezultat propusta lokalnih
sudova da ukinu nalog za oduzimanje kopija knjige / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
nevraćanja konfiskovanih knjiga/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: sloboda izraţavanja/ konfiskovanje knjiga/ neometano

uţivanje imovine / ilegalan sadrţaj / dvostruki slučaj
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Ünsal Öztürk, turski drţavljanin je
vlasnik izdavačke kuće Yurt Kitap-Yayın. Utvrđeno je da je kompanija
podnosioca predstavke, devedesetih godina objavila nekoliko knjiga koje
su sadrţale propagandu, u suprotnosti sa različitim odredbama Zakona o
sprečavanju terorizma (Zakon br. 3712), kao i "uvreda za pamćenje
Ataturka" suprotno Zakonu br. 5816. Osuđen je i odsluţio je kaznu zatvora
u trajanju od jedne godine, pet meseci i dvadeset dana, i novčanom kaznom
u iznosu od 5,121 evra (EUR). Većina ovih knjiga je konfiskovana.
Podnosilac predstavke je, 21. decembra 1994. godine podneo zahtev
Sudu u vezi sa tom presudom i konfiskacijom knjiga. Sud je 4. oktobra
2005. godine utvrdio povredu članova 7 i 10 Konvencije.1 Nakon ukidanja
člana 8. Zakona o sprečavanju terorizma u julu 2003. godine, podnosilac
predstavke je podneo zahtev prvom veću Drţavnog suda za bezbednost u
Ankari, sa drugim datumom 2003. godine i traţio je brisanje naloga za
konfiskovanje.
Prvo veće Drţavnog suda za bezbednosnog u Ankari je odbacio
zahteve i podnosilac predstavke je podneo prigovore Drugom veću istog
1 Ünsal Öztürk protiv Turske, br. 29365/95, 4.oktobar 2005, „predmet br. 1‟
270
suda. Drugo veće Drţavnog suda za bezbednost u Ankari je ukinuo naloge

o konfiskovanju većeg broja knjiga, ali je presudio da, pošto su nalozi za
konfiskovanje izvršeni, nije bilo knjiga za vraćanje. 9. januara 2004. godine,
Drugo veće Drţavnog suda za bezbednosnog u Ankari, u vezi sa šesnaest
knjiga, presudio je da, iako je ukinut član 8 Zakona o sprečavanju
terorizma, sadrţaj ovih knjiga nije bio samo "separatistička propaganda"
već je bio čak i nezakonit "prema različitim zakonima" i odbio je prigovor.
22. novembra 2005. godine, Apelacioni sud u Ankari je usvojio dalju
odluku o istim knjigama. S obzirom na "vaţeću legislativu" i "imajući u
vidu da sadrţaj knjiga moţe da bude u suprotnosti sa članom 7 (2) Zakona
o sprečavanju terorizma", on je odbio zahtjev podnosioca predstavke za
ukidanje naloga za konfiskovanje u vezi sa šesnaest knjiga. Podnosilac
predstavke se ţalio na odluku od 22. novembra 2005. godine. Tuţilac je
pred Kasacionim sudom, takođe zatraţio da se odluka poništi jer je smatrao
da odbijanje zahteva zbog pretpostavke da je sadrţaj knjiga "mogao da
bude nezakonit", bez pregledavanja sadrţaja zahteva u svetlu pravnih
događaja, nije bio u skladu sa zakonom i postupkom. Kasacioni sud je 8.
aprila 2006. godine odbio ţalbu podnosioca predstavke.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 10 Konvencije, s
obzirom na to da je postojalo neopravdano mešanje u njegovo pravo na
slobodu izraţavanja zbog,između ostalog, neaktivnosti lokalnih sudova da
preciziraju koji zakoni opravadavaju oduzimanje knjiga koje je objavila
njegova izdavačka kuća. On je tvrdio da, zbog nedostatka sigurnosti, nisu
ispunjeni ni pristup niti predvidljivost ove odredbe. Podnosilac predstavke
je takođe naveo povredu člana 1 Protokola 1, tvrdeći da odluke domaćih
sudova o nevraćanju njegovih knjiga predstavljaju mešanje u njegovo
pravo na neometano uţivanje imovine.
U vezi sa članom 10., podnosilac predstavke je tvrdio da je odbijanje
domaćih sudova da ukine nalog za konfiskaciju nema zakonsku osnovu.
Ako su domaći sudovi smatrali da je sadrţaj knjige u suprotnosti sa
odredbama krivičnog zakona, morao bi da se pokrene novi krivični
postupak koji se poziva na određene zakonske odredbe. Što se tiče
zaključka Apelacionog suda u Ankari, da je "sadrţaj knjiga mogao da bude
u suprotnosti sa članom 7 (2) Zakona o sprečavanju terorizma", podnosilac
predstavke je primetio da turski pravni sistem ne dozvoljava sudovima
271
zasnivaju svoje presude na opcijama ili verovatnoći da delo čini krivično

delo ili ne. Domaći sudovi mogu da odluče samo da li je krivično delo
počinjeno ili ne. U tom smislu, Vlada je tvrdila da nije došlo do mešanja u
ostvarivanje prava podnosioca predstavke na slobodu izraţavanja. Oni
takođe smatraju da je mešanje bilo propisano zakonom, jer "je rečeno u dve
odluke dotičnih domaćih sudova."
Sud primećuje da je u prethodnom zahtevu podnosioca predstavke u
vezi sa istim knjigama, već utvrdio da je bilo mešanja u pravo podnosioca
predstavke na slobodu izraţavanja zbog kazne podnosioca predstavke i
konfiskacije knjiga u skladu sa različitim odredbama Zakona o sprečavanju
terorizma. Tada je odlučeno da mešanje nije utvrđeno zakonom i utvrđena
je povreda člana 10 Konvencije (prvi slučaj). Nakon toga, prilikom
odlučivanja o ukidanju zahteva podnosioca predstavke za nalog o
konfiskaciji, domaći sudovi su doneli nove odluke i jednom su odlučili da
je sadrţaj knjiga nezakonit, ne samo prema vaţećim odredbama Zakona o
sprečavanju terorizma, već i u skladu sa različitim krivičnim odredbama
koje nisu spomenute u prvom nizu krivičnih postupaka koje je Sud
razmatrao u prvom zahtevu. Stoga, Sud primećuje da su domaći sudovi
imali novo i drugačije obrazloţenje za kontinuiranu konfiskaciju šesnaest
knjiga o kojima je reč. Shodno tome, nove odluke koje donose domaći
sudovi predstavljaju novo mešanje u prava podnosioca predstavke prema
članu 10 Konvencije.
Ovo mešanje je u suprotnosti sa članom 10, osim ako je "predviđeno
zakonom" sledilo jedan ili više legitimnih ciljeva navedenih u stavu 2 člana
10 i jeste "neophodno u demokratskom društvu" za postizanje tog cilja.
Kada je reč o mešanju "predviđenom zakonom", Sud ponavlja da se norma
ne moţe smatrati "zakonom" u smislu člana 10 stav 2, osim ako je
formulisana sa dovoljno tačnosti kako bi se građaninu omogućilo njegovo
regulisanje ili donošenje. Za više, pojedinac bi trebalo da bude u stanju - uz
odgovarajući savet, ukoliko je potrebno - da u razumnoj meri predvidi
okolnosti, posledice koje određena radnja moţe doneti.2
Međutim, u ovom predmetu, domaći sudovi se nisu pozivali na bilo
koju posebnu domaću odredbu. Umesto toga, da bi se oezbedila pravna
osnova za njihovo odbijanje, oni su se oslanjali na nejasne fraze kao što su
"prema različitim zakonima" i "vaţeći zakon". Kada je obaveštenje o
2 Lindon, Otchakovsky-Laurens i korrik protiv Francuske [VV], br. 21279/02 i 36448/022, § 41,
ESLJP 2007-XI).
272
zahtevu upućeno Vladi, Sud je od njih zatraţio da razjasne da li se mešanje

moţe smatrati "predviđeno zakonom", uprkos podršci domaćih sudova tim
frazama. Međutim, Vlada nije odgovorila na ovo konkretno pitanje, osim
što je rekla da je "mešanje bilo predviđeno zakonom, jer je rečeno u obe
odluke dotičnog domaćeg suda". Štaviše, domaći sudovi su takođe smatrali
da sadrţaj knjiga „‟moţe da bude‟‟ u suprotnosti sa članom 7 (2) Zakona o
sprečavanju terorizma. Sud je šokiran od strane domaćih sudova zbog
korišćenja termina "moţe" i smatra da je zaključak koji su domaći sudovi
postigli, ograničeni na proizvoljnost, jer je previše širok i nejasan da bi bio u
skladu sa zakonskim odredbama o bezbednosti koji se zahtevaju članom 10
§ 2 Konvencije.3 S obzirom na nepostojanje bilo kakvog upućivanja na
specifične domaće odredbe i formulaciju koju koriste domaći sudovi, Sud
zaključuje da mešanje u pravo podnosioca predstavke na slobodu
izraţavanja nije utvrđeno zakonom. Ovaj zaključak čini nepotrebnim
razmatranje da li su ispunjeni drugi uslovi iz stava 2 člana 10. Iz toga sledi
da je došlo do povrede člana 10 Konvencije.
U vezi sa navodima o povredi člana 1 Protokola 1, koje je Vlada
osporavala, Sud primećuje da je Sud već razmatrao ţalbu podnosioca
predstavke u vezi sa konfiskacijom knjiga u svojoj presudi iz 2005. godine.
On smatra da se ne zahteva nikakvo posebno razmatranje zato što je
utvrđeno da je konfiskacija knjiga bila neţeljeni efekat proistekao iz
krivičnog gonjenja i kaţnjavanja podnosioca predstavke. Sud smatra da je
odbijanje za ukidanje naloga za konfiskaciju proširenje konfisakacije knjiga
i kao takvo ne predstavlja novo "lišavanje" u smislu ove odredbe. Stoga,
Sud ponavlja prethodni zaključak da ova ţalba ne pokreće pitanje koje
treba razmatrati posebno.
Sud zahteva da tuţena drţava, roku od tri meseca plati podnosiocu
predstavke 10,000 dameričkih dolara na ime materijalne štete; kao i 20,000
francuskih franaka za troškove i izdatke.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 10 a zahtev prema članu 1
Protokola 1 Konvencije nije potrebno razmatrati (jednoglasno).
3 (videti, mutatis mutandis, Asan protiv Turske, br. 28582/02, § 36, 27. novembar 2007, i
Maestri protiv Italije [VV], br. 39748/98, §§ 21 i 30, ESLJP 2004-I
273
Upravni odbor Svenska protiv Švedske - 11036/84

01.12.1985 [Komisija]
Ĉlan 1 Protokola 1
nametanja poreza i stupanje na snagu zakona o investicionim fondovima
radnika / ne postoji povreda/odbija se/
Ključne reči: neometano uţivanje imovine/takse/ investicioni fond radnika/

izmena zakonodavstva
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - Svenska, švedska kompanija, ogranak švedske
konfederacije poslodavaca, čija funkcija se proteţe na zastupanje interesa
svojih članova na trţištu rada, interese poslovnih preduzeća u sporazumima
sa sindikatima i u svim drugim područjima koja utiču na uslove poslovnog
sektora. Glavna funkcija kompanije podnosioca predstavke je obezbeđivanje
poslovnog sektora i javnih organizacija naprednim i stručnim osobljem u
različitim oblastima. Do 1983. godine kompanija je imala oko 250 radnika, a
godišnji promet je iznosio oko 124 miliona švedskih kruna. Debatom koju je
pokrenula švajcarska konfederacija sindikata o ekonomskoj politici u
Švedskoj, predloţeno je da se osnuje investicioni fond za radnike. Kroz ovaj
fond cilj je bio da se promeni ravnoteţa povećanjem uticaja radnika u
industriji i prenosa kapitala. Debata je kulminirala 1983. godine, uvođenjem
novih zakona koji su uključivali dva nova zakona, devet (9) amandmana i
stvorili novu strukturu sistema. Ovaj novi strukturni sistem za upravljanje
porezom se zasnivao na činjeničnim okolnostima ekonomskog stanja i
uzimanjem međunarodnog razvoja u obzir. Vlada je potencirala da je od
suštinskog značaja zaustaviti ubrzano povećanje cena i troškova, kao i
njihove efekte. Da bi se izbegao takav razvoj, potrebno je preduzeti mere
kako bi se zaustavio rast dobiti, koncentrisanjem vlasti i imovine na trţištu,
radi raspodele vlasti i imovine, tako da što više ljudi postanu učesnici u tim
procesima. Ove mere rezultirale su manjim povećanjem potrošnje s jedne
strane i značajnim povećanjem prihoda. Takođe, napori za stabilnu politiku
274
su ublaţeni a preduslovi za stabilno zapošljavanje stvaraju ekonomski rast.

Ovo je, iznad svega, bio odlučujući motiv Vlade da predloţi ovaj fond.
Struktura novog sistema je bila zasnovana na novom zakonu koji je
predviđao porez za podelu dobiti, kao i drugi zakon koji je predviđao
upravljanje porezima kroz sistem penzionog fonda Vlade. Porez na podelu
dobiti nametnut je svim švedskim kompanijama sa ograničenom delatnošću.
Porez se upućuje drţavi i Nacionalnom fondu za penzijsko osiguranje. Porez
je obuhvatao procenat od 20% od osnovne dobiti, ova dobit predstavlja
stvarnu dobit koja se dobija nakon odbijanja troškova. Osim poreza na
podelu dobiti, Investicioni fond radnika se morao finansirati porastom
uplata na dodatne penzije, koji iznos su švedski poslodavci i samozaposleni
morali da plaćaju Vladi. Drugi usvojeni zakon je od posebnog značaja u
odnosu na Investicioni fond radnika, koji je obezbeđivao da sredstvima
prikupljenim prema zakonu, na osnovu naknada (charges) za socijalno
osiguranje, upravlja vladin organ koji se zove Nacionalni Fond za penzijsko
osiguranje, koji je bio odgovoran za upravljanje kapitalom prikupljenim iz
novog poreza na podelu dobiti, kao i od posebnih uplata za dopunske
penzije namijenjene za finansiranje kupovine akcija iz Investicionog fonda
radnika. Pre osnivanja Fonda radnika, sredstvima Nacionalnog fonda za
penzijsko osiguranje su upravljala četiri nezavisna odbora, ali nakon
izvršenih promena, ovim sredstvima je upravljalo pet novih odbora
sastavljenih od devet članova koje je imenovala švedska vlada. Pet od devet
članova je zaduţeno za upravljanje navedenim akcijama i putem njihovog
prava glasa na godišnjim sastancima vrše uticaj na odluke koje se odnose na
rad dotičnih preduzeća. Međutim, pravo glasa nije bilo neograničeno. Ovo
pravo se moţe preneti na lokalne trgovinske organizacije koje se pojavljuju
kao pregovaračka stranka sa poslodavcem. Ovo pravo se moţe preneti na
najviše godinu dana. Trgovinske organizacije ne mogu postati vlasnici akcija,
ali mogu vršiti funkciju ekvivalentnu posedovanju akcija odbora. Međutim,
pravo vlasništva nad ovim sredstvima ostaje na drţavi.
Predlog koji je podnet parlamentu bio je u skladu sa Ustavom, na
osnovu razmatranja institucije pod nazivom Pravni savet. Ovaj savet se
sastoji od člana Vrhovnog i Upravnog suda, a 1983. godine daje svoje
mišljenje o izmenama i dopunama zakona, analizirajući da li su u skladu sa
Ustavom i međunarodnim obavezama Švedske, pozivajući se na
Konvenciju. Savet je izneo mišljenje da su prikupljena sredstva u obliku
poreza i predviđena su Ustavom. Ustav ne sadrţi ograničenja u pogledu
275
svrhe određivanja poreza. Korišćenje ovih sredstava, kako je utvrđeno

Ustavom, mora se vršiti u okviru budţetskih sredstava, ali izuzetak od
ovog pravila jeste da se, za određene svrhe, mogu koristiti odvojeno iz
budţeta. Takođe, ne postoji odredba koja zabranjuje Vladi da određenim
telima daju na raspolaganje takve fondove, gde određena grupa građana
moţe da ostvaruje određeni uticaj. Savet zaključuje da dati predlog nije u
suprotnosti sa Ustavom jer nije u suprotnosti sa međunarodnim
obavezama. Ĉlan 1 Protokola 1 koji se odnosi na zaštitu imovine, određuje
da su mešanja u uţivanje imovine opravdana kada se u obzir uzme javni
interes. Ĉinjenica da predlog ima i druge ciljeve, kao što je jačanje uticaja
radnika u poslovnom sektoru, ne moţe da dovede do još jednog zaključka
u vezi sa ovim pitanjem.
Pravni osnov - obrazloţenje Evropske komisije

Podnosilac predstavke je tvrdio da je uvođenje Investicionog fonda
radnika 1983. godine bilo suprotno članu 1 Protokola 1. Po mišljenju
podnosioca predstavke, nema sumnje u postojanje mešanja u njegova
imovinska prava. Ono što se moţe naći u ovom slučaju jeste da li je mešanje
legalno utemeljeno i u skladu sa izuzecima predviđenim u drugoj rečenici
prvog stava i drugim stavom člana 1 Protokola 1. Podnosilac predstavke je
tvrdio da prezentacija zakonodavstva 1983. godine koje se odnosi na
Investicioni fond radnika predstavlja kršenje Konvencije. Podnosilac
predstavke je dalje tvrdio da su određivanje poreza o podeli dobiti i
povećanje obaveza u vezi sa naknadom za isplatu dopunskih penzija
mešanje u njegova imovinska prava i ne moţe se pravdati izuzecima
predviđenim u članu 1 Protokola 1. Karakteristike koje razlikuju
eksproprijaciju (zakon o eksproprijaciji, organ za eksproprijaciju i plaćanje
prouzrokovane štete) prisutni su u ovom predmetu. Podnosilac predstavke
je rekao da u ovom slučaju porezi ne sluţe javnom ili opštem interesu, već
su kreirani sa ciljem koji se poklapa sa interesima trgovinskih organizacija,
kako bi se stekla vlast nad švedskim poslovnim preduzećima.
Komisija podseća da je imovina koje je podnosilac predstavke lišen i
koje će biti lišen, iznos u novcu koji mora da plati na osnovu zakona o podeli
dobiti i naknade koju plaća za dodatne penzije. Komisija smatra da se ovo
treba uzeti kao mešanje u pravo podnosioca predstavke na neometano
uţivanje imovine. Stoga je član 1 Protokola 1 primenjiv u ovom slučaju.
Samim tim, neophodno je analizirati da li je ovo mešanje opravdano.
276
Podnosilac predstavke je tvrdio da se druga rečenica prvog stava

člana 1 Protokola 1 ne primenjuje u ovom slučaju. Iako ne postoji direktno
upućivanje na eksproprijaciju iz ovog stava, to se vidi iz opisa koji se de
facto odnosi na eksproprijaciju, što nije slučaj u ovom predmetu. Podnosilac
predstavke je takođe tvrdio da opravdana mešanja navedena u drugom
stavu člana 1 Protokola 1 nisu primenjiva. Komisija se ne slaţe oko ovih
pitanja. Iznosi koje treba platiti su ili povezani sa porezom za podelu dobiti
ili sa doprinosima u šemi švedskog penzionog sistema a ovo mešanje je deo
odeljka "da bi se obezbedilo plaćanje poreza ili doprinosa ili drugih
novčanih kazni" kao što je navedeno u drugom stavu člana 1 Protokola 1.
Poreska moć se izričito priznaje u ovoj odredbi i takođe, predviđa pravo
drţave da nametne porez. Komisija isto tako smatra da povećanje poreskih
stopa i doprinosa moţe negativno uticati na imovinu određenog obveznika
ako ta mešanja pogoršavaju finansijski poloţaj obveznika. Međutim, na
prvom mestu je da nacionalne vlasti odluče koje vrste poreza i doprinosa će
se naplaćivati. Pre svega, ove odluke se donose ocenom ekonomske,
socijalne i političke situacije koju Konvencija ostavlja u nadleţnost
drţavama potpisnicama. Okolnosti dotičnog predmeta pokazuju da je
podnosilac predstavke duţan da plaća novi porez, koji uključuje određeni
procenat njegove dobiti. Takođe je odobreno da podnosilac predstavke
treba da uplaćuje za šemu dodatnih penzija, sa povećanjem od 0,2-0,5
procenata. U ovom slučaju Komisija ne nalazi da takvo mešanje u obaveze
podnosioca predstavke utiče na ili sprečava njegovu finansijsku situaciju,
do te mere da se moţe smatrati disproporcionalnom ili zloupotrebom
prava zagarantovanih u članu 1 Protokola 1 od strane drţave potpisnice, za
određivanje poreza. Moţda je tačno da takve transakcije mogu sluţiti za
potrebe stvaranja nove politike u ekonomskoj oblasti. Međutim, iako se
mišljenja o ovom pitanju menjaju, Komisija smatra da je takva politika u
ovom slučaju, bila pravo Vlade koje sledi. Pod svim okolnostima, Zakon o
investicionom fondu radnika ne predstavlja povredu prava podnosioca
predstavke zagarantovana članom 1 Protokola 1.
Odluka komisije
Komisija odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1
Konvencije a zahtev je očigledno neosnovan.
277
Papamichalopoulos i drugi protiv Grčke - 14556/89

24.06.1993 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat nezakonitog
uzurpiranja imovine od strane fonda Nacionalne mornarice /postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ uzurpacija od strane drţave /

poljoprivredna imovina / Fond nacionalne mornarice/ nedostatak nadoknade
/iscrpljivanje pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke, Ioannis Papamichalopoulos i trinaest grčkih
građana su bili vlasnici ili suvlasnici nekih poljoprivredne imovine na
području Aghia Marina u blizini Atike. 1983.godine, turistički biro im je
odobrio izgradnju turističkog kompleksa na tim imanjima. Ali, zakonom
donetim pod diktatorskom vlašću, imovine podnosilaca predstavke su
prenete na fond Nacionalne mornarice. Nakon ţalbi vlasnika predmetnog
zemljišta, 1968. godine izdato je više naloga koji su propisivali povraćaj
imovine, jer su neke od njih bile poljoprivredno zemljište. Uprkos ovim
nalozima, Nacionalna mornarica je nastavila da čuva celovitost teritorije i
čak nastavila da gradi pomorsku bazu i odmaralište za svoje oficire. 1976.
godine, očevi dvojice podnosilaca predstavke (g-din Petros Papamichalo-
poulos) dobio je odluku koju je potvrdio i Kasacioni sud, koji ga je priznao
kao vlasnika jednog dela zemlje. Međutim, uprkos odluci, njegovi napori
da u svoj posed vrati zemlju nisu uspeli. Ministar odbrane je 1980. godine
obavestio podnosioca predstavke da zbog izgradnje pomorske baze,
vraćanje zemljišta neće biti moguće, ali da je započet postupak kako bi se
izvršila nadoknada u obliku drugog zemljišta koje se takođe nalazilo u
Atici. 1982. godine, Ministarstvo poljoprivrede je izjavilo da na Atici nema
zemljišta na raspolaganju za nadoknadu podnosilaca zahteva i predloţilo
neko zemljište koje se nalazi u Perri, koje je bilo oko 450 kilometara daleko
od Atike, ali i ova naknada zemljišta nije ostvarena. Na dan izveštaja
Evropske komisije za ljudska prava, još uvek nije izvršena nadoknada
278
predmetne zemlju. Utvrđeno je da je mnogo drugih tuţbi čiji je predmet

nadokanda štete i izgubljeni interesi protiv mornarice i drţave su takođe
ostali bez odgovora.

Podnosioci predstavke, na osnovu člana 1 Protokola broj 1, tvrdili su
da je uzurpacija njihove imovine od 1967. godine od strane fonda nacionalne
mornarice, fond povredio njihova imovinska prava i oni tada nisu imali
mogućnost ni da vrate svoju imovinu, niti da dobiju obeštećenje za imovinu.
Prema grčkoj vladi, podnosioci ne mogu da navode sebe kao ţrtve povrede
Konvencije, jer nisu iscrpljena sva pravna sredstva, jer je njihova tuţba za
potraţivanje imovine još uvek u fazi suđenja pred prvostepenim sudom
Atine. Sud ceni da su oba preliminarna potraţivanja neprihvatljiva. Vlada je
prigovorila na činjenicu da se podnosioci predstavke mogu smatrati za
vlasnike imovine, zato što im to nije priznato nijednom sudskom odlukom,
osim naslednicima g-dina Papamichalopoulus-a. Sud, sa druge strane smatra
da podnosioce predstavke treba smatrati vlasnicima.
U vreme kršenja, Grčka je ratifikovala Evropsku konvenciju i
Protokol 1 i njihovo denunciranje (13. juna 1970. i 28. novembra 1974.
godine) tokom vojnog reţima nije je oslobađalo obaveza koje proizlaze iz
ovih akata. Zauzimanje imovine od strane Nacionalne mornarice bilo je
mešanje u uţivanje imovine podnosilaca predstavke i njeno korišćenje. Od
1967. godine podnosioci predstavke nisu bili u mogućnosti da koriste,
prodaju, nasledjuju, doniraju ili koriste za hipoteku svoju imovinu, a
inicijativa vlasti nakon vraćanja demokratskog sistema za zamenu napred
pomenutih imovina nije postigla svrhu. Sud je uzimajući u obzir neuspeh
svih pokušaja nadokande imovine, koji su rezultirali eksproprijacijom
nespojivom sa pravom na poštovanje imovine podnosilaca predstavke,
zaključio da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Sud je doneo odluku da dodeli pravo a primena člana 50 Konvencije
predstavlja poseban interes u vezi sa njegovom vremenskom primenom. U
vezi sa materijalnom naknadom štete, Sud se bazirao na trajanje zauzetosti
imovine, nesposobnost vlasti da godinama izvrši nadoknadu i na to da su,
u vreme eksproprijacije, podnosioci imali projekat za ekonomsko korišćenje
predmetne imovine. Naknada štete se zasnivala ne samo na vrednosti
imovine u vreme eksproprijacije, već i na sadašnjoj vrednosti imovine i
imovine u okolini zbog potencijala za razvoj turizma. Sud odlučuje da
279
drţava duguje podnosiocima predstavke materijalnu nadoknadu za

gubitak prava na uţivanje imovine od 1967. godine, gubitak sadašnje
vrednosti i viška vrednosti kao rezultat zgrada u blizini. Sud takođe smatra
da je kršenje Konvencije izazvalo podnosiocima predstavke moralnu štetu,
tako da im je dodelio i naknadu za nematerijalnu štetu.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola Konvencije
(jednoglasno).
280
Smith Kline i French Laboratories LTD protiv Holandije - 59023

04.10.1990 [Komisija]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neizdavanja
obavezne licence za korišćenje patenta / odbija se
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat nerešavanja
predmeta od strane nezavisnog suda/ prihvatljivo
Ĉlan 13
efikasnih pravnih lekova/ prihvatljivo
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / obavezna licenca za korišćenje

patenta / pravično suđenje / legitiman cilj / u opštem interesu
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - Smith Kline i French Laboratories LTD,
kompanija registrovana u Ujedinjenom Kraljevstvu, je vlasnik holandskog
patenta br. 162073 koji se vezuje za cimetidin (vrsta leka, histamin H2 koji
inhibira proizvodnju kiseline u ţelucu). Ovaj patent ima veze sa otkrićem
potpuno nove klase lekova od strane podnosioca a predstavke, koji su od
posebnog značaja u lečenju čira (ulcera) i ovaj lek je po prvi put plasiran na
trţište za prodaju.
S druge strane, holandska kompanija Centrafarm BV je dobila patent
za izradu grupe jedinjenja, uključujući i ovu vrstu leka cimetidin.
Podnosilac predstavke je tvrdio da kompanija Centrafarm BV u ovom
procesu koristi poznati kancerogen, koji je takođe i mutagen. Patent br.
171054 (holandske kompanije) je nakon patenta br. 162073 (patenta
podnosioca predstavke) i ne moţe funkcionisati bez dozvole podnosioca
predstavke, koju on nije bio spreman da da.
281
29. novembra 1983. godine, Centrafarm BV je podneo zahtev za

izdavanje obavezne licence za patent podnosioca predstavke prema članu
34 (4) Zakona o patentima koji proizilazi iz domaćeg prava. Ovaj zahtev je
razmatrao poseban sektor kancelarije za patente. Podnosilac predstavke je,
u posebnom postupku, pred Okruţnim sudom u Hagu traţio da se patent
br. 171054 Centrafarm BV proglasi nevaţećim. Okruţni sud je zatraţio
tehnički savet kancelarije za patente, koja je formirala poseban sektor kako
bi prema članu 57 Zakona o patentima ispunila svoje obaveze davanja
informacija i tehničkih saveta sudu. A poseban sektor se sastojao od istih
članova kao i onih koji su imenovani da razmotre zahtev Centrafarma za
izdavanje dozvole.
11. septembra 1984. godine poseban sektor kancelarije za patente je
dodelio holandskoj kompaniji obaveznu licencu na osnovu njenog patenta
br. 171054. Uslovi za obaveznu licencu dali su pravo nosiocu licence na
pronalazak nove hemijske supstance podnosioca predstavke i omogućio
holandskoj kompaniji njegovu upotrebu u obliku medicinskih doza.
Podnosilac predstavke se ţalio protiv izdavanja obavezne dozvole.
Dok je Centralni sektor za razmatranje ţalbe pokrenuo odeljenje za ţalbe
koje se sastojalo od dva pravno kvalifikovana člana, dva obična člana sa
stručnim znanjem iz oblasti hemije i vanrednim pravnim članom. Nijedan
od ovih članova nije bio uključen u bilo koji raniji postupak u vezi sa
patentima podnosioca predstavke i Centrafarm-a.
Odlukom od 8. septembra 1986. odeljenje za ţalbe kancelarije za
patente je odbacio ţalbu podnosioca predstavke i potvrdio odluku
posebnog sektora kancelarije za patente u vezi sa zahtevom za obaveznu
licencu. Kao rezultat donošenja ove obavezne licence, podnosilac
predstavke je izgubio isključivo pravo na svoj patent.
Pravni osnov - obrazloţenje Komisije

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 Konvencije, jer je
pravo na patent br. 162073 građansko pravo i da su odluke posebnog
sektora i odeljenja za ţalbe o sporu između podnosioca predstavke i
Centrafarma predstavljale utvrđivanje prava podnosioca predstavke.
Takođe se ţalio da kancelarija za patente nije predstavljala nezavisni sud u
smislu člana 6 stav 1 Konvencije, a njena odluka da podrţi obaveznu
licencu nije predmet razmatranja od strane bilo kog suda ili drugog
sudskog organa.
282
Podnosilac predstavke se takođe ţalio da se izdavanje obavezne

licence mešalo u mirno uţivanje patenta podnosioca predstavke i lišilo ga
isključivog prava korišćenja patentiranog pronalaska, suprotno članu 1
Protokola 1. Podnosilac predstavke je tvrdio da licenca nije bila u javnom
interesu i da relevantan zakon ne zahteva uzimanje javnog interesa u obzir.
Dalje je tvrdio da, čak i ako bi licenca mogla da bude propisno obezbeđena,
trebalo je da bude ograničena na prostor koji se traţi u postupku a ne da se
proširuje na medicinsku upotrebu ili na proizvodnju i prodaju supstance i
sastojaka koji sadrţe supstancu. Podnosilac predstavke je takođe naveo
povredu člana 13 Konvencije, jer nije bilo nijednog leka za ţalbu protiv
odluke koju je donela kancelarija za patente.
S druge strane, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije iscrpeo
domaće pravne lekove u vezi sa ţalbama, pošto nije postupio po ţalbi
Apelacionog suda u Hagu. Podnosilac predstavke je tvrdio da ovi postupci
nisu dozvoljavali osporavanje izdavanja licence od strane nadleţnog
organa. Komisija podseća da Konvencija nameće obavezu iscrpljivanja
pravnih lekova koji mogu da daju značajnu i delotvornu naknadu, a od
podnosioca predstavke se ne očekuje da iscrpljuje lekove koji u stvarnosti
ne nude nikakvu realnu mogućnost nadoknade. Prema tome, nije bilo
potrebno da podnosilac predstavke koristiti pravne lekove koji teoretski
predstavljaju pravni lek, ali ustvari ne daju nikakvu šansu da se ispravi
navodna povreda. Komisija napominje da će proglašavanje patenta
Centrafarm-a za nevaţeć imati uticaj i na ukidanje trenutne dozvole.
Međutim, izdavanje obavezne dozvole zahteva procenu da li je ona bila
neophodna za funkcionisanje patenta Centrafarm-a. Međutim, podnosilac
predstavke je tvrdio da, čak i ako je licenca propisno odobrena na osnovu
domaćeg prava, uslovi licence premašuju ono što je potrebno za korišćenje.
Podnosilac predstavke je tvrdio da se ova pitanja ne mogu pokrenuti pred
sudovima u postupku, kako bi se osporila valjanost patenta Centrafarm-a.
Vlada nije dokazala da je bilo koji drugi pravni lek bio delotvoran i da je
postojao pred sudovima kako bi podnosilac predstavke mogao da osporiti
odluku. Na osnovu okolnosti slučaja, Komisija smatra da se zahtev ne
moţe proglasiti neprihvatljivim zbog nekorišćenja domaćih pravnih lekova.
U vezi sa članom 6, stav 1, podnosilac predstavke se ţalio da je
kancelarija za patente definisala građanska prava u vezi sa patentom i da ta
kancelarija nije predstavljala nezavisan ili nepristrasan sud u smislu člana 6
stav 1 Konvencije. Vlada je tvrdila da je pravo na licencu automatski
283
odobreno samim Zakonom o patentima a da postupak kojim kancelarija za

patente izdaje licencu ne utvrđuje nijedno građansko pravo u smislu člana
6 stav 1 Konvencije. Vlada je takođe tvrdila da je kancelarija za patente
nezavisan i nepristrasan sud. Međutim, Komisija smatra da ovaj slučaj
pokreće činjenična i pravna pitanja čija je sloţenost takva da njihovo
odlučivanje treba da zavisi od razmatranja merituma predmeta, a kao
rezultat toga ovaj deo ţalbe proglašava prihvatljivim.
U pogledu člana 1 Protokola 1, podnosilac predstavke se ţalio da se
izdavanje licence Centrafarm-u mešalo u njegova prava. S druge strane,
Vlada je tvrdila da su patenti odobreni u skladu sa odredbama Zakona o
patentima, zakona koji proizilazi iz domaćeg prava, koji izričito ograničava
obim prava vlasnika patenata, obezbeđivanjem licenci nosiocima patenata
koji su zavisni. Zbog toga izdavanje takve licence ne moţe da predstavlja
mešanje u smislu gore pomenute odredbe. Međutim, Komisija podseća da
patenti svom vlasniku daju isključivo pravo korišćenja. Naknadno davanje
prava drugima na ovaj patent nije neizbeţna ili automatska posledica. Prema
tome, Komisija zaključuje da odluke kancelarije za patente, dajući
Centrafarm-u pravo na obaveznu licencu u vezi sa patentom podnosioca
predstavke, čini kontrolu korišćenja imovine. Komisija je analizirala da li je
takva kontrola zakonita, u skladu sa opštim interesom i da li proporcionalno
teţi legitimnom cilju.
Komisija smatra da su isključiva prava vlasnika patenta ograničena u
mnogome od strane drţava potpisnica i da se odredba da druga lica koriste
određeni patentirani proizvod ili proces obično bavi ciljem sprečavanja
dugoročnog ometanja tehnološkog napretka i ekonomskih aktivnosti. Stoga
Komisija napominje da je Centrafarm-u data licenca na patent podnosioca
predstavke, jer u suprotnom, on nije mogao da radi sa drugim patentom
koji je imao. Na osnovu Zakona o patentima, zavisni patent bi bio dat samo
ako bi se smatralo da predstavlja novi proizvod ili proces koji nije bio
primetnog razvoja, uzimajući u obzir trenutno stanje i da li je bio spreman
za industrijsku primenu. Na kraju, Komisija zaključuje da je izdavanje
obavezne licence bilo legitimno i da je imalo legitiman cilj unapređenja
tehnološkog i ekonomskog razvoja. Shodno tome, taj deo zahteva je
proglasila očigledno neosnovanim u smislu člana 27 Konvencije.
U vezi sa članom 13, podnosilac predstavke se ţalio da nije postojao
efikasan pravni lek u vezi sa njegovim ţalbama. Međutim, Komisija smatra
284
da je ovaj deo zahteva usko vezan za ţalbu prema članu 6 Konvencije i kao
takav ga proglašava prihvatljivim.
Odluka Komisije
Komisija proglašava zahteve prema članu 6 stav 1 i članu 13
prihvatljivim a odbija zahtev prema članu 1 Protokola 1 Konvencije
(većinom/ jednoglasno).
285
Djidrovski protiv Bivše jugoslovenske republike Makedonije - 46447/99
Djidrovski protiv Bivše jugoslovenske republike Makedonije -

46447/99
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat lišavanja
prava na kupovinu stana po povoljnoj ceni / postoji povreda

Diskriminacija i mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao
rezultat različitog tretmana sa drugim bivšim vojnicima koji su kupili
stanove po umanjenoj ceni/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: kupovina stana po povoljnoj ceni / vojni doprinos / promena

reţima i zakonodavstva /mirno uţivanje imovine/legitimno očekivanje/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Dimitrija Djidrovski, makedonski
drţavljanin, radio je kao pilot jugoslovenske vojske do penzionisanja 1968.
godine. Uplaćivao je mesečne doprinose iz svojih prihoda za izgradnju
vojnih stanova i razvoj građevinskog zemljišta jugoslovenske vojske.
Podnosilac predstavke je otišao u penziju 1968. godine. Tokom tog
vremena ţivi u Beogradu kao zakupac stana koji je bio vlasništvo Vojske
Jugoslavije. Nakon pronalaţenja posla u Skoplju, podnosiocu predstavke je
ponuđen stan u Skoplju (u zamjenu za njegov stan u Beogradu), koji je bio
u vlasništvu Socijalističke Republike Makedonije, ali ga je koristila Vojska
Jugoslavije.
29. novembra 1990. godine, usvajanjem Zakona o vojnom stanovanju
("ZSOJNA") od strane Savezne skupštine Socijalističke Federativne
Republike Jugoslavije, dodeljeno je pravo tadašnjim vojnim licima ili
penzionisanim vojnim licima da kupe stanove u kojima ţive po
odgovarajućoj ceni, na osnovu doprinosa za izgradnju vojnih stanova i
građevinsko zemljište. Štaviše, u članu 26 ovog zakona predviđeno je da se
isti uslovi primjenjuju i na stanove koji nisu pripadali vojsci, kao u slučaju
286
podnosioca predstavke. Prema propisima Saveznog ministarstva

Jugoslavije razliku u ceni je morala da plati savezna vojska.
Posle proglašenja nezavisnosti 1991. godine i usvajanja Ustava i
Zakona o primeni Ustava u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji
1992. godine, sporazumom između makedonskog predsednika i
Generalštaba vojske Jugolsavije, došlo je do povlačenja jugoslovenske vojske
teritorije Makedonije. Sve obaveze Vojske Jugoslavije u vezi sa stanovima i
njihovom prodajom po smanjenoj ceni prešle su na Ministarstvo odbrane.
Vlada Makedonije je iste godine usvojila pravilnik za uslove
kupovine stanova dobijenih od Vojske Jugoslavije (U.P.D.S.F.N.J.A), preko
kojeg su aktivna i penzionisana vojna lica mogla da kupe na osnovu
Z.S.O.J.N.A stan u vlasništvu Ministarstva odbrane. U međuvremenu, 1993.
godine u Sluţbenom listu je objavljena izmijenjena verzija Zakona o prodaji
stanova u drţavnoj svojini ("Z.P.S.O.S."). Ovaj zakon, za razliku od Z.
S.O.J.N.A. nije utvrđivao korekcije cena na osnovu doprinosa za izgradnju
druptvenih staniva. U međuvremenu, 26. juna 1996. godine Ustavni sud je
ukinuo Z. S.O.J.N.A i vladine propise bez retroaktivnog uticaja, na osnovu
toga da su bili u suprotnosti sa Ustavom iz 1991. godine.
Nakon mnogo pokušaja u periodu 1992-1994 da kupi stan kao i pre
od Ministarstva odbrane, Ustavnog suda i predsednika Republike,
podnosilac predstavke je u februaru 1995. godine pokrenuo postupak
protiv Ministarstva odbrane. Glavni zahtev je bila prodaja stana po ceni
regulisanoj u skladu sa Z. S.O.J.N.A. Odluka Osnovnog suda, kasnije
podrţana i od strane Apelacionog suda, garantovala je podnosiocu
predstavke pravo na kupovinu stana po niţoj ceni, kako je definisano
Z.S.O.J.N.A, a makedonsko Ministarstvo odbrane je bilo obavezno da plati
razliku u ceni. 17. aprila 1996. godine, putem kupoprodajnog ugovora
između podnosioca predstavke i makedonske Vlade, koji je overio Osnovni
sud, podnosilac predstavke je postao vlasnik stana po ceni dogovorenoj na
osnovu doprinosa koje je uplaćivao bivšoj jugoslovenskoj vojsci. Međutim,
1997. godine, na osnovu ţalbe Ministarstva odbrane podnetoj Vrhovnom
sudu, on je poništio odluke Osnovnog i Apelacionog suda. Vrhovni sud je
zaključio da je na osnovu Z.S.O.J.N.A, Vojska Jugoslavije bila u obavezi da
plati razliku u ceni. Pošto je Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija
proglasila nezavisnost i na njenoj teritorji nije bilo jugoslovenske vojske,
podnosilac predstavke nije mogao da postane vlasnik tog stana jer nije bilo
jugoslovenske vojske da plati tu razliku u ceni.
287

Pozivajući se na član 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio
da su ga odluke Ministarstva odbrane i Vrhovnog suda lišile prava na
kupovinu stana po povoljnoj ceni. On se baziran na činjenicu da je imao
"legitimno očekivanje" da će kupiti stan po niţoj ceni, zbog mesečnih
doprinosa koji su se odbijali od njegovih zarada. Osim toga, podnosilac
predstavke je tvrdio da nije mogao da predvidi da će Socijalistička
Federativna Republika Jugoslavija raspasti i da će, prema pravilima o
koliziji zakona, vaţeći zakon biti onaj koji je u korist stranke u postupku,
koja je ovom slučaju bila Z.S.O.J.N.A. Vlada je, sa druge strane, sporila ovaj
argument bazirajaući se na činjenicu da plaćanje esečnih doprinosa za
izgradnju stanova i planiranje zemljišta nije bilo dovoljno za kupovinu
stanova po niţoj ceni. Drugi argument vlade je bio da je Ustavni sud
ukinuo Z. S.O.J.N.A. i da nije mogao da se primeni. Sud je, na osnovu
doprinosa podnosioca predstavke i sporazuma na snazi tokom tog
vremena, utvrdio da je podnosilac predstavke imao "legitimno očekivanje"
za kupovinu stana po povoljnoj ceni. Što se tiče odluke Vrhovnog suda,
Sud nalazi da nije uzeo u obzir pravni stav i prethodnu praksu. Prema
tome, Sud izjavljuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije zbog
nepravednog mešanja u pravo na mirno uţivanje imovine.
Podnosilac predstavke se takođe ţalio prema članu 14 Konvencije, da
je bio diskriminisan u poređenju sa drugim bivšim vojnicima koji su kupili
stanove po smanjenoj ceni. Međutim, Sud smatra da nije bilo potrebno
ispitivati povredu člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1 Konvencije.
Na osnovu člana 41, podnosilac predstavke je traţio 1,426.222
makedonskih denara (MKD) na ime materijalne štete i 70.000 do 150.000
bivših nemačkih maraka (DEM) na ime nematerijalne štete, iznos koji bi
odredio Sud. Vlada je u vezi sa ovim zahtevom navela da je podnosilac
predstavke 1996.godine,već kupio stan po odgovarajućoj ceni. Sud
zaključuje da je samo nalaţenje povrede dovoljna naknada u ovom slučaju.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije a da
nije potrebno razmatrai zahtev prema članu 14 zajedno sa članom 1
288
I.B. i drugi protiv Mađarske - 57053/12

18.07.2017 [Ĉetvrto odeljenje]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica uvođenja
posebnog poreza od 98% na naknadu koja je primljena zbog raskida
ugovora o radu / postoji povreda samo prema osam aplikanata
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ prekid ugovora/ uvođenje posebnog

poreza/pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke, jedanaest mađarskih drţavljana koji su traţili
da njihova imena ostanu poverljiva, bili su zaposleni u drţavnoj kompaniji
sa ograničenom delatnošću. Njihovo radni odnos je raskinut od 3. jula 2012.
godine. Podnosioci predstavke su se 16. decembra 2015. godine ţalili
lokalnim vlastima zbog uvođenja posebnog poreza od 98% na njihovu
naknadu primljenu kao rezultat raskida ugovora (u daljem tekstu: naknada).
Deo nadoknade jedanaest podnosilaca predstavke je bio predmet
oporezivanja od 98%, što je rezultiralo značajnim gubitkom utvrđene
nadoknade. Drugi podnosilac predstavke je povukao svoj zahtev 25.
februara 2016. godine, a osmi podnosilac predstavke 14. januara 2015.
godine. Zbog izmene relevantnog zakonodavstva, poreske stope koje su
primenjene na davanja radnika nakon prestanka radnog odnosa, peti
podnosilac predstavke se ţalio retroaktivno. U skladu sa okolnostima,
drţavna poreska uprava je utvrdila da je peti podnosilac predstavke bio
predmet javnog poreza od 20%, a drugi deo njegove isplate je bio predmet
javnog poreza od 75%. Ukupna poreska opterećenja nametnuta petom
podnosiocu predstavke su iznosila 30,7%.

Pošto su drugi i osmi podnosilac predstavke povukli svoje ţalbe na
osnovu članu 1 Protokola 1, Sud, u skladu sa članom 37 stav 1 (a)
Konvencije, smatra da više nije razumno razmatrati ova dva zahteva.
289
U vezi sa članom 1 Protokola 1, ostali podnosioci predstavke tvrde da

je nametanje poreza od 98% na njihovu naknadu zbog prestanka radnog
odnosa bilo lišavanje imovine i stoga je povredilo član 1 Protokola 1. Vlada
nije osporavala tvrdnje tuţilaca. Sud primećuje da su iste okolnosti
uzrokovale povredu člana 1 Protokola 1 u slučaju R.Sz. protiv Mađarske1 i
izjavljuje da nema razloga za da bude drugačijeg stava o aktuelnim
zahtevima. Iz toga sledi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 u
odnosu na prvog, trećeg, četvrtog, šestog, sedmog, devetog, desetog i
jedanaestog podnosioca predstavke.
U vezi sa članom 1 Protokola 1 za petog podnosioca predstavke, koji
se ţalio da je nametanje poreza od 98% na deo njegove naknade zbog
raskida radnog odnosa predstavljalo lišavanje od njegovog prava na
imovinu i da je zbog toga došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije,
Vlada je osporila tu argumentaciju. Oni su tvrdili da nakon uvođenja takse
za opšti javni povraćaj ne postoji osnov za utvrđivanje povrede člana 1
Protokola 1 u slučaju petog podnosioca predstavke. Sud podseća da u
oblasti socijalnog i ekonomskog zakonodavstva, uključujući područje
oporezivanja kao instrumenta za takvu politiku, drţave uţivaju širok
prostor za procenu koji u interesu socijalne pravde i ekonomskog
blagostanja moţe da dozvoli vlastima da legitimno uređuje, zabranjuje ili
čak smanjuje iznos koji se obično isplaćuje populaciji koja uţiva ovo pravo.
Međutim, svaka takva mera mora de se primenjuje na nediskriminatorski
način i u skladu sa zahtevima pravične ravnoteţe.2 U konkretnom slučaju,
kada se razmatra proporcionalnost između korišćenih mera i ostvarenog
cilja, treba napomenuti da je, nakon što je peti podnosilac predstavke
izvršio povraćaj, njegovo ukupno poresko opterećenje bilo 30,7%, koje se ne
moţe smatrati nesrazmernim. Iz ovoga sledi da je ţalba petog podnosioca
predstavke očigledno neosnovana i mora da bude odbijena u skladu sa
članom 35 st. 3 i 4 Konvencije.
Imajući u vidu činjenicu da bi, u odsustvu poreske stope od 98%,
podnosioci zahteva bili predmet opšteg poreza na lične prihode, Sud
zahteva da se podnosiocima predstavke na ime materijalne i nematerijalne
štete isplate sledeći iznosi: prvom podnosiocu predstavke 7.400 EUR;
trećem podnosiocu predstavke 5,800 EUR; četvrtom podosiocu predstavke
5,500 EUR; šestom podnosiocu predstavke 4,400 EUR; sedmom podnosiocu
1 R.Sz. protiv Mađarske br. 41838/11, §§ 54-62, 2. jul 2013

2 N.K.M. protiv Mađarske, br. 66529/11, § 65, 14. maj 2013
290
predstavke 6,500 EUR; devetom podnosiocu predstavke 8,200 EUR;

desetom podnosiocu predstavke 5,000 EUR; jedanaestom podnosiocu
predstavke 7.000 EUR.
Odluka suda
prema osam podnosilaca predstavke (jednoglasno).
291
Loizidou protiv Turske - 15318/89

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat uskraćivanja
pristupa imovini nakon uzurpiranja zemjišta od strane turskih snaga /
postoji povreda
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma kao rezultat uskaćivanja pristupa
imovini nakon uzurpiranja zemljišta od strane turskih snaga / ne postoji
povreda
Ključne reči: sukob / podela teritorije / vremenska nadleţnost/ mirno

uţivanje imovine/ uskraćivanje pristupa imovini / uzurpiranje zemljišta/
poštovanje doma
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Titina Loizidou, kiparska drţavljanka,
odrastala je u Kyreniji, na severu Kipra, gdje je posedovala neke zemljišne
parcele. 1972. godine se udala i preselila sa svojim suprugom u Nikoziju.
Ĉak i pre nego što je Turska zauzela sever Kipra, na jednoj od zemljišnih
parcela u vlasništvu podnosioca predstavke je počela izgradnja nekoliko
zgrada, među kojima je bio i stan njene porodice. Nekoliko godina nakon
zauzimanja severnog Kipra od strane Turske, 19. marta 1989. godine, grupa
grčko-kiparskih ţena organizovala je marš "Ţene koračaju za dom ", sa
ciljem da se dođe do sela na teritoriji koja je već bila okupirana, kako bi se
realizovao povratak u kuće kiparskih Grka. Iz Nikozije, demonstranti su
otišli u selo Lymbia, gde je jedna grupa uspela da prođe unutar okupirane
teritorije. Neke od ţena, uključujući i podnosioca predstavke, uhapsili su
kiparsko-turski policajci. Kasnije istog dana, njih su oslobodili zvaničnici
Ujedinjenih nacija (UNFICYP) u Nikoziji i vratili ih u grčko-kiparsku zonu.
Turske trupe koje su okupirale severni deo teritorije Kipra 1974.
godine, stvorile su tursku Republiku Severni Kipar (TRSK), koja je 1985.
292
usvojila Ustav u kojem je, između ostalog, predviđeno da se sva imovina

"izostavljena" od 1975. godine do danas, smatra imovinom TRSK, bez
obzira da li je upisana u odgovarajući katastar ili ne. Ujedinjene nacije su
1983. godine usvojile Rezoluciju kojom se osuđuju akcije Turske u tom
pogledu i pozvale druge članice da ne priznaju takozvanu TRSK. U
međuvremenu, Komitet ministara Saveta Evrope je takođe izjavio da
priznaje Kipar kao jedinu legitimnu vlast na teritoriji Republike Kipar.

Podnosilac predstavke je navela kršenje člana 1 Protokola 1 i člana 8 i
zatraţila od drţave pravičnu nadoknadu, predviđenu članom 50. Njene
zahteve je podrţala kiparska vlada. Turska vlada je osporila ove navode i
tvrdila da Sud nije imao nadleţnost ratione temporis.
Sud se veoma bavio preliminarnim prigovorima turske drţave, s
obzirom na činjenicu da je Turska u decembru 1990. godine podnela
deklaraciju u skladu sa članom 46, u kojoj je izavila da će prihvatiti
nadleţnost Suda samo za činjenice koje su se dogodile nakon ovog datuma,
pa se time i nadleţnost ovog Suda u ovom slučaju, primjenjuje samo na
neprekidno kršenje prava na imovinu posle 1990. godine. Sa tim u vezi,
Vlada je izjavila da su, u stvari, radnje koje su preduzete za oduzimanje
imovine izvršene pre 1990. godine, tvrdeći da je proces oduzimanja
imovine započeo 1974. godine a završio se 1985. godine Ustavom TRSK,
kao bespovratna eksproprijacija. U tom pravcu, na osnovu činjenice da i
Vlada tvrdi da je proces oduzimanja imovine "krunisan" usvajanjem
dotičnog Ustava, Sud podseća da i Konvenciju kao akt međunarodnog
prava ne bi trebalo tumačiti u vakuumu i da takođe treba uzeti u obzir i
druga akta međunarodnog prava. Stoga se Sud poziva na akta
međunarodne zajednice kojima se odbija legitimitet TRSK i dotični ustav,
zbog čega Sud zaključuje da podnosilac predstavke nije definitivno
izgubila svoju imovinu u vreme na koje je aludirala Vlada, i prema tome,
njena se tvrdnja zasniva na kontinuiranom kršenju od strane turske vlade.
Shodno tome, ova tvrdnja se ne smatra neprihvatljivom ratione temporis.
Štaviše, turska vlada je tvrdila da nije odgovorna za kršenje prava
podnosioca predstavke posle 1980., jer turska drţava nije bila ta koja je
vršila kontrolu nad tom teritorijom, već je to bila TRSK. Sud odlučuje da
odgovornost drţava potpisnica postoji kroz delovanje i propust organa
drţava potpisnica, čak i u slučaju da oni proizvode dejstvo van teritorije
293
drţave potpisnice. Odgovornost drţave potpisnice se javlja i u slučajevima

kada drţava potpisnica vrši efektivnu kontrolu jedne oblasti van svoje
nacionalne teritorije, nakon vojne akcije, bez obzira na to da li je vojna
akcija bila zakonita ili nezakonita. Odgovornost drţave potpisnice da
osigura prava i slobode predviđene Konvencijom proizilazi iz činjenice da
drţava potpisnica vrši kontrolu na toj teritoriji bilo direktno preko svojih
oruţanih snaga ili preko podređene lokalne uprave mesta. Sud prvo
podseća da je u prošlosti, turska vlada je tvrdila da je pravo podnosioca
predstavke na imovinu izgubljeno zbog mešanja turskih snaga na toj
teritoriji, koja je započela kontinuiranao kršenje koje postoji i danas. S tim u
vezi, Sud nalazi da podnosilac predstavke nije imala i dalje nema pristup
svojoj imovini u severnom delu Kipra, zbog prisustva turskih snaga na
Kipru i uzimajući u obzir veliki broj turskih vojnika na tom delu teritorije,
Turska vrši efektivnu kontrolu nad tim delom i odgovorna je za postupke
vlasti u tom delu. Dakle, ovo pitanje spada u nadleţnost Turske u smislu
člana 1 Konvencije i prema tome se pripisuje Turskoj. Prema tome, Sud
odlučuje da je zbog činjenice da je podnosiocu predstavke zabranjen
pristup njenoj zemlji još od 1974. godine, ona je efektivno izgubila svu
kontrolu nad njom i sve mogućnosti za korišćenje i uţivanje u svojoj
imovini. Nastavak uskraćivanja pristupa treba smatrati povredom njenih
prava prema članu 1 Protokola 1.
U vezi sa članom 8 Konvencije, Sud odlučuje da podnosilac
predstavke nije imala svoj dom na predmetnom zemljištu, a izraz "dom" u
članu 8, ne moţe da uključuje imovinu na kojoj se planira izgradnja kuće za
potrebe stanovanja. Štaviše, Sud naglašava da se pojam "dom" ne moţe
tumačiti tako da obuhvata oblast drţave u kojoj je čovek odrastao i gde mu
odrastala porodica ali u kojoj više ne ţivi. Prema tome, Sud ne nalazi
povredu člana 8.
Što se tiče pitanja nadoknade, Sud odlučuje da ovo pitanje nije
spremno za odlučivanje, uzimajući u obzir i vaţnost predmeta, kao i
činjenicu da odgovorna drţava nije komentarisala pitanje nadoknade i da
ono nije bilo raspravljano tokom glavne rasprave.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1, a ne postoji
povreda člana 8 Konvencije (jedanaest glasova za i šest protiv/ jednoglasno).
294
Alternativno mišljenje sudije kojem se pridruţuje sudija Ryssdal

Sudije Wildhaber i Ryssdal su izneli alternativno mišljenje, tvrdeći da
nije neophodno da Sud izričito odgovori na tvrdnju Turske da je trusko-
kiparski deo osnovao trusko-kiparski narod u skladu sa njihovim pravom
na samoopredeljenje. Prema njima, ovaj argument bi trebalo odbiti.
Izdvojeno mišljenje sudije Bernhard, kojem se pridruţuje sudija

Lopes Rocha
Sudije Bernhard i Rocha misle da zahtev trebalo odbiti ratione
temporis, jer ne postoji nastavak kršenja. Turska je priznala jurisdikciju Suda
samo u vezi sa činjenicama koje su usledile nakon podnošenja deklaracije, a
činjenice konkretnog slučaja odnose se na okolnost koja se dogodila pre
podnošenja deklaracije, odnosno 1974. godine i stoga ne spada u okvir
konstantnog kršenja.
Pored toga, sudije smatraju da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1,
jer se konkretni slučaj odnosi na određenu i sloţenu situaciju i da je
uskraćivanje pristupa podnosiocu predstavke svojoj imovini izvršeno zbog
stvarne granice koju su štitile snage Ujedinjenih nacija.
Izdvojeno mišljenje sudije Baka

Sudija Baka je mišljenja da je argument odgovorne drţave u vezi sa
ratione temporis osnovan, uzimajući u obzir stvarnu prirodu de facto
eksproprijacije, koja se, po mišljenju sudije, dogodilau godinama pre
stupanja na snagu Konvencije u Turskoj. Prema tome, sudija Baka smatra
da ovo pitanje spada van vremenske nadleţnosti.
Izdvojeno mišljenje sudije Jambrek

Sudija Jambrek izjavljuje da nije uveren argumentima da predmetno
pitanje spada u ratione temporis ovog suda zbog glavnih akcija koje su se
desile u periodu pre 1990. godine. Štaviše, sudija Jambrek smatra da se
takva jedna odluka moţe posmatrati štetnom za konačno mirno rešenje
koje međunarodni pregovori pokušavaju da daju ovoj situaciji. Takođe
smatra da će ovaj slučaj pokrenuti brojna pitanja i veliki broj zahteva iz
zemalja bivše Jugoslavije, uključujući Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu ili
Ĉečeniju.
295
Izdvojeno mišljenje sudije Pettiti

Osim neslaganja po pitanju ratione temporis, sudija Pettiti takođe je
tvrdio da je pitanje odgovornosti Turske diskutabilno. Iako OUN ne
priznaje TRSK, ovo nepriznavanje ne sprečava ih da imaju međunarodna
ovlašćenja i odgovornosti. On podseća da je ovaj sud ranije priznavao
pravna akta TRSK u oblasti građanskog i privatnog prava i da u ovom
slučaju nije razjasnio razliku između ta dva. Na kraju, sudija Pettiti dodaje
da je deo njegovog neslaganja i činjenica da uskraćivanje podnosiocu
predstavke da pristupi svojoj imovini nije samo zbog turskih snaga, već i
zbog stvarne granice koju čuvaju snage Ujedinjenih nacija.
Izdvojeno mišljenje sudije Gölcüklü

Sudija Gölcüklü je izneo mišljenje da ovaj predmet prevazilazi
nadleţnost Suda - ne samo vremesnku već i mesnu- pošto uključuje
primenu međunarodnih ugovora i sporazuma. Zbog toga je Sud trebalo da
vrlo paţljivo procesuira predmet i odbije zahtev, kao što je to činio u
nekoliko slučajeva ranije. Slaţući se sa izdvojenim mišljenjem drugih
sudija, sudija Gölcüklü takođe smatra da ovaj slučaj ne spada u vremensku
nadleţnost Suda. Sudija ponavlja da je zona koju su štitile trupe
Ujedinjenih nacija stvorena pre 1990. godine, pa samim tim navodne
kontinuirane povrede nisu vršile turske trupe i da stranke, uključujući i
podnosioca predstavke, nisu mogle da idu dalje od te zone zbog prisustva
njihovih trupa.
296
Jakeljić protiv Hrvatske - 22768/12

Ĉlan 1 Protokola 1
nepriznavanja vlasništva nad imovinom predaka: postoji povreda
Ključne reči: odrţaj/ izmena zakonodavstva / zakonski rok / mirno uţivanje

imovine/legitimno očekivanje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Jakov Jakeljić i g-din Ivica Jakeljić,
hrvatski drţavljani, 25. maja 1993., 21. februara 1996. i 20. jula 1999. godine,
kupili su tri zemljišne parcele od različitih pojedinaca. Međutim, parcele su
bile upisane u zemljišnom registru na ime opštine Stobreč, kao pravnom
prethodniku grada Splita. Podnosioci predstavke su, 4. aprila 2002. godine
podnijeli građansku tuţbu Opštinskom sudu u Splitu protiv Opštine Split
kojom se traţili da se proglasi njihovo vlasništvo na tri parcele i upis
parcela u zemljišni registar na njihovo ime. Oni su naveli da su predmetnu
imovinu, iako je u zemljišnom registru bila upisana na ime opštine Stobreč
kao pravnog prethodnika Splita, imali u posedu njihovi preci više od 100
godina. S obzirom na to da je istekao zakonski period za dobijanje odrţaja,
podnosioci predstavke su tvrdili da su kupovinom imovine od njih, stekli
vlasništvo na valjan način. Presudom od 1. juna 2007. Opštinski sud je
presudio u korist podnosilaca predstavke. Prvobitno je Sud utvrdio da je
predmetno zemljište u društvenom vlasništvu na dan 8. oktobra 1991.
godine i da prema vaţećem zakonodavstvu nije bilo moguće sticati
vlasništvo na društvenu imovinu odrţajem, pre tog datuma, osim ako do
7.aprila 1941 nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za to. Sud je, međutim,
utvrdio da su podnosioci predstavke potvrdili da su njihovi preci u dobroj
veri drţali u trajnom posedu tri zemljišne parcele više od četrdeset godina
pre 6. aprila 1941. godine i da je drţavina nastavljena dok podnosioci
predstavke nisu prodali imovinu. Preci podnosilaca predstavke su, prema
članu 1472. Građanskog zakonika iz 1811. godine (primenjiv u Hrvatskoj
297
od 1852. do 1980. godine), stekli vlasništvo nad zemljom stvarnim

posedovanjem i pre tog datuma. Posle ţalbe tuţenog organa, Okruţni sud
u Splitu je 29.maja 2008. godine, vratio prvostepenu presudu i odbacio
ţalbu podnosilaca predstavke, navodeći da, iako je Opštinski sud pravilno
utvrdio činjenice, preci podnosilaca predstavke su samo bili u posedu
predmetnog zemljišta (dosledno i u dobroj veri) od 1912.godine. Granica od
40 godina za sticanje vlasništva odrţajem/drţavinom iz člana 1472.
Građanskog zakonika iz 1811. godine nije istekla 6. aprila 1941. godine. U
narednom periodu između 6. aprila 1941. godine i 8. oktobra 1991. godine,
relevantno zakonodavstvo zabranilo je sticenje imovine u društvenoj
svojini odrţajem. Ovo je prekinulo izvršenje zakonskog roka pre ovog
perioda. Vreme proteklo pre 6. aprila 1941. nastavilo je da funkcioniše posle
8. oktobra 1991. godine - zapravo, vreme je ponovo počelo da teče.
Podnosioci predstavke su zatim podneli ustavnu ţalbu protiv
drugostepene presude, tvrdeći povredu njihovih ustavnih prava: jednakost
pred zakonom, jednakost pred sudovima i pravične postupke. Odlukom od
15. septembra 2011. godine, Ustavni sud je odbacio ustavnu ţalbu i 4.
oktobra 2011 uručio odluku pravnim zastupnicima podnosilaca
predstavke. Podnosioci predstavke su se ţalili da im je Okruţni sud u
Splitu oduzeo imovinu koju su stekli po sili zakona, pozivajući se na član 1
Protokola 1, a hrvatska Vlada je osporila ţalbu podnosilaca predstavke.
Zakonodavstvo bivše Jugoslavije, posebno član 29 Zakona o imovini
iz 1980. godine, zabranjivao je sticanje imovine u društvenoj svojini
odrţajem. Kada je Osnovni Zakon o imovini iz 1980. ugrađen u hrvatski
pravni sistem 8. oktobra 1991. godine, parlament je ukinuo odredbu kojom
se zabranjuje sticanje vlasništva na društvenu svojinu odrţajem. Posle toga,
novi Zakon o imovini iz 1996. godine, koji je stupio na snagu 1. januara
1997. godine, podrazumevao je da je period pre 8. oktobra 1991. godine
uključen u obračun perioda za kupovinu nepokretne društvene imovine
stečene odrţajem. Nakon nekoliko peticija za apstraktnu ustavno
preispitivanje koje su podneli bivši vlasnici imovine koja je bila uokvirena u
socijalistički reţim, 8. jula 1999. godine Ustavni sud je prihvatio i odlučio da
pokrene postupak za preispitivanaje ustavnosti člana 388 (4) Zakona o
imovini iz 1996. godine. Odlukom od 17. novembra 1999. godine Ustavni
sud je ukinuo taj članak. On je tvrdio da je sporna odredba imala
retroaktivni efekat, što je dovelo do prava na prigovor trećih strana
(uglavnom onih koji su po zakonu o povratku imali pravo da vrate
298
nepokretnu imovinu oduzetu tokom komunističkog reţima) i stoga je ta

odredba bila protivustavna. Odluka je stupila na snagu 14. decembra 1999.
godine, kada je objavljena u Sluţbenom listu. Zakon i relevantna lokalna
praksa u ovom slučaju uključuje Zakon o Ustavnom sudu iz 1999. godine o
Ustavnom sudu Republike Hrvatske, koji je bio na snazi od 24. septembra
1999. Konkretno, deo 53 koji predviđa prestanak postojanja svih tih
zakonskih odredbi koje su u suprotnosti sa ustavom.

Podnosioci predstavke su tvrdili da je povređen član 1 Protokola 1
kao posledica odluke splitskog suda koji ih je lišio imovine koju su stekli
zakonom. Vlada je u početku osporavala prihvatljivost zahteva, tvrdeći da
član 1 Protokola 1 nije primenjiv u ovom predmetu. Vlada je naglasila da se
ovaj predmet razlikuje od slučaja Trgo protiv Hrvatske1 u kojem je Sud
utvrdio povredu člana 1 Protokola 1 Konvencije, jer su za razliku od tog
slučaja podnosioci predstavke pokrenuli građanski postupak, jer je Ustavni
sud ukinuo član 388 stav 4 Zakona o imovini iz 1996. godine. U skladu sa
okolnostima, podnosioci predstavke nisu mogli da imaju legitimno
očekivanje da će se pomenuta odredba primenjivati u njihovom slučaju i da
će biti odobrena njihov zahtev da budu proglašeni vlasnicima predmetne
imovine. Prema Vladi, argumente koje su podnosioci predstavke naveli u
prilog primenjivosti člana 1 Protokola 1, u stvari se bave činjenicama i
primenom domaćeg prava, a što, prema Konvenciji, nije duţnost Suda da
to razmatra. U vezi sa ovim stavom Vlade, podnosioci predstavke su tvrdili
da je član 1 Protokola 1 bio primenljiv jer je njihov zahtev da budu
proglašeni za vlasnike predmetnog zemljišta imao dovoljan osnov u
domaćem zakonu, posebno član 1472 Građanskog zakonika 1811 ili kao
alternativa, tumačenje usvojeno na proširenoj plenarnoj sednici Saveznog
Vrhovnog suda Jugoslavije 4. aprila 1960, koje je Vrhovni sud Hrvatske i
dalje primenjivao u slučajevima sličnim ovom. Prema tom tumačenju, lice
bi steklo vlasništvo nad nepokretnom imovinom odrţajem, nakon što je već
dvadeset godina bilo u posedu u dobroj veri. U vezi sa tim, podnosioci
predstavke su naveli da je Opštinski sud u Splitu utvrdio da su preci
podnosilaca predstavke imali u posedu predmetno zemljište više od
četrdeset godina pre 6. aprila 1941. godine. Međutim, Okruţni sud u Splitu,
navodeći da je Opštinski sud pravilno utvrdio činjenice, nekako je iskrivio
1 Trgo protiv Hrvatske br. 35298/04, § 17, 11. jun 2009

299
činjenične nalaze, uzimajući u obzir to da su preci podnosilaca predstavke

bili u posedu od 1912. Prema podnosiocima predstavke, da je pravilno
razmotrio te činjenične nalaze, Okruţni sud bi došao do istog zaključka kao
i Opštinski sud, da su prethodnici podnosilaca predstavke stekli vlasništvo
nad zemljom odrţajem, pre 6. aprila 1941. godine, na osnovu člana 1472
Zakona 1811 Građanskog zakonika. Međutim, čak i da su njihovi preci
imali vlasništvo nad predmetnim zemljištem od 1912. godine, oni bi morali
da ga steknu odrţajem pre 6. aprila 1941. godine, na osnovu gore
navedenog tumačenja koje zahteva dvadeset godina posedovanja u dobroj
veri. Podnosioci predstavke koji su kupili predmetno zemljište od svojih
prethodnika imali su legitimna očekivanja da budu vlasnici tog zemljišta.
Međutim, prema podnosiocima predstavke, Okruţni sud u Splitu i Ustavni
sud su zloupotrebili domaći zakon i odbacili njihov zahtev, smatrajući da je
prošao četrdesetogodišnji period potreban za sticanje vlasništva putem
odrţaja.
Sud ne smatra potrebnim da se bavi ţalbama u vezi sa primenjivošću
člana 1 Protokola 1, jer je član 1 Protokola 1 primenjiv u ovom predmetu.
Vlada je tvrdila da su okolnosti ovog predmeta bile drugačije od onih u
predmetu Trgo, jer su podnosioci predstavke u ovom predmetu podneli
građansku tuţbu 4. aprila 2002. godine, odnosno nakon stupanja na snagu
člana 388 (4) Zakona o imovini iz 1996. godine. Ova odredba, koja je stupila
na snagu između 1. januara 1997. i 14. decembra 1999. godine, utvrdila je
da se prilikom obračuna perioda za dobijanje poseda na vraćenu imovinu
na dan 8. oktobar 1991. godine, treba uzeti u obzir i period pre tog datuma.
Sa tim u vezi, Sud ponavlja svoje zaključke u predmetu Trgo, sugerišući da
je vreme kada je podnosilac predstavke pokrenuo građansku tuţbu bilo bez
značaja da se utvrdi da li njegov zahtev za proglašenje za vlasnika imovine
po odrţaju moţe da bude kvalifikovan kao "imovina " zaštićena članom 1
Protokola 1 Konvencije. Pre svega, ono što je bilo vaţno je da li je vlasništvo
nad predmetnom imovinom dato delovanjem zakona u vreme kada član
388 (4) Zakona o imovini iz 1996. godine još nije stupio na snagu.
Uzimajući u obzir činjenične zaključke domaćih sudova u ovom
predmetu, prema kojima su prethodnici podnosilaca predstavke u dobrom
veri drţali u posedu predmetno zemljište od 1912. godine, što znači više od
četrdeset godina, ispunjeni su zakonski uslovi za sticanje vlasništva
odrţajem. Stoga se moţe zaključiti da su podnosioci predstavki, u skladu sa
članom 388 (4) Zakona o imovini iz 1996. godine, postali vlasnici dve
300
zemljišne parcele koje su kupili u maju 1993. i februaru 1996. godine. Sud
primećuje da pošto je ova odredba ostala na snazi sve dok je Ustavni sud
nije poništio efektom ex nunc 14. decembra 1999. godine, podnosioci
predstavke su takođe dobili vlasništvo nad trećom zemljišnom parcelom,
tako da su je istog dana kupili i ušli u njen posed, tj. 20. jula 1999.
Sud smatra da je u trenutku navodnog mešanja, zahtev podnosilaca
predstavke da budu proglašeni za vlasnike tri zemljišne parcele, imao
dovoljno osnova da se u nacionalnom pravu kvalifikuje kao "imovina"
zaštićena članom 1 Protokola 1. Što se tiče tvrdnje Vlade da se podnosioci
predstavke nisu pozivali na slučaj Trgo, Sud ponavlja da se ţalba
karakteriše prema činjenicama koje se u njoj navode, a ne samo prema
pravnom osnovu ili argumentima na koje se oslanja.2 Što se tiče podnesaka
Vlade, da li je primenjiv član Konvencije ili njen Protokola, Sud je smatrao
da se ovo pitanje uređuje samom Konvencijom, članom 32, a ne
podnescima stranaka u određenom predmetu. Sud ima nadleţnost u
svakom predmetu koji je pred njim i razmatraće predmet. Iz ovoga
proizilazi da prigovor Vlade na primenjivost člana 1 Protokola 1 mora da
bude odbijen a zahtev proglasi prihvatljivim.
Tokom razmatranja merituma predmeta, podnosioci predstavke su
ponovili svoje argumente da su domaći sudovi zloupotrebili relevantan
domaći zakon i time su se mešali u njihovo pravo na mirno uţivanje
imovine. Podnosioci predstavke su takođe naveli da nijedna treća strana
nije kupila ili traţila bilo kakvo pravo u vezi sa predmetnim zemljištem. Sa
tim u vezi, Vlada je tvrdila da je mešanje bilo zakonito i zasnovano na
izmenjenom tekstu člana 388 Zakona o imovini iz 1996. godine, posebno
stavu 4 i članu 1472 Građanskog zakonika iz 1811. godine. Predmetno
mešanje, prema Vladi je takođe bilo u javnom interesu i bilo je srazmerno.
Što se tiče podnesaka stranaka, Sud ponavlja da je u sličnom gore
pomenutom slučaju Trgo već našao povredu člana 1 Protokola 1
Konvencije. Sud je, nakon što je razmotrio sav iznet materijal, smatrao da
Vlada nije iznela nijednu dovoljnu činjenicu ili argument kako bi ga uverila
u drugačiji zaključak u ovom predmetu. Posebno, nema nikakvih indicija
od bilo koga, a ni od Vlade da postoji bilo kakvo pravo stečeno nad
predmetnim zemljištem ili da bilo koja strana, osim podnosilaca predstavke
ima potraţivanja u vezi sa tim zemljištem.
2 Guerra i drugi protiv Italije, 19. februar 1998, § 44, Izveštaji presuda i odluka 1998 I
301
Sud smatra da zabrinutost koja je podstakla Ustavni sud da ukine

član 388 (4) Zakona o imovini iz 1996. godine nije bila prisutna u predmetu
podnosilaca predstavke. U ovim okolnostima, podnosiocmai predstavke je
podrţana opravdanost njihovog zahteva u zakonodavstvu koje je
naknadno proglašeno nevaţećim i neustavnim. Greška drţave se temelji na
činjenici da je odluka o zahtevu podnosilaca predstavke doneta takvim
neustavnim zakonodavstvom. U stvari, kao rezultat neproglašavanja
nevaţećim prava podnosilaca a predstavke na imovinu stečenu odrţajem,
predmetno zmeljište je vraćeno lokalnim vlastima i na taj način je drţava
stekla korist iz sopstvene greške. Sud ponavlja da rizik neke greške koju je
počinila drţavni organ mora da snosi drţava, a greške ne treba da idu na
teret pojedinca, naročito kada nema drugih protivrečnih privatnih interesa.
Shodno tome, Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1. Što
se tiče primene člana 41 Konvencije, podnosioci predstavke su traţili
1,370,880 hrvatskih kuna (HRK) na ime materijalne štete i 100,000 kuna na
ime nematerijalne štete. Vlada je osporila ova potraţivanja. Sud ponavlja da
presuda kojom se utvrđuje povred, nameće tuţenoj drţavi zakonsku
obavezu da okonča povredu i izvrši nadoknadu štete za posledice. Sa tim u
vezi, Sud primećuje da prema članu 428a Zakona o parničnom postupku,
podnosioci predstavki mogu da podnesu zahtev za ponovno pokretanje
parničnog postupka u vezi sa kojim je Sud utvrdio povredu Konvencije.
Sud smatra da bi u ovom slučaju najprikladniji način za saniranje posledica
te povrede bio ponovno pokretanje ţalbenog postupka i nadoknade štete
mora da se dodeli na osnovu domaćeg zakona.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije (šest
glasova za i jedan protiv).
302
Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije - 27458/06; 37205/06; 37207/06; 33604/07
Lakićević i drugi protiv Crne Gore i Srbije - 27458/06; 37205/06;

37207/06; 33604/07
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica ukidanja
penzija: postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / (ne) efikasna sredstva/ isplata

penzija/ retroaktivno zakonodavstvo / nesrazmerno mešanje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Nevenka Lakićević (prvi podnosilac), g-
din Borislav Vukašinović (drugi podnosilac), g-din Veselin Budeč (treći
podnosilac) i g-din Vlado Rajković (četvrti podnosilac), svi crnogorski
drţavljani su se ţalili protiv Crne Gore i Srbije zbog ukidanja njihovih
penzija. Od novembra 1989. do juna 2002. godine, podnosioci predstavke
su zatvorili svoje advokatske kancelarije i započeli proces penzionisanja.
Na osnovu odluke Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje,
podnosiocima predstavke je odobreno pravo na penziju za invaliditet na
radu i starosnu granicu, iznos penzije, kao i zahtev drugog i četvrtog
podnosioca, ovom dozvolom je dozvoljen nastavak rada sa pola radnog
vremena. Podnosioci predstavke su oko aprila 1996. i juna 2002. godine
ponovo otvorili kancelarije sa pola radnog vremena. Nakon toga, 1. aprila
2004., 20. jula 2005., 3. juna 2005. i 24. novembra 2005. godine, Fond za
penzijsko i invalidsko osiguranje obustavio je isplatu penzija podnosiocima
do momenta dok nisu prekinuli svoju profesionalnu delatnost. Smatra se
da ova odluka primenjiva od januara 2004. godine jer član 112. Zakona o
penzijama, koji je stupio na snagu navedenog datuma, predviđa da se
licima koja obavljaju profesionalne delatnosti sa punim ili delimičnim
radnim vremenom prekida penzija. Odluke Fonda su potvrdili
Ministarstvo rada i socijalnog staranja, a kasnije i Upravnog sud. Vrhovni
sud odbacio je zahteve za sudsku reviziju drugog, trećeg i četvrtog
podnosioca predstavke. Isplata penzije drugom, trećem i četvrtom
303
podnosiocu je nastavljena u januaru 2009. godine, sa ukidanjem člana 112.

Zakona o penzijama a prvom podnosiocu sa prestankom profesionalne
delatnosti, u decembru 2007. godine.
S druge strane, 30. juna 2004. godine, Fond za penzijsko i invalidsko
osiguranje podneo je tuţbu protiv prvog podnosioca za vraćanje penzija
koje je primila za januar i februar 2004. godine u ukupnom iznosu od
425,74 eura. Podnosilac odgovorila na zahtev za vraćanje penzije koje joj
nisu isplaćene od marta 2004. do decembra 2009. godine. Prvostepeni sud u
Herceg Novom odlučio je u korist podnosioca. Nasuprot tome, Vrhovni
sud u Podgorici je u januaru 2010. godine poništio tu odluku i odlučio
nepovoljno po podnosioca, odluku koju je Vrhovni sud podrţao na osnovu
članova 112 i 222 Zakona o penzijama iz 2003. Pored toga, Fond za
penzijsko i invalidsko osiguranje podneo je tuţbu protiv drugog i trećeg
podnosioca za vraćanje penzija primljenih od januara 2004. godine. Za obe
strane u posebnom postupku, prvostepeni i drugostepeni sudovi doneli su
odluku u korist Fonda. Ne postoje informacije o tome da li je Fond za
penzijsko osiguranje podneo tuţbu protiv četvrtog podnosioca.

Podnosioci predstavke su se ţalili na ukidanje penzija. Sud smatra da
ove ţalbe prirodno potiču iz okvira člana 1 Protokola 1 a pošto imaju sličan
predmet i prirodu, došlo je do objedinjavanja zahtave.
Što se tiče prihvatljivosti navoda o kršenju člana 1 Protokola 1, Vlada
tvrdi da su podnosioci izgubili status ţrtve 1. januara 2009. godine, kada je
Zakon o penzijama stupio na snagu jer su od tog trenutka nastavile da se
isplaćuju njihove penzije. Te tvrdnje je odbio tuţilac, a naročito je prvi
podnosilac tvrdio da i dalje ima status oštećenog zato što nikada nije
primio nadoknadu za penzije koje nije primio u periodu od 1. marta 2004.
do 31. decembra 2008. godine i da je na ovaj način i dalje lišen sredstava.
Sud zapaţa da podnosilac ne moţe imati status ţrtve u slučajevima kada
lokalni organi prihvataju povredu Konvencije i obezbede obeštećenje. Sud
smatra da u ovom slučaju lokalna vlast - lokalni organi nikada nisu izričito
ili suštinski prihvatili povredu Konvencije i nisu dali pravedno obeštećenje
za zabranu isplate penzija. Stoga ističe da je status ţrtve u smislu člana 34.
nepovrediv.
Što se tiče tuţenih drţava, sud primećuje da, uzimajući u obzir da su
sve procedure sprovedene u okviru nadleţnosti crnogorskih vlasti, koje su
304
imale obavezu da štite ljudska prava po Ustavu drţavne Zajednice Srbije i

Crne Gore, tvrdnje podnosilaca su u saglasnosti sa ratione personae sa
Konvencijom i Protokolom 1 samo protiv Crne Gore, a ne Srbije. Sud
smatra da su relevantni zakoni koji predviđaju prestanak isplate penzija
stupio na snagu 1. januara 2004. godine, datum kada je prva drţava
ratifikovala Protokol 1 sa Konvencijom, što je učinjeno 3. marta 2004.
Međutim, sud smatra da su podnosioci nastavili da primaju penzije dugo
vremena nakon stupanja Konvencije na snagu. Prestanak isplate se nije
dogodio automatski, samo po zakonu, već tek nakon što je Fond PIO doneo
konkretne odluke o tome, i sve te odluke su donete nakon što je tuţena
drţava ratifikovala Konvenciju i Protokol br 1. U tom smislu, Sud smatra
da osporeno mešanje spada u nadleţnost ovog suda (ratio temporis).
Što se tiče iscrpljivanja pravnih lekova, Vlada je navela da prvi
podnosilac nije iscrpeo sve delotvorne pravne lekove, konkretno, nije traţio
reviziju od strane Vrhovnog suda. Podnosilac je prigovorio na ove navode
uzevši u obzir odluke ovog suda u odnosu na druge podnosioce. Sud
primećuje da podnosilac nije iscrpeo ovaj pravni lek, ali u identičnim
slučajevima druga tri podnosioca koji su koristili reviziju, Vrhovni sud je
doneo presudu protiv njih. Osim toga, Vrhovni sud je imao priliku da
presudi u korist prvog podnosioca tokom građanskog postupka, ali je
doneo odluku protiv njega. U tom smislu, nema činjenice koja vodi do
pretpostavke da bi Vrhovni sud drugačije odlučio da je ovo sredstvo
iskorišćeno, a prema tome, očekivanje da prvi podnosilac iscrpi ovaj pravni
lek u ovim okolnostima bi prešlo u prekomerni formalizam. Kao rezultat
gore pomenutih činjenica, smatra se da prvi podnosilac nije morao da
ispuni ovaj pravni lek. Dok je, u odnosu na druge podnosioce, Vlada navela
da nisu iscrpljena sva pravna sredstva jer nisu pokrenuli parnični postupak
za traţenje obeštećenja. Sud primećuje da je prvi podnosilac pokrenuo
parnični postupak za naknadu štete, ali je odlučeno protiv. Shodno tome,
sud nalazi da se u konkretnom slučaju građanski postupak ne moţe
smatrati pravnim sredstvom, čime se drugi podnosioci oslobađaju obaveze
da ga koriste. Stoga Sud smatra da su zahtevi prihvatljivi. Što se tiče
navoda o povredi člana 1 Protokola 1, Vlada je navela da ne postoji opšta
obaveza drţava da dozvole penzionerima da rade, ali to je prema diskreciji
drţave. Domaće vlasti imaju najbolja znanja da odluče šta je u javnom
interesu, tako da je odredba koja je u suprotnosti sa Zakonom o penzijama
iz 2003. godine bila legitimna mera u javnom interesu, proporcionalna
305
legitimnom cilju odrţavanja stabilnosti budţeta. Ovo, stoga, ne predstavlja

povredu člana 1 Protokola 1. Prvi, drugi i treći podnosilac odbacili su ove
navode, navodeći da ovaj zakon nema retroaktivni efekat, jer ga je tako
tumačio i Ustavni sud Crne Gore. Prema prvom podnosiocu ovo treba da
se primenjuje na lica koja vrše profesionalnu delatnost nakon stupanja ovog
zakona na snagu.
Prema proceni Suda, principi utvrđeni članom 1 Protokola 1 su isti i u
slučaju penzija. Iako ovaj član ne garantuje pravo na penziju, u slučajevima
kada su drţave usvojile zakonodavstvo koje garantuje pravo na penziju,
mora se smatrati da to zakonodavstvo dovodi do prethodnog interesa koji
spada u domen člana 1 Protokola 1. Dakle, smanjenje ili zabrana penzija
moţe predstavljati mešanje u pravo na mirno uţivanje svoje imovine koje
mora da bude opravdano. Sud primećuje da je glavni uslov člana 1
Protokola 1 da bilo kakvo mešanje javnih vlasti u mirno uţivanje imovine
mora biti zakonito i namenjeno javnom interesu. Sud smatra da je pravo
podnosilaca na penziju penzionera očigledno predstavlja "imovinu" u
smislu člana 1 Protokola 1, tako da prestajanje isplate penzija predstavlja
mešanje u mirno uţivanje imovine. Što se tiče zahteva za zakonitost ovog
mešanja, sud zaključuje da su penzije ukinute u skladu sa članom 112
Zakona o penzijama iz 2003. godine, što je prema domaćim sudovima u
skladu sa zakonom. Međutim, sud smatra da takvo tumačenje ostavlja
prostor za sumnje, posebno na osnovu tumačenja Ustavnog suda Crne
Gore, Federalnih sudova bivše Jugoslavije i člana 193 Zakona o penzijama
2003. Shodno tome, iako Vlada nije dala dodatne argumente za prednosti
ove zakonske promene, sud prihvata nameru drţave za ekonomsko
blagostanje u drţavi. Međutim, treba razmotriti proporcionalnost između
korišćenih sredstava i cilja koji se ţeli postići.
Što se tiče proporcionalnosti, sud smatra da ukidanje penzija od strane
penzionog fonda nije rezultat bilo kakve promene okolnosti, već zakona, a to
je uticalo na podnosioce, jer su im u potpunosti obustavili penzije koje su
primali godinama, ne uzimajući u obzir iznos prihoda koje su ostvarivali
radom. Iako nisu dostavljeni nikakvi podaci o zaradama od njihovog posla,
sud je smatrao da su penzije značajan mesečni prihod za podnosioce, s
obzirom na potrebu podnosilaca za radom. U tom smislu, sud smatra da je
Zakon o penzijama, ne samo oštetio podnosioca za buduće penzije, već je
obavezao na vraćanje penzija primljenih nakon januar 2004. godine, tereteći
ih nesrazmernim teretom. Bilo bi drugačije da su podnosiocima smanjili
306
penzije ili ponudili schemu koja će pomoći ovu tranziciju, već su zamoljeni
da vrate svoje penzije od januara 2004. Na osnovu ovih činjenica, sud smatra
U vezi sa članom 41, prvi podnosilac je traţio 15,769.07 evra
nematerijalne štete (15,332.45 evra za ukidanje penzije i 436.62 za naknadu
napravljen u Fondu PIO) i 9.000 evra na ime nematerijalne štete. Drugi
podnosilac je ocenio da je materijalna šteta 12,377.3 evra (8,532.86 evra za
ukidanje penzije i 3,844.44 evra za povraćaj iz Fonda PIO) i treći podnosilac
je traţio evra 18,448.8 za materijalnu štetu, 5.000 evra za nematerijalnu.
Ĉetvrti podnosilac je traţio naknadu od 10,618.49 evra na ime materijalne
štete. Vlada je izjavila da su potraţivanja za nadoknadu previsoka za
konkretni slučaj. Sud konstatuje da su stranke pretrpele štetu na osnovu
nađenih povreda i da treba da se nadoknadi, ali je razumno smanjenje štete
u skladu sa Konvencijom. Stoga, sud izriče da se prvom i trećem
podnosiocu daje obeštećenje od 8.000 evra pojedinačno, za materijalnu
štetu, drugom podnosiocu obeštećenje od 6.000 evra i četvrom podnosicou
4.000 evra za materijalnu štetu. Za nematerijalnu štetu, sud nagrađuje sve
podnosioce sa 4.000 evra a prvom podnosiocu nadoknađuje i troškove
postupka pred domaćim sudovima.
Odluka suda
(jednoglasno).
307
Nekhoroshev protiv Rusije - 45017/04

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat poništaja
pravosnaţne presude o penziji / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
nenadoknade odgovarajuće penzije/ postoji povreda
Ključne reči: penzija / mirno uţivanje imovine / legitimno očekivanje/

nadgledana revizija / poništaj pravosnaţne presude
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Yuriy Sergeyevich Nekhoroshev, ruski
drţavljanin, bio je vojni oficir u penziji. U novembru 2001. godine je
pokrenuo postupak protiv moskovske komisije za vojnu sluţbu
("Komisija") za ponovno obračunavanje njegove penzije od 1993. godine,
uzimajući u obzir činjenicu da je sluţio na krajnjem severu Rusije, što mu je
dalo pravo za višu penziju. 3. decembra 2002. godine, moskovski Okruţni
sud u Tverskomu potvrdio je zahtev i prilagodio penziju podnosioca
zahteva koeficijentom 1,4 i dodelio mu 221.913,54 ruskih rubalja kao
retoraktivnu isplatu. Komisija nije podnela uobičajenu ţalbu na presudu,
tako da je 16. decembra 2002. godine odluka postala pravosnaţna. Tuţeni je
primenio presudu u jednom delu koji se odnosi na ukupan iznos od
221.913,54 rubalja. Mesečna isplata penzija izračunata je na osnovu
koeficijenta od 1,4, u skladu sa presudom od 3. decembra 2002. godine, u
periodu od decembra 2002. do avgusta 2004. godine.
Komisija je u kasnijoj fazi podnela zahtev za nadzornu reviziju -
postupak koji se, po domaćem pravu, moţe otvoriti u roku od jedne godine
od trenutka kada je presuda postala pravosnaţna - tvrdeći da zakonske
odredbe na kojima je sud zasnovao presudu nisu bile relevantne za
podnosioca. Predsednik Gradskog suda u Moskvi odrţao je raspravno veće
308
20. maja 2004. i doneo odluku da je prvostepeni sud pogrešno primienio

materijalno pravo. Iz tog razloga, poništio je presudu od 3. decembra 2002.
i vratio predmet na novo razmatranje. Pre objavljivanja presude,
podnosilac je zamoljen da pričeka izvan sudnice. O odluci suda,
podnosioca je obavestio sudski izvršitelj i on je primio primerak konačne
odluke tek 6. avgusta 2004. 28. februara 2005., Okruţni sud u Tverskoy u
Moskvi, je odbio zahtev podnosioca za ponovni obračun njegove penzije.
Istovremeno, sud je odbio zahtev komisije za nadoknadu iznosa koji je
podnosiocu već isplaćen, a na osnovu presude od 3. decembra 2002.
godine, s obzirom da takav povraćaj nije moguć prema domaćem zakonu.
10. juna 2005., Gradski sud u Moskvi je potvrdio odluku po ţalbi.

Podnosilac je tvrdio da je poništajem pravosnaţne presude
povređeno "pravo na pravično suđenje" iz člana 6. stav 1. Konvencije i
njegovo pravo na mirno uţivanje imovine na osnovu člana 1. Protokola 1.
Što se tiče navoda o povredi člana 6. stava 1., Vlada je tvrdila da su
postupci nadzorne revizije u predmetu podnosioca u potpunosti usklađeni
sa domaćim zakonom, da je zahtev za nadzorno preispitivanje podnesen u
propisanom roku kako bi se ispravila sudska greška počinjena od strane
Okruţnog suda zbog pogrešne primene materijalnih odredbi domaćeg
zakona. Stoga, prema Vladi, nije bilo kršenja načela pravne sigurnosti. Sud
ponavlja da se pravo na pravično suđenje pred sudom, zagarantovano
članom 6. stavom 1. Konvencije, mora tumačiti u svetlu preambule
Konvencije koja u relevantnom delu navodi da je vladavina prava deo
zajedničlog nasledstva drţava ugovornica, ističući da je jedan od osnovnih
aspekata vladavine prava načelo pravne sigurnosti, koje između ostaloga
zahteva da kad sudovi konačno odluče o jednom pitanju, njihova se odluka
ne sme dovesti u pitanje.1
Sud takođe primećuje da se ovim načelom propisuje da ni jedna
stranka nema pravo da traţiti ponovno pokretanje postupka u svrhu
ponovnog razmatranja i nove odluke o predmetu, i da nadleţnost visokih
sudova da ukinu ili izmene obavezujuće i izvršne sudske odluke, treba
primenjivati samo da bi se ispravili osnovni nedostaci. Odstupanja od tog
1 Brumărescu protiv Rumunije br. 28342/95, ESLJP 1999-VII

309
načela su opravdana samo kada je to potrebno zbog okolnosti značajne i

uverljive prirode.2
Sud ponavlja da član 6. stava 1. daje svima pravo na podnošenje
zahteva u vezi sa njegovim građanskim pravima i obvezama koje su
predočene sudu. Međutim, ovo pravo bi bilo pogrešno ako bi domaći
pravni sistem drţave ugovornice dozvolio da konačnu i obavezujuću
presudu jednog sudije poništi viši sud zbog zahteva drţavnog sluţbenika,
čija ovlašćenja za podnošenje takvog zahteva ne podleţu vremenskom
ograničenju. Sud primećuje da je utvrdio povredu člana 6. Konvencije u
mnogim ruskim predmetima, u kojima je odluku koja je postala
pravosnaţna i izvršna, kasnije poništio viši sud.3 Sud primećuje da je
odluka od 3. decembra 2002. postala pravosnaţna i obavezujuća. Međutim,
20. maja 2004. godine ova presuda je poništena u postupku nadzorne
revizije. Sud primećuje da se obavezujuća i izvršna presuda mora poništiti
samo u izuzetnim okolnostima, a ne samo u cilju donošenja drugačije
odluke u predmetu. Ĉinjenica da se u ovom slučaju predsednik nije sloţio
sa ocenom Okruţnog suda nije, sama po sebi, izuzetna okolnost koja
opravdava poništenje obavezujuće i izvršne presude i ponovno pokretanje
postupka na zahtev podnosioca.
Sud je dalje napomenuo da su u ruskom pravnom sistemu, razlozi za
ukidanje ili izmenu presuda u redovnim ţalbenim postupcima od strane
apelacionih sudova u velikoj meri u suprotnosti sa onima za poništavanje
ili izmenu odluka putem nadzorne revizije. Dakle, situacija koja dovodi u
pitanje obavezujuću presudu u korist podnosioca se mogla izbeći da je
Komisija podnela redovnu ţalbu. U ovom predmetu, Komisija je propustila
da ostvari svoje pravo na podnošenje redovne ţalbe i dopustila istek
desetodnevnog zakonskog roka a da nije osporila presudu od 3. decembra
2002. godine.Vlada nije pokazala vanredne okolnosti koje bi sprečile
Komisiju da svoje argumente izloţi Okruţnom sudu ili uloţi redovnu,
pravovremenu ţalbu. S obzirom na gore navedeno razmatranje, sud smatra
da je, odobravanjem zahteva Komisije za poništaj odluke od 3.decembra
2 Ryabykh protiv Rusije, br. 52854/99, § 52, ESLJP 2003-X,i Pravednaya protiv Rusije, br.
69529/01, § 25, 18. novembar 2004
3 pr. Roseltrans protiv Rusije, br. 60974/00, §§ 24-28, 21.jul 2005; Volkova protiv Rusije, br.
48758/99, §§ 32-37, 5.april 2005; Borshchevskiy protiv Rusije, br. 14853/03, §§ 41-50, 21.
septembar 2006; Nelyubin protiv Rusije, br. 14502/04, §§ 22-30, 2. novembar 2006; Sergey
Petrov protiv Rusije, br. 1861/05, §§ 21-29, 10. maj 2007;
310
2002., predsedništvo Gradskog suda u Moskvi prekršilo načelo pravne

sigurnosti i "pravo na sud" sadrţano u članu 6 stav 1. Konvencije. Zbog
toga postoji povreda ovog člana.
Što se tiče navoda o povredi člana 1. Protokola 1, Vlada je negirala da
je došlo do povrede imovinskih prava podnosioca, jer nakon ukidanja
presude od 3. decembra 2002. godine nadzornom revizijom, nije postojao
pravni razlog za povećanje penzije podnosioca. Sud ponavlja da postojanje
duga, koje potvrđuje obvezujuća i izvršna odluka, daje korisniku legitimno
očekivanje da će dug biti isplaćen i predstavlja "imovinu" korisnika u
smislu člana 1. Protokola 1. Poništavanje takvog postupka predstavlja
mešanje u njegovo pravo na mirno uţivanje imovine. Sud je konstatovao da
je, prema presudi od 3. decembra 2002.godine, penzija podnosioca znatno
porasla. Poništenje izvršne presude izfrustriralo je podršku podnosioca u
obavezujućoj sudskoj odluci i lišilo ga prilike da dobije novac koji je
očekivao prema zakonu. U takvim okolnostima, sud smatra da je poništenje
presude od 3.decembra 2002. godine nadzornom revizijom nametnulo
podnosiocu prevelik teret, i zato je u suprotnosti sa članom 1. Protokola 1.
Stoga Sud utvrđuje da postoji povreda člana 1. Protokola 1.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac traţi naknadu od
115,200 ruskih rubalja za povredu člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1
Protokola 1. Sud napominje da je podnosilac primio dug koji se odnosi na
penziju od 2002. do 2004. i povećanje zasnovano na povećanju koeficijenta
od 1.4, što znači da ga je poništenje odluke lišilo povećanja koeficijenta. Sud
dodeljuje iznos od 950 evra za materijalnu štetu.
Odluka suda
311
Grudić protiv Srbije - 31925/08

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat zabrane
davanja invalidske penzije / postoji povreda

Diskriminacija na osnovu etničke pripadnosti za zabranu invalidske
penzije / odbija se
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ invalidska penzija / dva penziona

sistema / penzioni doprinos / javni interes / diskriminacija / stanovnik Kosova
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Lutvija Grudić i g-din Mahmut Grudić,
drţavljani Srbije, bošnjačkog porekla kojima su 1995. i 1999. godine,
odobrene invalidske penzije iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje
Srbije (FSPIO), filijala na Kosovu. Oni su, do 2005. godine, ţiveli u
Mitrovici, a zatim su se preselili u Novi Pazar, Srbija. Od 1999. i 2000.
godine, penzije su im ukinute bez ikakvog obrazloţenja. Tri godine
kasnije,podnosioci su traţili da im se nastavi isplata penzija. 1. marta 2005.
godine i 17. maja 2004. godine, FSPIS je doneo dve formalne odluke da
obustavi isplatu penzija podnosilacima, retroaktivno od 1999. i 2000.
godine, jer je Kosovo, sada, pod međunarodnom upravom, a samim tim im
se penzije više ne mogu isplaćivati. Okruţni sud u Novom Pazaru je
poništio sporne odluke, ističući između ostalog, da se ne pozivaju na
relevantne domaće zakone ili ne daju zadovoljavajuće objašnjenje zašto
penzije treba obustaviti. FSPIO je, na osnovu toga, podneo dve odvojene
ţalbe jer Fond ne moţe da nastavi da prikuplja prihode sa teritorije Kosova,
kako rezultat toga, prestala je isplata penzija svim licima iz ove oblasti i u
prilog tome, fond navodi nekoliko mišljenja Ministarstva rada i socijalnog
staranja. Vrhovni sud je odbacio ţalbe. FSPIO je 3. aprila 2008. godine,
obustavio procedure pokrenute za nastavak isplate penzija podnosiocima,
312
navodeći da je to političko pitanje koje bi trebalo rešiti pregovorima sa

institucijama na Kosovu. Podnosioci su tvrdili da su podneli ţalbu koju je
Vlada odbacila, uz obrazloţenje da nikada nisu primili takve ţalbe. Sa
druge strane, većina stanovnika na Kosovu nastavila je da prima svoje
penzije, većinom Srbi ali i drugi, uključujući i Bošnjake. Podnosioci boluju
od bolesti srca i ţive u teškim finansijskim uslovima. Međutim, oni nikada
nisu podneli zahtev za penzije na Kosovu.

Podnosioci su tvrdili da im više od jedne decenije nisu isplaćivane
njihove invalidske penzije i da su diskriminisani na osnovu etničke
pripadnosti. Iako se za svoje navode nisu oslanjali na bilo koji konkretni
član Konvencije, imajući u vidu prirodu zahteva, sud je smatrao da navodi
spadaju u okvir člana 1 Protokola 1.
U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosioci nisu
iscrpli domaće pravne lekove jer nisu uspeli da podnesu ţalbu protiv
odluke FSPIO od 3. aprila 2008, niti su traţili ponovno pokretanje postupka
u skladu sa vaţećim zakonima. Podnosioci su osporili ove navode, tvrdeći
da su se ţalili na odluku FSPIO, te da će otvaranje novih procedura biti
očigledno neefikasno. Sud ponavlja da je pravilo za iscrpljivanje domaćih
pravnih lekova zasnovano na pretpostavci da domaći sistem pruţa
delotvoran pravni lek u vezi sa navodnom povredom, stoga, prema ovom
pravilu, podnosioci moraju prvo da iskoriste sredstva koja obezbeđuje
njihov domaći pravni sistem ih. Teret dokazivanja pada na Vladu, koja se
ţali na nedostatak iscrpljenosti pravnih lekova kako bi dokazala da je u
teoriji i praksi dostupno delotvorno rešenje, tj. da su sredstva bila
dostupan, bila je u mogućnosti da obezbediti ispravku ţalbi podnosilaca i
da je pruţila razumne razloge za efikasnost. U ovom slučaju, sud smatra da
je FSPIO nedvosmisleno izrazio svoj stav da isplata penzija licima u istoj
situaciji kao i podnosioci, mora da bude obustavljena. Ovo se zasniva na
mišljenjima nadleţnih ministarstava, prema kojima je penzijski sistem u
Srbiji zasnovan na konceptu "tekućeg finansiranja". To znači da, pošto
srpske vlasti nisu mogle da naplaćuju doprinose za penzijsko osiguranje na
Kosovu od 1999. godine, lica koja su već dobila penzije FSPIO na Kosovu
ne mogu da nastave da ih primaju. Prema tome, sud smatra da u ovom
predmetu neće biti delotvoran nikakav upravni lek u okviru nadleţnosti
FSPIO. Što se tiče sudskog postupka, Vlada je sama priznala da je za
313
pravosuđe Srbije bilo nemoguće da odluči o meritumu u vezi sa

okolnostima podnosioca i stoga podnosilac ne moţe očekivati da anavodi
rešenje predmeta ni u jednom sudskom forumu. Zbog ovih razloga, sud
smatra da prigovor Vlade na neisrpljivanje efektivnih domaćih pravnih
lekova treba odbiti.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Vlada je tvrdila da je bilo problema u
primeni penzijskog sistema, a jedan od uzroka problema bio je oruţani
sukob, zatim napad NATO na Kosovu, zbog čega su mnogi dokumenti
uništeni. Osim toga, stavljanjem Kosova pod upravu UNMIK-a, penzioni
sistem Srbije prestao je da funkcioniše na teritoriji Kosova, a na Kosovu je
počelo da radi poseban penzioni sistem. Pošto je penzioni sistem u Srbiji
zasnovan na kontinuiranom doprinosu, sa ukidanjem doprinosa, srpska
Vlada je tvrdila da je bila prinuđena da obustavi penzije. Izuzetno, neke
naknade za penzije su se nastavile u mestima gde su filijale FSPIO i dalje
funkcionalne. S druge strane, podnosioci su naveli da su ţiveli na Kosovu
do 2005. godine i da nisu korisnici bilo koje druge penzione scheme. Osim
toga, Vlada je tvrdila da je to političko pitanje koje treba rešiti pregovorima
sa institucijama i da ukupna šteta drţave sa sličnim ţalbama moţe dovesti
Vladu u ozbiljan poloţaj i ugroziti stabilnost drţave.
Prema analizi suda, principi koji se generalno primenjuju u pitanjima
vezanim za član 1 Protokola 1 su isti i za penzije. Stoga, ova odredba ne
garantuje pravo na prijem imovine ili pravo na penziju u određenom
iznosu. Međutim, kada drţava potpisnica ima zakonodavnu vlast koja daje
isplatu kao pravo na penziju - bez obzira da li je uslovljeno akontacijskim
doprinosom ili ne - mora se smatrati da to zakonodavstvo generiše
imovinski interes koji spada unutar sfere člana 1 Protokola 1. Stoga se
smanjenje ili ne-nastavljanje penzije moţe da predstavlja mešanje u mirno
uţivanje imovine, koje treba da bude opravdano. Svako moguće mešanje bi
trebalo da bude legitimno i trebalo bi da ima legitimni cilj "u javnom
interesu". Trebalo bi da bude u razumnoj proporciji sa ciljem koji je
neophodan da se realizuje, pa se mora uspostaviti pravedna ravnoteţa
između opšteg interesa zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava
pojedinca. U ovom slučaju, sud smatra da postojeća prava podnosioca na
penzije predstavljaju imovinu u okviru člana 1 Protokola 1 Konvencije, kao
rezultat obustava isplate penzija FSPIO jasno predstavlja mešanje u pravo
na mirno uţivanje imovine.
314
Što se tiče zakonitosti, sud smatra da se odredbe Zakona o

penzijskom i invalidskom osiguranju ne odnose na bilo kakvu definitivnu
obustavu penzija, a ponovni obračun penzija pomenutih u ovom zakonu se
odnosi na određene situacije koje nisu relevantne za slučaj i da obustava
penzija moţe da se izvrši samo ako prestane ispunjavanje kriterijuma
prema ovom zakonu. Ustavni sud je, takođe, ranije presudio da mišljenja
ministara na osnovu kojih je odlučeno o obustavi penzija ne predstavljaju
zakone i data su samo da bi se olakšala njegova primena. Osim toga, prema
domaćem zakonu, priznata penzijska prava ne mogu zavisiti od toga da li
se doprinosi za penzijsko osiguranje mogu prikupiti na određenoj teritoriji
ili ne. Prema tome, sud zaključuje da mešanje u "imovinu" podnosilaca nije
urađeno u skladu sa relevantnim domaćim zakonom. Ovakav zaključak
čini nepotrebnom konstatciju da li je napravljena pravična ravnoteţa
između opšteg interesa zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih prava
pojedinca, bez obzira na ozbiljnost finansijskih implikacija koje navodi
drţava.
Što se tiče navoda Vlade da, zbog postojanja drugog penzijskog
sistema na Kosovu, postoji mogućnost da podnosioci primaju dve penzije,
sud procenjuje da nema dovoljno dokaza za to, ali i da ih ima, podnosioci
su mlađi od 65 godina što znači da ne ispunjavaju formalne uslove za
traţenje takvih penzija. Sud, takođe smatra nebitnim referencu Vlade o
prebivalištu podnosioca i o gubitku dokumenata zbog sukoba na Kosovu,
pošto obustava penzija nije izvršena na osnovu toga. U zaključku, sud
zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Što se tiče člana 14, zajedno sa članom 1 Protokola 1, podnosioci su
naveli da su diskriminisani na osnovu njihove etničke pripadnosti.
Međutim, s obzirom da je mnogo stanovnika Kosova (Srba, Bošnjaka,
Roma, Turaka i Albanaca) nastavilo da prima penzije i zato što Srbija nije
usvojila zakon u cilju diskriminacije određene etničke grupe, sud odbacuje
ţalbe podnosilaca, u odsustvu dokaza koji bi to mogli dokazati.
Shodno članu 41. sud smatra da su podnosioci pretrpeli određenu
nematerijalnu štetu, te im stoga daju celokupan traţeni iznos, po 7.000 eura
svakome od njih. Pored toga, za pretrpljenu materijalnu štetu, Vlada će
penzionerima isplatiti njihove penzije od 1999. i 2000. godine, zajedno sa
zakonskom kamatom. Prema praksi suda, podnosilac ima pravo na
nadoknadu troškova i izdataka jer su činjenično i materijalno razumni u
smislu njihovog iznosa.
315
Prema članu 46, zbog obaveze drţave da se okonča kršenje prava koje
je utvrdio sud, i zbog velikog broja potencijalnih podnosilaca, drţava mora
da preduzme sve odgovarajuće mere kako bi osigurala da nadleţni organi
Srbije primenjuju relevantne zakone kako bi osigurali isplatu penzija i
dugovanja. Razumljivo je da su u tom smislu neophodne činjenične i
administrativne procedure provere, opravdane i brze.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije
i odbija, u odsustvu bilo kakvog dokaza, zahtev koji se zasniva na članu 14,
zajedno sa članom 1 Protokola 1 (jednoglasno).
316
Šekerović i Pašalić protiv Bosne i Hercegovine - 5920/04; 67396/09

Ĉlan 6 i član 1 Protokola 1

Povreda prava na pravično suđenje i mešanje u pravo na mirno
uţivanje imovine zbog neizvršenja sudskih odluka o prenosu penzije iz
penzijskog fonda Republike Srpske u Penzioni fond Federacije / postoji
povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasan pravni lek za izvršenje odluka u vezi sa
pravom na penziju / odbija se

Diskriminacija u pravu na mirno uţivanje imovine između
penzionera u Federaciji i onih koji su se nakon rata vratili iz Republike
Srpske u Federaciju / postoji povreda
Ĉlan 46
Obezbeđivanje zakonodavnih promena za dobijanje i podnošenju
zahteva za penziju u penzijski fond Fedreacije
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ penzija / prenos penzije iz jednog

entiteta u drugi / pravično suđenje / neizvršavanje odluka / diskriminacija /
efikasno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Mlađen Šekerović (prvi podnosilac
predstavke) i g-đa Anka Pašalić (drugi podnosilac predstavke), drţavljani
Bosne i Hercegovine, podneli su dva odvojena zahteva, ali je Sud odlučio
da ih ujedini zbog pravne i činjenične sličnosti. Podnosioci predstavke su
počeli da primaju penzije 1984. odnosno 1981. godine. Tokom rata 1992.
godine, oni su preseljeni iz Federacija Bosne i Hercegovine (FBiH) u dugi
entitet, sada poznat kao Republika Srpska (RS). Tokom ovog vremena
317
preseljenja,primali su penziju koju je uplaćivao Fond RS. Ova penzija je bila

niţa od penzije koje je isplacivao Penzioni fond Federacije Bosne i
Hercegovine (fond FBiH). Nakon povratka u FBiH, zatraţili su
prebacivanje svojih penzionih prava u FBiH, ali nisu uspeli.
Kao rezultat toga, uputili su zahtev Veću za ljudska prava (VLJP),
koji je bio organ osnovan prema Aneksu 6 Generalnog sporazuma o miru u
Bosni i Hercegovini (Dejtonski sporazum) iz 1995. godine. Podnosioci
predstavke su tvrdili da imaju pravo na isti iznos penzije kao i ostali
penzioneri koji su tokom rata ostali da ţive u FBiH. Pored toga, tvrdili su
da je postupanje prema njima bilo diskriminatorsko jer je favorizovalo
samo neSrbe, jer u Federaciji, u većini ţive Bošnjaci i Hrvati. Ovo je, prema
podnosiocima predstavke, sprečilo povratak raseljenih lica i drugih u svoje
domove, što je bio glavni cilj Sporazuma iz 1995. godine.
2003. godine, Veće je donelo vaţnu odluku u jednom drugom
predmetu, u kojem je nekima od raseljenih lica priznalo pravo na uţivanje
njihove penzije ostvarene pre rata 1992. godine, iz jednog entiteta u drugi.
Ta odluka je uključivala je tri podnosioca, uključujući g-dina Karanovića,
koji je zatim podneo poseban zahtev pred ESLJP1, i g-đa Pašalić koja je u
ovom predmetu drugi podnosilac predstavke. Ovom odlukom, Veće je
naloţilo FBiH da preduzme sve neophodne zakonske i administrativne
mere do 10. jula 2003. godine, kako bi se osiguralo da podnosilac zahteva
neće biti dodatno diskriminisani i da bi se nadoknadila razlika između
penzija u FBiH i onih u RS. Nadoknada je obuhvatala vreme od podnošenja
zahteva do ispunjenja naloga Veća od strane Federacije. Imajući u vidu da
će penzije Fonda FBiH biti niţe od nominalnog iznosa penzije koji prima od
Fonda RS, Fond FBiH je obavestio drugog podnosioca predstavke da ovu
razliku ne nadoknađuje. Fond FBiH, ovde nije uzeo u obzir činjenicu da
penzioneri RS, za razliku od onih u FBiH, nisu dobili nominalni iznos
svojih penzija već samo određeni deo zbog finansijskih poteškoća RS u to
vreme.
U međuvremenu, slučaj prvog podnosioca predstavke se dogodio
kada se Veće zatvrorilo. Međutim, njegov slučaj je razmatran od strane
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, koji je 27. juna doneo sličnu presudu u
predmetu drugog podnosioca predstavke. Na ovaj način, fond FBiH je
odlučio da provm podnosiocu predstavke nadoknadi razliku između
iznosa koji je primao od Fonda RS i onog od Fonda FBiH. Ova nadoknada
1 Videti Karanović protiv Bosne i Hercegovine, br. 39462/03, 20 novembar 2007.

318
pokriva period od 16. aprila 2002. do novembra 2007. godine. Odlučeno je

da se ova nadoknada isplaćuje i ubuduće.
Nakon slučaja Karanović protiv Bosne i Hercegovine od 20. novembar
2007, koji je Sud smatra sličnim sa slučajem koji su pokrenuli podnosioci
predstavke, i koji je uzeo za osnov odluke u ovom predmetu, Fond FBiH je
promenio svoju praksu i pristao da izvrši nadoknadu drugom podnosiocu
za razliku između iznosa koji je primala od Fonda RS i iznosa koji bi dobila
od Fonda FBiH u periodu posle 18. februara 2002. godine. U cilju
određivanja iznosa koji treba nadoknaditi, Fond FBiH je traţio od Fonda RS
da prikaţu iznos koji je do tada Fond RS isplatio drugom podnosiocu
predstavke. Fond RS nije odgovorio. Zatim je Fond FBiH uputio pismo
podnosiocu predstavke ali se ono vratilo kao bez adrese jer je dotična
gospođa otšla za Srbiju da tamo ţivi, nakon što je Veće usvojilo njen zahtev.
Na kraju, kada je podnosilac predstavke dala potrebne informacije, Fond
FBiH je drugom podnosiocu predstavke isplatio 1.425 KM (konvertibilnih
maraka).
Veće i Ustavni sud Bosne i Hercegovine, koji je nasledio njegove
predmete, doneli su četiri odluke u vezi sa devetnaest lica (uključujući i
podnosioce predstavke u ovom predmetu), kojima su priznata prava
navedena gore. Za usaglašavanje penzija licima već postoje sporazumi za
penzije između dva entiteta u Bosni i Hercegovini. U jednoj od četiri gore
pomenute odluke, odluci donetoj 30. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je
utvrdio da njegova odluka u slučaju prvog podnosioca predstavke od 27.
juna 2007. godine nije izvršena jer još nije primio penziju iz Fonda FBiH.
Prema zvaničnim podacima, prosečna penzija u RS je bila niţa nego penzije
u FBiH. Međutim, ova razlika je smanjena posle 2003. godine.

Što se tiče člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola 1 Konvencije,
podnosioci predstavke su tvrdili da puno izvršenje domaćih odluka u
njihovu korist, koje u ovom slučaju predstavljaju predmet razmatranja,
zahteva da se njihove penzije prenesu u FBiH. Pošto je prošlo nekoliko
godina od donošenja povoljnih odluka od strane nacionalnih organa i nije
bilo izmena relevantnog zakonodavstva kako bi podnosioci predstavki i
drugi bili jednaki sa drugima da imaju pravo da podnesu zahtev za penziju
u PFBiH. Sud, koji je već razmatrao okolnosti u slučaju Karanović, kada je
našao povredu zbog neizvršenja odluke o prebacivanju u Fond FBiH.
319
Stoga, Sud, bez razloga da odstupa od ove prakse, odbacuje primedbe

Vlade Bosne i Hercegovine koja je navela da je izvršila svoje obaveze prema
Konvenciji, samom činjenicom nadoknade razlike u penzijama između dva
entiteta u Bosni i Hercegovini. Sud nalazi da stoga postoji povreda člana 6
Konvencije i člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Što se tiče navoda drugog podnosioca predstavke o povredi člana 13,
Sud smatra da je zahtev očigledno neosnovan zbog odsustva njegovog
ispitivanja.
Drugi podnosilac se ţalio da je neizvršenje odluka dovelo do mešanja
u njeno pravo iz člana 14. u vezi sa članom 1. Protokola 1. S tim u vezi, Sud
podseća da član 14. ne moţe postojati kao nezavisan, već se mora povezati
sa nekim drugim članom, čija se povreda primećuje. U ovom slučaju, Sud
podseća da je prethodno utvrdio da tvrdnje podnosioca predstavke spadaju
u okvir prava zagarantovanih članom 1 Protokola br 1. Sud dalje podseća
da je Veće zaključilo da su podnosilac predstavke i drugi penzioneri koji su
se vratili iz Republike Srpske u Federaciju posle rata diskriminisani u
poređenju sa drugim penzionerima koji su ostali u Federaciji tokom rata.
Ova diskriminacija proističe iz činjenice da je razlika između penzionera u
ova dva entiteta vršena bez ikakvog objektivnog razloga i opravdanja za
različit tretman ove dve kategorije penzionera.
Sud ne vidi nikakav razlog da se promeni praksa utvrđena odlukom
Veća i smatra da je diskriminacija u nedavanju mogućnosti da drugi
podnosioci podnose zahteve jednako kao i penzioneri Federacije. Drugim
rečima, Sud smatra da je drugi podnosilac predstavke i dalje bio
diskriminisan kao rezultat njenog statusa bivšeg raseljenog lica. Ovo
predstavlja osnovu za utvrđivanje povrede člana 14 u vezi sa članom 1
Primenjujući član 46 Konvencije, Sud smatra da odgovorna drţava
treba da osigura da se relevantno zakonodavstvo izemeni kako bi se
podnosiocima predstavke i drugima stvori mogućnost da se prijave za
penziju, ukoliko to ţele, pod jednakim uslovima sa drugim penzionerima u
federaciji. Ovo je ţeljeni put, a ne onaj koji je pratila Vlada Bosne i
Hercegovine koja insistira da je njen zadatak prema Konvenciji ispunjen
činom nadoknade razlike u penziji između dva entiteta. S obzirom na veliki
broj potencijalnih podnosilaca predstavki koji predstavljaju pretnju
efektivnosti mehanizma Konvencije, ovaj pristup od strane Suda se smatra
320
trajnim. Ovde treba napomenuti da se gorenavedeni nalog ovog Suda ne

odnosi na one koji se nisu vratili u Federaciju nakon rata.
Što se tiče člana 41, prvi podnosilac predstavke nije podneo zahtev za
naknadu štete, tako da Sud smatra da nije razumno izreći takvu štetu. A
drugom podnosiocu predstavke određuje iznos od 5,000 evra za
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1, člana 6 i
člana 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, dok se zahtev koji se zasniva na
članu 13 odbacuje (jednoglasno).
321
Azinas protiv Kipra - 56679/00

Ĉlan1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica otpuštanja
iz javne sluţbe i gubitak prava na penziju / neprihvatljivo
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / otpuštanje iz javne sluţbe / penzija /

neiscrpljivanje pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Andreas Azinas, drţavljanin Kipra, od
1960. godine bio je guverner Odeljenja za razvoj saradnje javne sluţbe u
Nikoziji. 28. jula 1982. godine, nakon pokretanja disciplinskog postupka
protiv njega od strane relevantne Komisije, otpušten je s posla. Prema
domaćem zaonodavstvu, otpuštanje kao disciplinska sankcija u sebi sadrţi
oduzimanje penzijskih beneficija podnosioca predstavke, uključujući
penziju. Što se tiče drţavnih sluţbenika, penzije na Kipru su deo ugovora o
radu, tako da one ne proizlaze iz doprinosa. Ranije, 8. aprila 1981. godine
Okruţni sud ga je proglasio krivim za krađu, zloupotrebu poverenja i
zloupotrebu ovlašćenja, i osuđen je na 18 meseci zatvora. Ţalba protiv ove
presude Vrhovnom sudu je odbačena.
Podnosilac predstavke se 1982. godine ţalio Vrhovnom sudu traţeći
da se odluka o odbacivanju proglasi ništavom. On je tvrdio da je u
donošenju ove odluke odgovorno telo prekoračilo i zloupotrebilo svoja
ovlašćenja. To je opravdao činjenicom da posledice izrečene sankcije nisu
srazmerne teţini počinjenog dela. Takođe je tvrdio da je izricanje
disciplinske sankcije, zajedno sa kaznom zatvora, predstavljalo povredu
njegovog ustavnog prava da mu se sudi ili bude osuđen dva puta. Sud je
odbio ţalbu podnosioca predstavke i potvrdio odluku Komisije za javne
usluge. Smatrao je da je Komisija odlučila pravno i pravično, bez
prekoračenja granica svoje diskrecione moći. Što se tiče pitanja
proporcionalnosti, sud je smatrao da ne moţe preispitati ozbiljnost mera
koje je izrekla Komisija.
322
1991. godine, podnosilac predstavke se ponovo obratio Vrhovnom

sudu, kao drugom stepenu, ţaleći se na neizvršenje zakona. Ţalba je
zasnovana na pet pitanja koja se odnose na odluku Vrhovnog suda kao
prvog stepena, koji je na snazi ostavio odluku disciplinske komisije.
Nadalje, advokat podnosioca predstavke je na ročištu smatrao da ţeli da se
razmatranje zasniva isključivo na trećoj i četvrtoj tački ţalbe, kao i na
pitanjima koja imaju istu posledicu, tačnije na petu tačku. Treće pitanje se
odnosilo na princip proporcionalnosti i osporavalo je stav prvog stepena.
Podnosilac predstavke je tvrdio da mera koju je izrekla Komisija nije bila
proporcionalna i da Komisija nije razmatrala olakšavajuće okolnosti.
Ĉetvrta tačka ţalbe osporavala je prvostepenu odluku da je Komisija
odlučila na zakonit i pošten način, ne prekoračujući svoje diskreciono
ovlašćenje. Prema tački pet, odluka prvog stepena o gubitku prava na
penziju nije u skladu sa članom 23 (1) (2) Ustava, je pogrešna. U tom
smislu, podnosilac predstavke je tvrdio da je poricanje prava na penziju za
koju je doprinosio od svojih plata predstavljalo je povredu njegovog prava
na imovinu.
Vrhovni sud je 1999. godine odbacio ţalbu, ponavljajući odluku i
opravdanost prvog stepena. Što se tiče dve tačke ţalbe, ocenio da mera koju
je Komisija izrekla nije bila nesrazmjerna i da su olakšavajuće okolnosti bile
uzete u obzir. Što se tiče druge tačke ţalbe, sud je smatrao da je sankcija
koju je izrekla Komisija pravična i zakonita i u granicama diskrecionih
ovlašćenja.

Predmet je u početku razmatralo treće odeljenje kojom prilikom je
zahtev proglašen delimično prihvatljivim. Sud je 2001. godine promenio
sastav odeljenja i predmet je dodijeljen za razmatranje trećem odeljenju u
novom sastavu. Sudije u ovom sastavu su utvrdile povredu člana 1
Protokola 1. Vlada je 2002. godine traţila da se predmet prosledi na suđenje
Velikom veću. Veće Velikog veća je primilo ovaj zahtev 6. novembra 2002.
godine.
Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije iscrpio sve domaće
pravne lekove, tako da je zahtev morao da bude odbačen kao neprihvatljiv.
U postupcima koje su vodili drţavni sudovi, podnosilac predstavke se
nikada nije ţalio na povredu prava na imovinu. Korišćenje penzijskih
beneficija je upućeno samo da bi osporilo odluku o odbacivanju, u
323
kontekstu nesrazmernih sankcija. Prema tome, Vrhovni sud nikada nije

imao priliku da se bavi navodnim kršenjem prava na imovinu. Podnosilac
predstavke je, sa druge strane, tvrdio da je Sud, kada je rešavao predmet u
trećem odeljenju 2001. godine, već proglasilo zahtev prihvatljivim. U odluci
iz 2001. godine, Sud je procenio da je podnosilac predstavke osporavanjem
zakonitosti odluke komisije, indirektno sporio gubitak Štaviše, advokat
podnosioca predstavke je izjavio da su treća i četvrta tačka ţalbe koja je
podneta Vrhovnom sudu kao drugom stepene, takođe uključivala i petu
tačku.
Oslanjajući se na slučaj Odievere protiv Francuske1, a u vezi sa pravilom
55 Poslovnika Suda, Sud je u razmatranju predmeta u Velikom veću, ocenio
da se i uovoj fazi moţe dozvoliti prihvatljivost slučaja. Sud smatra da se u
kontekstu mehanizma za zaštitu ljudskih prava, pravilo iscrpljivanja
domaćih pravnih lekova mora primenjivati sa određenim stepenom
fleksibilnosti i bez preteranog formalizma. Ovo pravilo zahteva da se
zahtevi podignuti na međunarodni nivo podnose drţavnim sudovima,
barem u suštini i u odnosu na druge formalne zahteve, prema drţavnom
zakonu.
Cilj ovog pravila je da drţavnim sudovima pruţi mogućnost
rešavanja navoda o povredi Konvencije i ponudi rešenja. Iz evidencije sa
rasprava pred Vrhovnim sudom, vidi se da se na dve rasprave podnosilac
predstavke pozvao na gubitak prava na penziju kako bi pokazao da je
sankcija o otkazu bila nesrazmerna u tim okolnostima i da je trebalo
nametnuti lakše sankcije. Iz tog razloga, Vrhovni sud nije odlučio je li
otpuštanje podnosioca predstavke s posla prekršilo njegova prava na
penziju. U tom smislu, podnosilac predstavke nije dao mogućnost
kiparskim sudovima da rešavaju navodnu povredu Konvencije. Stoga je
osnovana tvrdnja Vlade da delotvorni domaći pravni lek nije iscrpljen.
Stoga Sud smatra da je zahtjev neprihvatljiv.
Odluka suda
Sud odbacuje zahtev kao neprihvatljiv (dvanaest glasova za i pet protiv).
1 Odièvre v. Francuske br. 42326/98, § 22, ESLJP 2003-III

324
Alternativno mišljenje sudije Ëildhaber, kojem su se pridruţili sudije

Rozakis i Mularoni
Sudija Wildhaber se sloţio sa većinom da podnosilac predstavke nije
iscrpeo domaće pravne lekove. Prema njegovim rečima, iako je zahtev
proglašen prihvatljivim, ne bi se ponovo našla povreda člana 1 Protokola 1.
On smatra da pravo podnosioca predstavke na penziju ne predstavlja
imovinski interes u kojem bi pronašao primenu člana 1 Protokola 1. Penzija
kao drţavnom sluţbeniku nije bila zasnovana na doprinosu i bila je
ograničena određenim zakonskim uslovima. Po zakonu, kao i u slučaju
podnosioca predstavke, pravo na penziju se moţe obustaviti i stoga
podnosilac predstavke nije imao legitimno očekivanje da će dobiti penziju.
Ĉak i pod pretpostavkom da pravo podnosioca predstavke na penziju
predstavlja imovinu u smislu člana 1 Protokola 1, mešanje u mirno uţivanje
te imovine bilo je pravično. Dakle,čak i da je podnosilac predstavke iscrpeo
domaća pravna sredstva, ne bi se utvrdila povreda člana 1 Protokola 1.
Alternativno mišljenje sudije Hadjihambis

Prema sudiji Hadijhambis-u, pravo podnosioca predstavke na
penziju predstavlja imovinu u smislu člana 1. Protokola 1. Iako penzijska
šema drţavnih sluţbenika nije šema sa doprinosom, stupanje u radni
odnos, uključujući i obavezu plaćanja određenog iznosa namenjenog za
penziju, ima za rezultat očekivanje da će penzija biti isplaćena radniku kao
sastavni deo uslova sluţbe. Sudija nije ulazio u pitanje eventualne povrede
ovog člana ili ne.
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Costa i Garlicki

Sudije Kosta i Garlicki ocenjuju da je podnosilac predstavke iscrpeo
domaća pravna sredstva, ocenjujući da se pravilo o iscrpljivanju primenjuje
sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez prekomernih formalnosti. Oni
ocenjuju da je Vrhovni sud kao drugi stepen razmatrao pitanje povrede
prava na imovinu. Peta tačka ţalbe podnosioca predstavke, iako
indirektno, se odnosila na pitanje prava na imovinu i mirno uţivanje
imovine. Isto tako, član 1 Protokola 1 bi se primenjivao u ovom slučaju,
pošto pravo na penziju predstavlja imovinu u smislu ovog člana. Pored
toga, na osnovu okolnosti predmeta, podnosilac predstavke je imao
legitimno očekivanje da će jednog dana uţivati u određenim penzijskim
325
beneficijama. Međutim, u takvim hipotetičkim okolnostima, po svemu

sudeći, neće biti povrede člana 1 Protokola 1.
Izdvojeno mišljenje sudije Ress

Sudija Ress ocenjuje da je podnosilac predstavke iscrpio domaće
pravne lekove, dok je slučaj povrede prava na imovinu uključio u njegovu
tvrdnju u vezi sa proporcionalnošću izrečenih mera. Štaviše, izrečena
disciplinska sankcija, uz retroaktivno dejstvo koje je podnosioca predstavke
i članove njegove porodice lišila svih penzija, ustvari predstavlja krivičnu
sankciju, a ne disciplinsku kaznu. Takva mera se ne poklapa sa principom
proporcionalnosti.
326
Rudzińska protiv Poljske - 45223/99

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat neuspeha da
se obezbedi finansijska pomoć za stan/ neprihvatljivo
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / depoziti banaka / finansijska pomoć

za stan / inflacija / iscrpljivanje pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Beata Rudzinska, poljski drţavljanin,
čiji je otac 1984. godine otvorio štedni stambeni račun u Drţavnoj štedionici
u Torunu (Banka), kako bi finansirao kupovinu kuće ili stana za
podnosioca predstavke kada postane punoletna. Do 1987. godine on je na
ovaj račun vršio mesečne uplate.
12. maja 1997. godine, na zahtev podnosioca predstavke, Banka je
obavestila da joj ušteđevina iznosi 5.693 zlota, uključujući i nagradu stan
ako je imala pravo da je primi. U pismu koje je podnosilac predstavke
uputila direktoru Banke rekla je da je vrednost kuće u Torunu, u to vreme
bila 108,500 zlota. Zbog toga ona pretpostavlja da je obračun njene štednje
bio netačan jer su uslovi stambenog štednog računa garantovali da će, kada
se račun zatvori, sredstva koja su na njemu deponovana biti revalorizovana
kako bi štednja mogla da se izjednači sa cenom individualnog stana od 70
kvadratnih metara a da ne izgubi kupovnu vrednost te štednje. Ona je
naglasila da sadašnji iznos na njenom štednom računu nije proporcionalan
trenutnoj ceni stana. Zbog toga je traţila da se ovaj iznos ispravi. U
odgovoru direktora Banke od 17. jula 1997. godine, on je tvrdio da su iznosi
koji su izračunati tačni i obavestio je podnosioca predstavke da su faktori
koji utiču na obračun štednje bili: vremenski period u kojem je postojao
ovaj štedni račun, iznosi koji su bili deponovani, iznosi deponovani svake
godine, prosečna cena stana i kamatna stopa koja se primenjuje u ovom
periodu. Ovi faktori su zasnovani na nalogu Saveta ministara od 7. maja
1996. godine o načinu obračuna i plaćanja stambenih bonusa i kliringa
327
računa između Narodne banke Poljske i Drţavne štedionice. U pismu je

takođe navedeno da je vlasnik štednog računa imao pravo na stambeni
bonus koji se izračunava na osnovu iznosa uplaćivanih tokom godina u
kojima prosečna vrednost jednog kvadratnog metra raste mnogo brţe od
kamatne stope koju su morali da plaćaju za iznos deponovan na štednom
stambenom računu.
U pismu upućenom ministru finansija 18. septembra 1997. godine,
podnosilac predstavke je primetila da su iznosi koje je obračunala Banka
trenutno pokrivali cenu samo četiri kvadratna metra stana po trenutnim
trţišnim cenama. Stoga, suprotno uslovima stambene štednje garantovane
od strane drţave, ona nije mogla da kupi stan. Podnosilac predstavke se
ţalila da je to bila prevara koju drţava ne bi trebalo da dozvoli i traţi da se
iznos revalorizuje.
7. oktobra 1997. godine, pismom iz Ministarstva finansija i nacionalne
ekonomije u okviru Ministarstva finansija, podnosilac predstavke je
obaveštena da je štednja prikupljena sa računa stambene štednje, kako bi se
ublaţi efekte inflacije jesu predmet dva oblika procene. Prvi je bila
privilegovana kamatna stopa, koja je od 1983. godine jednaka kamatnoj
stopi koja se primjenjuje na dugoročne štedne račune. Druga, vlasnici
štednih računa mogu biti nagrađeni stambenim bonusom koji se plaća
direktno iz drţavnog budţeta. Ovi bonusi su dizajnirani da nadoknađuju
smanjene iznose na stambenim štednim računima koji su rezultat inflacije.
Inflacija je takođe, uticala na povećanje cena stanova. Međutim, iznos
bonusa bi se izračunavao pojedinačno na svaki iznos štediša na ovim
računima. U praksi, često, vlasnici ovih računa su prikupili iznos jednak
deset ili dvadeset procenata minimuma potrebnog da plate šemu stambene
zadruge, kako bi postali punopravni članovi ili saradnici. Stoga, prema
njima, očekivanja da će stambeni bonusa pokriti punu razliku tog iznosa i
pun iznos izgradnje kuće nisu bili razumni. Osim toga, podnosilac je
obavešten da je jedino banka u kojoj je račun otvoren odgovorna za
revalorizaciju štednog iznosa.
3. novembra 1997. godine podnosilac predstavke se ţalila na svoju
situaciju Ombudsmanu.U međuvremenu, u odgovoru Ombudsmana od 21.
novembra 1997. godine, podnosilac predstavke je obaveštena da su na njen
slučaj Ombudsmanu skrenuli paţnju mnogi drţavni organi, uključujući i
premijera, ministra finansija, ministra za planiranje i izgradnju. Ovi
problemi dolaze iz činjenice da ljudi koji su štedeli na ovim štednim
328
računima za stab nisu bili u mogućnosti da plate punu cenu stana. To je

delimično zbog činjenice da su pitanja u vezi sa stambenim bonusom,
kamatnom stopom na stambenu štednju i revalorizacija iznosa
deponovanih na tim računima pogođeni inflacijom i nisu dobro regulisana
od strane zakonodavca, na način koji je bio u skladu sa početnim
obavezama drţave. Naţalost, Ombudsman nije na raspolaganju imao
nijedno sredstvo koje će mu omogućiti obavezivanje zakonodavne i izvršne
vlasti da preduzmu određene radnje i reše situaciju ovih lica koja su imala
štedne stambene račune i koja su očekivala će imati priliku da finansiraju
kupovinu stana na osnovu šeme utvrđenog zakonom iz 1983. Kao rezultat,
on nije bio u stanju da preduzme dalje korake po ovom pitanju.
Po nalogu Saveta ministara od 22. juna 1993. godine, lica koja su
prikupila štednju na štednim stambenim računima u banci, otvorenim pre
23. oktobra 1990. godine, koji su ostali otvoreni najmanje pet godina, imali
su pravo na ravnopravnu naknadu ako su izgradili kuću ili kupili stan ili
adaptirali prostor koji nije bio namenjen za stanovanje i koristili ga za tu
svrhu, o svom trošku.
Drţavni trezor je telo koje će finansirati sve ove isplate, a vršenje
isplate bi pripalo drţavnoj štedionici. U rezoluciji od 29. jula 1993. godine,
Vrhovni sud je presudio da izmenjenim odredbama Građanskog zakonika
iz 1990. godine stambena štednja nije bila predmet revalorizacije od strane
drţavnog trezora koji ne bi uzimao u obzir inflaciju i njen uticaj. Vrhovni
sud je ocenio da je ovo pitanje zabrinulo oko pet miliona građana koji su
prikupili stambenu štednju. Međutim, ponovnu procenu stambenog
bonusa za sva lica koju je preuzeo drţavni trezor, bila bi teret za budţet
drţave. Vrhovni sud je zaključio da u svakom slučaju, nalog Saveta
ministara od 22. juna 1993. predviđao delimičnu ponovnu revalorizaciju
takve naknade u situacijama i uslovima navedenim u tom nalogu.

Podnosilac predstavke je tvrdila da je prekršen član 1 Protokola 1
Konvencije, rekavši da je drţava ispunila svoju obavezu da da svoju
finansijsku pomoć za stan, obaveza koja proističe iz štednje za stan. U
početku, Sud primećuje da je Poljska ratifikovala Protokol 1 Konvencije 10.
oktobra 1994. godine. Iako je zakon na koji se podnosilac predstavke poziva
usvojen pre tog datuma, odnosno na rezoluciju Vrhovnog suda od 29. jula,
1993, koja je imala veliki značaj za ljude u istoj situaciji kao i podnosilac
329
predstavke, Sud smatra da su zakonodavstvo i relevantna sudska praksa

stvorili kontinuiranu situaciju koja utvrđuje određena prava licima koja su
imala stambenu štednju u drţavnim štedionicama i ova pravna situacija još
uvek traje.
Iz tog razloga, Sud smatra da se ovaj zahtev ne moţe proglasiti
neprihvatljivim zbog vremenske jurisdikcije (ratione temporis) Konvencije.
Sud takođe smatra da je ispunjen i drugi proceduralni kriterijum -
iscrpljivanje pravnih lekova. Za ovo, Sud podseća na praksu institucija
Konvencije, iz koje je podnosiocu predstavke bilo dozvoljeno da ne iscrpi
sve domaće pravne lekove ako se moţe sigurno moţe dokazati u prošlim
slučajevima, da ne bi uspeli1 U ovom slučaju, podnosilac je imala na
raspolaganju građansku tuţbu protiv drţavne štedionice, međutim, Sud
smatra da je relevantnim zakonodavstvom i rezolucijom Vrhovnog suda od
29. jula 1993. godine, njena tvrdnja bi jasno bila pripremljena za neuspeh.
Pod ovim okolnostima, podnosilac predstavke treba da bude izuzeta od
obaveze iscrpljivanja pravnih lekova. Stoga se potraţivanje ne moţe
proglasiti neprihvatljivim zato što domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni u
skladu sa članom 35.
Istorvemeno, u meritumu predmeta, Sud podseća da se član 1
Protokola 1, koji u suštini garantuje imovinska prava, sastoji od tri
odvojena pravila,2 kojima se utvrđuje princip mirnog uţivanja imovine;
lišavanje imovine pod određenim uslovima i pravo drţava članica da
kontrolišu korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom. U ovom
slučaju Sud smatra da je zakon iz 1983. godine usvojen radi uspostavljanja
šeme koju podrţava drţava sa ciljem sufinansiranja stanova ili kuća i
predviđao je posebne mere za zaštitu prava lica koja su imala štedne
stambene račune u Drţavnoj štedionici. Konkretno, drţava je garantovala
da će prihodi deponovani na štednim računima biti revalorizovani kako bi
se izbegao efekat inflacije i ne bi izgubila kupovna moć. Istina je da su
kasnije, odlukom Saveta ministara od 22. jula 1993. uvedeni drugi uslovi za
vlasnike štednih stambenih računa, a Sud primećuje da je licima koja nisu
imala pravo na stambeni bonus i dalje dozvoljeno da traţe povraćaj kamate
na štednju upisanu na stambenim računima. Ovo zakonodavstvo, u
1 (Evr. Kom. LJP, br. 11945/84, Dec. 12.3.1987, D. R. 51, st. 186; br. 10027/82, Dec.
5.12.1984, D. R. 40, st. 100).
2 Videti James i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva, presuda od 21. februara 1986, Serija A
br. 98, str. 29-30, § 37, Immobiliare Saffi protiv Italije, odluka od 28. jula 1999, § 44,
330
ukupnoj ekonomskoj situaciji zemlje, a posebno ekonomskim promenama

koje su pokrenute 1990. godine, postalo je nemoguće uskladiti sa
programom finansiranja u okviru Naloga predsednika Nacionalne banke iz
1983. godine, jer bi to bilo veliki teret za drţavni budţet. Sud smatra da
podnosilac predstavke nije tvrdila da je ispunila uslove za stambeni bonus
zasnovan na nalogu Saveta ministara iz 1993. godine u smislu da nije
kupila ili izgradila stan. Sud takođe smatra da podnosilac predstavke moţe
u svakom trenutku da dobije kamatu. Prema tome, podnosilac predstavke
nije bila lišena imovine u smislu prvog stava člana 1 Protokola 1, niti je
imala kontrolu drţave nad svojom imovinom ili kršenje prava na mirno
uţivanje imovine.
Do sada se razume da je podnosilac predstavke tvrdila da je kao
rezultat inflacije njena štednja na štednom stambenom računu izgubila
kupovnu vrednost. Sud je mišljenja da opšta obaveza drţave da odrţi
kupovnu vrednost iznosa prikupljenih u banci ili finansijskoj instituciji, ne
moţe da potiče na osnovu člana 1 Protokola 1.3 Zahtev podnosioca se moţe
razumeti u vezi sa činjenicom da sa smanjenjem garancija koje je drţava
dala licima koja su imala štedne stambene račune, sada ne bi mogla da
postane vlasnik stana za koji je štedela. Međutim, Sud podseća da član 1.
Protokola 1 ne priznaje pravo da postane vlasnik imovine4 da prema svojoj
praksi, takve tvrdnje o pravu na kupovinu stana prema kooperativnoj šemi
nisu spadale u okvir ovog člana. Iz tih razloga, tvrdnja je neadekvatna
ratione materiae, u smislu člana 35. stav 3. Konvencije, i zato se proglašava
neprihvatljivom.
Odluka suda
3 Videti Evr. Kom. LJP, br. 8724/79, Dec. 6.03.1980, D. R. 20, s. 226.
4 Evr. Kom. LJ.P., br. 11628/85, Dec. 9.5.1986, D.R. 47, s. 27)
331
Domalewski protiv Poljske - 34610/97

Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene činjenica
i zakona od strane javnih vlasti / neprihvatljivo

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i diskriminatorsko
postupanje kao rezultat isključenja iz šeme dodatnih beneficija na penziju
za veterane / neprihvatljivo
Ključne reči: penzija / beneficije za veterane / gubitak prava/ pravično

suđenje/ (ne)diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Polisłavski Domalewski, poljski
drţavljanin, sluţio je od 15. februara do 31. decembra 1956. godine kao
sluţbenik u Ministarstvu javne bezbednosti i Odboru za javnu bezbednost.
Odlukom od 31. maja 1974. godine, regionalni odbor Unije boraca za mir i
demokratiju Varšave mu je dodelio status veterana. Odluka je zasnovana
na činjenici da je g-din Domalewski sluţio u vojsci u periodu 1944-1945 i
bio učesnik u oruţanom sukobu u periodu 1946-1947. Status veterana
potvrdio je i odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova 1976. godine.
Posle penzionisanja, podnosilac predstavke je počeo da prima
redovnu penziju i ono što se zove "benefit veterana", što je bio dodatak
samo za penzionisane veterane. Tako je uţivao privilegovaniji status u
poređenju sa drugim penzionerima. Između ostalog, zakonodavstvo je
predviđalo ranije penzionisanje, posebno računanje perioda zaposlenosti i
određene finansijske koristi koje je veteran uţivaou poređenju sa redovnim
penzijama.
22. aprila 1994. godine, odlukom kancelarije za veterane i progonjena
lica, podnosiocu predstavke je ukinut status veterana.Odluka je zasnovana
na zakonu iz 1991.godine prema kojem ni jedan od sluţbenika organa javne
332
bezbednosti, bez obzira na njihovu zaslugu, ne bi trebao da ima status

veterana. Podnosilac predstavke se ţalio Vrhovnom upravnom sudu,
tvrdeći da je odluka doneta kršenjem zakona i dovoljno neosnovana u
činjenicama. Ţalio se da razlog za ukidanje statusa nije dovoljan i da je
veteranski status dobio zbog svog učešća u sukobu za oslobađanje Poljske
od strane nacista i njenu nezavisnost. Štaviše, on je takođe osporio
autentičnost sertifikata izdatih od Unije boraca za slobodu i demokratiju.
Vrhovni upravni sud je odbacio ţalbu podnosioca predstavke tako što je
podsetio na pravni osnov i činjenicu da je jasno da je podnosilac predstavke
sluţio u Ministarstvu javne bezbednosti i Odboru za javnu bezbednost, što
je bila dovoljna zakonska osnova za ukidanje ovog njegovog statusa.
Ukidanjem statusa veterana, podnosilac predstavke nije izgubio pravo na
redovnu penziju, već samo privilegije veterana.

Oslanjajući se na član 6 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio
da poljske vlasti nisu ispravno procenile činjenice koje su relevantne za
odlučivanje njegovog predmeta što je rezultiralo povredom tog člana. Sud
prvo napominje da se zahtev nije odnosio na izricanje krivične kazne i
stoga prvo analizira da li član 6 stav 1 nalazi primenu u građanskim
predmetima.
Sud smatra da u cilju pronalaţenja primene člana 6 stav 1, mora
postojati spor oko određenog prava koji bi trebalo priznati prema
domaćem pravu. Završetak postupka bi trebalo da bude odlučujući u vezi
sa tim pravom. U ovom slučaju, postupak se odvijao u pogledu toga da li
će se podnosiocu predstavke morati da vrati taj veteranski status ili ne, koji
je imao direktne finansijske implikacije, s obzirom na to da je reč o
novčanim naknadama, prema ovom statusu. Stoga, procesi koji se odvijaju
uključuju sporna pitanja koja se odnose na određeno građansko pravo i
stoga je primenjiv član 6 stav 1.
Međutim, Sud primećuje da podnosilac predstavke nije ustvari traţio
povredu njegovog prava na pravično suđenje u kojem se pozivao na član 6
stav 1. U podnetom navodu, on se protivio ishodu postupka i navodio da
su činjenice slučaja pogrešno procenjene. Oslanjajući se na član 19
Konvencije, Sud smatra da je njegov zadatak u odnosu na ugovorne strane
Konvencije da nadgleda ispunjenje preuzetih obaveza. Stoga, Sud nema
nikakve funkcije da se bavi greškama koje nadleţni javni organi mogu
333
načine prilikom primene i tumačenja činjenica i zakona, osim ako to ne

dovede do povrede prava ili sloboda zaštićenih Konvencijom. Prema tome,
Sud smatra ovaj deo predstavke neprihvatljivim u smislu člana 35. stav 1.
Konvencije i proglašava ga neprihvatljivim u vezi sa članom 35. stav 4.
U vezi sa članom 14 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da je
bio diskriminisan jer ga je drţavna vlast lišila status veterana koje mu je
pripadalo po zakonu na osnovu toga što je sluţio u takozvanim organima
sluţbi javne bezbednosti. Oslanjajući se na sudsku praksu u vezi sa ovim
članom, Sud smatra da član 14 dopunjuje suštinske odredbe Konvencije i
Protokola. Stoga se ovaj član primenjuje na komplementaran način i ne
moţe biti samostalan, jer efekat proizvodi samo kada je vezan sa uţivanjem
nekog prava ili slobode zaštićene Konvencijom. Međutim, primena člana 14
ne pretpostavlja povredu bilo koje od odredbi i u tom smislu je autonoman.
Iz tog razloga, Sud mora da proceni da li je povređeno neko drugo pravo u
vezi sa diskriminacijom, čija zabrana se vrši prema članu 14.
Što se tiče navoda o povredi člana 14, Sud smatra da zahtev
podnosioca predstavke nije ograničen samo na činjenicu da su ga poljski
organi diskriminisali ili ne, već se takođe odnosi na gubitak određenih
finansijskih naknada prema statusu veterana i kao posledica toga da
tvrdnja spada u domen člana 1 Protokola 1 u vezi sa članom 14. Iako se
prava koja proizlaze iz uplata doprinosa u šeme socijalnog osiguranja, na
primer u vidu penzija, mogu smatrati imovinom u smislu člana 1 Protokola
1, ovo nije slučaj u ovom slučaju, jer je reč o individualnim pravu na
penziju određene vrednosti.
Dalje, Sud podseća da se različito postupanje opisuje kao
diskriminatorsko u smislu člana 14. u slučajevima kada za to ne postoji
razuman i objektivan osnov. U ovom slučaju, odlukom Vrhovnog
upravnog suda, podnosilac predstavke je izgubio poseban status i statust
privilegovanog veterana, prema kojem su mu pripadale dodaci na redovnu
penziju. Prema tome, on nije bio pogođen i ostalo je nepromenjeno pravo
na redovnu penziju prema opštem sistemu socijalnog osiguranja. Osim
toga, zakon iz 1991. godine prema kojem je izgubio status veterana, se
jednako primenjuje na sve kategorije koje su određene da im se ukine
status veterana. Akcije poljskih vlasti su bile razumne i objektivne i
orijentisane na postizanje legitimnog cilja, a to je da se reguliše postojeći
sistem izuzetnih privilegija. Prema tome, Sud odbija ovaj deo zahteva kao
334
neprihvatljiv i smatra da podnosilac predstavke nije tretiran na

diskriminatorski način prema članu 14.
Odluka suda
335
Solodyuk protiv Rusije - 67099/01

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat kašnjenja u
isplati penzija / postoji povreda
Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog nemogućnosti traţenja
nadoknade za kašnjenje u isplati penzija / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/starosna penzija /kašnjenje sa

isplatom penzija/ inflacija / legitiman cilj / pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - supruţnici g-din Viktor Vitalyevich
Solodyuk i g-đa Yelizaveta Nikolayevna Solodyuk, ruski drţavljani ţive u
Rostovskoj obalsti u Rusiji i primaju starosne penzije. Prema drţavnom
Zakonu o penzijama, starosne penzije se isplaćuju u mesecu za koji su
vezane. Međutim, u periodu jun-decembar 1998. i januar-april 1999.
godine, podnosioci predstavke su primali penzije sa kašnjenjem od više
meseci. Prema podnosiocima predstavke, penzije isplaćene sa kašnjenje od
više meseci izgubile su značajnu vrednost do isplate zbog inflacije i
devalvacije ruske valute, rublje (RUR). Na osnovu informacija iz odeljenja
za drţavnu statistiku grada Donjetska, stopa inflacije 1998. se kretala sa
2,7% u avgustu, 37,3% u septembru, 4,4% u oktobru, 4,8% u novembru i
10,2% u decembru. Tokom 1999. godine, ova stopa se kretala sa 8,8% u
januaru na 5,9% u februaru, 3,4% u martu i 3,8% u aprilu.
U decembru 1999. godine, podnosioci predstavke su podneli tuţbu
protiv penzijskog fonda Gradskom sudu u Donjetsku zbog štete izazvane
kašnjenjem sa isplatom penzija i navode vezu između njihovih penzija i
inflacije. Međutim, sud je odbacio ovu tuţbu sa obrazloţenjem da je
učinjeno protiv pogrešne stranke. Podnosioci predstavke su ponovo 2000.
godine, podneli tuţbu protiv Donjetskskog organa socijalnog osiguranja,
336
institucije koja je odgovorna za obračunavanje penzija. Sud je odbacio

njihov zahtev i potvrdio da je došlo do kašnjenja u isplati penzija, ali nije
utvrđena krivica Organa za socijalno osiguranje koji je obračunavao penzije
i blagovremeno podnosio svoje zahtjeve. Pored toga, sud je takođe utvrdio
da je kašnjenje izazvao Penzioni fond kao rezultat neblagovremenog
finansiranja isplata i da podnosioci predstavke nisu uspeli da dokaţu
navodnu materijalnu i nematerijalnu štetu. Ţalbu protiv ove odluke je
odbio Regionalni sud u Rostovu 13. septembra 2000. godine zbog toga što
se kašnjenje nije desilo zbog organa socijalnog osiguranja. Takođe, pokušaji
podnosilaca predstavke za postupak nadzorne revizije nisu uspeli i 13.
aprila 2001. Regionalni sud u Rostovu je odbio ponavljanje postupka.

Podnosioci predstavke su naveli kršenje člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog kasne isplate svojih penzija, što Vlada ne smatra
lišavanjem imovine. Vlada je to iznela na osnovu člana 123 drţavnog
Zakona o penzijama koji ne navodi nikakav vremenski rok za isplatu
penzije za protekle periode. Podnosioci predstavke su se osporili ovaj
navod Vlade, ističući da član 123 drţavnog Zakona o penzijama ne daje
legitimnost kašnjenjima u dodeli penzija, već samo određuje isplatu penzija
bez obzira na vreme kašnjenja. Dalje, podnosioci predstavke su naveli da je
kašnjenje sa isplatom njihovih penzija nastalo u trenutku brze inflacije i
deprecijacije ruske rublje, što je značajno smanjilo njihovu kupovnu moć.
Sud ponavlja činjenicu da, iako pravo na starosnu penziju nije
uključeno kao jedno od prava i sloboda zagarantovanih Konvencijom,
"potraţivanje‟‟ penzije moţe da predstavlja "imovinu" u skladu sa članom 1
Protokola 1, ako je doneta pravosnaţnom i izvršnom sudskom odlukom.
Vlada nije osporila činjenicu da se podnosiocima predstavke penzije
moraju isplatiti kako je utvrđeno i domaćim drţavnim Zakonom o
penzijama, a indirektno potvrđeno odlukom Gradskog suda u Donjetsku i
podrţano odlukom Regionalnog suda u Rostovu 2000. godine. Stoga Sud
zaključuje da su podnosioci predstavke imali "imovinu" u skladu sa članom
1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa pitanjem da li je došlo do mešanja u uţivanje imovine, Sud
primećuje da je isplata penzija podnosiocima predstavke kasnila do četiri
meseca, vreme koje je karakterisala labilna inflacija. Sud podrţava
argument Vlade da ovo kašnjenje u isplati penzija nije potpuno lišavanje
337
imovine, ali smatra da zbog visoke inflacije postoji značajan gubitak u

vrednosti penzija tokom perioda kašnjenja. Sud ne smatra potrebnim da
odluči da li druga rečenica prvog stava člana 1 Protokola 1 ima primenu u
ovom predmetu jer je to samo jedna instanca mešanja u uţivanje imovine.
Prema tome, Sud smatra da je neophodno razmotriti ovu situaciju u svetlu
opšteg pravila, s obzirom da kašnjenja u isplati penzija podnosiocima
predstavke ometaju pravo podnosilaca predstavke na mirno uţivanje
imovine.
Dalje, Sud ispitujući zakonitost mešanja, prvo napominje da bi način
mešanja u neometano uţivanje imovine bio u skladu sa prvom rečenicom
stava 1 člana 1 Protokola 1 Konvencije, mešanje mora da bude u skladu sa
zakonom, javnim interesom i proporcionalno sa ciljevima kojima se teţi.
Pravična ravnoteţa između javnog interesa i poštovanja osnovnih ljudskih
prava nastaje kada lice koje je u pitanju nije prisiljeno da snosi pojedinačni i
prekomerni teret.
Prema mišljenju Suda, iz odluke suda grada Donjecka 2000. godine i
člana 123. drţavnog Zakona o penzijama se vidi da je kašnjenje sa isplatom
prekršilo domaći zakon. Ĉak i ako bi član 123 drţavnog Zakona o
penzijama dozvolio kašnjenje sa isplatom penzija, kako je navela Vlada,
mora se zaključiti da je ovo mešanje imalo legitiman cilj u javnom interesu i
postojala je proporcija između upotrebljenih sredstava i cilja kome se teţilo.
Kako je Vlada ćutala o pitanju legitimnog cilja ili ne, ovog mešanja, Sud ne
smatra da je neophodno da se to ispita, na osnovu sledećih činjenica.
Sud primećuje argument Vlade da, osim što Vlada zakonom reguliše
povećanja penzija, zajedno sa povećanjem prosečnih plata, nije bilo moguće
da Vlada ima bilo kakvu drugu vezu sa drţavnim penzijama, uključujući i
sudsku odluku. Domaći sudovi su odbacili zahtev za obeštećenje sa
obrazloţenjem da nije bilo krivice organa za socijalno osiguranje već je
penzijski fond, protiv kojeg se tuţba nije razmatrala, izazvao zakasnelu
isplatu penzija. Dalje, Sud uzima u obzir činjenicu da je ovo mešanje uticalo
na podnosioce predstavke kojima su penzije bile jedini ili glavni prihodi, a
visoka inflacija je uticala na smanjenje vrednosti ovih penzija. Stoga, s
obzirom na ove okolnosti, Sud zaključuje da je kašnjenje u isplati penzija
nametalo individualno i preveliko opterećenje na podnosioce predstavke.
Shodno tome, postoji povreda člana 1 Protokola 1.
338
Što se tiče navoda podnosilaca predstavke o povredi člana 6. stav 1.

Konvencije u slučaju nemogućnosti traţenja štete zbog kašnjenja u isplati
penzija, Sud ne smatra potrebnim da odvojeno razmatra ovo pitanje.
U međuvremenu, u skladu sa članom 41 Konvencije o pravičnoj
nadokandi, podnosioci predstavke su traţili 3,9699.99 RUR za g-dina
Solodyuk i 3,178.82 RUR u korist g-đe Solodiuk na ime materijalne štete i
iznos od 7,000-10,000 evra za svakoga od njih na ime nematerijalne štete.
Vlada je osporila ove zahteve, tvrdeći da ne treba da im se da nadoknada
zbog toga što prava definisana Konvencijom nisu bila povređena. I u
slučaju da Sud utvrdi bilo kakvu povredu, nađene povrede bi predstavljala
dovoljnu nadoknadu. Što se tiče zahteva za nematerijalnu štetu, Vlada ih je
smatrala prevelikim i neopravdanim. Sud, na osnovu svih informacija koje
poseduje, u pogledu materijalne štete, dodeljuj nadoknadu u iznosu od 96
evra za g-dina Solodyuka i 90 evra za g-đu Solodyuk. Što se tiče
nematerijalne štete, Sud uzima u obzir stres i frustraciju izazvane
nemogućnošću da dobiju svoje penzije na vreme i zbog toga im određuje
nadoknadu u iznosu od 1.500 evra u korist svakog podnosioca predstavke.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije, a
zahtev po članu 6 nije potrebno razmatrati (jednoglasno).
339
Klein protiv Austrije - 57028/00

Ĉlan 1 Protokola 1
starosne penzije / postoji povreda

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i diskriminacija kao
posledica odbijanja starosne penzije/nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/starosna penzija /penzijski doprinosi/

zabrana obavljanja profesije/stečajni postupak/diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Anton Klajn, austrijski drţavljanin,
primljen je u advokatsku komoru i počeo je da obavlja advokatski posao
1964.godine. Nakon privremene obustave prava podnosioca predstavke na
bavljenje advokaturom od strane disciplinskog saveta Advokatske komore
Beča i pokretanja stečajnog postupka protiv podnosioca predstavke, 23.
januara 1996. godine, Izvršni odbor Advokatske komore odlučuje da je u
skladu sa Zakonom o obavljanju advokature, podnosilac predstavke
izgubio pravo da se bavi profesijom. Pomenuta odredba propisuje da se
pravo na obavljanje profesije advokata mora opozvati nakon obaveznog
pokretanja stečajnog postupka do obavezujućeg okončanja obaveznog i
završnog završetka zahteva za pokretanje stečajnog postupka, zbog
nedostatka dovoljnih sredstava. U vezi sa stečajnim postupkom, podnosilac
predstavke je 1997. godine, osuđen za proneveru (nezakonito prisvajanja)
od strane Okruţnog suda u Beču.
31. marta 1996, podnosilac predstavke je od advokatske komore
traţio brisanje sa liste advokata iz zdravstvenih razloga, o čemu je 30. aprila
1996 advokatska komora obavestila podnosioca predstavke da je to
razmatrala. Međutim, Vlada je obaveštena da je plenarna skupština
Advokatske komore odlučila da 16. aprila 1996. godine izbriše podnosioca
340
predstavke sa liste advokata, odluka za koju je podnosilac predstavke

naveo da nije doneta. Advokatska komora je nastavila da podnosiocu
predstavke šalje račune za članarinu, uključujući i doprinose za penzijski
fond do avgusta 1997. godine, koje je Vlada proglasila nevaţećim, jer su ti
zahtevi nastali zbog grešaka administracije advokatske komore.
Zbog toga je te godine, podnosilac predstavke podneo zahtev
Advokatskoj komori Beča da mu garantuje starosnu penziju dok je obavljao
advokatsku profesiju od 1964. do 1995. godine, zahtev koji je kasnije
odbacilo četvrti odsek Izvršnog odbora Advokatske komore. To zbog toga
što se, prema Statutu o Penzijskom fondu Advokatske komore, starosne
penzije odobravaju samo kada advokat navrši šezdeset i pet godina i
odustane od prava na obavljanje profesije, a ne da ga izgubi. Pošto je
podnosilac predstavke izgubio pravo na obavljanje profesije pre nego što je
dostigao starosnu granicu za penzionisanje, smatra se da je izgubio pravo
na prevremenu penziju.
Podnosilac predstavke je podneo prigovor da je odluka nezakonita i
da su zaključci o penziji bili valjani, zatim da su propisi o ranom
penzionisanju bili neustavni, jer je uplaćivao doprinose u penzijski fond
više od trideset dve godine. Prigorovo je odbačen od strane Izvršnog
odbora advokatske komore, sa obrazloţenjem da je stečajni postupak i dalje
otvoren. Međutim, nakon što je podnosilac predstavke osporio odluku,
Upravni sud je poništio napred pomenutu odluku tako što je utvrdio da
penzijsko pravo nije u potpunosti potpalo pod imovinu u stečajnom
postupku. Ali, ponovo 23. marta 1999. godine Izvršni odbor je odlučio
protiv podnosioca predstavke sa istim obrazloţenjem da osoba koja traţi
penziju mora da bude član Komore u vreme penzionisanja, uslov koji
podnosilac predstavke nije ispunio. Nakon ove odluke, podnosilac
predstavke se ţalio Ustavnom i Upravnom sudu da je odluka advokatske
komore povredila princip ravnopravnosti i njegovo pravo na uţivanje
imovine. Upravni sud je odbacio zahtev podnosioca predstavke tako što je
utvrdio da će podnosilac predstavke imati pravo na penziju samo ako je
stigao do penzionisanja i ako bi u to vreme i dalje bio član Austrijske
advokatske komore, dok je Ustavni sud odbio da razmotri slučaj
podnosioca predstavke jer nije bilo budućnosti za uspeh.
341

Podnosilac predstavke je tvrdio da je odbijanje njegovog prava na
starosnu penziju iz penzijskog fonda za koji je uplaćivao doprinose tokom
svoje advokatske karijere povredilo pravo na neometano uţivanje imovine
prema članu 1 Protokola 1 Konvencije i to je bilo proizvoljno. Prema
njegovim rečima, primenjivost ove odredbe biće dovedena u pitanje samo
ako bi prenos uplata vršio od strane drţave, a ne iz doprinosa lica koje traţi
penziju. Vlada je odbila ovaj argument smatrajući da član 1 Protokola 1
Konvencije nije našao primenu u ovom slučaju. Vlada je naglasila da se
pravo na sticanje iz uplata doprinosa u penzijski fond moţe dobiti samo
ako su ispunjeni uslovi utvrđeni zakonom. Dalje, Vlada je tvrdila da je
neprihvatljivo upoređivati opštu šemu socijalnog osiguranja sa onim u
šemi penzija advokata, jer ova šema je, osim socijalne šeme, takođe
uključivala i ugovorni element tako što je predvidela uslov postojanja na
listi advokata u vreme penzionisanja.
Iako je podnosilac predstavke tvrdio da se predmet člana 1 Protokola
1 Konvencije ne negira činjenicom da je advokatska komora organ
samouprave, Vlada je tvrdila suprotno, navodeći da drţava ne moţe biti
odgovorna kao u klasičnim slučajevima socijalnog osiguranja, jer kao organ
samouprave sa obaveznim članstvom i demokratskim strukturama,
komora je imala priliku da utiče na statute svoje penzione šeme. Dalje,
Vlada je smatrala da bi, ukoliko bi se primenjivao član 1 Protokola 1, bilo
kakvo mešanje u imovinska prava podnosioca predstavke bilo opravdano,
s obzirom da je bio svestan sistema i uslova koji treba ispuniti za dobijanje
penzije od trenutka kada je počeo da obavlja profesiju. Vlada je takođe
izjavila da bi podnosilac predstavke, ukoliko ne bi bilo uslova da bude na
listi advokata, morao da uplaćuje veće doprinose nego one koje je
uplaćivao jer je penzijski sistem advokata dozvoljavao relativno male
doprinose. U to vreme, podnosilac predstavke je imao slobodu da se
priključi opštem penzionom sistemu umesto penzijskom sistemu za
advokate.
U odnosu na meritum predmeta, podnosilac predstavke je pozvan na
neopravdano bogaćenje iz penzionog fonda jer je samo zbog nepostojanja
starosne granice za penziju odbačeno pravo na penziju, iako je finansijski
doprinosio penzijskom fondu dugi niz godina i pruţao besplatnu pravnu
pomoć Dalje, podnosilac predstavke je tvrdio da je ispunio uslov da bude
na listi advokata u trenutku penzionisanja, jer kada su pokrenuli stečajni
342
postupak protiv njega, on je samo izgubio pravo da se bavi advokaturom,

ali nije zvanično izbrisan sa liste advokata. Isto tako, podnosilac predstavke
je naveo da je primao fakture za članstvo u Advokatska komori što
dokazuje da su ga smatrali za člana. Shodno tome, s obzirom da se brisanje
sa liste vrši samo putem zvanične odluke koja u ovom slučaju nije doneta,
podnosilac predstavke je tvrdio da je i dalje morao biti na listi.
S tim u vezi, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke izbrisan sa
liste advokata najkasnije 16. aprila 1996. odlukom Plenarne skupštine
Advokatske komore. U svakom slučaju, prema rečima Vlade, Upravni sud
je pojasnio da je osnovni element u ovom slučaju pokretanje stečajnog
postupka protiv podnosioca predstavke koji se pozvao na gubitak prava na
obavljanje advokature pre dostizanja starosne granice za penziju. Što se tiče
navoda podnosioca predstavke u vezi sa izmenama i dopunama propisa o
starosnim penzijama advokata iz 2004. godine, prema kojima se na listi
advokata više ne nalazi uslov za garantovanje penzije, Vlada se pozvala na
izmenjene prelazne odredbe, navodeći da se novi sistem ne bi odnosio na
to.
U svojoj oceni, Sud prvo napominje da Konvencija ne garantuje pravo
na penziju, ali prema sudskoj praksi institucija Konvencije, odnosno slučaja
Apostolakis protiv Grčke, pravo na penziju zasnovano na zaposlenju, se moţe
u posebnim okolnostima asimilovati u imovinsko pravo, ovo je naročito
slučaj kada se isplaćuju posebni doprinosi i u tom slučaju strankama se
prema toj šemi ne mogu uskratiti davanja.1 Štaviše, Sud smatra da
obavezno pripadanje jednoj šemi starosne penzije, zasnovano na jednako
obaveznom članstvu jednoj profesionalnoj organizaciji tokom obavljanja
profesije, predstavlja legitimno očekivanje za dobijanje penzije u vreme
penzionisanja. Shodno tome, ovo predstavlja imovinu u smislu člana 1
Pored toga, Sud u oceni primenjivosti člana 1 Protokola 1 u ovom
slučaju nalazi da izmenom Zakona o advokatima iz 2003. više nije bio uslov
da se nalazi na spisku advokata u vreme penzionisanja i suprotno
argumentima Vlade, Advokatska komora nije privatno društvao već javno
pravno telo. Stoga, mere koje preduzima advokatska komora uključuju
odgovornost Austrije kao drţave, što dovodi do primene člana 1 Protokola
1. Sud smatra da odbijanje izdavanja starosne penzije predstavlja mešanje u
1 Apostolakis protiv Grčke, br. 39574/07, § 27, 22. oktobar 2009

343
neometano uţivanje imovine podnosioca predstavke i nastavlja da

analizira mešanje prema članu 1 Protokola 1.
Sud primećuje da je, na osnovu svoje sudske prakse, konkretno u
predmetu Banfield protiv Ujedinjenog Kraljevstva, koji se odnosio na
smanjenje penzije sluţbeniku policije nakon što je osuđen za krivično delo,
mora da se utvrdi da li je došlo do pravične ravnoteţe između opšteg
javnog interesa i zaštite osnovnih prava pojedinca.2 Baš kao u Apostolakis
protiv Grčke i Banfield protiv Ujedinjenog Kraljevstva, naglašeno je da je u
proceni drţave da je vođenje disciplinskog i krivičnog postupka u javnom
interesu. Međutim, u ovom slučaju kazna podnosioca predstavke za
bogaćenje nije imala direktan uticaj na njegov zahtev za penzionisanje. Sud
primećuje da, iako je u prostoru ocene drţave da odlučuje, prema
domaćem zakonodavstvi, članovi zajednice advokata kojima je već
proglašen bankrot, prestaju sa obavljanjem profesije. Međutim, imajući u
vidu da to ne uključuje bilo kakav krivični element, ovaj legitimni interes
ne moţe se proširiti toliko da bi se opravdalo potpuno oduzimanje prava
podnosiocu predstavke na penziju.
Sud, koji nije uveren u argumente Vlade o činjenicama da stranka
treba da zna uslove penzijskog sistema u vezi sa ugovornim radom i
uslovom da bude član Komore, navodi da se šema starosne penzije ne
moţe uporediti sa ugovorom osiguranaja štete, jer ugovor obezbeđuje
novčanu nadoknadu štete neosigurane štete za razliku od šeme starosne
penzije koja predstavlja pomoć u vremenskom periodu, kada je mogućnost
za dobijanje delimično ili potpuno smanjena.
Zbog toga se ne očekuje da će se jedno lice pridruţiti drugoj
penzionoj šemi ukoliko izgubi pravo na obavljanje profesije. Takođe, Sud
izmenu Zakona o advokatima vidi kao dodatni argument da prošla
situacija nije bila odgovarajuća. Shodno tome, Sud ne moţe tvrdi da je
lišavanjem podnosioca predstavke penzije, koji je platio čitavog svog
profesionalnog ţivota uplaćivao doprinos za penziju, drţava napravila
ravnoteţu između javnih interesa i individualnih prava. S obzirom na to da
je podnosilac predstavke podneo prekomerno individualno opterećenje,
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Što se tiče tvrdnje podnosioca predstavke o povredi člana 14 u vezi sa
članom 1 Protokola 1 Konvencije kao rezultat odbijanja starosne penzije,
Sud smatra da nema potrebe za odvojenim razmatranjem istih činjenica.
2 Banfield protiv Velike Britanije (dh.), br. 6223/04, ESLJP 2005-XI

344
Što se tiče pitanja pravične nadoknade prema članu 41 Konvencije,

gde je podnosilac predstavke traţio 289,808.99 EUR za materijalnu štetu i
39,157.47 EUR za troškove, Sud smatra da primena ove odredbe još uvek
nije spremna za odlučivanje i realizovaće se u posebnom postupku u
zavisnosti od mogućeg dogovora između drţave i podnosioca predstavke
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 i da nema
potrebe da se razmatra zahtev prema članu 14 Konvencije (jednoglasno)
345
Suljagić protiv Bosne i Hercegovine - 27912/02

Ĉlan 1 Protokola 1
neusklađenosti domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom u vezi sa starom
deviznom štednjom / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / štednja / strana valuta/ dug /

kamatna stopa / opšti interes / pravična ravnoteţa / pilot presuda
Okolnosti predmeta
Pitanje "stare" devizne štednje u bankama bivše Jugoslavije je bilo
predmet mnogih rešavanja nakon raspada federacije. U Socijalističkoj
federativnoj Republici Jugoslaviji, sedamdesetih godina je preovladavala
krhka finansijska situacija i nedostatak novca u opticaju. Da bi se povećala
likvidnost, banke su uspostavile politiku kako bi devizne depozite učinile
vrlo atraktivnim, sa visokom kamatnom stopom i garantovanom od strane
drţave. Nakon rata u Bosni i Hercegovini i Dejtonskog sporazuma, sve
komercijalne banke, koje su ranije bile u društvenom vlasništvu, uspešno
su nacionalizovane. Bosna i Hercegovina je preuzela sve zakonske obaveze
vezane za deviznu štednju koja se dogodila u bankama koje se nalaze na
teritoriji te drţave.
Podnosilac predstavke - g-din Mustafa Suljagić, drţavljanin Bosne i
Hercegovine, radio je nekoliko godina u inostranstvu i imao prihode
deponovane u stranoj valuti u Centralnoj banci u Tuzli. Ova banka bila je
deo "Privredne banke Sarajevo". Sa Markovićevim reformama, 1994. godine
Tuzlanska banka je nacionalizovana, a 1998. godine prodata je slovenačkoj
trgovinskoj banci. 2006. godine, na drţavnom nivou je usvojen Zakon o staroj
deviznoj štednji, iako su mere za njihovo sprovođenje pripale odvojeno
svakom entitetu. Zakon predviđa veoma nisku kamatnu stopu, počevši od
1992. godine, i jedan oblik verifikovanog sertifikovanja za podnosioca
predstavke. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je morao da preispita
ustavnost ovako niske kamatne stope, kojom prilikom je odlučio da je takva
346
mera bila opravdana s obzirom na sve okolnosti i posebno potrebu da se,

nakon destruktivnog rata, rekonstruiše nacionalna ekonomija.
Nakon procene te komisije za proveru, podnosiocu predstavke je
potvrdjeno da mu je preostala štednja u iznosu od 269.275,21 KM. Nakon
kratkoročnih neuspeha da povrati svoje štednju, podnosilac predstavke je
na početku traţio nadoknadu štednje u Veću za ljudska prava. Komisija za
ljudska prava, naslednik Veća, je utvrdila provredu člana 6 i člana 1
Protokola 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored nadoknade na
ime nematerijalne štete i proceduralnih troškova, podnosiocu predstavke je
trebalo vratiti ukupnu vrednost štednje. Povratak je trebalo da bude u
obliku hartija od vrednosti, u osam delova u, a krajnji rok amortizacije, u
skladu sa relevantnim zakonom, bila je 2015. godine. Ove hartije od
vrednosti su prodate pod nepovoljnim uslovima, na neformalnom
berzanskom trţištu. Prava novčana dobit predstavljala je samo jedan deo
nominalne vrednosti.
Podnosilac predstavke se, od 2002. godine, više puta obraćao Sudu u
Strazburu. Vlada je 2009. godine nadoknadila podnosiocu predstavke prvi
deo štednje u iznosu od 4.237,44 KM u obliku hartija od vrednosti, koje su
trebale biti dostavljene 2008. godine. Međutim, drugi i treći deo nisu
isplaćeni u propisanom roku, a nisu ni do perioda kada Sud odlučuje o
ovom slučaju.

Podnosilac predstavke je tvrdio da relevantni zakonodavni akt koji
predviđa vrlo nisku kamatnu stopu nije u skladu sa Konvencijom. Štaviše,
smatrao je da mu nije pruţeno dovoljno garancija da će Vlada delovati u
skladu sa odlukom Komisije.
Prilikom razmatranja ovog predmeta, Sud je prvo analizirao
primenjivost člana 1 Protokola 1. Pozivajući se na svoju sudsku praksu,1 Sud
podseća da čak i ne-fizički predmeti, u ovom slučaju klasifikovani kao aktiva,
imaju značenje imovine prema članu 1 Protokola 1. Iako se ovaj član
primjenjuje kao takav u ovom predmetu, Sud je izdao detaljnu analizu od
kojih od tri tzv. "konstitutivna pravila" ovog člana tačno odgovaraju
okolnostima slučaja. Sud smatra da nije sporno da je podnosilac predstavke
pretrpeo mešanje u njegovo pravo na mirno uţivanje imovine - to jest u prvom
pravilu - pošto drţava nije uspela da otplati štednju; da je kamatna stopa
1 Broniowski protvi Poljske, [VV], br. 31443/96, § 129, ESLJP 2004-V

347
značajno smanjena što se nije očekivalo kada je podnosilac predstavke

deponovao štednju; i da je čak i ono malo hartija od vrednosti koje je dobio
bilo vrlo teško koristiti, ograničeno samo na ulaganje u drţavnu imovinu.
Stoga, Sud smatra da je došlo uplitanje u njegovo pravo na mirno uţivanje
imovine. Pošto je ovo ograničenje rađeno zakonito, odnosno Zakonom o staroj
deviznoj štednji i da je ovaj zakon usvojen iz legitimnog razloga, sud takođe
smatra da je ispunjeno drugo i treće pravilo. Zbog toga, kao deo ovog drugog,
Sud odlučuje da se zahtev podnosioca predstavke mora razmatrati u vezi sa
trećim pravilom, odnosno da li je Vlada postupala u zaštiti opšteg interesah
kada je podnosioca lišila mirnog uţivanja imovine. S obzirom na ovo pravilo,
Sud je smatrao da ako je mešanje u mirno uţivanje imovine, bez obzira da li se
nečinjenjem mora postići uspostavljanje pravične ravnoteţe između opšteg
interesa zajednice i zahteva za zaštitu osnovnih ljudskih prava.
Podnosilac predstavke je naveo da relevantni zakon prema kojem se
vršilo vraćanje, nije bio u skladu sa članom 1. Protokola 1, a da je u vreme
deponovanja štednog uloga, predviđena kamatna stopa od 10%. Novi zakon je
predviđao vraćanje sa stopom od svega 0,5%. U tom smislu, Sud se, uzimajući
u obzir okolnosti drţave Bosne i Hercegovine, slaţe se sa mišljenjem Ustavnog
suda, da je jedna takva mera neophodna za obnovu lokalne ekonomije i da to
spada u okvir prostora procene drţava. Podnosilac predstavke je takođe
pomenuo da hartije od vrednosti ne mogu da se prodaju po njihovoj realnoj
vrednosti, ali je sud odbio ovaj navod, naglašavajući da su ove hartije od
vrednosti prodate sa 90% njihove vrednosti u entitetu Republika Srpska i i da
nije bilo razloga da ih proda po manjoj vrednosti u drugim entitetima,
posebno sa obzirom na kratak rok za njihovu deprecijaciju. Prema tome, Sud
smatra da je predmetni zakon u skladu sa članom 1 Protokola 1. Međutim,
iako Sud smatra da je zakon u skladu sa ovim članom, sud se slaţe sa
podnosiocem predstavke da je primena ovog zakona nezadovoljavajuća. S tim
u vezi, podnosilac predstavke je naveo da nije imao dovoljno garancija da će se
nadoknada sredstava izvršiti u datom trenutku, posebno uzimajući u obzir
kašnjenja kojih je bilo pri izdavanju hartija od vrednosti. Sud podseća da su se
ova odlaganja dogodila samo u Federaciji Bosna i Hercegovina i Distriktu
Brčko, dok Republika Srpska nije imala kašnjenja kod izdavanja hartija od
vrednosti. Vlada je odgovorila naglasivši da je zakon izrađen u saradnji sa
Međunarodnim monetarnim fondom i da je odlaganja došlo zbog nekih
unutrašnjih okolnosti. Međutim, preduzete su mere kako bi se obezbedila
uplata u datom trenutku.
348
Sud ponavlja da je svestan velikog tereta za drţave naslednice bivše

SFRJ po pitanju devizne štednje. Međutim, Sud smatra da su, u pogledu
načela zakonitosti u kontekstu člana 1 Protokola 1, strane potpisnice
obavezne da poštuju i sprovode zakone koje su usvojile. Stoga, Sud
odbacuje tvrdnje Vlade i smatra da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1,
zbog kašnjenja u primjeni ovog zakona.
Što se tiče pitanja vraćanja devizne štednje, gotovo identične onoj o
kojoj se radi, Sud je primio 1.350 nerešenih zahteva. Prema tome, u vezi sa
članom 46 Konvencije, u vezi sa izvršenjem odluka Suda, uprkos prigovoru
Vlade, smatra da bi bilo opravdano primeniti pilot suđenje u svim
predmetima protiv dva entiteta Bosne i Hercegovine, koji kasne sa
izdavanjem hartija od vrednosti. Stoga bi Sud direktno nadzirao izvršenja
donete odluke i rešavanja sličnih predmeta od strane drţavnih organa.
U skladu sa članom 41, podnosilac predstavke je traţio materijalnu i
nematerijalnu štetu. Uzimajući u obzir da je podnosilac predstavke
pretrpeo takvu štetu, Sud određuje nematerijalnu štetu u iznosu od 5.000
evra i 729 evra za troškove postupka.
Odluka suda
(jednoglasno)
Alternativno mišljenje sudije Mijović

Sudija Mijović se slaţe sa argumentom da Vlada nije uspela da
uspostavi ravnoteţu između opšteg interesa i zahteva za zaštitu prava
pojedinaca. Međutim, s obzirom na opšte okolnosti i potrebu za ponovnim
uspostavljanjem privrede zemlje, razumno je da vlasnicima takozvanih
"zamrznutih" bankovnih računa nije moguće izvršiti nadoknadu bez izrade
dobro poznate šeme refundiranja.
Iako je Sudsko veće bilo mišljenja da detalji oko nadoknade
predstavljaju pitanja koja spadaju u okvir procene drţave, sudija Mijović
tvrdi da je u stvari bilo dovoljno osnova za proglašenje zakona o vraćanju u
suprotnosti sa članom 1 Protokola 1. Međutim, ako bi Sud pratio ovu liniju
razmišljanja, federalne jedinice Bosne i Hercegovine morale bi da usvoje
nove zakone, koji bi bili samo vremenski zahtevni, ekonomski izazovni i
očajnički za oko četvrtinu populacije Bosne i Hercegovine.
349
Pejčić protiv Srbije - 34799/07

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat odbijanja da
se ponovo uspostavi isplata penzije / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine postupaka / postoji
povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasno rešenje kao rezultat nedostatka efikasnih
pravnih lekova za rešavanje zahteva/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ penzija/ dvojno drţavljanstvo /

promena penzione šeme / promena prebivališta / trajanje postupaka / efikasno
rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Blagoja Pejčić, drţavljanin Srbije i
Hrvatske, bio je oficir bivše Jugoslovenske narodne armije („‟JNA‟‟) bivše
Socijalističke federativne republike Jugoslavije ("SFRJ"). 1973. godinde se,
prema saveznim propisima Jugoslavije povukao i dobio penziju iz
Jugoslovenskog fonda za socijalno osiguranje za vojne korisnike, sa
centrom u Beogradu (Vojni fond socijalnog osiguranja). Bivša SFRJ je
obezbedila dvostruko penzijsko osiguranje - vojno i civilno. Vojni fond je
rezervisan za osoblje JNA, šema osiguranja je postavljena na federalnom
nivou a penzije su isplaćivane iz saveznog budţeta. S druge strane, svaka
republika imala je svoj penzijski fond, stvoren za isplatu drugih ne-vojnih
penzija. Nakon raspada bivše SFRJ, Vojni fond je zabranio isplatu penzija
penzionerima iz novoformiranih drţava i u većini slučajeva novoosnovane
drţave su se obavezale na isplatu penzija svojim građanima. Podnosilac
predstavke je bio stanovnik Hrvatske u vreme njene nezavisnosti, ali nije
350
imao hrvatsko drţavljanstvo. Stoga, od samog početka nije imao pravo na

penziju iz hrvatskog penzijskog fonda ("hrvatski fond"). Kada mu je dato
hrvatsko drţavljanstvo, podnosilac predstavke je počeo da pirma penziju iz
Hrvatskog fonda u skladu sa vaţećim hrvatskim zakonodavstvom, kojim je
predviđen nastavak isplate penzije bivšim starešinama JNA koji su hrvatski
drţavljani. Međutim, pitanje bivših vojnih penzionera je ostalo nerešeno
među novoformiranim drţavama i to je jedna od tema kojima se bavi
ugovor o pitanjima nasleđa. 11. juna 1973. godine, podnosiocu predstavke
je dodeljena penzija iz jugoslovenskog fonda. Penziju mu je i dalje
isplaćivao beogradski fond, nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske. 23.
novembra 1993. godine, podnosilac predstavke je zatraţio prestanak
penzije jer mu je Hrvatskoj dodeljena penzija. Od 1. decembra 1994.
podnosilack predstavke je koristio penziju koju je isplaćivao hrvatski fond.
Podnosilac predstavke od 18. januara 2002. godine nastanjen u Novom
Sadu, u Srbiji a kao rezultat toga, filijala hrvatskog fonda iz Splita je donela
je odluku o ukidanju isplate penzije podnosioca predstavke, s obzirom da
više nije imao prebivalište u Hrvatskoj. Odluka od 31. marta 2004. godine
potkrepljena je ţalbom, zbog čega je hrvatski fond savetovao podnosioca
predstavke da traţi isplatu svojih penzija iz srpskog fonda. Komisija za
ţalbe je dalje naglasila da promena prebivališta ne moţe imati efekta na
penzije jer je pravo na penziju u Hrvatskoj ustanovljeno 1993. godine. 31.
decembra 2009. godine, komisija za ţalbe, tvrdeći da je postupala prema
uputstvima iz presude Vrhovnog suda, ponovo odbacuje ţalbu podnosioca
predstavke i upućuje ga da ide u Hrvatsku. Komisija za ţalbe je zaključila
da, pošto je podnosilac predstavke imao boravište u Hrvatskoj 3. juna 2004.
godine, kada je stupio na snagu novi godišnji sporazum, za isplatu
njegovih penzija bi mogao da bude odgovoran samo hrvatski fond.
Upravni sud je, 17. decembra 2010. godine potvrdio odluku od 31.
decembra 2009. godine primenom samo Zakona o penzijskom i
invalidskom osiguranju, a da nije odgovorio na navode podnosioca
predstavke da je Sporazum o primeni imao prioritet nad zakonima i
podzakonskim aktima zemlje ili na njegov zahtev da je imao prebivalište u
Srbiji pre stupanja na snagu tog sporazuma.

Podnosilac predstavke navodi povredu člana 1 Protokola 1 zbog
odbijanja drţave da ponovo uspostavi isplatu njegove vojne penzije.
351
Vlada u preliminarnim prigovorima tvrdi da, iako interne procedure

u ovom slučaju jesu pokrenute nakon što je Srbija ratifikovala Konvenciju 4.
marta 2004. godine, zahtev je neraskidivo povezan sa događajima koji su se
desili pre tog vremena i stoga su van vremenske nadleţnosti Suda
(posebno, raspad bivše SFRJ 1991. godine i odluke podnosioca zahteva da
se preseli u Srbiji u januaru 2002. godine). Vlada je dalje navela da zahtev
postavlja pitanje u vezi sa svojom uskalđenošću sa ratione personae u
funkciji procedura koje se obavljaju u Hrvatskoj. Hrvatska administracija je
lišila podnosioca predstavke njegovog prava na penziju ustanovljenog
1973. godine, odbijajući da nastavi isplatu nakon što je prešao u Srbiju.
Podnosilac predstavke je tvrdio da u svrhu privremene nadleţnosti Suda ni
datum njegovog prelaska u Srbiju niti datum zahteva hrvatskim vlastima
za nastavak isplate njegove penzije nisu bili relevantni. Vaţan je bio datum
kada je pokrenuo postupak u tuţenoj drţavi. Podnosilac prijave je dalje
tvrdio da je, kada je pokrenuo postupak u tuţenoj drţavi 11. novembra
2004. godine, Sporazum o nastavku trajanja, koji je jasno definisao
odgovornost za isplatu vojnih penzija među drţavama naslednicama, već
bio na snazi. S obzirom da je bio drţavljanin Hrvatske i Srbije, sa
prebivalištem na teritoriji Srbije, bilo je jasno da je tuţena drţava
odgovorna za isplatu njegove penzije. Podnosilac predstavke je dalje
izjavio da je, tek nakon odluke od 1. avgusta 2012. godine, kada je Fond
preuzeo odgovornost za isplatu penzije, dobio pravni osnov za traţenje
naknade u građanskim sudovima. Međutim, on je odlučio da sačeka ishod
postupka pred ovim Sudom. Podnosilac predstavke se takođe protivio
argumentima Vlade u pogledu delotvornosti parničnih postupaka u ovom
slučaju. Prvo, u slučaju dvojice drugih penzionera JNA koje je Vlada dala
za primer, Vrhovni sud je utvrdio da upravni organi nisu imali suštinsku
nadleţnost za rešavanje njihovih potraţivanja i naloţio im je da pokrenu
parnični postupak. U slučaju podnosioca predstavke, s druge strane,
Vrhovni sud je dvaput vratio slučaj upravnim organima radi ponovnog
razmatranja i uputio ih da izvrše sporazum o poravnanju. Drugo, ovi
tuţioci morali su da pokrenu nove parnične postupke, uprkos tome što su
dobili presude u svoju korist, jer još nisu počeli da primaju isplatu svojih
punih penzija od Fonda.
Što se tiče komentara umešanosti trećeg lica, hrvatska vlada je navela
da su organi bivše SFRJ priznali podnosiocu predstavke pravo na penziju.
Hrvatska je jednostavno prihvatila ovu činjenicu i nastavila da isplaćuje
352
njegovu penziju nakon svoje nezavisnosti u junu 1991.godine i raspada

SFRJ. Podnosilac predstavke je bio vojni penzioner, a isplata njegove
penzije u inostranstvu bi bila moguća samo na osnovu relevatnog
nacionalnog zakona, ukoliko bi postojao međunarodni ugovor ili
međusobni dogovor. Međutim, u to vreme nije postojao takav
međunarodni ugovor ilimeusobni dogovor između Hrvatske i Srbije. Vlada
Hrvatske je dalje izjavila da je tuţena drţava morala da odbaci prigovore o
prihvatljivosti jer je, iz činjenica u predmetu, jasno utvrđeno da je Sud imao
privremenu nadleţnost i da su argumenti tuţene drţave u pogledu ratione
personae slučaja i iscrpljenosti domaćih pravnih lekova u Hrvatskoj bili
namenjeni samo za prebacivanje odgovornosti za stanje podnosioca
predstavke u Republici Hrvatskoj.
Na početku, Sud primećuje da podnosilac predstavke, pošto je prijava
podneta pre 7. avgusta 2008. godine, nije bio duţan da podnese ustavnu
tuţbu pre podnošenja svog predmeta ovom sudu. Što se tiče argumenta
Vlade da je podnosilac predstavke trebalo da započne nove upravne
postupke nakon promene u penzijskom sistemu (nakon spajanja civilnih i
vojnih penzionih fondova), Sud se slaţe sa podnosiocem predstavke da se
promena odnosi samo na promenu identiteta fonda odgovornog za isplatu
njegove penzije. Vojni fond je efektivno prestao da postoji, a od 1. januara
2012. godine, njega je preuzeo Fond sa svim njegovim pravima i
obavezama. Međutim, Sud smatra da to nije donelo nikakvu značajnu
promenu u sadrţaju navoda podnosioca predstavke tako da sugeriše da
postoji potreba za pokretanjem bilo kog novog postupka pred fondom koji
se odnosi na taj zahtevu. Štaviše, u vezi sa argumentima Vlade u vezi sa
parničnim postupcima, Sud primećuje da nije relevantno za slučaj
podnosioca predstavke. U dva slučaja koje je Vlada dala kao primere, za
razliku od slučaja podnosioca predstavke, Vrhovni sud je utvrdio da
upravnim organima nedostaje suštinska nadleţnost za rešavanje zahtjeva i
naloţio tuţiocu da pokrene parnični postupak. Takođe se primećuje da je
podnosilac predstavke izjavio da bi dvojica vojnih korisnika na koje
upućuje Vlada, trebalo da pokrenu novi niz parničnih postupaka, uprkos
činjenici da su dobili presude u svoju korist, jer je Fond odbio da im isplati
njihove penzije. Vlada nije osporila ovaj argument. Sud primećuje da ovaj
zahtev nije očigledno neosnovan u smislu člana 35 stav 3 (a) Konvencije,pa
se stoga mora proglasiti prihvatljivim.
353
U vezi sa članom 1 Protokola 1, Sud ponavlja da ovaj član ne stvara

pravo na sticanja imovine i ne nameće nikakvo ograničenje na slobodu
drţava potpisnica da utvrde da li postoji ili ne neki oblik sistema socijalnog
osiguranja ili penzionog sistema, ili da biraju vrstu ili iznos naknada ili
penzija koje će biti obezbeđene po bilo kojoj takvoj šemi. Međutim, kada
drţava potpisnica ima na snazi zakonodavstvo koje se predviđa isplatau na
ime prava na socijalnu korist ili penziju - bez obzira da li je uslovljeno
prethodnom uplatom doprinosa ili ne - treba smatrati da ovo
zakonodavstvo stvara imovinski interes u smislu člana 1 Protokola 1
osobama koje ispunjavaju uslove za to.
Stoga, kada se iznos koristi ili penzije smanjuje ili eliminiše, to moţe
da predstavlja mešanje u imovinu koje zahteva opravdanje u javnom
interesu. Navedene stranke ne osporavaju da nastavljena penzijska prava
podnosioca predstavke predstavljaju imovinu u smislu člana 1 Protokola 1
Konvencije. Sud primećuje da prema Aneksu E, Sporazuma o primeni koji
je stupio na snagu 2. juna 2004. godine, svaka drţava naslednica je preuzela
odgovornost za redovnu isplatu penzija svojim građanima koji su bili
civilni ili vojni sluţbenici bivše Jugoslavije, bez obzira na trenutno
boravište, ako se ove penzije finansiraju iz saveznih fondova. U slučaju
vojnih penzija, ako je lice bilo drţavljanin više od jedne SFRJ, penzije bi
trebalo da plaća drţava u kojoj to lice ţivi. Stoga je jasno da je na osnovu
Sporazuma o sukcesiji, koji se primjenjuje, relevantan kriterijum za
utvrđivanje odgovornosti za isplatu vojnih penzija u slučajevima kao što je
ovaj sadašnjeg, bilo boravište.
Podnosilac predstavke se preselio u Srbiju pre stupanja na snagu
Novogodišnjeg sporazuma u januaru 2002. godine. Od 2. juna 2004. godine
odgovorna drţava preuzela je odgovornost za isplatu vojnih penzija svojim
drţavljanima sa dvojnim drţavljanstvom koji ţive na njenoj teritoriji, a
podnosilac predstavke jasno pripada ovoj kategoriji. Iako je traţio da
njegovu naknadu isplaćuje Vojni fond, počev od 1. aprila 2004. godine, Sud
ponavlja da je ova odgovornost utvrđena efektivno od 2. juna 2004. godine.
Odbijanje nadleţnih upravnih organa da ponovo ustanove isplatu penzije
podnosiocu predstavke, bez sumnje je dovelo do mešanja u njegovo pravo
na neometano uţivanje imovine u svrhu prve rečenice prvog stava člana 1
Protokola 1.
Glavno pitanje je da li je mešanje bilo u skladu sa zakonom. Imajući u
vidu gore navedene zaključke, Sud smatra da odbijanje zahteva za
354
ponovno ustanovljavanje penzije podnosioca predstavke za period od

stupanja na snagu Sporazuma o penzijskom fondu do 1. avgusta 2012.
godine predstavlja mešanje u imovinska prava podnosioca predstavke koje
nije bilo u skladu sa domaćim zakonom. Prema tome, Sud nalazi da je
došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Podnosilac predstavke se na osnovu člana 6 stav 1 Konvencije ţalio
da trajanje postupka nije u skladu sa razumnim vremenom iz ovog člana.
Sud konstatuje da su postupci, koji su još bili u toku, trajali više od osam
godina. Sud podseća da se vreme postupka ocenjuje u odnosu na ono što je
sporno za podnosioca predstavke, a u slučaju penzija, je trebalo voditi
posebnu paţnju.1 Sud, ocenjujući da predmet nije bio sloţen, a podnosilac
predstavke nije doprineo uzrokovanim kašnjenjima, zaključuje se da
odgovornost snose vlasti. Sud, stoga, odlučuje da je došlo do povrede člana
6 stav 1 Konvencije i da nema potrebe razmatrati zahteve pema članu 13
Konvencije.
Podnosilac predstavke je, na osnovu člana 41, traţio je nematerijalnu
štetu i nadokandu materijalne štete za izgubljene penzije. Prema Sudu,
drţava mora da, u roku od tri meseca od dana kada presuda postane
pravosnaţna, plati podnosiocu predstavke na ime materijalne štete koju je
pretrpeo u periodu od 2004. do 31. decembra 2011. godine, zajedno
sazakonskom kamatom i sledećim iznosima, koji će se pretvoriti u srpske
dinare po vaţećoj stopi na datum poravnanja i 3,900 EUR na ime
nematerijalne štete.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1 i člana 1 Protokokla 1, a
zahtev prema članu 13 nije potrebno razmatrati (jednoglasno).
1 H.T. protiv Nemačke, br. 38073/97, § 37, 11. oktobar 2001

355
Zasurtsev protiv Rusije - 67051/01

Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine postupka i kao
rezultata ukidanja odluke osnovnog suda na osnovu nadzornog razmatranja
/ postoji delimična povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
promene i smanjenja mesečnih davanja/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: pravično suđenje / ukidanje odluke / nezakonito smanjenje

mesečnih davanja / beneficije za kategoriju lica sa invaliditetom
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Nikolaj Aleksandrovich Zasurtsev,
drţavljanin Republike Mordovije, deo Sovjetskog Saveza, 1987. godine bio
je pripadnik hitnih operacija u nuklearnoj elektrani Ĉernobilj. Kao rezultat
izlaganja pretpreo je nuklearno zračenje. Nakon medicinskog lečenja,
podnosilac predstavke je dobio status osobe koja nije sposobna za rad i od
drţave je dobio mesečnu naknadu. Do marta 1999. godine, podnosilac
predstavke je primao mesečne naknade u iznosu od 6,685.57 rubalja (ruska
moneta). Međutim, posle ovog datuma, odeljenje za socijalno osiguranje
smanjilo je iznos naknade na osnovu toga što je ranije isplaćivan iznos
pogrešno izračunat. Smatrajući ovo smanjenje nezakonitim, podnosilac
predstavke je pokrenuo postupak protiv ovog organa pred Osnovnim
sudom u Ruzajevskom. Osnovni sud je 30. juna 2000. godine doneo odluku
u kojoj je našao da je smanjenje naknade odeljenja za socijalno osiguranje
nezakonito i dodelio podnosiocu predstavke nadoknadu duga u periodu
od 1. marta 1999. godine do dana donošenja sudske odluke. Na odluku nije
uloţena ţalba u utvrđenom roku i kao takva ona je postala izvršna.
Drţavni tuţilac Mordovije je, po početku izvršnog postupka pokrenuo
postupak nadzorne revizije.
356
Postupci izvršenja su prekinuti do kraja ispitivanja tuţbenog zahteva.

Vrhovni sud je, na zahtev drţavnog tuţioca, poništio odluku i ponovo
poslao predmet na novo razmatranje, na osnovu toga da je prvostepeni sud
pogrešno obračunao iznos mesečnih davanja. Kao rezultat poništenja
odluke, prestao je izvršni postupak. Osnovni sud u Razujevskom je 22.
marta 2001. godine odbacio zahtev podnosioca predstavke. 3. jula te
godine, ovu odluku je podrţao Vrhovni sud Republike Morodvije. U
februaru naredne godine, predsednik Vrhovnog suda je na zahtev
podnosioca predstavke pokrenuo postupak za zaštitu zakonitosti u
pogledu odlujka od 22. marta i 3. jula. Predsedništvo Vrhovnog suda
potvrdilo je zahtev i ukinulo dve prethodne odluke. Osnovni sud u
Razujevskom je prekinulo postupak do oglašavanja Ustavnog suda o
pitanju. Osnovni sud je 23. januara 2003. godine delimično prihvatio zahtev
i dodelio podnosiocu predstavke iznos od 471.981,80 rubalja (pribliţno
13.756 evra) i naloţio odeljenju za socijalno osiguranje Razujevskog da
isplaćuje mesečno davanje od 508 evra. Ovu odluku je promenio Vrhovni
sud. Sud je naloţio da se podnosiocu predstavke isplati iznos za period od
1. marta 1999. do 31. decembra 2002. godine, koji je iznosio 13.012 eura i
mesečno davanje od 603 eura. 8. aprila 2003. godine počeo je postupak
izvršenja a završen je 23. decembra te godine. Neutvrđenog datuma,
podnosilac predstavke je podneo zahtjev za preispitivanje nedavnih odluka
Osnovnog i Vrhovnog suda. Ovaj zahtev je odbijen od strane Vrhovnog
suda Republike Mordovije.

U vezi sa prihvatljivošću i merituma predmeta, podnosilac
predstavke je obavestio Sud da je odbio poravnanje pod uslovima koje je
odredila Vlada. Vlada je, zajedno sa komentarima iznetim pred Sudom,
zatraţila od suda da odbije zahtev u skladu sa članom 37 Konvencije,
pozivajući se na odbijanje podnosioca predstavke da prihvati poravnanje.
Sud primećuje da se u posebnim okolnostima zahtev moţe odjaviti
priznavanjem podrške u ovoj odredbi, na osnovu jednostrane izjave vlade,
čak i ako podnosilac zahteva ţeli da nastavi sa ispitivanjem predmeta.
Međutim, ovaj postupak sam po sebi predstavlja izuzetak i nema za cilj da
izbegne ovo pitanje isključivo zbog činjenice sporenja poravnanja. Pre
svega, Sud primećuje da treba izvesti linije razdvajanja između izjave date
u kontekstu postupaka za postizanje poravnanja i jednostranih javnih
357
izjava Vlade u poloţaju tuţene u postupku pred Sudom. Sud primećuje da

Vlada nije uspela da iznese bilo kakav formalni sporazum koji moţe da
spada u kategoriju poravnanja i da dovoljnu osnovu u vezi sa tim da li
poštovanje ljudskih prava definisanih Konvencijom ne zahteva da Sud
nastavi sa ispitivanjem predmeta. Sud, u ovom slučaju, odbacuje zahtev za
odjavljivanje zahteva na osnovu člana 37 Konvencije i pratiće postupke za
ispitivanje prihvatljivosti zahteva i njegove osnovanosti.
Podnosilac predstavke je tvrdio da ukidanje odluke od 30. juna 2000.
godine postupkom zaštite zakonitosti predstavlja kršenje njegovog prava
na pravično suđenje predviđeno u članu 6 i pravo na neometano uţivanje
imovine zagarantovano članom 1 Protokola 1. Sud smatra da je zahtev
prihvatljiv u skladu sa članom 35 Konvencije. Što se tiče spora oko iznosa
garantovanog podnosiocu predstavke u vezi sa učešćem u hitnim
operacijama u nuklearnoj katastrofi u Ĉernobilu i nanete štete, Sud jasno
navodi da je naneta šteta bila materijalne prirode i nesporno je da ona
predstavlja građansko pravo u kontekstu člana 6 Konvencije. Sud
primećuje da je pitanje u ovom predmetu da li je postupak za zaštitu
zakonitosti, kojim je dozvolio ukidanje pravosnaţne odluke, u skladu sa
članom 6 ili konkretnije, da li je u ovom predmetu poštovan princip pravne
sigurnosti.
Sud primćuje da je ovaj slučaj sličan predmetu Ryabykh protiv Rusije,
gde je Sud naglasio da je pravo na iznošenje navoda o građanskim pravima
i obavezma i njihovo iznošenje pred sudom ili tribunalom garantovano
svima.1 Međutim, ovo pravo bi ostalo iluzorno ako pravni sistem jedne
ugovorne strane dozvoljava da jedna pravosnaţna odluka ostane
neoperativna i neizvršiva na štetu bilo koje strane, ili ako je tu odluku
ukinuo neki viši sud ili na zvaničnu inicijativu drţave. Štaviše, Sud je našao
sličnosti i sa slučajem Sovtransavto Holding protiv Ukrajine, gde je Sud
priznao činjenicu da su pravosudni sistemi u drţavama potpisnicama koje
karakterišu postupci revizije,2 stoga, čak i uz rizik da se pravosnaţne
odluke ponovo stavljaju po strani, kao što je slučaj u ovom predmetu, su u
suprotnosti sa principom pravne sigurnosti, koji je jedan od osnovnih
principa vladavine prava. Osvrćući se na činjenice predmetnog slučaja,
Osnovni sud u Ruţajevskom je delimično podrţao zahtev i odredio
podnosiocu predstavke novčani iznos. Kao što je poznato, ova odluka je
1 Ryabykh protiv Rusije, br. 52854/99, §§ 51-57, ESLJP 2003-IX

2 Sovtransavto Holding protiv Ukrajine, br. 48553/99, § 77, ESLJP 2002-VII:
358
ukinuta nakon opravosnaţenja putem postupka za zaštitu zakonitosti od

strane drţavnog tuţioca. Iako je Vrhovni sud delimično prihvatio zahtev
2003. godine, ova činjenica nije sprečila ili eliminisala posledice pravne
nesigurnosti koju je podnosilac predstavke bio obavezan da podnese nakon
ukidanja odluke iz 2000. godine. S obzirom na okolnosti slučaja, Sud ne
vidi razlog za podelu ovog predmeta od napred navedenih odluka i smatra
da je došlo do povrede člana 6 u pogledu ukidanja pravonsaţne i
obavezujuće pravosnaţne odluke donete u predmetu podnosioca
predstavke.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Sud primećuje da je, uprkos ukidanju
odluke od 30. juna 2000. godine, odluka koju je doneo Vrhovni sud kao
rezultat postupka za zaštitu zakonitosti, dodelila je naknadu podnosiocu
predstavke za duţi vremenski period i da je suma dodeljena odlukom iz
2003. godine očigledno veća od one koja je dodeljena prethodnom
odlukom. Stoga je naknada koju je podnosilac predstavke dobio kao
rezultat postupka za zaštitu zakonitosti bila veća od one koja mu je
zagarantovana početom odlukom. Prema okolnostima predmeta, Sud ne
smatra potrebnim da odlučuje o pitanju da li je došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
Podnosilac predstavke se takođe ţalio da odluka Vrhovnog suda iz
2003. godine nije izvršena u predviđenom roku, ţalba koju će Sud
razmatrati prema članu 6 Konvencije. Sud konstatuje da odlaganje
izvršenja pravosnaţne odluke moţe da bude opravdano u posebnim
okolnostima, ali odlaganje ne moţe da bude takvo da podriva suštinu
prava zagarantovanog u ovoj odredbi. Što se tiče ovog predmeta, Sud
smatra da je odluka od 25. maja 2003. godine, koja je dobila svojstvo
obavezujuće odluke istog dana, u potpunosti izvršena 23. decembra 2003.
godine. Postupak izvršenja je trajao 6 meseci i 29 dana, trajanje koje ne
narušava pravo podnosioca predstavke na pristup sudu. Shodno tome, ovaj
deo zahteva mora se proglasiti neprihvatljivim, jer je očigledno neosnovan,
u skladu sa članom 35. Konvencije.
U ţalbi podnosioca predstavke na odbijanje njegovog zahteva za
zaštitu zakonitosti u vezi sa odlukama od 27. januara i 25. marta 2003.
godine, Sud ponavlja da se, prema svojoj sudskoj praksi, član 6 Konvencije
ne primenjuje na postupke u vezi sa neuspelim zahtevom za ponovno
otvaranje slučaja. Samo novi postupci nakon ponovnog otvaranja spadaju u
359
okvir člana 6. Shodno tome, u skladu sa članom 35 Konvencije, Sud i taj deo
zahteva proglašava neprihvatljivim.
Podnosilac predstavke na osnovu člana 41 Konvencije podneo je
zahtev za naknadu štete. S obzirom na prirodu povrede u ovom predmetu,
Sud zaključuje da sama činjenica utvrđivanja povrede predstavlja dovoljno
pravičnu naknadu za nematerijalnu štetu. Što se tiče navodne materijalne
štete, Sud ne nalazi nikakvu uzročnu vezu između povrede i traţene štete.
Odluka suda
Sud od odlučuje da postoji povreda člana 6 i člana 1 Protokola 1
360
Truhli protiv Hrvatske - 45424/99

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog povrede prava na pristup
sudu u vezi sa smanjenjem vojne penzije / ne postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ pristup sudu / smanjenje vojne penzije /

izmena zakonodavstva / završetak sudskih postupaka
Oklnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Nikola Truhli, hrvatski drţavljanin,
sluţio je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i 1987. godine se povukao
iz sluţbe. Njegova vojna penzija ocenjena je prema njegovom rangu i
godinama sluţbe, a isplaćivao mu je Savezni penzijski fond Hrvatske.
Isplate su završene u novembru 1991. godine, nakon raspada Socijalističke
Federativne Republike Jugoslavije. Vlasti su utvrdile da je imao pravo na
niţi procenat početne stope, a njegovi napori da ospori ustavnost ove
odluke nisu uspeli. Vlada Hrvatske je tada usvojila zakonodavstvo o tome
da pripadnici Vojske Jugoslavije imaju pravo na samo 63% svojih penzija
utvrđenih po stopi iz 1991. godine. Podnosilac predstavke je podneo ţalbu
protiv ove odluke i nakon odbacivanja ove ţalbe, pokrenuo je upravni
postupak pred Upravnim sudom, koji je odbio njegov zahtev 19. maja 1993.
godine.
Podnosilac predstavke je podneo ustavnu ţalbu tvrdeći da su odluke
upravnih organa za smanjenje iznosa penzije prekršile njegova ustavna
prava. Ustavni sud je 7. aprila 1999. godine odbacio njegove ţalbe,
navodeći da su odluke niţih sudova bile zasnovane na vaţećim zakonima
koji su predvideli ponovni obračun penzija. Dalje, podnosilac predstavke je
podneo ustavnu ţalbu kojom je osporavao zakonitost zakonskog akta
kojim se uređuju prava penzije bivših oficira JNA, navodeći kršenje zbog
drastičnog smanjenja njegove penzije. Ustavni sud je 4. februara 1998.
godine zatvorio postupak, kao rezultat usvajanja zakona od strane
361
parlamenta u oktobru 1993. godine, kojim se ponovo naglašava da će bivši

vojnici JNA dobijati penziju u iznosu od 63,22% prethodnih penzija.
Podnosilac predstavke je ponovo podneo ustavnu ţalbu kojom je
osporavao zakonitost zakona iz oktobra 1993. Ustavni sud je 20. januara
1999. godine odbacio ţalbu, kao rezultat usvajanja novog zakona o
penzijama.

Podnosilac predstavke je naveo da ga je neuspeh Ustavnog suda da
presudi o njegovim navodima zbog usvajanja novog zakonodavstva lišio
prava pristupa sudu garantovanim članom 6 Konvencije. Vlada je, između
ostalog, tvrdila da Hrvatska, kao i druge suverene drţave, ima pravo da
samostalno uređuje svoj penzijski sistem i da nema nikakve obaveze da
penzionerima bivše Jugoslovenske narodne armije daje penzije u istom
iznosu kao i one koje bi imali u bivšoj Jugoslaviji.
Što se tiče člana 6 stav 1 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio
da Ustavni sud nije odlučio o njegovom navodu da spori ustavnost zakona
od 18. oktobra 1993. godine kojim se uređuje smanjenje njegove vojne
penzije i na taj način je prekršio njegovo pravo na pristup sudu. Prema
rečima Vlade, pitanja u postupcima prekinuta odlukom Ustavnog suda od
20. januara 1999. nisu bila ustavna prava i slobode podnosioca predstavke,
već je to bio apstraktno razmatranje ustavnosti osporenog zakona.
Međutim, pošto je novi zakon kojim se uređuju prava na penziju svih
hrvatskih drţavljana, uključujući i bivše oficire JNA, stupio na snagu 1.
januara 1999. godine, Ustavni sud, na osnovu člana 27 Zakona o ustavnom
sudu iz 1991. godine, nije imao drugog izbora nego da prekine te postupke.
Dalje su tvrdili da je Ustavni sud razmatrao navodnu povredu
individualnih prava i sloboda podnosioca predstavke u postupku koji se
tiče ustavne ţalbe podnosioca predstavke od 7. februara 1994. godine. U
vezi sa tim postupcima, Ustavni sud je, svojom odlukom od 7.aprila 1999.
odbacio ţalbu podnosioca predstavke, nakon što je procenio da njegova
ustavna prava i slobode nisu povređena odlukama niţih organa o
smanjenju njegove penzije.
Sud ponavlja da prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza,
pravo na sud u kojem je jedan aspekt pravo pristupa, nije apsolutno.
Međutim, takva ograničenja ne bi smela da ograničavaju ostvarivanje prava
na takav način ili u tolikoj meri da se potkopava sama suština prava. Oni
362
moraju da imaju legitiman cilj i mora da postoji razumna ravnoteţa između

korišćenih sredstava i cilja koji se ţeli postići. U ovom predmetu, Sud
primećuje da se podnosilac predstavke, u suštini, ne slaţe sa odlukama
vlasti da smanje njegovu vojnu penziju i reše ovaj spor, Sud zaključuje da je
hrvatski zakon, bez sumnje, pruţio podnosiocu predstavke mogućnost da
pokrene sudski postupak. On je iskoristio tu mogućnost tako što je podneo
zahtev Upravnom sudu osporavajući i odluke niţih organa za smanjenje
njegove vojne penzije. Pošto je ovaj zahtev bio neuspešan za podnosioca
predstavke, on je imao dve mogućnosti da nastavi svoj slučaj -
podnošenjem ustavne ţalbe u kojoj navodi da su njegova ustavna prava
povređena odlukama niţih organa ili podnošenjem ustavnog zahteva kojim
je sporio ustavnost zakona koji je sluţio kao osnova za odluke koje su
smanjile njegovu vojnu penziju. Podnosilac predstavke je iskoristie obe. U
prvoj je tvrdio da odluke upravnih organa i Upravnog suda o smanjenju
iznosa penzije krše njegova ustavna prava. On je posebno tvrdio da odluka
nije zasnovana na pravnoj osnovi. U svojoj drugoj ţalbi osporio je
ustavnost zakona koji su sluţili kao osnova za smanjenje njegove penzije.
Ustavni je sud prekinuo dalji postupak jer je stupio na snagu novi zakon,
kojim se propisuje da su penzije bivših oficira JAN bile 63,22% od iznosa
primljenog u decembru 1991. godine. Podnosilac predstavke se ţalio da je
odluka Ustavnog suda povredila njegovo pravo na pristup
sudu.Podnosilac predstavke se ţalio da je odluka Ustavnog suda povredila
njegovo pravo na pristup sudu.
Sud primećuje da nije na njemu da ocenjuje načine i sredstva na koje
Ustavni sud moţe da razmatra jedan predmet. On će biti ograničen u
razmatranju konkretnog pitanja pred njim i ističe da, iako je Ustavni sud 7.
februara 1998. i 20. januara 1999. godine, prekinuo postupke koji su se ticali
ustavnih zahteva podnosioca predstavke, zbog usvajanja novog
zakonodavstva, on je 7. aprila 1999. godine odlučio po individualnoj ţalbi
podnosioca predstavke. U postupcima koji su doveli do ove odluke,
podnosilac predstavke je tvrdio da su njegova ustavna prava povređena
odlukom Upravnog suda od 19. maja 1993., koja je potvrdila odluku niţih
organa o smanjenju njegove penzije. Ustavni sud je 7. aprila 1999. godine
odbacio zahtev podnosioca predstavke, navodeći da nisu povređena
njegova ustavna prava. U ovim okolnostima, Sud nalazi da je bilo pristupa
sudu, kako je garantovano članom 6 Konvencije. Štaviše, činjenica da je
Ustavni sud odlučio pre odluke od 7. aprila 1999. da prekine druge
363
postupke zbog činjenice da osporeni zakon više nije na snazi, nije

ogranicavao ostvarivanje tog prava na taj ili na nacin takav da je suština
zakona bila umanjena.
Sud nalazi da je podnosilac predstavke imao pristup sudu za
utvrđivanje njegovih građanskih prava, pošto je Ustavni sud odlučio o ličnoj
ustavnoj ţalbi podnosioca predstavke. U ovim okolnostima, činjenica da je
Ustavni sud odlučio da prekine i drugi postupak, uz obrazloţenje da sporni
zakon više nije bio na snazi, nije ograničio ostvarivanje prava na pristup
sudu na takav način ili u onoj meri u kojoj je sama suština prava bila
umanjena. Prema tome, Sud nalazi da nije došlo do povrede člana 6 § 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 6 § 1 Konvencije (jednoglasno).
364
Wieczorek protiv Poljske - 18176/05

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja pruţanja pravne
pomoći i trajanja postupka / postoji povreda samo u pogledu odbijanja pruţanja
pravne pomoći
Ĉlan 1 Protokola 1
invalidske penzije / ne postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ odbijanje pravne pomoći/ mirno uţivanje

imovine/ invalidska penzija/ pravična ravnoteţa/ u javnom interesu/ propisano
zakonom
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Krzysztofa Wieczorek, poljska drţavljanka,
čiji je supruţnik, 18. septembra 2000. godine, u pismu upućenom organima za
socijalno osiguranje u Krakovu, naveo da podnosilac predstavke, koja prima
invalidsku penziju od 1985. godine, u stvari zdrava i ne treba da prima ovu
penziju. On je predloţio da se podnosioca predstavke ponovo pregledaju
nadleţni lekari. Kako izgeda, u to vreme su supruţnici bili u postupku
razvoda.
10. oktobra 2000. godine, organi za socijalno osiguranje su započeli
postupke za ponovnu procenu zdravstvenog stanja podnosioca predstavke
kako bi utvrdili da li je ista ispunjavala uslove za sticanje penzije zbog
invaliditeta, obaveštavajući je da se postupci zasnivaju na odredbama
unutrašnjeg nadzora farmaceuta, koji rade za organ za socijalno osiguranje.
Nakon toga, Uprava za socijalno osiguranje donela je odluku kojom je
podnosiocu predstavke zabranila da prima invalidsku penziju, nakon što
ona više nije bila u mogućnosti da radi.
Podnosilac predstavke se ţalila na ovu odluku, rekavši da organ za
socijalno osiguranje nije pravilno procenio medicinske dokaze u vezi sa
365
njenim zdravstvenim stanjem. Ona je takođe primetila da je njeno stanje

ponovno proecnjivano tokom 1994, 1995. i 1997. godine. U svim tim
slučajevima, rešenja su potvrdila da je trajno nesposobna za rad. U svojim
argumentima od 18. maja i 3. decembra 2001. godine, podnosilac
predstavke je tvrdila da ponovne procene njenog zdravstvenog stanja
nemaju pravnu osnovu. Zbog toga se pozvala na naloge iz 1983. godine
kojima se zabranjuje ponovno procenjivanje zdravstvenog stanja lica koja
su primaju invalidsku penziju duţe od 10 godina. Ona se takođe pozvalla i
na sudsku praksu Vrhovnog suda, koja brani zaključak da se odluka o
ponovnoj proceni zdravstvenog stanja moţe izvršiti tek nakon 10 godina
od dana utvrđivanja invalidske penzije. Regionalni sud u Krakovu je 24.
septembra 2002. delimično izmenio rešenje organa za socijalno osiguranje
kojim se podnosiocu predstavke garantuje invalidska penzija na određeni
vremenski period, odnosno od 1. januara 2001. do 1. januara 2003. godine.
Podnosilac predstavke se ţalila na ovu odluku i naglasila da se radi o
trajnoj invalidskoj penziji, s obzirom na njeno zdravstveno stanje. Ona se
takođe ţalila na ponovnu pogrešnu procenu medicinskih dokaza od strane
prvostepenog suda. U svojim argumentima pred Apelacionim sudom od 6.
septembra 2004. godine, ponovila je navode o odsustvu pravnog osnova u
vezi sa ponovnom procenom njenog stanja, dolazeći tako do zaključka da je
odluka prvostepenog suda prekršila materijalno pravo.
Regionalni sud u Krakovu je 24. septembra 2002. delimično izmenio
odluku organa za socijalno osiguranje kojim je podnosiocu predstavke
dodeljena invalidska penzija za određeni vremenski period od 1. januara
2001. do 1. januara 2003. godine. Podnosilac predstavke se ţalila na ovu
odluku i naglasio da je to trajna invalidska penzija, s obzirom na njen
zdravstveni status. Ona se takođe ţalila na ponovnu procenu medicinskih
dokaza od strane prvostepenog suda. U svojim argumentima pred
Apelacionim sudom od 6. septembra 2004. godine, ponovila je navode o
odsustvu pravne osnove u vezi sa revalorizacijom njene situacije,
zaključujući da je odluka prvostepenog suda prekršila materijalno pravo. U
pogledu argumentacije podnosioca predstavke, na osnovu smernica iz
1983. godine, Sud odgovara da su postupci za ponovno procenjivanje
situacije podnosioca predstavke zasnovani na odredbama koje se odnose
na unutrašnji nadzor od strane farmaceuta i doktora koji rade za organ
socijalnog osiguranja i, prema njima, činjenica da je podnosilac predstavke
366
proglašena zauvek nesposobnom za rad i činjenica da je dugo primala tu

penziju nema pravnu vaţnost.
Apelacioni sud je takođe odbio da podnosiocu predstavke pruţi
pravnu pomoć da podnese ţalbu Kasacionom sudu, sa obrazloţenjem da
predmet podnosioca predstavke nije sloţen, tako da u ovom slučaju pravnu
pomoć vidi kao nepotrebnu.

Podnosilac predstavke je navela da je odbijanje pruţanja pravne
pomoći u vezi sa postupkom perd kasacionim sudom prekršilo njeno pravo
na pravično suđenje, garantovano članom 6 Konvencije, te da lišavanje od
invalidske penzije nakon 15 godina korišćenja ove penzije čini povredu
Vlada je 3. oktobra 2008. godine podnela jednostranu izjavu sudu i
priznala da je došlo do povrede člana 6. Konvencije kao rezultat odbijanja
da joj se pruţi pravna pomoć. Vlada je dalje naglasila da ţalba prema članu
1 Protokola 1 Konvencije nije pokrenula nijedno od pitanja obuhvaćenih
Konvencijom i, na kraju, predloţio iznos za naknadu štete podnosiocu
predstavke, sa kojim se ona ne slaţe. Nakon toga, Sud je uzeo u obzir
sloţenu prirodu zahteva u vezi sa navodnim mešanjem u pravo podnosioca
predstavke na mirno uţivanje imovine, činjenicu da je ovaj slučaj pokrenuo
vaţna pitanja od opšteg interesa i stoga je odlučio da ga ispita. Odlučujući
da je zahtev prihvatljiv, sud se upustio u meritum predmeta.
Što se tiče člana 6 Konvencije, Sud prvo podseća da ovaj član ne
predviđa pravo na pravnu pomoć u parničnom postupku, kako se
garantuje za krivični. Stoga je na drţavi da odluči koje mere preduzimati
kako bi se građanima garantovala pravo na osnovu člana 6 § 1. Podseća da
je osnovni princip člana 6 pravda - na takav način da se stranci u
građanskom postupku, između ostalog, omogući efektivno učešće kako bi
imali priliku da odbrani svoje argumente. Prema tome, Sud naglašava da bi
trebalo proceniti da li je stranci povređeno pravo na pristup pravi kao
rezultat odbijanja pravne pomoći. S tim u vezi, Sud prvo napominje da su u
ovom predmetu odredbe Zakonika o parničnom postupku omogućavale
podnosiocu predstavke da traţi pravnu pomoć. Pored toga, ona napominje
da je u svom zahtevu za pravnom pomoći, podnosilac predstavke pravilno
obrazloţila okolnost da ona ne moţe finansijski da priušti stručnu pravnu
pomoć, isnoseći odgovarajuća dokumenta koja se traţe zakonom. Sud je
367
zatim izvršio analizu argumenata i razloga koji bi podnosioca predstavke

doveli do traţenja kasacione ţalbe protiv odluke Apelacionog suda od 8.
septembra 2004. godine i smatrao je da je ista bila razumna. Konačno, Sud
primećuje da je Apelacioni sud, odbijajući njen zahtev za pravnu pomoć,
propustio da se bavi pravnim argumentima koje je podnosilac predstavke
iznela, a koji su zasnovani na smernicama iz 1983. Stoga, Sud smatra da
Apelacioni sud nije ispunio svoju obavezu da preduzme neophodno
razmatranje zahteva podnosioca predstavke za pravnu pomoć, jer nije
uspeo da dobro opravda razlog za odbijanje pravne pomoći. U skladu sa
tim, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 Konvencije.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Sud podseća da, iako Konvencija ne
priznaje pravo na penzije u određenom iznosu, kad lice uţiva izvršljivo
pravo predviđeno domaćim zakonom o penziji na osnovu doprinosa, ta
naknada se tretira kao imovinski interes u smislu člana 1 Protokola 1.
Nakon ovog zaključka, Sud prestaje da procenjuje da li je došlo do bilo
kakvog mešanja u ovo pravo, odnosno u prvo pravilo ovog člana, a zatim
procenjuje da li je takvo mešanje bilo zakonito.
Sud primećuje da je podnosiocu predstavke oduzeto pravo na
invalidsku penziju, penziju koju je koristila od 1985. godine. U tom smislu,
Sud je mišljenja da to predstavlja mešanje u imovinska prava podnosioca
predstavke u smislu člana 1 Protokola 1 Konvencije. Sud sada mora da
odredi da li je mešanje bilo zakonito. Ţalba podnosioca predstavke se
zasniva na članu 27 (1) (a) naloga iz 1983. godine. Sud napominje da je, u
principu, tumačenje ove odredbe dovelo do ozbiljnih poteškoća i
neslaganja između odluka različitih ţalbenih sudova i odluka koje donose
različita odeljenja Vrhovnog suda. U uslovima kada je mreţa sudova
različitih instanci sa istom teritorijalnom nadleţnošću a koji su u sukobu
jedni sa drugima, zadatak Vrhovnog suda je da reši ove sukobe između
sudova različitih nivoa. Ova obaveza tumačenja zakona pripada domaćim
sudovima, a ne ESLJP. Iz tog razloga, Sud smatra da je mešanje učinjeno
tako kako je predviđeno zakonom.
U odlučivanju da li je mešanje bilo legitiman cilj, tj. da li je bilo "u
javnom interesu", Sud smatra da je ovo mešanje imalo za cilj zaštitu
finansijske stabilnosti sistema socijalnog osiguranja i obezbeđivanja da nisu
ugroţene subvencijama, bez ijednog vremenskog ograničenja, penzije
korisnika koji su vremenom prestali da ispunjavaju odgovarajuće zakonske
uslove. Sud nalazi da je mešanje ostvarilo legitimni cilj u opštem interesu
368
zajednice. Konačno, Sud je pozvan da utvrdi da li je mešanje nametnulo

prekomeran individualni teret na podnosioca predstavke. Da bi se ovo
zaključilo, Sud bi trebalo da u obzir uzme način na koji je uspostavljena
šema socijalnog osiguranja u zemlji. Ove šeme su izraz solidarnosti društva
sa svojim ugroţenim članovima.
Ĉlan 1 Protokola 1 ne nameće ograničenja slobode ugovornih strana
da utvrde način ili iznos naknade koja se daje za potrebe osiguranja u
okviru sistema socijalnog osiguranja na nacionalnom nivou. Sud primećuje
da osnovni nivo naknade za socijalno osiguranje u Poljskoj plaća jedan
fond koji se finansira iz različitih doprinosa koji su obavezni za zaposlene a
kojima upravlja organ za socijalno osiguranje. Shodno tome, pravo na
invalidsku penziju zasnovano je na nesposobnosti podnosioca da nastavi sa
plaćenim poslom zbog lošeg zdravstvenog stanja. Sud ne moţe da prihvati
predlog podnosioca predstavke da njeno pravo na penziju treba da ostane
nepromenjeno, jer je to garantovano pravo, uprkos bilo kakvim
promenama njenog zdravstvenog stanja. Sud prihvata mogućnost
smanjenja korisnika socijalnog osiguranja, u određenim okolnostima.
Konkretno, Sud je primetio vaţnost prolaska vremena za zakonito
postojanje i samu prirodu naknada od socijalnog osiguranja. Sud smatra da
je drţavama dozvoljeno da preduzimaju mere za ponovnu procenu
zdravstvenog stanja lica koja primaju invalidske penzije, kako bi utvrdile
da lisu ti korisnici i dalje nesposobni za rad, pod uslovom da je takva
ponovljena procena u skladu sa zakonom i da se vrši u okviru dovoljnih
proceduralnih garancija. U suprotnom, ako bi nosioci prava na invalidske
penzije nastavili da koriste iste i u situacijama kada su prestali zakonski
uslovi koji su se primenjivali u vreme sticanja penzije, onda bi to moglo
dovesti do njihovog nepoštenog bogaćenja. Štaviše, bilo bi nepošteno i
prema onima koji doprinose sistemu socijalnog osiguranja na nacionalnom
nivou. U širem smislu, to bi dovelo do odobravanja pogrešne raspodele
javnih sredstava na nivou zemlje na štetu drugih.
Sud primećuje da je podnosilac predstavke primala invalidsku
penziju od 1985. godine prema rešenju organa socijalnog osiguranja.
Zakonodavstvo koje se primenjivalo pre i posle reformi sistema socijalnog
osiguranja iz 1998.godine, davalo je garantovane invalidske penzije u
zavinsoti od, inter alia, uslova nesposobnosti za rad zbog zdravstvenih
razloga, koji invaliditet je trebalo da utvrde nadleţne lekarske komisije.
Podnosilac predstavke je 1985. godine ispunjavala taj uslov. Kasnije, njeno
369
zdravstveno stanje je ponovo procenjivano 1994., 1995. i 1997. godine. Sud

primećuje da nije argumentovano ili pokazano da je u svim tim ponovnim
procenama podnosilac predstavke sporila zakonitost ponovne procene
njenog stanja, uprkos činjenici da je nalog iz 1983. bio na snazi do 1.
septembra 1997. godine. Samo za postupke pokrenute 2000. godine je
izrazila sumnju u postojanje pravnih osnova za ovakvu vrstu ponovne
procene. Takođe je primećeno da je podnosilac predstavke odbila da se
povinuje odluci Apelacionog suda, odluci prema kojoj je podnosilac
predstavke morala da prođe preglede (kontrolu) raznih lekara specijalista.
Vredi napomenuti da podnosiocu predstavke nije u potpunosti
oduzeto njeno pravo na invalidsku penziju. Zapravo, Regionalni sud joj je
garantovao penziju u trajanju od dve godine. Štaviše, nije argumentovano
ili dokazano da je iznos ove privremene penzije manji od penzije koju je
podnosilac predstavke do tada primala. Shodno tome se ne moţe reći da je
podnosilac predstavke u potpunosti bila lišena sredstava za ţivot. Sud dalje
napominje da podnosilac predstavke nije bila duţna da vrati iznose koje je
orimala pre nego što je utvrđeno da joj nije pripadala invalidska penzije
zbog neispunjenja zakonskih uslova koji se primenjuju na njen slučaj.
Štaviše, domaće zakonodavstvo nije stvorilo nikakvu pretpostavku
da se lica, za koja je utvrđeno da nisu u skladu sa zakonskim uslovima za
invalidske penzije, smatra da su prevarili ili su otvoreno izneti za kritiku.
Takav predlog nije postojao ni tokom postupaka u vezi sa podnosiocem
predstavke. Uzimajući u obzir okolnosti predmeta, Sud zaključuje da
postoji pravična ravnoteţa između zahteva za zaštitu opšteg interesa i
zahteva za zaštitu osnovnih ljudskih prava i da teret stavljen na podnosioca
predstavke nije bio nesrazmeran ili preteran. Kao rezultat, Sud zaključuje
da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Podnosilac predstavke se takođe ţalila na ishod i nepravdu
postupaka, pozivajući se na član 6 Konvencije. Ona je naglasila da su
postupci bili suviše dugi, da domaći sudovi nisu pokazali brzinu potrebnu
za prijem dokaza i da su odbili da uzmu svedočenja svedoka. Ona je dodala
da je sud dokaze ocenio nepravilno ili pogrešno, da je doneo nedosledne
zaključke o činjenicama i, prema tome, doneo pogrešnu odluku. U vezi sa
nepotrebnim odlaganjima postupaka, Sud primećuje da podnosilac
predstavke nije podnela nikakvu ţalbu pred relevantnim domaćim
sudovima u skladu sa poljskim Zakonom iz 2004. godine, tako da nije
uspela da iskoristi domaće pravne lekove. Sud je to već razmatrao prema
370
članu 35 stav 1 Konvencije i ustanovio da vaţi isto mišljenje kao i kada je

reč o neopravdanim odlaganjima sudskih postupaka u Poljskoj.
Sud je posebno utvrdio da je takav pravni lek, prema poljskom
zakonu iz 2004. godine mogao da spreči kršenje navodnog prava na
saslušanje u razumnom roku, kao i adekvatno reši bilo koje povrede koje su
se desile u prošlosti. Iz tog razloga, zahtev za ovaj deo mora da bude
proglašen neprihvatljivim u skladu sa članom 35. stav 1. Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1, a ne postoji povreda
člana 1 Protokola 1 Konvencije (jednoglasno).
371
Stec i drugi protiv Velike Britanije - 65731/01; 65900/01


Diskriminacija po osnovu pola i mešanje u pravo na mirno uţivanje
imovine kao rezultat različitog postupanja prema penzijskim šemama i
šemama finansijske pomoći: ne postoji povreda
Ključne reči: diskriminacija na osnovu pola/ mirno uţivanje imovine/

penzijska šema i šema finansijske pomoći
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - petoro britanskih drţavljana, g-đa Regina
Hepple (prvi podnosilac predstavke - koja je povukla ţalbu), g-đa Anna
Stec (drugi podnosilac predstavke), g-din Patrick Lunn (treći podnosilac
predstavke), g-đa Sybil Spencer (četvrti podnosilac predstavke) i g-din
Oliver Kimber (peti podnosilac predstavke), koji su se ţalili o na rodnu
diskriminaciju prilikom primanja finansijske pomoći zbog smanjeih
prihoda (u daljemj tekstu: finansijska pomoć). Drugi podnosilac je počela
da pati od industrijske bolesti. Od 1989. godine nije bila u stanju da nastavi
sa radom i počela je da prima finansijsku pomoć. Nakon navršavanja 60
godina, odlučeno je da joj se finansijska pomoć zameni penzijom.
Podnosilac predstavke se ţalila protiv ove odluke Apelacionom sudu za
socijalno osiguranje u Wakefieldu, sa obrazloţenjem da, da je bila muškarac
iste starosti, nastavila da prima finansijsku pomoć koja je bila vrednija. Sud
je odbio zahtev, a podnosilac predstavke se ţalila povereniku za socijalno
osiguranje, koji je Evropskom sudu pravde uputio tri pitanja. Nakon
donošenja odluke, poverenik nije dozvolio da podnosioci predstavke budu
podnosioci ţalbe, ali je ipak dozvolio da se predmet razmatra u slučajevima
gde su podnosioci ţalbe bili sluţbenici koji odlučuju.
Treći podnosilac predstavke je pretrpeo povredu ruke tokom rada,
zbog čega je morao da prestane da radi. Počeo je da prima novčanu pomoć
za povredu. Uprkos činjenice da je 1988. godine navršio 65 godina,
podnosilac predstavke je počeo da prima penziju kada je napunio 70
372
godina. Sluţbenik koji je odlučivao je 1996.godine, razmotrio slučaj i

odlučio da finansijska pomoć zameni penzijom, koja se isplaćuje kao 25%
od finansijske pomoći. Podnosilac predstavke se ţalio na osnovu toga da bi
ţena, u istim okolnostima, bila tretirana kao da je penzionisana 1988.
godine i da bi trajno primala fiksnu isplatu novčane pomoći, koja je veća.
Ĉetvrti podnosilac predstavke je patila od povreda vrata izazvaih
radom. Kao rezultat toga dobila je finansijsku pomoć, kada je nakon
navršenih 60 godina dobila i penziju. Pet godina kasnije, odlučeno je da će,
delovanjem zakona iz 1988. godine, njena finansijska pomoć trajno biti
fiksna. Podnosilac predstavke se ţalila na osnovu toga da bi, da je bila
muškarac, nastavila da prima finansijsku pomoć koja nije fiksna.
Peti podnosilac predstavke je povredio leđa na poslu i nije mogao da
nastavi da radi. Kao rezultat toga, on je dobio finansijsku pomoć, ali je sa
navršenih 65 godina počeo da prima penziju. Sedam godina kasnije,
sluţbenik za odlučivanje je ponovo razmotrio njegovu finansijsku pomoć i
odlučio da je zameni penzijom. Podnosilac predstavke se ţalio da bi ţena u
takvim okolnostima bila tretirana kao da je penzionisana od 1989. godine i
da cbi na taj način stekla trajnu fiksnu finansijsku pomoć.
Prema domaćem zakonodavstvu, finansijska pomoć za smanjene prihode
(FPSP) je prihod zasnovan na prihodima koji su predviđeni za nesreće ili
bolesti povezane sa radom. Smatra se prihodom koji nije iz doprinosa, a kao
pravna kategorija je promenjen i preimenovan u Zakon o socijalnom
osiguranju iz 1986. godine. Ova pomoć se isplaćuje sadašnjim i bivšim
radnicima koji su pretrpeli nesreću na poslu kako bi se nadoknadilo
narušavanje njihove sposobnosti da zarađuju. Prema novim odredbama,
svi korisnici finansijske pomoći koji su do 1989. godine navršili 70 godina
(muškaci) ili 65 godina (ţene), dobijaće trajnu fiksnu finansijsku pomoć. Svi
ostali korisnici bi bili lišeni finansijske pomoći i ona će biti zamenjena
penzijom.
Sud pravde je presudio da uklanjanje diskriminacije u određenom
slučaju ne bi imalo nikakav uticaj na finansijsku ravnoteţu britanskog
sistema socijalnog osiguranja. Međutim, odlučeno je da je neophodno
napraviti razliku između dva pola kako bi se odrţala koherentnost između
drţavne penzijske šeme i šema za druge beneficije.
Prvi podnosilac predstavke, iz ličnih razloga, nije ţelela da nastavi
slučaj, jer je Sud odlučio da se njen slučaj poništi. Iako je podnosilac
predstavke kasnije obavestila sud da ţeli da nastavi slučaj, Sud to nije
373
prihvatio sa obrazloţenjem da su iste probleme podneli i drugi podnosioci

predstavke i da nema razloga da se nastavi njegova primena.

Podnosioci predstavke tvrde da su ţene i muškarci tretirani različito
u okviru finansijskih i penzijskih šema, suprotno članu 14 zajedno sa
članom 1 Protokola 1. Vlada, s druge strane, tvrdi da su šeme finansijske
pomoći povezane sa gubitkom sposobnosti za rad, pa je to bila beneficija
koja je u vezi samo sa poslom. Utvrđivanje starosne granice za
penzionisanje kao vreme kada se završavaju dotične beneficije, prma vladi
su bile sa ciljem da se ne dozvoli dvostruka šema socijalnih davanja.
Zaključak o prestanku finansijske pomoći u dobi za penzionisanje
predviđen je direktivom ESLJP i na kraju je, po mišljenju Vlade, ovo oblast
u kojoj je drţava uţivala prostor za ocenu, tako da je utvrđivanje poltika i
dobi za penzionisanje bilo u okviru sloţene socijalne politike.
Prema Sudu, član 14 ne sprečava drţave da različito postupaju prema
različitim grupama sa ciljem poboljšanja činjeničnih razlika između njih, jer
u nekim slučajevima neuspeh preduzimanja mera za poboljšanje ovih
razlika, sam po sebi moţe dovesti do povrede. Ali razlika u tretiranju moţe
dovesti do povrede ukoliko nema legitimnog cilja i ukoliko ne ispunjava
uslov proporcionalnosti. Kao opšte pravilo, drţava mora da navede dobro
osnovane razloge kako bi opravdala različito tretranje po osnovu pola,1 a
uzimajući u obzir prostor za ocenu drţava, posebno u utvrđivanju socijalne
politike, Sud će poštovati odluku domaćih vlasti, osim ako je ona
neosnovana.
Primenjujući dotične principe u ovom predmetu, Sud primećuje da je
finansijska pomoć bila društveni sistem koji je odobrila Vlada, koji je
omogućavao pruţanje pomoći licima čija je radna sposobnost smanjena kao
rezultat povrede na poslu, i da će im se ta beneficija isplaćivati do trenutka
do kada bi oni legalno, bili zaposleni. Sud se slaţe sa konstatacijom
podnosilaca predstavke da je opravdano prekinuti finansijsku pomoć u
trenutku kada se očekuje da će završiti svoje radno angaţovanje. Međutim,
podnosioci predstavke se ne slaţu da bi ovo vreme trebalo vezivati za
starost za penzionisanje na drţavnom nivou, jer je starosna granica bila
različita za muškarce i ţene, pa stoga sugerišu prekid određene starosne
granice.
1 Van Raalte protiv Holandije, 21. februar 1997, § 39, Izveštaji presuda i odluka 1997-I
374
Prema mišljenju Suda, primena prestanka određenog sistema

starosne granice neće dostići isti nivo usklađenosti sa drţavnim penzijskim
sistemom, prema kojem je starosna granica za ţene 65 a za muškarce 70
godina, jer će kao rezultat toga ţene početi da počnu da primaju penzije 5
godina ranije od muškaraca. Šta više, sud daje teţinu nalazu ESP da s
obzirom da je finansijska pomoć imala za cilj da nadoknadi pojedinace za
povrede na radu, veza sa starosnom granicom za penzionisanje je bila više
nego razumna. Stoga, Sud smatra da je politika povezivanja starosti za
prekid finansijske pomoći sa vremenom zaključivanja radnog odnosa, kao i
odluka da se poveţe datum zaključivanja beneficija sa završetkom radnog
ţivota, imala legitiman cilj i bila razumno opravdana. Ostaje da se razmotri
da li je različito postupanje po osnovu pola prihvatljivo na osnovu člana 14.
Sud primećuje da su različite starosne granice za penziju po prvi put
bile primenjene kako bi se prevazišao teţak poloţaj ţena zbog
nezaposlenosti i boravka u kući zbog staranja o porodice, odnosno bile
primijenjene u cilju ispravljanja činjenične nejednakosti, pa su stoga i bile
opravdane prema članu 14 Konvencije. A takve razlike bile su opravdane
sve dok se nisu promenile činjenične okolnosti zapošljavanja ţena. Sud
primećuje da je od 1986.godine bila velika razlika u starosnoj dobi za
penzionisanje. Uzimajući u obzir okolnosti i spore društvene promene, Sud
konstatuje da se Velika Britanija ne moţe kritikovati zbog sporog napretka
u promeni socijalnih šema. S obzirom na društveni značaj i ozbiljne
implikacije, ovo su pitanja koja jasno spadaju u marginu ocene drţave. Sud
stoga smatra da je odluka o povezivanju finansijskih beneficija sa
starosnom granicom za penzionisanje bila opravdana i da je finansijska
pomoć imala za cilj da pomogne osobama tokom njihovog radnog veka.
Shodno tome, Sud zaključuje da ne postoji povreda člana 14 Konvencije u
vezi sa članom 1 Protokola 1 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 14 zajedno sa članom 1
Protokola 1 Konvencije (šesnaest glasova za i jedan protiv).
375
Malinovskiy protiv Rusije - 41302/02

Ĉlan 6 § 1 i član 1 Protokola 1

uţivanje imovine kao rezultat produţetka izvršenja sudske odluke o
stanovanju /postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje / produţetak izvršenja odluke / nedostatak

sredstava/ beneficije koje se odnose na katastrofu
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Igor Mikhajlovich Malinovskiy, ruski
drţavljanin je 1986. godine bio angaţovan u hitnim operacijama na
području katastrofe u Ĉernobilju. Pravo podnosioca na beneficije drţave je
vezano za kategoriju lica sa invaliditetom zbog pogoršanja zdravlja zbog
događaja u Ĉernobilu. 1999. godine, podnosilac je podneo zahtev za
besplatan smeštaj od strane drţave i zbog toga što su uslovi u njegovoj kući
priznati kao ispod standarda, on se pridruţio na listi čekanja. Dve godine
kasnije, podnosilac je pokrenuo postupak protiv regionalne uprave
Belgorod, u kojem osporava neuspeh da mu se omogući besplatan smeštaj
posle tri meseca na listi čekanja. Gradski sud je odlučio u korist
podnosioca. Međutim, kasnije su sluţbe za izvršenje obavestile su
podnosioca o stagnaciji u postupku izvršenja, zbog nedovoljnog broja
stanova na listi čekanja. Kasnije su sluţbe za izvršenje obavestile
podnosioca da su dobili uputstva od Gradskog suda, i posebno su traţili da
se odredi rok za koji će vlasti ponuditi stan podnosiocu. Okruţni sud je
2002. godine razmotrio ţalbu podnosioca zbog neuspeha izvršnih sluţbi da
izvrše odluku. Sud nije krivio sluţbe zbog toga što odluka nije odlučena u
određenom roku. Godinu dana kasnije, Predsedništvo Regionalnog suda
presudilo je da je tromesečni rok primjenjiv u ovom predmetu, a koji je rok
koji moraju poštovati nadleţni organi. Štaviše, uklonio je uslov da se stan
treba obezbediti u skladu sa "prioritetnim redom na listi čekanja". 2004.
godine, podnosilac je, kako je i dalje čekao na stambeno zbrinjavanje,
376
zajedno sa grupom od pet lica, organizovao štrajk glađu u znak protesta

zbog niskog nivoa zaštite ţrtava Ĉernobila. Gradonačelnik je objavio javni
poziv za donacije u znak podrške protestantima i prikupio iznos potreban
da se obezbedi smeštaj za sve protestante. Podnosilac je podneo izavu koju
su potpisala još četiri protestanta kako bi podrţali njegovu verziju
događaja. Iste godine, podnosilac je primio potvrdu o stanovanju za dat
stan. Prema njegovim rečima, stan je bio prijatan. Nije doneta nikakva
odluka u vezi sa obustavljenim izvršnim postupkom.

Podnosilac se ţalio da je produţenje neizvršenja odluke povredilo
"pravo na pravično suđenje" prema članu 6 stav 1 Konvencije i pravo na
mirno uţivanje svoje imovine zagarantovana članom 1 Protokola 1
Konvencije. Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da će
podnosiocu već obezbediti prebivalište u skladu sa "redosledom prioriteta
na listi čekanja" i da su kašnjenja bila uzrokovana smanjenjem budţeta koji
su kasnije izvršena. Sud napominje da je odlukom iz decembra 2001.
godine uveden uslov o obezbeđivanju besplatnog smeštaja podnosiocu i da
je bio poštovan "redosled prioriteta na listi čekanja". Sud je zaključio da
iako je Predesdništvo okruţnog suda u Belgorodu pojasnilo da je
podnosilac trebalo da primi stan u roku od tri meseca, vlasti nisu preduzele
mere za izvršenje odluke. Štaviše, pošto postoji neizvesnost u vezi sa
statusom utvrđenih postupaka pre izvršenja, podnosilac još uvek zadrţava
status ţrtve u ovom predmetu. Stoga je sud zaključio da zahtev nije
očigledno neosnovan na osnovu člana 34. stav 3. Konvencije i zato je
prihvatljiv.
U vezi s članom 6 stav 1, sud ponavlja da ovaj član svima pruţa
"pravo na pravično suđenje", gde bi izvođenje ovog člana isključivo i samo
za pristup sudu i vođenje postupka dovelo do situacije koja ne bi bila u
skladu sa principom "vladavine prava", koje su drţave članice Konvencije
pristale da poštuju prilikom njene ratifikacije. Sud dalje napominje da nije u
nadleţnosti drţave da navodi nedostatak sredstava kao razlog za
neizvršenje odluke suda i da je izvršenje odluke sastavni deo prava na
suđenje.1 Sud prihvata da odluka iz decembra 2001. godine nije zahtevala
momentalno pruţanje smeštaja, ali izmena iz jula 2003. nije ostavila
dvosmislenosti u pogledu roka za izvršenje odluke. Što se tiče okolnosti

377
oko dodele stana od strane predsednika opštine, sud napominje da se

verzije stranaka razlikuju jedne od drugih. Iako je podnosilac tvrdio da je
stan dodeljen kao rezultat štrajka glađu, Vlada je istakla da je taj stan dat
kao rezultat izvršenja postupaka. Međutim, Vlada nije dostavila
dokumenta u vezi sa izvršenjem postupaka, a podnosilac je podneo izjavu
koju su potpisala još četiri protestanta. Prema tome, sud ne nalazi nikakve
dokaze o verziji Vlade i pretpostavlja da je stan obezbeđen kao rezultat
vanredne intervencije predsednika opštine. Sud, isto tako, napominje da
vlasti nisu pokušale da obezbede stan pre štrajka glađu podnosioca. Stoga,
propustivši značajan vremenski period za preduzimanje neophodnih mera
za izvršenje konačne odluke, vlasti ruske drţave su lišile odredbe člana 6.
stav 1. Sud stoga zaključuje da je došlo do povrede člana 6. stav 1.
Konvencije.
Što se tiče člana 1 Protokola 1 Konvencije, Vlada je tvrdila da se stan
koji podnosilac potraţuje moţe smatrati njegovom "imovinom" prema
članu 1 Protokola 1, s obzirom da je stan dodeljen na osnovu ugovora o
socijalnom stanovanju, stoga podnosilac nije vlasnik predmetne imovine.
Sud ponavlja da socijalna davanja ne spadaju u prava i slobode
zagarantovane Konvencijom2. Međutim, materijalna imovina, kao što su
dugovi, na osnovu kojih podnosilac moţe da tvrdi da ima bar "legitimno
očekivanje" da stekne delotvrono uţivanje određene imovine sa
materijalnom vrednosti,3 već su u pojmu "imovina" i članu 1 Protokola 1
Konvencije. U ovom predmetu, sud napominje da će izdavanjem potvrde o
stanovanju, inače nazvanom "sporazumom o socijalnom stanovanju",
podnosilac imati pravo posedovanja, korišćenja stana i njegove privatizacije
u skladu sa Zakonom o privatizaciji drţavnih stanova i vaţećih uredbi.
Stoga je, od 10. decembra 2001. godine, podnosilac stvorio "legitimno
očekivanje" kako bi stekao sredstvo sa materijalnom vrednošću. Iz gore
navedenih razloga, sud nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1
Konvencije.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac je traţio 50.000 evra
(EUR) za naknadu nematerijalne štete. Vlada je navela da su potraţivanja
podnosioca preterana, tvrdeći da ako Sud odluči da odobri određeni iznos,
ne bi trebalo da pređe iznos koji je dat u predmetu Burdov protiv Rusije. Sud
2 Aunola protiv Finske (odluka), br. 30517/96, 15. mart 2001

3 Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, presuda od 29. novembra 1991, Serija A
br. 222, str. 23, § 51;
378
je smatrao da podnosilac mora da je pretrpeo neke smetnje i razočarenja

zbog neuspeha drţavnih organa da izvrše presudu u njegovu korist.
Međutim, zahtevani iznos izgleda preteran. Sud je uzeo u obzir naknadu
Suda u slučaju Burdov protiv Rusije, prirodu davanja za neizvršenje koje je u
pitanju u ovom predmetu (to jest naknada povezana sa invaliditetom
podnosioca zbog černobilske nesreće) duţinu izvršnih procedura i druge
relevantne aspekte. Primenjujući svoju ocenu na jednakoj osnovi, utvrđuje
podnosiocu 3.000 evra za nematerijalnu štetu, plus sve takes koje mogu da
opterete taj iznos. Sud odlučuje da drţava treba da plati podnosiocu iznos
od 3000 evra u roku od 3 meseca a u slučaju neplaćanja u roku od 3 meseca,
drţava mora da plati kamatu koja je jednaka kamatama na kredite koje
izdaje Centralna Evropska banka.
Odluka suda
Sud je odlučio da postoji povreda člana 6§1 i člana 1 Protokola 1
379
Shpakovskiy protiv Rusije - 41307/02


uţivanje imovine usled produţenja izvršenja odluke Suda o socijalnom
stanovanju / postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje / produţetak izvršenja odluke / nedostatak

sredstava/ beneficije koje se odnose na katastrofu
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Yuriy Iosifovich Shpakovskiy, ruski
drţavljanin, je 1998. otpušten iz vojne sluţbe, nakon 23 godine rada,
pozicionirajući se na listi čekanja lica kojima pripada socijalni smeštaj.
Otpuštanje podnosioca je rezultat unutrašnjeg restrukturiranja organizacije.
Zakon o vojnom statusu naterao ih je da priznaju pravo licima otpuštenim
iz sluţbe da dobiju socijalni smeštaj u roku od tri meseca. Tri godine
kasnije, pozivajući se na ovaj zakon, podnosilac je podneo tuţbu upravi
grada Kostroma, sa zahtevom za socijalni smeštaj. Zahtev je odobren od
strane Okruţnog suda u Kostromi 29. avgusta 2001. godine, koji je
nadleţnoj upravi naloţio da dodeli stan podnosiocu u roku od tri meseca, u
skladu sa vaţećim standardima stanovanja. Uprava je traţila odlaganje
izvršenja za šest meseci, a zahtev je odbijen od strane Okruţnog suda sa
obrazloţenjem da je rok za izvršenje odluke obavezujuć. Gradska uprava je
10. juna 2003. izdala podnosiocu posedovnu dozvolu za stan površine 70.77
m2.

Podnosilac je naveo povredu člana 1 Protokola 1 i člana 6 stav 1 zbog
produţenja izvršenja odluke od 29. avgusta 2001. godine. Vlada je navela
da Zahtev treba smatrati neprihvatljivim jer se podnosilac više ne moţe
smatrati ţrtvom povrede gore pomenutih članova jer je odluka izvršena, a
podnosiocu je dodeljen stan pa mu je ponuđeno obeštećenje. S druge
380
strane, podnosilac je tvrdio da i dalje zadrţava status ţrtve, uprkos činjenici

da je odluka već izvršena. Prema njegovim rečima, tokom dvogodišnjeg
perioda izvršenja, njegovi uslovi stanovanja su bili potpuno neadekvatni. S
tim u vezi, sud smatra da se činjenica da su vlasti izvršile odluku nakon
značajnog kašnjenja od dve godine ne moţe smatrati da podnosioca lišava
statusa ţrtve u smislu Konvencije. Na ovaj način, sud smatra zahtev
prihvatljivim.
U skladu sa članom 6 stav 1, podnosilac je tvrdio da produţenje
izvršenja presude od 29. avgusta 2001. krši njegovo "pravo na suđenje"
garantovano članom 6. Prema navodima Vlade, kašnjenje izvršenja je
prouzrokovano nedostatkom raspoloţivih stanova. Sud smatra da se
izvršenje odluke koju donosi sud mora smatrati integralnim delom
"suđenja" u smislu člana 6. Nadalje, sud smatra da je zakonski rok za
izvršenje odluke bio jasan a obrazloţenje koje je dala Vlada o nedostatku
stanova ne nalazi nikakvu podršku u bilo kojoj činjenice iz predmeta.
Neuspehom da se pridrţavaju pravosnaţne odluke od 29. avgusta 2001.
godine, ruske vlasti su lišile odredbe člana 6 stav 1 povoljnih efekata.
Shodno tome, sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 Konvencije.
Na osnovu člana 1 Protokola 1, podnosilac je tvrdio da produţenje
izvršenja presude od 29. avgusta 2001. godine krši njegovo pravo na mirno
uţivanje imovine. Sud prvo ponavlja da pravo na bilo kakvu društvenu
korist nije uključeno kao takvo među prava i slobode zagarantovane
Konvencijom1. Sud dalje podseća da pravo na ţivot u imovini koja nije u
vlasništvu podnosioca ne predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola
1 Konvencije2. Međutim, finansijska sredstva, kao što su dugovi, na osnovu
kojih tuţilac moţe da navodi da imaju barem "legitimno očekivanje" da bi
se steklo efektivno uţivanje određenog finansijskog sredstva, mogu se
takođe uključiti u pojam "imovina" obuhvaćeni članom 1 Protokola 1.
Konkretno, sud je dosledno odlučio da "zahtev" - čak i u pogledu posebne
socijalne koristi - moţe predstavljati "imovinu" u smislu člana 1 Protokola
1, ako je dovoljno utvrđeno da se izvrši3. Osvrćući se na činjenice iz ovog
predmeta, sud napominje da bi, prema presudi od 29. avgusta 2001.
godine, Gradsko veće trebalo da podnosiocu stavi na raspolaganje stan sa
1 Aunola protiv Finske, br. 30517/96, 15. mart 2001

2 H.F. protiv Slovačke, br. 54797/00, 9. decembar 2003; Kovalenok protiv Latvije br. 54264/00,
15. februar 2001
381
određenim karakteristikama. Presuda nije zahtevala od vlasti da mu daju

vlasništvo nad određenim stanom, već ih je obavezala da mu dodele
stambeni kupon u vezi sa bilo kojim stanom koji ispunjava kriterijuke koje
je odredio sud. Na osnovu kupona će biti potpisan takozvani "sporazum o
socijalnom stanovanju" između nadleţnog organa i podnosioca, koji će
postupati kao glavni zakupac u svoje i ime članova svoje porodice. Prema
uslovima "sporazuma o socijalnom zakupu" kako je utvrđeno Zakonom o
stanovanju RSFSR i vaţećih uredbi, podnosilac bi imao pravo da poseduje i
koristi stan i privatizuje ga u skladu sa Zakonom o privatizaciji drţavnih
stanova. Stoga je od vremena presude od 29. avgusta 2001. godine
podnosilac imao "legitimno očekivanje" da odluči da kupi finansijsku
imovinu. Presuda je bila pravosnaţna, s obzirom da protiv nje nije
podnesena uobičajena ţalba i pokrenut je postupak izvršenja.Prema tome,
sud je uveren da je zahtev podnosioca zahteva za "sporazum o socijalnom
zakupu" dovoljan da predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1.
Sud smatra da je nesposobnost podnosioca da se odluka od 29. kolovoza
2001. izvrši duţe vreme i neodrţiva opravdanja koja je Vlada iznosila sa
tim u vezi predstavljaju mešanje u njegovo pravo na mirno uţivanje
imovine. Kao rezultat toga, sud utvrđuje povredu člana 1. Protokola 1.
Konvencije. Što se tiče primenjivosti člana 41, podnosilac je traţio 30.000
evra za nematerijalnu štetu, a ne podnosi zahtev za troškove postupka. Sud
smatra da je iznos koji je podnosilac traţio prekomeran jer su vlasti već
izvršile odluku u njegovu korist. Stoga, sud podnosiocu dodeljuje iznos od
1.500 evra.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6§1 i člana 1 Protokola 1
382
Androsov protiv Rusije - 63973/00

06.10.2005 [Prvo veće]

uţivanje imovine kao rezultat poništenja odluke Okruţnog suda i njegovih
postupaka revizije u vezi sa mesečnom nadoknadom / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine /prirodna katastrofa / mesečna

nadoknada / pravična ravnoteţa / poništenje odluke
Podnosilac predstavke - g-din Nikolaj Fedorovich Androsov, ruski
drţavljanin je 1986. godine učestvovao je u hitnim operacijama na mestu
katastrofe nuklearne elektrane u Ĉernobilu. Podnosilac predstavke se
razboleo od delovanja radijacije i kao rezultat toga uţivao pravo na
naknadu štete koja se isplaćuje mesečno. 1999. godine, tvrdeći da je iznos
naknade nepravilno utvrđen, podnosilac predstavke je pokrenuo postupak
protiv kancelarije za socijalna pitanja okruga Limanskiy u regionu
Astrakhan. Kancelarija je 3. novembra 1999. godine potvrdila zahtev,
utvrdila viši iznos naknade i isplatila dug za prethodne mesece, te odredila
iznos odštete. Postupajući po ţalbi, Regionalni sud u Astrakhan-u, 14.
decembra 1999. godine je podrţao deo odluke o povećanju iznosa
nadoknade i retroaktivnoj nadokandi. Presuda je stupila na snagu i počeli
su izvršni postupci. Obe strane su podnele zahteve za nadzornu reviziju
sudskih odluka.
Izvršni postupak je privremeno suspendovan od strane Regionalnog
suda Astrakhan, do odluke Vrhovnog suda, gde je podnosilac predstavke
podneo zahtev za nadzornu reviziju. Nakon odbijanja zahteva od strane
Vrhovnog suda, postupak izvršenja je nastavljen. Na zahtev Regionalne
kancelarije za socijalna davanja, Okruţni sud Limanskiy je odlučio da
obustavi postupak izvršenja dok se ne obračunaju iznosi na ime
obeštećenja. Vrhovni sud je odbio zahtev za reviziju suspenzije izvršnih
mera. S druge strane, nakon zahteva podnetog od strane regionalne
383
kancelarije za socijalna davanja, predsednik Regionalnog suda je podneo

vanrednu ţalbu protiv dve presude d 3. novembra 1999 i 14. decembra
1999. Predsedništvo Regionalnog suda poništilo je obe presude, jer su
pogrešno odredile iznos mesečne nadoknade i slučaj vratili Okruţnom
sudu na novo razmatranje. U februaru 2001. godine, Vrhovni sud Ruske
Federacije, u odgovoru na ţalbu podnosioca predstavke, odbio je da izvrši
nadzornu reviziju odluke od 27. decembra 2000. godine.
Što se tiče postupaka posle nadzora, presudom od 23. aprila 2001.
godine, Okruţni sud, koji je postupio u prvom stepenu, utvrdio je
podnosiocu predstavke mesečnu isplatu (niţu od prethodno utvrđene) i
utvrdio iznos nakupljenog duga. Apelacioni sud je poništio ovu presudu sa
obrazloţenjem da je način obračuna pogrešno primenjen i da su isplaćeni
iznosi morali ponovo da se obračunaju.
Posle godinu dana, podnosilac predstavke je podneo ţalbu
Regionalnom sudu u vezi sa duţinom postupka i u njegovom predmetu
nije doneta nikakva odluka više od godinu dana. U odgovoru od 27.
septembra 2002. godine, podnosilac predstavke je obavešten da je 22.
novembra 2001. godine, po njegovom zahtevu, postupak suspendovan do
odluke Ustavnog suda u sličnom slučaju. Nakon završetka ovog postupka i
nastavka sudskog postupka, Okruţni sud je odlučio da vlasti treba da
isplate podnosiocu predstavke određeni iznos na ime nadoknade, pravnih
troškova i nematerijalne štete. Podnosilac predstavke se ţalio na odluku a
kao rezultat toga, Regionalni sud je poništio prvostepenu presudu i vratio
slučaj na novo razmatranje od strane istog suda.
Okruţni sud je 3. marta 2003. godine doneo presudu kojom se
podnosiocu predstavke daje određen iznos na ime glavnog duga, budućih
mesečnih prihoda (mnogo viših) i pravnih troškova, ali obe strane su se
ţalile na tu presudu. U aprilu 2003. godine, Regionalni sud je potvrdio
prvostepenu presudu i nakon četiri meseca, dodeljeni iznosi su preneti na
bankovni račun podnosioca predstavke.

Obaveštavajući Sud o odbijanju podnosioca ţalbe da prihvati rešenje
predmeta pod uslovima koje je predloţila Vlada, Vlada poziva Sud da
otkaţe zahtev u skladu sa članom 37 Konvencije, a podnosilac predstavke
je, u svom pismenom odgovoru, zatraţio od Suda da odbaci predlog Vlade.
384
Sud primećuje da stranke nisu mogle da se dogovore o uslovima

prijateljskog rešavanja slučaja. Podseća da potraţivanje, u nekim
okolnostima, zapravo moţe prestati da se priznaje na osnovu člana 37.
stava 1. tačka c) Konvencije na osnovu jednostrane izave od strane tuţene
drţave, čak i ako podnosilac predstavke ţeli da se nastavi razmatranje
predmeta. Sud primećuje da postoji razlika između izjava o poverljivim
postupcima i javnim izjavama koje je Vlada dala u otvorenom postupku
pred Sudom. Shodno tome, Sud primećuje da Vlada nije objavila javnu
izjavu, čime je odbacila zahtev Vlade da odustane od potraţivanja iz člana
37. Konvencije i nastavio je sa razmatranjem osnovanosti (merituma)
predmeta.
Podnosilac predstavke je podneo tri navoda o povredi prava na
pravično suđenje zagarantovano članom 6 stav 1 Konvencije i njegovog
prava na mirno uţivanje imovine iz člana 1 Protokola 1 zbog neizvršenja
pravosnaţne odluke koju je dobio u njegovu korist, kao posledica
postupaka revizije pravosnaţne odluke; i treće zbog duţine postupka.
Što se tiče prvog i drugog navoda, podnosilac predstavke se ţalio da
je propust lokalnih vlasti da sprovedu pravosnaţnu presudu koju je doneo
Regionalni sud Astrakhan 14. decembra 1999. godine i njenog kasnijeg
ukidanja od strane predsedništva Regionalnog suda, povređeno je njegovo
pravo na pravično suđenje zagarantovano članom 6 stav 1 Konvencije i
njegovo pravo na mirno uţivanje imovine iz člana 1 Protokola br 1. Vlada je
navela da se izvršni postupak ne moţe pratiti u odsustvu pravonsţane
presude. Vlada nije dala nijedan komentar na neizvršenje presude koja je
stupila na snagu 14. decembra 1999. Sud je podsetio na njegovu pravnu
praksu naglašavajući da je primenjivost presude sastavni deo prava na
pravično suđenje, kao i da kašnjenje u izvršenju moţe da bude opravdano
u izuzetnim okolnostima sve dok to ne ometa prava koja su predviđena
članom 6.1 Sud primećuje da je presuda od 3. novembra 1999. ostala
nefunkcionalna, tj. između datuma stupanja na snagu 14. decembra 1999.
godine i odluke nadzorne revizije od 27. decembra 2000. godine, ukupno
godinu i dvanaest dana. Vlada nije dala nikakvo objašnjenje za kašnjenje,
pa s obzirom na to da li je bilo rizika po podnosioca predstavke, Sud smatra
da su neuspehom da u duţem vremenskom periodu preduzmu neophodne
mere za sprovođenje pravosnaţnih sudskih odluka, ruske vlasti prekršile
odredbe člana 6 stav 1.
1 Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, § 34, ESLJP 2002-III,

385
Nadalje, s obzirom na navode o povredi člana 6. kao rezultat

poništavanja pravosnaţne presude, Vlada je tvrdila da je presudu poništilo
predsedništvo Regionalnog suda Astrakhan-u, u korist podnosioca
predstavke. Vlada je takođe tvrdila da se pravo podnosioca predstavke na
naknadu nije sporilo i da je povratak predmeta na ponovno suđenje imao
za cilj da osigura pravo na pravično suđenje i uţivanje imovine.
Podnosilac predstavke se nije sloţio sa tim tvrdnjama, tvrdeći da mu
je odluka od 14. decembra 1999. bila povoljna i da je zatraţio reviziju samo
za deo naknade. Sud prvo primećuje da je spor o isplatama socijalnog
davanja podnosioca predstavke koji se odnosi na njegovu invalidnost i
učešće u hitnim operacijama na mestu katastrofe nuklearne elektrane u
Ĉernobilu bilo materijalne prirode i nesumnjivo se tiče građanskog prava u
smislu člana 6., stav 1. Konvencije. Sud primećuje da je sporno pitanje da li
su postupci sudske revizije koji su omogućili poništenje pravosnaţane
presude u skladu sa članom 6., odnosno da li je poštovan princip pravne
sigurnosti.
Vukući analogiju sa predmetom Ryabykh protiv Rusije2 gde je Sud
odlučio da je jedan od osnovnih aspekata vladavine prava princip pravne
sigurnosti, što, između ostalog, zahteva da, ako sudovi na kraju odluče o
stvari, njihova presuda ne bi trebala da se dovodi u pitanje. Sud dodaje da
bi pravo na pravično suđenje bilo iluzorno ako pravni sistem neke zemlje
dozvoljava da viši sud poništi pravosnaţnu presudu po ţalbi javnog
sluţbenika. Što se tiče ovog predmeta, Sud konstatuje da je predsednik
Regionalnog suda Astrakhan, određenog datuma podneo ţalbu protiv
odluka od 4. novembra i 14. decembra, koje su tada već postale
pravosnaţne i izvršni postupci su već počeli. Ove odluke je ukinuo
Regionalni sud Astrakhan, tako da sud, na osnovu dosadašnje prakse,
smatra da je došlo do povrede člana 6 stav 1, kao rezultat poništenja
pravosnaţne i obavezujuće presude donete u slučaju podnosioca zahteva.
Razmatrajući nalaz u vezi sa povredom člana 6 stav 1, Sud smatra da nije
potrebno razmatrati ţalbu na ukupno trajanje postupka prema članu 6
Konvencije.
Što se tiče navoda o kršenju člana 1 Protokola 1, Sud podseća da
potraţivanje moţe rezultirati imovinom u smislu člana 1 Protokola 1,
ukoliko je to dovoljno primenjivo. U ovom slučaju, presuda od 3. novembra
1999. godine, podrţana onom od 14. decembra 1999., dala je podnosiocu
2 br. 52854/99, ESLJP 2003-IX

386
predstavke primenjivo potraţivanje a ne samo opšte pravo na dobijanje

drţavne pomoći. Presuda je postala pravosnaţna i počeli su postupci
izvršenja. Shodno tome, nesposobnost podnosioca predstavke da u duţem
vremenskom periodu izvrši tu presudu predstavlja mešanje u njegovo
pravo na mirno uţivanje imovine. Prema tome, Sud zaključuje da je došlo
do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa navodima o povredi kao rezultatu postupka za sudsku
reviziju, Sud smatra da je odluka okruţnog suda Limanskiy, podrţana
Regionalnim sudom Astrakhan, dodeljuje podnosiocu predstavke izvršno
pravo na višu mesečnu nadoknadu i određeno obeštećenje. Ova presuda
postaje pravosnaţna i potvrđena je na ţalbu. Sud smatra da je, kao rezultat
odluke Regionalnog suda Astrahan od 27. decembra 2000 i naknadnih
postupaka da se podnosiocu predstavke smanji iznosa početne naknade,
bilo mešanja u pravo podnosioca predstavke na mirno uţivanje imovine
koje je zagarantovano članom 1 Protokola 1. Mada sud priznaje da su ove
mere bile zakonite i u javnom interesu, uslov proporcionalnosti je pod
znakom pitanja. Dok ponovno obračunavanje samo po sebi ne predstavlja
kršenje, rektroaktivno obračunavanje i smanjenje dotadašnjih prenetih
iznosa, rezultira značajnim teretom po podnosioca predstavke i stoga
predstavlja kršenje člana 1 Protokola 1.
U skladu sa članom 41 Konvencije, u pogledu materijalne povrede,
podnosilac predstavke je traţio isplatu glavnog duga, iznos neisplaćenog
iznosa u vezi sa mesečnim isplatama, isplatu novčane kazne i
nematerijalnu štetu. Sud smatra da je prikladno da se podnosiocu prijave
odobri 853 evra koji predstavljaju iznos koji bi podnosilac prijave primio da
nije bilo smanjenja naknade koja je naloţena presudom od 3. marta 2003.
godine, podrţane presudom od 29. aprila 2003. godine. Sud podnosiocu
predstavke daje iznos od 1.500 evra na ime nematerijalne štete, 50 evra na
ime troškova i izdatak i smatra da bi zatezna kamata trebalo da bude
zasnovana na marginalnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke, na
koju treba dodati tri procentna poena.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1 i člana 1 Protokola 1
387
Bobić protiv Bosne i Hercegovine - 26529/10


uţivanje imovine kao rezultat neizvršenja odluke Ustavnog suda o
vraćanju na rad i nadoknadi zarada / postoji povreda
Ĉlan 13
adekvatnih pravnih lekova za dobijanje nadoknade / nije potrebno
razmatrati odvojeno

Diskriminacija na nacionalnoj osnovi (na osnovu etničke pripadnosti)
za neizvršenje odluke Ustavnog suda i otpuštanja s posla / odbija se
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / nadoknada

plata / povratak na posao / efikasno rešenje / diskriminacija / privatna kompanija
Okolnosti predmeta
Podnosilac - g-đa Amira Bobić, drţavljanka Bosne i Hercegovine, od
1979. do 1992. godine radila je kao računovođa u društvenoj prehrambenoj
kompaniji u Bijeljini, mestu koje se danas nalazi u Republici Srpskoj -
jednom od entiteta Bosne i Hercegovine. Tokom rata, odnosno od 22. jula
1992. godine, ova firma jeotpustila s posla sve radnike Bošnjake i Hrvate,
uključujući i podnosioca. Nakon parničnih postupaka podnosioca
pokrenutih protiv kompanije 1996. godine, koji su bili neuspešni, ona se
ţalila Komori za ljudska prava (KLJP), instituciji osnovanoj Dejtonskim
sporazumom. U međuvremenu, 2002. godine kompanija o kojoj je reč je
privatizovana. 2007. godine, Ustavni sud, koji je nasledio predmete
Komore,naloţio je Republici Srpskoj: prvo,da osigura vraćanje podnosioca
na posao u roku od tri meseca od prijema ove odluke; drugo, da joj isplati
plate neisplaćene od 13. decembra 1996. godine (kada je podnosilac
388
pokrenula postupak) do 27. juna 2007. godine, zajedno sa zateznim

kamatama i svim pogodnostima koje proističu iz radnog odnosa, kao i da
nastavi da podnosiocu isplaćuje platu do povratka na posao; i treće da
plaća podnosiocu 20 maraka (KM) za svaki radni dan od datuma
dostavljanja ove odluke do povratka podnosioca na posao. Republika
Srpska je morala da plati zateznu kamatu za gore pomenute iznose sve dok
se problem ne reši. Vlada Republike Srpske prenela je kompaniji odluku
Ustavnog suda na izvršenje ali je kompanija odgovorila da ne mogu da
izvrše odluku zato što radno mesto podnosioca više ne postoji. Štaviše,
dodali su da nisu odgovorni za izvršenje odluke, jer nisu bili stranka u
postupku pred Ustavnim sudom.
Republika Srpska je 15. juna 2010. godine isplatila podnosioca za
izvršenje trećeg naloga Ustavnog suda za period do 10. juna 2010. godine i
nastavila je da plaća iznos od 20 KM za radni dan od tada. U decembru
2010. godine, Ustavni sud je smatrao da je izvršen treći nalog odluke od 27.
juna 2007. godine, dok prvi nalog nije izvršen, uz obrazloţenje na osnovu
razloga koji je dala kompanija da više ne postoji pozicija podnosioca. Što se
tiče drugog naloga, Ustavni sud nije ništa rekao. Na sastanku od 9. marta
2011. godine, Vlada Republike Srpske je dala zaključak da je odgovornost
kompanije da izvrši odluku Ustavnog suda od 27. juna 2007. godine, a ne
ovog entiteta.

Podnosilac navodi povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1 zbog
neizvršenja odluke Ustavnog suda za vraćanje na posao i naknadu plata.
Vlada je osporila prihvatljivost predmeta tvrdeći da je navod
neprihvatljiv rationae personae jer drţava (a Republika Srpska kao jedan od
entiteta) ne moţe da bude odgovorna za radnje ili propuste privatnih
pravnih lica. Podnosilac se nije sloţila. Sud primećuje da je između Vlade
Republike Srpske i kompanije došlo do spora oko odgovornosti za
izvršenje odluke Ustavnog suda jer kao privatnim pravnim licem od 2002.
godine, entitetska vlada nije imala kontrolu nad njom. Međutim, sud
podseća na sudski presedan, u kojem se navodi da drţava mora biti
obezbeđena i za izvršenje odluka protiv trećih lica koja ne pripadaju
drţavi.1 Dakle, argument Vlade je odbijen. Sud smatra da taj zahtev nije bio
1 Kesyan protiv Rusije, br. 36496/02,§ 65, 19 oktobar 2006

389
očigledno neosnovan u smislu člana 35. stav 3. Konvencije i navodi da je

prihvatljiv.
Što se tiče navoda podnosioca, Vlada je tvrdila da je odluka Ustavnog
suda sadrţala alternativne naloge. Dok je Republika Srpska izvršila treći
nalog, nije bilo potrebe za plaćanjem neisplaćenih plata sa beneficijama koje
dolaze iz radnog odnosa i njenim vraćanjem na posao. Podnosilac se
saglasio da je entitet platio 16,807.47 KM prema trećem nalogu odluke od
27. juna 2007. i nastavio da plaća 20 KM za svaki radni dan od tada.
Međutim, ona je tvrdila da nisu izvršili prvi i drugi nalog.
Sud podseća na svoje opšte principe koji se odnose na neizvršenje
domaćih presuda koje su postavljeni u predmetu Jeličić protiv Bosne i
Hercegovine,2 gde je presudilo da kada su vlasti duţne da postupaju po
izvršenju odluke i to ne uspeju, njihov propust moţe uključivati
odgovornost drţave prema članu 6. stav 1. i članu 1. Protokola 1. Na
osnovu stvarnih činjenica u ovom predmetu, sud smatra da odluka od 27.
juna 2007. godine sadrţi tri odvojena naloga. Do spora između stranaka
nije došlo zbog trećeg izvršenja naloga, već zbog prvog naloga, kompanija
obrazlaţe da podnosilac ne moţe da se vrati na posao jer više ne postoji
njeno radno mesto. Sud smatra da je Ustavni sud prihvatio ovo
obrazloţenje bez davanja objašnjenja o uzroku neizvršenja i smatrao da je
opravdano.
Međutim, sud moţe da prihvati zaključak Ustavnog suda u pogledu
prvog naloga ali podseća da Ustavni sud nije razjasnio neuspeh izvršenja
drugog naloga. Pored toga, Sud primećuje da je jasno iz izreke odluke od
27. juna 2007. godine da su nalozi koji se tamo nalaze kumulativni. U stvari,
ovo je potvrdio i Ustavni sud, iako je ovaj sud odlučio da je neizvršenje
prvog naloga opravdano i nije ništa rekao o drugom nalogu.
Sud se ne slaţe sa tvrdnjom Vlade da je odluka od 27. juna 2007.
godine u potpunosti izvršena i stoga navodi da Vlada ima kontinuiranu
obavezu da izvrši drugi nalog odluke Ustavnog suda. Shodno tome,
proteklo je više od četiri godine od kada je odluka suda postala
pravosnaţna, a podnosilac još nije primila nadoknadu za neisplaćenu platu
za period od 13. decembra 1996. do 28. juna 2007. godine. Shodno tome,
sud smatra da došlo je do povrede člana 6 i člana 1 Protokola 1.
U vezi sa članom 13, podnosilac je navela da je povređeno njeno
pravo na delotvorno rešenje, a Vlada nije iznela argument o tom zahtevu.
2 Jeličić protiv Bosne i Hercegovine br. 41183/02,, §§ 38-39 i 48, ESLJPj 2006-XII.
390
Sud smatra da je ovaj navod bio vezan za gorenavedene tvrdnje i s obzirom

na zaključak postignut za član 6 i član 1 Protokola 1, nema potrebe ispitivati
povredu člana 13.
U skladu sa članom 14 i članom 1 Protokola 12, podnosilac je tvrdila
da je odbijanje izvršenja odluke Ustavnog suda zasnovano na
diskriminatorskim osnovama kao što je otpuštanje s posla, navod koji joj je
Vlada osporila. Sud smatra da je otpuštanje podnosioca s posla zasnovano
na njenom etničkom poreklu i to je očigedno nedopustivo prema
Konvenciji. Međutim, ovo pitanje koje je pokrenuo podnosilac spada van
nadleţnosti suda. Što se tiče neizvršenja odluke Ustavnog suda, sud smatra
da, pošto je bivši poslodavac podnosioca privatna kompanija, drţava nije
bila nadleţna da je vrati na posao, već samo da preduzme neophodne mere
da se pomogne izvršenje odluke. Podnosilac nije uspela da pokaţe da su
druga lica u sličnoj situaciji tretirana različito, ili da je Republika Srpska
bila aktivnija u obezbeđivanju povratka na posao bilo kojeg drugog lica,
druge nacionalnosti (etničke pripadnosti). Prema tome, ova tvrdnja je
neosnovana i treba je odbiti na osnovu člana 35. stav 3. Konvencije.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac je navela materijalnu
štetu zbog neizvršenja odluke Ustavnog suda. Sud napominje da bi u
slučaju potpunog neispunjenja odluka domaćih sudova, najbolji pravni lek
bio potpuno sprovođenje dotične presude. Sud nalaţe drţavi da izvrši
ostatak presude i dodeljuje podnosiocu iznos od 6.000 evra za materijalnu i
Odluka suda
Sud zaključuje da postoji povreda člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije, dar zahtev prema članu 13 nije potrebno razmatrati, a zahtev
koji se zasniva na članu 14 i članu 1 Protokola 12 se odbija (jednoglasno).
391
Buzescu protiv Rumunije - 61302/00

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat otkazivanja
članstva u Advokatskoj komori / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog proceduralnih nedostataka i
nerešavanja zahteva u celosti / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / proceduralni nedostaci /

poništavanje članstva / drţavni organi / obavljanje advokatske profesije
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Petru Buzescu, drţavljanin Rumunije,
član je Advokatske komore Konstance i obavljao je svoju profesiju advokata
sa reputacijom sve dok se nije preselio u Sjedinjene američke drţave.
Shodno tome, drţavni organi su mu oduzeli rumunsko drţavljanstvo,
traţeći da obavesti Advokatsku komoru Konstance o njegovom brisanju,
kako bi se izvršila podela predmeta na kojima je podnosilac do tada radio,
njegovim kolegama. Nakon što je podnosilac podneo zahtev advokatskoj
komori Konstance za prestanak obavljanja svoje profesije, komora je
prihvatila taj zahtev i istovremeno odlučila da poništi članstvo podnosioca
uprkos činjenici da podnosilac ni u jednom trenutku nije traţio poništenje
svog članstva.
Nekoliko godina nakon njegovog odlaska u SAD i obavljanja
advokatske prakse u advokatskoj komori Nju Jorka, podnosilac je podneo
zahtev advokatskoj komori Bukurešta za registrovanje kao advokat. Unija
advokata Rumunije (Unija) odbacuje zahtev podnosioca sa obrazloţenjem
da Unija, dok ne dođe do izmene vaţećeg zakona, moţe samo da poništiti
odluku kojom je poništeno njegovo članstvo u advokatskoj komori
Konstance ali će se smatrati da je podnosilac nepodoban za obavljanje svoje
delatnosti jer je deo dve različite advokatske komore.
392
Podnosilac predstavke se vratio u Rumuniju i traţio da se njegovo

članstvo u Advokatskoj komori Konstance vrati, a njegovo ime ukloni sa
liste advokata nepodobnih za obavljanje profesionalnih delatnosti. Kao
rezultat toga, Advokatska komora Konstance ukida odluku kojom se
poništava članstvo podnosioca u istoj advokatskoj komori i na osnovu ove
odluke, nekoliko godina kasnije ista advokatska komora odlučuje da se ime
podnosioca ukloni sa liste nepodobnih advokata kako bi obavljao svoju
profesiju advokata. Dok su se ove procedure dešavale, podnosilac je
osnovao konsultantsku kompaniju u okviru koje savetuje strane kompanije
za ulaganja u Rumuniji.
Posle ove odluke advokatske komore Konstance, podnosilac je
podneo zahtev komori iz Bukurešta za prelazak iz prve, ali nije dobio
odgovor na ovaj zahtev. Unija je reagovala protiv gore pomenutih odluka
dvokatske komore Konstance, naglašavajući da je vraćanje prava advokatu
podnosiocu nadleţnost same Unije, a ne advokatske komore Konstance.
Unija je zaključila da je advokatska komora Konstance delovala van svojih
zakonskih ovlašćenja (ultra vires) u svojoj odluci da poništi odluku kojom
se podnosiocu poništava članstvo u advokatskoj komori Konstance. Kao
rezultat toga, odluka koju je naknadno izdala ista komora u vezi sa
brisanjem podnosioca sa spiska advokata nepodobnih za obavljanje
profesionalnih aktivnosti je nezakonita jer se zasniva na nezakonitoj odluci.
Ova odluka dostavlja se podnosiocu skoro dve godine kasnije kao kopija.
Protiv ove odluke podnosilac je uloţio ţalbu Apelacionom sudu u
Bukureštu kojom je traţio poništenje navedene odluke na osnovu toga što
Unija nije imala ovlašćenje da poništi odluke koje je donela advokatska
komora Konstance; da odluka koju je donela Unija nije vaţeća pošto je ona
prosleđena stranci godinu dama posle roka predviđenog zakonom; i da je,
po meritumu predmeta, bez ikakvog pravnog leka da ospori poništenje
njegovog članstva u advokatskoj komori Konstance, postupio u dobroj
nameri kada je zatraţio od ove komore da mu vrati dozvolu za rad. Osim
toga, pod sumnjom da je odluka dostavljena u obliku kopije izmišljena,
podnosilac je zatraţio objavljivanje originalne evidencije odluka Unije. U
isto vreme, podnosilac se takođe ţalio na gore pomenutu odluku Uniji, ali
je ona potvrdila odluku iz 1997. godine, navodeći, između ostalog, da je bio
prevarant jer je u to vreme obavljao advokaturu bez dozvole. Apelacioni
sud u Bukureštu odbija ţalbu podnosioca na osnovu toga da je advokatska
komora Konstance, na osnovu vaţećeg zakonodavstva, postupala
393
protivpravno kada je poništila svoju odluku i kao rezultat toga Unija je

imala ovlašćenje da poništi nezakonite odluke lokalne komore. Sud je
takođe odbio zahtev podnosioca u vezi s objavljivanjem originalne
evidencije odluka Unije advokata pošto je advokatska komora Sudu
dostavila zapisnik sa sastanka na kojem je doneta odluka, naglašavajući da
bi takva stvar bila dozvoljena samo u slučaju krivičnih optuţbi u vezi sa
falsifikovanjem date odluke. Podnosilac, nezadovoljan ovom odlukom
Apelacionog suda u Bukureštu, podneo je ţalbu Vrhovnom sudu tvrdeći
da Apelacioni sud u svojoj odluci nije uzeo u obzir sve argumente i dokaze
koje je podnosilac izneo, ţalbu koju je Vrhovni sud odbacio a koji u svojoj
odluci naglašava činjenicu da je vaţeće zakonodavstvo dalo Uniji isključivo
ovlašćenje da odlučuje o zahtevima advokata za za prijem ili ponovni
prijem u komoru.

U vezi sa članom 6 stav 1, podnosilac je tvrdio da je odluka Unije
odobrena bez izvođenja bilo kakvog saslušanja, a osim toga, istu odluka je
saopštena podnosiocu dve godine od donošenja odluke. On je takođe
istakao da se Apelacioni a onda i Vrhovni sud nisu bavili svim njegovim
pitanjima, sa posebnim naglaskom na neuspeh Unije da saopšti svoju
odluku podnosiocu u propisanom roku i na činjenicu da je podnosilac uz
svoju zahtev za poništenje odluke Unije, takođe traţio ponovno
uspostavljanje zvanja advokata, pitanjima koja sudovi nisu razmatrali.
Podnosilac je takođe podsetio da je Apelacioni sud odbio da naloţi
objavljivanje originalne evidencije oduka unije advokata već je predloţio
pokretanje krivičnog postupka za falsifikovanje dokumenata, što bi
produţilo rešavanje predmetnog slučaja. Za razliku od podnosioca, Vlada
je tvrdila da su sudovi, Apelacioni i Vrhovni sud naknadno poboljšali
nedostatke procesa odlučivanja Unije, čime su ispunili uslove iz člana 6
stav 1 Konvencije. Vlada je takođe tvrdila da su sudovi razmatrali sva
pitanja koja su bila obavezni da reše i da je sud odbio da objavi originalnu
evidneciju odluka Unije pošto je Unija dostavila zapisnik sa sastanka na
kojem je doneta osporena odluka. Sud smatra da, uprkos činjenici da
postupak pred Unijom ne ispunjava uslove iz člana 6 stav 1 Konvencije i da
je to nesporno među strankama, takva situacija se moţe opravdati u dva
slučaja: ako podnosilac nije pretrpeo nepopravljivu štetu i ako su organi
koji sprovode predmetne postupke jesu predmet kontinuirane sudske
394
kontrole. U ovom slučaju postupak koji je sprovela Unija podleţe sudskoj

reviziji od strane Apelacionog i Vrhovnog suda, a podnosilac nije pretrpeo
nepopravljivu štetu, čime se opravdava neispunjavanje uslova iz člana 6
stav 1 Konvencije.
U vezi sa tvrdnjama podnosioca da sudovi nisu u potpunosti ocenili
pitanje koje je on pokrenuo, sud smatra da suština člana 6 stav 1 Konvencije
leţi u obavezama sudskih vlasti da razmotre i da procene sve argumente,
podneske i dokaze koje je podnela stranla, bez prejudiciranja činjenice da će
ti argumenti, podnesci ili dokazi uticati na konačnu presudu suda ili ne.
Stoga, pošto sudovi nisu uspeli da procene neke od glavnih argumenata
koje je izne podnosilac, s posebnim naglaskom na činjenicu da podnosilac
nikada nije traţio poništenje svog članstva u Advokatskoj komori
Konstance, sud smatra da sudske vlasti nisu u potpunosti odlučile o
predmetu podnosioca.
Konačno, kada je reč o zahtevima podnosioca za objavljivanje
originalne evidencije odluke Unije, sud primećuje da član 6 stav 1
Konvencije garantuje pravo na pravično suđenje, a odluka doneta u vidu
fotokopije ne ispunjava jedan takav kriterijum.
Kao rezultat toga, pozivajući se na proceduralne nedostatke koji su
prethodili donošenju odluke Unije kojom se poništava odluka koja
podnosiocu vraća zvanje advokata, neuspeh pravosudnih organa da u
potpunosti reši navode podnosioca i nedostatak pravičnog suđenja, sud
smatra da postoji povreda člana 6 stav 1 Konvencije.
Na osnovu člana 1 Protokola 1, podnosilac je tvrdio da odluka Unije,
prihvaćena u naknadnim sudskim postupcima, predstavlja kršenje tog
člana. Sud mora prvo da oceni da li se radnje Unije mogu pripisati Vladi.
Što se tiče argumenata podnosioca da aktivnosti Unije spadaju u
nadleţnosti drţave pošto drţava, prema Konvenciji, ne moţe da bude
oslobođena svojih obaveza tako što će obaveze delegirati organe kao što je
Unija i Vlada s druge strane, koja tvrdi da negativne posledice spora
između dve privatne stranke ne mogu da spadaju u odgovornost drţave,
sud smatra da je drţava odgovorna za odluke Unije, jer je taj organ
osnovan prema zakonu i regulisan statutom koji obavezuje Uniju da
reguliše advokaturu Rumunije, delatnost koja je od opšteg interesa.
Dalje, kada je u pitanju usklađenost zahteva podnosioca sa članom 1
Protokola 1 Konvencije, podnosilac je tvrdio da su mu zbog odluke Unije o
poništenju bili ograničeni klijentela koju je gradio nekoliko godina nakon
395
povratka u Rumuniju, kao i dobar ugled i poverenje koje je izgradio tih

godina. Sud smatra da se poverenje koje je podnosilac gradio u Rumuniji
kao advokat moglo kvalifikovati kao "imovina" u smislu člana 1 Protokola
1. Osim toga, sud smatra da je poništenje članstva podnosioca u
advokatskoj komori Konstance drugi izazvalo gubitak velikog broja
njegove klijentele, i time dovelo do mešanja u mirno uţivanje imovine u
smislu člana 1 Protokola 1 Konvencije. Prema tome, sud smatra da je došlo
do povrede člana 1 Protokola 1.
U prilog članu 41 Konvencije, podnosilac je tvrdio da je zbog
poništenja članstva izgubio veliki broj klijentele i kao rezultat toga izgubio
je deo svojih poslovnih prilika, a takođe kao rezultat zabrane obavljanja
svoje profesije on je bio lišen koristi koju je mogao da ostvari baveći se
ovom profesijom. U pogledu potraţivanja za materijalnu štetu, sud
primećuje da mora da postoji jasna uzročna veza između povrede i štete,
koja bi mogla dovesti do naknade izgubljene dobiti. U predmetnom slučaju
precizni proračun bi bio nemoguć, ali s obzirom da je podnosilac pretrpeo
štetu i faktore slučaja, sud podnosiocu dodeljuje nadoknadu od 7.000 evra.
Sud mu takođe dodeljuje i nematerijalnu štetu u iznosu od 5.000 evra.
Odluka suda
396
Petrushko protiv Rusije - 36494/02

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog odlaganja izvršenja
pravosnaţnih presuda / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanaje u pravo na mirno uţivanje imovine usled odlaganja
izvršenja sudskih presuda o nadoknadi/ postoji povreda
Ključne reči: socijalna šema isplata/ kašnjenje u isplati / pravično suđenje /

izvršenje pravosnaţne presude / ţrtva / iscrpljivanje pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa. Petrushko Valentina Vasilyevna, ruska
drţavljanka, 2001. godine je podnela zahtev za naknadu štete protiv
Ministarstva unutrašnjih poslova nakon smrti njenog supruga tokom
sluţenja vojnog roka u Ĉečeniji. 7. juna 2001. godine, Okruţni sud
Leninskiy u Rostovu je odobrio zahtev podnosioca predstavke i dodelio joj
naknadu štete u vidu kompenzacije od 71,851.50 rubalja (RUR) za
jednokratnu isplatu i mesečne uplate u iznosu od 1,710.75 RUR, koje su bile
predmet budućeg usklađivanja sa vrednošću utvrđenom zakonom.
Međutim, mesečne uplate nisu isplaćene podnosiocu predstavke. 2002.
godine, podnosilac predstavke je pokrenula novi postupak za usklađivanje
neplaćenih mesečnih uplata. 27. septembra 2002. godine, Okruţni sud je
odobrio zahtev i napravio usklađivanje mesečnih uplata i povećao ih
retroaktivno na 3.849. RUR. Sud je dodelio podnosiocu predstavke za
odloţenu isplatu 88,916.16 RUR za period od januara do oktobra 2002.
godine. Posle 12 dana, podnosilac predstavke je primila nalog o izvršenju,
koji je predala za isplatu u Ministarstvu finansija. 17. juna, 2003. godine,
nakon što je pitanje dostavljeno Vladi, podnosiocu predstavke je prvobitno
uplaćeno 30,793.44 RUR, a dva dana kasnije je isplaćeno 88,916 RUR.
397

Podnosilac predstavke je navela da je neizvršenje presuda od 7. juna
2001. i 27. septembra 2002. povredilo njeno "pravo na sud" prema članu 6
stav 1 Konvencije i njeno pravo na neometano uţivanje imovine
zagarantovano članom 1 Protokola 1 Konvencije.
Vlada je osporila prihvatljivost zahteva sa obrazloţenjem da
podnosilac nije imala status ţrtve, jer su presude bile izvršene. Vlada je
tvrdila da je podnosiocu predstavke odobrena naknada štete na
nacionalnom nivou; da podnosilac predstavke nije iscrpela sve domaće
pravne lekove i da je trebalo da traţi izvršenje odluke u svoju korist od
strane sudske sluţbe za izvršenja, nakon što Ministarstvo finansija nije
izvršilo isplatu prema nalogu za izvršenje. S druge strane, podnosilac
predstavke je tvrdila da je izgubila status ţrtve u slučaju izvršenja naknade
štete, jer joj mesečne isplate nisu izvršene dve godine kao rezultat
neizvršenja presude, kašnjenja za koje vlada nije preuzela odgovornost ili
ponudila obeštećenje. Podnosilac predstavke je takođe osporila upozorenje
za propuštanje iscrpljivanja svih domaćih pravnih lekova koje je navela
Vlada, tvrdeći da je postupala u skladu sa zakonom koji predviđa redosled
izvršenja u Ministarstvu finansija.
Prema Sudu, "odluka ili mera povoljna za podnosioca predstavke u
načelu nije dovoljna da bi joj oduzela njen status " ţrtve ", osim ako su
nacionalne vlasti izričito ili delimično priznale, a zatim ponudile
obeštećenje za povredu Konvencije.1 Prema Sudu, u ovom slučaju, nakon
jedne godine od neuspeha vlasti da izvrše redovna plaćanja, podnosilac
predstavke je uvela nove uspešne postupke koji zahtevaju retroaktivno
povećanje duga. Ta odluka, ako se sprovede pravično, mogla bi
predstavljati pravni lek protiv prethodnog neuspeha drţave da izvrši
presudu. Međutim, nova presuda nije izvršena još 10 meseci sve dok Sud
nije uputio Vladi obaveštenje o ovom zahtevu. Sud stoga smatra da nije
podnosiocu predstavke nije ponuđeno rešenje za odlaganje od strane vlasti,
kako to zahteva praksa Suda. Očigledna činjenica da se Vlada sloţila sa
presudama nakon značajnog vremesnkog kašnjenja se ne moţe uzeti u
obzir u ovom slučaju, da se automatski ukloni status ţrtve prema
1 Amuur protiv Francuske, presuda od 25. juna 1996, Izveštaji o presudama i odlukama 1996-III,
str. 846, § 36, Dalban protiv Rumunije [VV], br. 28114/95, § 44, ESLJP 1999-VI, i Rotaru
protiv Rumunije [VV], br. 28341/95, § 35, ESLJP 2000-V
398
Konvenciji i kao posledica toga Sud odbija prigovor Vlade na gubitak

statusa ţrtve.
Što se tiče navoda o neiscrpljivanju domaćih pravnih lekova od strane
podnosioca predstavke, Sud smatra da bi, kako bi se smatralo efikasnim,
sredstvo trebalo da bude dostupno u teoriji i praksi u relevantno vreme.
Sud nadalje smatra da domaći pravni lekovi moraju da budu "delotvorni" u
smislu ili sprečavanja navodne povrede ili njenog nastavka ili pruţanja
odgovarajuće nadoknade. Prema Sudu, neosporno je da je Ministarstvo
finansija bilo nadleţno da izvrši plaćanja po nalogu za izvršenje u ime
drţave. Sud ponavlja da se lice koje je dobilo pravosnaţnu odluku protiv
drţave kao rezultat uspešnog sudskog procesa, ne moţe biti duţno da
koristiti postupke izvršenja kako bi se takva odluka izvršila.2 Stoga Sud ne
prihvata da je podnosilac predstavke bila duţna da podnese zahtev sluţbi
za izvršenje da bi iscrpila domaće pravne lekove i stoga se zahtev treba
proglasiti prihvatljivim.
U vezi sa navodima podnosioca predstavke o povredi člana 6 § 1
Konvencije, Vlada je bazirajući se na činjenici da je se predmetna presuda
izvršena, tvrdila da nije bilo povrede Konvencije. Sud smatra da član 6 stav
1 daje svima pravo na podnošenje zahteva u vezi sa građanskim pravima i
obavezama podnetim pred sudom ili tribunalom, pravo koje bi bilo
iluzorno ako bi pravni sistem neke zemlje dopustio da pravosnaţne odluke
ostanu neizvršene. Sud ponavlja da se izvršenje presude koju donese bilo
koji sud mora smatrati integralnim delom "suđenja" u smislu člana 6. A
odlaganje izvršenja odluke moţe se opravdati u posebnim okolnostima,
odlaganje ne moţe biti takvo da podriva suštinu prava zaštićenog članom 6
stav 1 i podnosioca predstavke ne treba sprečiti da koristi sudski proces
kao rezultat finansijskih poteškoća drţave.3
Sud smatra da je presuda od 7. juna 2001. godine ostala delimično
neizvršiva oko dve godine, uključujući i godinu dana nakon presude od 27.
septembra 2002. godine, odluke kojom se utvrđuje neizvršenje prve odluke,
bez ijednog opravdanja Vlade za ovo kašnjenje. Propust ruskih vlasti da
izvrše pravosnaţne sudske odluke u određenom vremenskom periodu,
lišili su korisnog efekta odredbe člana 6 stav 1 i, stoga je došlo do povrede
2 Metaxas protiv Grčke br. 8415/02, § 19, 27. maj 2004

399
Što se tiče navoda podnosioca predstavke o povredi člana 1 Protokola

1, Sud smatra da "potraţivanje" moţe predstavljati "imovinu" u smislu
ovog člana ako je dovoljno određeno da se izvrši. Sud smatra da su ove dve
presude dale podnosiocu predstavke izvršni zahtev, a ne samo opšte pravo
na dobijanje podrške od drţave. Presude su postale pravosnaţne jer protiv
njih nije podneta ţalba i pokrenut je postupak izvršanja. Shodno tome,
nemogućnost podnosioca predstavke da izvrši presudu u znatnom
vremenskom periodu predstavlja mešanje u njeno pravo na neometano
uţivanje imovine i ne pronalazeći opravdanje za takvo mešanje, Sud
zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac predstavke je podnela
zahtev za nematerijalnu štetu u iznosu od 50,000 €. Vlada je tvrdila da su
potraţivanja podnosioca predstavke preterana i da ako sud odluči da
dodeli nadoknadu, ta nadoknada ne bi trebalo da premašuje iznos koji je
dodelio (3,000 €) u predmetu Burdov.4 Sud smatra da je podnosilac
predstavke pretrpela zabrinutosti i razočaranje zbog propusta vlasti da
izvrše presude, te stoga odlučuje u korist podnosioca predstavke, ali ne
prelazeći iznos koji je sud odredio za napred pomenuti slučaj.
Odluka suda
4 Id. str.47
400
Šarić i ostali protiv Hrvatske - Nr. 38767/07, 45971/07, 45974/07, 46081/07, 48420/07,...
Šarić i ostali protiv Hrvatske - Nr. 38767/07, 45971/07, 45974/07,

46081/07, 48420/07, 52794/07, 52800/07, 55769/07, 2830/08, 16100/08,
20908/08, 21316/08, 33528/08, 38570/08, 43104/08, 48223/08, 51350/08,
51532/08, 51535/08, 55447/08, 55450/08, 55513/08, 55619/08, 61242/08
dhe 61267/08
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica odbijanja
domaćih sudova da isplate posebne dnevnice za posao deminiranja /postoji
povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje usled pogrešne primene domaćeg
zakona i neadekvatnog obrazloţenja u sudskim odlukama / odbija se
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / deminiranje / dnevnica /

nenadoknada/ pravično suđenje/ pogrešna primena domaćeg zakona / ponovno
pokretanje postupka
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - dvadeset pet (25) hrvatskih građana koji su
podneli 25 odvojenih zahteva, ali koje je sud, zbog sličnosti i istih
potraţivanja pridruţio. Podnosioci predstavke su bili vojni kadar
Ministarstva odbrane Hrvatske koji su u periodu od 1996. do 1998. godine
imenovani povremeno za učešće u operacijama deminiranja na
novoosvojenoj teritoriji Hrvatske. Za takav posao imali su pravo na
posebnu dnevnu naknadu po Odluci Ministarstva odbrane iz 1995. godine.
S obzirom na to da im dnevnice nisu isplaćene, podnosioci predstavke su
2002. godine podneli Opštinskom sudu u Kninu odvojene građanske tuţbe
protiv drţave, traţeći isplatu dnevnica. Drţava je odgovorila sa
obrazloţenjem da su njihove tuţbe podnete nakon isteka roka od tri
godine, predviđenom za ţalbe vezane za zapošljavanje. U odgovoru,
podnosioci zahteva su naveli da su u nekim slučajevima pitali svog
401
komandira zbog čega im dnevnice nisu isplaćene. Njihov oficir, nakon što
je podneo zahtev nadređenom a on stupio u kontakt sa Glavnim štabom
Oruţanih snaga Hrvatske, obavestio je podnosioce predstavke da se
njihova potraţivanja ne osporavaju i da će biti isplaćena čim se u drţavni
budţet raspodele sredstva za tu svrhu. Na osnovu tih informacija,
podnosioci predstavke su tvrdili da je drţava prihvatila dug i da je, prema
tome, prekinut rok zastarelosti.
2005. godine, Opštinski sud u Kninu je odbacio tuţbe podnosilaca
predstavke i presudio da je jedino lice koje je ovlašćeno da primi dug u ime
Ministarstva odbrane bio šef njegovog Centralnog finansijskog odeljenja i
njegovi pretpostavljeni. Zbog toga, izjave komandanta, date na osnovu
pitanja njegovog nadređenog upućenog Glavnom štabu Oruţanih snaga,
nisu predstavljale prihvatanje duga i prestanak perioda zastarelosti.
Okruţni sud u Šibeniku je 2006. godine odbacio ţalbe podnosilaca
predstavke i potvrdio prvostepene presude. Takođe, od 2006. do 2008.
godine, Ustavni sud je takođe odbacio naknadne ţalbe podnosilaca
predstavke.
Pavni osnov - obrazloţenje suda

U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili
da je odbijanje domaćih sudova da odobre njihove ţalbe vezi sa posebnim
dnevnicama za deminiranje povredilo njihovo pravo na neometano
uţivanje imovine.
Vlada je zatraţila od Suda da otkaţe zahtev u skladu sa članom 37
Konvencije putem dopisa od 23. maja 2011. godine, kojim je Sud informisan
o nameri da podnese jednostranu izjavu svakom podnosiocu predstavke u
cilju rešavanja ovog pitanja. U jednostranim izjavama, koje su uzele u obzir
presudu Suda u predmetu Lelas1 koji je gotovo identičan ovom predmetu,
Vlada je izričito priznala povredu člana 1 Protokola 1 i izrazila ţelju da
svakom podnosiocu predstavke isplati određeni iznos naknade, iznos koji
odgovara troškovima koje su podnosioci predstavke traţili u njihovim
zahtevima su za pravednu naknadu. Sa druge strane, u pismu od 15. juna
2011. godine podnosioci predstavke su tvrdili da iznosi predloţeni u
jednostranim izjavama Vlade nisu prikazivali zateznu kamatu, koja je
nastavila da prelazi iznos njihovih neisplaćenih potraţivanja, te bi ih stoga,
odbijanje njihovih zahteva lišilo prilike da dobiju tu kamatu.
1 Lelas protiv Hrvatske, 55555/08, 20. maj 2010

402
Štaviše, odbacivanje zahteva bi im onemogućilo ponovno pokretanje

domaćih postupaka jer je Zakon o parničnom postupku u Hrvatskoj
dozvoljavao ponovno pokretanje postupka samo na osnovu presude, a ne
odluke Suda. Dalje, oni su objasnili da bi mogli da dobiju zateznu kamatu
na svoja potraţivanja samo ako su se ponovo pokrenu domaći postupci.
Kao ilustraciju, podnosioci predstavke su podneli presudu Suda u
predmetu Lelas, gde je podnosilac predstavke u postupku koji je nastavljen
pred domaćim sudovima primio naknadu koja je zbog obračunate kamate,
bila dvostruko veća od glavnice ukupnih posebnih dnevnica. Prema tome,
iznosi navedeni u jednostranim izjavama Vlade nisu predstavljali potpunu
nadoknadu štete. Međutim, u svom odgovoru od 6. jula 2011. godine Vlada
je primetila da su iznosi predloţeni u izjavama odgovarali iznosima koje su
traţili podnosioci predstavke u postupku pred Sudom i da su sada
podnosioci predstavke po prvi put izrazili sasvim nove i nepovoljno veća
finansijska potraţivanja koja su bila nerazumna. Ĉak i da su bila razumna,
Vlada je tvrdila da su podnosioci predstavke imali priliku da podnesu
zahteve za pravičnu naknadu štete koji bi uključivali ove finansijske
zahteve, ali nisu preduzeli takve radnje i Vladi nisu ostavili nikakvu drugu
opciju osim da prihvati zahteve za pravičnu nadoknadu tako kako su
podneti pred Sudom.
Sud ponavlja da moţe da odbaci zahteve na osnovu situacija
navedenih u članu 37. Konvencije i moţe, između ostalog, odstupiti od
uslova iz stava 1 tačke C člana 37, na osnovu jednostrane izjave vlade, čak i
ako podnosioci predstavke ţele da nastave rešavanje slučaja. Sud primećuje
da je u jednostranim izjavama Vlada priznala da je došlo do povrede člana
1 Protokola 1 i da je Vlada voljna da plati iznose koji su najmanje
ekvivalentni onima koje traţe podnosioci predstavke u njihovim zahtevima
za pravičnu nadoknadu pred Sudom. Međutim, Sud objašnjava da je u
svojoj presudi u predmetu Lelas dao podnosiocu predstavke nadoknadu
samo za nematerijalnu štetu. Što se tiče materijalnih šteta, zbog prirode
ţalbe i razloga povrede člana 1 Protokola 1, najprikladniji način za
otklanjanje posledica je bio ponovno pokretanje postupaka a prema
hrvatskom zakonodavstvu, postupci se mogu ponovo pokrenuti samo na
osnovu presude Suda kojom je nađena povreda Konvencije. Stoga se
postupci ne mogu nastaviti na osnovu sudske odluke, kao što je na primer
odluka o odjavljivanju zahteva.2
2 Hakimi protiv Belgije, br. 665/08, 29. jun 2010

403
Takođe, bazirajući se na presudu Suda, Lelas je bio u mogućnosti da

pokrene postupak pred lokalnim sudovima, u kojima je uspeo i dobio iznos
glavnice i kamate do datuma isplate. Međutim, Sud primećuje da
podnosioci predstavke u ovom predmetu, bez mogućnosti ponovnog
postupka, nisu mogli da traţe naknadu štete za materijalnu štetu, te bi se
njihov poloţaj značajno razlikovao od poloţaja g-dina. Lelasa. U ovim
okolnostima, Vlada nije uspela da stvori dovoljnu osnovu da utvrdi da
poštovanje ljudskih prava definisanih Konvencijom ne zahteva od suda da
nastavi da se bavi predmetom, stoga Sud odbija zahtev Vlade da odjavi
zahteve i nastavi da se bavi prihvatljivošću i meritumom ţalbi podnosilaca
predstavke.
Štaviše, Vlada osporava prihvatljivost zahteva uz obrazloţenje da oni
nisu ratione materiae sa Konvencijom i da podnosioci predtsvake nisu iscrpili
domaće pravne lekove. S tim u vezi, obe strane su svoje argumente
zasnovale na slučaju Lelas. Sud ponavlja da su u predmetu Lelas primedbe
Vlade u vezi sa prihvatljivošću bile odbijene i ne vidi razloga za drugačije
odlučivanje u ovom predmetu. Stoga, Sud proglašava zahteve prihvatljivim.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, Sud je već našao povredu prava na
neometano uţivanje imovine u slučaju sličnom predmetnom slučaju a koji
je pomenut napred, a Vlada nije iznela nikakve činjenice ili argumente za
donošenje drugačijeg zaključka u ovm slučaju. Prema tome, Sud nalazi da
je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
U vezi sa članom 6 stav 1, podnosioci predstavke tvrde da su parnični
postupci bili nepravični jer su domaći sudovi pogrešno primenili
relevantne odredbe materijalnog prava i njihove odluke nisu bile pravilno
obrazloţene. Sud primećuje da su se podnosioci predstavke ţalili na ishod
postupaka koji iako nije bio proizvoljan, Sud nije mogao da ispita u skladu
sa članom 6 stav 1. Podnosioci predstavke se nisu ţalili na nepostojanje
nepristrasnosti sudova i mogli su slobodno da iznesu navode pred
sudovima koji su se bavili ovim navodima u odlukama koje su bile dobro
obrazloţene i ne proizvoljne. Prema tome, Sud smatra da su ove ţalbe
neprihvatljive i očigledno neosnovane u smislu člana 35 i odbacuje ih na
osnovu istog člana.
Što se tiče primene člana 41, podnosioci predstavke su traţili su
između 400 i 6000 EUR na ime materijalne i nematerijalne štete. Sud
ponavlja da ako domaće pravo ne dozvoli - ili samo delimično dozvoli -
popravljanje posledica povrede prava od strane drţave, član 41 daje sudu
404
ovlašćenje da oštećenom ponudi naknadu koja se smatra prikladnom. S

obzirom na prirodu ţalbi podnosilaca predstavke i razloga povrede člana 1
Protokola 1, onda je najprikladnije popravljanje posledica nastavak
postupka i pošto hrvatski propisi dozvoljavaju takvo popravljanje, Sud
smatra da nije pozvan da dodeli podnosiocima predstavke bilo koji iznos
na ime materijalne štete. S druge strane, Sud smatra da su podnosioci
predstavke pretrpeli nematerijalnu štetu i prema tome je svakome od njih
odobrio traţeni iznos i sve naknade koje bi mogle biti plaćene na taj iznos.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 6 § 1
405
Đurić i ostali protiv Bosne i Hercegovine - 79867/12; 79873/12; 80027/12; 80182/12;...
Đurić i ostali protiv Bosne i Hercegovine - 79867/12; 79873/12;

80027/12; 80182/12; 80203/12; 115/13

Povreda prava na pravično suđenje i mešanje u pravo na neometano
uţivanje imovine kao posledica neizvršenja pravosnaţnih presuda za
naknadu ratne odštete / postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ mirno uţivanje imovine/ neizvršenje

sudskih presuda/ nadoknada/ ratna odšteta / nedostatak sredstava /veliki broj
presuda / Vladin plan primene
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Stojanka Đurić i sedamnaest (17)
drţavljana Bosne i Hercegovine, podneli su šest odvojenih zahteva koje je
Sud spojio jer se odnose na slične okolnosti, ţalbe i unutrašnje sudske
postupke. Kao i u ranijem slučaju Ĉolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine,1
i ovaj predmet se odnosi i na izvršenje pravosnaţne odluke od strane
domaćih sudova za novčanu nadoknadu ratne odštete. Prema šest odluka
prvostepenog suda u Banja Luci, Republika Srpska je bila prisiljena da
dotičnim podnosiocima predstavke u roku od 15 dana, isplati nadokandu
za naknadu štete. Podnosioci predstavke su Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine naveli da nije bilo izvršenja ovih odluka. Ustavni sud je
utvrdio povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1 Konvencije u predmetima
četvoro od dotičnih podnosilaca predstavke. U skladu sa svojom praksom
u ovakvim slučajevima, Sud je odbacio zahteve podnosilaca predstavke za
nadoknadu, zaključivši da je samo priznavanje povrede dovoljno. 2012.
godine, nakon velikog broja neizvršenih odluka i vanrednog duga (10,257
neizvršenih odluka), Republika Srpska je iznela novi plan za isplatu ratne
odštete. Ovaj plan je predstavljao izvršenje presuda, kojim se nalagala
isplata ratne odštete u novcu, u roku od 13 godina počev od 2013. godine,
1 Ĉolić i ostali protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 et al., 10. novembar 2009
406
ali je u julu 2013. rok produţen za 20 godina, odnosno počev od 2033.

godine. Nakon slučaja Ĉolić i drugi, izmenjen je Zakon o ratnoj odšteti iz
2005. godine, tako da sve građanske tuţbe prestaju da se nastavljaju pred
nadleţnim sudovima.

Podnosioci predstavke navode kršenje člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog neizvršenja dotičnih presuda. Podnosioci predstavke su
tvrdili da je princip vladavine prava koji je Bosna i Hercegovina preuzela
da poštuje kada je ratifikovala Konvenciju zahteva da se bilo kakva
presuda zasnovana na odlukama domaćih institucija treba sprovesti bez
odlaganja. Vlada je tvrdila da je, s obzirom na broj domaćih presuda u vezi
sa ratnom odštetom i nivo javnog duga Republike Srpske, šema za
sprovođenje predviđena u planu otplate bila odgovarajuća i opravdana. U
decembru 2013. ukupan dug iznosio je 166,518.564,87 KM, a broj
neizvršenih presuda iznosio je 4,089. Pred domaćim sudovima je bilo oko
3030 nerešenih predmeta. Vlada je dalje navela da je nakon Ignjatića i drugih
protiv Bosne i Hercegovine,2 došlo do povećanja broja neizvršenih sudskih
odluka. Iz tog razloga, u julu 2013. godine, rok za izvršenje je odloţen na 20
godina. Pored toga, Zakon o unutrašnjem dugu iz 2012 predviđa dve
mogućnosti izvršenja, u novcu i u hartijama od vrijednosti. U vezi sa ovim
stavom Vlade, Sud ponavlja svoj stav kao u presudi presedanu u predmetu
Ĉolić i drugi u vezi sa neizvršenjem pravosnaţnih domaćih odluka kojima
se odobrava nadoknada štete za štetu pretrpljenu tokom rata, kada je
utvrdio da nedostatak javnih sredstava i veliki drţavni dug nije bio
opravdanje za obustavljanje, zakonima, izvršenje presuda iz iste kategorije.
U gore pomenutom slučaju, Sud je takođe utvrdio povredu člana 6 i člana 1
Protokola 1 Konvencije u pogledu prekomernog odlaganja izvršenja
presuda. S obzirom na broj sličnih predmeta, Sud je pozvao drţavu, na
osnovu člana 46 Konvencije da reši problem pronalaţenja opšteg načina
izvršenja opštih odluka i / ili pojedinačnih mera.
Sud podseća na okolnosti koje su prethodile predmetu i svoju sudsku
praksu gde je, u jednoj ranijoj presudi, Runić i drugi protiv Bosne i
Hercegovine,3 u kojem su podnosioci predstavke primili hartije od
vrednosti umesto novca, kao sredstvo izvršenja, Sud je presudio da su
2 Ignjatić i drugi v. Bosna i Hercegovina, br. 6179/08 et al., 15. januar 2013
3 Runić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 28735/06 et al., 15. novembar 2011
407
unutrašnje odluke koje su nalagale isplatu ratne odštete u potpunosti

izvršene izdavanjem hartija od vrednosti. Međutim, Sud je utvrdio
povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1 u pogledu neizvršenja odluke. U još
jednoj daljoj presudi koja se odnosi na slučaj Ignjatić na koji je ukazala i
Vlada, Sud je takođe smatrao da su u nedostatku saglasnosti poverilaca,
sudovi izvršioci nisu mogli da naloţe izvršenje pravosnaţnih odluka o
ratnoj šteti. On konstatuje je da je ovo bilo u suprotnosti sa članom 6 i
Nakon usvajanja gore pomenutih presuda, oko 300 sličnih zahteva
rešeno je prijateljskim poravnanjem na osnovu obaveze Vlade da plati 1.000
evra za bilo koji zahtev za nematerijalnu štetu i troškove i izdatke, u roku
od tri godine. U nekim slučajevima, Vlada je donela jednostrane korektivne
ponude pod istim uslovima, izuzev iznosa naknade za nematerijalnu štetu i
troškove i izdatke, koji je smanjen na 900 evra.
Dalje, u decembru 2010. godine, Republika Srpska je predstavila
akcioni plan koji je imao za cilj sprovođenja sveobuhvatnih mera naloţenih
u slučaju Ĉolić i drugi. Nakon identifikacije tačnog broja neizvršenih
presuda i ukupnog duga, plan otplate je pripremljen za izvršenje u oktobru
2012. Plan je predviđao izvršenje pravosnaţnih odluka kojima se nalaţe
isplata ratne štete u novcu, u roku od 13 godina, počev od 2013. godine,
prema redosledu kojim su primljeni u Ministarstvu finansija Republike
Srpske, pod uslovom da su poverioci podneli potrebna dokumenta. Osim
toga, Republika Srpske je obećala da će na ime nematerijalne štete
isplaćivati 50 evra godišnje. Ovaj iznos je trebalo prvo isplatiti za
poštovanje pravosnaţnih presuda, koje su već konačno sprovedene.
Nematerijalna šteta u vezi sa drugim presudama morala je biti isplaćena u
istoj godini. U julu 2013. rok za izvršenje je odloţen do 20 godina počev od
2013. godine.
Sud, u odnosu na ovaj predmet ocenjujući vremenski rok za isplatu
štete, tvrdi da takva odlaganja, iako mogu biti prihvatljiva u izuzetnim
okolnostima, kao što je slučaj Immobiliari Saffi protiv Italije,4 međutim
vremenski raspored koji je predloţen od strane Republike Srpske sa
kašnjenjem isplate od 20 godina je bio prekomeran, s obzirom na kašnjenje
koje se već dogodilo. Sud je ponovio da nije prihvatljivo da drţavni organ
koristi kao razlog nedostatak sredstava za nepoštovanje duga koji su
4 Immobiliare Saffi protiv Italije, [VV], br. 22774/93, § 74, ESLJP 1999-V
408
presudili sudovi te drţave.5 Sud smatra da je Republika Srpska odgovorna

za dozvoljavanje stvaranja i prikupljanja ovog velikog broja građanskih
tuţbi za ratnu odštetu. Sud ponavlja da je najprikladniji oblik korigovanja u
slučajevima neizvršenja da osigura potpuno izvršenje donetih odluka.
Treba napomenuti da je oko 400 sličnih predmeta u postupku pred ovim
sudom.
Sud prihvata da nadleţna drţava predviđa isplatu nadoknade za
nematerijalnu štetu predviđenu planom otplate od oktobra 2012. Međutim,
uzimajući u obzir gore navedene zaključke, Sud ne moţe da zaključi da
plan Republike srpske za rešavanje iz 2013, nije u skladu sa članom 6 i
članom 1 Protokola 1 Konvencije. Prema tome, Sud smatra da je došlo do
povrede člana 6 i člana 1 Protokola 1 Konvencije zbog produţenog
neizvršenja pravosnaţnih odluka u korist podnosilaca predstavke.
U skladu sa članom 41, podnosioci zahteva su traţili materijalnu i
nematerijalnu štetu. Sud naglašava da je najbolja obeštećenje u ovim
slučajevima potpuna primena domaćih presuda. Što se tiče nematerijalne
štete, sud utvrđuje iznos od 1.000 evra za svaki zahtev.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije (jednoglanso).
5 Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, § 35, ESLJP 2002-III; i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine,
br. 41183/02, §§ 39 i 42, ESLJP 2006-XII
409
Runić i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 28735/06, 44534/06, 48133/06, 1474/07,...
Runić i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 28735/06, 44534/06,

48133/06, 1474/07, 48205/07, 48206/07, 48211/07, 48234/07, 48251/07,
55672/07, 4244/08, 4581/08, 9954/08, 14270/08, 14283/08, 17165/08,
17727/08, 20841/08, 30890/08, 34354/08, 34361/08, 37854/08, 39190/08,
39197/08, 39207/08, 47248/10, 47314/10

uţivanje imovine kao posledica neizvršavanja sudskih odluka u vezi sa
obeštećenjem / postoji povreda
Ključne reči: ratna šteta / obeštećenje / pravično suđenje / mirno uţivanje

imovine / neizvršenje sudskih odluka / ţrtva / hartije od vrednosti
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - pedeset šest (56) građana Bosne i
Hercegovine, koji su podneli dvadeset i sedam odvojenih zahteva, koje je
sud pridruţio zbog sličnosti, traţili su naknadu ratne štete pred različitim
prvostepenim sudovima. Ovi sudovi naloţili su Republici Srpskoj da u
roku od 15 dana izvrši materijalno i nematerijalno obeštećenje podnosilaca
predstavke, uključujući i kamatu. Iznos nadoknade se razlikuje za svakog
podnosioca predstavke, na osnovu okolnosti slučaja. Prvostepeni sud u
Banja Luci je izdao izvršni nalog za svaku odluku. Podnosioci predstavke
su se ţalili Ustavnom sudu na povredu prava na pravično suđenje i
slobodno uţivanje imovine, na osnovu člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog neizvršenja pravosnaţnih odluka. Ustavni sud je potvrdio
ţalbu podnosilaca predstavke i u martu i novembru 2006. godine, odlučio
je u korist šest podnosilaca predstavke. Dalje, u decembru 2005. aprilu i
maju 2006. godine, u junu i decembru 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio
povredu člana 1 Protokola 1 i člana 6 u ţalbama svih ostalih podnosilaca
predstavke. Podnosioci predstavke nisu traţili nadoknadu, oslanjajući se na
raniju praksu odbacivanja takvih zahteva. Nakon obimne informativne
410
kampanje koja je objašnjavala opcije za rešavanje javnog duga Republike

Srpske (uključujući i dug koji proizilazi iz domaćih odluka), između 7.
aprila 2008. i 1. marta 2010. godine, podnosioci predstavke su obavestili
vlasti da su pristali da im se nadoknade 'samo pravni troškovi u gotovini, a
glavni dug i zatezna kamata u hartijama od vrednosti. Dalje, dvadeset
podnosilaca predstavke je delimično ili u celosti prodao svoje hartije od
vrednosti u berzanskoj razmeni.

Podnosioci predstavke navode povrede člana 1 Protokola 1 i člana 6
Konvencije jer je, nakon ratifikacije Konvencije, drţava bila obavezna da,
bez odlaganja, izvrši svaku odluku. U međuvremenu, Vlada je tvrdila da bi
trebalo izvesna kašnjenja trebalo opravdati kao rezultat nedostatka
sredstava i velikog broja slučajeva slične prirode kao i onih koje bi trebalo
obeštetiti.
U skladu sa članom 34 Konvencije, Vlada je tvrdila da podnosioci
predstavke više ne mogu da tvrde da su ţrtve, jer su domaći sudovi u
pojedinim slučajevima delimično nadoknadili pravne troškove, a delom
hartijama od vrednosti glavni dug i kamate za kašnjenja. Sud podseća na
jednu od svojih glavnih odluka po tom pitanju, to jest Ĉolić i drugi,1 gde je
utvrdio povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1 uprkos činjenici da je Vlada,
umesto gotovine, podnosiocima predstavki ponudila nadoknadu u
hartijama od vrednosti. Međutim, ovaj predmet se razlikuje od tih
slučajeva, jer u prethodnim slučajevima podnosioci predstavke nisu
prihvatili hartije od vrednosti kao u ovom predmetu. S obzirom da su
podnosioci predstavke u ovom predmetu prodali svoje hartije od vrednosti
i da je naknada za pravne troškove već potvrđena, Sud smatra da su
domaće presude već izvršene. Međutim, Sud je uvek smatrao da odluka ili
mera povoljna za podnosioca predstavke, u načelu, nije dovoljna da mu se
oduzme status ţrtve ili oštećenog, ukoliko lokalne vlasti ne priznaju
navodnu povredu i da su ponudile dovoljnu i odgovarajuću naknadu2. U
konkretnom predmetu, iako su domaći sudovi priznali da je došlo do
povrede, podnosioci predstavke nisu primili nadoknadu u pogledu
kašnjenja u izvršenju odluka. Kao rezultat navedenih činjenica, podnosioci
predstavke su mogli da tvrde da su ţrtve ili oštećeni u smislu člana 34.
1 Ĉolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 et al., 10. novembar 2009
2 Scordino protiv Italije (br. 1), br. 36813/97, §§ 180, 193, ESLJP 2006-V
411
Konvencije u pogledu perioda u kojem se odluke nisu izvršavale.3 Stoga,

Sud proglašava da su zahtevi prihvatljivi
Sud podseća da drţavni organi ne mogu da se pravdaju činjenicom
da nemaju dovoljno sredstava za neispunjenje nadoknada koje je traţio
sud.4 Dalje podseća da, u ovom predmetu, pravosnaţne presude drţavnih
sudova nisu izvršena u trajanju od 3 do 8 godina, ne računajući vreme pre
ratifikacije Konvencije od strane drţave, odnosno do 12. juna 2012. godine.
Shodno tome, na osnovu sudskog presedana, Sud smatra da su ova
kašnjenja prekomerna i konkretni slučaj se do sada ne razlikuje od sudske
prakse. U skladu sa navedenim činjenicama, Sud nalazi da je došlo do
povrede člana 6 i člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Shodno članu 44. Sud smatra da u slučaju neizvršenja pravosnaţnih
odluka nacionalnih sudova, podnosioci predstavke treba da budu
obeštećeni. Međutim, pošto sadašnji podnosioci predstavke nisu podneli
zahtev za obeštećenje, Sud ne izriče odštetu.
Odluka suda
3 Dubenko protiv Ukrajine, br. 74221/01, § 36, 11. januar 2005.

4 R. Kačapor i drugi protiv Srbije, br. 2269/06 et al., § 114, 15. januar 2008).
412
Ĉolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 1218/07, 1240/07, 1242/07, 1335/07, 1368/07,...
Ĉolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine - 1218/07, 1240/07, 1242/07,

1335/07, 1368/07, 1369/07, 3424/07, 3428/07, 3430/07, 3935/07, 3940/07,
7194/07, 7204/07, 7206/07, 7211/07

uţivanje imovine zbog nepotpunog izvršenja sudskih odluka za
nadoknadu ratne štete/postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ nepotpuno izvršenje sudskih odluka/

neometano uţivanje imovine/ nadoknada/ratna odšteta / nedostatak sredstava
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - dvadeset i šest (26) drţavljana Bosne i
Hercegovine, od kojih dvojica ţive u Srbiji, dok su ostali u Bosni i
Hercegovini, podneli su 16 zasebnih zahteva, koje je Sudu pridruţio zbog
sličnosti. Zahtevi se zasnivaju na šemi za naknadu za ratnu štetu, stvorenu
na republičkom nivou od strane Republike Srpske, na osnovu velikog broja
takvih potraţivanja. Rokovi za podnošenje zahteva za beneficije prema ovoj
šemi je bio februar 2007. godine. Predviđeno je da nadoknada koja se
dodeljivala u okviru ove šeme bude podela hartija od vrednosti na deset
godišnjih rata. Oko 9.000 (devet hiljada) odluka, uključujući i one u ovom
predmetu, postale su pravosnaţne u novembru 2005. godine, pri čemu je
Republika Srpska bila obavezna da plati ukupno 140.000.000 KM (bosanska
valuta) i određenu kamatu. Osim zatezne kamate kao i zakonskih troškova
koji su rešeni, odloţeno je njihovo izvršenje.
Ovo odlaganje je izvršeno u skladu sa Zakonom o odlaganju izvršenja
iz 2003. godine i Zakonom o unutrašnjem dugu iz 2004. godine. Oni koji ne
bi mogli da čekaju ili nisu ţeleli da čekaju do 2023. godine, mogli su da
prodaju hartije od vrednosti na berzi. Hartije od vrednosti se takođe mogu
koristiti i za plaćanje direktnih poreza. Komisija za ljudska prava i Ustavni
sud nisu našli da je ovo rešenje u skladu sa članom 6. i članom 1. Protokola
1. Oni su smatrali da je to pitanje rešeno Zakonom o unutrašnjem dugu iz
413
2004. godine i njegovim izmenama i dopunama. Ove izmene i dopune su

takođe predviđale vremenski okvir kada bi ove odluke trebalo izvršiti.
Na osnovu odluka prvostepenog suda u Banjaluci, usvojenih od
počev od 1999. do 2005. godine, Republika Srpska je bila duţna da u roku
od 15 dana da plati iznos koji je dodeljen svakom podnosiocu predstavke
za ratnu štetu i zateznu kamatu, po zakonskoj stopi od datuma odluke
prvostepenog suda. Prvostepeni sud Banjaluke je izdao naloge za izvršenje
dve od ovih odluka. Podnosioci predstavke su se ţalili na neizvršenje
odluka Veću za ljudska prava i Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine.
Komisija za ljudska prava (naslednica Veća za ljudska prava) utvrdila je
povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1 Konvencije, u četiri od predmeta.

Podnosioci predstavke navode kršenje člana 6 i člana 1 Protokola 1
zbog neizvršenja pravosnaţnih odluka. Sud smatra da je predmet, iako nije
isti, sličan predmetu Jeličić protiv Bosne i Hercegovine,1 predmet u kojem je
Sud utvrdio povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1. Ĉak iu navedenom
slučaju postojala je zakonska obustava kategorije svih pravosnaţnih
odluka, zbog visine duga koji proizilazi iz ovih odluka. Iako su podnosioci
predstavki pozvali Sud da u ovom predmetu primeni jurisprudenciju
Jeličić, Vlada je zatraţila da se ovo pitanje podeli po raznim osnovama.
Prvo, Vlada je naglasila da u ovom predmetu imamo značajan broj odluka
kojima se nalaţe plaćanje ratne štete, dok je u gore navedenom slučaju,
odluke nalaţu aktiviranje štedenj u devizama/stranoj valuti. Međutim, Sud
primećuje da je nivo javnog duga, u oba slučaja, sličan. Vlada je dalje
potencirala da su mnogi ljudi obuhvaćeni šemom naknade i da bi bilo
nepravično da se vrši takva diferencijacija prema onima koji imaju sudske
odluke u njihovu korist. Sud se ne slaţe sa tim argumentom. U situaciji u
kojoj postoje parnični postupci pred sudom u vezi sa ratnim štetama, moţe
se pozvati na opštu šemu naknade, međutim, ova činjenica nije relevantna
u smislu duţnosti drţave da izvrši sudske odluke koje su donete pre izrade
šeme. Prema tome, Sud ne vidi nijedan razlog za odvajanje ovog predmeta
od prethodne jurisprudencije u predmetu Jeličić. S obzirom da pravosnaţne
odluke u ovom predmetu nisu u potpunosti izvršene i da je stanje trajalo
više od četiri godine, Sud ne vidi nijedan razlog da odstupi od ranije prakse
te stoga nalazi da postoji kršenje člana 1 Protokola 1 i člana 6 Konvencije.
1 Jeličić protiv Bosne i Hercegovine br. 41183/02, ESLJP 2006-XII

414
Dalje, prema članu 46, kojim se ugovorne strane Konvencije

obavezuju da poštuju pravosnaţne odluke, Sud naglašava da odluke u
ovom predmetu utiču na mnoge ljude. Već ima više od sto i sličnih
predmeta koji su podneti Sudu. U ovom slučaju, Sud tvrdi da, u skladu sa
obavezama iz člana 46, kada stranke moraju da izvrše odluke koje donosi
Sud, a ovo izvršenje nadgleda Komitet ministara i u slučaju da se u
odlukama utvrdi povreda, tada to obavezuje drţavu, ne samo da isplati
određene iznose zagarantovane članom 41, već i da preduzme
odgovarajuće opšte ili pojedinačne mere. Stoga Sud smatra razumnim da je
dotična drţava, pre nego što je Vladi dostavila odluku, duţna da ponovo
odlučuje o istim predmetima koji su dostavljeni Sudu. Ovo ponovno
odlučivanje, ili korekcija se moţe izvršiti ad hoc rešenjima, kao što su
nagodbe ili nove jednostrane ponude dotične drţave, koje bi trebalo da
budu u skladu sa zahtevima koje proizilaze iz konvencija.
Na osnovu člana 41, podnosioci predstavke su na ime materijalne
štete traţili isplatu duga po osnovu odluke. Sud podseća da prikladnije
ponovno odlučivanje o svim sličnim predmetima ima za cilj izvršenje
pravosnaţnih odluka. Stoga se moţe smatrati da je tu obuhvaćen i ovaj
predmet. Podnosioci predstavke su, dalje, podneli zahtev za naknadu
nematerijalne štete, u ukupnom iznosu od 3000 KM, za svakog podnosioca
predstavke. Sud smatra da je ovaj iznos previsok. Uprkos činjenici da su
podnosioci predstavke doţiveli stres, anksioznost i različite frustracije kao
posledicu propusta drţave da izvrši pravosnaţne odluke, stoga sud
dodeljuje 1500 evra za svaki zahtev, a ne za svakog podnosioca predstavke
kao što je traţeno na početku. Takođe, obavezuje dotičnu drţavu da
osigura izvršenje odluka u ovom predmetu i to u roku od tri meseca od
dana kada presuda postane pravosnaţna.
Odluka suda
415
Pellegrin protiv Francuske - 58402

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine sudskog postupka:
nije primenljivo
Ključne reči: civilni sluţbenik / drţavni sluţbenik / prekid ugovora /

gubitak zarade / obeštećenje / pravično suđenje / duţina postupka
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Gilles Pellegrin, francuski drţavljanin,
do 1989. godine je radio u privatnom sektoru kao konsultant. Nakon nekog
vremena, francusko ministarstvo za saradnju i razvoj ga je ugovorom
potpisanim 13. marta 1989. godine - zaposlilo kao tehničkog savetnika
ministra za ekonomiju, planiranje i trgovinu Ekvatorijalne Gvineje. Ugovor
je predviđao da podnosilac predstavke treba da se stavi na raspolaganje
vladi Republike Ekvatorijalna Gvineja.
9. januara 1990. godine, nakon nekih nesporazuma, gvinejske vlasti
su ponovo predale podnosioca predstavke francuskim vlastima. Ovo je
prouzrokovalo raskid njegovog ugovora, ali je Ministarstvo nameravalo da
podnosiocu predstavke da novi ugovor, raspoređujući ga na novu duţnost
u Gabonu. Da bi bio pogodan za ovu duţnost, morao je da ispunjava dva
preduslova. Prvo, kandidati su morali da dobiju saglasnost vlasti u zemlji u
kojoj bi sluţbovali; drugo, morali su da budu sertifikovani od strane
medicinskog osoblja kao sposobni da sluţbuju u inostranstvu.
22. februara 1990. godine, odgovorni lekar je prokontrolisao
podnosioca predstavke i naloţio dodatni psihijatrijski izveštaj. Na osnovu
rezultata dijagnoze, 15. marta 1990. lekar je zaključio da podnosilac
predstavke nije bio u mogućnosti da sluţbuje u inostranstvu. Ministarstvo
za saradnju i razvoj je, 23. marta 1990. godine, obavestilo podnosioca
predstavke da njegovo ime mora da bude sklonjeno sa liste sluţbi
ministarstva, sa pravnim dejstvom od 15. marta 1990. godine.
416
Podnosilac predstavke je, 16. maja 1990. godine, podneo zahtev

Upravnom sudu u Parizu da poništi odluku od 23. marta 1990. godine koju
je Ministarstvo izdalo, kao nezakonitu. Upravni sud u Parizu je 16. aprila
1992. godine naloţio lekarski izveštaj, sa ciljem utvrđivanja da li je
zdravstveno stanje podnosioca predstavke uticalo na to da je bio
nepodoban za duţnost u martu 1990. godine. 21. novembra 1992. godine,
medicinski veštak je predao svoj izveštaj, nakon kontrole podnosioca
predstavke. Medicinski veštak je izjavio da je odgovor Ministarstva za
saradnju i razvoj da razreši podnosioca predstavke na osnovu prvog
zdravstvenog izveštaja prekomeran i da zdravstveno stanje podnosioca
predstavke nije činilo nesposobnim da nastavi svoje duţnosti posle
trimesečnog odmora.
Posle svih ovih događaja, podnosilac predstavke je 22. decembra
1992. godine podneo zahtev za naknadu štete, traţeći od drţave da isplati
dva iznosa.Kao prvo, on je raţio 550.000 francuskih franaka (FRF), koje je
smatrao iznosom nadokanade koju bi imao da je ostao na poloţaju. Kao
drugo, traţio je 500.000 FRF odštete na ime lične, materijalne i
nematerijalne štete.
Nakon serije procesnih radnji, presudom od 23. oktobra 1997. godine,
nakon ročišta, Upravni sud u Parizu je odbio zahtev podnosioca
predstavke, kada se tiče zahteva da se odluka proglasi nezakonitom i
zahteva za naknadu, uz obrazloţenje da je ugovor podnosioca predstavke
sa drţavom o radu u Ekvatorijalnoj Gvineji, kao učesnik u programu
saradnje, raskinut kada su ga gvinejske vlasti predale francuskoj drţavi. To
jest, strana drţava (u ovom slučaju Gvineja) gde je sluţbovao je automatski
raskinula ugovor podnosioca predstavke ali ga je raskinula i francuska
drţava. Drugo, uklanjanje imena podnosioca predstavke sa spiska
Ministarstva je urađeno na osnovu toga da je ugovor koji je imenovao
podnosioca predstavke na novu duţnost u Ekvatorijalnoj Gvineji istekao
tog dana i na osnovu toga što nije potpisan novi ugovor. Treće, medicinski
izveštaj od 21. novembra 1992. godine pokazao je da podnosilac
predstavke, 23. marta 1990. godine, nije ispunjavao zdravstvene uslove za
sluţbovanje u inostranstvu. Shodno tome, podnosilac predstavke nije
mogao da aludira da je odluka od 23. marta 1990. godine zasnovana na
pogrešnom suđenju, jer je Ministarstvo imalo činjenice o tome zašto je
podnosioca predstavke uklonilo sa liste zaposlenih. Ĉetvrto, Sud je odbio
zahtev podnosioca predstavke za naknadu štete od strane drţave, za štetu
417
prouzrokovanu odlukom od 23. marta 1990. godine, uz obrazloţenje da su

argumenti podnosioca predstavke bili nedovoljni da bi drţava bila
odgovorna.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 stav 1 Konvencije
zbog nerazumnog trajanja postupaka. Takođe se pozvao i na članove 3 i 13.
Vlada je, sa druge strane, traţila od Suda da odbije zahtev podnosioca
predstavke kao ratione materia koja nije u skladu sa odredbama
Konvencije. Što se tiče navoda o dugom trajanju postupaka, Sud prvo mora
da utvrdi da li je član 6 stav 1 primenjiv u ovom predmetu, iako su
podnosilac predstavke i Komisija tvrdili da je primenjiv, a Vlada je tvrdila
da nije.
Podnosilac predstavke je naveo da je njegov neregistrovan status
zaposlenog u drţavnoj sluţbi prema ugovoru, sličan više zaposlenima
prema privatnom pravu nego drţavnim sluţbenicima. Ĉinjenica da su u
slučaju spora, nadleţnost imali upravni sudovi (kao za drţavne
sluţbenike), nije mu dala status koji moţe da se izjednači sa statusom
drţavnog sluţbenika. Stoga se u njegovom predmetu nije primenjivala
sudska praksa Suda o drţavnim sluţbenicima. Podnosilac predstavke je
priznao da je predmet spora nije bio njegovo vraćanje ili ne vraćanje u
sluţbu iz koje je isključen, već dobijanje odluke koju bi ministarstvo
proglasilo za nezakonitu, kako bi dobio nadoknadu za štetu
prouzrokovanu tom odlukom. Podnosilac predstavke tvrdi da su bila
pogođena "sredstva za ţivot", jer ga je odluka lišila mesečnih plata koje su
bile njegov jedini prihod, to jest, predmetni spor je imao "prosto ekonomski
cilj".
Sa druge strane, Vlada je tvrdila da se status podnosioca predstavke
kao drţavnog sluţbenika prema ugovoru moţe izjednačiti sa statusom
drţavnog sluţbenika. Prvo, Vlada je tvrdila da ugovor nije igrao vaţnu
ulogu u odnosu između zaposlenog o kojem je reč i upravnog organa u
kojem je bio zaposlen; njegovo potpisivanje nije bilo rezultat pregovora
između stranaka o uslovima sluţbovanja zaposlenog, već prosto,
manifestacija sporazuma dve strane, koja je zahtevala primenu zakonskih
uslova. Prema tvrdnjama Vlade, situacija u ovom predmetu bila je van
predmeta običnog zakona, zbog specifičnosti diplomatskih odgovornosti
poverenih podnosiocu predstavke, kojima se od njega zahtevalo da
418
učestvuje, u dve drţave, u obavljanju funkcija koje su bile pitanje

nacionalnog suvereniteta i zbog toga ih administrativne vlasti nisu mogle
delegirati.
Kao zaposleni u Ministarstvu za saradnju i razvoj angaţovan u
programu saradnje, podnosilac predstavke je učestvovao u zadatku
drţavne sluţbe za francusku drţavu (tj. podnosilac predstavke je
predstavljao suverenitet svoje drţave). Dok je Komisija za ljudska prava u
vezi sa konkretnim slučajem zaključila da je predmet spora bio uglavnom
ekonomski. Kao prvo, odluka o otpuštanju s posla je podnosioca
predstavke lišila njegovih prihoda. Kao drugo, komisija je navela da je spor
imao veze sa zakonitošću odluke o njegovom otpuštanju. U slučaju kada bi
odluka bila nezakonita, on bi imao pravo na naknadu štete. Dakle, ono što
je bilo u pitanju u postupku, bilo je postojanje duga u korist podnosioca
predstavke, što je prema sudskoj praksi Suda bilo "građansko" pravo.
Prema Sudu, sve činjenice iz pomenutog predmeta ističu pitanje
primenjivosti člana 6 stav 1 u sporovima koje je drţava pokrenula o njenim
uslovma sluţbovanja. Sud je, bazirajući se na sudsku praksu, utvrdio da u
zakonima mnogih drţava članica Saveta Evrope, postoji osnovna razlika
između drţavnih sluţbenika i zaposlenih koji vrše delatnost na osnovu
privatnog prava. Ovo je dovelo do toga da Sud zaključi da su sporovi u
pogledu zapošljavanja, karijere i prekida sluţbe drţavnih sluţbenika, po
generalnom pravilu, van okvira člana 6 stav 1 Konvencije.1 Sud napominje
da ţalbe podnosioca predstavke nisu vezane za proces zapošljavanja ili
karijeru drţavnog sluţbenika, već posredno samo za prestanak ugovora
koji je rezultirao materijalnom štetom. Stoga, uzimajući u obzir to i
činjenicu da italijanska drţava nije koristila diskreciono ovlašćenje kao u u
slučaju penzija, konstatuje da predmet spada u područje primene člana 6.
stav 1. Prema sudskoj praksi, član 6 stav 1 primenjuje se u slučajevima kada
je predmet " u potpunosti ekonomski ".2
Stranke u ovom predmetu argumentovale su razliku koja postoji u
Francuskoj, kao i u nekim drugim drţavama potpisnicama, između dve
kategorije osoblja koje je u sluţbi drţave, odnosno sluţbenicima po
ugovoru i civilnim sluţbenicima. Sud potvrđuje da je tačno da se u nekim
drţavama sluţbenici po ugovoru, vode privatnim pravom, za razliku od
1 Massa protiv Italije, presuda od 24. avgusta 1993, Serija A br. 265-B, str, 20, § 26
2 De Santa protiv Italije, Lapalorcia protiv Italije i Abenavoli protiv Italije, presude od 2.
septembra 1997, Izveštaji 1997-V, str. 1663, § 18, str. 1677, § 21, i str. 1690, § 16,
419
civilnih sluţbenika koji se vode javnim pravom. Međutim, Sud napominje

da u sadašnjoj praksi drţava potpisnica civilni sluţbenici i sluţbenici po
ugovoru često imaju jednake ili slične duţnosti. Sud navodi da, da bi se
utvrdila primenjivost člana 6 § 1 na javne sluţbenike, bez obzira da li su
postavljeni ili zaposleni na osnovu ugovora, mora se usvojiti funkcionalni
kriterijum zasnovan na prirodi duţnosti i odgovornosti zaposlenog. Pri
tome se, u skladu sa predmetom i ciljem Konvencije, mora usvojiti usko
tumačenje izuzetaka od zaštitnih mera predviđenih članom 6 stav 1.
Prema tome, Sud odlučuje da su jedini sporovi izuzeti od člana 6, stav
1 Konvencije oni koje podnose drţavni sluţbenici čije duţnosti opisuju
konkretne delatnosti javne sluţbe, dok ova poslednja deluje kao deponenti
javne vlasti odgovorne za zaštitu opštih interesa drţave ili drugih javnih
organa. Očigledan primer takvih aktivnosti su oruţane snage i policija. Sud
takođe navodi da će prvo analizirati da li funkcija podnosioca predstavke
obuhvata duţnosti date javnim pravom i duţnosti osmišljene za zaštitu
opštih interesa drţave ili drugih javnih organa. Stoga, sporovi između
administrativnih organa i zaposlenih koji vrše ovlašćenja koja su
predviđena javnim pravom diktiraju primenu člana 6 stav 1, s obzirom da
Sud namjerava da uspostaviti funkcionalni kriterijum.
Štaviše, Sud ispituje posebnu prirodu duţnosti i odgovornosti
podnosioca predstavke tokom njegovog rada. Sa tim u vezi, Sud nije
ubeđen podneskom podnosioca predstavke koji je bio ograničen na tvrdnju
da se njegove duţnosti mogle da se povere privatnom konsultantu, ali nisu
obuhvatale nadleţnosti javnog prava. On prihvata argument Vlade da je
podnosilac predstavke vršio funkcije koje su predmet suverenosti drţave i
zbog toga ih administrativne vlasti nisu mogle delegirati.
Na osnovu činjenica u predmetu, Sud zaključuje da su zadaci
dodeljeni podnosiocu predstavke bili odgovornost u oblasti javnih finansija
drţave, što je u suštini domen u kojem drţave vrše suverenu vlast. Ovo je
uključivalo direktno učešće u vršenju ovlašćenja datih javnim pravom radi
zaštite opštih interesa drţave. Shodno tome, nalazi da član 6 stav 1 nije
primenjiv u ovom predmetu.
Odluka suda
Sud odlučuje da član 6 § 1 Konvencije nije primenjiv u ovom
predmetu (trinaest glasova za i četiri protiv).
420
Alternativno mišljenje sudije Ferarri Bravo

Sudija Bravo kvalifikuje sudsku presudu kao "istorijsku odluku". Ali
iz tog razloga, sudija Bravo ističe da bi sud trebalo da se ograniči na ono što
je neophodno za donošenje njegove odluke. Na kprimer, u stavu 67, nije
bilo potrebno pomenuti kaznu u vezi sa penzijama jer se nije bavio
penzijama. A u stavovima gde se nalazi "novi kriterijum koji treba
primenjivati", prema rečima sudije Bravo, nije bilo adekvatno.
Izdvojeno mišljenje sudije Traja

Prema sudiji Traja, sudska presuda ima za cilj stvaranje tumačenja
pojma "drţavni sluţbenik", koji glasi: "... jedini sporovi isključeni od
primene člana 6 stav 1 Konvencije su oni koje pokreću drţavni sluţbenici,
čije duţnosti karakterišu specifične aktivnosti javne sluţbe za zaštitu opštih
interesa drţave ili javnih organa. Prema njemu, ovaj pojedinačni
funkcionalni kriterijum isključuje bilo koje ekonomsko pitanje koje moţe
nastati u sporovima jednog drţavnog sluţbenika: gde god radnik radi sa
posebnom dozom poverenja i lojalnosti prema drţavnim organima, član 6
se neće primenjivati.
Tek nakon prekida ove veze, ekonomska pitanja kao što su penzije
mogu da spadaju u okvir člana 6 stav 1 Konvencije. Ĉini se da formulacija
koju koristi većina isključuje primenjivost člana 6 u svim slučajevima koji
uključuju zaposlenog koji vrši delatnost na osnovu lojalnosti prema drţavi.
Jedina moguća osnova za izuzeće takvih ekonomskih potraţivanja bi bila
njihova spekulativna priroda u slučajevima kada drţava ne moţe da bude
okrivljena za nezakonito činjenje, raskidajnjem ugovora o javnoj sluţbi na
nezakonitoj osnovi.
Prema sudiji, ekonomski interesi ne mogu biti uslovljeni određenom
vezom između zaposlenog i javnog organa, jer takva pitanja po svojoj
prirodi nisu u diskreciji javne vlasti. Nijedan drţavni organ ne moţe da ima
diskreciono pravo da plaća ili ne plaća svoje sluţbenike koji rade ili odbije
da plati njihove penzije ili bilo koje druge ekonomske zahteve koji proističu
iz njihovog statusa kao drţavnog sluţbenika, bez obzira na to da li su i
dalje povezani sa drţavom ili ne. Ovo su pitanja koja nisu povezana sa
diskrecionim ovlašćenjima; diskreciono pravo se moţe vršiti samo u vezi sa
zapošljavanjem ili raskidom javnih ugovora, ali ne i sa njihovim
ekonomskim posledicama.
421
Sudija dalje smatra da je argument koji se tiče ekonomske prirode

interesa obuhvaćenih u sporovima o drţavnoj sluţbi, do sada se zasniva na
sumnjivoj pretpostavci. Većina zaključuje da lice ima građansko pravo ako
on/ona ima pravo da nastavi da bude zaposlen. Ali, po rečima sudije, ovo
je spekulativna pretpostavka, jer građansko pravo ne mora nuţno da
proizlazi iz prava koje je javni autoritet ovlašćen da daje ili ne. Kad se ne
moţe utvrditi uzročna veza između štete i delovanja javnog organa, pitanje
dodeljivanja nadoknade podnosiocu predstavke je spekulativno. Sudija
izraţava stav da pristup Suda u ovoj presudi treba da se primenjuje samo
na sporove u kojima potraţivanja proističu iz spekulativnog ekonomskog
interesa podnosilaca predstavke a svi postupci u sudu moraju da budu
ograničeni samo na navode dotičnog podnosioca predstavke. Međutim,
način na koji je slučaj rešen, stvara na apstraktan način, vrlo opšti princip
da se primenjuje u svim slučajevima koji uključuju navode drţavnih
sluţbenika.
U suprotnom, sudija Ferarri je glasao za neprimenjivost člana 6 stav 1
u ovom predmetu, jer nije video ekonomski interes ili građansko pravo
podnosioca predstavke u njegovim navodima. Podnosilac predstavke je
tvrdio da gubitak plate predstavlja građansko pravo, jer je ekonomska
priroda potraţivanja bila očigledna. Međutim, ovde je jasno da je isplata u
potpunosti zavisna od premeštaja, ipak pitanje premeštaja spada u
diskrecionu nadleţnost drţave. Međutim, prema njegovim rečima, ne treba
zaboraviti da su gvinejske vlasti okončale ugovor, i Francuska se ne moţe
smatrati odgovornom za bilo koji nezakoniti postupak protiv podnosioca
predstavke u ovom slučaju. Iako zahtev za platu predstavlja sam
ekonomski interes, procena tog interesa civilne prirode zavisi od bilo kojeg
nezakonitog dela poslodavca. Ako je pravo podnosioca predstavke na
nadoknadu ekonomično i ne moţe se dodeliti, onda takvo pravo ne postoji.
Nije dovoljno da se pozivamo na neku pravo; ali tvrdnja mora da bude
dokaziva, istinita i postojeća.
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Fischbach, Casadevall i

Thomassen
Prema ovim sudijama, glavni razlog za izuzeće sporova drţavnih
sluţbenika od primenjivosti člana 6 je namera očuvanja javnih organa, ius
imperi. Samim sporazumom, većina drţava članica je "legalizovala" sporove
o drţavnoj sluţbi, ako ne u potpunosti, barem u većem delu. Da bi se
422
izbegla diskriminacija između predmeta prava, proceduralne zaštitne mere

koje su za tu svrhu namenjene drţavnim sluţbenicima, trebale bi da
logično, budu iste kao i one koje se primenjuju na druge vrste sporova koje
nepovratno spadaju u okvir područja primene člana 6 Konvencije. S
obzirom da Konvencija deluje kao referentna tačka, smatra se
iznenađujućim ako bi institucije zaduţene za njeno praćenje, obezbeđivale
manje zaštite nego domaći sudovi. U ovom slučaju, odluka upravnih
organa da ime podnosioca ţalbe uklone sa liste učesnika u programima
tehničke saradnje, kao rezultat njegovog raskida ugovora, je odlučujuće za
njegov pravni poloţaj. Spor koji je pokrenuo je očigledno imao veze sa
građanskim pravom. Da je bio zaposlen u privatnom sektoru, postupci koje
bi ţeleo da pokrene bi bili predmet zahteva za pravično suđenje,
zagarantovano članom 6 Konvencije. Zašto bi to bilo drugačije jer je radio
za drţavu? Podnosilac predstavke je izgubio svoj posao i svoju nadoknadu.
On je imao pravo da čeka da sudovi, pred kojima je bio u mogućnosti da
iznese svoj slučaj, donesu odluku u razumnom roku.
423
Panorama doo i Miličić protiv Bosne i Hercegovine - 69997/10; 74793/11
Panorama doo i Miličić protiv Bosne i Hercegovine - 69997/10;

74793/11
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat neizvršenja
pravosnaţnih presuda za nadoknadu / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
presude za nadoknadu / postoji povreda
Ključne reči: zaplena robe / ratna odšteta / pravično suđenje/ iscrpljivanje

pravnih lekova/ neizvršenje pravosnaţnih odluka/ mirno uţivanje imovine/
nadoknada
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Panorama doo, društvo sa ograničenom
odgovornošću sa sedištem u Brčkom (prvi podnosilac predstavke) i g-din
Đuro Miličić, drţavljani Bosne i Hercegovine (drugi podnosilac
predstavke) su podneli dva odvojena zahtjeva, koje je Sud odlučio da
pridruţi, uzimajući u obzir zajedničku činjeničnu i pravnu osnovu.
Prvi podnosilac predstavke je 22. decembra 1998. godine prvo
podneo zahtev za naknadu štete Opštinskom sudu u Sarajevu, traţeći i od
Federacije Bosne i Hercegovine ("Federacije") nadoknadu za robu
zaplenjenu tokom rata od 1992. do 1995. godine. 10. maja 2007. godine,
Opcštinski sud u Sarajevu je naloţio Federaciji da isplati prvom
podnosiocu predstavke 521,556,.20 konvertibilnih maraka (BAM - oko
266,370 evra (EUR) u vezi sa materijalnom štetom, zajedno sa zateznom
kamatom sa zakonskom stopom od aprila 1992. godine i troškove, u skladu
sa relevantnim odrebama iz obligacionih odnosa, predviđenih Zakonom iz
1978. godine. Kantonalni sud u Sarajevu je 23. januara 2009. godine
delimično dopustio ţalbu Federacije i izmenio odluku od 10. maja 2007. u
delu koji se odnosi na zateznom kamatom i naloţio da se kamata obračuna
424
od februara 1996. godine. Ostatak prvostepene presude je prihvaćen i

postao je konačan istog dana. Neutvrđenog datuma, Federacija je uloţila
ţalbu na pravna pitanja Vrhovnom sudu, protiv presude od 23. januara
2009. godine, koja je odbijena 2010. godine.
U okviru postupaka izvršenja, 4. marta 2009. godine, Opštinski sud u
Sarajevu je izdao nalog za izvršenje, prema kojem je izvršenje trebalo
sprovesit na račun duţnika. Opštinski sud u Sarajevu je odbio prigovor
duţnika i usvojio nalog za izvršenje od 4. marta 2009. godine. U decembru
2011. godine podnosilac predstavke je primio 521,556,20 KM na ime
glavnog duga. Nakon zahteva Opštinskog suda u Sarajevu u februaru 2013.
godine, banka je obavestila opštinu Sarajevo da nije smatrala da je nalog za
izvršenje od 04. marta 2009. godine u potpunosti primenjen, jer nije
isplaćena kamata.
U augustu 2010. godine, podnosilac predstavke je podneo ţalbu
Ustavnom sudu zbog neizvršenja pravosnaţne presude. Dve godine
kasnije, obavestio je Ustavni sud da je glavni dug isplaćen, ali da je zatezna
kamata ostala nerešena. Sa tim u vezi, Federalno ministarstvo finansija
tvrdilo je da nije postojala zakonska osnova za plaćanje zatezne kamate
prvom podnosiocu predstavke, jer je Zakon o ratnoj šteti iz 2001. godine
bio deo javnog duga na koji se kamata ne primenjuje. Tako je, 12. juna 2013.
godine, Ustavni sud utvrdio da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1
zbog produţenja postupaka izvršenja i naloţio Opštinskom sudu da, bez
odlaganja, izvrši postupke izvršenja. Međutim, Ustavni sud nije razmatrao
pitanje iznosa zatezne kamate.
Drugi podnosilac predstavke je 5. juna 2001. godine podneo zahtev za
naknadu Opštinskom sudu u Orašju, traţeći odštetu Federaciji za svoju
imovinu koja je uništena tokom rata 1992 -95. 28. maja 2007. godine
Opštinski sud u Orašju je naloţio Federaciji da drugom podnosiocu
predstavje isplati 70,000 KM (oko 35.260 EUR) u vezi sa materijalnom
štetom, zajedno sa zateznom kamatom od aprila 2003. godine i zakonske
troškove predviđene odredbama Zakona o obligacionim odnosima iz 1978.
godine. Ova presuda je postala pravosnaţna 7. novembra 2007. godine.
Nedelju dana kasnije, drugi podnosilac predstavke je podneo zahtev za
izvršenje presude Opštinskom sudu u Orašju, koji je 14. decembra 2007.
godine izdao nalog da duţnik treba da sprovede izvršenje. Opštinski sud
je, dalje, odbacio prigovor duţnika i usvojio nalog za izvršenje od 14.
decembra 2007. godine. Decembra 2010. godine banka je obavestila
425
Opštinski sud u Orašju da ne moţe da izvršiti bilo kakvu isplatu sa računa

duţnika, bez odobrenja Federalnog ministarstva finansija jer je ministarstvo
obavestilo drugog podnosioca predstavke da će, u skladu sa izmenama
Zakona o dugu iz 2004. godine, primiti gotovinsku isplatu nominalne
vrednosti vladinih obaveza. 5. decembra 2011. godine, drugi podnosilac
predstavke je primio iznos od 66,499.98 dolara koji se odosio na glavni dug.
Ministarstvo finansija je obavestilo Opštinski sud u Orašju da je presuda od
28. maja 2007. godine u potpunosti sprovedena. Opštinski sud u Orašju je
uputio drugog podnosioca predstavke da protiv banke podnese građansku
tuţbu za štetu, prema odredbama zakona o torturi zbog nepoštovanja
naloga za izvršenje od 14. decembra 2007. godine i potpuno izvršenje
presude od 28. maja 2007. godine. 2. aprila 2014. godine, Opštinski sud u
Orašju je izmenio nalog za izvrešenje od 14. decembra 2007. godine u vezi
sa sredstvima za izvršenje, na osnovu kojih je naloţio sprovođenje izvršenje
sredstavima sa računa koje je duţnik imao u dve različite banke.
Sa druge strane, drugi podnosilac predstavke je 3. januara 2009.
godine podneo ţalbu Ustavnom sudu, ţaleći se na neizvršenje pravosnaţne
odluke od 28. maja 2007. godine. Ustavni sud je 8. juna 2011. godine
presudio da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1
Protokola 1 u slučaju drugog podnosioca predstavke i u još tri druga
slučaja zbog prekomernog odlaganja izvršenja. Sud je takođe smatrao da je
rok za izvršenje, prema Zakonu o dugu iz 2004. godine, koji je u to vreme
predviđao da se pravosnaţne odluke primenjuju isplatom ratnih šteta u
hartijama od vrednosti umesto u novcu, nametnuo nesrazmerno
opterećenje na podnosioca predstavke.

Podnosioci predstavke su se, pozivajući se na član 6 stav 1, ţalili na
neizvršenje pravosnaţnih odluka u njihovu korist. Vlada je tvrdila da član 6
stav 1 nije bio primenjiv u ovom predmetu, jer pravo koje su podnosioci
predstavke traţili da se primeni nije imalo osnov u domaćem pravu. Vlada
je dalje tvrdila da drugi podnosilac predstavke nije iscrpio sve domaće
pravne lekove zato što je trebalo da se ponovo ţali Ustavnom sudu nakon
izmena relevantnog zakonodavstva u novembru 2011. Drugi podnosilac
predstavke je tvrdio da je iskoristio sva pravna sredstva koja su mubila na
raspolaganju.
426
Sud ponavlja da se član 6 stav 1 proteţe samo na "sporove" u vezi sa

"građanskim pravima i obavezama", koji moraju da imaju barem razuman
osnov koji se garantuje domaćim zakonom. Sud ne moţe da stvori obaveze
koje ne postoje u domaćem zakonodavstvu i zbog toga početna tačka Suda
treba da budu odredbe domaćeg zakona i njihovo tumačenje od strane
domaćih sudova.1 Sud primećuje da su domaći sudovi priznali pravo
podnosioca predstavke na kamatu zbog nastalih kašnjenja. Vlada je, s
pravom, ukazala na to da su Zakon o ratnoj odšteti iz 2001. godine i Zakon
o unutrašnjem dugu iz 2004. godine bili na snazi u vreme kada su domaći
sudovi razmatrali potraţivanja podnosilaca predstavke. Sud je takođe
razmatrao tumačenje domaćeg zakona od strane domaćih sudova kako bi
utvrdio da li predmetna građanska prava postoje ili ne. Uzimajući u obzir
gore navedena razloge, Sud je zaključio da je član 6 stav 1 primenjiv za ovaj
predmet.
Što se tiče iscrpljivanja domaćih pravnih lekova, Sud ponavlja da
primena pravila o iscrpljivanju pravnih lekova od strane drţava članica
mora da se obavlja sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog
formalizma. Između ostalog, Sud mora da u razmatranje uzme ne samo
postojanje formalnih pravnih lekova u pravnom sistemu strana potpisnica,
već i ukupan pravni i politički kontekst u kojem oni deluju, kao i lične
okolnosti podnosioca predstavke.2 Sud nalazi da se ţalba drugog
podnosioca predstavke Ustavnom sudu u suštini odnosi na sprovođenje
šema prema Zakonu o unutrašnjem dugu iz 2004. godine i da je ova ţalba
odlučena 2013. godine, nakon zakonodavnih izmena. Štaviše, u kasnijoj
odluci u vezi sa ratnom štetom Ustavni sud je samo potvrdio obrazloţenje
sudskog izvršitelja u vezi sa kamatom zbog kašnjenja bez davanja svog
ovlašćenja za tumačenje ovog predmeta. Stoga, nije dokazano da će
posebna ţalba Ustavnom sudu obezbediti nadoknadu. U ovim
okolnostima, Sud smatra da prigovori Vlade na neispunjenje domaćih
pravnih lekova nije primenjiva i odbacuje ih.
Što se tiče merituma predmeta, podnosioci predstavke tvrde da su
njihova građanska prava bila odlučena izrečena od strane domaćih sudova
u presudama od 10. i 28. maja 2007. godine, koja su ostala neprimenjena.
Vlada je tvrdila da su pravosnaţnim odlukama Ustavnog suda
1 Boulois protiv Luksembruga [VV], br. 37575/04, §§ 90-92, ESLJP 2012

2 Kurić i drugi protiv Slovenije [VV], br. 26828/06,§ 286, ESLJP 2012 i Mocanu i drugi protiv
Rumunije [VV], br. 10865/09 i 2 i drugi, §§ 220-225, ESLJP 2014
427
potraţivanja podnosilaca predstavke u potpunosti sprovedena, da su

podnosioci predstavke primili isplate u vezi sa glavnim dugom i
zakonskim troškovima i da nisu isplaćene kamate zato što su otpisane, na
osnovu Zakonom o dugu iz 2004.
Zbog svega ovoga, Sud ponavlja da član 6 stav 1 svima obezbeđuje
pravo da imaju bilo kakav zahtev u pogledu njihovih građanskih prava i
obaveza pred sudom ili tribunalom: na taj način, on oličava "pravo na sud",
iz kojeg i pravo pristupa, tj. pravo na pokretanje postupka pred sudovima
u građanskim stvarima, predstavlja jedan aspekt. Sud ponavlja da je jedan
od osnovnih aspekata vladavine prava princip pravne sigurnosti, koji,
između ostalog, zahteva da kada sudovi konačno odluče o nekom pitanju,
njihova odluka se ne moţe dovoditi u pitanje.3 Sud dalje konstatuje da je
sud za izvršenje uputio drugog podnosioca predstavke da podnese
građansku tuţbu za štetu protiv banke, prema zakonskim odredbama
zakona o torturi, nakon što presuda u njegovu korist nije u potpunosti
izvršena. Sa tim u vezi, Sud je ponovio da se zahtev za vođenje niza
građanskih postupaka nakon što su slučajevi podnosilaca predstavke već
imali pravosnaţnu presudu u njihovu korist, nameće prekomeran teret.
Jasno je da je prošlo više od osam i skoro deset godina od kada su
odgovarajuće odluke donete na nacionalnom nivou, a još uvek nisu u
potpunosti izvršene. Prema tome, Sud zaključuje da je došlo do povrede
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili da je
produţenjem nepoštovanja izvršnih i obavezujućih odluka povređeno
njihovo pravo na mirno uţivanje imovine zagarantovano članom 1
Protokola 1 Konvencije. Vlada je iznela argumente da podnosioci
predstavke nisu imali legitimna očekivanja da dobiju nadoknadu pune
kamate u okviru domaćeg zakonodavstva, argument koji su podnosioci
predstavke sporili, izjavljujući da je njihovo pravo na zateznu kamatu zbog
kašnjenja bilo zasnovano na domaćim pravosnaţnim sudskim odlukama.
Sud u ovom predmetu smatra da se "imovina" podnosilaca predstavke u
smislu člana 1 Protokola 1 zasniva na pravosnaţnim presudama nadleţnih
lokalnih sudova i kao takav, zahtev je prihvatljiv. Šta više, nedavne
presude razmatrane u ovom predmetu, nesumnjivo su za podnosioce
predstavke stvorile izvršni zahtev zaštićen članom 1 Protokola 1. Iz gore
3 Brumărescu protiv Rumunije [VV], br. 28342/95, § 61, ESLJP 1999-VII, i Jeličić protiv Bosne i
Hercegovine, br. 41183/02, § 44, ESLJP 2006-XII
428
iznetih razloga, u vezi sa članom 6 stav 1, Sud smatra da mešanje u

imovinu podnosilaca predstavke nije bilo opravdano u okolnostima ovog
predmeta. Stoga postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Podnosioci predstavke nisu podneli zahtev za materijalnu štetu. Sud
smatra da tuţena drţava mora da osigura potpuno izvršenje presuda od 10.
i 28. maja 2007. godine, tako što će podnosiocima predstavke isplatiti
kamate utvrđene u tim presudama i odlučiti da je drţava odgovorna za
obezbeđivanja isplate zatezne kamate koja je naloţena domaćim
pravosnaţnim presudama koje su razmatrane, u roku od tri meseca od
dana kada presuda postane pravosnaţna u skladu sa članom 44 stav 2
Konvencije.
Odluka suda
429
Mellacher i drugi protiv Austrije - 10522/83; 11011/84; 11070/84

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica mešanja u
ugovorne odnose / ne postoji povreda
Ĉlan 14 uzet zajedno sa članom 1 Protokola 1

Diskriminacija u uţivanju prava na imovinu u odnosu na druge
nosioce prava / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / diskriminacija / ugovorni odnosi/

odnos kod zakupa
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke- Lopold i Maria Mellacher (prvi podnosioci
predstavke), Johannes, Ernst i Anton Molk zajedno sa Maria Schmidin
(drugi podnosioci predstavke) i Christiane Weiss-Tessbach i naslednici
Maria-je Brenner-Felsach (treći podnosioci predstavke), svi austrijski
drţavljani.
Prvi podnosioci predstavke su vlasnici zgrade u Gracu u Austriji, gde
imaju nekoliko stanova koje izdaju u zakup. Ugovorom na osnovu volje
stranaka, podnosioci su sa relatvivno visokim zakupom izdavali jedan od
stanova, na osnovu Zakona o zakupu iz 1922.godine. Nakon stupanja na
snagu novog zakona 1981. godinem stanari su podneli zahtev za smanjenje
zakupa Arrbitraţnom odboru Graca. Njihov zahtev je odobren za
umanjenje cene zakupa do visine od 150%. Prvi podnosioci predstavke su
se ţalili Građanskom okruţnom sudu u Gracu, a poslednji je, takođe,
potvrdio da je stan pripadao klasi D stanova i stoga bi zakup trebalo da se
vrši prema novom zakonu. Podnosioci predstavke su podneli ţalbu protiv
odluke sa obrazloţenjem da mešanje u ugovor zaključen na osnovu volje
stranaka rezultira eksproprijacijom imovine bez naknade. Regionalni
građanski sud je odbio ţalbu.
430
Drugi podnosioci predstavke su članovi iste porodice i vlasnici su

zgrade u Insbruku, u kojoj imaju stan koji izdaju u zakup na osnovu
ugovora zasnovanog na volji stranaka, u skladu sa Zakonom iz 1922.
godine. Cena zakupa je podignuta nakon nekih renoviranja urađenih u
stanu. Nakon stupanja na snagu Zakona o zakupu 1981, zakupoprimaoci
ovih stanova traţili su od Arbitraţnog odbora Insbruka da se smanji cena
zakupa do iznosa po kojem se zakupljuju stanovi koji su deo klase D i
Odbor je usvojio njihov zahtev. Nakon što su podnosioci predstavke
podneli ţalbu, Okruţni sud u Insbruku je presudio da bi se zakup trebao
odrediti za klasu D kako je bio klasifikovan u trenutku potpisivanja
ugovora. Podnosioci predstavke su se ţalili Regionalnom sudu tvrdeći da
stanovi pripadaju klasi B, ali je Regionalni građanski sud odbacio ovu
tvrdnju i potvrdio da stanovi pripadaju klasi D. Podnosioci predstavke su
osporili ovu odluku u Vrhovnom sudu, ali je sud ovu ţalbu oglasio
neprihvatljivom
Treći podnosioci predstavke su bili iz Beča i u vlasništvu su imali
kuću sa više stanova koje su izdavali u zakup. Stanari jednog od
zakupljenih stanova su po ugovoru zasnovanom na volji stranaka, u skladu
sa Zakonom o zakupu iz 1922. godine, podneli zahtev koji je usvojilo
arbitraţni odbor Beča u cilju smanjenja cene zakupa i klasifikacije stana u
klasu C. Podnosioci predstavke su podneli ţalbu Okruţnom sudu u Beču
sa tvrdnjama da stan pripada klasi B i da se nalazi u istorijskom području,
ali je Sud odbio njihove svoje zahtjeve. Podnosioci ţalbe su se ţalili na
odluku Regionalnog građanskog suda u Beču kojom je ţalba odbijena,
uzimajući u obzir odluku niţeg suda da je u pravu.
Podnosioci predstavke su podneli odvojene zahteve jedan od drugog,
Komisija ih je proglasila prihvatljivim, objedinila i dostavila Sudu na
razmatranje.

Oslanjajući se na član 1 Protokola 1, podnosioci predstavke tvrde da
su im povređena imovinska prava navodeći da su se austrijske vlasti
mešale u njihovo pravo na slobodno ugovaranje, čime su ih lišili jednog
iznosa zakupa koji bi stekli u budućnosti. Treći podnosioci predstavke su se
takođe ţalili na to da je došlo do povrede člana 14 Konvencije, zajedno sa
članom 1 Protokola 1, jer smatraju da su bili diskriminisani tokom
klasifikacije njihovog stana.
431
U vezi sa članom 1 Protokola 1, sud podseća da prema standardima

utvrđenim u predmetu,1 ovaj član garantuje pravo na imovinu koja sadrţi
"tri različita pravila": prvo pravilo kako je navedeno u prvoj rečenici
uspostavlja princip mirnog uţivanja imovine; drugo pravilo, u istoj
rečenici, određuje oduzimanje imovine pod određenim uslovima; a treće
pravilo navodi da drţave imaju pravo da, između ostalog, kontrolišu
korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima. Sva ova tri pravila treba
tumačiti kao zavisne jedni od drugih. U ovom slučaju, svi gore pomenuti
ugovori zaključeni su na osnovu zakona koji je bio na snazi pre 1982.
godine. Ne osporava se činjenica da sva smanjivanja zakupa u skladu sa
Zakonom o zakupu iz 1982. godine predstavljaju mešanje u mirno uţivanje
imovine podnosilaca, kao njihovih vlasnika. Podnosioci predstavke tvrde
da je efekat smanjenja bio takav da se moţe smatrati ekvivalentom
oduzimanja imovine i da je ovaj novi sistem procene zakupa uspeo da
prouzrokuje de facto eksproprijaciju njihove imovine. Sud nalazi da mere
koje je preduzela austrijska drţava ne predstavljaju de facto eksproprijaciju
i da tvrdnje podnosilaca predstavke da su lišeni imovine ne stoje, iz razloga
što nisu bili lišeni korišćenja ili prodaje njihove imovine.
Sud dalje matra da odlučene mere mogu dovesti samo do smetnje da
kontrolišu korišćenje imovine, kao što je definisano u drugoj rečenici člana
1 Protokola br 1. U istoj rečenici, drţave zadrţavaju pravo da donose
zakone za koje smatraju neophodnima radi kontrolisanja korišćenja
imovine u skladu sa opštim interesima. Da bi se ove politike ostvarile,
zakonodavci bi trebalo da imaju široku slobodu u pogledu definicija mera i
politika kontrole i oblika primene ovih mera. Podnosioci predstavke su
osporili legitimitet i svrhu Zakona o zakupu iz 1981, ali je sud primetio da
zakon ima za cilj da eliminiše prekomerne razlika između zakupa za
stanove iste vrste. Data objašnjenja o svrsi zakona ne mogu se smatrati za
očigledno neopravdane, te sud stoga prihvata da zakon ima legitiman cilj i
opšti interes.
Prilikom procene proporcionalnosti mešanja, sud napominje da bi u
slučaju zakonodavstva usmerenog na poboljšanje socijalnih uslova,
posebno u oblasti rentiranja, zakonodavac trebao da ostane otvoren za
mogućnost preduzimanja mera za sudbinu ugovora zaključenih ranije sa
ciljem ispunjavanja određene politike. Sud je uzeo u obzir pitanje da ovaj
zakon ne moţe imati isti efekat na sve, jer bi trebalo da bude zasnovan na
1 Marckx protiv Belgije, 13. jun 1979, Serija A br. 31, str. 27-28, § 63
432
tome kojoj klasi stan pripada i na kojoj geografskoj lokaciji se nalazi, ali nije
ostavljeno sudu da proceni da li je zakonodavstvo podnelo najbolje rešenje
ili problem treba rešiti na neki drugi način. Sud primećuje da je tokom
usvajanja zakona o kojem je reč, zakonodavac imao nameru da snizi nivo
zakupnine na društveno opravdan nivo i podigne nivo kvaliteta
stanovanja. Sud ne dovodi u pitanje činjenicu da su smanjenja zakupa
alarmantna u pogledu iznosa, posebno u slučaju dva podnosioca,
predstavke, međutim činjenica da su ti ugovori zaključeni po trţišnim
uslovima u to vreme ne znači da zakonodavac ne moţe da odlučiti
opravdano, kao pitanje drţavne politike, da su uslovi o kojima je reč
neprihvatljivi iz perspektive socijalne pravde. Sud zaključuje da su sredstva
koja je austrijsko zakonodavstvo izabralo radi uspostavljanja pravične
ravnoteţe između opšteg interesa i imovinskog prava vlasnika, u celini
opravdana i mogu se primeniti na osnovu člana 1 Protokola 1, gde drţave
potpisnice ugovora imaju pravo da preduzmu mere za kontrolu korišćenja
imovine, tako da su ove mere u opštem interesu društva. Sud zaključuje da
su uslovi predviđeni u ovom članu ispunjeni i kao posledica toga ne postoji
povreda.
U postupku pred Komisijom, jedan od podnosilaca predstavke je
tvrdio da postoji povreda člana 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, ali nije
nastavio sa tim zahtevima pred sudom, te stoga sud ne smatra opravdanim
da razmatra te navode.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 i da nema
potrebe za razmatranjem eventualne povrede člana 14, zajedno sa članom 1
Protokola 1 Konvencije (sa dvanaest glasova za/ jednoglasno).
433
Đokić protiv Bosne i Hercegovine - 6518/04

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine, kao rezultat nemogućnosti
da se vrati u stan i registruje ga, uprkos vaţećem ugovoru o kupovini /postoji
povreda
Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje kao posledica rezultata postupka
vraćanja / odbija se
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje porodičnog i privatnog ţivota kao
posledica mešanja u dom / odbija se
Ĉlan 13
efikasnih pravnih lekova za rešavanje materijalnih ţalbi i / odbija se

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i drugačiji tretman za
vraćanje stana i njegovu registraciju / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: kupovina stana ugovorom / pravična ravnoteţa/ poštovanje

privatnog i porodičnog ţivota / efikasno rešenje / diskriminacija na osnovu porekla
/ neadekvatna kompenzacije / promena okolnosti kao rezultat rata / treće lice
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-dinu Branimiru Đokiću, drţavljaninu
Bosne i Hercegovine i Srbije, koji trenutno ţivi u Srbiji, 1986.godine je
dodeljen vojni stan jer je tada radio kao predavač u vojnoj školi u Sarajevu.
Stanovi su predstavljali oko 20% kuća pre rata u Bosni i Hercegovini,
koji su bili pod reţimom "društvene imovine" i izgradila su ih društvena
434
preduzeća ili drugi javni organi kako bi se dodeljivali zaposlenima koji su

postali " nosioci stanarskog prava ". Prava nosilaca prava na dolelu i
nosilaca prava na korišćenje su bila regulisana zakonom. Prema ovom
zakonu,pravo na korišćenje, utvrđeno jedanput, daje pravo nosiocu
stambenog prava na trajno i beskonaćno korišćenje stana prema plaćanju
nominalne naknade. Posle smrti nosilaca stanarskog prava, njihova prava
se prenose, kao pravno pitanje, na njihove preţivele supruţnike. Budući da
se prava stanovanja mogu poništiti samo u sudskom postupku a kao razlog
se moţe smatrati neuspeh nosilaca prava da fizički koriste svoje stanove.
6. marta 1992. godine, u Bosni i Hercegovini je počeo brutalan rat,
više od 2.2 miliona ljudi je napustilo svoje domove zbog "etničkog čišćenja".
Po pravilu, oni su beţali u područja pod kontrolom njihovih etničkih
grupa. Sve strane u sukobu brzo su usvojile procedure dozvoljavajući da
stanovi onih koji su pobegli sa teritorije pod njihovom kontrolom, proglase
"napuštenima" i dodele ih novim stanarima. Dok je obrazloţenje za podelu
„‟napuštene‟‟ imovine bilo da pruţi humanitarno utočište raseljenim licima,
naročito imovinu i stanove u gradovima - oni su najčešće dodeljivani vojnoj
i političkoj eliti. 6. januara, 1991. godine pripadnici Jugoslovenske narodne
armije (JNA) ponudili su mogućnost da kupe svoje stanove sa smanjenjem
njihove trţišne vrednosti. Bosna i Hercegovina je 18. februara 1992. godine
prestala da prodaje vojne stanove na svojoj teritoriji. Ali oni koji su kupili
vojne stanove u toj jedinici nisu mogli da upišu svoju imovinu i ostaju
samo kao nosioci prava korišćenja.
Podnosilac, iako je platio punu cenu za kupovinu stana, lokalne vlasti
odbile su da mu upišu pravo na imovinu, jer je prodaja vojnih stanova
privremeno prekinuta zbog rata u Bosni. Vojna škola podnosioca se
preselila u Srbiju i zbog toga se i podnosilac preselio i nastavio da radi
tamo. 1998. godine, podnosilac je podneo zahtev za povraćaj stana, ali je
zahtev odbijen na osnovu Zakona o vraćanju stanova iz 1998. godine,
odlukom koju je podrţalo nadleţno ministarstvo. U aprilu 2002. godine
Kantonalni sud u Sarajevu je poništio upravnu odluku i vratio slučaj na
razmatranje. S druge strane,komisija za vraćanje, pred kojom je podnosilac
pokrenuo paralelni postupak, odlučila je da podnosilac nije imao status
izbeglice ili raseljenog lica, kao što se zahteva relevantnim zakonima. U
novim procedurama, nadleţni organi su odbili zahtev za vraćanje imovine,
odluku koju je podrţalo Ministarstvo kantona Sarajevo. Ţalba podnosioca
u Kantonalnom sudu u Sarajevu je obustavljena 22. juna 2004. godine na
435
osnovu uputstva zakonodavca. U decembru 2005. godine, Ministarstvo

unutrašnjih poslova BiH formalno je dodelilo stan u Dz.K, bivšem vojniku
snaga ARBiH.
Uporedo, 21. maja 2000. podnosilac je podneo ţalbu Komori za
ljudska prava. Komora je konstatovala kršenje člana 6 Konvencije zbog
duţine postupka vraćanja i odredila podnosiocu nematerijalnu štetu
podnosiocu u iznosu od 2.100 konvertibilnih maraka. Uzimajući u obzir
prekomerno trajanje postupka vraćanja, komora je smatrala da oni nisu dali
delotvoran pravni lek koji bi trebao da bude korišćen kao uslov a
preispitivanje materijalnih ţalbi podnosioca. Isto tako, komora je utvrdila
da, iako ugovor 9. marta 1992. godine sam po sebi nije preneo pravo na
sporni stan, dao mu je dragocena lična prava koja su rezultirala
"imovinom" u smislu člana 1. Protokola 1. Konvencije. Situacija na koju se
ţali (tj. nemogućnost podnosioca da ponovo poseduje stan i upis njegovog
prava) nesumnjivo je predstavljala neprekidno mešanje u mirno uţivanje
"imovine". Međutim, kada je komora ocenila proporcionalnost mešanja,
zaključila je da je mešanje opravdano. Prema tome, nije utvrdila nijendu
povredu člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Osim toga, Vrhovni sud BiH je 22. juna 2004. poništio odluku
Kantonalnog suda Sarajevo i vratio slučaj na ponovno suđenje pred
Kantonalni sud, gde je kantonalni sud podrţao odluku kantonalnog
ministarstva. A u Srbiji, podnosilac iako mu nije dodeljen stan, prima
nadoknadu od 100 evra za pokriće zakupa. On, očigledn nije podneo
zahtev za naknadu.
Pravni osnov - obratloţenje suda

U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosilac se ţalio na nemogućnost
da vrati svoj stan koji je pre rata u Sarajevu imao i upiše se kao njegov
vlasnik. S druge strane, Vlada je konstatovala da podnosilac nije ispunio
zakonske uslove vezane za vraćanje vojnih stanova i upis prava. Pošto član 1
Protokola 1 nije garantovao pravo na kupovinu imovine, Vlada je tvrdila da
podnosilac nije imao "imovinu" u smislu ovog člana1. Podnosilac i Vlada
Srbije (kao treća strana) osporili su ovaj argument. Oni su pozvali sud da se
bavi domaćom jurisprudencijom u ovoj oblasti i proglasi zahtev za
prihvatljiv. Sud naglašava da je pitanje koje treba ispitati jeste da li okolnosti
slučaja, posmatrano u celini, daju pravo podnosiocu na fundamentalni
1 Kopecký protiv Slovačke [GC], br. 44912/98, ESLJP 2004-IX

436
interes zaštićen članom 1 Protokola 1. Sud se slaţe Vladom da je samo

nadleţan ratione temporis da razmatra period posle ratifikacije Protokola 1 od
strane Bosne i Hercegovine, napominjući da je zakonodavstvo pre ratifikacije
koje je proglasilo nevaţećim sporan ugovora već ukinut i da se dotični
ugovor sada, po domaćem zakonodavstvu smatra za legitiman.
Štaviše, nacionalne vlasti su dosledno konstatovale da ugovor o
kupovini vojnog stana ili nekog drugog društvenog stana, iako ne prenosi
pravo samom kupcu, daje mu pravo da zauzme stan i da se upiše kao
vlasnik, stoga predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Zakonski
uslovi u vezi sa vraćanjem vojnih stanova i upisom vlasništva na koje
upućuje Vlada, su od strane drţavnih organa, smatrani za ograničenje za
postojeća imovinska prava, a ne kao uslovi pod kojima se mogu osigurati
imovinska prava. S obzirom na to da je poloţaj drţavnih organa u skladu
sa međunarodnim standardima, sud ne vidi razloga da odstupi od ove
prakse2, zbog toga je Vladin prigovor na prihvatljivost odbačen a zahtev
proglašen prihvatljivim.
Podnosilac je tvrdio da je do odlaska njega i njegove porodice iz
Sarajeva došlo zbog straha za njihovu bezbednost. Što se tiče merituma
predmeta, podnosilac je naveo da su sporne mere bile očigledno
neosnovane. On je smatrao svoju kategorizaciju kao "nelojalnog građanina"
i kategorizaciji aktuelnog stanara u njegovom stanu kao "uglednog
građanina" kao potpuno proizvoljne i da se sporne mere ne primenjuju
dosledno za sve. S druge strane, Vlada je odbacila verziju podnosioca i
tvrdila je da je, zapravo napustio Bosnu i Hercegovinu u okviru zvaničnog
povlačenja JNA, pa se ne sme smatrati izbeglim ili raseljenim licem. Pod
pretpostavkom da je podnosilac imao "imovinu" u smislu člana 1 Protokola
1, Vlada je tvrdila da su sporne mere bile opravdane, uzimajući u obzir
malo stambenog prostora i hitnu potrebu da se smeste bivši pripadnici
snaga ARB i njihove porodice posle rata 1992-1995. Takođe su naveli da je
podnosilac ispunio zakonske uslove za dodelu stanarskog prava na jedan
vojni stan u Srbiji i da je imao pravo na naknadu za svoj vojni stan u Bosni i
Hercegovini tako da nije imao prevelik teret. Vlada treća strana je objasnila
da je podnosilac ustvari ispunio zakonske uslove za dodelu stanarskog
prava na vojni stan u Srbiji, ali da mu stan još nije dodeljen, kao i da je
2 Veselinski protiv Bivše jugoslovenske republike Makedonije”, br. 45658/99, 24. februar 2005,
Bozcaada Kimisis Teodoku Rum Ortodoks Kilisesi Vakfı protiv Turske, br. 37639/03, 37655/03,
26736/04 i 42670/04, § 50, 3. mart 2009.
437
podnosilac primao naknadu za stanarinu u iznosu od oko 100 evra

mesečno. Što se tiče merituma predmeta, Vlada treća strana je tvrdila da
podnosioca treba smatrati vlasnikom stana u Sarajevu i da su sporne mere
de facto eksproprijacija suprotno članu 1 Protokola 1.
Pozivajući se na standarde utvrđene u predmetu Iatridis protiv Grčke,3
u kojem je sud naveo tri pravila koja predstavljaju značenje člana 1
Protokola 1, sud primećuje da sloţenost pravne situacije u ovom predmetu
oteţava njenu klasifikaciju u tačnu kategoriju, jer iako se, s jedne strane,
kontroverzni ugovor o kupoprodaji smatra pravno valjanim, s druge
strane, podnosilac ne moţe da vrati svoj stan i da se upiše kao njegov
vlasnik po ovom ugovoru. Iako ova situacija de facto liči na eksproprijaciju,
sud ne smatra za potrebno da odluči da li se u ovom slučaju primenjuje
druga rečenica prvog stava člana 1, s obzirom da je situacija predviđena u
drugoj rečenici prvog stava člana 1 samo poseban slučaj mešanja u pravo
na mirno uţivanje imovine, kako je zagarantovano opštim pravilom u prvoj
rečenici. Prema tome, sud smatra da je neophodno razmotriti situaciju
podnosioca u svetlu tog opšteg pravila. Takođe treba napomenuti da je
situacija koja se razmatra počela 5. jula 1999. godine, što podrazumeva da
kontinuirane prirode.
U pogledu svrhe mešanja, sud tvrdi da svako mešanje u uţivanje
jednog prava Konvencije mora, kako se moţe zaključiti iz člana 18
Konvencije, da ostvaruje legitiman cilj i da princip "pravične ravnoteţe"
predviđen u Ĉlan 1 Protokola 1 pretpostavlja postojanje opšteg interesa
zajednice. S tim u vezi, sud se saglasio sa podnosiocem da lišavanje
imovine urađeno bez ikakvog razloga, osim dodele privatne koristi
privatnoj stranci ne moţe biti "u javnom interesu". U tom smislu, obavezni
prenos imovine sa jednog pojedinca drugom, zavisno od okolnosti, moţe
da predstavlja legitimno sredstvo za promovisanje javnog interesa. U tom
smislu, sticanje imovine izvršeno u skladu sa legitimnim društvenim,
ekonomskim ili drugim politikama moţe biti "u javnom interesu" čak i ako
zajednica uopšte, nema direkto korišćenje ili uţivanje stečene imovine. U
ovom predmetu, sud je spreman da prihvati da su osporene mere imale za
cilj povećanje socijalne pravde, kako tvrdi Vlada, i time ostvarivanje
legitimnog cilja.
U vezi sa pravičnom ravnoteţom, sud smatra da nije postignuta
takva ravnoteţa iz sledećih razloga: prvo, sud je bio svestan činjenice da je
3 Br. 31107/96, § 55, ESLJP 1999-II

438
Sarajevo, u kojem se nalazila većina vojnih stanova bilo podvrgnuto

blokadi, bombardovanju i dnevnim snajperima tokom rata. Postoji i puno
dokaza o direktnom i indirektnom učešću snaga vojske Jugoslavije (VJ) u
vojnim operacijama u Bosni i Hercegovini. Ovo objašnjava jako domaće
protivljenje prema vraćanju onih koji su sluţili u snagama VJ u njihove
predratne domove, ali to ne opravdava to. U tom smislu, sud je
konstatovao da nema naznaka da je podnosilac učestvovao kao deo snaga
VJ, u bilo kojoj vojnoj operaciji u Bosni i Hercegovini, a kamoli u bilo
kakvim ratnim zločinima. On se tretira drugačije samo zbog sluţbovanja u
tim snagama. Dakle, kontroverzne mere, iako neutralne, imaju efekat
tretiranja ljudi različito, na osnovu njihovog etničkog porijekla. Sud je u
uporedivim situacijama utvrdio da u načelu, nikakva promena u
postupanju, zasnovanom samo na odlučujućoj meri o etničkom poreklu
nekog lica, moţe biti objektivno opravdana u savremenom demokratskom
društvu. Drugo, Vlada je tvrdila da su osporene mere bile opravdane s
obzirom na oskudicu stambenog prostora i hitnu potrebu da smeste
siromašni pripadnicima snaga ARBiH i njihove porodice nakon rata od
1992. do 1995. godine. Međutim, nisu uspeli da dokaţu da se slobodni
stambeni prostor zaista koristi za one koji zasluţuju zaštitu. Štaviše, prema
pouzdanim izveštajima, mnogim visokim zvaničnicima, koji su ispunili
potrebu za smeštajem, podeljeni su vojni stanovi. Treće, u pogledu prava
podnosioca da iskoristi stanarsko pravo u Srbiji, sud primećuje da mu nije
dodeljen stan i da moţe da dobije pravo na zakup stana samo za
ograničeno vreme koje Vrhovni sud Federacije Bosne i Hercegovine ne
smatra jednakim sa stanarskim pravom, za potrebe zakona o vraćanju.
Ĉetvrto, sud ne previđa činjenicu da Zakon o privatizaciji stanova iz 1997.
godine predviđa nadoknadu. Vlada je procenila da bi podnosilac trebalo da
dobije oko 10.750 evra, ali svoju procenu zasniva na kriterijumima koji više
nisu na snazi. Od 11. jula 2006. godine podnosilac je imao pravo samo na
nadoknadu stvarnog iznosa plaćenog za stan, plus vaţeću kamatnu stopu
na jednodnevne depozite (što je manje od 3.500 evra). Sud se slaţe sa
Vladom da član 1 Protokola 1 ne garantuje pravo na punu nadoknadu u
svim okolnostima, ali ni gore navedeni iznosi nisu razumno povezani sa
trţišnom vrednošću spornog stana, dok je tačno da se u izuzetnim
okolnostima, čak i potpuno odsustvo kompenzacije moţe smatrati
opravdanim, prema članu 1 Protokola 1.
439
Konačno, sud isključivo, primećuje da podnosilac nije izbeglica (zbog

svoje srpske nacionalnosti) niti interno raseljeno lice (jer je napustio
teritoriju Bosne i Hercegovine). Iako je istina da se međunarodni principi za
smeštaj i vraćanje imovine izbeglicama i raseljenim licima podjednako
odnose i na "druga raseljena lica koja su raspoređena na sličan način a koja
su prešla preko drţavnih granica, ali koja ne ispunjavaju pravnu definiciju
izbeglice ",4 nejasno je da li se moţe smatrati da je podnosilac" pobegao "iz
Sarajeva u smislu te odredbe. Međutim, sud ne smatra potrebnim da
odgovori na to pitanje, jer su razlozi iz prethodnih stavova bili dovoljni da
se utvrdi kršenje člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa članom 6, podnosilac se ţalio na ishod postupka za
povratak, međutim sud smatra da je ovaj zahtev nebitan jer bi se ta tvrdnja
trebala rešavati na četvrtom stepenu unutar drţavnog pravnog sistema.
Pored toga, sud navodi da u spisima predmeta nema naznaka da lokalne
vlasti nisu bile nepristrasne ili da su postupci bili nepravični ili proizvoljni.
Zahtev se odbija kao neosnovan.
U pogledu člana 8, podnosilac se ţalio da je sporna situacija
predstavljala nepotrebno mešanje u njegovo pravo na poštovanje kuće.
Međutim, sud nije uspeo da utvrdi da li su činjenice predmeta o kojem je
reč takve da otkrivaju bilo kakvo mešanje u pravo podnosioca na
poštovanje njegovog doma. Prema tome, sud ovaj deo zahteva proglašava
neprihvatljivim.
U vezi sa članom 13, podnosilac se ţalio da nije postojao delotvoran
interni lek za njegove materijalne ţalbe. Sud nalazi da je podnosiocu bilo
omogućeno da nastavi sa internim postupcima, koje je on i uradio.
Ĉinjenica da je on na kraju izgubio, ne čini unutrašnji sistem neefikasnim.
Shodno tome, ovaj deo zahteva se proglašava neosnovanim.
Što se tiče navoda o kršenju člana 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1,
sud je objavio da je deo zahteva prihvatljiv, međutim, uzimajući u obzir sve
argumente, ne smatra potrebnim da razmotara predmet prema tim
odredbama Protokola zajedno.
U skladu sa članom 41, podnosilac je zahtevao vraćanje njegovog
stana i upis prava, naknadu za izgubljenu dobit i naknadu nematerijalne
štete. Uzimajući u obzir da su se stranke sloţile na naknadu, a ne na
povraćaj imovine, sud smatra da Vlada treba da plati podnosiocu iznos
4 Princip Pinheiro 1.2, Principi Ujedinjenih nacija u vezi sa smeštajem i vraćanjem imovine
izbeglicaama i raseljenim licima
440
sadašnje vrednosti stana. Što se tiče zahteva za izgubljenu dobit, sud

napominje da ima nadleţnost samo za period ratione temporis i s obzirom da
podnosilac već dobija nadoknadu od Vlade Srbije, odlučio je da odbije taj
zahtev.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije,
a zahtev zasnovan na članu 14 u vezi sa članom 1 Protokola 1 smatra
nepotrebnim za razmatranje. Osim toga, sud odbacuje zahteve zasnovane
na članovima 6, 8 i 13 Konvencije (jednoglasno).
441
Kin Stib i Majkić protiv Srbije - 12312/05

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat delimičnog
izvršenja arbitraţne odluke o nadoknadi / postoji povreda
Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog neuspeha sudova
odgovornih za rešavanje tuţbe za poništaj i zahteva za ponovno otvaranje
tuţbe u skladu sa efektima arbitraţne odluke / odbija se
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasno rešenje kao posledica potpunog
neizvršenja arbitraţne odluke/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / ugovorni odnos/ akcionarsko

društvo / prava akcionara / arbitraţna odluka / potpuno neizvršenje arbitraţne
odluke/ nadoknada ţrtve/ iscrpljivanje pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Društvo sa ograničenom odgovornošću Kin-
Stib sa sedištem u Demokratskoj Republici Kongo (prvi podnosilac
predstavke) i g-din Milorad Majkić, drţavljanin Srbije i Crne Gore (drugi
aplikant). Prvi podnosilac predstavke je 1989. godine sklopio ugovor o
zajedničkom poduhvatu sa hotelom "Interkontinental Beograd" za
osnivanje i rad kazina u prostorijama hotela. U to vreme ovaj hotel je bio u
vlasništvu Generalexport-a ("Genex") jedne od najvećih lokalnih
kompanija. Prema sporazumu, prvi podnosilac predstavke je imao pravo
na 80% prihoda, dok je Genex je imao pravo na 20%. Sporazum je takođe
predviđao da je Genex imao pravo na minimalnu zagarantovanu dobit od
najmanje 500.000 dolara godišnje od prvog podnosioca predstavke. Kazino
je otvoren oktobra 1990. godine, ali je zatvoren 1993. godine iz finansijskih
razloga i sporova između stranaka.
442
Prvi podnosilac predstavke je 1995. godine podneo tuţbu protiv

Genex-a pred Arbitraţnim sudom za spoljnu trgovinu privredne komore
Jugoslavije, traţeći vraćanje kazina u posed i nadoknadu za kršenje
ugovora. Godinu dana kasnije, Arbitraţni sud je delimično odlučio u korist
prvog podnosioca predstavke a Genex-u je naloţeno (a) da isplati
nadoknadu plus kamatu zbog nemogućnosti prvog podnosioca predstavke
da upravlja kazinom 12 meseci; (b) da dozvoli prvom podnosiocu
predstavke da povrati posedovanje; i (c) da dozvoli podnosiocu predstavke
da povrati posedovanje kazina i da efikasno upravlja svojom delatnošću
pet godina nakon ponovnog otvaranja. Privredni sud je 1996. godine
naloţio poptuno izvršenje arbitraţne odluke.
Godinu dana kasnije, Narodna banka Jugoslavije je obavestila
Privredni sud da je najveći deo sredstava prebačen na bankovni račun
prvog podnosioca predstavke. Kao rezultat toga, Privredni sud je naredio
isplatu preostalog iznosa zajedno sa obračunatom kamatom. Za vrlo kratko
vreme duţnici, Generalexport i CG International, kao dve kompanije
naslednice provobitne kompanije Genex su u potpunosti sproveli ovaj
nalog.
U martu 2004. godine, prvi podnosilac predstavke je traţio povraćaj
kazina i zatraţio da mu se nakon njegovog ponovnog otvaranja omogući
efikasno upravljanje u periodu od pet godina. Privredni sud je prihvatio
ovaj zahtev i naloţio duţnicima da ga poštuju. Kao rezultat neispunjenja
naloga za ponovno posedovanje, duţnici su kaţnjeni novčanom kaznom i
naloţen im je mandatni povraćaj poseda u roku od trideset dana, i osam
puta u periodu 2004-2005 kaţnjavao duţnike za neizvršenje novčanom
kaznom. U međuvremenu, Ustavni sud je odbacio zahtev da naloţi
potpuno i efikasno izvršenje arbitraţne odluke, navodeći da nije imao
nadleţnost ratione materiae da razmatra zahteve o kršenju individualnih
ljudskih prava.
U oktobru 2006. godine, Privredni sud je okončao izvršenje
izricanjem novčanih kazni, navodeći da je u skladu sa Zakonom o izvršnom
postupku utvrđeno maksimalno zakonsko vreme, a ova odluka je
potvrđena posle dva meseca. Postupci izvršenja su obustavljeni zbog
odluke Agencije za privatizaciju o restrukturisanju duţnika.
S druge strane, 1996. godine, Genex je podneo građansku tuţbu
Privrednom sudu u Beogradu, traţeći poništaj arbitraţne odluke, koju je
odbacio Privredni sud, kao i Viši privredni sud, a na kraju i Vrhovni sud.
443
Sa druge strane, duţnici su podneli zahtev za ponovno otvaranje postupka

o poništaju, koji je Privredni sud odbacio uz obrazloţenje da su pitanja koja
su tuţioci pokrenuli već razmatrana u poništenoj tuţbi. Godinu dana
kasnije, Vrhovni privredni sud je potvrdio ovu odluku po ţalbi.
Nadalje, strane su pokrenule dve grupe postupaka za naknadu. U
prvoj grupi, 27. juna 2001. godine, Privredni sud je delimično odlučio u
korist prvog podnosioca predstavke i nakon što je Visoki trgovinski sud
potvrdio presudu, presuda je postala izvršna. Međutim, Vrhovni sud je
smanjio iznos odobren za nadoknadu. U međuvremenu, prvi podnosilac
predstavke je zatraţio izvršenje presude donete u junu 2001. godine,
prenosom na bankovni račun. U februaru 2002. godine Privredni sud je
prekinuo izvršni postupak
Nakon ranijih ponovnih odlučivanja, u novom nizu postupka od 3.
marta 2005. godine i ispravljeno 8. septembra 2005. godine, Privredni sud je
delimično odlučio u korist prvog podnosioca predstavke. Privredni sud je
potvrdio ovu presudu i na taj način ona je postala primenjiva, a ţalbe koje
su uloţile stranke je odbio Vrhovni sud.
8. novembra 1994. godine, drugi podnosilac predstavke je kupio od
GJ, tada jedinog vlasnika, prvog podnosioca predstavke, "deo prvog
podnosioca" koji se sastoji od svih njegovih prava i novčanih interesa koji
proizilaze iz ugovora o preduzeću sa zajedničkim učešćem od 12. oktobra
1989. godine. Drugi podnosilac predstavke je tako postao "vlasnik ovog
dela kompanije" i "direktor i predsednik" prvog podnosioca predstavke u
svim pitanjima koja se odnose na Generalexport. 6. aprila 2002. godine,
Vrhovni sud u Kinshasa-i je potvrdio da je, od 19. maja 1996. godine, drugi
podnosilac imao 25% akcija prvog podnosioca i bio njegov zamenik
generalnog direktora. Statut prvog podnosioca predstavke, overen u
decembru 2002. godine, potvrđivao je gornje i navodio da je drugi
podnosilac predstavke zaista bio jedini predstavnik prvog podosioca
predstavke u vezi sa svim pitanjima koja se odnose na preduzeće sa
zajedničkim učešćem.
U martu 2008. prvi podnosilac predstavke je poslao i jedno pismo
upozorenja Agenciji za privatizaciju.
Međutim, narednih meseci, CG International je, nakon javnog
nadmetanja koje je organizovala Agencija za privatizaciju, prodala neku
svoju nepokretnu imovinu NBGP Properties. Jedna od zgrada bio je i hotel
Continental. Ĉlan 8.1.2 ugovora o prodaji predviđa, između ostalog, da
444
kupac u roku od sedam godina nema pravo na hipoteku ili da na drugi

način optereti hotel, osim ako ne dobije prethodno pismeno odobrenje od
Agencije za privatizaciju. Uprkos restrukturisanju i prodaji nekih svojih
sredstava, duţnici su ostali preduzeće u društvenom vlasništvu.

Podnosioci predstavke su naveli povredu člana 1 Protokola 1 zbog
delimičnog neizvršenja arbitraţne odluke od 10. aprila 1996. godine. U
preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da druge ţalbe podnosilaca
predstavke nisu ratione personae u skladu sa odredbama Konvencije ili
Protokola 1, jer arbitraţna odluka nije dala nijedno pravo, lično drugom
podnosiocu predstavke, da drugi podnosilac predstavke nije bio zvanično
stranka ni u jednom postupku i, na kraju, da je imao manje od 50% akcija
prvog podnosioca predstavke. Uprkos argumentima Vlade, podnosilac
predstavke je tvrdio da je ţrtva u smislu člana 1 Protokola 1.
Sud napominje da uprkos činjenici da drugi podnosilac predstavke
poseduje samo 25% akcija prvog podnosioca predstavke i da je arbitraţna
odluka odobrena samo za prvog podnosioca predstavke, 8. novembra 1994.
godine, drugi podnosilac predstavke je u to vreme kupio od G.J., u to
vreme jedinog vlasnika prvog podnosioca predstavke, deo njegove
kompanije koja sadrţi sva prava i finansijske interese koji proizilaze iz
Sporazuma o preduzeću sa zajedničkim učešćem. Iz ovoga sledi da kada je
reč o pitanjima koja se odnose na ovaj sporazum, uključujući i delimično
neizvršenje arbitraţne odluke usvojene u vezi sa tim, podnosioci
predstavke su identifikovani kao jedan sa drugm i biclo je neprirodno
praviti razliku među njima.1 Stoga, Sud, podsećajući na svoje zaključke u
predmetu Agrotexim,2 smatra da u specifičnim okolnostima i s obzirom na
konfuziju njegovih ugovornih i korporativnih aspekata, potraţivanja
drugog podnosioca predstavke su u ratione personae s odredbama Protokola
1 i da protivljenje Vlade treba odbaciti.
Dalje, Vlada je primetila da je prvi podnosilac predstavke bio
"potpuno nadoknađen" za delimično izvršenje arbitraţne odluke i da više
nije "ţrtva" u smislu člana 34. Konvencije. Sud podseća na svoju praksu da
1 Videti mutatis mutandis, Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, 29. novembar
1991, § 42, Serija A br. 222; Eugenia Michaelidou Developments Ltd i Michael Tymvios protiv
Turske, br. 16163/90, § 21, 31. jul 2003
2 Agrotexim i drugi protiv Grčke, 24. oktobar 1995, § 66, Serija A br. 330-A
445
odluka ili mera povoljna za podnosioca predstavke, u prinicpu nije

dovoljna da lice lišava statusa ţrtve, osim ako su nacionalne vlasti izričito
ili suštinski prihvactile, a zatim ponudile obeštećenje za navodnu povredu
Konvencija ili Protokola. U ovom slučaju, Vlada nije prihvatila povredu
koju je naveo prvi podnosilac predstavke, Sud zaključo da je prvi
podnosilac prijave sačuvao status ţrtve i odbio prigovor Vlade. Sud takođe
osporava tvrdnju Vlade da podnosilac predstavke nije iscrpeo domaće
pravne lekove, jer je i u mnogim prethodnim predmetima odbacio slične
argumente i ne nalazi nikakvu posebnu okolnost u ovom predmetu koja bi
zahtevala odstupanje od te prakse, stoga proglašava zahteve prihvatljivim.
Što se tiče merituma slučaja, Vlada je tvrdila da nije bilo povrede
člana 1 Protokola 1, s obzirom da su srpske vlasti učinile sve što je u
njihovoj moći da u celosti izvrše arbitraţnu odluku. Podnosilac predstavke,
s druge strane, ponavlja da predmet treba posmatrati iz perspektive
političkog pritiska i tereta na lokalnom pravosudnom nivou. Sud podseća
da je drţava odgovorna za korišćenje svih dostupnih pravnih lekova za
izvršenje obavezujuće arbitraţne odluke. Takođe, drţava mora da obezbedi
da se izvršenje jedne odluke obavlja bez nepotrebnog odlaganja i da je
celokupni sistem efektivan u teoriji i praksi. Što se tiče ovog predmeta, Sud,
između ostalog, nalazi da tvrdnje iz arbitraţne odluke nesumnjivo
predstavljaju imovinu u smislu člana 1. Protokola 1. Privredni sud je
naloţio izvršenje ove odluke u celosti i duţnicima je isplaćena utvrđena
naknadu. Međutim, uprkos činjenici da je Privredni sud odredio zakonski
najviše moguće novčane kazne, čini se da nije bilo pokušaja da se odluka u
potpunosti izvrši, zbog činjenice da su duţnici bili korporacije, tako da nije
bilo drugih zakonskih sredstava na raspolaganju.
Najzad, Srbija je 3. marta 2004. godine ratifikovala Protokol 1, što će
reći da su osporeni postupci izvršenja bili u nadleţnosti suda ratione
temporis za period duţi od pet godina i deset meseci, tako da srpske vlasti
nisu preduzele neophodne mere da bi u potpunosti izvršile arbitraţnu
odluku i nisu pruţile bilo kakve ubedljive razloge za ovaj neuspeh. Prema
tome, Sud nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Podnosioci predstavke su takođe tvrdili da je povređen član 6, stav 1
Konvencije koji se odnosi na neuspeh lokalnih sudova odgovornih za tuţbu
za poništaj i ponavljanje ove tuţbe, da poštuju res iudicata efekate arbitraţne
odluke. Sud odbacuje ove navode i imajući u vidu navedene zaključke u
vezi sa članom 1. Protokola 1, ne smatra da je neophodno da odvojeno
446
razmatra isto pitanje, prema članu 6 stav 1 Konvencije. Sud podseća da se

član 6 ne primenjuje na postupke koji se bave naporima da ponovo
pokrenu slučaj, već rešen pravosnaţnom sudskom odlukom. Iz toga sledi
da je ovaj deo zahteva ratione materiae sa odredbama Konvencije, u smislu
člana 35 stav 3 i stoga mora biti odbačen u skladu sa članom 35. stav 4.
Slično, kao što je Sud već razmatrao zahtev prema članu 1 Protokola 1, ne
smatra potrebnim da razmatra odvojeno isto pitanje po članu 13
Konvencije.
U skladu sa članom 41, prvi podnosilac predstavke je traţio dodatak
od 566,724.80 $ za smanjenje vrednosti svoje opreme za kazino i 100,000 $
za nematerijalnu štetu i odgovarajući iznos troškova i izdataka; dok je
drugi podnosilac predstavke traţio materijalnu štetu u iznosu od 120.000
dolara, što je bila kamata koju je on navodno platio za pozajmljen novac, za
obezbeđivanje hrane svojoj porodici i odrţavanje likvidnosti podnosioca
predstavke, a takođe je traţio i 200.000 dolara za svoje psihičke patnje.
Vlada je ponovila da je prvom podnosiocu predstavke odobrena
nadoknada za delimično neizvršenje arbitraţne odluke i da je taj zahtev
trebalo odbiti jer su se potraţivanja smatrala neosnovanim i prekomernim.
Sud smatra da su podnosioci predstavke pretrpeli neku materijalnu štetu
koja ne bi bila dovoljno nadoknađena isključivo utvrđivanjem povrede, a s
obzirom na to da su podnosioci predstavke identificirani kao veoma bliski
jedan s drugim, bilo bi veštačko praviti razliku menju njima. Zbog toga im
Sud dodeljuje obojici 8.000 €, a za podnosioca predstavke, takođe, izdvaja
odgovarajući iznos za troškove i izdatke.
Odluka suda
Sud odučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 a zahteve prema
članu 6 i članu 13 Konvencije nije potrebno razmatrati odvojeno (jednoglasno).
447
Marini protiv Albanije - 001-84061

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršavanja sudskih
odluka, produţenih postupaka, uskraćivanja pristupa sudu i nedostatka
obrazloţenja u odlukama Vrhovnog suda / postoji povreda, osim u slučaju
pristupa sudovima
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasno rešenje kao rezultat nedostatka efikasnih
pravnih lekova u vezi sa ţalbom za produţenje postupaka / postoji
povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat gubitka
kontrole nad delatnošću i imovinom društva / postoji kršenje
Ĉlan 14
Diskriminacija od strane vlasti na osnovu dvojnog drţavljanstva /
odbija se
Ključne reči: zajedničko javno preduzeće / ugovorni odnosi sa drţavom /

jednostrano ukidanje saradnje/ arbitraţna odluka/ ravično suđenje / duţina
postupaka / neizvršenje sudskih odluka / efikasno poravnanje / mirno uţivanje
imovine / akcije
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Vlash Marini, američki i albanski
drţavljanin i albanska vlada su 1991. godine osnovali zajedničko preduzeće
na desetogodišnji period. Preduzeće specijalizovano za proizvodnju
plastičnih materijala, nazvano je "Marini-Albplastik", čiji je statut od 11.
marta 1991. godine priznat odlukom Saveta ministara od 23. aprila 1991.
godine i upisano u privredni registar. Doprinos podnosioca predstavke u
448
osnivačkom kapitalu kompanije je iznosio ukupno 1,100.000 USD (oko

834.098 EUR) koji bi se koristio za obnavljanje fabrike i kupovinu novih
tehnologija. Svaka stranka je imala 50% akcija. Podnosilac predstavke je sa
italijanskom kompanijom Edil-Plastic potpisao ugovor u ime kompanije
"Marini-Albplastik" za kupovinu nove tehnologije za proizvodnju
plastičnih materijala. On je platio iznos od ukupno 228.000 dolara (oko
173.000 evra). Nakon završetka 60% obnove fabrike, drţava je prekinula
rad preduzeća i zatraţila od podnosioca predstavle da predloţi nove
uslove saradnje. Nakon prigovora podnosioca predstavke, odlukom od 3.
aprila 1993. Savet ministara je poništilo svoju odluku od 23. aprila 1991.
godine i jednostrano ukinulo sporazum o osnivanju kompanije „‟Marini-
Albplastik‟‟. Neodređenog datuma, kako bi se dobio naknadu štete,
podnosilac predstavke se ţalio drţavnoj arbitraţi, koja je u to vreme bila
nadleţna za sporove koji uključuju preduzeća sa drţavnim vlasništvom.
Drţavna arbitraţa je potvrdila valjanost statuta „‟Marini-Albplastik‟‟,
naloţila drţavi da nadoknadi podnosioca predstavke za gubitak profita i
naloţila preduzeću sa drţavnim kapitalom da završi radove obnove fabrike
do 30. oktobra 1993. godine.
Drţava se ţalila na gore navedenu odluku na Generalnom sastanku
arbitara Drţavne arbitraţe. Drţavna arbitraţa je 7. jula 1993. godine
usvojila deo odluke kojom se drţava obavezuje da ispuni svoje obaveze
(odluka je postala pravosnaţna), ali je poništila deo rešenja kojim se nalaţe
nadoknadu i predmet prosledila Drţavnoj arbitraţnoj komisiji na
razmatranje. Drţavna arbitraţa je naloţila drţavi da podnosiocu
predstavke isplati ukupan iznos od 26 miliona leka (pribliţno 217.286 evra)
zbog izgubljene dobiti u 1992. godini. Odluka je postala pravosnaţna istog
dana.
Nakon odbijanja Saveta ministara da izvrši odluku Generalne
skupštine arbitrara Drţavne arbitraţe od 7. jula 1993. godine, podnosilac
predstavke je podneo zahtev Ustavnom sudu za naknadu štete. Ustavni
sud je 8. novembra 1995. godine utvrdio kršenje ustavnih prava podnosioca
predstavke i naloţio da se izvrši odluka generalne sednice arbitrara
Drţavne arbitraţe. Savet ministara je izvršilo je odluku Generalne
skupštine arbitrara Drţavne arbitraţe dve godine nakon njenog donošenja.
Društvo sa drţavnim kapitalom koje je bilo pratner sa podnosiocem
predstavke u zajedničkom preduzeću se ţalilo Okruţnom sudu u Tirani
zbog proglašenja odluke o arbitraţi za apsolutno ništavnu, sa obrazloţenjem
449
da ju je ono primilo nakon što je Arbitraţa prestala da bude organ

odlučivanja 4. novembra 1993. godine. Pored toga, društvo je od suda traţilo
da poništi nalog za izvršenje zamrzavanja njegove aktive (imovine
preduzeća), ali su Okruţni i Apelacioni sud u Tirani odbacili ţalbu društva i
potvrdili odluku drţavne arbitraţe u korist podnosioca ţalbe i odluka je
postala pravosnaţna. S druge strane, Nacionalna agencija za privatizaciju
prodala je fabričku zgradu i okolno zemljište "F", iako je to bila imovina
kompanije Marini-Albplastik. Međutim, Okruţni sud u Tirani, Apelacioni
sud u Tirani, parnično veće Visokog suda, zajedničko veće Višeg i Ustavnog
suda, nakon ţalbe podnosioca predstavke utvrdili su da su akti o
privatizaciji apsolutno nevaţeći i naloţili, između ostalog, da se fabrika
tretira kao deo imovine društva "Marini-Albplastik". Uprkos nalogu
Okruţnog suda u Tirani, Ministarstvo privrede i finansija je bez odobrenja
podnosioca predstavke, 4. jula 2001. zaključilo ugovor o dvadesetogodišnjem
zakupu sa drugim društvom D, koje bi koristilo predmetnu fabriku za
proizvodnju cipela.
Fabrika "F" je 1998. godine potpisala četvorogodišnji zakup sa
društvom "D", a društvo „‟D‟‟ ke e podnelo zahtev Okruţnom sudu u Tirani
zbog obustave izvršenja odluke koja je bila u korist podnosioca predstavke.
Nakon ţalbe podnosioca predstavke, Vrhovni sud je utvrdio da, dok su
odluke o privatizaciji proglasene absoultno ništavim, F. nije mogla da
zaključi takav ugovor; tako da je ugovor o zakupu apsolutno ništavan. Sud
je poništio odluke okruţnog i apelacionog suda i prekinuo da sudi o
predmetu. Ali društvo D, sa kojim je proces zaključen već je koristio
fabriku na osnovu novog ugovora o zakupu, ovog puta sklopljenim sa
Vladom.
1. februara 2001. godine, pošto je postupak protiv društva D.
nastavljen u vezi sa valjanošću prvog ugovora o zakupu, Ministarstvo rada
i podnosilac predstavke su se sloţili da formiraju novo društvo "Marini-
Albplastik". Novo društvo je osnovano na osnovu statuta prvog društva
„‟Marini-Albplastik‟‟ od 11. marta 1991. godine, odluke drţavne arbitraţe
od 7. maja 1993. godine i pravosnaţne odluke prvostepenog suda od 10.
juna 1998. godine u korist podnosioca predstavke. Uprkos registraciji
novog društva 18. maja 2001. godine i kršenjem obaveza koje je preuzelo
Ministarstvo rada, Ministarstvo privrede i finansija, je, bez saglasnosti
podnosioca predstavke, potpisalo dvadesetogodišnji zakup sa kompanijom
D.
450
Prema novom ugovoru, društvo D bi koristilo fabriku koja pripada

kompaniji "Marini-Albplastik" za proizvodnju cipela. Nakon nekog
vremena, fabrika i okolno zemljište su registrovani kao drţavna imovina
nalogom Ministarstva privrede i finansija. Podnosilac predstavke se ţalio
na nalog Kancelariji za registraciju nepokretne imovine Okruţnog suda u
Tirani, koji je tokom ponovljenog suđenja traţio od likvidatora društva
podnosioca predstavke da se umeša u postupak kao treća strana, a takođe,
tokom ponovnog suđenja predmeta, odbijena je tuţba podnosioca
predstavke sa obrazloţenjem da je on zastupao društvo u likvidaciji i stoga
nije mogao da bude stranka u parničnom postupku. Vrhovni sud je odbio
ţalbu podnosioca predstavke.
Dalje, društvo D je podnelo tuţbu Okruţnom sudu u Tirani zbog
obustave izvršenja odluke (koja je bila u korist podnosioca predstavke)
koju je doneo isti sud. Kancelarija izvršitelja je nakon izvršenih pritisaka,
odlučila da ne izvrši nalog za izvršenje u korist podnosioca predstavke.
Shodno tome, Ministarstvo privrede je zatraţilo od suda da naloţi
likvidaciju društva "Marini-Albplastik" i njegove aktive zbog nepostojanja
interesovanja podnosioca predstavke za rad društva, i da sud imenuje
likvidatora i donese odluku o likvidacijuj "Marini-Albplastik". Nakon toga,
podnosilac predstavke je podneo zahtev Ustavnom sudu, tvrdeći, između
ostalog, da je sudski postupak bio nepravilan, sa obrazloţenjem da
Ministarstvo privrede, koje nije bilo akcionar "Marini-Albplastik", nije
imalo pravo da traţi likvidaciju društva. S druge strane, likvidator
kompanije "Marini-Albplastik" traţio je od podnosioca predstavke da
preda račune i pečat društva, jer je bio administrator kompanije. Međutim,
podnosilac predstavke je traţio odlaganje suđenja do donošenja odluke
Ustavnog suda.
27. aprila 2005. godine, Ustavni sud je, na plenarnoj sednici, uz
prisustvo sedam od devet sudija, kako je utvrđeno relevantnim zakonom o
njegovom funkcionisanju i organizaciji, odbio zahtev podnosioca
predstavke, jer predmet nije izglasala potrebna većina/ glasovi su bili
jednako podeljeni. Sud se u svom obrazloţenju ograničio na činjenicu da
traţena većina glasova nije postignuta ni za koje od pitanja pokrenutih u
ovom predmetu. U skladu sa članom 74 Zakona o Ustavnom sudu,
podnosilac predstavke je pozvan da ponovo podnese zahtev. A podnosilac
predstavke nije ponovo podneo zahtev Ustavnom sudu prema članu 74
Zakona o Ustavnom sudu.
451

U skladu sa članom 6 stav 1 Konvencije, podnosilac predstavke se ţalio
na neizvršenje pravosnaţne odluke, duţinu postupka, nepostojanje
obrazloţenja sudskih odluka i uskraćivanje prava da bude saslušan pred
sudom. Pozivajući se na član 13 Konvencije, on se ţalio na odustvoefikasnog
rešavanja njegovih ţalbi, prema članu 6. Na kraju, podnosilac predstavke se
ţalio na povredu člana 1 Protokola 1 i člana 14 Konvencije.
U vezi sa članom 6 stav 1 Konvencije, podnosilac predstavke se ţalio
na neuspeh izvršenja pravosnaţne odluke, neopravdano trajanje postupka,
nepostojanje obrazloţenja u odluci Vrhovnog suda i nepostojanje
nepristrasnosti i kršenje njegovog prava da ga sudovi saslušaju u dva
aspekta: odbijanje ustavnog zahteva (peticije) kao rezultat jednakog broja
glasova i nalog za likvidaciju koji ga je sprečio da preduzme odgovarajuće
pravne korake za odbranu svojih interesa. Sud smatra da je zahtev o
kršenju nepristrasnosti od strane Vrhovnog suda upućen nakon isteka
šestomesečnog roka od dana donošenja odluke i stoga je odbijen. Što se tiče
navoda o nedostatku obrazloţenja od strane Vrhovnog suda, Sud
primećuje da je zahtev ograničen, tako da i sudska odluka odgovara tome
ispunjavajući tako uslove iz člana 6 Konvencije a kao rezultat toga
progašava zahtev neprihvatljivim, u skladu sa članom 35 § 3 a drugi deo
zahteva prihvatljivim.
Albanska vlada je traţila da se zahtev proglasi neprihvatljivim, pošto
je pravo pojedinca na ţalbu zloupotrebljeno. Ona je navela da je podnosilac
ţalbe iskrivio činjenice u predmetu i namerno pogrešno predstavio odluke
domaćih sudova. Što se tiče registracije zajedničkog preduzeća 1993.
godine, albanska strana je tvrdila da je upisana u privredni registar u
skladu sa novim odredbama Zakona br. 7667 iz 1993. godine, koji je stupio
na snagu nakon osnivanja dotičnog zajedničkog preduzeća, ali imao
retroaktivno dejstvo. Stoga, podnosilac ţalbe nije mogao da traţi građanska
prava od nelegalnog društva, uprkos činjenici da Drţavna arbitraţa nije
uzela u obzir ovu činjenicu u svojoj odluci i utvrdila da je drţava
odgovorna za upravljanje zajedničkim preduzećem.
Što se tiče preliminarnih prigovora Vlade, Sud je u vezi sa prvim
argumentom odbacio argumente Vlade, jer se slučaj moţe smatrati
zloupotrebom samo ako se zasniva na netačnim činjenicama, a takođe
odbacuje i navode o kršenju člana 17 odlučujući da se ovaj član ne moţe
koristiti da spreči pojedinca da ostvaruje prava zagarantovana
452
Konvencijom. Što se tiče vremenskih rokova, Sud primećuje da u slučaju

neprekidnih povreda, rok od šest meseci nije valjan i, konačno, što se tiče
neuspeha podnosioca predstavke da podnese ustavnu ţalbu, Sud smatra
da je efikasnost ustavnih pravnih sredstava suštinsko pitanje, tako da ga
tretira zajedno sa meritumom slučaja.
Sa druge strane, podnosilac predstavke je tvrdio da je tokom
postupka pred lokalnim sudom povređeno njegovo pravo na saslušanje od
strane suda u dva aspekta. Kao prvo, ţalio se na nalog o likvidaciji društva,
što mu je onemogućilo pokretanje sudskog postupka u odbrani njegovih
interesa. On je dalje izjavio da ga je tokom domaćih postupaka zastupao
likvidator koji je postupao protiv njegovih interesa. Kao drugo, podnosilac
ţalbe je izjavio da je nepostizanje većine glasova u odluci Ustavnog suda
od 27. aprila 2005. godine povredilo njegovo pravo da bude saslušan od
strane Ustavnog suda. Ĉinjenica da bi tada mogao da podnese zahtev sudu
nije garantovala rešenje, jer bi ponovo moglo da se desi da ne dođe do
potrebne većine.
Sud ponavlja da član 6 stav 1 Konvencije svakom licu garantuje pravo
da bude saslušano od strane suda i ovo pravo se proteţe samo na sporove
(sukobe) o „‟pravima i obavezama građanse prirode" koje domaće
zakonodavstvo moţe da prizna. Međutim, "pravo na suđenje predmete"
nije apsolutno i podleţe implicitnim ograničenjima, posebno kada su u
pitanju uslovi za prihvatljivost jednog zahteva, jer je po samoj svojoj prirodi
neophodno urediti drţavu koja uţiva rezervu dodeljenu da izvrši procenu
u vezi sa tim.1
Međutim, takva ograničenja ne smeju da ograničavaju ili umanjuju
pravo lica na saslušanje na takav način ili na način koji krši suštinu tog
prava; na kraju, takva ograničenja nisu u skaldu sa članom 6 stav 1, ako
nemaju legitiman cilj ili ako ne postoji razumna proporcionalnost između
upotrebljenih sredstava i namere koju treba postići. Što se tiče odbijanja
prava na saslušanje od strane suda kao rezultat postupka likvidacije, Sud
smatra da je ograničavnje podnosioca predstavke na mogućnost da
pokrene sudski postupak imalo za cilj da likvidatoru dodeli ulogu
zastupanja društva likvidiranog u sudus, zbog pitanja pokrenutih oko
njegovih imovinskih prava. Izdavanjem naloga za likvidaciju, likvidator je
odgovoran za upravljanje aktivom društva. Prema Sudu, u suštini je
očigledno da sporovi o takvim pitanjima mogu da imaju značajne posledice
1 Ashingdane protiv Velike Britanije, odluka od 28. marta 1985, Serija A, br. 93, str. 24-25, § 57
453
na aktivu i pasivu imovine društva. Shodno tome, Sud nalazi da je

ograničenje nastojalo da zaštiti prava i interese drugih, konkretno onih
poverilaca društva. Sud konstatuje da je podnosilac predstavke imao
mogućnost da ospori postupke likvidacije pred četiri sudske instance, pa se
zato ne moţe smatrati da mu je pristup sudu ograničen. Imajući u vidu
gore navedeno, Sud zaključuje da postupak likvidacije nije doveo do
kršenja prava na saslušanje od strane suda, kako je garantovano članom 6
stav 1 Konvencije.
Kada je reč o odsustvu prava na saslušanje od strane suda kao
posledice nepostizanja potrebne većine glasova, Sud zaključuje da Ustavni
sud nije doneo odluku po zahtevu podnosioca predstavke, ne zbog rpodele
glasova, već zbog nemogućnosti da obezbedi većinu za bilo koje od pitanja
podnetih za suđenje. Zaključeno je da nisu dati razlozi za ovu stvorenu
situaciju. Sud je podsetio da član 6 Konvencije ne obavezuje drţave
potpisnice da formiraju apelacioni ili kasacioni sud. Međutim, drţave koje
stvaraju takve sudove duţne su da osiguraju da će lica koja pokreću sudski
postupak uţivati osnovne sudske garancije predviđene članom 6. Ove
garancije uključuju i pravo na pravosnaţnu odluku. U ovom predmetu,
Sud nalazi da je Ustavni sud odbio da donese odluku o meritumu
predmeta i da argument Vlade da nedonošenje odluke nije stvorilo trajne
posledice jer podnosilac predstavke moţe ponovo da podnese ţalbu, ne
stoji. Sud smatra da se mogućnost da se okolnosti menjaju i da podnosilac
predstavke moţe da dobije pravosnaţnu odluku u neutvrđenom vremenu
u budućnosti, ne ispunjava uslov pravne sigurnosti, pa je nedonošenje
pravosnaţne odluke od strane Ustavnog suda ograničilo podnosiocu
predstavke pravo pristupa sudu i kao rezultat toga postoji povreda člana 6
stav 1 Konvencije.
Podnosilac predstavke je dalje naveo kršenje člana 6 stav 1
Konvencije zbog neizvršenja odluke drţavnih organa, odnosno neizvršenja
odluke drţavne arbitraţe od 7. jula 1993. godine, kao i da vlasti nisu
izvršile pravosnaţnu i obavezujuću odluku od 10. juna 1998. godine kojom
se nalaţe tretiranje fabrike kao dela imovine Marini-Albplastik. Što se tiče
prvog dela navoda, Vlada je tvrdila da je podnosiocu predstavke
nadoknadila iznos koji je tada odredila arbitraţna komisija. Vlada je dalje
tvrdila da podnosilac predstavke nije pokazao nikakav interes za izvršenje
dela odluke kojom se nalagao završetak radova na obnovi i stoga je drugi
deo ţalbe podnosioca predstavke bio nepodrţan dokazima. Sud je ponovio
454
da član 6 stav 1 garantuje svakom licu pravo da sud sasluša bilo koje
navode u vezi sa njegovim građanskim pravima i obavezama; na taj način
ovaj član predviđa "pravo na suđenje predmeta", gde je pravo da se bude
saslušan od strane suda, što znači pravo na pokretanje parničnog postupka,
jednod od njegovih aspekata. Sud smatra da su navodi rezultat neuspeha
vlasti da izvrše obaveze nastale u trenutku osnivanja kompanije i stoga se
moraju analizirati u prvom delu.
Sud primećuje da je nesporno da su nadleţni organi nadoknadili
iznos određen za nadoknadu, ali ipak nisu ispunili obaveze za nastavaka
rada kompanije, što je potvrdio i Okruţni sud u Tirani u svojoj odluci od
10. juna 1998. godine. Sud primećuje da u godinama od 1993 - 2001, vlasti
nisu uspele da izvrše predmetnu odluku. Međutim, Sud primećuje da
Vlada nije dala nikakvo objašnjenje zašto arbitraţna odluka i pravosnaţne
sudske odluke u korist podnosioca predstavke nisu izvršene više od deset
godina od dana kada sudonete do 2003. godine kada je kompanija
likvidirana i kada je prestala da postoji. Ĉini se da kancelarija izvršitelja ili
administrativni organi nisu preduzeli nikakve efektivne mere za izvršenje
ovih odluka. Iz tog razloga došlo je do povrede člana 6 stav 1 Konvencije u
vezi sa tim.
Što se tiče duţine sudskih postupaka, podnosilac predstavke je tvrdio
da stepeni parničnih postupaka kroz koje je prošao nisu poštovali zahtev za
"razumnim vremenom". On je tvrdio da su domaći sudovi, nedonošenjem
odluke u provom stepenu postupka, prekršili ovaj zahtev. Štaviše,
produţeno odugovlačenje izvršenja od strane organa za donošenje odluka
koje su dodeljene u njegovu korist je dovelo do povrede člana 6. Vlada je
tvrdila da postupci na koje se poziva podnosilac predstavke nisu imali
vezu jedan sa drugim a vremenski periodi koje treba uzeti u obzir za ovu
svrhu, treba procenjivati za svaki proces pojedinačno. Sud primećuje da su
navodi podnosioca predstavke pozivaju na 5 setova sudskih postupaka i
konstatuje da ti postupci nisu bili vezani jedan sa drugim i da će se stoga
razmatrati odvojeno vremensko produţenje svakog od gore pomenutih
postupaka. Tako je pet procesa trajalo sedam godina, devet godina, dve
godine, pet godina odnosno dve godine. Uzimajući u obzir obim
postupaka, Sud zaključuje da trajanje drugog, četvrtog i petog postupka ne
predstavlja nikakvu nerazumnost koja moţe da rezultira povredom. Ali
isto se ne odnosi na prvi i drugi postupak. Što se tiče drugog procesa, Sud
primećuje da je slučaj više puta slat na ponovno suđenje. On primećuje da
455
je u sličnim slučajevima, kada je postupak produţavan na duţe vreme,

zbog ponovnog slanja predmeta na ponovno suđenje, odlučeno je da je,
iako je predmet bio slat na ponovno suđenje, zbog grešaka počinjenih od
strane niţih sudova, ponavljanja tih odluka u istom procesu otkriva
ozbiljnu manu u pravosudnom sistemu. Sud smatra da su albanske vlasti
donošenje niza kontradiktornih odluka pokazale nedostatke u pravnom
sistemu za koji su odgovorne. Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6
stav 1 Konvencije u pogledu produţenja prvog i drugog postupka u
konkretnom slučaju.
U vezi sa članom 13 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da
pravni lekovi na ţalbu koji su mu bili na raspolaganju, nisu mogli da budu
efikasni i odgovarajući kada se tiče njegove ţalbe prema članu 6. On je
tvrdio da domaći pravni sistem uopšte nije obezbeđivao poseban pravni
lek, kojim se moţe podneti ţalba za blagovremeno produţenje postupaka.
Sud primjećuje da, osim ustavne tuţbe, albanski pravni sistem ne daje
podnosiocu predstavke posebne pravne lekove da ima pravo na naknadu
štete za prekomerno trajanje postupaka. Shodno tome, Sud zaključuje da je
došlo do povrede člana 13 Konvencije u ovom predmetu, jer podnosilac
predstavke nije imao nikakve domaće pravne lekove na ţalbu koji bi mu
omogućili da ostvari svoje "pravo na saslušanje u razumnom roku", kako je
garantovano članom 6 stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1 Konvencije, podnosilac predstavke je
naveo da nakon dugogodišnjeg neuspeha svog partnera "drţave", da ispuni
svoje obaveze koje proizilaze iz stvaranja zajedničkog preduzeća "Marini-
Albplastik" i promena u fabričkim proizvodnim aktivnostima kao rezultat
ugovora zaključenih između drţave i drugih strana, njegov udeo akcija u
ovom društvu je smanjen u vrednosti i kao rezultat toga one je izgubio
kontrolu nad radom i aktivom (imovinom) društva. Sud primećuje da su
akcije koje su pripadale podnosiocu predstavke bez sumnje imale
ekonomsku vrednost koja spada u značenje reči "imovina" prema članu 1
Protokola 1, čineći ovaj član primenjivim. Podnosilac predstavke se takođe
ţalio da su ga vlasti diskriminisale zbog njegovog albansko-američkog
drţavljanstva, pozivajući se tu na član 14 Konvencije. Međutim, Sud je
odbacio ovaj navod jer podnosilac predstavke nije mogao da dokaţe
tvrdnju da je, zbog njegovog drţavljanstva, bio podvrgnut različitom
diskriminatorskom postupanju.
456
U ovom predmetu, Sud nalazi da drţava snosi odgovornost za

povredu člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa neizvršenjem pravosnaţnih
sudskih odluka i produţenja postupaka. S tim u vezi, Sud zaključuje da je
nedostatak volje lokalnih vlasti da ispune obaveze koje proizilaze iz
osnivanja društva direktno uticao na pravo podnosioca predstavke na
mirno uţivanje imovine. Ovome se takođe dodaje prekomernom trajanje
dotičnih postupaka, što je stvorilo trajnu neizvesnost oko zakonitosti
odluke koju donosi drţava, partnera podnosioca predstavke, o radu
društva. Shodno tome, podnosilac predstavke je postao pasivni akcionar,
čime je onemogućen da dobije očekivani profit. Shodno tome, drţava nije
ispunila svoju obavezu da podnosiocu predstavke garantuje efikasno
uţivanje njegovog prava na imovinu kako se garantuje članom 1 Protokola
1. Iz tog razloga došlo je do povrede ove odredbe.
Što se tiče navoda o diskriminaciji po osnovu drţavljanstva
zasnovanog na članu 14, Sud nalazi da podnosilac predstavke nije podneo
argumente koji podrţavaju te navode, pa proglašava zahtev neprihvatljivim i
isti odbacuje u skladu sa članom 35 stav 3 i 4 Konvencije.
Sud, na osnovu člana 41, dodeljuje podnosiocu predstavke ukupan
iznos od 330.000 evra za materijalnu i nematerijalnu štetu. Sud smatra
opravdanim da odredi sumu od 5.700 evra za troškove i postupak pred
Sudom, kao što je podnosilac predstavke i predloţio, ali je odbacio
potraţivanje za troškove u domaćim postupcima, zbog nedostatka dokaza.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 6 § 1, člana 13 kao i člana 1
457
Iatridis protiv Grčke - 31107/96

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat naloga za
iseljenje iz iznajmljenog bioskopa / postoji povreda
Ĉlan 13
efikasnih pravnih lekova za poništenje naloga za iseljenje / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1 i član 8
Povreda prava na pravično suđenje i poštovanje doma kao posledica
neizvršavanja odluke Osnovnog suda o poništenju naloga za iseljenje i
prisilnog ulaska organa u imovinu / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: odnos zakupa / nalog za iseljenje/ lišavanje od korišćenja

imovine / pravična ravnoteţa / delotvorno rešenje/ pravično suđenje/ poštovanje
doma
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Georgios Iatridis, grčki drţavljanin koji
je 1978. godine iznajmio otvoreni bioskop i obnovio ga u celosti. 1985.
godine podnosilac je obavešten od strane prefekture Atike da je zemlja na
kojoj je bioskop izgrađen drţavna imovina, te je zbog toga njegovo dalje
korišćenje protivzakonito i kao rezultat toga drţava je traţila naknadu.
Otvoreni bisokop je sagradio K.N. 1950. godine, nakon što je dobio
dozvolu od vlasti, na zemljištu "Karras" koje je nasledio. 1953.godine,
ministar poljoprivrede je rekao da K.N nije bio vlasnik celokupne zemljišne
površine već samo određenog dijela, ali ne i dela na kojem je izgrađen
bioskop, a preostali deo javna šuma. Kroz neke odluke kabineta iz 1965. i
1966. godine, drţava je prenela deo zemljišta "Karras", koji nije obuhvatao
deo bioskopa, u vlasništvo Stambene policijske zadruge (SPZ). K.N. je
podneo tuţbu protiv SPZ pokušavajući da povrati imovinu koja joj je
458
preneta, a drţava je učestvovala u postupku u korist SPZ. Posle smrti K.N.,

od njegovih naslednika je traţeno da plate porez na nasleđe za deo
zemljišta na kojem se nalazio bioskop. Isplata je završena u potpunosti
1982. godine, a naslednici su nastavili tuţbeni postupak protiv SPZ. U junu
1977. godine Apelacioni sud u Atini je presudio da je deo zemlje koji je
prebačen SZP pripadao drţavi. Dalje, Apelacioni sud se saglasio sa
mišljenjem ministra poljoprivrede da je otac K.N. bio vlasnik samo jednog
dela zemljišta koje nije obuhvatalo deo na kojem je izgrađen bioskop ili deo
koji je prenet SZP. Apelacioni sud je svoju odluku zasnovao, između
ostalog, na činjenici da je 1905. godine zemljište upisano u drţavni registar
šuma kao šumsko zemljište, a drţava ga je od tada, u dobroj veri,
posedovala i koristila kao vlasnik. Nakon odluke zamenika ministra
poljoprivrede 1984. godine, 1985. godine, jedan deo zemljišta koji je
obuhvatao i deo na kojem je sagrađen bioskop upisan je kao drţavni. Dalje
u februaru 1989. godine Apelacioni sud u Atini je odlučio da je u sudskoj
presudi iz juna 1977. godine rešio samo pitanje jednog dela imovine koja je
prebačena na SZP, a potom je preinačio odluku iz 1988. godine kojom je
odbio zahtev naslednika K.N i vratio slučaj prvom stepenu.
Skoro 10 godina nakon što je podnosilac iznajmio bioskop, odnosno u
novembru 1988. godine, Drţavni organ za zemljište (DOZ) je preneo
bioskop u nadleţnost Gradskog veća Ilioupolis. U roku od nekoliko dana,
podnosilac je obavešten da je duţan da oslobodi imovinu u roku od pet
dana. U februaru naredne godine obavešten je o nalogu za iseljenje
Odeljenja za zemlju Atike, koji je ostavljen na vratima bioskopa, nalog koji
je kasnije sproveden prinudnim iseljenjem radnika iz bioskopa.
Nakon što je osporio nalog za iseljenje u Okruţnom sudu u Atini, koji
je u zbirnom postupku odlučio u korist drţave, podnosilac se ţalio na
odluku Osnovnom sudu u Atini, koja je 23. oktobra 1989. godine odbacila
nalog za iseljenje. Od 1994/95. podnosilac se prijavio u DAZ za povratak
bioskopa, tuţeći drţavu i Gradsko veće Osnovnom sudu i traţeći naknadu
štete. Podnosilac je podneo zahtev za vraćanje bioskopa i gradonacelniku, a
zatim je podneo dve krivične prijave gradonaćelniku i DAZ. DAZ je donela
odluku da bioskopu treba vratiti podnosiocu, odluku koju je trebalo da
odobri ministar finansija. Nakon obaveštenja o odluci DAZ, podnosilac je
ministru finansija uputio zahtev za vraćanje bioskopa. S druge strane,
drţavni pravni je izrazio mišljenje da bioskop ne treba vraćati podnosiocu
jer se u odluci iz 1989. godine kojom je odbijen nalog za iseljenje nije traţilo
459
da se podnosiocu vrati bioskop i, drugo, ugovor o zakupu između

naslednika i podnosioci je bio nevaţeć prema nekim posebnim zakonima
koji se odnose na drţavnu imovinu. Ministar finansija je odobrio ovo
mišljenje. Podnosilac je 17. decembra 1996. godine podneo tuţbu
Osnovnom sudu u Atini u kojoj traţi nadoknadu za štetu uzrokovanu
nemogućnošću korišćenja bioskopa. Predmet je trebalo da bude presuđen
13. novembra 1997. godine, ali ostaje da bude otvoren i na dan kada je sud
doneo odluku po tom pitanju. U januaru 1998. godine podnosilac je podneo
tuţbu protiv drţave i Gradskog veća u kojoj traţi nadoknadu štete. Ovo
pitanje je i dalje neprocesuirano. Bioskop je i dalje u funkciji Gradskog veća
i nije vraćen podnosiocu. Podnosilac ni na jednom drugom mestu nije
sagradio otvoreni bioskop.
Prema grčkom zakonodavstvu, drţavna imovina zaštićena je od
mešanja trećih lica. Takođe, po nekim članovima grčkog građanskog
zakonika, vlasnik imovine, u ovom slučaju zakupac, je takođe, zaštićen od
drugih stranaka za imovinu koju poseduje. Pravo na posedovanje
materijalne imovine ili pravnih ugovora i imovine koja proističe iz tog
ugovora i prava na naknadu štete u slučaju nanošenja štete zaštićena je
ovim zakonikom. Takođe, komercijalni ugovori su zaštićeni odredbama
građanskog zakonika i autonomijom stranaka.

Podnosilac je naveo povredu člana 6 stav 1, člana 8, člana 13 i člana 1
Protokola 1 Konvencije. Sud je na početku odbacio preliminarne prigovore
Vlade koja je navela da podnosilac nije iscrpeo domaće pravne lekove, da
zahtev nije podnet u zakonskom roku i proglasio zahtev prihvatljivim.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, podnosilac je naveo da je u periodu
1978-1985, tokom kojeg je imao bioskop u zakup, radio bez ikakvog
mešanja drţave. Prema njegovim rečima, odluka ministra iz 1953. godine
podelila je zemlju samo na deo koji je trebalo označiti kao šuma i drugi
urbani deo, koji je pripadao K.N. Iako je pitanje vlasništva nad zemljom na
kojoj je izgrađen bioskop bilo sporno, drţava je tretirala naslednike kao
vlasnike zemljišta jer se od njih traţilo da plate porez na nasleđe i data im
građevinska dozvola. Isto tako, odluka Apelacionog suda iz 1977. odlučila
je samo za deo zemljišta koji je prebačen u vlasništvo policijske zadruge a
ne uzimajući deo zemlje na kojem s enalazio bioskop, tako da podnosilac
nije imao razloga da sumnja da naslednici nisu bili vlasnici zemlje.
460
Vlada je, s druge strane, navela da je nalog za iseljenje ograničio samo

njegovo pravo na posedovanje, ali nije prekršio pravo podnosioca da nastavi
poslovanje pošto je imao čak četiri godine da pronađe oblik za nastavak svog
posla. Štaviše, prema njima, pravo zakupca na posedovanje imovine uzete u
zakup je relativno i podnosilac nije imao direktna prava na imovinu. Iako se
odluka iz 1977. godine nije odnosila na zemlju gde se nalazi bioskop, u
katastru je zabeleţena činjenica da je ova zemlja pripadala drţavi. Odluka iz
1989. godine je, međutim, odlučila samo o valjanosti naloga za iseljenje i
pravima posedovanja zakupca. Prema tome, prema navodima Vlade,
podnosilac je morao da traţi nadoknadu od zakupodavca.
Sud ponovo ističe da je pojam "imovina" u smislu člana 1 Protokola 1
autonomni koncept koji nije ograničen na vlasništvo nad materijalnim
dobrima (posed) i da se određena prava i interesi koji čine tu imovinu
takođe mogu posmatrati kao "imovinska prava", a time i kao "imovina" u
smislu ovog člana. Sud podseća da je pitanje vlasništva nad zemljištem još
uvek otvoreno pred grčkim sudovima i takođe zaključio da nije u njegovoj
nadleţnosti da utvrdi da li je ugovor o zakupu vaţeć prema grčkom pravu
jer je to funkcija domaćih sudova. Prema tome, sud se ograničava na pitanje
da je podnosilac postupio po ugovoru koji je formalno vaţeć već jedanaest
godina bez mešanja drţave.
Sud uzima u obzir da podnosilac, koji je imao posebnu dozvolu za
rad bioskopa koji je zakupio, nije nastavio poslovanje na nekom drugom
mestu. Takođe, bez obzira na odluku iz 1989. koja je poništila nalog za
iseljenje, podnosilac nije ponovo otvorio bioskop, jer je ministar finansija
odbio odlazak Gradskog veća iz bioskopa. U ovim okolnostima, sud smatra
da je došlo do mešanja u imovinska prava podnosioca predstavke. S
obzirom na to da je svoj poslovni objekat samo uzeo u zakup, ovo mešanje
se ne moţe prepoznati ni kao eksproprijacija niti kao kontrola korišćenja
imovine, ali spada u prvu rečenicu prvog stava člana 1 Protokola 1.
Podnosilac je takođe istakao činjenicu da je deset godina nakon
odluke iz 1989. godine, drţava nezakonito i proizvoljno drţala bioskop i
odbila da ga vrati. Vlada je uzvratila tvrdnjom da je zemlja na kojoj je
bioskop, dugogodišnji deo imovine drţave. Sud primećuje da je prvi zahtev
i najvaţniji član o kojem je reč, mešanje drţavnih organa u mirno uţivanje
imovine bio legitiman. Druga rečenica prvog stava dopušta lišavanje
imovine samo u slučajevima propisanim zakonom a drugi stav priznaje
pravo drţave da kontroliše korišćenje imovine ako se radi u skladu sa
461
zakonom. Stoga, sud naglašava da pitanje da li je bilo pravične ravnoteţe

između opšteg interesa, s jedne strane, i zahteva za zaštitu individualnih
prava, s druge strane, postaje relevantno samo ako se utvrdi da je mešanje
o kojem je reč zasnovano na zakonu, a ne proizvoljno. Nadalje, sud smatra
da iako je nalog za iseljenje bio u skladu sa domaćim zakonodavstvom,
Osnovni sud u Atini je 1989. godine odbacio taj nalog nakon ubrzanja
postupka. Od tog trenutka, nalog za iseljenje nije imao pravnu osnovu, a
gradsko veće Ilioupili-as, koje je postalo ilegalni korisnik bioskopa, je
trebalo je da vrati podnosiocu u posed bioskop, prema preporuci
Ministarstva finansija, Drţavnog pravnog saveta i Drţavne agencije za
zemlju. Shodno tome, sud smatra da je mešanje drţave u suprotnosti sa
domaćim zakonodavstvom i stoga nije u skladu sa pravom podnosioca na
mirno uţivanje imovine. Sud stoga zaključuje da je došlo do povrede člana
1 Protokola 1.
U vezi sa članom 13, podnosilac je izjavio da odluka iz 1989. godine o
zabrani iseljenja nije "efektivna". Iako je ovaj nalog odbačen, vraćanje
bioskopa bilo je na volju drţavnih organa. Sud smatra da je grčki pravni
sistem dao rešenje kada je usvojio odluku iz 1989. godine, ali rešenje koje
zahteva član 13 mora da bude "efektivno" kako u praksi tako i u teoriji, u
smislu da izvršenje ove odluke nije sprečeno bez opravdanja od strane
drţavnih organa. S obzirom na odbijanje ministra finansija da poštuje
presudu prvostepenog suda, mera o kojoj se govori ne moţe se smatrati
efektivnom. Shodno tome, sud odlučuje da je došlo do povrede člana 13.
U vezi sa članom 6 stav 1 i članom 8, podnosilac je naveo da ako sud
odluči da nije došlo do povrede člana 13, onda, u skladu sa članom 6 stav 1,
drţava ne ispunjavajući svoju obavezu da izvrši odluku iz 1989. godine,
kršila svoja prava predviđena Konvencijom. Što se tiče člana 8, podnosilac
je tvrdio da iznenadni ulazak nadleţnih vlasti u prostorije bioskopa bez
njegovog prisustva, čak i uzimajući njegovu ličnu i kinematografsku
opremu, predstavlja kršenje njegovog prava na poštovanje njegovog doma.
Sud smatra da su navodi podnosioca zasnovani na članu 6 § 1 i članu 8, u
suštini, identični navodima na osnovu člana 1 Protokola 1 i člana 13.
Shodno tome, sud ne smatra opravdanim da ispituje navode zasnovane na
napred pomenutim članovima.
U vezi sa članom 41 i "pravičnom nadoknadom", podnosilac je
naglasio da sud ne treba da ograničiti samo na naredbu vlade da vrati
gubitak profita i gubitak poslovanja u celini, već i da mu nadoknadi
462
nematerijalnu štetu koju je pretrpeo kao starija osoba, 66 godina u vreme

iseljenja i 75 godina u traţenju prava pred sudom. Podnosilac je traţio
364.788.000 grčkih drahmi za materijalnu štetu, 50.000.000 grčkih drahmi za
nematerijalnu štetu i druge iznose za troškove postupka. Vlada je tvrdila da
je sud trebalo da uzme u obzir da podnosilac nije započeo posao na nekom
drugom mestu, iako je imao opremu za bioskop i da su se navodi
podnosioca zahteva sudu u velikoj meri razlikovali od zahteva za naknadu
štete domaćim sudovima. Ova tuţba za odštetu je još uvek u postupku
pred domaćim sudovima, pa bi bilo koja odluka suda zasnovana na ovom
članu bila preuranjena. Sud smatra da potraţivanja na osnovu člana 41 nisu
spremna za odluku. Zbog toga je potrebno zadrţati slučaj, uzimajući u
obzir mogućnost sporazuma između drţave i podnosioca.
Odluka suda
Sud je odlučio da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije
i člana 13, dok nije potrebno razmatrati zahteve na osnovu člana 6 stav 1 i
člana 8 (jednoglasno / šesnaest glasova za i jedan protiv).
463
Blečić protiv Hrvatske - 59532/00

Ĉlan 1 Protokola 1 i član 8

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i nepoštovanje doma kao
posledica prestanka stanarskog prava/ neprihvatljivo ratione temporis
Ključne reči: mirno uţivanje imovine /stanarsko pravo/ iznajmljen stan sa

posebnom zaštitom/ (ne) iscrpljivanje pravnih lekova/ vremenska nadleţnost/
stalna povreda
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Krstina Blečić, drţavljanka Hrvatske,
1953. godine iznajmila je stan sa posebnom zaštitom - u gradu Zadru, u
Hrvatskoj. U junu 1991. godine stupio je na snagu Zakon o stanarskom
pravu a 26. jula 1991. podnosilac predstavke je otišla da poseti svoju ćerku
u Rimu i nameravale je da se vrati posle leta, zatraţivši od komšija da
čuvaju stan i plaćaju račune. Krajem augusta 1991. godine, eskalirao je
oruţani sukob u Hrvatskoj, što je dovelo do značajne materijalne štete
gradu Zadru, zbog čega je više osoba uzurpiralo stan podnosioca
predstavke. Opština Zadar je 12. februara 1992.godine podigla tuţbu protiv
podnosioca predstavke Osnovnom sudu kojom je zatraţila ukidanje njenog
stambenog prava, uz argument da ona nije bila prisutna u stanu više od
šest meseci, bez razloga, kako je to definisao Zakon o stanarskom pravu.
Podnosilac predstavke je navela da je bila primorana da ostane u
Rimu od jula 1991. do maja 1992. godine, kada je bila bolesna, situacija u
Zadru je bila teška i obustavljena joj je i penzija kao udovici iz rata i
drţavno zdravstveno osiguranje od oktobra 1991. godine. Pored toga,
uzurpatori iz stana u Zadru su joj pretili kada je telefonom traţila lične
stvari. 9. oktobra 1992. godine Osnovni sud je podnosiocu predstavke
ukinuo stanarsko pravo tvrdeći da građani Zadra nisu imali naređenje da
se evakuišu iz grada i da ratno stanje ne opravdava odsustvo podnosioca
predstavke. Prema sudu, njeno odsustvo nije opravdano, niti zbog
zdravstvenih razloga, jer nijedan od njenih zdravstvenih problema, koje je
464
podnosilac predstavke imala dugo nije onemogućavao njeno putovanje.

Podnosilac predstavke se ţalila Okruţnom sudu, koji je 19. oktobra 1994.
ukinuo prvostepenu odluku na osnovu toga što Osnovni sud nije uzeo u
obzir lične okolnosti podnosioca zahteva, kao što su starost i loše zdravlje.
Stoga, slučaj je ponovo vraćen prvom stepenu koji opet doneo istu odluku i
podnosilac predstavke se ponovo ţelila Okruţnom sudu, koji ukinuo
odluku Osnovnog suda. 10. aprila 1995. godine, Opština Zadar je uputila
zahtev Vrhovnom sudu, a Vrhovni sud je, 15. februara 1996. godine
poništio odluku Okruţnog suda i potvrdio odluku Osnovnog suda,
navodeći da razlozi podnosioca predstavke da se ne vrati u stan nemaju jak
osnov. 18. novembra 1996. godine, podnosilac predstavke se ţalila
Ustavnom sudu rekavši da je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo
na poštovanje imovine. U međuvremenu, 5. novembra 1997. godine stupila
je na snagu Evropska konvencija o ljudskim pravima (Konvencija). 8.
novembra 1999. godine, Ustavni sud je odbacio ţalbu podnosioca
predstavke na osnovu toga sa obrazloţenjem da ustavna prava podnosioca
predstavke nisu povređena.

Podnosilac predstavke je navela povredu člana 8 Konvencije i člana 1
Protokola 1. S druge strane, Vlada je uloţila dva preliminarna prigovora.
Prvo, tvrdeći da sud nije imao vremenski ograničenu nadleţnost, rationae
temporis, i drugo, da podnosilac predstavke nije iscrpila domaće pravne
lekove.
U vezi sa argumentom o nedostatku vremenske nadleţnosti, Sud
primećuje da Vlada nije pokrenula postupak u fazi prihvatljivosti
predmeta. Vlada je po prvi put dala argumente za ratione temporis
jurisdikciju pred Velikim većem, a podnosilac predstavke se nije protivila
ovom postupku Vlade. Stoga, kao prvo, Sud mora da proceni da li Vlada
ima pravo da iznosi argumente o vremenskoj nadleţnosti Suda u ovoj fazi
postupka. Sud primećuje da Veliko veće, na osnovu člana 35 stav 4
Konvencije moţe da smatra neprihvatljivim navode u svakoj fazi postupka1
i stoga ocenjuje da se argument Vlade o vremenskoj nadleţnosti uzima za
osnov, koji se bazira pre svega na dva argumenta: prvi, nedostatak ili
nenadleţnost rationae temporis je pitanje nadleţnosti suda a ne pitanje
1 Videti, inter alia, Azinas protiv Kipra [VV], br. 56679/00, § 32, ESLJP 2004-III, i Odièvre
protiv Francuske [VV], br. 42326/98, § 22, ESLJP 2003-III).
465
prihvatljivosti u strogom smislu te reči, pa ne bi trebalo da zavisi od

podnesaka strana već od samog suda, prema članu 32 Konvencije. Drugi,
sud je već odlučio u drugim slučajevima2 da nije na njemu da zaobiđe
argumente prihvatljivosti, odnosno pravilo šest meseci, samo zato što
Vlada to nije pomenula u prethodnim prigovorima. Stoga, pozivajući se na
princip pravne sigurnosti, opšte principe međunarodnog prava, Sud
smatra da je pitanje vremenske nadleţnosti trebalo meritorno ispitati i na
sopstvenu inicijativu. O meritumu ovog argumenta, Vlada je tvrdila da je
predmetni slučaj bio slučaj da je 1997. godine u Hrvatskoj došlo do stupanja
Konvencije na snagu i zato Konvencija nije proizvela obaveze za Hrvatsku
u slučajevima koji su se desili pre tog datuma. Vlada je tvrdila da, na
osnovu sudskih presedana institucija koje rade po Konvenciji, Sud nema
nadleţnost ratione temporis, jer je odluka domaćih sudova došla pre
stupanja Konvencije na snagu. Pored toga, na osnovu sudske prakse
Međunarodnog suda pravde (ICC), da ima nadleţnost rationae temporis vidi
se kada su se dogodile situacije ili okolnosti koje su rezultirale sporom, a ne
datum kada se spor dogodio.3 Vlada je takođe napravila poređenje sa
slučajem Jovanović protiv Hrvatske 4 govoreći da je prestanak stanarskog
prava sudskim odlukama imao konačan karakter i nije predstavljalo
kontinuiranu povredu, a odluka Ustavnog suda koja je u stvari doneta
nakon stupanja Konvencije na snagu, je bila ograničena i imala je za cilj da
utvrdi da li su ranije odluke bile tačne.
Podnosilac predstavke je sporila sličnosti njenog slučaja sa slučajem
Jovanović, rekavši da je konačna odluka bila odluka Ustavnog suda, dok je
ovaj sud razmatrako da li su povređena njena ustavna prava. Prema njenim
rečima, dakle, ta odluka je bila odluka relevantna u vezi sa vremenskom
nadleţnošću Suda. Nakon stupanja Konvencije na snagu 1997. godine,
drţave članice moraju da izmene i prilagode sve domaće zakone ovoj
Konvenciji. Podnosilac predstavke je takođe prigovorila sličnosti koju je
Vlada napravila sa presudom Međunarodnog suda pravde, navodeći da su
sudski presedani Međunarodnog suda pravde i Suda drugačiji, jer MSP ne
priznaje koncept "stalnih povreda". Podnosilac predstavke je zaključila
argument tvrdeći da je ukidanje njenog stanarskog prava rezultat
kontinuirane situacije koja je sprečavala da se vrati kući.
2 Walker protiv Ujedinjenog kraljevstva (odl.), br. 34979/97, ESLJP 2000-I.

3 Videti slučaj Lihtenshtajni protiv Nemačke, prethodni prigovori.
4 Jovanović protiv Hrvatske (odl.), br. 59109/00, ESLJP 2002-III.
466
U konačnoj odluci o prihvatljivosti predmeta, Veće je konstatovalo da

je ukidanje stanarskog prava podnosioca predstavke ne dolazi kao rezultat
njenog iseljenja iz stana, već iz narednih postupaka lokalnih sudova koje su
pokrenuli drţavni organi. Imajući ovo u vidu, predmetni slučaj značajno se
razlikovao od slučaja Jovanović, jer je u tom slučaju mešanje urađeno
završnim aktom a druge postupke je pokrenula sama stranka. Veće je uzelo
u obzir činjenicu da se većina postupaka dogodila pre stupanja Konvencije
na snagu, uključujući i odluke Vrhovnog suda, međutim, vaţna činjenica je
da je odluka Ustavnog suda doneta 1999. godine, nakon stupanja
Konvencije na snagu a prava čiju je povredu podnosilac predstavke navela
pred Ustavnim sudom su prava zaštićena Konvencijom. Iz ovih razloga,
Veće je zaključilo da je Sud u ovom predmetu imao nadleţnost rationae
temporis. Međutim, Veliko veće, koje donosi ovu konačnu odluku,se nije
sloţilo sa preliminarnim mišljenjem Veća.
Veliko veće - Sud - podseća da je podnosilac predstavke tvrdila da je
ukidanje njenog stanarskog prava od strane drţave povredilo njeno pravo
na mirno uţivanje njene imovine prema članu 1 Protokola 1 i pravo na
poštovanje privatnog i porodičnog doma, prema članu 8 Konvencije. Sud
priznaje da je ukidanje ovog prava činilo mešanje u prava, ali ono što ostaje
za procenu, posebno u senci argumentacije Vlade, jeste kada su ova
mešanja učinjena.
Sud smatra da se stanarsko pravo završilo u vreme kada je odluka
Vrhovnog suda bila res judicata 15. februara 1996. godine, te stoga smatra
da je mešanje u pravo podnosioca predstavke na kraju potvrđeno odlukom
Vrhovnog suda. Shodno tome, odluka Ustavnog suda spada izvan
vremenske nadleţnosti Suda. Kada se tiče tvrdnje podnosioca predstavke
da je prestanak zaštićenog stanarskog prava rezultirao nastavkom situacije,
Sud je smatrao da je lišavanje od imovine u principu konačan čin i ne
proizvodi kontinuiranu situaciju "lišavanja".5
Stoga Sud nalazi da je jedino preostalo pitanje za ocenu da li je
odluka Ustavnog suda sama po sebi, mogla biti povreda tih prava. S tim u
svezi, Sud smatra da je zahtev podnosioca predstavke Ustavnom sudu bio
samo korišćenje drugog domaćeg pravnog leka. Sud primećuje da se ne
moţe tvrditi da je odbijanje Ustavnog suda da poništi odluku Vrhovnog
suda predstavljalo nezavisnu ili novu povredu jer takva obaveza nije
5 Videti, inter alia, Malhous protiv Republike Ĉeške (odl.) [VV], br. 33071/96, ESLJP 2000-XII, i
mutatis mutandis, Ostojić protiv Hrvatske (odl.), br. 16837/02, ESLJP 2002-IX.
467
proizašla iz Konvencije. Njegova odluka je dozvolila da Vrhovni sud

nastavi izvornu povredu. Sud smatra da Ustavni sud, pri odlučivanju o
zahtevu podnosioca predstavke nije mogao primeniti Konvenciju, jer bi to
bilo u suprotnosti sa članom 28. Bečke konvencije, u kojem se navodi da
Ugovori nemaju retroaktivni efekat.
Pošto su činjenice dokazale da je mešanje u prava podnosioca
predstavke izvršeno presudom Vrhovnog suda od 15. februara 1996. a ne
odlukom Ustavnog suda, ispitivanje merituma ovog predmeta ne pripada
Sudu i ne spada u njegovu nadleţnost. Prema tome, zahtev je neprihvatljiv
ratione temporis sa članom 35. stav 3. Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne razmatra meritum predmeta zbog nedostatka
nadleţnosti ratione temporis (jedanaest glasova za i šest protiv).
Izdvojeno mišljenje sudije Loucaides, kojem su se pridruţili sudije

Rozakis, Ţupančić, Cabral Barreto, Pavlovschi i Davíd Thór Björgvinsson
Ove sudije dele stav da je odluka Ustavnog suda bila u stvari ta
odluka koja je "dovršila" povredu prava podnosioca predstavke i stoga,
prema njima, ovaj predmet spada u vremensku nadleţnost Suda.
Izdvojeno mišljenje sudije Ţupančića kojem se pridruţio sudija

Cabral Barreto
Sudije Ţupančić i Barreto, u odvojenom mišljenju, slaţu se sa drugim
izdvojenim stavovima, ali ponavljaju da je sam stav većine da je odluka
Ustavnog suda omogućila nastavak povrede od strane drugih sudova bila
snaţan argument da se oceni da je u stvari ova odluka, sama po sebi bila
povreda. Zbog toga se ova činjenica mora uzeti kao osnova za razmatranje
povrede u okviru vremenske nadleţnosti Suda.
Izdvojeno mišljenje sudije Cabral Barreto

Sudija Barreto je, u zasebnom mišljenju, uzimajući u obzir zaključke
drugih mišljenja, izrazio zabrinutost zbog onoga šta će se smatrati
"domaćom pravosnaţnom odlukom" nakon odluke ovog Suda. Prema
njegovim rečima, postojaće neizvesnost čak i za potrebom iscrpljivanja
domaćih pravnih lekova, kada će, primenom logike većine, građani imati
sumnje da li da se obrate Ustavnom sudu nakon odluke Vrhovnog suda
kao res judicata.
468
Saliba i ostali protiv Malte - 20287/10

Ĉlan 1 Protokola1
imovine i niske nadoknade / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao posledica nerazumnog
trajanja sudskih postupaka u Ustavnom sudu/ postoji povreda

Diskriminacija i mešanje u pravo na neometano uţivanje imovine kao
posledica načina preuzimanja imovine i duţine trajanja sudskih postupaka/
nije potrebno razmatrati
Ključne reči: oduzimanje imovine/kontrola imovine/nadoknada/ niska cena

zakupa/ pravična ravnoteţa / pravično suđenje/ iscrpljivanje pravnih sredstava /
dugotrajnost postupaka/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Dr. Philip Saliba i sedamdeset drugih
građana Malte su bili zajednički vlasnici nekoliko nekretnina u Senglei,
tačnije 5 stanova u prizemlju i u susednom ulaza koji je omogućavao
pristup dvadeset drugih apartmana iznad. Ova imovina je oštećena tokom
Drugog svetskog rata, a po nalogu za ratnu odštetu vlasnici su imali pravo
na naknadu štete uzrokovane ratom. Izjavom od 27. februara 1951. godine,
Vlada je ovu imovinu oduzela sa pravom "posedovanje i korišćenje" u
skladu sa nalogom o kupovini zemljišta. Na osnovu ove izjave, vlasnicima
je plaćen godišnji zakup od oko 205 evra za celu nekretninu. Nadalje, bez
traţenja dozvole vlasnika, vlada je srušila imovinu i izgradila stambeni
objekat sa drugim planom, koristeći deo imovine za proširenje puta.
Publike). U junu 1991. godine podnosioci predstavke su podneli zahtev za
naknadu štete povereniku za zemljište u iznosu od 244,584.00 EUR, ali
469
nikada nisu dobili odgovor. Umesto toga, na osnovu izjave od 22. juna
1993. Vlada je obnovila vlasništvo nad konkretnom imovinom sa pravnim
naslovom "imovina u javne svrhe", na osnovu naloga o kupovini zemljišta
(javne svrhe). Pod ovim pravnim naslovom, stanodavcima je i dalje plaćana
zakupnina od 205 evra godišnje. U međuvremenu imovina je dodeljena
trećim licima, uključujući i jednu radnju.
U martu 1998. godine podnosioci zahteva su pokrenuli postupak
ustavnosti pred Građanskim sudom pozivajući se na član 1 Protokola 1 i
član 14 Konvencije, tvrdeći da im je povređeno pravo na imovinu kao
rezultat akcija koje je preduzela Komisija za zemljište. Nakon neuspeha
arhitekte kojeg je imenovao sud da proceni štetu, postupak je zaključen do
postizanja sporazuma. Nakon nekoliko prekida postupaka, 16. oktobra
2007. godine, Građanski sud, koji je postupao po svojoj ustavnoj
nadleţnosti, odbacio je zahteve podnosilaca zahteva na osnovu toga da se,
s obzirom da su podnosioci i zahteva i dalje bili vlasnici predmetne
imovine, obnova ne bi tebalo da smatra za ograničenje od imovinskih
prava,već za kontrolu imovine jer se zasnivala na pravnom naslovu.
Prema tom sudu, ova kontrola je bila potrebna u pogledu činjenice da
je imovina bila uništena tokom rata i posle rata je bilo potrebno socijalno
stambeno zbrinjavanje. Iz istog razloga, i ako se smatra da je oduzimanje
imovine bilo ograničenje imovinskih parav, ovo je rađeno u opštem
interesu, poštujući princip proporcionalnosti, jer su u vreme kada im je
imovina oduzeta, oni primali zakup po vrednostima na trţištu. Osim toga,
u konkretnom slučaju, vlasnicima nije traţeno da podmiruju troškove za
nove stanove, za njihovo odrţavanje i kada je imovina bila kupljena za
njihove potomke, ona je već bila izdata u zakup. Zbog toga podnosiocima
predstavke nije nametala nesrazmerno opterećenje. U ţalbi, presudom od
06. oktobra 2009. godine, Ustavni sud je potvrdio prvostepenu presudu.
Sud je osim davanja detaljnog obrazloţenja o osnovama na kojima je odbio
ţalbe podnosilaca predstavke, takođe kritikovao niţestepene sudove zbog
vremena trajanja postupka duţe od deset i po godina, iako je značajno
kašnjenje uzrokovano neuspehom podnosilaca predstavke da podnesu
svoje argumente. 3. juna 2010. godine, Vlada je saopštila da će nekretninu
prisvojiti sa naslovom "apsolutna kupovina", i dati određen iznos naknade.
470

Shodno članu 1. Protokola 1 Konvencije, podnosioci predstavke su
tvrdili su da je oduzimanje njihove dve imovine ograničilo njihova
vlasnička prava, posebno s obzirom na mali iznos naknade, slab javni
interes i činjenicu da su izgubili pravu naknadu za ratnu odštetu.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je smatrala da je zahtev
neprihvatljiv jer podnosioci predstavke nisu iscrpili sve domaće pravne
lekove jer nisu pokrenuli postupak pred arbitraţnim odborom za zemljište
kako bi osporili primljenu naknadu. Međutim, podnosioci rpedstavke su
tvrdili da nije bilo koristi u vođenju postupka pred odborom za arbirtraţu
zemljišta, s obzirom da je odbor primenio zakon pri izračunavanju naknade
a zakon propisuje smešno niske iznose. Podnosioci predstavke podsećaju
da je njihova ţalba pred Ustavnim sudom Malte prihvaćena i da nije
odbijena zbog neiscrpljivanja pravnih lekova, pa čak i sam sud priznaje da
nema konkretnih planova toga šta čini imovinu podnositelja zahteva i takvi
bi postupci bili komplikovani.
Sud naglašava da ne bi trebalo da postoji prekomerni formalizam u
primeni ovog pravila, pa se ovo pravilo ne moţe automatski primeniti, ali
se mora razmotriti da li je bitan, imajući u vidu posebne okolnosti svakog
pojedinačnog slučaja.1 U ovome predmetu, podnosioci predstavke su se
ţalili Ustavnom sudu na odluku Građanskog suda navodeći povrede prava
na neometano uţivanje imovine. Ustavni sud nije proglasio tuţbu
neprihvatljivom zbog neiscrpljivanja uobičajenih pravnih lekova, već je
razmatrao predmet u smislu imovinskih prava i tvrdio da je zakup koji
primaju vrlo mali. Shodno tome, Sud smatra da podnošenjem zahteva pred
domaću ustavnu nadleţnost, koja nije odbila zahtev na proceduralnoj
osnovi, već je ispitivala njenu suštinu, podnosioci predstavke su iscrpili sve
dostupne pravne lekove, čime je omogućena ţalba na nivou ESLJP.2 Kao
rezultat navedenih činjenica, Sud izjavljuje da je ovaj zahtev prihvatljiv i
nastavlja sa svojim materijalnim razmatranjem.
U prilog svojim tvrdnjama, podnosioci predstavke su tvrdili da su
kao rezultat mešanja u neometano uţivanje vlasništva, bili lišeni kontrole
nad svojom imovinom i da je Vlada više od četrdeset dve godine imala
1 Akdivar i ostali protiv Turske, 16. oktobar 1996, § 69, Izveštaj presuda i odluka 1996-IV, i
Sammut Investimi i Vizave protiv Malte, br. 27023/03, 28. jun 2005
2 Fleri Soler i Camilleri protiv Malte, br. 35349/05, §§ 39-40, ESLJP 2006-X; i Amato Gauci
protiv Malte, br. 47045/06, § 35, 15. septembar 2009
471
njihovu imovinu posedu i na korišćenje uprkos tome što uzeta sa

privremenim pravom. S druge strane, naknada je bila nesrazmerna i
nerazumna. Vrednost zakupa je određena jednom i nije bila usklađivana sa
povećanjem trţišne vrednosti. Iako je vlada uzela imovinu u apsolutno
vlasništvo, ponuđena naknada ponovno je bila izuzetno niska. Vlada je, s
druge strane tvrdila da je oduzimanje imovine pod naslovom „posedovanje
i korišćenje” za javne potrebe značilo da podnosioci predstavke nisu bili
lišeni svoje imovine i da su te radnje preduzete u javnom interesu i ne
uzrokuju teret podnosiocima predstavke. Štaviše, sa promenom u naslova
imali su zakup čija je vrednost povećana za 40%.
Sud primećuje da je u periodu od 1951-1953 imovina privremeno
uzeta pod naslovom "posedovanje i korišćenje", i drţana je više od četrdeset
godina zbog toga što su podnosioci predstavke traţili ukidanje ove mere u
skladu sa zakonom. Tokom ovog perioda vlasničko pravo je ostalo
podnosiocima predstavke, međutim, Sud se nije sloţio s argumentom da je
preuzimanje imovine rezultiralo de facto eksproprijacijom, iako je njihovo
pravo vlasništva bilo značajno ograničeno. Sud primećuje da je u
nedostatku formalne eksproprijacije potrebno analizirati okolnosti i svrhe
zbog kojih je imovina oduzeta, u svetlu opštih načela zakonitosti i
proporcionalnosti. U ovom predmetu, stranke nisu osporile da preduzete
mere nisu bile u suprotnosti sa zakonom i stoga su ove mere bile
"legitimne" u skladu sa članom 1 Protokola 1.
Nadalje, Sud nastavlja da ocenjuje jesu li preduzete mere uspele da
osiguraju "pravičnu ravnoteţu" ili proporcionalnost u skladu sa opštim
interesom i zaštitom ljudskih prava. Imajući u vidu da je područje procene
na raspolaganju zakonodavstvu u sprovođenju društvenih i ekonomskih
politika trebalo da bude široko, Sud je u mnogim slučajevima izjavio da će
poštovati presudu domaćeg zakonodavstva o onome šta je "u opštem
interesu", osim ako je ova presuda bez opravdanog razloga.3 U ovome
predmetu Sud prihvata tvrdnju Vlade da je preduzetim merama nastojala
da stvori socijalno stambeno zbrinjavanje onih koji su ostali beskućnici
zbog posledica rata, a mere su imale legitiman cilj od opšteg interesa, kao
što se zahteva prema drugom stavu člana 1 Protokola 1. Međutim,
potrebno je oceniti je li Vlada prihvatila načelo proporcionalnosti ili
3 Immobiliare Saffi protiv Italije, [VV], br. 22774/93, § 49, ESLJP 1999-V, Bronioëski protiv
Poljske [VV], br. 31443/96, § 149, ESLJP 2004-V
472
uspostavljanje pravične ravnoteţe između opšteg interesa i poštovanja

ljudskih prava.
S obzirom na neizvesnost podnosilaca predstavke o tome da li će
povratiti svoju imovinu koja je šezdeset godina bila podvrgnuta
uzastopnim reţimima (posedovanja i korišćenja, a zatim javnog vlasništvo),
mali iznos zakupa koji podnosioci predtavke uzimaju, porast ţivotnog
standarda na Malti, posebno poslednjih decenija i smanjena potreba za
obezbeđivanjem socijalnog smeštaja u odnosu na posleratni period, Sud
smatra da je podnosiocima predstavke nametnut nesrazmeran i preteran
teret. Podnosioci su bili prisiljeni da podnesu većinu socijalnih i financijskih
troškova za opremanje stanova trećim licima. Tako, drţava Malta nije
uspostavila pravičnu ravnoteţu između opštih interesa zajednice i zaštite
imovinskih prava podnosilaca predstavke. Shodno tome, Sud utvrđuje
U skladu s članom 6 Konvencije, podnosioci predstavke su
prigovorili da je došlo do povrede prava na pravično suđenje jer je sudski
postupak u Ustavnom sudu Malte koristio nerazumno vreme za
odlučivanje. Vlada je tvrdila da prigovor o duţni sudskog postupka pred
Ustavnim sudom nikada nije bio pred domaćim sudovima, pa da
podnosioci predstavke u tom smislu nisu iscrpili sva pravna sredstva. Kako
bi dokazala da su ti dostupni pravni lekovi bili na snazi, Vlada se pozvala
na nekoliko domaćih predmeta. 4 Dok su podnosioci predstavke tvrdili da
bi pokretanje novih postupaka koji su mogli trajati godinama bili teţak
teret s obzirom na povrede koje su im bile prouzrokovane.
Sud podseća da postojanje pravnih lekova treba da bude dovoljno
delotvorno ne samo u teoriji, već i u praksi, a duţina postupka moţe biti
odlučujući faktor da li se taj postupak moţe smatrati delotvornim ili ne.
Pravosudni sistem Malte omogućava pokretanje novih postupaka,
prigovarajući na duţinu sudskih postupaka u Ustavnom sudu. Međutim, s
obzirom na okolnosti, Sud mora da proceni da li je bilo dostupnih i
delotvornih pravnih lekova. Sud primećuje da su u ovom predmetu,
podnosioci predstavke bili uključeni u sudski postupak 11 godina pre
odluke Ustavnog suda. Shodno tome, iako u pravnom sistemu Malte
domaći zakon predviđa pravni lek protiv konačne pravaosnaţne odluke
4 Laërence Cuschieri protiv premijera (6.april 1995), Perit Joseph Mallia protiv prmijera (15. mart
1996), i Njegova ekselencija sudija Dr Anton Depasquale protiv pravobranioca (19. septembar
2001)
473
Ustavnog suda, imajući u vidu specifičnu situaciju Ustavnog suda u

domaćem pravnom poretku,5 odnosno verovatnu duţinu postupka, Sud
smatra da u okolnostima kao što je slučaj u ovom predmetu, nema pravnog
leka za koji se očekuje da će biti iscrpljen. Stoga se odbacuje argument
Vlade da svi domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni. Sud primećuje da taj
zahtev nije očigledno neosnovan u smislu značenja člana 35 stav 3 i
proglašava ga prihvatljivim.
Podnosioci predstavke su tvrdili da je Vlada kriva za neopravdano
odlaganje sudskih ročišta, pa se čak i sam Ustavni sud ţalio Građanskom
sudu (Prvo veće) za vreme trajanja prvostepenog postupka, ističući da ni
ukakvim okolnostima rešavanje nekog slučaja ne treba da bude toliko dugo
pred Ustavnim sudom. Iako je Vlada insistirala da je ponašanje podnosilaca
predstavke doprinelo kašnjenju u postupku, pošto podnosioci predstavke
nisu uvek prisustvovali ročištima i traţili su odlaganje ročišta. Štaviše,
trebalo je oko četiri godine da podnesu argumente. Osim toga, podnosioci
predstavke su traţili da se postupak obustavi zbog čekanja ishoda drugog
predmeta koji je, prema rečima Vlade, bio nebitan za činjenice predmeta.
Shodno tome, u ovom slučaju nije bilo povrede principa razumnog
vremena.
Sud ponavlja da se opravdanost duţine postupka mora proceniti u
svetlu okolnosti slučaja i upućujući na kriterijume kao što su sloţenost
predmeta, ponašanje podnosilaca predstavke i nadleţnih organa i
uzimajući u razmatranje ono što je bilo problem za podnosioca predstavke
u sporu. 6 Sud konstatuje da konkretni slučaj podleţe preispitivanju
imovinskih prava i da nije postojala konkretna sloţenost. Od odluke
prvostepenog suda do drugostepenog suda prošlo je 11 godina i 7 meseci, a
od trenutka podnošenja tuţbe do donošenja odluke prvostepenog suda
prošlo je 10 i po godina. Shodno tome, bilo je najmanje 40 obaveštenja za
prekid ročišta, od kojih 15 na zahtev podnosilaca predstavke. Kao odgovor
na argumente Vlade da li je drugi slučaj moţda bio relevantan za
podnosioce predstavke ili ne, Sud smatra da kada sud odloţi postupak za
tu svrhu, pretpostavlja se da je utvrdio da je relevantan. Sud dalje
napominje da su domaći sudovi odgovorni za nesmetano vođenje postupka
i stoga pretpostavljaju da bi trebali da mere teţinu postupaka u slučaju
odlaganja. Na osnovu gore navedenih činjenica i citirane sudske prakse,
5 Ferré Gisbert protiv Španije, br. 39590/05, § 39, 13.oktobar 2009

6 Videti Bezzina Wettinger i ostali protiv Malte, br. 15091/06, § 87, 8. april 2008
474
Sud je smatrao da iako je određeni period kašnjenja bio uzrokovan

postupcima podnosilaca zahteva, s obzirom na odgovornost sudova u
postupku vođenja postupka, trajanje postupka je bilo preterano i nije
ispunilo kriterijume za vođenje postupka u "razumnom roku". Prema tome,
Sud smatra da je povređen član 6 stav 1.
Osim toga, na osnovu člana 14, podnosioci predstavke su naveli da su
diskriminisani u smislu ovog člana. Oni su tvrdili da njihova imovina nije
uzeta na osnovu potpune kupovine, jer je to trebalo učiniti mnogo godina
ranije i prema praksi u sličnim slučajevima. Ĉak i ako se to dogodilo zbog
preopterećenog pravosudnog sistema (kako se navodi u internim
procedurama), oni smatraju da je čekanje, dakle, trajanje predstavljalo
diskriminaciju. Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu izneli
analogne slučajeve i nisu precizirali na osnovu čega su se ţalili na
diskriminaciju. Takođe, imajući u vidu okolnosti i potrebu za socijalnim
stanovanjem u posleratnom periodu, bilo kakvo rešenje moţe biti
opravdano. Sud smatra da, imajući u vidu nalaze za član 1 Protokola 1 za
ovaj predmet, ne postoji potreba da se posebno razmatra da li je došlo do
povrede člana 14.
Pozivajući se na član 41. Konvencije, podnosioci predstavke su naveli
materijalnu štetu u iznosu od 475.000 evra za polovinu vrednosti njihove
imovine, čija je vrednost, prema izveštaju o proceni arhitekte 950.000 evra.
Oni su takođe traţili naknadu od 237,500 evra za zakup prikupljen tokom
godina i 100.000 za naknadu nematerijalne štete. Vlada je tvrdila da su
podnosioci predstavke napumpali vrednost njihove imovine u zahtevu za
naknadu i da je procena arhitekte bila zbunjujuća i sumnjiva. Nadalje, u
vezi sa zakupom, Vlada primećuje da su sadašnji objekti vrlo različiti od
onih pre rata, ocenivši tvrdnje podnosilaca predstavke neosnovanim. Osim
toga, Vlada smatra da lokali nisu bili komercijalni potencijal i da su
vlasnici, u svakom slučaju, duţni po zakonu da proveravaju ugovor o
zakupu. Stoga su smatrali da ne postoji materijalna ili nematerijalna šteta.
Međutim, ako Sud smatra da postoji nematerijalna šteta, naknada ne sme
da prelazi iznos od 5.000 ecra za sve podnosioce predstavke.
Sud podseća da je utvrdio povredu člana 1 Protokola 1, s obzirom da
podnosioci predstavke nisu dobili odgovarajući iznos zakupa za svoju
imovinu koju je oduzela Vlada. Stoga Sud odbija fiksni iznos naknade koju
su podnosioci predstavke podneli kao vrednost imovine. Nadalje, Sud
smatra da je vrednost zakupa podnosilaca predstavke u potpunosti
475
spekulativna, a istovremeno Vlada tokom godina nije dala uverljive

argumente za stvarnu vrednost na trţištu. Kao rezultat navedenih
činjenica, Sud smatra da nije spreman da odlučuje o materijalnoj šteti i da bi
to trebalo regulisati drugim postupkom koji uzima u obzir bilo koji
sporazum između drţave stranke i podnosilaca predstavke u skladu sa
Pravilnikom suda, pravilo 75 § 1. Što se tiče nematerijalne štete, Sud
svakom podnosiocu predstavke određuje nadoknadu u iznosu od 3.000
EUR.
Odluka suda
Sud nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i člana 6, stav
1., dok zahtev iz člana 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1 nije potrebno
476
Immobiliare Saffi protiv Italije - 22774/93

Ĉlan 1 Protokola 1
nemogućnosti da povrati vlasništvo nad stanom / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat produţenja izvršenja
odluke o vlasništvu / postoji povreda
Ključne reči: neometano uţivanje imovine / zakup / odbijanje oslobađanja

stana / neizvršenje odluke / pravično suđenje / iscrpljivanje pravnih lekova / duţina
postupaka
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - Immobiliare Saffi, kompanija registrovana u
Italiji. 20.aprila 1983.godine, IB, građevinska kompanija vlasnik stana u
Livornu, koja ga je izdala u zakup L.B, obavestila je zakupca da ima
nameru da raskine ugovor o zakupu koji ističe 31. decembra te godine. I.B
je traţila od zakupca da napusti stan, što je ovaj odbio da uradi. Stoga je I.B
pozvala zakupca da se pojavi pred sudijom u Livornu, koji je potvrdio
valjanost naloga o oslobađanju stana i naredio zakupcu da to učini do 30.
septembra 1984. godine. Ova odluka postala je izvršna 7. decembra 1983.
godine. Nakon toga, I.B je slala nekoliko najava zakupcu da oslobodi stan, a
koje su usledile posle nekoliko neuspelih pokušaja sudskog izvršitelja da
izvrši odluku.
1998. godine vlasnik stana postao je podnosilac predstavke koji je
takođe nastavio sa postupkom izvršenja, i usledilo je jedanaest neuspelih
pokušaja sudskog izvršitelja, zbog činjenice da zakonskim odredbama,
podnosiocu predstavke se nije priznavalo pravo na pomoć policije tokom
iseljenja iz imovine, nakon isteka ugovora. Zakonom iz 1989. utvrđeno je da
će policijska pomoć biti dodeljena slučajevima prema prioritetu, a
kriterijum za određivanje prioriteta su uzimali slučajeve kada izvršenje nije
477
bilo moguće odlagati jer je vlasniku potreban stan za smeštaj njega i

njegove porodice. Na zahtev gradskog sekrerata 1999. godine, podnosilac
predstavke je obavestio sud da se pre 3 godine vratio u posed stana zbog
smrti stanara.

U početku, Vlada je tvrdila da ovaj predmet mora da bude proglašen
neprihvatljivim jer podnosilac predstavke nije iscrpio pravne lekove,
odnosno nije pokrenuo postupak protiv odbijanja policijske pomoći i
ustavnosti relevantnih zakonskih odredbi pred upravnim sudovima. Sud je
mišljenja da pokretanje postupka pred upravnim sudovima ne predstavlja
pravni lek koji bi trebalo da bude iscrpljen, s obzirom da podnosilac
predstavke nije imao osnov za osporavanje kriterijuma za određivanje
prioriteta, jer su oni predviđeni zakonom. Takođe, Sud zaključuje da se u
italijanskom pravnom sistemu pojedincu ne priznaje da ima pravo
podnošenja zahteva za ispitivanje ustavnosti zakona Ustavnom sudu i
stoga ne predstavlja pravni lek čije se iscrpljivanje traţilo članom 35
Konvencije. Stoga, Sud odbacuje preliminarne prigovore Vlade.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da
njegova nemogućnost da u duţem vremenskom periodu povrati posed nad
svojim stanom zbog nedostatka policijske pomoći predstavlja kršenje prava
na imovinu zagarantovano tim članom. Prema podnosiocu predstavke,
stan je de facto bio eksproprisan i kao rezultat toga nije se mogao prodati, ili
mnogo manje od trţišne cene. Dalje, podnosilac predstavke se ţalio da je
vrlo dugo bio u stanju nesigurnosti i da su mu relevantne zakonske
odredbe nametnule preterano opterećenje. Sa druge strane, Vlada je tvrdila
da odredbe relevantnog zakona imaju za cilj izbegavanje nemira u društvu
i javnom redu. Takođe je tvrdila da je postojala proporcionalnost u mešanju
u imovinu podnosioca predstavke i da je to mešanje učinjeno u skladu sa
zakonskim odredbama. Sud smatra da nije bilo de facto eksproprijacije
imovine podnosioca predstavke, niti prenosa vlasništva, jer podnosiocu
predstavke ni u jednom trenutku nije bilo uskraćeno pravo na davanje u
zakup ili prodaja stana. Međutim, prema Sudu, postojala je kontrola
imovine.
U svojoj proceni da li je to bilo legitimna kontrola, Sud nalazi da
primenjivo nacionalno zakonodavstvo koje podnosilac predstavke
osporava, ostvaruje legitiman cilj u smislu drugog stava člana 1 Protokola
478
1. Dalje, što se tiče sledećih ţalbi podnosioca predstavke, Sud smatra da je

za jedanaest godina za redom, a naročito od 1990. pa nadalje, u početku I.B
a zatim i podnosilac predstavke bio u stanju neizvesnosti o povratku stana
u posed. U proceni proporcionalnosti mešanja vlasti u vlasništvo
podnosioca, Sud konstatuje da je mešanje dozvoljeno u smislu člana 1
Protokola 1 mešanje koje uspostavlja pravičnu ravnoteţu između opšteg
interesa i zaštite individualnih prava. U ovom slučaju, Sud smatra da je
sistem, koji je uveo na scenu izvršenje naloga za posedovanje, spojen sa
šestogodišnjim odlaganjem izvršenje tih naloga od strane donetih
zakonom, postavljajući na podnosioca predstavke prevelik teret i ukinuo
ravnoteţu koja je morala da bude odrţana između zaštite pojedinačnih
imovinskih prava i potreba od opšteg interesa. Prema tome, Sud nalazi
U vezi sa članom 6 stav 1, Vlada je na početku sporila primenjivost
ovog člana, tvrdeći da pokušaji pruţanja policijskih intervencija
predstavljaju administrativna pitanja i kao takva nisu bila deo "sudskog
postupka‟‟ za izvršenje naloga za vraćanje imovine. Sa druge strane,
podnosilac predstavke je navela kršenje ovog člana, prouzrokovano
duţinom trajanja postupka za vraćanje imovine u posed koji je, prema
podnosiocu predstavke, trajao pribliţno trinaest godina. Štaviše,
podnosilac predstavke se ţalio da mu je uskraćeno pravo pristupa sudu,
kao rezultat nadleţnosti koju je zakon dao Prefektu i Prefektoralnom
komitetu da odredi koja će odluka biti izvršena. Sud nalazi da je član 6
primenjiv u ovom predmetu, jer je izvršenje presude sastavni deo "suđenja"
u smislu člana 6.1 U rešavanju povrede koje je naveo podnosilac
predstavke, Sud zaključuje da je podnosiocu predstavke bilo uskraćeno
pravo da spor sa zakupcem rešava u sudu, upravo zato što je prefektu data
nadleţnost da odredi vreme za izvršenje odluka o vraćanju u posed i
njegove presude ne mogu biti predmet efikasne sudske kontrole. Prema
Sudu, takva situacija nije u skladu sa vladavinom prava i na taj način
izjavljuje povredu člana 6 stav 1 Konvencije, dok u vezi sa zahtevom u vezi
sa trajanjem postupka Sud smatra da je ovaj zahtev apsorbovan zbog
propuštene ţalbe u vezi sa ovim članom.
Što se tiče primenjivosti člana 41, podnosilac predstavke je zahtevao
iznos novca u ukupnom iznosu od 607,653.408 italijanskih lira kao naknadu
za materijalnu štetu i 20, 000.000 za nematerijalnu štetu. S druge strane,
1 Hornsby protiv Grčke, 19.mart 1997, Izveštaji presuda i odluka 1997-II, str. 510, § 40
479
Vlada je tvrdila da nije bilo uzročne veze između iznosa traţenog za

materijalnu štetu i navodnih povreda, dok je za nematerijalnu štetu
smatrala da sam zaključak da je došlo do povrede čini dovoljnu nadoknadu
i da je iznos traţen za troškove pred Komisijom preteran. Nakon što je
izvršio procenu, Sud dodeljuje podnosiocu predstavke vrednost od
2.832.150 lira za materijalnu štetu i smatra da je nepotrebno razmatrati da li
je moţda pretrpela nematerijalnu štetu ili uznemirenost od privredne
kompanije. Kao rezultat toga, Sud ne dodeljuje nikakvu naknadu za ovaj
zahtev.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 6 § 1
480
Schirmer protiv Poljske - 68880/01

Ĉlan 1 Protokola 1
zahteva za iseljenje od strane domaćih sudova / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ uzurpiranje/zakupci / zahtev za

iseljenje/ stan/ pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Henrika Širmer, poljska drţavljanka,
1996. godine je pred Okruţnim sudom u Varšavi traţila iseljenje g-đe J. iz
stana koji je posedovala. Takođe je traţila isplatu neplaćene zakupnine u
iznosu od 4,371.17 u poljskim zlotima (PLN). Gospođa J. je zauzela stan
podnosioca predstavke u zakup na osnovu upravne odluke donete prema
tzv. posebnoj šemi zakupa. Ova upravna odluka je stvorila ugovor o
zakupu nepokretnosti na osnovu kojeg je kontrolisan zakup morao da
plaća zakupac, i vlasnik stana nije mogla da raskine zakup. U januaru 1999.
godine, podnosilac predstavke, ponudila je g-đi J alternativni stan, dodala
nov zahtev za ponovno iseljenje, koji se zasnivao na članu 56 Zakona o
zakupu stanova i stanovanju. Zatim je povukla zahtev u vezi sa
neplaćanjem zakupa od strane zakupca J. Podnosilac predstavke je tvrdila
da je njeno povlačenje bilo uslovljeno uspehom novog zahteva. Okruţni
sud u Varšavi je 6. avgusta 1999. godine doneo presudu i naloţio zakupcu
J. da plati zakasnelu zakupninu u iznosu od 459,15 PLN i odbacio zahtev
podnosioca predstavke za iseljenje. Sud je priznao da je podnosilac
predstavke ponudila zakupcu J. alternativni stan, pre nego što je traţila
njeno iseljenje.
Međutim, primetio je da je Zakonom o zakupu stanova predviđeno
da stan koji je ponuđen zakupcu kao alternativan smeštaj trebalo da bude
vlasništvo lica koje traţi iseljenje, dok je stan koji je ponuđen zakupcu J. bio
u vlasništvu stambene zadruge i podnosilac predstavke je imala ograničena
prava nad njim. Sud je dalje utvrdio da je, prema Zakonu o zakupu,
481
iseljenje stanara, ukoliko mu prethodi ponuda alternativnog stana zakupcu,

bilo izuzetak od opšteg pravila. Vlasnik ne moţe da iseli zakupca koji
poštuje njegove/ njene duţnosti utvrđene zakonom a odredbama koje
obuhvataju takve izuzetke ne treba dati šira tumačenja.
U istoj presudi, Okruţni sud je prekinuo postupke u delu u kojem se
odnose na povučenu ţalbu. Podnosilac predstavke se ţalila na navod da
Zakon o zakupu ne treba tumaciti na način koji predlaţe Okruţni sud. Ona
je tvrdila da je glavna funkcija odredbi vezanih za iseljenje stanara bila
zaštita imovinskih prava vlasnika. S druge strane, ove odredbe su takođe
imale za cilj da garantuju zakupcima pravo na nastavljeno stanovanje i na
taj način traţili od vlasnika da za njih obezbede alternativne stanove.
Podnosilac predstavke je primetila da je stan koji je ponudila zakupcu J.
omogućavao kontinuirani smeštaj zakupcu J, bez obzira na iseljenje. Ona je
dalje naglasila da se stambena zadruga sloţila da zakupac J. zauzme
predmetni stan do 2004. godine, uz mogućnost produţenja. Iz ovih razloga,
podnosilac predstavke je smatrala da je odbacivanje njenog zahteva za
iseljenje, povreda njenog imovinskog prava. Podnosilac predstavke se
takođe ţalila na deo presude u vezi sa delimičnim prekidom postupka.
Okruţni sud u Varšavi je 20. decembra 1999. odbacio ţalbu podnosioca
predstavke. Sud je naglasio da se osnovna svrha zakona moţe smatrati
jednom pomoći za njegovo tumačenje samo ako analiza teksta zakona
rezultira neefikasnošću. Uzimajući u obzir jasan tekst odredaba o kojima je
reč, sud je zaključio da nije bilo tako. Istog datuma, Okruţni sud je
uzimajući u obzir odluku podnosioca ţalbe da povuče svoju ţalbu zbog
delimičnog prekida postupka, prekinuo ţalbeni postupak u tom pogledu.
Okruţni sud u Varšavi je 14. marta 2000. godine odbacio ţalbe podnosioca
predstavke u vezi sa odlukom i presudom od 20. decembra 1999. godine,
jer one nisu bile predviđene zakonom, u tom slučaju. 28. februara 2001.
godine, Vrhovni sud je odbacio njenu ţalbu protiv odluke Okruţnog suda
donete 14. marta 2000. godine.

Podnosilac predstavke je navela povredu njenog prava na neometano
uţivanje imovine garantovano članom 1 Protokola 1. Ona je tvrdila da iako
je svom zakupcu g-đi J ponudila davanje u zakup alternativnog stana,
domaći sudovi su odbacili njen zahtev za iseljenje samo zato što ponuđeni
stan nije bio u vlasništvu podnosioca predstavke, već u vlasništvu zadruge.
482
S druge strane, Vlada je tvrdila da Zakon o davanju stanova u zakup iz

1994. godine, na osnovu kojeg je Okruţni sud u Varšavi doneo spornu
odluku u ovom predmetu, sluţe opštem interesu i štite legitimna prava
zakupaca. Oni su tvrdili da su u slučaju podnosioca predstavke sudovi nisu
prihvatili da naloţe iseljenje g-đe J u alternativni smeštaj koji je ponudila
podnosilac predstavke, jer podnosilac predstavke nije imala u vlasništvu taj
stan. Vlada je podsetila da se vlasništvo ne moţe tumačiti kao apsolutno
pravo, pošto postoje okolnosti kada bi vlasništvo moglo da bude legitimno
ograničeno. Oni su priznali da su odredbe na koje su se domaći sudovi
pozivali pri donošenju odluka bile osporene zbog ograničavanja
imovinskih prava podnosioca predstavke. Međutim, u njihovom
argumentu ta ograničenja nisu bila toliko ozbiljna da nisu u skladu sa
članom 1 Protokola 1. Stoga je na okolnosti u predmetu primenjiv drugi
stav člana 1.
Sud podseća da mešanje u neometano uţivanje imovine treba da
stvori pravičnu ravnoteţu između opšteg interesa zajednice i zaštite
osnovnih prava pojedinca. Briga za postizanje ove ravnoteţe ogleda se u
strukturi člana 1 u celini. Potrebna ravnoteţa se neće naći ako je dotično lice
imalo individualno i prekomerno opterećenje. Sud primećuje tvrdnju Vlade
da je Zakon o davanju stanova u zakupu i izdavanjem dozvola za smeštaj
iz 1994. godine, a posebno odredbama za alternativni smeštaj, sluţio za
potrebe zaštite prava zakupaca. Odluke donete u ovom predmetu koje su
bile zasnovane na tom zakonu, bile su zakonite. Podnosilac predstavke ima
isto mišljenje. Sud ne vidi nikakvu osnovu da odluči drugačije.
Sud dalje konstatuje da je Apelacioni sud kasnije smatrao da je
dotična odredba dala posebno pravo vlasniku, pravvo da preseli stanara.
Ovo posebno pravo, po mišljenju Apelacionog suda, ne moţe se otvoreno
tumačiti na štetu zakupca, jer bi to moglo da oslabi njegov pravni poloţaj u
alternativnom stanu. Konačno, Sud primećuje da su domaći sudovi
prilikom donošenja spornih odluka primenili odredbu kojom se zahteva da
alternativni stan bude u vlasništvu osobe koja traţi iseljenje. Međutim, Sud
primećuje da pored ovog pozivanja na obavezujuću zakonsku odredbu,
nije uzeta u obzir činjenica da li su dovoljno zaštićeni interesi vlasnika.
Štaviše, imajući u vidu jasan tekst člana 56 stav 7 Zakona iz 1994.,
sudovima nije bil data nikakva sloboda delovanja da pravično izvrše tu
funkciju. Kao rezultat toga, Sud smatra da pravima podnosioca predstavke
nije posvećena dovoljna paţnja i da su u, celini, izrađivači Zakona iz 1994.
483
godine stavili naglasak na prava zakupaca u odnosu na prava vlasnika.

Sud je svestan činjenice da je zakonodavstvo koje se primenjivalo u ovom
predmetu ukinuto kada je Zakon o zaštiti prava zakupaca stupio na snagu
10. jula 2001. godine. Shodno tome, vremenski period tokom kojeg je
podnosilac predstavke bila sprečena da koristi stan po Zakonu iz 1994.
godine trajao je najviše od 6. avgusta 1999. godine, kada je Okruţni sud u
Varšavi odbacio njen zahtev za iseljenje, do 10. jula 2001, odnosno, godinu i
jedanaest meseci. Sud dalje napominje da je pravni osnov za mešanje u
pravo podnosioca predstavke na neometano uţivanje njen imovine prestao
da postoji tog dana. Prema članu 11 Zakona iz 2001. godine, vlasnik moţe
da raskine ugovor ako on ili ona namerava da ţivi u njegovom/njenom
stanu i ako zakupcu da alternativni stan. Stoga je zakonodavac ispravio
pravnu situaciju koja je uzrokovala mešanje u prava podnosioca
predstavke i stvorio novi zakonski okvir koji omogućava ravnopravnu
ravnoteţu prava vlasnika sa pravima zakupaca. Međutim, zadatak Suda je
da proceni trenutne okolnosti slučaja podnosioca predstavke. Sud nalazi da
je, kao rezultat odluka na koje je uloţena ţalba podnosilac predstavke
morala da snosi individualno i prekomerno opterećenje koje je prevazišlo
pravičnu ravnoteţu koja se morala odrţati između zahteva od opšteg
interesa i zaštite prava na mirno i neometano uţivanje imovine. Shodno
tome, došlo je do povrede člana 1 Protokola 1.
Na osnovu člana 41. Sud nalazi da tuţena drţava mora da, u roku od
tri meseca od dana kada presuda postane pravosnaţna, u skladu sa članom
44 stav 2 Konvencije, plati podnosiocu predstavke iznos od 4.000 evra.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji porveda člana 1 Protokola 1 Konvencije
(jednoglasno).
484
Velosa Barreto protiv Portugalije - 18072/91

21.11.1995 [Veće]
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje porodičnog i privatnog ţivota zbog
nedozvoljavanja prekida izdavanja kuće u zakup/ ne postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica domaćih
sudskih odluka kojima se sprečavalo stanovanje u kući u vlasništvu / ne
postoji povreda
Ključne reči: poštovanje porodičnog i privatnog ţivota/izdavanje kuće u

zakup/ neprekidanje zakupa/ nemogućnost stanovanja u kući/ mirno uţivanje
imovine
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Francisco Velosa Barreto, drţavljanin
Portugala, oţenjen i sa jednim detetom je ţivo u kući koju su u zakup
iznajmili roditelji supruge. Jedan od braće njegove supruge i dvoje njenih
tetki ţiveli su u istoj kući, u različitim vremenima u tom periodu. Kuća ima
četiri spavaće sobe, kuhinju, trpezariju i podrum. U novembru 1982.
godine, podnosilac predstavke je nasledio od svojih roditelja kuću u
Funchal- u. Ova kuća, koja ima tri spavaće sobe, kuhinju i kupatilo, izdata
je u zakup za stambenu upotrebu E.R. još od 1964. Godinu dana kasnije,
podnosilac predstavke i njegova supruga su pokrenuli postupak protiv E.R.
i njegove supruge u prvostepenom sudu u Funchalu. Shodno članovima
1096 i 1098 Građanskog zakonika, oni su od suda traţili da raskinu zakup,
jer su imali potrebu da se smeste u imovini kao u svoj dom. Prvostepeni
sud u Funchal-u je odlučio protiv podnosioca predstavke. On je tvrdio da
nije ispunjen jedan od zakonskih uslova za prestanak zakupa, s obzirom da
podnosilac predstavke nije potvrdio nikakav dokaz koji je pokazivao
stvarnu potrebu da sam dobije kuću.
485
Kasnije se podnosilac predstavke ţalio protiv te presude Lisabonskom

Apelacionom sudu. On je tvrdio da on i njegova porodica imaju pravo da
tamo ţive jer su naslednici i imali su potrebu da ţive u kući bez potrebe da je
dele sa nekim. Apelacioni sud je potvrdio osporenu presudu, u kojoj je
konstatovao da je kuća roditelja njegove supruge dovoljno velika za sve ljude
koji tu ţive, uključujući tu podnosioca predstavke, suprugu i njegovog sina,
te stoga nije bilo stvarne potrebe podnosioca predstavke da ţivi u kući koju
ima u vlasništvu.

Podnosilac predstavke je tvrdio da portugalski sudovi, ne
dozvoljavajući mu da prekine davanje u zakup kuće koja je bila u posedu,
prekršeno njegovo pravo na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota,
garantovano članom 8 Konvencije. On je tvrdio da član 8 podrazumeva da
svaka porodica ima pravo na dom za sebe. Podnosilac predstavke se
naročito ţalio na prepreke koje su mu postavljene da bi ţiveo zadovoljan
privatan i porodičan ţivot. Njegovo dete nikada nije imalo prednosti da se
razvija u punoj privatnosti sa svojim roditeljima i ostao je jedino dete u
porodici zbog tesnih ţivotnih uslova. U isto vreme, ne dajući pravo na
oslobađanje kuće od zakupa, podnosilac predstavke se ţalio da se
portugalski organ, presudom o nedozvoljavanju prekida zakupa kuće koju
je dobio u posed, mešao u mirno uţivanje imovine, na osnovu člana 1
Protokola 1.
Što se tiče navoda iz člana 8, Vlada je tvrdila da se ne moţe smatrati
da je podnosilac predstavke pretrpeo "mešanje" u ostvarivanje njegovog
prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota. Prema rečima Vlade,
podnosilac predstavke se u osnovi nije ţalio na postupak koji bi mogao da
predstavlja mešanje, već je samo izrazio neslaganje sa stavom koje su
sudovi zauzeli o činjenicama predmeta. Porodične okolnosti podnosioca
predstavke nisu se menjale na bilo koji način. Stoga, prema mišljenju Vlade,
član 8 nije bio primenjiv. Štaviše, Vlada je konstatovala da je došlo do
nedostatka kuća i stambenih objekata u regionu Funchal, gde je podnosilac
prijave i stanovao. U vezi sa ovim stavom portugalske vlade, Sud ponavlja
da, iako je cilj člana 8 zaštita pojedinaca od proizvoljnog mešanja javnih
vlasti, to moţe da uzrokuje i pozitivne obaveze,1 naročito obavezu da
garantuje poštovanje privatnog i porodičnog ţivota i u sferi međuljudskih
1 Airey protiv Irske, presuda od 9. oktobra 1979, Serija A br. 32,str. 17, stav 32
486
odnosa.2 Ĉak i u ovom kao i u drugim slučajevima, mora se postići prava

ravnoteţa između opšteg interesa i interesa tih ljudi. Stoga je jedino sporno
pitanje to da li su, primenom gorenavedenih pravila u slučaju podnosioca
predstavke, portugalski sudovi prekršili njegovo pravo na poštovanje
njegovog privatnog i porodičnog ţivota. Podnosilac predstavke je tvrdio da
portugalske vlasti nisu pokušale da nađu ravnoteţu između opšteg interesa
i njegovih interesa. Procena potreba zasnovana je isključivo na činjenici da
je ţiveo u kući roditelja njegove supruge, kući koja je bila ocenjena kao
dovoljno velika da se u njoj smesti njegova porodica. Sudija je tako
ignorisao neizvesnu i nestabilnu situaciju, čiji je nastavak zavisio od dobre
volje i gostoprimstva drugih. Što se tiče nestašice stanova koje navodno bilo
u Funchal-u, tačka koju je Vlada prvi put pokrenula pred Sudom, razni
popisi su pokazali da tih nestašica nije bilo dok su postupci bili u toku.
Osim toga, nije bilo dokaza koji bi potkrepili navode da bi prekid zakupa
imao dramatične posledice za zakupce. Prema rečima Vlade, sudovi su
stvorili ravnoteţu između odgovarajućih interesa. Određivanje postojanja
"potreba za stanovanjem" leţi u potpunosti unutar granica procene
nacionalnih vlasti i oni su rešili spor u skladu sa kriterijumima utvrđenim u
sudskoj praksi i zasnovanim na principu proporcionalnosti i dobre vere u
pravosuđe.
Sud konstatuje da su oba domaća suda smatrala da u okolnostima
slučaja, podnosilac predstavke nije potvrdio postojanje "potrebe" koja je
propisana zakonom. Svaki od sudova je došao do ovog zaključka, pošto je
pravilno razmotrio različita pitanja, činjenice i zakone koji su im
predstavljani i paţljivo su analizirali argumente koje je izneo podnosilac
predstavke, koje su zatim detaljno utvrđivali i doneli odluku. Oba suda su,
posebno, u obzir uzela činjenicu da se situacija podnosioca predstavke
poboljšala u toku postupka, pošto su dve tetke njegove ţene i njena braća,
napustili kuću u kojoj su ţiveli, ostavljajući više prostora u kući. Prema
tome, Sud smatra da pravo garantovano članom 8 nije povređeno.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, gde je podnosilac predstavke tvrdio
da su presude u pitanju, sprečavale porodicu da se useli u kuću u
vlasništvu, bilo u suprotnosti sa ovim članom, Vlada je tvrdila da
podnosilac predstavke nije naveo ni jednu činjenicu koja bi se mogla
tumačiti kao kršenje njegovog prava na imovinu. Podnosilac predstavke je
bio vezan uslovima zakupa, koje je sklopio njegov otac kada je bio vlasnik
2 X i Y protiv Holandije, presuda od 26. marta 1985, Serija A br. 91, str. 11, stav 23
487
kuće. U vezi sa tim, Sud primećuje da se podnosilac predstavke ne oslanja

na član 1 Protokola 1 u svom zahtevu; Komisija je postavila tu odredbu
svojim predlogom u njenoj odluci o prihvatljivosti. Sud primećuje da
podnosilac predstavke nije izneo nikakav argument u prilog ovoj ţalbi.
Shodno tome, nalazi se da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 8 i člana 1 Protokola 1
Konvencije (osam glasova za i jedan protiv).
Izdvojeno mišljenje sudije Gotchev

Prema sudiji Gotchev-u, mogućnost da podnosilac predstavke i
njegova porodica zauzmu ţivotni prostor odvojen od prostora u kojem ţive
roditelji njegove supruge je osnovni element porodičnog ţivota u smislu
člana 8 Konvencije. Dakle, pitanje koliko soba postoji u domu roditelja i
koliko osoba tamo ţivi, nema odlučujući značaj za pitanje porodičnog
ţivota. Oba domaća suda odbila su da podnosiocu predstavke daju
mogućnost da ţivi sa svojom porodicom u normalnim uslovima, bez obzira
na druga lica koja nisu članovi njegove porodice. Osim toga, podnosilac
predstavke i njegova supruga su bili prilično mladi u vreme povrede da se
pretpostavi da imaju više dece. Na ţalost, Sud nije dao dovoljno teţine
ovom aspektu slučaja. Mogućnost povećanja veličine porodice treba
smatrati elementom porodičnog ţivota.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, sudija Gotchev misli da je došlo do
povreda prava podnosioca predstavke. Istina je da, u skladu sa drugim
stavom člana 1 Protokola 1, drţava moţe da preduzme legitimne mere za
kontrolu korišćenja imovine u skladu sa opštim interesom i da prema
sudskoj praksi, interese stanara treba smatrati specifičnim delom opšteg
interesa. Ali je takođe sudska praksa, da kada jedna drţava potpisnica
primenjuje drugi stav, nacionalni sudovi moraju da stvore ravnoteţu prava
između direktnog prava zaštite zakupodavca (podnosilac u ovom slučaju) i
prava zakupca. Sud nije mogao da zaključi da je u ovom slučaju postignuta
pravična ravnoteţa. Veoma je jasno da je podnosilac predstavke bio u
hitnoj potrebi da se naseli u svojoj kući, uzimajući u obzir njegove potrebe
za stvaranjem nezavisnog porodičnog ţivota i mogućnosti da ima više
dece.
488
James i drugi protiv Velike Britanije - 8793/79

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica obaveznog
prenosa imovine prema Zakonu o reformi zakupa/ ne postoji povreda

Diskriminacija na osnovu imovine i mešanje u pravo na mirno
uţivanje imovine kao posledica obaveznog prenosa imovine prema Zakonu
o reformi zakona/ ne postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat nemogućnosti da se
ospori pravo zakupoprimalaca / ne postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na delotvorno rešenje zbog nedostatka efikasnih
pravnih lekova za osporavanje prava zakupoprimalaca / ne postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ obavezan prenos imovine/ izmena

zakonodavstva/ niska nadoknada / obavezna prodaja / pravo zakupoprimalaca /
javni interes/ diskriminacija/efikasno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - četvorica britanskih drţavljana, g-din John
Nigel Courtenay James (prvi podnosilac predstavke), g-din Gerald
Cavendish šesti vojvoda od Westminster-a (drugi podnosilac predstavke),
g-din Patrick Geoffrey Corbett (treći podnosilac predstavke) i Richard
Baker Wilbraham (četvrti podnosilac predstavke), su bili upravitelji
testamenta drugog Vojvode od Westminster-a u centralnom Londonu,
tačnije u zoni Belgravias, mestu koje je nekada bilo poljoprivredno zemljište
na periferiji grada Londona. Porodica Westminster i njeni upravitelji su
489
stvorili stambeni kompleks koji je obuhvatao 2,000 kuća koji je bio jedan od
najtraţenijih stambenih oblasti u glavnom gradu.
Na osnovu prethodnog zakonodavstva, postojale svu dve vrste
davanja u zakup, prvi, zakup u izgradnji, gde zakupoprimaoci uzimaju
kuću u zakup na 99 godina, plaćajući vlasnicima minimalnu zakupninu i
duţni su da obnove kuću u celosti, i drugi zakup sa premijom, gde
zakupoprimaoci vlasniku plaćaju premiju iznosa a zatim i uobičajeni
zakup. Razlike između dva oblika nisu vrlo jasne, ali u većini slučajeva
zakupoprimaoci su bili duţni da vrše popravke, ali su u isto vreme imali
pravo da prodaju zakup. Prema dugoročnim ugovorima, vremenom su se
smanjivali interesi zakupoprimaoca a povećavali interesi vlasnika.
Na kraju ugovora, interes zakupoprimaoca je prestao da postoji, a kada
se tiče izvršenih popravki, imovina je vraćana vlasniku bez dodatne naknade
zakupoprimaocu. U Velikoj Britaniji konstantno se, godinama, raspravljalo o
tome da li su ovi zakupi bili u opštem interesu ili ne. Uopšteno govoreći,
stručna tela su tvrdila da je ovaj sistem funkcionisao kako treba, uprkos
činjenici da je bilo nezadovoljstva među zakupoprimaocima. Nakon
dugotrajne parlamentarne rasprave o tome da li tadašnje zakonodavstvo nije
pruţalo dovoljno garancija zakupoprimaocima, britanski parlament je 1967.
godine, posle predloga Vlade, usvojio Zakon o reformi izdavanja u zakup,
koji je zakupoprimaocima garantovao pravo na kupovinu imovine pod
određenim uslovima.
Ovo zakonodavstvo dopunjeno je nizom kasnijih zakonskih reformi
zakupoprimaocima koji ţive u kući duţe vreme sa malim zakupom (preko
21 godine), daje pravo da mogu da kupe imovinu i zemljišni interes od
zakupodavca, pod određenim uslovima. Podnosioci predstavke, kao
upravitelji ovog naselja, bili su lišeni vlasništva nad velikim brojem imovina
kao rezultat ostvarivanja prava stanara na kupovinu, zagarantovanog
Zakonom o reformi davanja u zakup, izmenjenog i dopunjenog 1967. godine.
Konkretno, podnosioci predstavke su bili pogođeni velikim brojem
transakcija zakupoprimaoca izvršenih u periodu od aprila 1979. do
novembra 1983. godine, koje su obuhvatale 77 imovina na zakup sa
"premijom‟‟ i tri imovine sa zakupom "gradnje". Podnosioci predstavke su
objasnili su da su, prema praksi koju su u to vreme pratile nekretnine,
premije izračunavane prema ovom osnovu: prvo, isplata zakupa je
određivana kao procenat procenjene trţišne zakupnine, a zatim je premija
kapitalizovana vrednost izračunata na osnovu stanja trţišne zakupnine
490
procenjene tokom trajanja zakupa. Vrednost 28 nekretnina je procenjena na

osnovu transakcija na osnovu vrednosti zakupa 1967. godine, a vrednosti
52 druge imovine na osnovu transakcija iz 1974. godine.
Protokom vremena, prema podnosiocima predstavke, Zakon iz 1974.
godine uticao je u sve većoj meri na odnos vrednosti imovine i njihovo
bogatstvo. Od novembra 1983. godine, realizovano je 43 drugih transakcija,
kojima je broj porastao na ukupno 215 imovina koje su zakupoprimaoci
stekli u skladu sa zakonodavnim reformama o davanju u zakup.
Podnosioci predstavke su procenili da postoji mogućnost da će u
budućnosti, biti 500 do 800 dodatnih subvencija. U svakoj od 80 transakcija,
predmet ovog slučaja, je bila cena plaćena i postignuta pregovaranjem.
Podnosioce predstavke su savetovali njihovi pravni savetnici, da nisu imali
razloga da spore pravo bilo kojeg zakupoprimaoca na sticanje nepokretne
imovine i da nisu mogli da se nadaju, opravdano, da će dobiti veću cenu za
bilo koju od dotičnih imovina u postupcima pred Tribunalom za zemljište
ili u vezi sa poslednjim transakcijama, pred Tribunalom za ocenu zakupa.
Podnosioci predstavke su primetili sledeće detalje o pojedinačnim
transakcijama o kojima je reč: (i) samo u 3 slučaja, imovinu je izgradio ili
zakupoprimalac koji je bio privilegovan ili prethodnik zakupoprimaoca; (II)
samo u 6 slučajeva radilo se o imovini koju su od dana zakupa,
kontinuirano zauzimali članovi porodice; (III) period stanovanja
zakupoprimaoca, pre datuma kojeg je obavešten o kupovini, izmenjen je sa
3 na 35 godina; u 34 od 80 slučajeva, ona je bila ispod osam godina; (IV) u
svim slučajevima, zakupoprimalac je imao pravo obezbeđivanja
odrţavanja, prema uslovima određenim zakupom, nakon isteka zakupa;
(V) period između obaveštenja zakupoprimaoca (relevanatn datum za
procenu cene) i završetak prodaje varirao je između jedne i 13 godina, a 34
od 80 transakcija je bilo više od 5 godina; (VI) nezakonita vrednost
nepokretne imovine (prema procenama podnosilaca predstavke) menjala
se od 44.000 do 225.000 funti, a cena plaćana za izdavanje u zakup od
strane zakupoprimalaca je varirala od 2.500 do 111.000 funti; (VII) navodi
se da je vrednost nedefinisanog dela zakupa za zakupoprimaoce do 153,750
dolara - bez uzimanja u obzir prava da plate; (VIII) u 15 slučajeva,
zakupoprimalac je prodao zakup, posle podnošenja zahteva, ali pre nego
što se oslobodi, u korist prava plaćanja; (IX) u najmanje 25 od 80 slučajeva,
zakup po primalac koji je bio slobodan, nije ostao u posedu imovine, već je
prodao u roku od jedne godine od dana njenog prijema, a u 9 slučajeva, nije
491
ostvario dobit; (X) dobit koja je prijavljena od strane zakupoprimalaca za

takvu kasniju prodaju varira od 32,000 do 182,000 funti, sa najmanje 7
slučajeva kada je zakupoprimalac napravio preko 100,000 funti. U
konkretnom slučaju, zakupoprimalac koji je zakupio imovinu tri meseca
pre objavljivanja Bele knjige iz 1966. godine i koji je platio nisku cenu
zakupnine (9.000 funti), mogao je da stekne pravo na besplatno korišćenje
28 posto od svoje odgovarajuće vrednosti (prema procenama podnosilaca
predstavke) i proda je manje od godinu dana kasnije sa profitom od 636
posto - profit od 116.000 funti.

Podnosioci predstavke su tvrdili da je obavezan prenos njihovih 10
imovina, ipso facto i / ili plaćenom cenom, povredio član 1 Protokola 1
Konvencije. Oni su takođe naveli da okolnosti prenosa uključuju
diskriminaciju suprotno članu 14 Konvencije i da je nedostatak bilo kakvog
sistema za ţalbe protiv takvog prenosa, povredio član 13 Konvencije. U
onome što su zvali sedamnaest "dodatnih zahteva" podnetih između 17.
aprila 1980. i 3. januara 1984. godine, podnosioci predstavke su se ţalili za
70 drugih transakcija.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili da je
povređeno njihovo pravo na imovinu, jer se predmetni zakon mešao u
sporazume između njih i zakupoprimalaca, obavezujući podnosioce
predstavke da obavezno prodaju imovinu, dozvoljavajući zakup
oprimaocima/stanarima da prodaju imovine na otvorenom trţištu za
veliku dobit i prisilio podnosioce rpedstavke da prodaju svoju imovinu po
ceni koja je uvek niţa od trţišne vrednosti. Podnosioci predstavke su se
takođe ţalili da zakon nije osigurao mehanizme koji bi mogli da ospore
valjanost ili opravdanje za oduzimanje njihove imovine a i principa prema
kojem se nadoknada morala obračunati.
Sud primećuje da je u ovom predmetu suština spora osporavanje
zakonodavstva, a ne da li je sprovođenje od strane vlasti pravično i stoga
mora prvo da proceni da li je zakonodavstvo u skladu sa Konvencijom, ali
uzimajući u obzir konkretne transakcije koje su uticale na podnosioce
predstavke. Oslanjajući se na tri specifična pravila člana 1 Protokola 1, Sud
prvo smatra da je drugo pravilo o lišavaju primenjivo, pošto su podnosioci
predstavke bili lišeni njihove imovine u smislu člana 1 Protokola 1. Što se
tiče pitanja da li je lišavanje bilo u javnom interesu, Sud smatra da lišavanje
492
prava na imovinu iz bilo kog razloga osim davanja privatne koristi jednoj
stranci, ne moţe da bude "u javnom interesu". Međutim, obavezan prenos
imovine sa jedne osobe na drugu moţe, u zavisnosti od okolnosti,da bude
legitimno sredstvo za promovisanje javnog interesa u kojem bi preneta
imovina trebalo da bude dostupna široj javnosti ili da zajednica u celini ima
koristi od toga. Oduzimanje imovine sprovođenjem politike predviđene za
podizanje socijalne pravde unutar zajednice, moţe se smatrati da je "u
opštem interesu". Prema tome, Sud smatra da oduzimanje imovine u svrhu
ostvarivanja legitimnih socijalnih i ekonomskih politika moţe da bude od
"javnog interesa" čak i u slučajevima kada šira zajednica nema direktne
koristi od uzete imovine, tako da zakonodavstvo o kojem se govori nije ipso
facto povreda člana 1 Protokola 1, već ga treba procenjivati da li je u
suprotnosti sa javnim interesom u drugim aspektima.
Sud dalje napominje da su, zbog direktnog poznavanja društva i
njegovih potreba, nacionalni organi u načelu, u boljoj poziciji da procene
šta je "u javnom interesu". U skladu sa sistemom zaštite utvrđenim
Konvencijom, tačno je da nacionalne vlasti vrše početnu procenu postojanja
problema koji brine javnost zbog preduzimanja mera za oduzimanje
imovine i korektivnih mera koje treba preduzeti.1 Ovde, kao i u drugim
oblastima obuhvaćenim zaštitnim mehanizmima Konvencije, nacionalni
organi, shodno okolnostima, uţivaju određenu slobodu procene. Štaviše,
pojam "javni interes" je nuţno širok. Konkretno, kako ističe Komisija,
odluka o donošenju zakona o eksproprijaciji imovine obično uključuje
razmatranje političkih, ekonomskih i socijalnih pitanja u kojima se mišljenja
unutar demokratskog društva mogu opravdano, znatno razlikovati. Sud je
prirodno našao da sloboda procene koja je dostupna zakonodavstvu u
sprovođenju socijalnih i ekonomskih politika trebalo bi da bude široka
oblast, poštovaće presudu zakonodavca o tome šta je "u javnom interesu",
osim ako je ta presuda jasno bez razumnog osnova. Drugim rečima, iako
Sud ne moţe da zameni svoju procenu sa procenom nacionalnih vlasti, on
je duţan da razmotri osporene mere prema članu 1 Protokola 1 i, sa tim u
vezi, sprovede istragu o činjenicama u kojima su postupale nacionalne
vlasti.
Sa tim u vezi, podnosioci predstavke su tvrdili da Zakon iz 1967 nije
usvojen za potrebe javnog interesa, već je bio motivisan političkim
ciljevima. Međutim, Sud primećuje da je reforma zakupa u Engleskoj i
1 Handyside, presuda od 7. decembra 1976, Serija A br. 24, str. 22, stav 48
493
Velsu bila stvar od javnog interesa skoro jedan vek i da je, kada je usvojen
Zakon iz 1967. godine, prihvatanje prihvaćeno kao princip svih većih
političkih partija, iako su izraţavali različite stavove oko toga kako ga treba
sprovesti. Podnosioci predstavke nisu uzeli u obzir da su u to vreme
izraţene glavne kritike koje su donele one bitne odredbe zakona, te su u
potpunosti raspravljane u Parlamentu pre nego što su odbijene. Sud ne
zaključuje da su takve političke svrhe, koje su mogle da utiču na
zakonodavni proces, sprečile da svrha zakona iz 1967. godine bude
legitimna. Sud, dalje, u odgovoru na tvrdnje podnosilaca predstavke da
zakupoprimaoci nisu prolazili poteškoće kao rezultat sistema zakupa,
procenjuje da su zakupoprimaoci, zavisno od ugovora, mogli da izgrade,
poprave kuću, što znači da bi stanari u određenom vremenskom periodu
investirali u tu imovinu velike iznose. Shodno tome, Sud smatra da
mišljenje britanskog parlamenta u vreme donošenja reforme nije takvo da
bi se moglo okarakterisati kao bez osnova.
To uopšte ne rešava problem, tako da Sud procenjuje da, ukoliko
predmetno zakonodavstvo nameće značajan teret na pojedinca, ne moţe se
reći da je postignuta pravična ravnoteţa. 2 Sud, baveći se argumentima
podnosilaca predstavke procenjuje da li mere koje preduzimaju organi
ispunjavaju uslove da budu odgovarajuće i srazmerne. Prema
podnosiocima predstavke, sigurnost zakupa u vaţećem zakonodavstvu je
bila dovoljna da zaštiti zakupoprimaoce. Sud se ne slaţe sa ovom
sugestijom, ocenjujući da postojanje alternativnih rešenja, samo po sebi ne
čini neopravdanim zakonodavstvo, tako da Sud nije duţan da ceni da li je
ovo bilo najbolje rešenje ili da li su postojale druge alternative. Stvaranje
mehanizma za obavezan prenos vlasništva na kuću na zakupoprimaoca, u
zamenu za naknadu, moţe sam po sebi da se kvalifikuje kao
neodgovarajuća ili nesrazmerna mera. Što se tiče argumenta koji se odnosi
na ograničenja na kuće sa niţom vrednosti, Sud smatra da se ograničenje na
kuće sa niţom vrednosti ne moţe smatrati kao neosnovano, jer su oni
smatraju kao slučajevi sa teţim teretom. Što se tiče prigovora podnosilaca
predstavke u vezi sa naknadom, Sud podseća da se oduzimanje imovine
bez naknade moţe opravdati samo u izuzetnim okolnostima. Sud takođe
prihvata nalaz Komisije da oduzimanje imovine bez naknade razumne
realne vrednosti, u principu predstavlja povredu člana 1 Protokola 1, ali ne
garantuje punu nadoknadu u svim okolnostima. Najniţa nadoknada moţe
2 Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, Serija A br. 52, str. 26, stav 69
494
da bude opravdana u slučajevima legitimnih ciljeva od opšteg interesa koji

imaju tendenciju da postignu bilo koju opštu socijalnu pravdu.
Sud konstatuje da navodi podnosilaca spadaju u dve grupe, prema
njima, početna procena 1967. godine nije dodelila podnosiocima predstavke
punu nadoknadu za imovinu sa povlašćenim pravom, i druga grupa prema
proceni 1967. i 1974. godine postavlja vrednost imovine na dan izraţavanja
volje zakupoprimalaca da kupe imovinu, prema kojoj su podnosioci
predstavke izgubili vrednost zbog kašnjenja od dana procene i plaćanja. Što
se tiče prve procene, Sud konstatuje da ta osnova za procenu vlasniku nije
davala nadoknadu za vrednost njegovog ulaganja u imovinu. uzimajući u
obzir da je svrha zakona da se zaustavi neosnovano bogaćenje vlasnika,
legitiman cilj člana 1 Protokola 1, prema Sudu, nije postignut, jer ova
procena ne uspostavlja pravičnu ravnoteţu između privatnih lica i opšteg
interesa sa jedne strane i individualnih prava vlasnika, odnosno
podnosilaca predstavke. A što se tiče zahteva za gubicima zbog kašnjenja
Sud smatra da procedure za nadoknadu predviđene zakonodavstvom ne
upućuju obavezno na kašnjenja koja će dovesti do povrede člana 1
Protokola 1.
Podnosioci predstavke su takođe tvrdili da su, na osnovu druge
rečenice člana 1 Protokola 1 "opšti principi međunarodnog prava", tvrdili
da su njihovi zahtevi zasnovani na međunarodnom pravu, što znači brzu,
adekvatnu i delotvornu nadoknadu za eksproprijaciju imovine stranaca, se
odnosi i na drţavljane. U početku, Komisija je dosledno smatrala da se
principi o kojima je reč ne primenjuju na oduzimanje imovine od strane
drţave njenim drţavljanima. I Sud se takođe slaţe sa presudom Komisije.
Sud smatra prirodnim da se pozove na opšte principe međunarodnog
prava u članu 1 Protokola 1 tokom bilo kojeg razmatranja, uključujući i ovaj
slučaj, što znači da su ti principi inkorporirani u član 1 Protokola 1. Sud je,
nakon procene alternativnih navoda podnosilaca predstavke, utvrdio da su
svi zahtevi iz druge rečenice ispunjeni u pogledu oduzimanja imovine od
podnosilaca predstavke. Alternativno, podnosioci predstavke su tvrdili da
su povređena njihova imovinska prava garantovana prvom rečenicom
člana 1 Protokola 1. Sud smatra da iako bi se lišavanje imovine u analiziralo
u svetlu prve rečenice, ne bi poslalo bilo kakav drugi zaključak.
Kao rezultat toga, Sud dolazi do zaključka da nije došlo do povrede
člana 1 Protokola 1 ni u pogledu uslova i odredbi Zakona o zakupu iz 1967.
495
godine, niti u pogledu okolnosti transakcija gde je vaţilo povlašćeno pravo

zakupoprimalaca u odnosu na imovinu podnosilaca predstavke.
Podnosioci predstavke su takođe naveli da je došlo do povrede člana
14 Konvencije, ali je Sud utvrdio da zakonodavstvo Velike Britanije nije
povredilo princip proporcionalnosti. Sud je dosledno smatrao da razlike u
postupanju ne čine diskriminaciju ukoliko imaju "objektivnu i razumnu
opravdanost".3 Posebno što se tiče odzimanja imovine u kontekstu socijalne
reforme, moţe imati dobru osnovu da se napravi razlika između drţavljana
i nedrţavljana u pogledu nadoknade. Na početku, nerezidenti su podloţniji
domaćem zakonodavstvu: za razliku od drţavljana, oni uglavnom nisu
imali nikakvu ulogu u izboru ili imenovanju njihovih auotra, niti su bili
konsultovani za njegovo usvajanje. Drugo, iako se oduzimanje imovine
uvek mora sprovoditi u javnom interesu, različita razmatranja se mogu
odnositi na drţavljane i nerezidente (nedrţavljane) i mogu da imaju
legitimne razloge da zahtevaju od drţavljana da podnesu veći teret u
javnom interesu nego oni koji nisu drţavljani. Prema tome, po mišljenju
Suda, osporena razlika u zakonodavstvu je opravdana razumno i
objektivno. Sud stoga zaključuje da ne postoji povreda člana 14 zajedno sa
Na osnovu člana 6, stav 1, podnosioci predstavke su tvrdili da u
skladu sa šemom reforme zakupa nisu imali nikakav pravni oblik za
osporavanje povlašćenog prava zakupoprimalaca, u slučaju kada su oni
ispunili kriterijume propisane zakonom. Prema njima, zbog toga što pitanja
o individualnim zaslugama i teretima stavljenih na njih, koja ne moţe da
rešava jedan sud, predstavlja kršenje ovog člana. Sud nalazi da je član 6
primenjiv samo na zahteve za prava koja se priznaju u domaćem
zakonodavstvu, ali ne zahteva da postoje sudovi koji mogu da prevazilaze
domaće zakonodavstvo. U ovom predmetu, sve dok su podnosioci
predstavke smatrali da postoji neusklađenost sa Zakonom o reformi
zakupa, imali su tribunal kojem su mogli da upute svoje ţalbe. Sud stoga
smatra da ne postoji povreda člana 6 stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 13 Konvencije, Sud je naglasio da ovaj član zahteva
da "kada pojedinac ima tvrdnju da je ţrtva kršenja prava utvrđenih
Konvencijom, mora da ima redovan pravni lek pred drţavnim organom i,
ako je potrebno, dobije nadoknadu štete.4 Međutim, za drţave potpisnice,
3 Abdulaziz, Cabales i Balkandali, presuda od 28. maja 1985, Serija A br 94, str. 35-36, stav 72
4 Silver i drugi, presuda od 25. marta 1983, Serija A, br.66,
496
ni član 13 ni Konvencija uopšte ne definišu bilo koji način da u okviru svog

nacionalnog zakona, osiguraju delotvornu primenu bilo koje od odredaba
Konvencije.‟‟5 Iako ne postoji obaveza uključivanja Konvencije u domaći
zakon, na osnovu člana 1 Konvencije, sadrţaj definisanih prava i sloboda
mora da bude obezbeđen u domaćem pravnom poretku, u drugom obliku,
za sve koji su u nadleţnosti drţava potpisnica. Sud podseća da Konvencija
nije deo domaćeg zakonodavstva Ujedinjenog Kraljevstva, niti postoji neki
ustavni postupak koji omogućava vaţenje zakona kod neispunjavanja
osnovnih prava. Stoga, i nije moglo da bude unutrašnje sredstvo vezano za
ţalbe podnosilaca predstavke, da sam zakon o reformi zakupa ne meri
standarde Konvencije i njenih protokola. Sud se, međutim, slaţe sa
Komisijom da član 13 ne ide tako daleko da garantuje pravni lek koji
dozvoljava da se zakoni jedne drţave potpisnice osporavaju pred drţavnim
organom zbog prigovora na Konvenciju ili ekvivalentne domaće pravne
norme. Stoga, Sud nije u poziciji da podrţi argument koji su podnosioci
predstavke izneli u vezi sa ti
Dajući iste činjenice kao i u kontekstu člana 6 stav 1, podnosioci
predstavke su se takođe pozvali na član 13 u vezi sa posledicama koje su
im izazvane sprovođenjem zakone o reformi zakupa. Sud je utvrdio da je
zakonodavstvo, uključujući i njegova dejstva u slučaju podnosilaca
predstavke u skladu sa osnovnim odredbama Konvencije. U takvoj
situaciji, zahtevi iz člana 13 će biti ispunjeni ako postoji nacionalni
mehanizam gde pojedinac moţe da obezbedi usklađenost sa relevantnim
zakonima. Delotvorni pravni lekovi u tom smislu su i dalje bili na
raspolaganju podnosiocima predstavke. Posebno, sporovi oko prava
zakupoprimalaca da kupe nekretninu prema zakonu o reformi zakupa i
povezanim pitanjima, su u nadleţnosti Okruţnog suda; a u nedostatku
dogovora plaćena kupoprodajna cena je predmet utvrđivanja od strane
domaćih sudova za procenu zakupa (ili, bolje rečeno, Tribunala za
zemljište/zemljišni sud). Stoga, Sud nalazi da činjenice slučaja ne otkrivaju
bilo kakvu povredu člana 13 Konvencije.
Oduka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 6 § 1, člana 13 i člana 1
Protokola 1, sam ili zajedno sa članom 14 (jednoglasno).
5 Švedski sindikat vozača automobila, presuda od 6. februara 1967, Serija A, br.20, str.18, stav
50).
497
Larkos protiv Kipra - 29515/95

Ĉlan 14 u vezi sa članom 8

Diskriminacija i povreda prava na poštovanje doma zbog nedostatka
zaštite od iseljenja, u svojstvu zakupoprimaoca drţave / postoji povreda

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat povlačenja
zaštite od iseljenja / nije potrebno posebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/poštovanje doma/ zaštita od iseljenja /

legitiman cilj/ zakupoprimalac drţave/ diskriminacja
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Xenis Larkos, drţavljanin Kipra je
drţavni sluţbenik u penziji. 1. maja 1967. godine on je od Kipra iznajmio
kuću u kojoj od tada ţivi sa svojom porodicom. Ugovor o zakupu imao je
karakteristike običnog ugovora o zakupu i sa uslovom da bi zakup bio
završen ako podnosilac predstavke pređe u drugi okrug. Ministarstvo
finansija je 3. decembra 1986. godine obavestilo podnosioca predstavke da je
dozvola na osnovu koje je imao pravo da stanuje u zgradi ukinuta i da mora
da preda imovinu 30. aprila 1987. godine. Pošto podnosilac predstavke to
nije učinio, generalni tuţilac ga je obavestio da će, ukoliko ne oslobodi
imovinu, protiv njega preduzeti zakonite pravne radnje. Podnosilac
predstavke je 3. jula 1987. odgovorio da je u toj kući ţiveo dvadeset godina
zajedno sa svojom porodicom i da je u odsustvu staranja drţave, bio duţan
da troši znatne novčane iznose za odrţavanje kuće. On je tvrdio da jebio
"zakupoprimalac od interesa" u smislu Zakona o kontroli zakupa iz 1983.
godine i izjavio da će nastaviti da stanuje u kući sve dok ga štiti zakon. 3.
februara 1990. godine, Vlada je pred Okruţnim sudom u Nikoziji pokrenula
postupak iseljenja podnosioca predstavke. Vlada je tvrdila da podnosilac
predstavke nije zauzimao kuću na osnovu ugovora o zakupu u smislu
Zakona o kontroli zakupa iz 1983. godine, već da mu je kuća dodeljena
498
administrativnim nalogom zbog njegovog poloţaja u drţavnoj sluţbi.

Presudom od 5. februara 1992. Okruţni sud u Nikoziji je utvrdio da se lice
koje je iznajmilo prostorije u vlasništvu drţave ne moţe se smatrati
"zakupoprimaocem od interesa" zaštićenim Zakonom o kontroli zakupa.
Podnosiocu predstavke je naloţeno da oslobodi imovinu pre 30. juna 1992.
godine. Podnosilac predstavke se protiv presude ţalio Vrhovnom sudu,
pozivajući se na član 14 Konvencije i član 1 Protokola 1, oslanjajući se na
činjenicu da su njegova prava kao zakupoprimaoca bila „‟ imovinska prava
"u smislu člana 1 Protokola 1 i da je bio ţrtva diskriminacije u uţivanju ovih
prava jer Zakon o kontroli zakupa iz 1983. godine, kako je to tumačio
Okruţni sud u Nikoziji, nije odobrio zaštitu zakupoprimalaca drţave, a isti
zakon je štitio drţavu kao "zakupoprimaoca od interesa" kada je u zakup
uzimala lokale u vlasništvu privatnih lica. 22. maja 1995. godine, Vrhovni
sud je odbio ţalbu podnosioca predstavke, zaključujući da on, kao
zakupoprimalac, ne moţe da traţi imovinska prava prema članu 1 Protokola
1. Vrhovni sud je zaključio da čak i da se predmet odnosi na različito
postupanje rezervisano zakonom prema imovini izdatoj u zakup od strane
privatnih vlasnika i imovini koju je u zakup izdaje drţava, ne bi bilo kršenja
Ustava ili Konvencije jer bi bilo razumno smatrati da nije neophodno dati
zaštitu zakup po primaocima u vezi sa drţavom, koji nisu u istom poloţaju
kao i privatni vlasnik. Nakon ove odluke, podnosiocu predstavke je
zaprećeno momentalnim iseljenjem.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 8 Konvencije i člana 1
Protokola 1 zajedno sa članom 14 Konvencije. Što se tiče člana 14 u vezi sa
članom 8, podnosilac predstavke je tvrdio da je kao zakupoprimalac drţave
nezakonito diskriminisan u svom pravu na poštovanje doma, zbog
činjenice da je, za razliku od privatnog zakupoprimaoca koji u zakup
uzima imovinu od strane privatnog vlasnika, nije bio zaštićen od iseljenja
po prestanku zakupa. On je tvrdio da se razlika napravljena u Zakonu o
kontroli zakupa iz 1983. godine, kako to tumače domaći sudovi, između
zakuporpimalaca poput njega i zakupoprimalaca koji stanuju u privatnim
stanovima, ne moţe opravdati prema članu 14. Podnosilac predstavke se
pozvao na činjenicu da tuţena drţava nije uspela da napravi slučaj za
različito tretiranje zakupoprimalaca drţave kada se tiče zaštite od iseljenja.
Vlada je naglasila da je podnosilac predstavke predstavljao drugačiju
499
kategoriju zakupoprimalaca, pošto je u zakup uzeo drţavnu imovinu, stoga

nije bio u sličnoj situaciji sa zakupoprimaocima privatne imovine. Vlada je
takođe tvrdila da bi davanje prava jednom zakupoprimaocu kao što je
podnosilac predstavke, da na neodređeno vreme stanuje u drţavnom
stanu, ometalo obavezu vlasti da upravljaju drţavnom imovinom u skladu
sa ustavnim i zakonskim uslovima.
Sud primećuje da je pozvan da razmatra samo uticaj Zakona o
kontroli zakupa iz 1983. godine, koji su lokalni sudovi, prema Konvenciji,
tumačili prava podnosioca predstavke kao privatnog zakupoprimaoca koji
iznajmljuje drţavni stan, a ne njegov uticaj na prava, prema Konvenciji,
pojedinaca koji iznajmljuju drţavnu imovinu za druge svrhe osim za
stanovanje. Sud primećuje da se ţalba podnosioca predstavke odnosi na
način na koji navodna razlika u postupanju negativno utiče na njegovo
pravo na poštovanje stana, zagarantovano članom 8 Konvencije. Osim toga,
iako podnosilac predstavke još nije iseljen iz svog doma, Zakon o kontroli
zakupa iz 1983. godine se primenjuje na njega, jer on i njegova porodica
ţive pod pretnjom iseljenja od početka postupka iseljenja. Što se tiče
područja zagarantovanih prava predviđenih članom 14, Sud podseća da je,
prema svojoj praksi, razlika u tretiranju diskriminatorska ako "ne postoji
objektivno i razumno opravdanje", odnosno ako ne ostvaruje "legitimni
cilj."1
Uzimajući u obzir činjenicu da je podnosilac predstavke tvrdio da je u
situaciji sličnoj onoj kod privatnih zakupoprimalaca koji su zakupili imovinu
od privatnih zakupodavalca, činjenica da mu je imovina data na korišćenje
kao drţavnom sluţbeniku, a posebno zbog činjenice da uslovi zakupa jasno
pokazuju da je drţava zakupila imovinu u svojstvu fizičkog lica, Sud smatra
da podnosilac predstavke moţe opravdano da traţi da je u sličnoj situaciji sa
drugim privatnim zakuporimaocima koji iznajmljuju stanove od privatnih
vlasnika i koji se nalaze u uređenim oblastima. Sud konstatuje da je tuţena
drţava traţila da opravda razliku u tretmanu tako što ukazuje na duţnosti
koje Ustav nameće vlastima u vezi sa upravljanjem drţavnom imovinom.
Iako Sud prihvata da mera koja ima efekat različitog tretiranja lica u sličnoj
situaciji, moţe da bude opravdana javnim interesom, pa smatra da u ovom
slučaju Vlada nije pruţila uverljivo objašnjenje da će iseljenje podnosioca
predstavke sluţiti opštem interesu. Što se tiče tvrdnje Vlade da zakup
stanova u drţavnom vlasništvu nije fokusiran na dobir i zbog toga se ne
1 Gaygusuz protiv Austrije, presuda od 16. septembra 1996, Izveštaji 1996-IV, str. 1142, § 42
500
moţe porediti sa privatnim zakupodavem, Sud primećuje da nema ničega

što sprečava vlasti da traţe od svojih zakupoprimalaca da plaćaju zakup
prema trţišnim stopama. Odluka da se ne nastavi zaštita zakupoprimalaca
koji ţive u drţavnim stanovima u odnosu na stanare privatnih stanova,
zahteva konkretno opravdanje, više zbog toga što je sama drţava zaštićena
zakonodavstvom u slučajevima kada iznajmljuje imovinu od fizičkih lica.
Međutim, Vlada nije pruţila nikakvo razumno i objektivno opravdanje za
razliku u tretiranju prema članu 14 Konvencije. Sud zaključuje da je došlo do
povrede člana 14 Konvencije u vezi sa članom 8.
Što se tiče člana 14 Konvencije u vezi sa članom 1 Protokola 1,
podnosilac predstavke je naveo da na osnovu uslova iz ugovora o zakupu,
uţiva određena imovinska prava koja predstavljaju "imovinu" u smislu
člana 1 Protokola 1. U svom podnesku, povlačenje zaštite od iseljenja zbog
njegovog statusa zakupoprimaoca drţave se mešalo u njegovo pravo na
mirno uţivanje njegove imovine i predstavlja povredu člana 14 Konvencije
u vezi sa članom 1 Protokola 1. Vlada je odgovorila da podnosilac
predstavke nije imao nikakav interes za imovinu uzetu u zakup koja
predstavlja "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Sud nalazi da, u skladu
sa zaključkom Komisije, nije neophodno poklanjati posebnu paţnju ovoj
ţalbi, uzevši u obzir svoju odluku prema članu 14 u vezi sa članom 8.
Sud se slaţe sa tvrdnjom Vlade da ne postoji uzročna veza između
pitanja za koja se konstatuje da predstavljaju povredu i materijalne štete
koju je podnosilac predstavke naveo da je pretrpeo, te stoga mora da odbije
zahteve za materijalnu štetu. Sud primećuje da podnosilac predstavke od
1986. godine ţivi pod pretnjom iseljenja iz kuće, i iz tog razloga Sud
podnosiocu predstavke dodeljuje iznos od CYP 3,000 na ime nematerijalne
štete.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 14 u vezi sa članom 8
Konvencije a da zahtev prema članu 14 u vezi sa članom 1 Protokola nije
potrebno posebno razmatrati. (jednoglasno).
501
Vrzič protiv Hrvatske - 43777/13

Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma kao rezultat izdavanja naloga za
iseljenje / ne postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
kuće po ceni niţoj od trţišne vrednosti i odsustvo proceduralnih mera
zaštite u vezi sa sprovođenjem mera izvršenja / ne postoji povreda
Ključne reči: bankarski kredit /kolaterala / neplaćanje kredita/nalog za

iseljenje / prodaja kuće / poštovanje doma / mirno uţivanje imovine /legitiman cilj/
u opštem interesu
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Nikola Vrţič i g- đa Mila Vrzič,
hrvatski drţavljani, 5. februara 2009. godine su sa svojom kompanijom
M.N. sklopili ugovor sa M.G. i njegovom kompanijom "E". Na osnovu tog
ugovora, podnosioci predstavke su prihvatili svoj dug od 580,000 hrvatskih
kuna (HRK) za M.G. i dug od 180,000 HRK prema kompaniji E. Da bi
osigurali opšti zajam, podnosioci predstavke su iskoristili svoju kuću kao
kolateralu, dozvoljavajući M.G. da na nju registruje plaćanje. Utvrđeno je
da, ako podnosioci predstavke i njihova kompanija ne isplate svoje dugove
do 1. maja 2009. godine, poverioci imaju pravo da pokrenu postupak
izvršenja za naplatu duga prodajom kuće podnosilaca predstavke. Dana 20.
oktobra 2009. godine, M.G. i njegova kompanija E. podneli su postupke
izvršenja protiv podnosilaca predstavke pred Opštinskim sudom u Poreču,
traţeći sudsku prodaju kuće na osnovu toga što podnosioci predstavke
nisu isplatili svoj dug prema M.G., a kompanija M.N. je uspela da isplati
samo deo njenog duga kompaniji E. u iznosu od 703,643,05 hrvatskih kuna.
Opštinski sud u Poreču je 17. novembra 2009. godine usvojio taj zahtev i
izdao nalog za izvršenje protiv podnosilaca predstavke. Podnosioci
502
predstavke se nisu ţalili, a nalog za izvršenje 17. decembra 2009. godine

opravosnaţio Opštinski sud u Poreču, koji je nalog za izvršenje na kuću
podnosilaca ţalbe upisao u zemljišne knjige.
U Opštinskom sudu u Poreču je odrţana rasprava za procenu
vrednosti imovine. Pozvana su oba podnosioca a predstavke, ali se pojavio
samo prvi podnosilac predstavke, koji je bio duţan da u roku od dva dana
dostavi procenu veštaka o vrednosti kuće. Poverilac je zatraţio od
Opštinskog suda da imenuje veštaka za tu svrhu. 16. juna 2010. godine,
procenu kuće je na licu mesta izvršio građevinski inţenjer i anketar koji je u
pisanoj formi rekao da je vrednost kuće bila 2,463.092.48 hrvatskih kuna
(oko 323,860 evra), a podnosioci predstavke nisu dali nikakva zapaţanja o
proceni.
Protiv podnosilaca predstavke je pokrenut još jedan niz postupaka
izvršenja i izdat je nalog za izvršenje na zahtev banke P. 24. januara 2011.
godine, koji je obuhvatao i jedan neisplaćen kredit iz 2006. godine, nalog
koji je opravosnaţen u martu 2011. godine. Na drugoj javnoj aukciji koja je
odrţana u martu 2012. godine, kuća podnosilaca predstavke je prodata
M.G za 821,040 hrvatskih kuna (oko 109,000 evra). Opštinski sud u Poreču
je dodelio M.G. pravao na kuću podnosilaca predstavke, uz uslov da mora
da na ime kupoprodajne cene mora da plati 821,040 kuna. Podnosioci
predstavke su uloţili ţalbu protiv ove odluke, tvrdeći da je sudska prodaja
bila nesrazmerna, jer je vrednost njihove kuće bila oko 700,000 evra. Oni su
takođe tvrdili da Opštinski sud nije postupio u skladu sa odredbama
Zakona o izvršenju, koje kaţu da sudovi treba da poštuju dostojanstvo
duţnika koji su podvrgnuti izvršenju i izvrše proces izvršenja što je
ljudskije moguće. Okruţni sud u Puli odbacio je zahtev i zaključio da je
kuća prodata na drugoj javnoj aukciji za više od trećine svoje vrednosti i da
je M.G. bio je jedini ponuđač. Štaviše, vrednost kuće je odredio Opštinski
sud u Poreču 25. oktobra 2010. godine, a podnosioci predstavke nisu uloţili
prigovor. Zbog toga je prodaja kuće bila u skladu sa Zakonom o izvršenju.
Podnosioci predstavke su podneli ţalbu protiv odluke Okruţnog
suda u Puli, oslanjajući se na član 382 (2) Zakona o parničnom postupku.
Oni su tvrdili da je trenutna vrednost njihove kuće oko 700,000 evra i da
njihova kuća mora da se izuzme od izvršenja, jer je bila "ispunjavanje
njihovih osnovnih ljudskih potreba". Opštinski sud u Poreču je proglasio
ţalbu neprihvatljivom, uz obrazloţenje da je takva ţalba dozvoljena u
postupcima izvršenja samo ako se zasniva na članu 382 (2) Zakona o
503
parničnom postupku. Istog dana, Opštinski sud u Poreču je proglasio

zahtev podnosilaca predstavke za zabranu izvršenja neprihvatljivim,
zaključivši da nisu ispunili zakonske uslove za jedan takav zahtev.
Opštinski sud je odlučio da vlasništvo na predmetnu kuću prenese na M.G.
U vezi sa ovom odlukom, podnosioci predstavke su uloţili ţalbu koju je
Opštinski sud proglasio neprihvatljivom, a koji je odrţao raspravu o
raspodlei prihoda od prodaje kuće. Podnosioci predstavke se nisu pojavili
iako su bili uredno pozvani. Opštinski sud u Poreču je 17. septembra 2013.
godine naloţio iseljenje podnosilaca predstavke.

Pozivajući se na član 8 i član 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su
naveli da je došlo do povrede njihovog prava na poštovanje doma, sa
obrazloţenjem da izvršenje naloga za iseljenje nije trebalo izvršiti na
njihovu kuću koja je sluţila za "zadovoljavanje osnovnih potreba" jer su
tamo ţiveli sa porodicom i ona im je sluţila i kao poslovno okruţenje.
Vlada je u početku tvrdila da podnosioci predstavke nisu iscrpili sve
domaće pravne lkove jer su mogli da pokrenu parnični postupak za
proglašenje predmetnog sporazuma za nevalidan i u suprotnosti sa
Ustavom. Mogli su takođe da podnesu građansku tuţbu u kojoj bi naveli
da nalog za izvršenje u na njihovu kuću nije bio prihvatljiv. Sud podseća da
obaveza iscrpljivanja domaćih pravnih lekova nameće obavezu podnosiocu
predstavke da koristi samo lekove koji su delotvorni, dovoljni i dostupni.
Što se tiče građanske tuţbe kojom se moglo tvrditi da je nalog za izvršenje
na kuću podnosilaca predstavke neprihvatljiv, Sud primećuje da je takav
postupak dozvoljen samo iz razloga navedenih u članu 46 stav 1 tačka 7 i 9
do 11 Zakona o izvršenju i da podnosioci predstavke nisu tvrdili da se bilo
koja od ovih okolnosti primenjivala u njihovom slučaju. Prema tome,
prigovor Vlade, ukoliko se odnosi na građansku tuţbu kojom se tvrdi da je
nalog za izvršenje na kuću podnosilaca predstavke prihvatljiv, treba odbiti.
Što se tiče parničnog zahteva kojim se traţilo da predmetni ugovor bude
proglašen ništavim Sud smatra da se argumenti koje su strane iznele u vezi
sa tim odnose na meritum predmeta. Sud utvrđuje da ova ţalba nije
očigledno neosnovana i proglašava je prihvatljivom.
Što se tiče merituma predmeta, podnosioci predstavke su tvrdili da je
nalog za njihovo iseljenje izdao Opštinski sud u Poreču, izazivajući mešanje
u njihovo pravo na poštovanje doma, uprkos činjenici da oni još uvek nisu
504
bili iseljeni. Oni su priznali da je to mešanje bilo u skladu sa zakonom, ali

su tvrdili da to nije bilo neophodno u jednom demokratskom društvu.
Podnosioci predstavke su tvrdili da je njihova kuća trebalo da bude
oslobođena od postupaka izvršenja, pošto je zadovoljavala njihove osnovne
potrebe za stanovanjem. Podnosioci predstavke su takođe tvrdili da nisu
bile obezbeđene procesne garancije traţene članom 8 jer pravila koja
regulišu postupak izvršenja ne dozvoljavaju sudovima da u postupcima
izvršenja vrše proporcionalan test. Vlada je tvrdila da su razlozi za mešanje
u pravo podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog doma bila
definisana u Zakonu o izvršenju. Mešanje je imalo legitiman cilj zaštite
interesa drugih, naime, poverilaca podnosilaca predstavke. Vlada je tvrdila
da, korišćenjem svoje kuće kao kolaterale za svoj zajam, podnosioci
predstavke su se sa tim saglasili.
Sud na početku primećuje da je kuća prodata u postupku izvršenja i
da je njihovo iseljenje bilo naloţeno u kontekstu ovih postupaka, zbog čega
je izdat nalog za iseljenje i mogao se izvršiti u bilo koje vreme. Sud ponavlja
da obaveza oslobađanja kuće u kojoj on ili ona ţivi predstavlja mešanje u
pravo na poštovanje doma,1 pa je glavno pitanje za razmatranje bilo da li je
mešanje utvrđeno zakonom i da li je posluţilo legitimnom cilju. Prema
hrvatskom zakonu kojim se uređuju postupci izvršenja, kupac imovine na
javnoj aukciji postaje vlasnik te imovine. Odluku o prenosu vlasništva nad
kućom M.G. doneli su nacionalni sudovi po hrvatskim zakonima koji
regulišu prodaju nepokretne imovine u izvršnom postupku. Slično tome,
odluka domaćih sudova da naloţi iseljenje podnosioca ţalbe je bila
zasnovana na članu 120 Zakona o izvršenju. Sud tvrdi da je njegovo
ovlašćenje da razmatra usaglašenost sa domaćim zakonima je ograničeno i
da su odluke nacionalnih sudova kojima se nalaţe iseljenje podnosilaca
ţalbi u skladu sa domaćim pravom, navodeći da je mešanje o kojem je reč
posluţilo legitimnom cilju zaštite legitimnog prava kupca na kuću
podnosilaca predstavke.
Što se tiče toga da li je mešanje bilo "neophodno u jednom
demokratskom društvu", Sud smatra da je glavno pitanje u ovom slučaju
da li je mešanje bilo srazmerno ciljevima kojima se teţilo i na taj način
"neophodno u jednom demokratskom društvu". Sud je uporedio slučaj sa
nekoliko ranijih slučajeva kada je iseljenje izvršena u odnosu na
zakupoprimaoce drţave, dok su u ovom slučaju strane u postupku
1 Ćosić protiv Hrvatske, br. 28261/06, § 18, 15. januar 2009

505
izvršenja bile ili privatno lice, odnosno M.G. ili privatno preduzeće,
odnosno banka i jedno društvo.
Praksa organa Konvencije sugeriše da je pristup takvim slučajevima
nešto drugačiji i da se mera predviđena zakonom za zaštitu prava drugih
moţe smatrati neophodnom u jednom demokratskom društvu.2 Za razliku
od rešavanih situacija, podnosioci predstavke su se ţalili da je isplata duga
nametnula prodaju njihove kuće. Sud primećuje da su podnosioci
predstavke dobrovoljno koristili kuću kao kolateralu za svoj zajam,
saglasili su se da, ako oni i njihova kompanija ne isplate svoje neizmirene
obaveze do 1. maja 2009. godine, poverioci imaju pravo da traţe izvršenje
otplate putem prodaje njihove kuće. Dug je bio znatan, tj. oko 250,320 evra,
a prirodni rizik od zaduţivanja tako visokim iznosom jeste taj da duţnik
moţda neće moći da ga isplati. Podnosioci predstavke su se isključivo
saglasili da preduzmu takav rizik i nisu sporili nijedan ugovor o kreditu u
relevantnim postupcima pred domaćim sudovima. Ovo podrazumeva da
su podnosioci predstavke slobodno sklopili ove sporazume i slobodno
utvrdili da se krediti mogu osigurati korišćenjem njihove kuće kao
kolaterale. Stoga su morali da budu svesni da će njihova kuća biti prodata
kako bi osigurala otplata bilo kakvog neizmirenog duga. Podnosioci
predstavke nisu uloţili prigovor na nalog za izvršenje, jer su se prećutno
sloţili sa njenom prodajom u postupcima izvršenja. Stoga Sud zaključuje da
nije došlo do povrede člana 8 Konvencije.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su se ţalili da je
povređeno njihovo pravo na mirno uţivanje imovine. S druge strane, Vlada
je tvrdila da podnosioci predstavke nisu iscrpili relevantne domaće pravne
lekove. Da su podneli ţalbu na nalog za izvršenje, mogli su dalje da
podnesu ustavnu ţalbu, kojom su mogli da podnesu sve ţalbe koje su
podneli pred Sudom. Štaviše, podnosioci predstavke nisu se protivili
proceni njihove kuće, kako je predviđeno Zakonom o izvršenju. Imali su
mogućnost da ulaţu ţalbe do završetka prve javne aukcije. Umesto toga,
oni su prvi put uloţili prigovor na procenu vrednosti kuće u ţalbi protiv
odluke o dodeli prava M.G. na njihovu kuću. U toj fazi postupka takav
prigovor više nije bio prihvatljiv. Podnosioci predstavke su tvrdil da se
potpisivanjem ugovora sa svojim poveriocima nisu saglasili sa pravilima
postupka izvršenja. Podnosioci predstavke su tvrdili da ustavna ţalba ne bi
2 JP protiv Francuske, odluka Komisije, br. 26215/95, 6. septembar 1995, i PD protiv

Ujedinjenog Kraljevstva, br. 11949/86, 1 decembar 1986
506
bila prihvatljiva u njihovom slučaju i da su se ţalili na odluku kojom je

naloţena prodaja imovine i njihovo iseljenje, ali bez uspeha. Sa tim u vezi,
Sud smatra da su argumenti strana u pogledu iscrpljivanja domaćih
pravnih lekova povezani sa osnovanošću ţalbi podnosilaca ţalbe prema
članu 1 Protokola 1, a posebno njegovom proceduralnom aspektu, i
razmatraće se u skladu sa okolnostima. Sud konstatuje da ova ţalba nije
očigledno neosnovana i mora biti proglašena prihvatljivom.
Što se tiče merituma predmeta, podnosioci predstavake su naveli da
mere izvršenja nisu propraćene proceduralnim zaštitnim merama. Većina
njihovih ţalbi u izvršnom postupku su proglašene neprihvatljivim, a ţalba
protiv prodaje njihove kuće zbog nesrazmerne cene, odnosno trećine njene
vrednosti, je odbijena kao neosnovana. Oni su se takođe ţalili da je njihova
kuća prodata samo za jednu trećinu svoje vrdnosti, nakon što je procenio
veštak kojeg je imenovao sud i da je vrednost njihove kuće bila mnogo veća
od vrednosti koju je procenio veštak. Sa tim u vezi, Sud ocenjuje da li je
došlo do mešanja u pravo podnosilaca predstavke na mirno uţivanje
imovine i napominje da je vlasništvo nad kućom podnosilaca predstavke
preneto na drugo lice u kontekstu postupaka izvršenja, izvršenih kako bi se
dobio novčani iznos koji su domaći sudovi prethodno naloţili da se isplati
poveriocima podnosilaca predstavke. Iako mešanje nije uključivalo
eksproprijaciju od strane drţave, sporna mera je rezultirala oduzimanjem
imovine podnosiocima predstavke. U svojoj praksi Sud je već razmatrao
različite situacije prisilne prodaje kuća podnosilaca predstavki prema članu
1 Protokola 1 i zaključio da takva prodaja predstavlja mešanje u pravo
podnosilaca predstavke na mirno uţivanje njihove imovine.3 Sud ne vidi
razlog da odstupi od takvog zaključka u ovom predmetu. U skladu sa
ovom sudskom praksom, Sud smatra da se sudska prodaja imovine
podnosilaca predstavke mora razmatrati prema takozvanom trećem
pravilu u pogledu prava drţave da "sprovede takve zakone koje smatra
potrebnim za kontrolu korišćenja imovine u skladu sa opštim interesom "
definisanim u drugom stavu člana 1 Protokola 1.
Prilikom procene da li je mešanje utvrđeno zakonom i da li je postiglo
legitiman cilj, Sud primećuje da je mešanje u pravo podnosilaca predstavke
na mirno uţivanje imovine zasnovano na relevantnim odredbama Zakona
3 Hagman protiv Finske, br. 41765/98, 14. januar 2003, Zehentner protiv Austrije, br.
20082/02, § 54, 16. jul 2009; Kanala protiv Slovačke, br. 57239/00, 10. jul 2007, i Rousk protiv
Švedske, br. 27183/04, 25. jul 2013
507
o izvršenju i sluţilo je legitimnim ciljevima zaštite poverilaca i kupca kuće.

U oceni Suda da li je mešanje bilo srazmerno legitimnom cilju kojem se teţi,
prema sudskoj praksi Suda, drugi stav člana 1 Protokola 1 treba čitati u
svetlu principa navedenog u prvoj rečenici. Shodno tome, svako mešanje
mora da postigne "pravičnu ravnoteţu" između zahteva od opšteg interesa
i zahteva pojedinca. Sud je upoznat sa činjenicom da se predmet odnosio
na postupke između privatnih stranaka, odnosno podnosilaca predstavke i
njihovih poverilaca s jedne strane, i podnosilaca predstavke i kupca njihove
kuće sa druge strane. Međutim, čak i u slučajevima privatnih sudskih
pitanja, drţava je duţna da strankama u sporu ponudi sudske postupke
koji pruţaju potrebne proceduralne garancije i time omogućavaju domaćim
sudovima da efikasno i pravično sude prema vaţećem zakonu. Sud zapaţa
da se ţalbe podnosilaca predstavke zasnivaju na dva glavna argumenta:
prvo, da je njihova kuća prodata po ceni koja je znatno niţa od trţišne
vrednosti i suprotno vaţećem zakonu u to vreme; i, drugo, da mere
izvršenja nisu bile praćene proceduralnim zaštitnim merama. Oni su se
ţalili da su pravni lekovi koje su sledili tokom postupka bili bezuspešni.
Što se tiče ţalbe podnosilaca predstavke da je njihova kuća prodata za samo
jednu trećinu procenjene vrednosti, Sud smatra da pravila koja predviđaju
da se nepokretna imovina moţe prodati na javnoj aukciji, u okviru izvršnog
postupka, za jednu trećinu procenjene vrednosti, spadaju u granice procene
drţave i ne čini se da su bila proizvoljna ili nerazumna.
Uzimajući u obzir granicu procenjivanja od strane nacionalnih vlasti,
prema članu 1 Protokola 1, Sud smatra da se cena koju su dobili podnosioci
predstavke moţe smatrati razumno povezanom sa vrednošću imovine. Sud
takođe primećuje argumente podnosilaca predstavke da se Zakon o
izvršenju, koji je stupio na snagu 15. oktobra 2012. godine, kada su posupci
izvrešnja protiv njih i dalje bili u postupku, ne primenjuje u njihovom
slučaju. Sa Zakonom o izvršenju, podnosioci predstavke bi imali koristi, jer
predviđa da se nepokretnost ne moţe prodati na javnoj aukciji za manje od
polovine svoje vrednosti. Sud zapaţa da kada se uvedu novi zakoni, nova
proceduralna pravila mogu se primeniti samo na buduće slučajeve ili na
sve postupke koji su u toku. U ovom slučaju, hrvatski zakonodavac je
predvideo da će se nerešeni postupci izvrešnja izvršavati prema starim
pravilima.
Što se tiče argumenta podnosilaca predstavke da je lice koje je kupilo
njihovu kuću bilo jedan od njihovih poverilaca, M.G., Sud ne vidi nikakav
508
problem u činjenici da se poverilac koji kupuje nekretninu na javnoj aukciji

tretira na isti način kao i svaki drugi kupac. U većini slučajeva, a naročito
imajući u vidu rizike koje su podnosioci predstavke preuzeli kada su
pozajmili oko 247,000 EUR i koristili svoju kuću kao kolateralu, podnosioci
predstavke u ovom predmetu nisu bili opterećeni individualnim i
prekomernim teretom.
Što se tiče ţalbe podnosilaca predstavke u pogledu proceduralnog
aspekta člana 1 Protokola 1, Sud ponavlja da, iako član 1 Protokola 1 ne
sadrţi jasne proceduralne uslove, predmetni postupak mora da pruţi
pojedincu razumnu mogućnost da njegov sud odluče nadleţni organi,
osporavajući mere koje se mešaju u prava zagarantovana ovom odredbom.
Sud primećuje da je Opcštinski sud u Poreču, 4. maja 2010. godine odrţao
ročište za procenu vrednosti predmetne imovine. Samo se prvi podnosilac
predstavke pojavio na tom ročištu, iako su oba uredno pozvana. Svrha
ročišta je bila da se strankama da mogućnost da unaprede svoje tvrdnje u
vezi sa prodajnom cenom imovine i iznesu dokaze u prilog svojim
tvrdnjama. Međutim, prvi podnosilac predstavke nije učinio nikakav
napredak u tvrdnjama niti je izneo bilo kakav dokaz. Iako je obećao da će u
roku od dva dana dostaviti procenu vešaka, on to nije učinio. Veštak
ovlašćen od strane Opštinskog suda je podneo je svoj izvještaj o proceni 20.
avgusta 2010. godine, a podnosioci predstavke nisu uloţili bilo kakvu
primedbu na taj izveštaj. U stvari, oni su prvi put osporavali procenu svoje
kuće u ţalbi protiv odluke o dodeli prava na kuću M.G., u fazi postupka
kada više nisu bili prihvatljivi dalji argumenti o vrednosti kuće. Ne
iskoristivši priliku koja im je ponuđena na ročištu za procenu vrednosti
njihove kuće, podnosioci predstavke su se stavili u nepovoljan poloţaj.
Zakoni o izvršenju nije predviđao pravne lekove koje su podnosioci
predstavke traţili da koriste u kasnijoj fazi postupka. Stoga, sve posledice
ponašanja podnosilaca predstavke kao što je činjenica da nisu mogli da
ospore procenu kuće, kao što je ocenio sud koji je sprovodio postupke
izvršenja i neuspeh pravnih lekova koji su poštovani, pripisuju se samim
podnosiocima predstavke. S obzirom da podnosioci predstavke nisu
aktivno učestvovali u proceni vrijednosti njihove kuće u relevantnoj fazi
postupka izvršenja, iako su to mogli da učine na ročištu odrţanom za tu
svrhu i podnošenjem pravovremenih prigovora na izveštaj procene
veštaka, Sud ne moţe da prihvati njihove argumente u vezi sa nedostacima
509
u pravilima postupka izvršenja. Uzimajući u obzir gore navedeno, Sud

zaključuje da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 8 i člana 1 Protokola 1
510
Bijelić protiv Crne Gore i Srbije - 11890/05

Ĉlan 1 Protokola 1
neizvršenja konačnog naloga za iseljenje i nemogućnosti da ţivi u stanu /
postoji povreda samo za prvi zahtev
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nemogućnosti pristupa
sudu i trajanja postupaka/ nije potrebno razmatrati odvojeno
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma kao posledica nemogućnosti
ţivljenja u stanu / odbija se
Ključne reči: zaštićen zakup/ bračna imovina / razvod / neizlazak iz stana /

mirno uţivanje imovine / neizvršenje naloga za iseljenje / stan / pravično suđenje/
pravo na poštovanje doma
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Nadeţda Bijelić (prvi podnosilac
predstavke), g-đa Svetlana Bijelić (drugi podnosilac predstavke) i g-đa
Ljiljana Bijelić (treći podnosilac predstavke), tri drţavljanke Srbije, sa
boravištem u Beogradu, ţalile se se protiv Zajednice Srbije i Crne Gore, a
nakon nezavisnosti Crne Gore, nastavile su za ţalbom protiv Crne Gore i
Srbije kao dve nezavisne drţave.
Prvi podnosilac predstavke, njen suprug i druga dva podnosioca
predstavke su bili imaoci stana na zaštićeno korišćenje (nosilac odnosno
korisnik stanarskog prava) u Podgorici, u Crnoj Gori gde su ţivjeli. 1989.
godine, prvi podnosilac predstavke i njen suprug su se razveli, a
podnosiocu predstavke je dato starateljstvo na druga dva podnosioca
predstavke (njihove ćerke). 26. januara 1994. godine, prvi podnosilac
predstavke je dobila odluku prvostepenog suda u Podgorici kojom se ona
511
proglašava za jedinog imaoca porodičnog stana. Pored toga, njenom

bivšem muţu (u daljem tekstu: tuţeni) je naloţeno da napusti stan u roku
od 15 dana od dana kada je odluka postala pravosnaţna. 27. aprila 1994.
godine, odluka prvostepenog suda je potvrđena po ţalbi od strane Višeg
suda i na taj način postala je pravosnaţna. S obzirom na to da je tuţeni nije
ispoštovao sudski nalog da napusti stan, prvi podnosilac predstavke je
pokrenula formalan postupak sudskog izvršenja pred prvostepenim
sudom. 8. jula 1994. izvršitelji su pokušali da isele tuţenog iz stana, zajedno
sa njegovom novom porodicom, ali je iseljenje iz stana odloţeno jer je
pretio upotrebom sile. U periodu od jula 1994. do februara 2006. godine,
izvršitelji i policija nisu uspeli da u jedanaest pokušaja isele tuţenog iz
stana jer je pretio da će uništiti ceo stan i da će "pasti krv".
15. jula 1994. godine, prvi podnosilac predstavke je kupila stan i
postala njegov vlasnik. Ona je poklonila stan drugom i trećem podnosiocu
predstavke. 13. avgusta 1999.godine, Direkcija za nepokretnu imovinu je
izdala rešenje kojim se drugi i treći podnosilac predstavke priznaju za nove
vlasnike stana. Godinama se, bez uspeha, prvi podnosilac predstavke ţalila
nekolicini drţavnih organa zbog neizvršavanja presude donete u njenu
korist. Drţavni organi su odgovarili da je bilo veoma opasno izvršiti
iseljenje tuţenog.
26. marta 2004. godine, drugi podnosilac predstavke je u svoje i u ime
treće podnosioca predstavke ovlastila prvog podnosioca predstavke da
proda predmetni stan. Drugi i treći podnosilac predstavke su takođe
ovlastili prvog podnosioca predstavke da ih zastupa u postupcima
izvršenja presude.

Podnosioci predstavke su se ţalile na neizvršenje pravosnaţne
presude, koju je Osnovni sud doneo 26. januara 1994. godine, kao i na
kontinuiranu nemogućnost da ţive u predmetnom stanu. Sud je smatrao da
ove tvrdnje trebalo razmatrati u vezi sa članom 6 stav 1 i članom 8
Konvencije i članom 1 Protokola 1.
Kao što je već pomenuto, podnosioci predstavke su izjavili da ţele da
nastave sa ţalbom protiv Crne Gore i Srbije kao dve nezavisne drţave.
Jedno od pitanja koje je Sud postavio je bilo da li bi Crna Gora ili Srbija
mogle da se smatraju odgovornima za navodno nepostupanje vlasti
između 3. marta 2004. godine (datu stupanja na snagu Konvencije za
512
Zajednicu Srbije i Crne Gore) i 5. juna 2006. godine. Vlada Srbije je

konstatovala da svaka konstitutivna republika Zajednice Srbije i Crne Gore
ima obavezu da štiti ljudska prava na svojoj teritoriji. Drugo, postupke
izvršenja presude izvršile su samo crnogorske vlasti a od Srbije se nije
moglo očekivati da sprovede bilo koju meru na teritoriji druge drţave.
Vlada Srbije je zaključila da je ţalba u odnosu na Srbiju nije bila u skladu sa
ratione personae. Crnogorska vlada je podrţala primedbe koje je Vlada Srbije
dostavila Sudu u vezi sa pitanjem izvršenja presude. Podnosioci
predstavke su ponovo potvrdili da bi i Crna Gora i Srbija trebalo da budu
odgovorne za neizvršenje dotične presude. Prvo, zbog činjenice da su se
procedure izvršenja dogodile pred crnogorskim vlastima, a drugo zato što
je Srbija jedini naslednik Zajednice Srbije i Crne Gore. Venecijanska
komisija, mešanjem kao treća strana, tvrdila je da bi bilo u skladu sa
dosadašnjom praksom Suda, ako bi Sud smatrao Crnu Goru odgovornom
za povredu prava podnosilaca predstavke iz Konvencije, koja su mogla da
uzrokuju njene vlasti između 3. marta 2004. i 5. juna 2006. godine. Sud
zapaţa da bez obzira na raspad ili kasnijeg naslednika, trebalo bi smatrati
da su Konvencija i Protokol 1 na snazi za Crnu Goru od 3. marta 2004.
godine. Sud nalazi ţalbe podnosilaca predstavke, u odnosu na Crnu Goru,
u skladu ratione personae sa odredbama Konvencije i Protokola 1. Iz istog
razloga, međutim, njihove ţalbe u odnosu na Srbiju nisu u skladu ratione
personae i moraju da budu odbijene na osnovu člana 35 stav 4 Konvencije.
Što se tiče navodne povrede člana 1 Protokola 1 u odnosu na prvog
podnosioca predstavke, Sud primećuje da je 23. oktobra 1995. godine, prvi
podnosilac predstavke prenela vlasništvo nad predmetnim stanom na
podnosioce predstavke - drugog i trećeg - i zaključio da ţalba prvog
podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru nije u skladu ratione
personae sa odredbama člana 1 Protokola 1. Što se tiče drugog i trećeg
podnosioca predstavke, Sud primećuje da su dva podnosioca predstavke
bile vlasnici predmetnog stana od 23. oktobra 1995. godine, zbog čega su
njihove ţalbe u odnosu na Crnu Goru u skladu ratione personae sa članom 1
Protokola 1. Crnogorska vlada je navela da podnosioci predstavke - drugi i
treći - nisu iscrpili sve delotvorne domaće pravne lekove. Konkretno, nisu
podnele ţalbu Ustavnom sudu. Podnosioci predstavke su osporile
delotvornost ovih pravnih lekova s obzirom na činjenicu da su nastali dugo
nakon podnošenja ovog zahteva. Sud ponavlja da se, prema članu 35 stav 1
Konvencije, moţe se baviti samo jednom ţalbom, nakon što su iscrpljeni svi
513
domaći pravni lekovi.1 U ovom predmetu, osporavanje postupka izvršenje

je već bilo u toku u zemlji, više od trinaest godina pre stupanja na snagu
zakonodavstva o ustavnim ţalbama.
Štaviše, ovi postupci su trenutno u toku a crnogorska vlada nije
iznela nikakvu sudsku praksu na način takav da se pravni lekovi mogu
smatrati delotvornim u slučaju kao što je ovaj o kojem se radi. Sud smatra
da bi bilo nesrazmerno sada traţiti od podnosilaca predstavke da pokušaju
ove postupke radi obeštećenja. 2 Zbog toga Sud smatra da se prigovori
crnogorske vlade moraju odbiti. Sud proglašava ţalbe drugog i trećeg
podnosioca predstavke prihvatljivim.
Sud prvo primećuje da nemogućnost drugog i trećeg podnosioca
predstavke da izbace tuţenog iz predmetnog stana predstavlja mešanje u
imovinska prava. Drugo, predmetna presuda je opravosnaţena 27. aprila
1994. godine, a Protokol 1 je stupio na snagu 3. marta 2004. godine za Crnu
Goru, što znači da je osporeno izvršenje bilo u nadleţnosti Suda u periodu
od skoro pet godina, i više od deset godina pre tog datuma. Na kraju, sama
policija je priznala da nije bila u stanju da obavlja duţnosti po zakonu, što
je na kraju dovelo do ovog kašnjenjaj. S obzirom na gore navedene
činjenice, Sud nalazi da crnogorske vlasti nisu ispunile svoju obavezu u
smislu člana 1 Protokola 1. Shodno tome, došlo je do povrede gore
pomenute odredbe.
U vezi sa navodnom povredom člana 6 stav 1, što se tiče prvog
podnosioca predstavke, Sud primećuje da od oktobra 1995. godine prvi
podnosilac predstavke nije ni imalac niti vlasnik stana. Sledi da ţalba prvog
podnosioca predstavke u odnosu na Crnu Goru nije u skladu ratione
personae i mora biti odbijena. Što se tiče drugog i trećeg podnosioca
predstavke, Sud smatra da, iako je ova ţalba prihvatljiva, nije potrebno
posebno razmatrati da li je došlo do povrede člana 6 stav 1.
Za navodnu povredu člana 8 Konvencije, Sud zaključuje da, dok
podnosioci predstavke nisu podneli svoj slučaj Sudu, nije se moglo smatrati
da je predmetni stan bio njihov "dom" u smislu člana 8. Bez obzira na duţinu
trajanja njihove nemogućnosti, one su uvek imale za cilj da se vrate i
odrţavaju dovoljno trajne veze sa imovinom. Štaviše, Sud je prethodno
1 Vernillo protiv Francuske, presuda od 20. februara 1991, Serija A, 198, str. 11-12, § 27, i
Dalia protiv Francuske, odluka od 19. februara 1998, Izveštaji 1998-I, str. 87-88, § 38).
2 Parizov protiv "Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije", br. 14258/03, 46, 7. februar 2008
514
razjasnio u predmetu Menteis i drugi protiv Turske,3 da nije neophodno da

podnosilac predstavke bude vlasnik stana ili trajno prisutan, da bi se
smatralo "domom ", pod uslovom da je pojedinac tamo ţiveo „‟značajan
period godišnje‟‟ i imao "jake porodične veze‟‟. Međutim, u ovom predmetu,
Sud primećuje da je 26. marta 2004. drugi podnosilac predstavke, u svoje i u
ime trećeg podnosioca predstavke, ovlastla prvog podnosioca predstavke da
proda predmetni stan. Iz toga sledi da su podnosioci predstavke, koji su, čini
se, bili stanovnici Beograda, nisu imali nameru da se vrate da ţive u stanu.
Tako su prekinule porodičan odnos sa imovinom. Shodno tome, Sud
zaključuje da se, do vremena kada su podnosioci predstavke podnele svoj
slučaj Sudu, ta imovina nije mogla smatrati njihovim "domom" u smislu
člana 8. Sud stoga zaključuje da se ţalbe podnosilaca predstavke u odnosu
na Crnu Goru moraju odbaciti kao da nisu u skladu ratione materiae sa
Konvencijom, u skladu sa članom 35 §§ 3.
Na osnovu člana 41, podnosilac predstavke je podnela zahtev za
materijalnu i nematerijalnu štetu. Sud zahteva od Vlade Crne Gore da
isplati sumu od 4,500 evra i u roku od tri meseca od dana kada konačna
presuda postane pravosnaţna osigura izvršenje pravosnaţne presude od
26. januara 1994. godine; U slučaju neizvršenja ove odluke, Vlada Crne
Gore mora da, u roku od tri me isplati drugom i trećem podnosiocu
predstavke iznos od 92,000 evra za nematerijalnu štetu koju su pretrpele
kao i za izdatke i troškove.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1 a da zahtev prema
članu 6 § 1 Konvencije nije potrebno odvojeno razmatrati (jednoglasno).
3 Menteis i drugi protiv Turske, presuda od 28. novembra 1997, § 73, Izveštaji presuda i
odluka 1997-VIII),
515
Rashkova i Simeonska protiv Bugarske - 41090/12

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat kašnjenja sa
nadoknadom za eksproprisanu imovinu predaka / postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ eksproprijacija/nadoknada u naturi /

nasledstvo / neizvršenje odluke/kašnjenje vlasti
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Nevena Petrova Rashkova i g-đa Rayna
Dyankova Simeonska, bugarske drţavljanke čiji su očevi bili vlasnici jedne
zemljišne parcele i kuće u Popovu. Sa dve odluke predsednika opštine iz
1988. i 1989. godine imovina je eksproprisana u cilju izgradnje stambene
zgrade, prema tadašnjem zakonodavstvu, sa uslovom da se ocu drugog
podnosioca predstavke kao nadoknada da dvosobnim stan u zgradi koju je
Opština planirala da izgradi na eksproprisanoj parceli, a ocu prvog
podnosioca predstavke kao nadoknadu da pravo na izgradnju kuće na
imanju opštine.
1994. godine je počela izgradnja stambene zgrade na ekspropriranoj
imovini, a dodatnom odlukom predsedika opštine, lokacija i veličina stana
su trebali da budu dostavljeni podnosiocu predstavke. Nije doneta nikakva
dodatna odluka u vezi sa pravom drugog podnosioca predstavke za
izgradnju imovine u vlasništvu opštine.
Nakon smrti očeva, podnosioci predstavke su 2005. godine podnele
zahtev predsedniku opštine da ukine nalog o eksproprijaciji u pogledu
imovine njihovih predaka, u skladu sa vaţećim zakonima. Prema istom
zakonu, neuspeh predsednika se smatra za prećutno odbijanje, tako da su
podnosioci zahteva podnele zahtev za sudsko razmatranje. Doneto
odbijanje su podrţali sudovi, odnosno Upravni sud u Targovištu i Viši
upravni sud.
Podnosioci predstavke su podnele novi zahtev za ukidanje naloga za
eksproprijaciju, a nakon toga su Sud i Targovištu i Viši upravni sud
516
poništili prećutno novo odbijanje od strane predsednika opštine,

uvaţavajući da uslovi za takvo ukidanje nisu ispunjeni. Oni su naloţili
predsedniku opštine da razmotri zahtev za poništenje podnosilaca
predstavke, i u obzir uzme mogućnost novčane naknade. Predsednik
opštine još nije doneo odluku u vezi sa zahtevom, a podnosioci predstavke
su ponovo osporile njegovo prećutno odbijanje, koje su poništili gore
pomenuti sudovi.
Odbijanja od strane predsednika su se i dalje nastavila.Kao rezultat
toga, sudovi su utvrdili da su odbijanja bila u suprotnosti sa ranijim
presudama i odlučili da se predmeti vrate predsedniku opštine, i naloţili
da se ovi predmeti ponovo razmotre. 2011. godine grupa veštaka opštine je
procenila vrednost eksproprisane imovine koji će se dostaviti
podnosiocima predstavke. Podnosioci predstavke su se ţalili na prvi
utvrđeni iznos, a nakon toga je sud u Tragovištu povećao iznos i isplaćen
im je 2012. godine.

Podnosioci predstavke navode povredu člana 1 Protokola 1 i člana 13
Konvencije zbog kašnjenja lokalnih vlasti sa nadoknadom u pogledu
imovine njihovih predaka. Sud odlučuje da ispita da li postoji povreda
samo u vezi sa članom 1 Protokola 1, s obzirom na to da nije neophodno
razmatrati zahtev i prema članu 13 Konvencije.
Sud započinje razmatranje predmeta, naglašavajući da je slučaj sličan
nekolicini drugih predmeta koje je odlučio ovaj sud,1 a isto tako, mišljenje je
suda da se nalozima o eksproprijaciji iz 1988. i 1989. godine, u kojima je
navedeno da bi rođaci trebalo da dobiju naknadu za eksproprisanu
imovinu, stvorilo pravo u korist podnosilaca predstavke, kao njihovih
naslednika. Ovakvo pravo nije osporeno od strane vlasti i kvalifikuje se kao
"imovina" u smislu člana 1 Protokola 1. Stoga, produţeni propust vlasti da
pruţe odgovarajuću nadoknadu predstavlja mešanje u imovinska prava
podnosilaca predstavke.
Da bi utvrdio da li je bugarska drţava ispunila svoje duţnosti prema
članu 1 Protokola 1, Sud mora da razmotri da li postoji pravična ravnoteţa
1 Videti, Kirilova i drugi protiv Bugarske, presuda od 09. juna 2005, br. 42908/98, 44038/98,
44816/98 i 7319/02, Lazarov protiv Bugarske, br. 21352/02, 22.maj 2008; Antonovi protiv
Bugarske, br. 20827/02, 1. oktobar 2009; Dichev protiv Bugarske, br. 1355/04, 27. januar
2011; i Petrovi protiv Bugarske [Komiteta], br. 9504/09, 13. oktobar 2016
517
između opšteg interesa i prava podnosilaca predstavke. U ovom slučaju,

prava na naknadu imovine svojih prethodnika prvi put su uspostavljena
1988. godine, iako će Sud razmatrati samo period u okviru svoje
nadleţnosti, od 1992. godine, kada je u Bugarskoj stupio na snagu Protokol
1. U tom pogledu, podnosioci predstavke su dobili obeštećenje 2012.
godine, što znači dvadeset godina kasnije i ovo kašnjenje je očigledno
preterano.Sud nije obavešten o razlozima neizvršenja nadoknade od strane
vlasti pre 2005. godine. Nakon toga, Sud primećuje da su podnosioci
predstavke stalno nastojale da dobiju nadoknadu. U takvim slučajevima,
duţnost je nadleţnih organa da deluju blagovremeno, na odgovarajući i
odrţiv način. Ali, naprotiv, predsednik opštine godinama nije preduzimao
radnje, iako mu je to sud naloţio više puta. U ovoj situaciji, podnosioci
predstavke su bile ostavljene u stanje neizvesnosti da li će i kada primiti
nadoknadu na koju su imale pravo. Pored toga, Sud primećuje da je bilo i
nedostatka efikasnih internih pravnih sredstava za ispravljanje situacije. To
znači da vlasti nisu uspele da uspostave pravičnu ravnoteţu između opšteg
interesa i prava podnosilaca predstavke. Kao rezultat toga, Sud zaključuje
Podnosioci predstavke su, na osnovu člana 41 traţile nadoknadu za
materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i jedan drugi deo za troškove
postupaka pred domaćim sudovima i ovim Sudom. Sud zaključuje da su
podnosioci predstavke pretrpeli nematerijalnu štetu, za koju se svakoj
strani dodeljuje iznos od 3,000 evra odštete. Što se tiče materijalnih šteta,
Sud drugom podnosiocu predstavke dodeljuje iznos od 4,000 evra zbog
nemogućnosti da dobije korist od stana, što su organi bili duţni da
nadoknade, a za prvog podnosioca predstavke dodeljuje iznos od 1,000
evra.
Odluka suda
(jednoglasno).
518
Inze protiv Austrije - 8695/79

28.10.1987 [Veće]

Diskriminacija na osnovu statusa vanbračnog deteta i mešanje u
pravo na mirno uţivanje imovine usled pogrešne primene domaćeg zakona
u vezi sa nasleđivanjem /postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ poljoprivredna farma za

nasleđivanje/ status ţrtve / vanbračno dete / pravo na nasleđivanje / diskriminacija
na osnovu rođenja
Podnosilac predstavke - g-din Maximilian Inze, austrijski drţavljanin,
rođen vanbračno, do 23 godine je ţiveo sa svojom bakom, majkom, očuhom
i polubratom rođenim u braku, na farmi koja je pripadala njegovoj baki a
kasnije njegovoj majci. 1975. godine njegova majka je umrla ne ostavljajući
testament a kao naslednici ostaju, osim podnosioca predstavke, muţ i njen
drugi sin. Prema austrijskom Građanskom zakoniku, udovcu je pripadala
četvrtina nasleđa a svakom od dečaka (bez obzira na njihovo rođenje, u
braku ili van braka) po tri osmine toga. U postupku pokrenutom ex officio
pred Okruţnim sudom u Klagenfurtu, podnosilac predstavke, očuh i
polubrat, su izjavili da prihvataju ove akcije i Okruţni sud je presudio da
su ove izjave vaţeća. Međutim, prema posebnim propisima korintskog
zakona o naslednim farmama (provincijski zakon), farme određene veličine
se ne mogu podeliti u slučaju dodele nasledstva naslednicima i da jedan od
naslednika mora da preuzme svu imovinu i isplati druge naslednike.
Podnosilac predstavke je tvrdio da bi on trebao da bude onaj koji uzima
majčinu farmu, s obzirom da je on najstariji sin i da je u međuvremenu
ukinuta odredba koja daje prioritet detetu rođenom u braku i da su očuh i
polubrat bili isključeni jer su bili nesposobni da rade na farmi, prema
provincijskom zakonu. Okruţni sud je 1976. godine odredio stručnjaka za
davanje mišljenja o trima pitanjima: prvo, klasifikaciji farme kao "nasledne
farme" u smislu Pokrajinskog zakona; drugo, njenoj vrednosti za
519
utvrđivanje iznosa koji će biti isplaćen naslednicima koji su ustupili; i treće,

uslovima za korišćenje te imovine. Na osnovu tog mišljenja, sud je 1977.
godine presudio da je ta farma imala karakter "nasledne farme" prema
pokrajinskom zakonu i odredila vrednost od 331,040 ATS (austrijskih
šilinga). Odluka je pravosnaţna jer se nijedna od strana nije ţalila.
Pitanje utvrđivanja naslednika farme, uključujući i podnesak
podnosioca zahteva da bi njegov otac i polubrat trebalo da budu izuzeti iz
ovoga, upućeno je Regionalnom sudu i Okruţni sud je predao njen dosije.
Okruţni sud je vratio dosije sa zahtevom za dodatnim dokazima o
sposobnosti polubrata podnosioca predstavke da obrađuje farmu. U
dodatnom ekspertskom mišljenju, on je rekao da su se uslovi korišćenja
farme još pogoršali, dok je u pogledu sposobnosti polubrata stav bio da će
biti u stanju da se nosi sa farmom i radom na njoj i njegovim paralelnim
poslom. Na osnovu tog mišljenja, Okruţni sud je 1979., odlučio da navode
podnosioca predstavke proglasi neprihvatljivim u meri u kojoj je to
potrebno da njegov očuh bude isključe jer očuh u stvari nije tvrdio da je
imao pravo da to uradi. Što se tiče sposobnosti polubrata, Regionalni sud je
odlučio da je mogao da radi na farmi i istovremeno zadrţi svoj posao i ne
moţe biti odgovoran za nemarno korišćenje od smrti njegove majke, jer je u
to vreme njegov otac bio taj koji je brinuo za farmu. Podnosilac predstavke
se ţalio na ovu odluku Apelacionom sudu u Gracu, tvrdeći da Regionalni
sud nije uzeo u obzir neke dokaze i da su odredbe Pokrajinskog zakona
kojima se davao prioritet deci rođenoj u braku ukinute novom verzijom
Građanskog zakonika i članom 14 Evropske konvencija o ljudskim
pravima. On je zatraţio od suda da se pitanju ustavnosti odredbe uputi
Ustavnom sudu. Apelacioni sud je odbacio tu ţalbu. Nakon što je potvrdio
odluku Regionalnog suda da polubrat podnosioca predstavke nije isključen
iz nasleđa, smatrao je da nije bilo nikakve sumnje u ustavnost predmetne
odredbe. Prema njegovim rečima, ova odredba je imala objektivno
opravdanje jer se odnosila na karakteristike seoskog domaćinstva u kojima
su deca rođena u braku ţivela sa porodicom na farmi, a vanbračna su se
rađala negde drugde, tako da nisu imali isti odnos sa porodicom kao i oni
koji su dobijeni u braku.
Podnosilac predstavke se ţalio protiv ove odluke Vrhovnom sudu sa
istim argumentima kao i u Apelacionom sudu. Vrhovni sud je odbio ţalbu,
tvrdeći da se ţalio protiv odluke Apelacionog suda kojim se potvrđuje
prethodna odluka Regionalnog suda. U takvim slučajevima ţalba je
520
prihvatljiva samo u slučajevima kada je odluka jasno u suprotnosti sa

zakonom ili nije u skladu sa dosijeom ili kada je došlo do proceduralnih
nedostataka koji dovode do ništavosti postupka. Što se tiče prvog uslova,
Vrhovni sud je demantovao da je amandmanima Građanskog zakonika
ukinuta odredba Pokrajinskog zakona. Takođe nije smatrao razumnim
podneti pitanje Ustavnom sudu iz nekoliko razloga: u pogledu
usklađenosti člana 14 Konvencije sa ustavnom odredbom, član 14
primenjuje se samo na uţivanje prava i sloboda predviđenih Konvencijom.
Konvencija se ne bavi pitanjem podele nasledstva po naslednoj liniji, a član
1 Protokola 1 ne isključuje pravilnike koji predviđaju različita pravila o
nasleđivanju na osnovu rođenja u ili van braka. Isto tako, dotična odredba
je u skladu sa ustavnim principom jednakosti, koja nije zahtevala zakonske
razlike zasnovane na individualnom statusu pojedinca, osim ako to nije
opravdano objektivnim razlozima.
Štaviše, pokrajinski zakon je bio dovoljno opravdan i zasnovan na
uverenjima ruralnog društva, i da su slične odredbe postojale iu
zakonodavstvu drugih provincija, što je čak ograničilo prava vanbračne
dece do mere u kojoj su mogli da uzmu naslednu farmu samo ako su tamo
podignuti. Nakon stupanja na snagu Evropske konvencije o pravnom
statusu vanbračne dece, prema kojoj je vanbračno dete imalo ista prava na
nasljeđivanje kao deca iz braka, podnosilac predstavke se ponovo ţalio
Vrhovnom sudu da ponovo razmotri prethodnu odluku. Vrhovni sud je
ţalbu odbacio kao neprihvatljivu, zbog obavezujućeg efekta pravosnaţne
odluke i pravne nemogućnosti za ponovno pokretanja postupka. 1981.
godine je postignut sporazum u sudskom postupku između podnosioca
predstavke i njegovog polubrata, prema kojem se podnosilac predstavke
odrekao zahteva da uzme majčinu farmu koja se prenosi na polubrata.
Zauzvrat, ne bi primio nikakvu nadoknadu osim nekog zemljišta koje mu
je njegova majka obećala dok je bila ţiva. Nakon toga, sudski postupak je
završen prenosom vlasništva nad celokupnom farmom na polubrata
podnosioca predstavke. Međutim, podela dela zemlje koja se sastoji od
šuma koje je podnosiocu predstavke dato na osnovu postignutog
sporazuma, nije dopuštena bez saglasnosti nadleţnog organa za šumarstvo,
uzimajući u obzir Pokrajinski Zakon o šumama Carinthias. Prema ovom
zakonu, deo zemljišta nije bio dovoljno velik, tako da njegova podela nije
bila dozvoljena, osim u slučaju od javnog interesa koji u ovom slučaju,
prema vlastima nije postojao. Zemlja je registrovana na ime podnosioca
521
predstavke u sluţbenom zemljišnom registru. Da bi se prilagodila

društvenim promenama poslednjih godina, 1985. godine, Vlada je
pripremila nacrt zakona kojim se, između ostalog, eliminišu nedostaci
između vanbračne ili usvojene dece i dece dobijene u braku.

Podnosilac predstavke je naveo da je bio diskriminisan po osnovu
svog statusa vanbračnog deteta u vezi sa uţivanjem imovinskog prava na
naslednu farmu majke, odnosno navodnom kršenju člana 1 Protokola 1 u
vezi sa članom 14 Konvencije. Prema Vladi, podnosilac predstavke ne moţe
da tvrdi da je "ţrtva" kršenja Konvencije, jer je sam odustao od imovine
svoje majke na osnovu sporazuma sa polubratom i očuhom, kao i to da je
deo zemljišta koji će uzeti zauzvrat, bio pribliţno isti kao i tri osmine
nasleđa. Podnosilac predstavke je sporio ove argumente jer je tvrdio da je
bio u slabom pregovaračkom poloţaju. Sud smatra da se reč "ţrtva" u članu
25 odnosi na lice koje je neposredno pogođeno nekim aktom ili propustom;
i postojanje povrede je moguće čak i u odsustvu predrasuda, predrasude su
relevantne samo u smislu člana 50.1 Stoga, činjenica da sporazum zaključen
između privatnih lica umanjuje nepovoljan poloţaj podnosioca predstavke,
u principu, mu ne uskraćuje statusa "ţrtve". Sud navodi da je podnosilac
predstavke takođe tvrdio da ga je njegov status vanbračnog deteta lišio bilo
kakve pravne prilike da dobije farmu svoje majke i da je sudski sporazum
olakšao samo finansijske posledice, jer je napravljen u vreme kada
podnosilac predstavke nije imao nadu da će dobiti imovinu pošto je
Vrhovni sud doneo presudu protiv njega. Prema tome, podnosilac
predstavke moţe da tvrdi da je "ţrtva" prema članu 25 Konvencije.
U vezi sa članom 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, podnosilac
predstavke je tvrdio da je bio ţrtva kršenja ovog člana kao rezultat primene
Pokrajinskog zakona. Sud, na osnovu utvrđene prakse, smatra da član 14
dopunjuje suštinske odredbe Konvencije i njenih protokola, tako da ne stoji
nezavisno od drugih članova. Podnosilac predstavke nije naveo povredu
člana 1 Protokola broj 1, posebno i stoga sud nije imao potrebu da razmatra
ovo pitanje ex officio, ali dovoljno da osigura da njegove ţalbe spadaju u
ovu odredbu.
1 Presuda Van der Sluijs, Zuiderveld i Klappe, 22. maj 1984, Serija A br. 78, str. 16, § 37
522
Vlada je navela da nije povezana sa slučajem, oslanjajući se na

presudu Marckx2 u kojoj je Sud presudio da se član 1 Protokola 1 odnosi
samo na postojeću imovinu nekog lica a ne garantuje pravo na sticanje
imovine, bilo putem testamenta ili dobrovoljnim ostavljanjem. Sud podseća
da član 1 Protokola 1 garantuje pravo na imovinu i pravi razliku između
predmetnog slučaja i slučaja Marckx. U drugom slučaju, ţalba se odnosi na
potencijalno pravo drugog podnosioca predstavke da nasledi prvog
podnosioca predstavke, koji je još bio ţiv. U ovom predmetu, podnosilac
predstavke je, već, putem nasledstva stekao pravo na deo imovine njegove
preminule majke, uključujući i farmu. Sud konstatuje da podnosilac
predstavke nije osporio sistem naslednih farmi, već samo kriterijum koji se
primjenjuje za izbor glavnog naslednika. S tim u vezi, Pokrajinski zakon
daje prednost deci dobijenoj u braku pred vanbračnom, čime se podnosiocu
predstavke uskraćuje svaka prilika da ga dobije. Stoga, Sud zaključuje da
činjenice spadaju u domen člana 1 Protokola 1 i stoga je član 14 Konvencije
zajedno sa tom odredbom primenjiv.
Treba napomenuti da drţave imaju diskreciono pravo u pogledu
sprovođenja različitih ograničenja, ali uvek primenom razumnih i
legitimnih mera. U vezi sa kriterijumima za određivanje glavnog
naslednika koji odraţavaju verovanja seoskog stanovništva i socijalnih i
ekonomskih uslova farmera, Sud smatra da se argumenti Vlade zasnivaju
na opštim ocenama i apstraktnih srodnim pitanjima kao što su namera
pokojnika, mesto gde su odrastala vanbračna deca i odnosi preţivelog
supruga/supruge sa njegovom/njenom decom iz braka, što ponekad ne
moţe da odraţava realno stanje, kao na pr. podnosilac predstavke je
odrastao i radio na farmi sve do 23 godine. Sud takođe smatra da argument
o ruralnim uverenjima pokazuje tradicionalni stav. S obzirom na činjenicu
da je sama Vlada priznala nedavnam dešavanja u ruralnom društvu i stoga
je pripremila nacrt zakona koji uzima u obzir ove promene, Sud smatra da
se predloţene izmene ne mogu uzeti kao dokaz da su prethodna pravila u
suprotnosti sa Konvencijom, ali pokazuju da se svrha predmetnog zakona
moţe postići primenom kriterijuma, drugačijih od onih zasnovanih na
rođenje u braku ili van braka. Prema tome, Sud zaključuje da je došlo do
povrede člana 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1.
U vezi sa članom 50, podnosilac predstavke je traţio pravičnu
nadoknadu za materijalnu štetu zbog nemogućnosti da uzme majčinu
2 Marckx protiv Belgije, 13. jun 1979, Serija A br. 31,

523
farmu i za troškove i izdakte. Nije traţio nematerijalnu štetu, a Sud ne

razmatra ovo pitanje ex officio. Uprkos činjenici da je diskriminacija koju je
Sud našao dovela do neravnoteţe između podnosioca i njegovog polubrata,
Sud ističe da je štetau ovom slučaju gubitak sposobnosti podnosioca
predstavke da uzme farmu svoje majke, jer ga prioritet koji se daje
njegovom polubratu isključuje sa liste glavnih potencijalnih naslednika.
Takav gubitak ne moţe se lako kvantifikovati. Stoga, imajući u vidu sve
relevantne faktore prema članu 50 i vršeći pravičnu procenu, Sud
podnosiocu daje iznos od 150,000 ATS.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 14 zajedno sa članom 1
524
Toleski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije - 17800/10

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat povrede
principa pravne sigurnosti/postoji povreda
Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje usled ponovnog otvaranja
postupka za povraćaj, što je rezultiralo poništenjem odluke o vlasništvu
nad zemljišnom parcelom/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: nacionalizovano zemljište / osporavanje vlasništva /

dodeljivanje na korišćenje / određivanje nadoknade / mirno uţivanje imovine /
princip pravne sigurnosti / poništenje pravosnaţne odluke / naslednik
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Gorgi Toleski, makedonski drţavljanin
koji je umro tokom vođenja postupaka pred sudom a umesto njega,
postupke su nastavili njegovi sin i ćerka, kao naslednici.
9. marta 1966. godine Opština Ohrid je nekim pojedincima oduzela
pravo korišćenja nacionalizovanog građevinskog zemljišta, zemljišta koje
se nalazi na području E. Predmetno zemljište obuhvatalo je i parcelu
podnosioca predstavke u površini od 764 ². Pravosnaţnom odlukom od 1.
novembra 2001. godine, podnosioci predstavke su priznati kao naslednici
prava da traţe povraćaj zemljišta, i zbog toga su traţili vraćanje zemlje. 1.
septembra 2003. godine, komsija za povraćaj Ohida koja je delovala u
okviru Ministarstva finansija, prihvatila je zahtev podnosilaca zahteva i
naloţila povraćaj zemlje ("odluka o povraćaju").
Na osnovu dokaza i iskaza dobienih od Ministarstva za saobraćaj i
komunikacije, Komisija za povraćaj je utvrdila da je na predmetnoj površini
planirana izgradnja objekat za plaţu i rekreativni centar. Veštak je izvršio
kontrolu zemljišta na licu mesta i utvrdio da je zemljište nerazvijeno i da je
bilo deo pojasa Ohridskog jezera. Drţavni arhiv i Prvostepeni sud u Ohridu
525
obavestili su Komisiju za povraćaj da nemaju nikakve informacije o tome

da li je prethodniku podnosilaca predstavke isplaćena naknada za
prisvojeno zemljište. S druge strane, opština Ohrid je pismom potvrdila da
ni podnosioci predstavke niti njihov prethodnik nisu traţili nadoknadu za
predmetno zemljište. Kopija odluke predata je generalnom pravobraniocu
ali se čini da protiv ove odluke nije podneta ţalba. Shodno tome, 29.
oktobra 2003. godine odluka je postala pravosnaţna i zemlja je vraćena u
posed podnosiocima predstavke 9. aprila 2004. godine.
Neutvrđenog datuma, društvo A. koje je vodilo mesto za
kapmpovanje u blizini predmetne lokacije ("društvo"), je dostavilo
generalnom pravobraniocu dokaz da je ta lokacija građevinsko zemljište i
da se koristila za kampovanje. Društvo A., podnelo je zapisnik sa sastanka
između društva i predstavnika opštine od 26. aprila 1978. godine, u kojem
se navodi da je predmetno zemljište prebačeno u posed društva i
dodijeljeno društvu na korišćenje i ranije, 9. marta 1966. godine. Društvo je
takođe podnelo odluku iz 1981. godine, u kojoj je opštini naloţeno da
isplati nadoknadu za zemlju prethodniku podnosilaca predstavke.
Neutvrđenog datuma 2004. godine, generalni pravobranilac je zatraţio od
Vladine komisije za ţalbe, da postupajući kao drugostepeni organ, ili
poništi ili odbaci odluku o povraćaju od 1. septembra 2003. na osnovu
procedura nadzora. Generalni pravobranilac je obrazloţio da je društvo
dostavilo dokumentarne dokaze u suprotnosti sa činjenicama koje je
Komisija za povraćaj utvrdila, zbog činjenice da je zemljište koristilo
društvo i da je nadoknada isplaćena prethodniku podnosilaca predstavke.
Podnosioci predstavke su negirali da im je nadokanda isplaćena a nije ni
njihovom prethodniku. Ministarstvo finansija je 16. marta 2005. godine
izvršilo inspekciju zemljišta i izradilo izveštaj prema kojem je zemljište "bilo
prazan prostor između Ohridskog jezera i puta Ohrid-Sveti Naum i da nije
korišćena za servisiranje bilo koje okolne strukture, već je zemljište bilo
namenjeno za izgradnju "objekata za plaţu i rekreacionog centra", koji se ne
mogu smatrati da su od javnog interesa. 11. juna 2007. godine, komisija za
ţalbe je prihvatila zahtev generalnog pravobranioca i proglasila nevaţećim
nalog za povraćaj imovine, na osnovu člana 267 (1) (3) Zakona o upravnom
postupku i kao takav, nalog za povraćaj nije mogao da se izvrši. Podnosilac
prijave je dalje podneo upravnu meru, tvrdeći da je Komisija za povraćaj u
svojoj odluci od 1. septembra 2003. godine, potvrdila činjenice kakve su i
bile. Vrhovni sud je 25. februara 2010. godine proglasio neprihvatljivom
526
ţalbu protiv presude Upravnog suda, koju je podneo podnosilac

predstavke navodeći da je osporena presuda bila gotova 25. septembra
2009. godine, dana kada je postao nadleţan za izricanje upravnih radnji u
drugom stepenu.Upravni sud je 31. maja 2010. godine odbacio zahtev za
ponovno pokretanje postupka na osnovu novih činjenica. Ovu odluku
potvrdio je po ţalbi Vrhovni sud u svojoj odluci od 23. juna 2010. godine.
Podnosilac predstavke je podneo zahtev javnom tuţilaštvu traţeći da
odbrana započne postupak zakonitosti u vezi sa presudom Upravnog suda
od 4. septembra 2009. godine. Javni tuţilac je prihvatio zahtev podnosilaca
predstavke i podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti, koji ga
je odbacio kao neprihvatljiv, s obzirom da taj pravni lek više nije bio na
raspolaganju zbog izmene zakonodavstva.
Nakon konačne odluke o proglašenju odluke o povraćaju ništavom i
nevaţećom, Komisija za povraćaj je 13. aprila 2011. godine odbila zahtev
podnosilaca predstavke. Podnosilac predstavke je podneo upravnu meru
Upravnom sudu, osporavajući tu odluku, koja je 1. februara 2012. godine
poništila odluku i utvrdila da činjenice u predmetu u vezi sa predmetnim
zemljištem nisu bile dovoljno osnovane. 25. maja 2012.godine, Komisija za
povraćaj je, nakon obavljanja inspekcije na licu mesta, odobrila zahtev za
vraćanje zemljišta podnosiocu predstavke. Opšti pravobranilac je,
postupajući u ime drţave, osporio nedavnu odluku upravnim postupkom,
tvrdeći da Komisija za povraćaj nije dobila informacije o tome da li je to
zemljište bilo od javnog interesa zbog svog poloţaja u blizini Ohridskog
jezera. Dalje je Upravni sud odbacio odluku opšteg pravobranioca i
potvrdio odluku Komisije za povraćaj. Shodno tome, opšti pravobranilac je
podneo ţalbu protiv nedavne presude Vrhovnog upravnog suda iz razloga,
između ostalog, da Upravni sud nije naveo adekvatne razloge da li je
zemljište bilo u javnom interesu. Podnosilac predstavke je umro 23. avgusta
2013. godine, a Viši upravni sud je 26. juna 2014. godine odbacio presudu i
obustavio postupak, i na osnovu članova 6, 131 i 132 Zakona o vodama,
utvrdio da je predmetna zemlja bila deo obalne Ohridskog jezera i stoga je
bila od javnog interesa.
30. jula 2014. godine, ćerka podnosioca predstavke je traţila ponovno
formiranje komisije radi obustave postupaka. Ona je podnela dokaze da su
pokrenuti ostavinski postupci koji se tiču nasleđa podnosioca predstavke.
Ostavinski postupak je kasnije prekinut zbog parničnog postupka, u kojem
je ona osporavala navodno postojanje testamenta koji je podnosilac
527
predstavke sačinio u korist njenog brata. Komisija za povraćaj je, 22.

septembra 2014. godine, odlučila da postupke odrţava u toku do ishoda
parničnog i ostavinskog postupka. Parnični i ostavinski postupak su i dalje
toku.

Podnosilac predstavke, oslanjajući se na član 1 Protokola 1, naveo je
da je bio lišen svog prava na mirno uţivanje imovine suprotno principu
pravne sigurnosti. Sud uzima u obzir smrt podnosioca predstavke i
činjenicu da su njegova deca, sin i ćerka izrazili ţelju da nastave sa
zahtevom ovom Sudu. Sa tim u vezi, Sud primećuje da parnični i ostavinski
postupak koji su trenutno u toku između dece podnosioca predstavke, kao
njegovih naslednika, u cilju utvrđivanja njihovog nasledstva u ovim
okolnostima, ne moţe da negira da deca podnosioca predstavke imaju
legitiman interes da nastave postupak pred Sudom.1 Iz gore navedenih
razloga, Sud nalazi da su naslednici podnosioca predstavke imali pravo da
nastave postupak podnosioca predstavke.
Što se tiče prihvatljivosti, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke
nije obavestio Sud o nastavljanju postupaka za povraćaj koji je bio u
postupku i da su odluke donete u postupku povraćaja bile u korist
podnosioca predstavke. Zbog toga bi Sud trebalo da proglasi zahtev
neprihvatljivim ili ga odjavi sa liste predmeta ili kao preuranjen ili zato što
je podnosilac predstavke zloupotrebio svoje pravo na peticiju. Sud ponavlja
da nepotpune informacije mogu da predstavljaju zloupotrebu prava na
zahtev, posebno ako se informacije odnose na suštinu predmeta. Sud nalazi
da su ţalbe podnosilaca predstavke u postupku bile vezane za poništenje
konačnog naloga za povraćaj.
Dok je u ovom slučaju pitanje za raspravu da li je princip pravne
sigurnosti povređen kao rezultat raskida konačnog naloga o povraćaju,
koji, prema sudskoj praksi Suda, predstavlja neposredan akt i ne stvara
kontinuitet čak i ako bi to zahtevalo ponavljanje postupka. Stoga, Sud
smatra da propust podnosioca da ga obavesti o nastavku postupka
povraćaja nije presudan i taj neuspeh ne moţe da tumači kao zloupotrebu
prava na peticiju. U skladu sa okolnostima, prigovor Vlade treba odbaciti.
Što se tiče argumenta vlada da je ţalba podnosilaca prijave bila
preuranjena, Sud primećuje da je utvrdio da je u situacijama u kojima su
1 Malhous protiv Republike Ĉeške [VV], br. 33071/96 ESLJP 2000-XII

528
tvrdnje podnosilaca bile podrţane, nakon ukidanja pravosnaţne presude u

njihovu korist, nije uklonjen efekat principa pravne sigurnosti.2 Sud dalje
primećuje da ova ţalba nije neosnovana i proglašava zahtev prihvatljivim.
Što se tiče merituma predmeta, podnosilac predstavke je izjavio da
lokalne vlasti nisu pratile javni interes, s obzirom da je kamp E. bio u
potpunosti u privatnom vlasništvu. Nakon toga, odluka o poništenju
izvršne odluke u njegovu korist sluţila je samo interesima društva
(udruţenja). Predmetno zemljište je bilo u njegovom posedu sve vreme,
koju činjenicu su podrţali nalazi Apelacionog suda u Manastiru. Poništenje
konačnog naloga za povraćaj, prema odredbama predviđenim domaćim
zakonom, značilo je da se postupak uvek moţe ponovo otvoriti i to je
podnosiocima predstavke prouzrokovalo trajnu nesigurnost u pravni
sistem. Sa tim u vezi, Vlada je navela da su lokalne vlasti delovale u skladu
sa domaćim zakonom, posebno sa Zakonom o upravnom postupku i
Zakonom o povraćaju.
Vlada je takođe tvrdila da su osporene radnje sluţile legitimnom
cilju. S tim u vezi, Sud ponavlja da, kao opšte pravilo člana 1 Protokola 1,
svako mešanje jednog javnog organa u mirno uţivanje imovine mora da
bude zakonito odnosno, " zavisno od uslova predviđenih zakonom" a drugi
stav glasi da drţave imaju pravo da kontrolišu korišćenje imovine
primenom "zakona". Sud ponavlja da postojanje zahteva potvrđenog
obavezujućom i izvršnom odlukom ili upravnom odlukom sa "legitimnim
očekivanjem" da će se zahtev izvršiti, predstavlja "imovinu" korisnika u
smislu značenja člana 1 Protokola 1 i stoga ukidanje ili poništenje takve
presude ili odluke predstavlja mešanje u pravo na uţivanje imovine.
Primenjujući principe u ovom predmetu kako bi utvrdio da li je
podnosilac predstavke imao imovinu, Sud primećuje da je Komisija za
povraćaj, 1. septembra 2003. godine podrţala zahtev podnosioca
predstavke za povraćaj, a odluka je stupila na snagu 29. oktobra 2003.
godine. Dakle, pravo podnosioca predstavke stvoreno je procenom
njegovog zahteva za povraćaj od strane Komisije za povraćaj i ona mu je
dala obavezujuće pravo na zemljišnu parcelu, koje je kasnije sprovedeno.
Jednostavna činjenica da su prava na njegovu imovinu kasnije ukinute ne
sprečava ih da imaju "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Stoga, po
mišljenju Suda, ovo pravo predstavlja "imovinu" u smislu ovog člana.
2 Roseltrans protiv Rusije, br. 60974/00 § 27, 21. jul 2005, i Zasurtsev protiv Rusije, br.
67051/01, § 51, 27. april 2006).
529
Sud dalje smatra da nema sumnje da je odluka komisije za ţalbe od

11. juna 2007. godine, potvrđena od Upravnog suda, koji je odbacilo zahtev
podnosilaca predstavke za pravo na površinu zemljišta, dovela do mešanja
u njegovu imovinu u smislu člana 1 Protokola 1. Što se tiče zakonitosti
mešanja, Sud primećuje da je vanredne postupke koji su doveli do
poništenja odluke o povraćaju, pokrenuo opšti pravobranilac, koji je bio
strana u postupku povraćaja. Poništenje odluke zasnovano je na članu 267
(1) (3) Zakona o upravnom postupku, kojim je propisano da se
pravosnaţna upravna odluka moţe odbiti ako njeno izvršenje nije moguće.
Stoga se ne sumnja da je osporena mera bila zasnovana na vaţećim
zakonskim odredbama. Sud, ukazujući da su postupci u predmetu
podnosioca predstavke ponovo otvoreni kao rezultat nalaţenja greške u
prvobitnoj proceni podnosioca predstavke, smatra da su gore navedena
razmatranja dovoljna da se Sudu dozvoli da utvrdi da je mešanje u
imovinsko pravo podnosilaca predstavke bilo u skladu sa članom 1
Protokola 1. Što se tiče legitimnog cilja, uzimajući u obzir razloge koje su
dali domaći sudovi, Sud smatra da je podnosilac predstavke lišen svoje
imovine zbog "javnog interesa". On primećuje da je bilo normalno da je
predmetno zemljište koje je pripadalo obali i činilo deo plaţe, bila javna
površina otvorena za sve, i zbog toga je mešanje imalo legitimnu svrhu.
Što se tiče proporcionalnosti, Sud prvo napominje da je opšti
pravobranilac u početku postupao po zahtevu društva/udruţenja, koje nije
bilo strana u postupku povraćaja i na njegov zahtev, on se oslanjao na nove
dokaze koje je društvo E. obezbedilo. S obzirom na činjenicu da interesi
trećih lica mogu da budu vaţan razlog prilikom odlučivanja o ponovnom
otvaranju postupka, koji su postali pravosnaţni, Sud smatra vaţnim da je
prijem zahteva opšteg pravobranioca od strane Komisije za ţalbe i ukidanje
konačne odluke o povraćaju bio usmeren na zaštitu prava trećih lica.
Sud dalje napominje da se razlozi koje je dao Upravni sud razlikuju
od onih koje je pokrenio opšti pravobranilac i prihvaćeni su od strane
komisije za ţalbe. Opšti pravobranilac je tvrdio da zemlja ne bi trebalo da
bude vraćena u posed podnosiocima predstavke pošto je bila vraćena u
građevinsko zemljište, a prethodnik podnosilaca predstavke je primio
nadoknadu. S druge strane, Upravni sud je utvrdio da je postojala pravna
prepreka za sprovođenje naloga za povraćaj, imajući u vidu da se
predmetno zemljište nalazi na obali jezera i da se, prema tome, smatra da je
"od opšteg interesa".
530
Stoga je jasno da je Upravni sud izvršio svoje ovlašćenje da ponovo

preispita kako bi ispravio osnovni nedostatak Komisije za povraćaj koja je
donela nalog za povraćaj koji pravno nije bio primenjiv, jer je bio u
suprotnosti sa odredbama Zakona o zaštiti Ohridskog, Prespanskog i
Dojranskog jezera i Zakona o vodama. Postupajući tako, Upravni sud je
uspostavio suštinske i uverljive razloge koji su opravdali vanredno
ukidanje konačnog naloga za povraćaj. Zbog ovih razloga, Sud je spreman
da prihvati da su okolnosti na koje upućuju Komisija za povraćaj i Upravni
sud, iako drugačije, bile od takvog značaja koji opravdava poništenje
konačnog naloga za povraćaj. Sud dalje smatra da implikacije za ukidanje
naloga za povraćaj, nisu bez značaja u ovom predmetu. U vezi sa tim,
uočava da je, na osnovu gore navedenih grešaka, slučaj vraćen Komisiji za
povraćaj radi novog ispitivanja a, nakon daljeg napretka u slučaju,
postupak povraćaja je bio u postupku pred tim organom od 2014. godine,
kada su naslednici podnosioca predstavke započeli ostavinski postupak.
Ovaj postupak je takođe obustavljen, jer je naslednicima podnosioca
predstavke naloţeno pokretanje posebnog praničnog postupka. Uzimajući
u obzir gore navedena razmatranja, Sud zaključuje da ukidanje naloga za
povraćaj u ovom slučaju ne predstavlja neopravdano mešanje u imovinska
prava podnosilaca predstavke. Zbog toga nije došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
Podnosilac predstavke se, takođe, ţalio da je ponovno otvaranje
postupaka povraćaja koje je rezultiralo poništavanjem pravosnaţne odluke
kojom mu se dodjeljuje pravo na zemljišnu parcelu, suprotno članu 6 § 1
Konvencije. Vlada je tvrdila da je ponovno otvaranje postupka bilo u
skladu sa domaćim zakonom. Sud smatra da se princip pravne sigurnosti
primenjuje na konačnu pravnu situaciju, bez obzira na to da li je izvedena
sudskim ili upravnim aktom koji je pravonaţan. Iz toga sledi da ovaj deo
zahteva nije neosnovan u smislu člana 35 stav 3 Konvencije ili neprihvatljiv
iz bilo kojeg drugog razloga. Stoga ga treba proglasiti prihvatljivim.
Međutim, imajući u vidu razloge koji su doveli do zaključka o povredi
člana 1 Protokola 1 Konvencije, Sud zaključuje da ţalba podnosioca
predstavke prema članu 6 koja se odnosi na princip pravne sigurnosti
Konvencije ne zahteva posebno razmatranje.
Konačno, podnosilac predstavke je podneo brojne ţalbe prema
članovima 6 i 13 Konvencije. Nakon razmatranja ovih ţalbi, na osnovu svih
materijala koji poseduje, Sud zaključuje da ne otkrivaju povrede prava i
531
sloboda predviđenih Konvencijom ili Protokolima. Iz toga sledi da je ovaj

deo zahteva očigledno neosnovan i odbija se u skladu sa članom 35 stav 3
(a) i 4 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda član 1 Protokola 1, a da nije potrebno
razmatrati zahtev prema članu 6 Konvencije (jednoglasno).
532
Marckx protiv Belgije - 6833/74

Ĉlan 1 Protokola 1 samostalno i zajedno sa članom 14

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i diskriminacija kao
posledica ograničenja slobodnog raspolaganja imovinom zbog bračnog
statusa / postoji povreda za članove uzete zajedno samo za jednog podnosioca
predstavke
Ĉlan 3 i član 12
Povreda prava na zabranu poniţavajućeg i nehumanog postupanja i
prava na brak kao rezultat vaţećih zakona / ne postoji povreda
Ĉlan i 8 samostalno i sa članom 14

Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota i
diskriminacija kao posledica ograničenja prema porodici koja nije u braku
/ postoji povreda
Klučne reči: mirno uţivanje imovine / bračni status / vanbračno dete/

usvajanje/ ugovor o poklonu/ slobodno raspolaganje imovine / poniţavajuće i
nehumano postupanje
Ključne reči
Podnosilac predstavke - g- đa Paula Marckx (prvi podnosilac
predstavke) neudata belgijska drţavljanka, imala je vanbračno dete u to
vreme prizanto kao „‟nezakonito", g-đicu Aleksandra Marckx (drugi
podnosilac predstavke) rođenu 1973. godine. Iste godine, u skladu sa
uslovima člana 334 tadašnjeg Građanskog zakonika Belgije, prvi podnosilac
predstavke je legalno priznala ćerku. Što se tiče predviđenih propisa i
postupaka, u oktobru 1974. godine, podnosilac predstavke je usvojila svoju
ćerku. Postupak je zatvoren 18. aprila 1975. godine. U vreme podnošenja
prijave Komisiji, porodica podnosioca predstavke se sastojala od majke
prvog podnosioca predstavke koja je umrla i druge sestre. U postupku pred
Komisijom, podnosilac predstavke koja je delovala u svoje i u ime drugog
533
podnosioca predstavke, dovela je u pitanje poštovanje odredbi Građanskog

zakonika kojim se utvrđuje majčinski odnos između majke sa vanbračnom
decom kao takvom, kao i pravne efekte koji dovode do nastanka ovog
odnosa u kontekstu porodičnih odnosa deteta. Ovo pitanje se takođe bavilo
i pitanjima nasleđivanja, kako majke tako i deteta.
Prema belgijskom zakonu, nije postojala pravna veza između neudate
majke i njenog deteta samo po rođenju, za razliku od slučajeva majke u
braku. Neudata majka moţe da uspostavi pravni odnos sa svojim detetom
bilo putem dobrovoljnog priznanja ili posebnim postupkom. Ĉak i nakon
što je takva veza bila zakonski uspostavljena, i dalje je bilo mnogo
ograničenja vezano za porodične veze tog deteta sa porodicom svoje majke.
Ograničenja su uvedena i po pitanju nasleđa. Vanbračno dete, priznato ili
usvojeno od strane njegove majke, načelno se smatra da je van porodice
majke. Štaviše, što se tiče pravnog nasleđa, u odsustvu testamenta,
Građanski zakonik Belgije je u različitom stepenu, ograničio pravo
"vanbračnog" deteta i neudate majke u poređenju sa pravima koja uţivaju
deca rođena u braku.
U pravnom naslednom redu vanbračno dete nije uţivalo status
pravnog naslednika, kao što je bio slučaj sa decom rođenom u braku. Ovo
dete je prepoznavano kao vanredni naslednik. Ovaj naslednik je morao da
vodi poseban sudski postupak da bi u posed dobio nepokretnu imovinu
ostavljenu nasleđem. Vanbračno dete kao vanredni naslednik u
nasleđivanju nepokretne imovine u potpunosti je nasleđivalo imovinu
ukoliko umrla majka ostavilac nije imala druge srodnike kao pravne
naslednike. Nasuprot tome, vanbračno dete moţe da nasledi po zakonu, do
tri četvrtine imovine koju bi nasledilo da je rođeno u braku. Ovo dete nije
ušlo u nasledni red porodice svoje majke.
S druge strane, ako majčinska veza između neudate majke i
vanbračnog deteta nije pravno utvrđena, majka ima pravo da u nasledstvo
ostavi ili pokloni detetu celokupnu imovinu. Tako se neudata majka u
ovim okolnostima odlučuje za ova rešenja: da prizna dete i na taj način
ograniči pravo na nasledstvo ili da ne uspostavi pravni odnos sa ovim
detetom a na taj način moţe da mu pokloni svu nepokretnu imovinu, kao
da je stranac.
Ako majka i dalje nije udata, imala je mogućnost da usvoji svoje dete.
Prava usvojene dece na nepokretnu imovinu majke su ista kao i deteta
534
rođenog u braku. Međutim, pravni odnos se uspostavlja samo sa majkom, a

ne i sa njenom porodicom.
U vezi sa ovim pitanjem, 15. februara 1978. godine, belgijska Vlada je
podnela Senatu izjavu kojom je traţila uspostavljanje ravnopravnost dece
po zakonu. U međuvremenu, ova materija, u odnosu na princip "mater
semer certa est", je bilo pitanje kojim se se bavile i dve međunarodne
konvencije.
Pravni osnov - obrazaloţenje suda

Podnosioci predstavke su pred Komisijom naveli da su odredbe
dotičnog građanskog zakonika povredile pravo na poštovanje porodičnog
ţivota. Prema njima, je različito tretiranje bračne i vanbračne dece s jedne
strane, i udatih i neudatih majki sa druge strane takođe predstavljalo
diskriminaciju u smislu člana 14 Konvencije. Shodno tome, podnosioci
predstavke su tvrdile da su bile ţrtve poniţavajućeg postupanja, protivno
članu 3. Podnosioci predstavke su takođe navele da je povređen član 1
Protokola 1, uzimajući u obzir činjenicu da neudata majka nije mogla
slobodno da odluči o svojoj imovini u korist sopstvenog deteta. Nakon
prihvatanja slučaja, Komisija je odlučila o svom predlogu za ocenu
predmeta i prema članu 12, koji predviđa pravo na brak i stvaranje
porodice.
Vlada je, s druge strane, sporila navodeći da su povrede koje navode
podnosioci predstavke bile po prirodi u potpunosti teoretske. Stoga je
Vlada potencirala da Sud nema funkciju apstraktne kontrole nad zakonima.
Zapravo, drugi podnosilac predstavke nije snosila nikakve posledice samo
zato što u trenutku rođenja nije bila uspostavljena materinska veza. Nema
nikakve naznake da je tokom perioda od jedne godine i jednog dana, od
priznavanja do usvajanja, prvi podnosilac predstavke ţelela da
testamentom ili pokolonom ostavi imovinu svojoj ćerki, dok je ovaj aspekt
uređen zakonom.
Komisija je u svom izveštaju od 10. decembra 1977 navela da
zakonodavstvo koje osporavaju podnosioci predstavke nije u skladu sa
članom 8 Konvencije, razmatranim odvojeno i u vezi sa članom 14.
Odredbe o kojima je reč takođe predstavljaju povredu člana 1 Protokola 1 u
vezi sa članom 14. Komisija, dalje, nije smatrala potrebnim da razmatra
slučaj u vezi sa članom 3 Konvencije i zaključila je da član 12 ne nalazi
primenu u ovom predmetu. U razmatranju predmeta, Sud je prvi put dao
535
detaljnu analizu primenjivosti člana 8. Sud prvo navodi da ovaj član nalazi
primenu u porodičnom ţivotu i nelegitimnoj porodici. Prema Sudu, pravo
na poštovanje porodičnog ţivota, između ostalog, znači da kada jedna
drţava uspostavlja reţim koji se primjenjuje na neke porodice, ona mora da
postupa na način takav da im omogući da vode normalan porodičan ţivot.
U takvom postupanju i prema neudatoj majci i njenom detetu, drţava mora
da izbegava bilo kakvu diskriminaciju na osnovu rođenja.
Što se tiče meritornog aspekta načina utvrđivanja bračnog odnosa sa
članom 8, Sud smatra da je neophodnost da prizna svoju ćerku sa ciljem da
dalje odluči o usvajanju, proistekla je iz odbijanja da se prihvati
materinstvo od momenta rođenja. Sud naglašava neke od problematičnih
posledica koje proizlaze iz ovog priznavanja za raspolaganje imovinom.
Ako bi neudata majka priznala svoje dete, ona bi mu istovremeno i nanela
štetu, jer je prema vaţećem zakonodavstvu, njena mogućnost da poklanja
ili nasleđuje imovinu vanbračne porodice bila ograničena. Da je ona ţelela
da sačuva mogućnost da bira u korist svog deteta, bila bi prisiljena da se
odrekne usvajanja. Prema Sudu, ova dilema u kojoj se majka nalazila, se
nije poklapala sa poštovanjem porodičnog ţivota. Iz perspektive
vanbračnog deteta, Aleksandre, Sud je došao do istog zaključka, utvrdivši
da su primenjive odredbe Građanskog zakonika bile u suprotnosti sa
članom 8 Konvencije, dok je zakon smatrana da je bez majke, od rođenja do
majčinog priznavanja. Shodno tome, Sud odlučuje da je u slučaju dva
podnosioca predstavke povređen član 8.
Ĉlan 8 je takođe razmatran i u vezi sa članom 14. U odluci Suda,
činjenica da neke neudate majke ne ţele da paze na svoju decu, ne moţe da
opravda belgijski zakon, kojim je utvrđivaje materinstva uslovljen, između
ostalog, dobrovoljnim priznavanjem. Štaviše, interes jednog vanbračnog
deteta da ima takvu vezu nije ništa manji od interesa zakonitog deteta. Sud
smatra da porodičan ţivot u vezi sa članom 8 uključuje barem veze između
bliskih srodnika i ovo poštovanje porodičnog ţivota predstavlja obavezu za
drţavu koja mora da preduzme neophodne mere kako bi se te veze
normalno razvijale.
Međutim, razvoj porodičnog ţivota jedne neudate majke i njenog
deteta, koje je priznala se moţe sprečiti ako dete ne postane de jure i član
svoje porodice. Sud ne nalazi nikakvo opravdanje za razliku između
proširenja porodičnih odnosa drugog podnosioca predstavke i prava
zakonskog deteta. Shodno tome, Sud smatra da je član 8 kao takav i u vezi
536
sa članom 14, takođe povređen i u kontekstu uspostavljanja porodičnog

odnosa vanbračnog deteta sa porodicom neudate majke.
U vezi sa različitim postupanjem koje čini belgijska pravna
regulativa, Vlada je naglasila da se to obrazlaţe ciljem zaštite tradicionalnih
porodičnih vrednosti. Sud smatra da, iako takav stav moţe da stoji, takve
mere ne bi trebalo da štete detetu i vanbračnoj porodici. Belgijska vlada je
dalje istakla da sama Konvencija, u travaux preparatories, je smatrala
dozvoljenom i prihvatljivom razliku između zakonite i nezakonite
porodice. U svom odgovoru na to Sud podseća da se Konvencija mora
tumačiti u svetlu trenutnih uslova i okolnosti; ona se ne moţe izuzeti iz
razvoja zakonodavstva većine drţava potpisnica koje su išle ka
uspostavljanju jednakosti između zakonite i nezakonite dece. Sud nalazi da
razlika u tretmanu napravljena u ovom slučaju nije bila zasnovana na
objektivnoj osnovi i kao takva predstavlja diskriminaciju prema članu 14 u
vezi sa članom 8.
Sud dalje prihvata da član 1 Protokola 1 utelovljuje pravo svakoga na
poštovanje njegove imovine, ne garantuje pravo na sticanje imovine
nasleđivanjem ili izraţavanja volje sa materijalnim pravnim posledicama.
Što se tiče drugog podnosioca predstavke, to pravo, prema Sudu, nalazi
mesto isključivo na terenu člana 8 Konvencije, uzimajući u obzir, kao
element porodičnog ţivota, pitanje nasledstva i poklona među srodnicima.
Međutim, posmatrano iz prizme člana 14, Sud ceni da je razlika
napravljena u ovoj oblasti između zakonite i nezakonite dece je bila
opravdana na objektivan način. Prema tome, podnosiocu predstavke su
povređena prava predviđena članom 14, u vezi sa članom 8, zbog
ograničavanja njene sposobnosti da dobije korist od svoje majke i
nemogućnosti da je nasledi od svojih srodnika po majčinoj liniji, prava koja
se deci iz braka priznaju ne samo rođenjem, već i od začeća. Što se tiče
prvog podnosioca predstavke, Sud ističe da član 8 ne garantuje apsolutnu
slobodu da se detetu imovina poklanja ili ostavlja u nasledstvo. Umesto
toga, on smatra da razlika između neudatih i udatih majki nije imala
razumnu objektivnu osnovu i kao rezultat toga predstavlja povredu člana
14 u vezi sa članom 8.
Sud takođe postavlja pitanje i u kontekstu člana 1 Protokola 1, koji
garantuje pravo na imovinu kao tradicionalni i osnovni aspekt prava
svakoga da slobodno raspolaţe svojom imovinom. Sud primećuje da opšti
interes u nekim slučajevima moţe učiniti da zakonodavac reguliše
537
korišćenje imovine u oblasti poklona. Prema tome, ograničenje na koje se

ţalila prvi podnosilac predstavke nije predstavljalo povredu člana 1
Protokola 1 kao takvog. Pored toga, pošto se odnosi samo na neudate
majke a ne i na one u braku, član 1 Protokola 1 je povređen samo u vezi sa
članom 14. U analizi ovog predmeta, Sud ne nalazi nikakav objektivan
osnov za razliku koja se pravi između neudate majke, kada se tiče
slobodnog raspolaganja njenom imovinom i procenjuje da je povređen član
14, zajedno sa članom 1 Protokola 1.
Sud nije utvrdio kršenje člana 3, a ocenio je da pitanje nije pokirveno
članom 12 Konvencije. On smatra da podnosioci predstavke nisu tretirani
na nedostajanstven, nehuman ili poniţavajući način u smislu člana 3.
Na osnovu člana 50, advokat zastupnik podnosilaca predstavke je
pred Komisijom traţio da sud, svakom od podnosilaca predstavke dodeli
belgijsku franšizu kao simboličnu nadoknadu za moralnu štetu. Sud smatra
da, u okolnostima slučaja, nije bilo potrebno podnosiocima predstavke dati
nešto dodatno, osim naknade štete nastale zbog povrede njihovih prava.
Odluka suda
Sud je odlučio da je došlo do povrede člana 8 samo u odnosu na
jednog podnosioca predstavke (deset glasova za i pet protiv i dvanaest glasova
za i tri protiv) i povrede člana 8 zajedno sa članom 14 (trinaest glasova za i dva
protiv i jedanaest glasova za i četiri protiv). Štaviše, Sud odlučuje da je došlo
do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije, zajedno sa članom 14 samo za
jednog podnosioca predstavke (deset glasova za i pet protiv).
538
McLeod protiv Velike Britanije - 72/1997/856/1065

23.09.1998 [Veće]
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota zbog
mešanja policije u imovinu bez ikakvog trajnog rizika / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
nepoštovanja ovog prava od strane policije i sudova / nije argumentovano
Ključne reči: poštovanje porodičnog i privatnog ţivota / policijsko mešanje

bez odobrenja/ nasilno ulaţenje u imovinu / mirno uţivanje imovine / legitiman cilj
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Salli McLeod, britanska drţavljanka,
razvodila se od svog supruga i dve godine kasnije oni su se razveli. Tokom
perioda kada su bili razdvojeni, majka podnosioca je otišla da ţivi sa njom
u kući koju je kupila zajedno sa suprugom dok su bili u braku. Nakon
razvoda, u Okruţnom sudu Uxbridge jepokrenut postupak za bivšu
zajedničku kuću i drugu opremu i ovaj sud je odlučio da se kuća prenese
na ime podnosioca, a da ona za nju plati trideset hiljada funti. Isto tako, sud
je godinu dana kasnije, naloţio podelu nepokretne imovine sastavljanjem
liste o podeli imovine, a s obzirom da se isporuka ovih predmeta nije
realizovala, sud je podnosiocu naloţio da organizuje isporuku predmeta
bivšem supruţniku u roku od četrnaest dana. Podnosilac je predala
predmete, ali je nedostajao jedan ili dva predmete sa spiska i zbog toga je
Okruţni sud u Uxbridge-u 23. septembra 1989. odredio podnosiocu
dvadeset jedan dan zatvora, međutim taj nalog je odloţen na sedam dana
kako bi joj se omogućilo da preda predmete.
Bivši je muţ ponudio da sam obavi prenos i predloţio 3. oktobar 1989
kao dan za uzimanje predmeta. Smatrajući da se podnosilac slaţe sa tim
datumom, bivši muţ je otišao u kuću podnosioca da bi pokupio stvari,
zajedno sa bratom, sestrom i pomoćnikom advokata. U strahu da će
539
"remetiti mir", pozvali su dvojicu policajaca jer su mislili da će predstavljati

povredu privatne imovine ako bi otišli bez prisustva policije. Policija je
dobila informacije o predmetima koje treba uzeti, ali ne i sudski nalog.
Pomoćnik advokata je ponudio da ode u kancelariju da preuzme nalog, ali
policija nije traţila da to uradi. Majka podnosioca koja je otvorila vrata
nakon kucanja jednog od policajaca, izjavila je da nije znala za bilo kakav
dogovor između svoje kćeri i njenog bivšeg muţa. Prema izjavi pod
zakletvom, tvrdila je da ju je ostavila unutra i da ima pristup imovini, jer joj
je policija rekla da su iz suda i da su došli da izvrše sudski nalog. Prema
majci podnosioca, policija nije učestvovala u uzimanju predmeta sa liste,
već je samo proverila da li su predmeti sa liste uzeti. Podnosilac se, po
dolasku u kuću, prtivila uzimanju predmeta i pregledala sadrţaj kamiona
koji je skladištio predmete, kada ju je policija obavestila da bi sve sporove
trebalo da reši advokat i njen bivši muţ.
Podnosilac je podnela krivičnu prijavu Višem sudu protiv onih koji
su učestvovali u incidentu, ali nije imala uspeha. Zajedno sa majkom,
pokrenula je tri grupe parničnih postupaka zbog povrede: jedan protiv
sestre i brata njenog bivšeg muţa, jedan protiv pomoćnika advokata i jedan
protiv policije. Vrhovni sud je odbacio tuţbu protiv policajaca na osnovu
toga da oni nisu povredili imovinu podnosioca i da su imali pravo na
ulazak i boravak u imovini jer se moglo desiti "remećenje mira". Vrhovni
sud je takođe našao da policija nije aktivno učestvovala u uzimanju
predmeta. Protiv ove odluke, podnosilac je podnela ţalbu Apelacionom
sudu, navodeći da je policija morala da uradi istragu pre nego što joj uđe u
kuću jer nije bilo nikakvih povreda ili pretnje remećenju mira i da policija
nije uspela da obezbedi zaštitu njene majke. Apelacioni sud je odbacio
ţalbu, na osnovu postojeće prakse slučajeva intervencije policije i vaţećih
zakona, tvrdeći da su policajci ušli kuću podnosioca u cilju sprečavanja
remećenja mira i racionalno su zaključili da postoji opasnost od remećenja
mira. Apelacioni sud je doneo odluku da se ne dozvoli da se podnosilac
podnese ţalbu Domu lordova, međutim, podnosilac je podnela ţalbu
Domu lordova za dozvolu da se ţali protivodluke Apelacionog suda, ali je
ţalba odbijena. A kada se tiče tuţbe protiv bivšeg muţa i njegovih sestara i
braće, Okruţni sud Brentford-a je utvrdio povredu, zbog toga što nije
postojao sporazum između podnosioca i njenog bivšeg muţa za uzimanje
predmeta i da majka podnosioca nije dala dozvolu da uđe u njenu imovinu.
540
Pravni osnov -obrazloţenje suda

Podnosilac je tvrdila da je došlo do povrede člana 8 Konvencije, u
slučaju ulaska policije u njenu kuću i što nije sprečila njenog bivšeg muţa
da uđe u kuću. Vlada je osporila tu činjenicu tvrdeći da je intervencija
policije bila u skladu sa zakonom i da je proporcionalna cilju sprečavanja
bilo kakvog remećenja ili mogućeg krivičnog dela. U svojim podnescima
stranke nisu osporile činjenicu da je ulazak policije u kuću podnosioca bilo
mešanje u njeno pravo na poštovanje doma, ali je osporeno pitanje da li je
takvo mešanje bilo u skladu sa zakonom i da li je bilo potrebno da se
postigne ţeljena svrha. Sud primećuje da je izraz "u skladu sa zakonom" u
smislu člana 8. stav 2 Konvencije zahteva da osporene mere treba da imaju
osnov i u domaćem zakonu. Sud se takođe osvrće na kvalitet domaćeg
zakona, naglašavajući da bi trebalo da bude pristupačan i formulisan sa
dovoljno preciznosti, i o tome da više posledica koje mogu biti
prouzrokovane predmetnim zakonom moraju da budu predviđene sa
većom jasnoćom i lakoćom.
U tom kontekstu, sud napominje da su engleski sudovi svojom
sudskom praksom pojasnili pojam "remećenje mira" pre više od dve
decenije u onoj meri u kojoj se utvrđuje da se remećenje mira javlja kada
osoba uzrokuje štetu ili se smatra će uzrokovati štetu, u imovini ili
vlasništvu drugo lica. Sud takođe napominje da engleski sudovi prihvataju
da je policija obavezna da spreči svako remećenje mira i za vršenje ove
duţnosti, ona ima ovlašćenje da ulazi i ostane u privatnoj imovini čak i bez
saglasnosti vlasnika. Sud ponavlja da je prvenstveno nadleţnost
nacionalnih vlasti, naričito sudova, da tumače i primenjuju domaći zakon1.
Stoga, pozivajući se na odluku Apelacionog suda, sud zaključuje da je
ulazak policijskog organa u privatne prostorije bez naloga, da bi se rešilo ili
sprečilo remećenja mira bilo dovoljno precizno definisano, kako bi ispunili
kriterijum predvidljivosti. Kao rezultat toga, mešanje policije je bilo u
skladu sa zakonom.
U vezi sa legitimnim ciljem, podnosilac je tvrdila da je domaće
zakonodavstvo omogućilo policiji da interveniše samo u slučajevima
spašavanja ili sprečavanja neke opasnosti i u tom slučaju se mešanje ne moţe
smatrati proporcionalnim. Međutim, Vlada je tvrdila da je intervencija
proporcionalna ciljevima mešanja, što dokazuje činjenica koja je kasnije
1 Kopp protiv Švakcarske, odluka od 25.marta 1998, Izveštaj presuda i odluka 1998-II, p. 541, §
59.
541
rezultirala pogrešno - da je postignut sporazum između strana o predaji

predmeta. Sud se slaţe sa stavom da čak ni u ovom slučaju ne postoji znak
da je policija ušla u privatnu imovinu sa bilo kojim drugim ciljem osim da
spreči remećenje mira, ciljem koji je legitiman u smislu člana 8.
Podnosilac je takođe tvrdila da dozvoljavanje ulaska policiji u
privatne prostorije iz razloga koji su izvan sprečavanja eminentne
opasnosti nije „neophodno u demokratskom društvu‟, pa je prema njenom
mišljenju, pošto je policija odlučila da uđe u njen u okolnosti u kojoj nije
bilo trajne opasnosti, predstavlja povredu člana 8. Vlada je, s druge strane,
tvrdila, da su radnje bile proporcionalne i da je policija otišla u kuću
podnosioca ne da uzima predmete, već samo da bi odrţala red. Sud, na
osnovu svoje prakse, navodi da mešanje podrazumeva hitnu socijalnu
potrebu, a posebno da je proporcionalno legitimnom cilju2. Sud primećuje
da, uprkos činjenici da je policiju pozvao advokat bivšeg supruţnika
podnosioca sa uverenjem da moţe da se desi remećenje mira, policija nije
preduzela nikakve korake da proveri da li je njen bivši suprug imao pravo
da uđe u kuću i uzme joj stvari. Da je policija traţila da joj se podnese
sudski nalog, onda bi shvatila da je podnosilac imala obavezu da predmete
isporuči u roku od tri dana, i da nije utvrđeno da bivši muţ ode u kuću da
uzme stvari. Sud smatra da, pošto podnosilac nije bila prisutna, policija nije
morala da uđe i moralo je da bude jasno da u ovom slučaju postoji mali ili
nikakav rizik od eventualnih poremećaja. Kao rezultat toga, sud odlučuje
da radnje koje su policajci preduzeli nisu bile srazmerne opravdanom
legitimnom cilj i kao rezultat toga postoji povreda člana 8 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac je navela da policija i
sudovi nisu pokazali poštovanje njenog prava na mirno uţivanje njene
imovine. Međutim, ona se nije drţala ovog zahteva čak ni u toku sudskih
postupaka i sud smatra da nije opravdano da to sama razmatra.
Shodno članu 50, pošto su radnje koje su preduzeli pravosudni organi
bile u suprotnosti sa Konvencijom, podnosilac je traţila da se oštećenoj
dodeli pravična nadoknada. Podnosilac je podnela zahtev za naknadu
nematerijalne štete, ali je izjavila da će se, ako Sud utvrdi da je došlo do
povrede Konvencije, odreći nadoknade. Sud smatra da u takvim
okolnostima samo konstatovanje da je došlo do povrede predstavlja
dovoljno zadovoljstvo. Stoga, sud dodjeljuje naknadu samo za troškove
postupka.
2 Olsson protiv Švedske, (br. 1) odluka od 24. marta 1988, Serija A br. 130, f. 31-32, § 67.
542
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 8 Konvencije i da zahtev
koji se zasniva na članu 1 Protokola 1 nije potrebno razmatrati (sedam
glasova za i dva protiv / jednoglasno).
Delimično izdvojeno zajedničko mišljenje sudija Sir John Freeland-a

i Misfud Bonnici-ja
Sudije se generalno slaţu da je svrha ovlašćenja da omogućuje
policajcima da uđu u privatne prostorije kako bi sprečili remećenje mira
očigledno legitimno u smislu člana 8 Konvencije. Da je podnosilac bila
tamo kada je došla grupa njenog bivšeg muţa, nema sumnje da bi bila
neophodna uloga policije kao čuvara mira. Većina u ovom slučaju
naglašava okolnost da "policija nije preduzela korake da utvrdi da li je bivši
suprug podnosioca imao pravo da uđe u kuću 3. oktobra 1989. godine i
iznese svoju imovinu". Međutim, policijski sluţbenici su došli na zahtev
bivšeg supruţnika na osnovu njegovog uverenja da je postojao sporazum
između njega i podnosioca za sklanjanje imovine, a njihov cilj je bio da
spreče moguće fizičke probleme. U praksi postoje slučajevi kada situacija
često eskalira u nerede ili nasilje, naročito tamo gde je uključena podela
imovine i nije neuobičajeno da se britanska policija poziva da interveniše
kako bi sprečili takvu eskalaciju. S obzirom na nalaze domaćih sudova -
posebno sudova koji imaju prednost u saslušanja svedoka - postupci
policijskih sluţbenika su, po mišljenju sudija, proporcionalni legitimnom
ţeljenom cilju. Njihovo prisustvo u kući je bilo, kako je to jasno pokazno, da
ne pomaţu u uklanjanju imovine bivšeg supruţnika, već da očuvaju mir.
Oni su postupali zrelo i uzdrţano sve dok nije bilo pretnja za remećenje
mira a kada se podnosilac konačno vratio, ljuta i pokušavajući da zaustavi
njenog bivšeg muţa da iznosi svoju imovinu, njihovo mešanje je po svemu
sudeći sprečilo remećenje mira. Iz gore navedenih razloga, sudije su glasale
protiv zaključka da je u ovom slučaju došlo do povrede člana 8. Konvencije.
543
Niemietz protiv Nemačke - 13710/88

16.12.1992 [Veće]
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje privatnog ţivota i doma kao rezultat
pretresa radne kancelarije/ postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
narušavanja ugleda pretresom radne kancelarije/ ne postavlja se odvojeno
pitanje
Ključne reči: privatan i porodični ţivot / pretres/ radna kancelarija/

korespondencija / ugled/ neometano uţivanje imovine / advokat
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Gottfried Niemietz, nemački drţavljanin
je advokat po profesiji i nekoliko godina je bio i predsednik političke stranke
Freiburg Bunte Liste i bio angaţovan, iako nije član, u anti klerikalnoj radnoj
grupi koja je imala za cilj da smanji uticaj crkve. 1985. godine, uputio je
pismo sudiji Miosga iz Okruţnog suda u Freisingu u vezi sa krivičnim
postupkom za uvredljivo ponašanje koji se odvija pred tim sudom protiv
zaposlenog koji je odbio da mu se smanji plata kako bi platio crkvenu taksu,
kako je i obaveza. U pismu se, između ostalog, navodi da: obaveza plaćanja
crkvene takse narušava demokratske principe nemačke drţave i traţi od
sudije da zaposlenog proglasi za nevinog. Pismo koje je sadrţalo niz pretnji
upućenih sudiji potpisao je Klaus Wegner - verovatno izmišljena osoba- “u
ime anti klerikalne radne grupe” Freiburg Bunte Liste imalo je broj
poštanskog sandučeta isti kao i broj kancelarije podnosioca predstavke u
Bunte.
1986. godine Regionalni sud u Minhenu smatrao je to pritiskom na
sudiju i zatraţio od javnog tuţilaštva u Minhenu da pokrene krivični
postupak protiv Klausa Wegnera za krivično delo uvredljivo ponašanje,
suprotno nemačkom krivičnom zakonu. Međutim, pokušaji da ga pozovu
544
nisu bili uspešni, jer je jedan kolega podnosioca predstavke, koji je takođe
bio član stranke odbio da da informacije o njegovom prebivalištu. Zbog
toga je Okruţni sud u Minhenu izdao nalog za pretres u advokatskoj
kancelariji podnosioca predstavke i njegovog kolege, kao i kuća D. i G., da
pronađu i oduzmu dokumente koji otkrivaju identitet Klausa Wegnera.
Tokom pretresa advokatske kancelarije podnosilac predstavke je
odbio da da bilo kakve informacije o identitetu Klausa Wegnera, sa
obrazloţenjem da bi mogao da se izloţi riziku od gonjenja. Dok su vršili
pretres, ispitivali su četiri ormarića sa podacima o klijentima i indeksom
klijenata kancelarije, dosije koji je bio "Dosije zaštite Wegnera". Tokom
pretresa nisu pronađeni nikakvi dokumenti koji su traţeni a čak nije oduzet
bilo koji materijal. U postupku pred Komisijom, podnosilac predstavke je
izjavio da je uspeo da u duţem roku ukloni dokumente o identitetu Klausa
Wegnera i potom ih uništio. S obzirom da su, na osnovu pretresa u kućama
D. i G., pronađeni dokumenti koji su podstakli sumnju da je pismo poslala
gospođa D. sa pretpostavljenim imenom. O ovim događajima je takođe
obavešten predsednik Advokatske komore u Freiburgu, koji je predao
formalno obaveštenje predsedniku Okruţnog suda u Minhenu. U svom
odgovoru, poslednje pomenuti je izjavio da je pretres bio proporcionalan
jer je pismo o kojem se govorilo ozbiljno mešanje u predmet koji je u toku,
pa nije bila potrebna nikakva pravna radnja u znak protesta. Krivični
postupak protiv "Klausa Wegnera" kasnije je prekinut zbog nedostatka
dokaza.
Podnosilac predstavke se ţalio Regionalnom sudu u Minhenu I,
tvrdeći da je nalog za pretres bio neprihvatljiv. Međutim, Regionalni sud je
smatrao da u tim okolnostima nije imao nikakav pravni interes da nalog
proglasi nezakonitim, jer nije bio proizvoljan, jer su postojale određene
indikacije da bi se pretresom mogao naći određeni materijal.
Protiv ove odluke i naloga za pretres, podnosilac predstavkese ţalio
Federalnom ustavnom sudu, koji je odbio da prihvati ţalbu za suđenje sa
obrazloţenjem da nije bilo dovoljno mogućnosti za uspeh. Ovaj sud je
takođe utvrdio da odluka Regionalnog suda u Minhenu, prema kojoj je
ţalba podnosioca predstavke neprihvatljiva, nije u suprotnosti sa ustavnim
pravom. Što se tiče izvršenja naloga, sud je naglasio da podnosilac
predstavke nije iscrpio sva raspoloţiva pravna sredstva.
545

Podnosilac predstavke je naveo da je pretres njegove kancelarije
predstavljao povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota,
kao što je predviđeno članom 8 Konvencije. Vlada je osporila zaključke
Komisije da je bilo povrede sa obrazloţenjem da član 8 Konvencije ne pruţa
zaštitu od pretresa jedne advokatske kancelarije, jer je, po njima,
Konvencija napravila jasnu razliku između privatnog ţivota i doma sa
jedne strane i profesionalnog ţivota i poslovnog prostora sa druge strane.
Komisija je došla do svog zaključka, posvećujući posebnu paţnju
poverljivom odnosu između advokata i klijenta. Međutim, Sud deli
zabrinutost Vlade da li ovaj faktor moţe da posluţi kao kriterijum za
određivanje obima zaštite koji nudi član 8, jer virtuelno, sve profesionalne
ili poslovne aktivnosti mogu uključivati pitanja koja su poverljiva, a ako se
prihvati, ovaj kriterijum moţe da rezultira raspravom o tome gde treba
izvršiti liniju razdvajanja.
Sud ne smatra potrebnim ili neophodnim da da punu definiciju
pojma "privatan ţivot". Međutim, bilo bi suviše restriktivno ograničiti ovaj
pojam na "unutrašnji krug" u kojem pojedinac bira da ţivi svoj lični ţivot i
da bude potpuno isključen iz onog oko spoljnjeg sveta. Poštovanje
privatnog ţivota treba da uključuje do određenog stepena, i pravo na
uspostavljanje i razvijanje odnosa sa drugim ljudskim bićima. Zbog toga je
nerazumno isključiti iz pojma "privatan ţivot" aktivnosti profesionalne ili
poslovne prirode, jer većina ljudi u svom radnom ţivotu ima mogućnost da
razvija odnose sa spoljnim svetom. Kao što je Komisija ispravno istakla, nije
uvek moguće jasno razlikovati koje od aktivnosti pojedinaca jesu deo
njihovog profesionalnog ili poslovnog ţivota, a koje aktivnosti nisu. Ovo se
naročito primećuje u slučajevima osoba koje se bave slobodnom profesijom.
Sud smatra da odbijanje zaštite člana 8, odnosno nepoštovanje člana
8. na osnovu toga što su se ţalbe odnosile na profesionalne aktivnosti, kako
je predloţila Vlada, dovelo do nejednakog postupanja, jer bi takva zaštita
ostala dostupna osobi čiji su profesionalni i neprofesionalni poslovi bili
toliko pomešani da nije bilo načina da se razlikuju. Sud do sada nije
napravio takvu distinkciju, čak je ustanovio da je bilo ometanja privatnosti
čak i kada su presretani telefonski pozivi uključivali i poslovne i privatne
546
pozive,1 a kada je pretres upućen samo protiv poslovnih aktivnosti, sud nije
bio na osnovu ove činjenice, da isključi primjenjivost članka 8.2
Što se tiče reči "kuća/ stan" u članu 8, Sud primećuje da u nekim
drţavama ugovornicama, posebno u Nemačkoj, ova reč takođe uključuje i
poslovne prostore. Kao i u tekstu na francuskom jeziku, reč "domicile" ima
širu konotaciju od reči "kuća" i moţe uključivati i profesionalnu kancelariju
jednog lica. Zbog toga nije uvek moguće tačno razdvajanje jer aktivnosti
koje se odnose na zanimanje ili rad mogu takođe obavljati i iz privatne
rezidencije nekog lica, a aktivnosti koje nisu povezane sa radom mogu se
obavljati u kancelariji ili poslovnom prostoru. Stoga, usko tumačenje reči
"kuća" ili "domicil" moţe dovesti do nejednakog tretmana, baš kao i usko
tumačenje reči "privatan ţivot". Sa druge strane, tumačenje ovih pojmova u
širem smislu bi bilo u skladu sa svrhom člana 8, odnosno, zaštiti pojedinac
od mešanja javnih vlasti.
Osim ovih opštih razmatranja, čak i konkretne okolnosti slučaja
dovode do suprotstavljanja stavu da član 8 nije primenjiv. Okruţni sud u
Minhenu je naredio istragu i oduzimanje "dokumenata" - bez kvalifikacije
ili ograničenja - da otkrije identitet Klausa Wegnera; oni koji su izvršili
pretres ispitali su četiri ormarića sa podacima o klijentima kao i šest
pojedinačnih dosijea; njihov rad trebalo je da pokrije "korespondenciju/
prepisku" i materijale, koji se mogu smatrati takvim u smislu ovog člana.
Tako je dovoljno napomenuti da se odredba nije koristila, za razliku od reči
"ţivot" nijedne zamenice da se kvalifikuje reč "korespondencija". Sud je već
odlučio da u kontekstu korespodencije u vidu telefonskih poziva ne treba
izvoditi takvu kvalifikaciju.3 Isto tako, na neka pitanja vezana za prepisku
sa advokatom, Sud nije govorio o mogućnosti da član 8 nije primenjiv, jer je
prepiska bila profesionalne prirode.4 Uzimajući u obzir sve ove razloge,
Sud je našao da je pretres u kancelariji podnosioca predstavke predstavljao
mešanje u njegova prava prema članu 8.
Što se tiče ţalbe podnosioca predstavke da sporno mešanje "nije bilo
u skladu sa zakonom", jer je bilo zasnovano na sumnjama, a ne činjenicama,
1 Huvig protiv Francuske, 24. april 1990, presuda od 24. aprila 1990, Serija A br. 176-B, str.
41, 52,
2 Chappell protiv Velike Britanije, 30. mart 1989, Serija A br. 152-A, str. 12-13, 21-22,
3 Huvig protiv Francuske, supra 1.
4 Schönenberger i Durmaz protiv Švajcarske, 20. jun 1988, Serija A br. 137; Campbell protiv
Velike Britaanije, 25. mart 1992, Serija A br. 233
547
Sud se slaţe sa Komisijom i Vladom da ovu ţalbu treba odbiti. Ona

napominje da i Okruţni sud u Minhenu i Federalni ustavni sud smatraju da
je pretres zakonit i ne vidi razlog da se ne sloţi sa njihovim stavovima. Kao
i Komisija, Sud nalazi da, kao što ni podnosilac predstavke nije osporio,
mešanje je imalo legitimne ciljeve iz stava 2 člana 8, odnosno sprečavanje
krivičnih dela i zaštitu prava drugih, u ovom slučaju čast sudije Miosga.
Kada je reč o pitanju da li je mešanje bilo "neophodno u
demokratskom društvu", Sud primećuje da se razlozi Okruţnog suda u
Minhenu mogu smatrati legitimnim ciljevima. Ĉinjenica da je nalog izrađen
u širokom smislu, nakon što je naredio pretres i zaplenu dokumenata koji
se odnose na identitet autora uvredljivog pisma bez ikakvog ograničenja, je
od velike vaţnosti, naročito u Nemačkoj, gde pretres advokatske
kancelarije nije praćeno nikakvom posebnom proceduralnom zaštitom kao
što je prisustvo nezavisnog posmatrača. S obzirom na materijale koji su
pregledani, pretres je uticao na profesionalnu tajnost do mere koja se u
okolnostima pokazala nesrazmernom. Prema tome, pretres je mogao da
ima negativan uticaj na profesionalnu reputaciju podnosioca predstavke,
kako u očima aktuealnih klijenata tako i šire javnosti. Prema tome, Sud
zaključuje da je došlo do povrede člana 8.
Podnosilac predstavke je takođe tvrdio da je pretres predstavljao
povredu člana 1 Protokola 1, pošto je narušio njegov ugled. Međutim,
uzimajući u obzir, u kontekstu člana 8, potencijalne efekte pretresa na
profesionalni ugled podnosioca predstavke, Sud se slaţe sa Komisijom da
se ne postavlja nijedno posebno pitanje prema članu 1 Protokola 1.
Sud ne prihvata zahtev podnosioca predstavke za naknadu štete
prema članu 50 za štetu nanetu njegovom ugledu. Prvo, podnosilac
predstavke nije dokazao da mu je povreda člana 8 prouzrokovala
materijalnu štetu. Ako je i u meri u kojoj je to moglo da izazove
nematerijalnu štetu, Sud smatra da nalaţenje povrede predstavlja samo po
sebi pravičnu nagradu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 8 Konvencije, dok se
zahtevom prema članu 1 Protokola 1 ne pokreće nijedno odvojeno pitanje
(jednoglasno).
548
Chapman protiv Velike Britanije - 27238/95

Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota
kao posledica postavljanja karavana i mere izvršenja u vezi sa zauzimanjem
zemljišta / ne postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na neometano uţivanje imovine kao posledica mera
preduzetih u vezi sa zauzimanjem zemljišta/ ne postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nepostojanja efikasnog
pristupa sudu da ospori odluke koje su doneli organi za planiranje / ne
postoji povreda
Ĉlan 14
Diskriminacija na osnovu poloţaja Roma / ne postoji povreda
Ključne reči: zajednica Roma / poštovanje doma, porodičnog i privatnog

ţivota/ kulturna prava /zauzimanje/ karavan / manjina/ urbanističko planiranje/
mirno uţivanje imovine/ diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac zahteva - g-đa Sally Chapman, britanska drţavljanka,
rođena Romkinja, stalno je putovala sa svojom porodicom, uglavnom u
području Hertfordshire-a. Nakon braka, podnosilac predstavke i njen
suprug su nastavili da ţive u karavanu, zaustavljajući se kada je to moguće
na privremenim ili nezvaničnim mestima. Oni su bili na listi čekanja za
stalno mesto, ali vlasti nikada nisu ponudile mesto, iako su ih stalno
preseljavali policija i predstavnici lokalnih vlasti, što je dovelo do prekida
školovanja dece.
549
1985. godine podnosilac predstavke je kupila parcelu kako bi ţiveli u

mobilnoj kućici u obasti okruga Tri reke u Hertfordshire, gde nije postojao
zvanični prostor za romsku zajednicu. Podnosilac predstavke je tvrdila da
joj je sluţbenik veća okruga rekao 1984 da, ako kupi zemlju, biće joj
dozvoljeno na na njoj ţivi, ali je Vlada rekla da nema nijenog dokaza za
takvo obećanje. Podnosilac predstavke i njena porodica su se naselili u toj
oblasti i zatraţili građevinsku dozvolu, ali je veće okruga odbacilo zahtev u
septembru 1986. godine i poslalo obaveštenje o izvršenju, na koji je
podnosilac zahteva uloţila ţalbu. Inspektor koga je imenovalo odeljenje za
ţivotnu sredinu, posle javne istrage je odbacio ţalbu i potvrdio odluku veća
jer se zemlja nalazila u pojasu Metropolitan Green (zeleni pojas) i smatra da
se da bi nacionalne i lokalne politike izgradnje bi trebalo da zaobiđu
potrebe podnosioca predstavke. Porodici je dat rok od petnaest meseci da
se pomere sa svoje zemlje, što oni nisu uradili jer nisu imali gde da odu.
Podnosilac predstavke je podnela zahtev za građevinsku dozvolu za
prizemnu kuću, ali je zahtev odbijen a odluka veća usvojena nakon dalje
lokalne istrage. Veće je poslalo sudski poziv podnosiocu predstavke i
njenom suprugu zbog nepoštovanja obaveštenje o izvršenju, a samim tim i
zbog njihovog nenapuštanja zemljišta, oni su 1989. i 1990. kaţnjeni
relevantnim novčanim iznosom od strane Suda za prekršaje. Da bi izbegli
dalje sudske akcije, porodica se vratila nomadskom ţivotu. Podnosilac
predstavke je podnela zahtev za izdavanje građevinske dozvole za
prizemnu kuću na njenom zemljištu, ali je njen zahtev odbijen, i nije uspeo
nakon istrage, tako da su se podnosilac predstavke i njena porodica vratili
na svoju zemlju u karavanu. U martu 1993. godine veće je izdalo
obaveštenje o izvršenju protiv kojeg se podnosilac predstavke ponovo
ţalila. Pismom o odluci od 18. marta, 1994. godine, inspektor je odbacio
ţalbu sa obrazloţenjem da je područje gde je zemljište kupljeno zelena
površina, gde prema politici lokalnog odeljenja za planiranje, u cilju zaštite
okolnih gradova, izgradnja nije dozvoljena, osim u izuzetnim okolnostima i
da podneti argumenti ne opravdavaju razvoj naselja u ovoj oblasti, stoga
postavljanje karavana nije bilo u skladu sa politikom zabrane stanovanja u
ovoj oblasti.
Nakon toga i otac podnosioca predstavke, koji je patio od staračke
demencije, počeo je da ţivi sa podnosiocem predstavke, a i sama
podnosilac predstavke je patila od depresije i srčanih bolesti, njen muţ je
patio od artritisa a deca koja su ranije ţivela na ovoj zemlji su otišla. Sa
550
druge strane, iako u okrugu "Tri reke" nema lokalnih vlasti ili privatnih
kancelarija ovlašćenih od strane okruga, Vlada tvrdi da postoje lokalne
vlasti i ovlašćene privatne kancelarije na drugim lokacijama u istom okrugu
Hertfordshire. Prema tome, svaka građevinska dozvola u ovoj zoni bi bila
odbijena, osim u izuzetnim okonostima.

Podnosilac predstavke je navela povredu člana 8 Konvencije
uzrokovanu odbijanjem planske dozvole za postavljanje karavana na
sopstvenom zemljištu i izvršne mere koje se primenjuju u vezi sa
zauzimanjem zemljišta od strane samog vlasnika. Vlada je odbacila ove
optuţbe. Podnosilac predstavke takođe tvrdi da su se mere koje su
ugroţavale zauzimanje njenog zemljišta karavanom, ticale ne samo njene
kuće, već i privatnog i porodičnog ţivota kao Roma, sa tradicionalnim
načinom ţivljenja u pokretnim kućama koje omogućavaju putovanje. Sud
smatra da je za podnosioca predstavke, zauzimanje u karavanu, sastavni
deo njenog etničkog identiteta kao Roma.
Stoga, iako pod pritiskom razvoja i različitih politika ili po njihovom
izboru, mnogi Romi više ne ţive potpuno nomadski i sve više se smeštaju
na jednom mestu, na duţe vremenske periode, mere koje utiču na
postavljanje karavana na jednom mestu koje je odredio podnosilac
predstavke, ima uticaj koji prevazilazi njeno pravo na poštovanje kuće i
utiče na njenu sposobnost da sačuva svoj identitet kao Romkinja i da vodi
svoj privatni i porodični ţivot u skladu s tom tradicijom.
Ceneći da se predmetno pitanje odnosi na pravo podnosioca
predstavke na poštovanje privatnog ţivota, porodičnog ţivota i ţivota u
kući, Sud zaključuje da odluke građevinskih organa koji odbijaju da
podnosiocu predstavke dozvole da boravi na svojoj zemlji, u njenom
karavanu i mere izvršenja preduzete u vezi sa njenim nastavkom
zauzimanja predstavlja mešanje u pravo na poštovanje privatnog ţivota,
porodičnog ţivota i kuće u smislu člana 8 stav 1 Konvencije. Stoga će Sud
razmotriti da li je takvo mešanje bilo opravdano na osnovu paragrafa 2
člana 8 kao "u skladu sa zakonom", traţeći legitimni cilj ili svrhu i
"neophodno u demokratskom društvu" da bi ostvarilo taj cilj ili svrhu. S
obzirom da nije bilo prigovora od strane podnosioca predstavke da su
preduzete mere bile u skladu sa zakonom, Sud ne smatra razumnim da
odluči drugačije i dalje nastavlja procenu u pogledu ocene cilja. Vlada je
551
tvrdila da su dotične mere sprovele izvršenje kontrole gradnje, koja je bila u

interesu ekonomskog blagostanja zemlje i očuvanja ţivotne sredine i javnog
zdravlja. Sud primećuje da Vlada nije dostavila nikakve detalje u vezi sa
navodnim namerama u ovom predmetu i da su zasnovane na opštoj izjavi i
jasno je da su razlozi za mešanje u postupak izgradnje izraţeni uglavnom u
smislu politike zaštite ţivotne sredine. Prema tome, Sud nalazi da su mere
ostvarile legitiman cilj zaštite "prava drugih" kroz očuvanje ţivotne sredine.
Što se tiče procene da li su mere bile potrebne u demokratskom
društvu, podnosilac predstavke je ponovila da bi se u proceni ove tačke
trebalo uzeti u obzir ono što je u pitanju za podnosioca predstavke,
odnosno činjenicu da se ne radi samo o pravu na ţivot zajedno sa
porodicom u tradicionalnom obliku romske nacionalnosti, već je to moralo
biti tretirano sa velikom teţinom, s obzirom da se odnosi i na prava
manjina. Vlada je naglasila, da kako je odlučeno Buckley,1 s obzirom da se
radi o politici planiranja, lokalni sudovi su bili u boljoj poziciji od
međunarodnih sudova da ocene primenu zakona. Pretpostavljajući da je
podnosilac predstavke bila u mogućnosti da se naseljava u drugim
okruzima, na područjima koja su određena za romsku zajednicu,
podnosilac predstavke se nije mogla osloniti na član 8 kako bi tvrdila da
njeno pravo preferencijalnog izbora prebivališta prelazi javni interes. S
druge strane, Evropski centar za prava Roma je skrenuo paţnju Sudu na
objavljeni izveštaj o stanju zajednica Roma i Sinta u području OEBS-a, koji
je pripremio Visoki komesar OEBS-a za nacionalne manjine u vezi sa
poloţajem Roma. Oni su tvrdili da je postojao sve veći konsenzus među
međunarodnim organizacijama o potrebi preduzimanja konkretnih mera
za rešavanje poloţaja Roma, između ostalog, u pogledu stambenih i opštih
uslova ţivota. Ĉlanove 8 i 14 stoga treba tumačiti u svetlu jasnog
međunarodnog konsenzusa o teškoj situaciji Roma i potreba za hitnim
delovanjem.
Prema proceni Suda, iako drţave u principu uţivaju procenu da
odlučuju o nekoliko pitanja i da su lokalni organi u boljoj poziciji da
procene okolnosti, duţnost Suda je da proceni da li su te akcije u skladu s
Konvencijom. Sud je u početku, u vezi sa argumentima o pravima manjina
Roma, napomenuo da podnosiocu predstavke ne moţe da ponudi poseban
tretman samo zato što je deo zajednice, odnosno zato što bi to predstavljalo
1 Buckley protiv Velike Britaanije, presuda od 25. septembra 1996, Izveštaj presuda i odluka
1996-IV
552
diskriminaciju prema članu 14 Konvencije, drţave su duţne da nastave da

romskoj zajednici obezbeđuju ţivotne uslove u skladu sa njihovim
potrebama.
Dalje, Sud primećuje da je, da bi se utvrdilo da li je pravo na dom
povređeno kako je navedeno u članu 8, neophodno je razmotriti okolnosti u
kojima je taj dom stvoren, ako je to u skladu sa zakonom, mesto na kojem je
izgrađen, odnosno ako je izgrađen na ekološki zaštićenom području i ako je
postojala druga alternativa koja je mogla da uključi, s jedne strane, posebne
potrebe dotičnog lica, a sa druge strane prava lokalne zajednice za zaštitu
ţivotne sredine. U ovom predmetu, Sud primećuje da podnosilac
predstavke nije ţelela da nastavi putujući način ţivota i prešla je sa
karavanom na svoju zemlju bez prethodne građevinske dozvole za koju je
znala da je neophodna kako bi to zauzimanje bilo zakonito. U skladu sa
vaţećim procedurama, njene ţalbe protiv odbijanja dozvola za planiranje i
obaveštenja o izvršenju, sprovedene su dve javne istrage od strane
kvalifikovanih nezavisnih stručnjaka, koji su utvrdili da postoje jaki
ekološki razlozi zbog kojih se odbijaju dozvole za planiranje i prilikom
donošenja odluke, lične okolnosti podnosioca predstavke uzete su u obzir.
Tokom postupka, prihvaćeno je da u okrugu nema raspoloţivih slobodnih
mesta. Međutim, ako su tokom perioda kada se kretala, pogodne lokacije
bile dostupne podnosiocu predstavke, onda je određivanje jednog mesta
zavisilo od njenih zahteva, a ona nije dostavila nikakve informacije o
finansijskom stanju ili kvalitetu zemlje koja bi bila prikladna ili da pokuša
da pronađe alternativna mesta. Ĉlan 8 ne ide tako daleko da bi preferencije
pojedinaca u pogledu njihovog boravka kako bi se zaobišao opšti interes. U
takvim okolnostima, uzimaju se u obzir teška situacija podnosioca
predstavke, kako u regulatornom okviru, tako i kod nadleţnih organa za
planiranje kada sude o određenim okolnostima slučaja. Odluke vlasti su
zasnovane na razlozima koji su bili relevantni i dovoljni da opravdaju
mešanje u ostvarivanje prava podnosioca predstavke. Osim toga, efekat
ovih odluka ne moţe se smatrati nesrazmernim legitimnom cilju kome se
teţi u okolnostima predmeta, tako da na kraju, Sud zaključuje da je nije bilo
U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdila da
joj je uskraćeno pravo mirnog boravka na njenoj zemlji i stoga je došlo do
povrede prava na neometano uţivanje imovine. Podnosilac zahteva je
tvrdila da, uprkos širokom obimu procene koja se prihvata da je ostavljeno
553
lokalnim donosiocima odluka o planiranju, nije postignuta pravična

ravnoteţa između njenih interesa i interesa opšte zajednice. Iz istih razloga
kao i onih predviđenih članom 8 Konvencije, Sud nalazi da je bilo kakvo
mešanje u neometano uţivanje imovine podnosioca predstavke bilo
proporcionalno i postiglo je pravičnu ravnoteţu, u skladu sa zahtevima
člana 1 Protokola 1. Stoga, nije postojala povreda ove odredbe.
Podnosilac predstavke takođe navodi kršenje člana 6. stav 1.
Konvencije, tvrdeći da ona nije imala pristup sudu da bi se utvrdila
osnovanost njenih tvrdnji da bi ona trebalo da ima dozvolu da zauzme
svoje zemljište. Posebno je podnosilac predstavke tvrdila da Vrhovni sud
ne moţe da razmatra nijedno činjenično pitanje niti moţe da razmatra ţalbe
da je građevinski inspektor pridao vrlo malo teţine potrebama romske
porodice u potrazi za njihovim ţivotnim stilom na svojoj zemlji i da
revizija, koja nije uzela u obzir proporcionalnost mere, treba da bude
nedovoljna za potrebe člana 6.
Sud, u ovom slučaju zaključuje da je predmet revizije Višeg suda, koji
je bio na raspolaganju podnosiocu predstavke nakon javne rasprave pred
inspektorom, u ovom slučaju bio dovoljan da se bude u skladu sa članom 6.
stav 1. To je omogućilo da se odluka ospori na osnovu toga što je bila
pogrešna, nerazumna, nije imala osnovu u dokazima ili je bila izrađena u
odnosu na beznačajne faktore ili bez obzira na relevantne faktore. Ovo se
moţe smatrati adekvatnom sudskom kontrolom dotičnih upravnih odluka
i kao rezultat toga nije došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
Podnosilac predstavke se ţalila da je bila diskriminisana na osnovu
njenog poloţaja Romkinje, suprotno članu 14 Konvencije i navela da neuspeh
pravnog sistema da odgovori na tradicionalan način ţivota Roma, tretirajući
ih na isti način kao i većinsko stanovništvo ili ih predstavlja u nepovoljnoj
situaciji u odnosu na opštu populaciju, predstavljaju diskriminaciju u
uţivanju njihovih prava. Imajući u vidu gore navedene zaključke prema
članu 8 Konvencije da je bilo kakvo mešanje u prava podnosioca predstavke
bilo proporcionalno legitimnom cilju očuvanja ţivotne sredine, Sud
zaključuje da nije bilo diskriminacije suprotno članu 14 Konvencije i kao
rezultat toga, nije postojala povreda člana 14 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 8, člana 1 Protokola 1, člana
6 § 1 i člana 14 Konvencije (deset glasova za i šest protiv /jednoglasno).
554
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Pastor Ridruejo, Bonello,

Tulkens, Stráţnická, Lorenzen, Fischbach i Casadevall
Sudije se ne slaţu sa mišljenjem većine da ne postoji povreda člana 8
Konvencije. Sudije se slaţu sa većinom da je došlo do mešanja u pravo
podnosioca predstavke na uţivanje ovih prava iz člana 8 Konvencije, iako
je osnovni cilj člana 8 zaštita pojedinaca od proizvoljnih dela javnih vlasti,
predmet ovog člana takođe mogu da budu inherentne pozitivne obaveze u
"poštovanju privatnog i porodičnog ţivota i kuće". U mnogim slučajevima
drţava ne moţe da poštuje ova prava zbog nedelovanja. Sudije se ne slaţu
sa procenom većine da je mešanje "neophodno u demokratskom društvu".
U slučaju planiranja grada i zemljišta, sud je prvo u slučaju Buckley istakao
da ovo podrazumeva presuđivanje diskrecionih presuda u sprovođenju
politika usvojenih u interesu zajednice, ali se ne moţe automatski primeniti
i u obzir se moraju uzeti okolnosti predmeta o kojem se radi.
Sudije ističu da postoji sve veći konsenzus među članicama Saveta
Evrope da prepoznaju posebne potrebe manjina i obavezu a zaštite
bezbednost, identitet i način ţivota kao i očuvanje manjinskih interesa, i
očuvanje različitih kulturnih vrednosti za celu zajednicu. Ovaj konsenzus
podrazumeva priznavanje da zaštita prava manjina kao što su Romi,
zahteva ne samo da se drţave ugovornice uzdrţavaju od politika i praksi
koje ih diskriminišu već takođe treba da preduzimaju pozitivne korake za
poboljšanje njihove situacije. Kao rezultat toga, zaštita prava romske
zajednice prevazilazi dimenziju ţivotne sredine. Prema sudijama, kada
građevinski organi nisu utvrdili da postoji alternativa, legitimna lokacija za
podnosioca predstavke u kojoj se moţe staviti morala je da ima uverljive
osnove za predmetne mere. Vlada nije dala argumente da postoje legitimna
mesta na kojima je podnosilac predstavke mogla da se smesti jer se, kao
posledica zakonodavne i građevinske politike uvedene tokom poslednjih
pola veka, drastično smanjilo zemljište na kojem su Romi mogli da
legitimno postave svoje karavane tokom putovanja.
Sudije smatraju da nije bilo indikacija da je podnosilac predstavke
imala bilo koje drugo mesto na koje je, kako se razumno moglo očekivati,
da pomeri svoje karavane. Pod ovim okolnostima, mere za izgradnju i
sprovođenje su premašile granicu procene datu lokalnim vlastima i nisu
proporcionalne legitimnom cilju zaštite ţivotne sredine. Štaviše, dugoročni
neuspeh lokalnih vlasti da u svojim građevinskim politikama, obezbede
efikasne odredbe za Rome, evidentan je iz istorije primene mera vezanih za
555
Rome, kako javno tako i privatno. Međutim, smatra se da je nepravilno

preduzimati korake da se romska porodica iseli iz svoje kuće na svojoj
zemlji u okolnostima u kojima nije pokazano da za njih postoji druga
zakonska i razumna alternativa. Upućivanje većine na navodnu slobodu
Roma za podizanje kampa na nekom mestu za karavane, sa građevinskom
dozvolom, ignoriše stvarnost da Romi nisu dobrodošli u područjima gde su
privatne rezidencije. Gradjevinski organi priznaju da su jedine moguće
opcije za Rome lokacije lokalnih organa ili privatna područja u vlasništvu
Roma.
Sudije takođe osporavaju mišljenje većine da bi, prema članu 8,
dodela zaštite jednom Romu u nezakonitom prebivalištu u karavanu na
njenom zemljištu dovela do problema u skladu s članom 14, gde zakoni o
izgradnji nastavljaju da sprečavaju pojedince da smeste kuće na njihovoj
zemlji na istom području. Ovaj pristup ignoriše činjenicu, koju je prvo
prihvatila većina, da u ovom slučaju način ţivota podnosioca predstavke
kao Roma proširuje prostor za član 8, što ne mora biti slučaj za osobu koja
ţivi u tradicionalnim stanovima. Situacije ne mogu biti analogne. Prema
tome, stav da član 8 Konvencije uspostavlja pozitivnu obavezu prema
nadleţnim organima da osiguraju da Romi imaju praktičnu i efikasnu
priliku da uţivaju svoje pravo na poštovanje svog doma i privatnog i
porodičnog ţivota, u skladu sa stilom njihovog tradicionalnog ţivota, nije
iznenađujuća novina. U zaključku su sudije izjavile da su glasali da ne
postoji povreda člana 1 Protokola 1 i člana 14 Konvencije, na osnovu
uverenju da je u okolnostima ovog predmeta povređen član 8.
Različito mišljenje sudije

Prema sudiji Bonelu, trebalo bi da postoji šire tumačenje člana 8.
Vlasti su očigledno bile u nezakonitom postupku od vremena kada je
podnosilac predstavke preuzela zakon u svoje ruke. Ĉlan 6 Zakona o
mestima za karavane iz 1968. godine nametnuo je lokalnim vlastima
zakonsku obavezu "u onoj meri u kojoj je potrebno da obezbedi adekvatan
smeštaj za Rome koji ţive ili posećuju svoje oblasti". Utvrđeno je da su
lokalne vlasti kršile svoju obavezu da obezbede adekvatne odredbe za
Rome u toj oblasti 1985. godine i nisu poštovale uputstva od strane
drţavnog sekretara kako bi ispunile svoje zakonske duţnosti.
Dalje, javni autoritet koji je u suprotnosti sa svojim zakonskim
obavezama, ne sme da dozvoli da izjavi da postupa "u skladu sa zakonom".
556
U ovom slučaju, javne vlasti i pojedinci su prekršili predmetnu tuţbu, ali su

nesumnjivo prekršili i granice zakonitosti, ali je to bila nemarnost javnog
autoriteta da poštuje zakon koji je ubrzao i ohrabrio naknadnu nemarnost
pojedinca. Ovakav neuspeh vlasti doveo je do situacije koja skoro
opravdava zaštitu nuţde. Zašto bi Sud za ljudska prava bio naklonjeniji
ozbiljnijem kršenju zakona od strane moćnih, nego prema slabijima, kako
su duţni, još uvek nije pravilno objašnjeno. Sud za ljudska prava,
smatrajući da je autoritet, očigledno na pogrešnoj strani vladavine prava,
delovao "u skladu sa zakonom", stvara još veću zabrinutost zbog etičkih
nivoa vrednosti.
557
Sandra Janković protiv Hrvatske - 38478/05

Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje porodičnog i privatnog ţivota zbog
nedostatka zaštite od dela nasilja / postoji povreda
Ĉlan 3
Povreda prava na zabranu mučenja kao rezultat neuspeha hrvatskih
vlasti da pruţe adekvatnu zaštitu od dela nasilja/ nije potrebno razmatrati
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao posledica duţine trajanja
parničnih i izvršnih postupaka / postoji povreda
Ključne reči: poštovanje doma, porodičnog i privatnog ţivota/čin nasilja/

stan / ţrtva/ zaštita/ trajanje postupaka
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Sandra Janković, hrvatska drţavljanka,
ţivi u Splitu i nezaposlena je i bez prihoda. Od 1996. godine podnosilac
predstavke je iznajmila sobu u zajedničkom stanu u Splitu. U avgustu 1999.
godine predmetni stan je promenjen, a lični predmeti podnosioca
predstavke su izbačeni iz stana. Podnosilac predstavke je uloţila građansku
tuţbu protiv dva lica M.P. i I.P. u Opštinskom sudu u Splitu da traţi zaštitu
od njenih ţivotnih stradanja, jer je iseljena iz svoje prostorije u kojoj je
ţivela. Nakon mnogih postupaka, Opštinski sud u Splitu 2002. godine je
doneo odluku o povratku podnosioca predstavke u stan, ali tuţeni niu
poštovali tu odluku i Opštinski sud u Splitu je izdao nalog za izvršenje sa
rokom do 5. juna te godine. Podnosilac predstavke se vratila u stan 5. juna,
ali sutradan su je tuţeni ponovo izbacili.
Od 2003. godine podnosilac predstavke je podnela zahtev za
nastavak naloga za izvršenje, ali ju je Opštinski sud tri puta pozivao da
poboljša svoj zahtev i time produţio proces. Opštinski sud nije doneo
558
odluku do 2008. godine. Nakon brojnih ţalbi, Okruţni sud je utvrdio da je

podnosilac predstavke prekršila pravo na izvršenje odluke u razumnom
roku i naloţio Opštinskom sudu da ispuni nalog za izvršenje. Jednog dana,
nakon što se podnosilac predstavke vratila stan u svoj posed, ispred vrata
su je napala tri lica. Podnosilac predstavke je napadnuta verbalno i fizički
tako što su je gurnuli niz stepenice. Nakon podnošenja ţalbe od strane
policije, Sud za prekršaje je utvrdio da su trojicu optuţenih krivi za
vređanje podnosioca predstavke, i kaznio ih malom novčanom kaznom. A
u vezi s fizičkim nasiljem ovaj sud je utvrdio da nije bilo dovoljno dokaza,
tako da je podnosilac predstavke nastavila da se ţali na ovu odluku, jer se
sud nije bavio fizičkim napadom koji je pretrpela. Kancelarija Drţavnog
pravobranilaštva odlučila je da ne pokrene istragu, jer delo nije izazvalo
fizičku štetu, pa je ţrtva morala krivično da goni napadače. Tuţba
podnosioca predstavke je trajala i odbačena je na osnovu toga što
podnosilac predstavke nije postupila u skladu s zahtevima suda, što je
podnosilac predstavke poricala tvrdnjom da je njen zahtev sadrţao sve
potrebne informacije. Podnosilac predstavke se ţalila Ustavnom i
Okruţnom sudu u Splitu na duţinu postupaka koji su bili van razumnog
roka. Obe ove odluke su u toku.

Oslanjajući se na članove 3 i 8 Konvencije, podnosilac predstavke se
ţalila na neuspeh lokalnih vlasti da garantuju adekvatnu zaštitu od dela
nasilja. Vlada je tvrdila da član 8 nije primenjiv u ovom predmetu jer
događaji na koje se podnosilac predstavke ţalila nisu stvorili kontinuiranu
situaciju. Vlada je takođe zatraţila od suda da proglasi zahtev
neprihvatljivim na osnovu toga što nisu iscrpljeni svi domaći pravni lekovi,
s obzirom da podnosilac predstavke nije pokrenula postupak za
nadoknadu prouzrokovane štete.
Podnosilac predstavke je tvrdila da je član 8 Konvencije primenjiv jer
pripadala ugroţenoj kategoriji kao neudata ţena, u patrijarhalnim
okolnostima i da joj drţava nije pruţila zaštitu od napada na fizički
integritet. Sud primećuje da je fizički i moralni integritet pojedinca
pokriven konceptom privatnog ţivota, te stoga činjenice slučaja spadaju u
okvir člana 8. Na osnovu člana 8, od drţava se traţi da zaštite fizički i
moralni integritet pojedinca od strane drugih lica. U tu svrhu moraju
odrţavati i primenjivati u praksi adekvatan pravni okvir koji pruţa zaštitu
559
od dela nasilja.1 Kao rezultat toga, Sud zaključuje da navodi spadaju u

okvir člana 8 Konvencije. Što se tiče tvrdnji Vlade o neiscrpljivanju pravnih
lekova, Sud je konstatovao da je izuzetno teško podnosiocu predstavke da
pokrene procedru za naknadu štete u odsustvu prethodnih krivičnih
postupaka. Sud takođe smatra neprihvatljivim argument Vlade za
pokretaje privatnih postupaka konstatujući da je podnosilac predstavke
preduzela sve dostupne mere i stoga je zahtev proglasio prihvatljivim.
Što se tiče člana 8 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdila da
drţave nisu pruţile neophodnu zaštitu u odsustvu krivičnog postupka, i da
njeni pokušaji gonjenja napadača nisu uspeli. Što se tiče primene člana 8,
sud navodi da ovaj član uključuje zaštitu fizičkog i moralnog integriteta
jednog lica. Sud naglašava da njegova svrha nije bila da zameni lokalne
vlasti u utvrđivanju koje su najefikasnije zaštitne mere za predmetnog
podnosioca predstavke, već da analizira, samo da li su vlasti zaštitile njena
prava u vezi sa Konvencijom. S tim u vezi, Sud primećuje da je podnosilac
predstavke pretrpela ličnu štetu u pokušaju da se vrati u stan u kojem je
imala pravo da boravi prema odluci suda.
Sud napominje da hrvatsko zakonodavstvo dozvoljava dve vrste
postupaka ex officio ili na inicijativu stranke. Stoga, Sud ne moţe da
prihvati tvrdnju podnosioca predstavke da je drţava duţna da izvrši
krivično gonjenje, nakon razmatranja i druge mogućnosti. Što se tiče
podnesaka podnosioca predstavke Drţavnom tuţilaštvu u krivičnom
postupku i njihovom odbacivanju bez ikakvog razloga o tome koji zvaničan
zahtev nije ispunila, Sud primećuje da podnosilac predstavke nije bila
pravno zastupljena u ovom postupku. Prema Sudu, osporene prakse u
okolnostima slučaja nisu pruţile adekvatnu zaštitu podnosiocu predstavke
i način na koji su primenjeni krivični mehanizmi u ovom predmetu, je
nepotpun, do tačke koja predstavlja kršenje pozitivnih obaveza drţave. Sud
odlučuje da tuţena drţava nije pruţila zaštitu fizičkog i moralnog
integritetu pojedinca od strane drugih lica u vreme kada su podnosioca
predstavke napale tri osobe pred vratima njenog stana, koji joj je već bio
vraćen u posed. Shodno tome, Sud odlučuje da postoji povreda člana 8
Konvencije.
Podnosilac zahteva se, oslanjajući se na član 6 Konvencije, takođe ţalila
na duţinu postupaka pred Opštinskim sudom u Splitu. Sud na početku
napominje da se podnosilac predstavke ţalila na duţinu predmetnog
1 X i Y protiv Holandije, 26. mart 1985, § 23, Serija A br. 91

560
postupka, prvo Ustavnom sudu za trajanje parničnih postupaka, a zatim

Okruţnom sudu u Splitu u vezi sa trajanjem izvršnog postupka. Ustavni sud
je odbacio ţalbu podnosioca predstavke, Okruţni sud u Splitu je 31. marta
2008. godine odobrio njenu ţalbu, dodelio joj nadoknadu u iznosu od 5.000
hrvatskih kuna i naloţio Opštinskom sudu u Splitu da izvrši izvršne postupke
u roku od šest meseci. Imajući u vidu ove nalaze, postavlja se pitanje da li
podnosilac predstavke i dalje moţe biti smatran ţrtvom navodne povrede.
Međutim, Sud prvo napominje da je Okruţni sud u Splitu samo razmatrao
duţinu izvršnog postupka. Tada su postupci izvršenja bili na čekanju pet
godina, na dva nivoa nadleţnosti. Nadoknada koju je odredio Okruţni sud ne
odgovara onome što bi Sud mogao da da prema članu 41 Konvencije u odnosu
na isti period i zbog toga se ne moţe smatrati adekvatnim u okolnostima
slučaja.2 U ovim okolnostima, podnosilac predstavke nije izgubila svoj status
ţrtve u smislu člana 34 Konvencije. S obzirom na gorenavedene činjenice, Sud
smatra da ova ţalba nije očigledno neosnovana u smislu člana 35 stav 3
Konvencije i stoga je proglašava prihvatljivom.
Što se tiče merituma predmeta, podnosilac predstavke je tvrdila da je
došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije, jer trajanje postupaka nije bilo
u razumnom roku. Prema tačnom vremenskom trajanju postupka, koje je
počelo u avgustu 1999. godine, bila je preterana. Ona je tvrdila da se
postupci izvršenja i parnični postupci moraju u potpunosti razmatrati.
Sudovi nisu bili uvereni argumentima Vlade daje postupke trebalo podeliti
u dve odvojene grupe, tako da su parnični postupci i izvršenje odluke
trajali ukupno osam i po godina.
Sud ponavlja da se razumnost duţine postupaka mora uzeti u obzir
prema okolnostima predmeta, kao što su: sloţenost, ponašanje podnosioca
predstavke i nadleţni organa i šta je u opasnosti za podnosioca
predstavke.3 Sud primećuje da su, prema relevantnom nacionalnom
zakonu, postupci koji se odnose na zabrinutost posedovanja hitni i moraju
se rešavati sa oprezom. Sud primećuje da je postupak trajao više od 8
godina, 5 meseci i 6 dana, neopravdano dugo, dodajući tu i 15 meseci za
izvršenje odluke. Stoga odlučuje da domaći sudovi nisu ispunili uslov za
donošenje i izvršenje odluke u razumnom roku. Stoga, Sud zaključuje da
postoji povreda člana 6 stav 1 Konvencije.
2 Videti Cocchiarella protivv Itaalije [GC], br. 64886/01, §§ 65-107, ESLJP 2006-V, i Scordino
protiv Italije (br.1) [VV], br. 36813/97, §§ 178-213, ESLJP 2006-V.
3 Frydlender protiv Francuske, br. 30979/96, § 43, ESLJP 2000-VII
561
Na osnovu člana 41 i navoda a podnosioca predstavke, Sud odlučuje

da drţava treba da isplati podnosiocu predstavke nematerijalnu štetu u
iznosu od 3,000 EUR.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 8 i člana 6 § 1, a zahtev prema
članu 3 nije potrebno razmatrati (jednoglasno).
562
Gaygusuz protiv Austrije - 17371/90

16.09.1996 [Veće]
Ĉlan 14 zajendo sa članom 1 Protokola 1

Diskriminacija na osnovu drţavljanstva i mešanje u mirno uţivanje
imovine kao rezultat odbijanja pruţanja hitne pomoći / postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat odsustva pravdnog
saslušanja / nije potrebno razmatrati
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje porodičnog i privatnog ţivota kao
rezultat odbijanja pruţanja hitne pomoći / ne pokreće posebno pitanje
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ odbijanje da se pruţi hitna pomoć/

diskriminacija na osnovu drţavljanstva/ pravedno saslušanje/ poštovanje
porodičnog i privatnog ţivota
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke -g-din Cevat Gaygusuz, turski drţavljanin,
rođen u Turskoj, ţiveo je u Austriji od 1973 do 1987. godine, a zatim se
vratio i nastavio ţivot u Izmiru. Tokom boravka u Austriji, podnosilac
predstavke je bio zaposlen, sa prekidima, a vreme tokom kojeg je bio
nezaposlen, odgovaralo je vremenu kada je bilo potvrđeno da je
nesposoban za rad iz medicinskih razloga. Stoga je podnosilac predstavke
bio korisnik relevantnih usluga na osnovu njegove nesposobnosti za rad.
Tokom ovog perioda, dobio je avans svoje penzije u obliku povlastica za
nezaposlene. Kada je to pravo isteklo, podnosilac predstavke je agenciju za
zapošljavanje u Lincu podneo zahtev za neki drugi avans od njegove
penzije u vidu hitne pomoći, na osnovu toga da podnosilac predstavke nije
imao austrijsko drţavljanstvo, glavni uslov za odobravanje tog prava iz
člana 33 (2) Zakon o osiguranju za slučaj nezaposlenosti, iz 1977.
Podnosilac predstavke se ţalio protiv ove odluke Regionalnoj agenciji za
563
zapošljavanje. Regionalna agencija je podrţala prethodnu odluku i pre

svega, naglasila da podnosilac predstavke ne samo da nema austrijsko
drţavljanstvo, već se njegov slučaj ne poklapa sa bilo kojom kategorijom
koja čini izuzeće od tog uslova.
Posle određenog vremena podnosilac predstavke podnosi zahtev
austrijskom Ustavnom sudu, tvrdeći povredu člana 5 Osnovnog zakona,
povredu članova 6 i 8 Konvencije, kao i člana 1 Protokola 1. Nakon
razmatranja predmeta, Ustavni sud odbija da prihvati predmet za
presuđivanje uz obrazloţenje da zahtev nije ubedljiv, kao i navodi o
kršenju bilo kojeg prava koje proizilazi iz Ustava. Međutim, on navodi da
predmet nije izuzet od nadleţnosti Upravnog suda i predmet prosleđuje
ovom sudu. Podnosilac predstavke je podneo svoj zahtev ovom sudu,
ţaleći se na povredu njegovog prava na dobijanje hitne pomoći u skladu sa
Zakonom o osiguranju za slučaj nezaposlenosti i ukidanje odluke
Regionalne agencije, i tom prilikom je traţio obustavu postupka i
upućivanje slučaja Ustavnom sudu. Upravni sud je, nakon što je
raspravljao in camera (zatvorena sednica), odlučio je da nije nadleţan da
prihvati predmet i naglasio da je zahtev, iako proširen, uključivao samo
razmatranje ustavnosti člana člana 33 (2) Zakona o osiguranju za slučaj
nezaposlenosti i kao takav spada u nadleţnost Ustavnog suda, koji je već
odlučio o ovom pitanju.
Što se tiče opštih okolnosti, Zakon o osiguranju za slučaj
nezaposlenosti, verzija iz 1977, član 33 (2) propisuje da: da bi se
kvalifikovalo za određnu sumu, fizičko lice mora da ima austrijsko
drţavljanstvo; bude na raspolaganju za rad i; da ima hitnu potrebu.
Međutim, austrijsko drţavljanstvo nije neophodno za fizička lica koja su
imala boravište u neprekidnom periodu od 1. januara 1930. godine ili za
lica koja su rođena nakon tog datuma i koja su neprekidno boravila na
austrijskoj teritoriji. Gjithashtu, Ministria për Ministarstvo za socijalna
pitanja, takođe, moţe, uz konsultacije sa organizacijama poslodavaca i
radnika, da napravi izuzetak od uslova drţavljanstva ako je u roku od pet
godina pre dana podnošenja prijave lice bilo zaposleno u Austriji. Hitna
pomoć se dodeljuje licima koja iz opravdanih razloga ne mogu da rade,
kako bi im se osigurao minimalan prihod. Ova pomoć se odobrava sve dok
osoba ima potrebu, obično na period od 39 nedelja, sa mogućnošću
produţenja. Nakon izmene relevantnog zakona iz 1992. godine, stav 7 člana
564
34, mogućnost za dobijanje hitne pomoći imaju i lica koja su raseljena od

strane drţave, ali poseduju dokument koji izdaju austrijske vlasti.

Podnosilac predstavke, pozivajući se na član 6, član 8 i član 14
zajedno sa članom 1 Protokola 1, navodi povredu njegovog prava na
pravično suđenje, pravo na poštovanje privatnog ţivota i pravo na mirno
uţivanje imovine.
U vezi sa članom 14 zajedno sa članom 1 Protokola 1, podnosilac
predstavke je tvrdio da je ţrtva diskriminacije na nacionalnoj osnovi, zbog
odbijanja austrijskih vlasti da mu dodele hitnu pomoć za nezaposlene na
osnovu toga što nije imao austrijsko drţavljanstvo. Turska vlada i komisija
su se sloţili sa ovim argumentom, a austrijska vlada se protivila.
Prema sudskoj praksi Suda, član 14 Konvencije dopunjuje ostale bitne
odredbe Konvencije i Protokola. On nema nezavisno postojanje, jer ima
uticaj samo na "uţivanje prava i sloboda" zaštićenih ovim odredbama i
stoga ne postoji prostor za primenu ovog člana, osim ako se činjenice
slučaja u nalaze u granicama jedne ili više odredbi. Turska vlada i
podnosilac predstavke su se protivili ovom argumentu. Oni se pozivaju na
obrazloţenje Komisije, prema kojem je odobravanje hitne pomoći vezano za
uplaćivanje doprinosa u Fond za osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Austrijska vlada naglasila je da hitna pomoć nije obuhvaćena članom 1
Protokola 1, jer dobijanje ove pomoći se ne bazira isključivo na uplaćivanju
doprinosa, već je to pomoć koju srţava pruţa osobama kojima ona
potrebna. Shodno tome, nije primenjiv ni član 14.
Sud primećuje da je u vreme kada je podnosilac predstavke tvrdio da
je diskriminisan, hitna pomoć prema članu 33 Zakona o osiguranju za
slučaj nezaposlenosti (1977) dodeljivana fizičkim licima koja su iscrpila
pravo na osiguranje zbog nezaposlenosti i koja su ispunjavala ostale uslove
utvrđene odredbama relevantnog zakona. Pravo na ovu socijalnu korist je
u vezi sa uplaćivanjem doprinosa, pa proizilazi da se takva pomoć ne moţe
obezbediti u slučaju neuplaćivanja ovih doprinosa. Sud primećuje da se u
aktuelnom predmetu nije raspravljalo o uplaćivanju doprinosa već
odbijanju da se podnosiocu predstavke pruţi hitna pomoć zasnovana
isključivo na činjenici da nije imao drţavljanstvo Austrije. Sud smatra da je
pravo na hitnu pomoć u vezi sa vaţećim zakonodavstvom, pravo na novac
i u skladu je sa svrhom člana 1 Protokola 1. Ova odredba se primenjuje bez
565
potrebe da se poziva na vezu između uplate doprinosa i prava na hitnu

pomoć. U skladu sa okolnostima predmeta, gde je podnosiocu predstavke
odbijen zahtev na osnovu nacionalnih razlika, član 14 je takođe primenjiv.
Što se tiče sudske prakse Suda, različito postupanje je diskriminatorsko, ne-
objektivno i neopravdano.
Takođe, Sud naglašava da u konkretnim slučajevima, drţave
potpisnice imaju prostor za procenu u kojim situacijama i kojoj meri
opravdavaju ovo postupanje. Sud, pre svega, ističe da je podnosilac
predstavke bio stanovnik u austrijskoj drţavi i uplaćivao je doprinose po
istim osnovama kao i austrijski drţavljani. Pored toga, nije se govorilo da li
podnosilac predstavke nije ispunio druge uslove predviđene za dobijanje
dotične pomoći. Sud nalazi da su argumenti koje su iznele austrijska Vlada,
i Komisija, neubedljivi, smatra da je podnosilac predstavke ţrtva razlika
između austrijskih i ne-austrijskih drţavljana. Iako Austrija nije imala
recipročne obaveze sa Turskom, ona je u trenutku potpisivanja Konvencije
prihvatila da obezbedi sva prava predviđena u prvom delu Konvencije.
Sud smatra da je došlo do povrede člana 14 zajedno sa članom 1 Protokola
1 i ne vidi smatra razumnim da analizira slučaj u vezi sa članom 6. Slično
kao i komisija, Sud smatra da nema pitanja koja treba razmatrati prema
članu 8.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 14, zajedno sa članom 1
Protokola 1, da zahtev iz člana 6 stav 1 nije potrebno razmatrati i da zahtev
prema članu 8 ne pokreće nikakvo posebno pitanje (jednoglasno).
566
Cvijetić protiv Hrvatske - 71549/01

26.02.2004 [Veće]
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine sudskog postupka
za povraćaj imovine / postoji povreda
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota zbog
duţine sudskog postupka / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat nemogućnosti
uţivanja u imovini /nije potrebno razmatrati
Ključne reči: produţeno trajanje sudskih postupaka / kašnjenje sa

izvršenjem odluke / poštovanje privatnog i porodičnog ţivota / mirno uţivanje
imovine
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Nevenka Cvijetić, hrvatska drţavljanka,
imala je posebno pravo kao vlasnik stana u Splitu. 1994. godine nju je, iz
stana, prinudno iselila osoba sa inicjalima I.S. protiv koje je podnosilac
podnela tuţbu sudu zbog brige za uţivanja u njenoj imovini i podnela
zahtev za iseljenje. Opštinski sud u Splitu je iste godine, nakon razmatranja
predmeta, proglasio podnosioca predstavke za samostalnog vlasnika
imovine i utvrdio da je lice I.S. ušlo sliom u stan i ţivelo u njemu bez
pravne osnove. Sud je, takođe, naredio da se stan oslobodi u roku od osam
dana od dana kada je odluka postane pravosnaţna. Osoba I.S. nije
postupila u skladu sa odlukom suda, a podnosilac predstavke je tri puta
zatraţila od Opstinskog suda da izvrši tu odluku o oslobađanju stana
nakon što je platila troškove iseljenja. U novembru 1996. godine sud je
ponovo izdao nalog za iseljenje koji se nije primenio sa obrazloţenjem da je
porodica B.B. već uzurpirala stan. Dalji napori nisu uspeli zbog činjenice da
567
je grupa za iseljenje bila ometana od strane grupe ratnih veterana i zato što
im tokom iseljenja nije pruţena potrebna medicinsku pomoć. U
međuvremenu, podnosilac predstavke je 2000. godine kupila stan, postala
njegov vlasnik i zatraţila od suda da ubrza postupak. Odluka suda o
oslobađanju spornog stana izvršena je u martu 2002. godine, kada se
podnosilac predstavke uselila u stan.
Pravni osnov - obraloţenje suda

Podnosilac predstavke se, oslanjajući se na član 6, stav 1, dalje ţali na
duţinu sudskog postupka u slučaju povraćaja imovinskog prava na stan i
tvrdi da njena nesposobnost da ţivi u svom stanu duţe od osam godina
predstavlja kršenje prava na poštovanje privatnog ţivota predviđenog
članom 8 i pravo na mirno uţivanje imovine predviđeno članom 1
Protokola 1. Evropski sud je izjavio da je zahtev delimično prihvatljiv jer
nije smatrao da je potrebno posebno razmatrati zahtev iz člana 1 Protokola
1 jer su uslovi iz ovog člana uključeni u član 8 Konvencije.
U vezi sa članom 6, podnosilac se ţalila da je postupak koji je
pokrenula 9. februara 1994. godine u splitskom Opštinskom sudu za
iseljenje I.Š. završen 21. marta 2002. godine, kada je ponovo stekla posed na
stanu. Podnosilac predstavke zaključuje da su postupci neopravdano
produţavani suprotno članu 6 stav 1 Konvencije, kojim se uspostavlja
pravo svakog pojedinca da se njegov slučaj raspravlja pravedno, javno i u
razumnom roku. Vlada je tvrdila da nije postojala nijedna zakonska mera
koja bi ometala podnosioca predstavke da ponovo stekne svoj stan. Stoga,
sud smatra da ovaj slučaj predstavlja situaciju u kojoj je Sud mora da
razmotri da li su nacionalne vlasti pokazale duţnu paţnju prema njihovoj
obavezi da izvrši nalog za iseljenje, s obzirom da je bilo potrebno oko osam
godina dok se podnosilac predstavke vratila u posed predmetnog stana.
Sud ponavlja da izvršenje odluka bilo kog suda treba smatrati „‟sastavnim‟‟
delom sudskog postupka navedenog u članu 6.
Hrvatska vlada je tvrdila da su domaće vlasti pokazale odgovarajuću
brigu da pomognu podnosiocu u izvršenju naloga za iseljenje protiv lica
koja su uzurpirala njen stan. Prvo, Opštinski sud u Splitu je primio zahtev
podnosioca predstavke i naloţio da se I.S. iseli iz stana. Što se tiče
postupaka izvršenja, Vlada je tvrdila da isti sud više puta pokušavao da
izvrši nalog za iseljenje. Međutim, to je bilo sprečeno zbog brojnih
okolnosti, kao što su prisustvo ratnih veterana, neuspeh lekara da pomogne
568
u preseljenju porodice B.B. kao i zbog propusta podnosioca predstavke da

plati troškove iseljenja u ţeljenom roku, u dva slučaja. S druge strane,
podnosilac predstavke je aludirala na činjenicu da je postupak bio
nepotrebno dug i da razlozi koje je dala Vlada nisu mogli da opravdaju to
trajanje.
Sud prvo napominje da ima nadleţnost da ispituje samo vreme
nakon stupanja na snagu Konvencije u Hrvatskoj, period u kojem je
postupak trajao četiri godine, pet meseci i pet dana. Sud na početku, smatra
da nije postojao poseban problem koji bi prouzrokovao produţenje
izvršnih procedura i da postupci nisu bili sloţeni ni u kom aspektu. Što se
tiče ponašanja lokalnih vlasti, sud ne prihvata argumente Vlade da
prisustvo ratnih veterana i neuspeh lekara koji pomaţu u preseljenju
porodice B.B jesu takve prirode da opravdavaju kašnjenja u izvršenju
naloga za iseljenje. Sa tim u vezi, sud ponavlja da član 6 stav 1 obavezuje
drţave potpisnice da organizuju svoje pravosudne sisteme na takav način
da njihovi sudovi mogu da se pridrţavaju svakog zahteva, uključujući i
obavezu da razmatraju predmete u razumnom roku. Što se tiče ponašanja
podnosioca predstavke, sud primećuje da je platila troškove iseljenja sa
određenim kašnjenjem i da takođe nije podnet za iseljenje zakazan za 15.
oktobar 1997. Međutim, ove okolnosti, koje je prouzrokovao podnosilac
predstavke, ni na koji način ne mogu da opravdaju duţinu postupka u
celini. S obzirom na to da se nalog za iseljenje nije sprovodio u periodu
duţem od četiri godine i da je odgovornost za takvo trajanje postupka
izvršenja na lokalnim vlastima, sud zaključuje da je došlo do povrede člana
6 stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 8, podnosilac predstavke navodi nemogućnost da
ţivi u svom stanu više od osam godina zbog dugih sudskih postupaka, što
je dovelo do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota,
stanovanja i korespodencije. Podnosilac predstavke je tvrdila da drţavni
organi nisu ispunili svoju pozitivnu obavezu da osiguraju podnovni posed
stana podnosioca u predviđenom roku. Sud ponavlja da je glavni cilj člana
8 da zaštiti pojedince od proizvoljnog mešanja javnih organa, to ne
obavezuje drţavu samo da se uzdrţi od takvog mešanja već i od negativnih
obaveza nemešanja, moţe imati pozitivne obaveze u vezi sa efikasnim
poštovanjem prava podnosioca predstavke zaštićenim članom 8. Međutim,
sud smatra da se granice između pozitivnih i negativnih obaveza drţave po
članu 8 ne mogu precizno odrediti. Međutim, vaţeći principi su slični.
569
Prilikom utvrđivanja da li postoji takva obaveza, mora se uspostaviti

pravična ravnoteţa između opšteg interesa i interesa pojedinca, a u oba
konteksta drţava ima određenu slobodu procene. Sud nalazi da je zbog
činjenice da odluka Opštinskog suda u Splitu zbog iseljenja I.Š. nije
izvršena dugo vremena, podnosilac predstavke je sprečena da ţivi u svom
domu više od četiri godine nakon stupanja na snagu Konvencije u
Hrvatskoj. Prema tome, sud nalazi da je došlo do povrede člana 8.
Na osnovu člana 41, podnosilac predstavke potraţuje materijalnu i
nematerijalnu štetu u određenom iznosu koji je Vlada osporila. Što se tiče
zahteva za materijalnu štetu, sud nalazi da nije u mogućnosti da proceni
stvarnu vrednost štete, ali s obzirom na vreme neizvršenja odluke, sud
dodeljuje podnosiocu predstavke nadoknadu materijalne štete u iznosu od
5.000 evra. Isti iznos sud izriče i za nematerijalnu štetu sa ocenom da je
podnosilac predstavke pretrpela takvu štetu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 8
Konvencije i ne smatra potrebnim da odlučuje o navodima iz člana 1
570
Vasilescu protiv Rumnije - 53/1997/837/1043

22.05.1998 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Vrhovnog suda da poništi konačnu odluku o vraćanju dragocenih stvari /
postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog lišavanja pristupa sudu i
pravičnog suđenja / postoji povreda
Ĉlan 13
Uskraćivanje prava na delotvoran pravni lek kao rezultat
nepostojanja presude od strane nezavisnog suda/ nije potrebno razmatrati
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota kao
posledica kontrole koju je sprovela policija bez naloga za kontrolu / ne
razmatra se (odsustvo nadleţnosti)
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / pretres/ vraćanje dragocenosti /

pristup sudu / privatan i porodičan ţivot
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Elisabeta Vasilesku, rumunska
drţavljanka kojoj su 23. juna, 1966, pripadnici lokalne policije pretresli kuću
bez naloga za pretres. Ova kontrola je nastupila kao rezultat policijskih
istraga o posedovanju vrednih predmeta njenog supruga, što je delo koje je
kaţnjivo prema prethodnim zakonima. Tokom ovog pretresa, policija je
zaplenila 327 zlatnika, sa takvim rezom koji je uslovio njihovu upotrebu
samo za nakit. Policija je odlučila da okonča krivično gonjenje muţa
podnosioca, ali nikada nije vratila zlatnike. Zlatnici su deponovani u
Narodnu banku Rumunije. Podnosilac predstavke je podnela zahtev za
571
informacije ili za povratak predmeta, kancelariji drţavnog regionalnog

saveta Argesta i generalnom tuţiocu Rumunije ali su dva poslednja
navedena obavestili podnosioca da nije bilo naloga da se zapleni ili proveri
njihova kuća. 1991. godine, podnosilac je tuţila Narodnu banku Rumunije
pred prvostepenim sudom Găeştit za vraćanje dragocenosti, odnosno 40
zlatnika. Sud je, u februaru 1992. godine, utvrdio da je tuţba podnosioca
predstavke osnovana i naloţio Narodnoj banci da vrati predmetne zlatnike
konstatujući takođe, da je policija zaplenila ukupno 327 zlatnika. Istu
odluku je podrţao i Okruţni sud.
Ali te godine, podnosilac predstavke koja je traţila vraćanje svih
zaplenjenih zlatnika je podnela zahtev drţavnom tuţiocu, koji ga nije
usvojio. Prema izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, i
podnosilac predstavke i Narodna banka podneli su ţalbu Apelacionom
sudu U Poliesti protiv odluke iz februara 1992. godine, koji u februaru
1994. godine, odbija obe ţalbe. Iste godine, drţavni tuţilac je zatraţio od
Vrhovnog suda da poništi odluke i Osnovnog i Apelacionog suda, sa
obrazloţenjem da civilni sudovi nisu imali nadleţnost da naloţe povratak
zlatnika jer to mora da uradi drţavno veće u krivičnom postupku. Vrhovni
sud je potvrdio zahtev drţavnog tuţioca i poništio prethodne odluke. Zbog
toga se, oslanjajući se na navedene činjenice, podnosilac obratila Evropskoj
komisiji za ljudska prava zbog kršenja prava iz člana 8, 13, 6 § 1 i člana 1
Protokola 1 Konvencije od strane drţave Rumunije. Komisija je zahtev
proglasila prihvatljivim.

Shodno članu 6 stav 1, podnosilac predstavke navodi povredu njenog
prava da podnese zahtev "sudu" koji bi mogao da odluči o njenom pravu
da ponovo vrati u posed zlatnike koji su u sporu. Sa druge strane,
rumunska vlada je u prethodnim prigovorima tvrdila da podnosilac nije
iscrpeo sve domaće pravne lekove. Sud je odbacio zahtev Vlade, oslanjajući
se na načelo blokiranja, jer ovaj zahtev nije bio podnesen Komisiji. Sud
nastavlja da ispituje materijalne činjenice o mogućoj povredi člana 6 stav 1,
kada se podnosilac ţalila da joj je uskraćen pristup sudu i pravično suđenje.
Ona je tvrdila da joj je poništenjem odluka prvostepenih i drugostepenih
sudova od strane Vrhovnog suda i naloga za vođenje predmeta pred
drţavnim tuţiocem i drţavnim većem regiona Arges, uskraćeno pravo na
suđenje od strane "suda". Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke,
572
pored postupaka za vraćanje imovine, koji su bili u toku, imala na

raspolaganju tri pravna sredstva za osporavanje krivičnih radnji koje su
preduzete u njenom predmetu u drţavnom tuţilaštvu i Drţavnom veću
regije Arges. Sud je prihvatio tumačenje procesnog prava od strane Vlade
da građanski sudovi nemaju nadleţnost da razmatraju konkretni predmet.
Međutim, ponovio je da Drţavno veće nekog regiona deluje kao član
generalne direkcije, zavisno od drţavnog tuţioca i ministra pravde, tako da
se jasno vidi da on zavisi od izvršne vlasti i ne ispunjava kriterijujme
nezavisnog suda u smislu člana 6 § 1. Sud stoga odlučuje da postoji
povreda člana 6 stav 1 Konvencije.
U skladu sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je navela da
je odluka Vrhovnog suda predstavljala mešanje u njeno pravo na mirno
uţivanje imovine. Ona je naglasila da su građanski sudovi odobrili njen
prvobitni zahtev za vraćanje vrednih predmeta, prepoznali činjenicu da je
vlasnik vrednih stvari i da ne postoji pravni osnov za nevraćanje. Vlada je,
s druge strane, tvrdila da je Vrhovni sud odlučio samo o nadleţnosti
sudova, stoga tumačenje proceduralnih pravila za opšte dobro i nije trajno
lišio podnosioca predstavke njenih imovinskih prava. Sud primjećuje da je
podnosiocu zaplenjena vredna imovina tokom kontrole njene kuće i da su
zlatnici, nakon prekida istrage, zadrţani bez pravne osnove. Sud tvrdi da
drţanje dragocenih predmeta od strane policije predstavlja kršenje, a za
potrebe člana 1 Protokola 1 Sud smatra da je podnosilac predstavke i dalje
vlasnik vrednih stvari, kako su odlučili i nacionalni građanski sudovi. Sud
dalje napominje da iako je tačno da Rumunija nije priznavala pravo na
ţalbu Evropskom sudu do 20. juna 1994. godine, odluka Vrhovnog suda u
Rumuniji je doneta u oktobru te godine. Prema tome, sud zaključuje da je
prepreka za raspolaganje predmetnom imovinom zajedno sa neuspelim
pokušajima pred nacionalnim sudovima da se imovina povrati dovoljna
osnova za procenu da je podnosilac ţrtva de facto konfiskacije imovine koja
nije u skladu sa pravom na mirno uţivanje imovine, a samim tim i povreda
U vezi sa članom 13, podnosilac predstavke se ţalila na nemogućnost
suda da joj sudi. Sud nalazi da nema potrebe da se ova ţalba razmatra jer
nije podrţana nikakvim dokazima. Imajući u vidu da je, kada je reč o
građanskim pravima, uloga člana 6 stav 1 prema članu 13, kao lex specialis,
zahteve iz člana 13 apsorbuje član 6.
573
U vezi sa članom 8, podnosilac predstavke je tvrdila da kontrola u

njenoj kući koju je izvršila rumunska lokalna policija, bez naloga,
predstavlja kršenje prava na privatnost u kućnom ambijentu i porodičnom
ţivotu. Sud je presudio da nije nadleţan za razmatranje ove ţalbe pošto se
incident desio mnogo pre nego što je Rumunija priznala jurisdikciju suda.
U skladu sa članom 50, podnosilac je potraţivala vraćanje predmetne
imovine a ako povratak nije moguć, onda obezbeđivanje novčane naknade.
Ona je procenila da su zlatnici imali vrednost od 30.000,00 američkih
dolara, ali je ostavila sudu da po slobodnoj proceni odredi iznos za
materijalnu i nematerijalnu štetu. Vlada je odbacila ovu procenu, tvrdeći da
su zlatnici vredni oko 3.750 američkih dolara. Sud smatra da podnosiocu
predstavke treba nadoknaditi 60.000 francuskih franaka za materijalnu
štetu, s obzirom na to da vredne stvari ne mogu biti vraćene; 30,000.00
francuskih franaka za nematerijalnu štetu i 10,000.00 francuskih franaka za
troškove postupka pred nacionalnim sudovima.
Odluka suda
Konvencije, jer nema nadleţnost da razmatra član 8, a član 13 nije potrebno
574
Selçuk i Asker protiv Turske - 12/1997/796/998-999

24.04.1998 [Veće]
Ĉlan 3
Nehumano i poniţavajuće postupanje kao rezultat uništavanja
imovine i proterivanja iz sela / postoji povreda
Ĉlan 2 i član 5 § 1
Povreda prava na ţivot, slobodu i sigurnost kao rezultat ugroţavanja
ţivota tokom uništavanja imovine i proterivanja iz sela / nije potrebno
razmatrati

Povreda prava na privatan i porodičan ţivot kao i mešanje u pravo na
mirno uţivanje imovine kao posledica uništenja kuće i proterivanja iz sela
/ postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje usled nemogućnosti pristupa
domaćim sudovima radi osporavanja i traţenja nadoknade za uništavanje
imovine / nije potrebno razmatrati
Ĉlan 13
Povreda prava na efektivno rešenje kao rezultat nedostatka efikasnih
pravnih lekova ili vođenja temeljne krivične istrage / postoji povreda
Ĉlan 14 u vezi sa članom 6, 8, 13, članom 1 Protokola 1

Diskriminacija kao posledica kurdskog porekla u odnosu na druge
seljane / ne postoji povreda
Ĉlan 18
Prevazilaţenje granice u ograničavanju prava i zloupotreba vlasti u
slučaju sistematskog, okrutnog i nemilosrdnog raseljavanja stanovništva /
ne postoji povreda
575
Ključne reči: uništavanje imovine i proterivanje iz sela / oruţani sukob /

nehumano i poniţavajuće postupanje / porodičan i privatan ţivot / iscrpljivanje
pravnih lekova / pristup sudu / efektivno rešenje / diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-đa Keje Selçuk (prvi podnosilac
predstavke) i g-din Ismet Asker (drugi podnosilac predstavke), turski
drţavljani kurdskog porekla, podneli su zahtev Evropskoj komisiji za
ljudska prava (Komisija), koja je zatim, predmet prosledila Sudu. Tuţena
drţava i podnosioci predstavke imaju različite koncepte za činjenični tok
relevantnog slučaja. Zbog toga je Sud posebno razmatrao činjenice
predmeta prema svakoj stranci.
Prema podnosiocima predstavke, vojnici Kulpita (snage bezbednosti),
pod komandom glavnokomandujućeg ţandarmerije u Kulpu, Rexhep
Cömertit (GK Cömert), tokom sukoba sa snagama Kurdska radnička partija
(KRP), upali su silom u kuće podnosilaca predstavke i iste su namerno
spaljene. Snage bezbednosti su, takođe, spalile i mlin, čiji je delimično, bio u
vlasništvu prvog podnosioca predstavke, čime su primorali podnosioce
predstavke da napuste svoje selo, zbog uništavanja njihove imovine. Drugi
podnosilac predstavke je podneo je ţalbeni zahtev guverneru okruga, u
kojem je istakao gubitke koje su pretrpeli od snaga bezbednosti pod
komandom GK Cömert. Guvrener okruga je prihvatio podneti zahtev, i isti
uputio i policiji, ali podnosilac predstavke nikada nije primio nikakav
odgovor.
Vlada je, s druge strane, istakla da GK Cömert nije posetio selo
İslamköy tokom juna kada su spaljene kuće podnosilaca predstavke. Prema
rečima Vlade, podnosioci predstavke su podneli svoje zahteve sa ciljem
dobijanja nadoknade i zbog straha od odmazde GK Cömert. Vlada je
osporila i činjenicu da je drugi podnosilac predstavke podneo ţalbeni
zahtev guverneru okruga, sa obrazloţenjem da nije dostavio nikakav
dokument ili registarski broj njegovog predmeta kao dokaz da je
podnosilac predstavke zapravo podneo taj zahtev. Vlada je dalje istakla da
je imovinu podnosilaca predstavke uništila KRP, koja je zamenila drţavu u
tom regionu, kao znak kazne i upozorenja podnosiocima predstavke, jer je
stanovništvo imalo dobre odnose sa bezbednosnim snagama.
Stranke nisu sporile činjenicu da je drţavno tuţilaštvo u Dijarbakır-u
pokrenulo krivične istrage na zahtev Ministarstva pravde tek nakon što je
576
Komisija, u aprilu 1994. godine uputila zahteve Vladi. Tokom ovih istraga,
g-din GK Cömert ili seljani koji su moţda bili svedoci događaja nikada nisu
ispitani. Prema tome, činjenični tok predmetnog predmeta je određena od
strane Komisije nakon istrage koju je sproveo poslednji, radi dobijanja
pisanih izjava svedoka, kopije registra bezbednonsih snaga za određene
periode i saslušanja dokaza deset svedoka, uključujući i iskaze podnosilaca
predstavke, supruge drugog podnosioca predstavke, zeta prvog
podnosioca predstavke i CO Cömert.
Shodno tome, na osnovu ove istrage, Komisija je utvrdila da su u
junu 1993. godine, snage bezbednosti pod komandom GK Cömert-a,
zapalile kuću drugog podnosioca predstavke. Nije poznato da li su
podnosilac predstavke i njegova supruga bili u kući kada je kuća zapaljena.
Prema nalazima Komisije, seljani su pokušavali da ugase poţar, ali su ih u
tome sprečile snage bezbednosti. Kasnije, pod komandom GK Cömert-a,
takođe su spalili i kuću prvog podnosioca predstavke i mlin koji je
delimično bio u njenom vlasništvu. Komisija je utvrdila da je drugi
podnosilac predstavke podneo ţalbeni zahtev guverneru okruga u Kulpi,
ali nije dobio nikakav odgovor. S obzirom na takav razvoj događaja,
podnosioci predstavke su napustili selo İslamköy gde su ţiveli ceo svoj
ţivot, da se više ne vrate. Svo ovo vreme, jugoistočnu Tursku karakterišu
stalni sukobi između KRP i snaga bezbednosti.

Vlada je osporila način na koji je Komisija iznela Sudu činjenice o
predmetu. Prema Vladi, dokazi koje su podnosioci predstavke i njihovi
članovi porodice dali, trebalo bi sagledavati sa velikim skepticizmom,
uzimajući u obzir činjenicu da su podnosioci predstavke bili potencijalni
korisnici nadoknade i strahovali su od moguće odmazde KRP. Vlada je,
između ostalog, istakla da su svi svedoci koji nisu imali nikakav materijalni
interes za predmetni slučaj primetili da je KRP uništila kuću podnosilaca
predstavke, a ne drţava, kako su tvrdili podnosioci predstavke. Međutim,
podnosioci predstavke su odbacili takve navode i izjavili da nijedan od
seljana koji su svedočili da je njihovu kuću upalila KRP, nije bio u selu u
vreme događaja.
Sud podseća da, uprkos činjenici da je pitanje utvrđivanja činjenica u
nadleţnosti Komisije, Sud moţe sam oceni i ispita činjeničn stanje i donese
zaključak koji je drugačiji od nalaza Komisije, kada Sud utvrdi da dokazi
577
kojima je Komisija potkrepila svoje zaključke ne predstavljaju osnovu za

postojanje opravdane sumnje. Međutim, pošto u dotičnom predmetu ne
postoje takve okolnosti, Sud je prihvatio utvrđivanje činjeničnog stanja od
strane Komisije. Krahas kontestimit të gjendjes faktike të vlerësuar nga ana
e Pored osporavanja činjeničnog stanja koje je ocenila Komisija, Vlada je
osporila svrhu podnošenja ţalbenog zahteva. Prema tvrdnjama Vlade,
podnosioci predstavke nisu podneli svoj zahtev sa istinskim ciljem,
naprotiv, podnošenje dotičnog zahteva je bilo sa političkim motivima.
Podnosioci predstavke su to negirali, ističući da su učestvovali u svim
neophodnim procedurama u Strazburu, uključujući tu i njihovo
pojavljivanje pred Komisijom za razmatranje njihovih zahteva. Kao
rezultat, Komisija je utvrdila da su zahtevi bili valjani i tačni pošto su
podnosioci predstavke ostali pri svojim zahtevima i bili su spremni da
učestvuju u svim neophodnim postupcima pred Komisijom. Konačno, u
pogledu valjanosti zahteva, Sud je prihvatio nalaze Komisije i kao rezultat
toga, odbacio primedbe Vlade.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da podnosioci
predstavke nisu iscrpili sve domaće pravne lekove. Prema njenim rečima,
drugi podnosilac predstavke nije podneo ţalbeni zahtev guverneru okruga,
iako je tvrdio da je to učinio. Da su navodi ovog drugog tačni, njegov
ţalbeni zahtev bi bio registrovan i sadrţao bi broj evidencije i dokaze,
međutim, podnosilac predstavke nije dostavio ništa od toga. Štaviše, Vlada
je naglasila da dotični podnosilac predstavke nije učinio nikakve napore da
nastavi svoj slučaj pred nacionalnim instancama, ne iscrpivši tako sve
domaće pravne lekove kako se zahteva članom 26 Konvencije. U vezi sa
tim, podnosioci predstavke su, sa druge strane, tvrdili da je drugi
podnosilac predstavke obavestio guvernera okruga deset dana nakon
spaljivanja njihovih domova. Međutim, pošto njegov zahtev nije dobio
nikakav odgovor, prvi podnosilac predstavke je smatrala nepotrebnim da
obavesti guvernera okruga. Štaviše, prema njihovim rečima, domaći pravni
lekovi su, generalno, bili neefikasni u vezi sa takvim zahtevima.
U vezi sa navodnom neefikasnošću domaćih pravnih lekova, Vlada je
navela slučaj koji su presudili domaći sudovi,1 u kojima je oštećena stranka
dobila nadoknadu zbog uništavanja njenog doma od strane snaga
bezbednosti, čime se dokazuje delotvornost domaćih pravnih lekova.
Međutim, Komisija je prihvatila ove tvrdnje uz obrazloţenje da Vlada nije
1 Nizamettin Ağırtmış, odluka br. 1996/771, dok. br. 1993/427, 27. decembar 1996
578
uloţila prigovor na prihvatljivost zahteva drugog podnosioca predstavke, a

u slučaju zahteva prvog podnosioca predstavke, iako je opisao opštu šemu
pravnih lekova,nije dao konkretan primer njihovog efekta u slučajevima
sličnim slučaju podnosilaca predstavke.
Sud podseća da pravilo iscrpljivanja domaćih pravnih lekova
predviđeno članom 26 Konvencije obavezuje subjekte koji ţele da podnesu
svoj slučaj protiv drţave međunarodnom sudskom ili arbitraţnom telu, da
početno koriste lekove koje pruţa pravni sistem njihove drţave. Međutim,
član 26 ne nameće nikakvu obavezu predmetnim subjektima da iscrpe
pravna sredstva koja su neefikasna i neadekvatna. Osim toga, Sud
primećuje da u slučaju neuspeha drţavnih organa da daju odgovor na
ozbiljne optuţbe o lošem ponašanju ili šteti koju su uzrokovali drţavni
agenti, podnosioci predstavke mogu da budu oslobođeni svoje obaveze
iscrpljivanja svih pravnih lekova na nivou zemlje.
Prema Sudu, u slučaju primene člana 26 Konvencije, moraju se uzeti
u obzir posebne okolnosti svakog slučaja, a posebno opšti pravni i politički
sistem u kojem deluju pravni lekovi i lične okolnosti podnosilaca
predstavki. Iz ovih razloga, u slučaju primene pravila, treba pokazati
stepen fleksibilnosti, pošto isti nije ni apsolutan, niti se moţe primenjivati
po automatizmu. Prema tome, u konkretnom predmetu, Sud primećuje da
je jugoistočna Turska u vreme događaja zbog kojih su podnosioci
predstavke ţalili, suočavala sa nasilnim sukobima između snaga
bezbednosti i članova KRP, stanje koje je pokazalo da ometa pravilno
funkcionisanje pravnog sustava. Što se tiče slučaja koji navodi Vlada, Sud
konstatuje da je vlada dostavila Sudu samo saţetak predmeta, na osnovu
koga nije bilo jasno da li je u relevantnom predmetu postojao akt snaga
bezbednosti sa namerom, kakav postoji u slučaju podnosilaca predstavke
ili iz nehata. Pored toga, iako je citiran slučaj bio jasan, prema Sudu, jedan
slučaj nije dovoljan da se utvrdi postojanje dostupnih i delotvornih pravnih
lekova na nivou zemlje, za zahteve kakvi su zahtevi podnosilaca zahteva.
Sud primećuje da, iako se drugi podnosilac predstavke ţalio
guverneru okruga, drţavni organi nisu otvorili nikakav istraţni dosije sve
do maja 1994. godine, kada je Komisija poslala zahteve Vladi. Osim toga,
Sud primećuje da, kada je pokrenuta istraga u vezi sa zahtevima, ona je bila
izuzetno ograničena i nejasna. Prema tome, Sud smatra razumnim činjenicu
da su podnosioci predstavke izgubili poverenje da nadoknadu koju su
naveli da im pripada, obezbede putem domaćih pravnih lekova, ne samo
579
zbog činjenice da su već pokušali da to urade kada su se obratili guvreneru

okruga i nisu dobili nikakav odgovor, već i uzimajući u obzir previranja i
nesigurnost koju su iskusili nakon uništenja njihovih kuća. Shodno tome,
Sud je zahteve proglasio prihvatljivim, jer smatra da su u njihovom slučaju
postojale posebne okolnosti koje su podnosioce predstavke oslobodile
njihove obaveze da iscrpe sve domaće pravne lekove.
Što se tiče merituma predmeta, podnosioci predstavke navode
kršenje prava zagarantovanih članom 3, članom 2, članom 5 stav 1, članom
8, članom 1 Protokola 1 Konvencije, članom 6 stav 1, članom 13, članom 14 i
članom 18 Konvencije.
U vezi sa članom 3 Konvencije, podnosioci predstavke su tvrdili da
su način uništenja njihove imovine i njihov odlazak iz sela predstavljali
kršenje ovog člana. Vlada je prigovorila na ove navode, naglašavajući da su
njihovu kuću spalili teroristi KRP, a ne drţava. Vlada je takođe tvrdila da u
selu podnosilaca predstavke, u vreme kada su podnosioci predstavke
tvrdili da su njihovi domovi spaljeni, nije sprovođena nikakva
bezbedonosna operacija. Komisija je ocenila da su podnosioci predstavke
tretirani nečovečno i poniţavajuće, s obzirom na činjenicu da su im kuće
spaljene pred očima, čime nisu poštovali njihovu sigurnost i blagostanje i
ostavili ih bez krova nad glavom.
Komisija je u svojoj proceni bila pod uticajem starosti drugog
podnosioca predstavke i činjenicom da je prvi podnosilac predstavke bila
prisiljena da se sama brani od GK Cömert-a, kada ga je on vređao i gurnuo.
Shodno tome, Sud podseća da član 3 Konvencije obuhvata jednu od
osnovnih vrednosti demokratskog društva. Prema sudu, nehumano i
poniţavajuće postupanje je izričito zabranjeno Konvencijom, čak i u
okolnostima borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala. Prema
Sudu, svako loše postupanje koje dostiţe "minimalan nivo okrutnosti"
uključeno je u smislu člana 3. Isti navodi da je procena "minimalnog nivoa
okrutnosti" relativan jer zavisi od različitih okolnosti, kao što su trajanje
postupanja, njegovi psihofizički efekti, starost, pol i zdravstveno stanje
ţrtve.
U ovom predmetu, Sud primećuje da su podnosioci predstavke bili
stariji (54 i 60 godina) i da su oboje ţiveli u selu İslamköy celog svog ţivota.
Sud takođe napominje da je spaljivanje kuća podnosilaca predstavke i
njihovo proterivanje iz sela planirano na način da su pokazali prezir prema
podnosiocima predstavke i zatekli ih nepripremljenim. Štaviše, Sud
580
primećuje da drţavni organi nisu preduzeli dovoljne mere da pomognu

podnosiocima predstavke. Tako, isto vaţi i za način na koji su snage
bezbednosti uništile domove podnosilaca zahteva, koji je u sebi sadrţao
dovoljan stepen okrutnosti koji se smatra nečovečnim u smislu člana 3
Konvencije i, stoga, predstavlja njegovo kršenje.
U vezi sa članom 2 i članom 5 stav 1 Konvencije, Sud smatra da
njihovo rešavanje nije potrebno jer podnosioci predstavke nisu pratili taj
deo zahteva.
U vezi sa članom 8 i članom 1 Protokola 1 Konvencije, podnosioci
predstavke su naveli povredu zbog uništavanja njihove imovine od strane
snaga bezbednosti i njihovog odlaska iz sela, navodi koje je Vlada odbacila
iz istih razloga kao u slučaju navoda o kršenju člana 3 Konvencije.
Sud, kao i Komisija, smatra da namerno uništavanje imovine
podnosilaca predstavke od strane snaga bezbednosti predstavlja naročito
teško i neopravdano mešanje u pravo podnosilaca predstavke na privatan i
porodičan ţivot i u pravo na mirno uţivanje imovine, što predstavlja
povredu člana 8 i člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa članom 6 Konvencije, podnosioci predstavke su izjavili da
oni nisu imali delotvorno rešenje da ospore uništavanje njihove imovine ili
traţenje nadoknada. Podnosioci predstavke su tvrdili da ih je neuspeh
drţavnih organa da sprovedu potpunu istragu o uništavanju kuća u selu
İslamköy,
onemogućio da pokrenu zahteve pred sudskim instancama, jer bez takve
jedne istrage, šanse za uspeh u parničnom postupku su bile nepostojeće.
Vlada je priznala da je krivična istraga u vezi sa zahtevima naišla na
neke prepreke, međutim, prema njenim rečima, ove prepreke su se mogle
izbeći da su podnosioci predstavke odmah, nakon događaja, obavestili
javnog tuţioca, kada su dokazi bili jasni i nedvosmisleni. Vlada je dalje
tvrdila da su podnosioci imali pravo na se obrate domaćim sudovima, čak i
bez istrage o kojoj je reč. Tako, uprkos oceni Komisije, koja je utvrdila
povredu člana 6 stav 1 Konvencije uz obrazloţenje da bi bilo nerazumno
očekivati od seljana da nastave sa građanskim ili upravnim pravnim
sredstvima protiv snaga bezbednosti u regionu sa vanrednim stanjem, u
nedostatku pozitivnih nalaza činjenica od strane mehanizma istrage
drţave, sud smatra da, pošto podnosioci predstavke nisu podneli nijedan
zahtev pred domaćim sudovima, nemoguće je utvrditi da li će sudovi
rešavati navode iz zahteva podnosilaca predstavke, i pruţiti istima
581
pravično suđenje. Shodno tome, Sud ne smatra razumnim da utvrdi da li je

došlo do povrede člana 6 stav 1 Kovencije. Međutim, Sud smatra da tvrdnje
podnosilaca predstavke, umesto prema članu 6 stav 1 Konvencije, moraju
biti razmatrani prema članu 13 Konvencije jer se u suštini odnose na
odsustvo odgovarajuće istrage o uništavanju njihove imovine od strane
snaga bezbednosti.
U vezi sa članom 13 Konvencije, iako su argumenti Vlade o
nepostojanju povrede ovog člana bili isti kao i za one o nepostojanju
povrede člana 6 stav 1 Konvencije, podnosioci predstavke su tvrdili da u
slučajevima povreda Konvencije, teške i krivične prirode, obaveza drţave
da obezbedi delotvorne pravne lekove treba da obuhvata obezbeđivanje
nezavisnog i delotvornog istraţnog mehanizma koji bi prethodio gonjenju i
kaţnjavanju odgovornih lica, rešenje koje prema podnosiocima predstavke,
nije postojalo u njihovom slučaju.
Sud primećuje da kada pojedinac tvrdi da je njegova kuća namerno
uništena od strane drţavnih agenata, pojam "delotvorno rešenje", osim
isplaćivanja naknade za pretrpljenu štetu i bilo kojeg drugog pravnog leka
predviđenog u domaćem sistemu dotične drţave, uključuje takođe i
obavezu tuţene drţave da sprovede temeljnu i efikasnu istragu u cilju
identifikovanja i kaţnjavanja odgovornih lica. U ovom predmetu, Sud
primećuje da je javni tuţilac pokrenuo krivičnu istragu na zahtev
Ministarstva pravde tek nakon što je Komisija prosledila zahteve Vladi,
uprkos činjenici da je drugi podnosilac predstavke podneo ţalbeni zahtev
guverneru okruga, odmah nakon uništenja njegove kuće.
Štaviše, Sud smatra iznenađujućom činjenicu da GK Cömert nije
ispitan tokom vođenja ove istrage, uprkos činjenici da su ga podnosioci
predstavke identifikovali kao lice odgovorno za uništavanje njihove
imovine. Sud takođe smatra čudnom činjenicu da nisu ispitani drugi seljani
koji su, moţda, bili svedoci događaja o kojima je reč i koji bi pomogli u
rasvetljavanju istine. Dalje, pošto je nadleţnost nad istragom prebačena na
upravno veće Kulpa, isto, naredne tri godine, nije dostavilo Sudu nijedan
dokaz, koji bi ukazao na to da je preduzelo bilo kakvu radnju u vezi sa
zahtevima podnosilaca predstavke. U takvim okolnostima, prema oceni
Suda, ne moţe se reći da je tuţena drţava sprovela potpunu i delotvornu
istragu i stoga je došlo do povrede člana 13 Konvencije.
U vezi sa članom 14 Konvencije, podnosioci predstavke tvrde da je
uništavanje njihove imovine učinjeno zbog njihovog kurdskog porekla i u
582
zbog toga je povređeno njihovo pravo na jednak tretman. Osim toga,

uzimajući u obzir sistematsku, okrutnu i bjezobzirnu politiku raseljavanja
stanovništva, podnosioci predstavke su traţili od Suda da nađe povredu
člana 18 Konvencije. Vlada se uopšte nije bavila ovim zahtevima. Sud, kao i
Komisija, ne nalazi povredu člana 14 i člana 18 Konvencije.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 3, člana 8 i člana 1 Protokola 1
kao i člana 13. Pored toga, Sud odlučuje da ne postoji povreda u pogledu
članova 14 i 18, a uslove iz člana 2 i člana 5 stav 1 i člana 6 stav 1 nije
potrebno razmatrati (osam glasova za i jedan protiv / jednoglasno).
Izdvojeno mišljenje sudije Gölcüklü

Sudija Gölcüklü se ne slaţe sa ocenom većine svojih kolega u pogledu
prihvatljivosti zahteva. Prema njegovim rečima, podnosioci predstavke
nisu iscrpljivali postojeće domaće pravne lekove, sredstva koja je sudija
Gölcüklü ocenio kao efikasna i dovoljna. Shodno tome, sudija Gölcüklü se
ne bavi meritumom zahteva.
583
Öneryildiz protiv Turske - 48939/99

Ĉlan 2
Povreda prava na ţivot kao rezultat neuspeha da se spreči smrt
porodice zbog eksplozije metana/ postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje pravo na mirno uţivanje imovine usled nemarnosti
nacionalnih organa koji su doveli do gubitka kuće i pokretne imovine /
postoji povreda
Ĉlan 13 u vezi sa članom 2 i članom 1 Protokola 1

Povreda prava na efektivno rešenje zbog nedostatka efikasnih
pravnih lekova / postoji povreda
Ĉlan 6 i član 8
Povreda prava na pravično suđenje i poštovanje doma kao rezultat
produţenja sudskih postupaka i uništenja kuće / nije potrebno posebno
razmatranje
Ključe reči: pravo na ţivot / eksplozija metana / opasna oblast / deponija /

mirno uţivanje bogatstva / ţrtva / nemar nacionalnih vlasti / pravo na efektivno
rešenje/ poštovanje doma
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Maşallah Öneryıldız, turski drţavljanin,
zajedno sa 12 članova porodice u čije ime je i podnet zahtev, ţiveli su u
siromašnom naselju u oblasti Kazim Karabeki u Ümraniye Istanbul. Oblast o
kojoj je reč je bila deo prostora elementarnih stanova izgrađenih bez ikakvog
ovlašćenja na zemljištu oko deponije smeća koju su zajednički koristile četiri
okolne oblasti od 1970-ih, pod nadleţnošću i odgovornošću Gradskog veća u
Istanbulu. Tokom 1989-1993. gradsko veće Ümraniye je pokušalo da
preduzme određene mere za obnavljanje oblasti u blizini deponije, radnje koje
584
su prekinute zbog sudskih postupaka koje su pokrenula dva građanina koji su

tvrdili imovinska prava na tu oblast. Nakon odbijanja ovih ţalbi od strane
Okruţnog suda, izveštaj veštaka izrađen 7. maja 1991. godine na zahtev
Okruţnog suda Üsküdar, u koji je slučaj uputio Okruţni savet Ümraniye,
vlastima je, između ostalog, skrenuta paţnja na činjenicu da je deponija
predstavljala visok rizik za ţivotnu sredinu i stanovnike i da za tu deponiju
nije preduzeta nikakva mera kako bi se sprečila eksplozija metana nastalog od
razgrađenog otpada. Ovaj izveštaj je doveo do niza neslaganja između
predsednika pogođenih opština, gde se, između ostalog, traţilo i njegovo
ukidanje uz navode da je u suprotnosti sa građanskim zakonikom. Međutim,
pre nego što se završila procedura koju su uspostavili neki od predsednika
opština, na deponiji otpada je 28.aprila 1993 godine došlo do eksplozije metana
a metan koji je eksplodirao iz sakupljenog otpada zahvatio je više od deset
kuća smeštenih na njemu, uključujući i onu koja je pripadala podnosiocu
predstavke, koji je izgubio devet bliskih rođaka. U nesreći je ţivot izgubilo 39
ljudi.
Dalje, nakon sprovođenja krivičnih i administrativnih istraga,
pokrenuti su postupci protiv predsednika opština Ümraniye i Istanbula, što
je prvo zbog neispunjavanja njihove duţnosti da narede uništavanje
ilegalnih koliba oko deponije smeća i neuspeh obnove deponije ili
naređenja da se ona zatvori, uprkos nalazima iz izveštaja veštaka od 7.
maja 1991. 4. aprila 1996. godine, predsednici opština su osuđeni zbog
"nemara u obavljanju svojih duţnosti", a dvojica su kaţnjena novčanim
kaznama od 160.000 turskih lira (TRL) i osuđeni na kaznu zatvora u
trajanju od najmanje tri meseca predviđenu članom 230 Krivičnog zakona.
Kazne zatvora su zamenjene novčanim kaznama. Podnosilac predstavke
nikada nije bio obavešten o ovim postupcima.
S druge strane, podnosilac predstavke je 17. septembra 1993. godine
potpisao dokument o posedovanaju stana u zgradi koju je subvencionisala
drţava, za koji je bio duţan da plaća određeni iznos na nekoliko rata, koje
je plaćao svakog meseca do godine 1998. godine kada je i nakon što je
završio sa plaćanjem, prodao predmetni stan. Sa druge strane, podnosilac
predstavke je pokrenuo upravni postupak u upravnom sudu u Istanbulu
protiv vlasti radi potpune odgovornosti za smrt njegovih rođaka i
uništavanje imovine i traţio obeštećenje za sebe i za svoju trojicu preţivelih
sinova. Upravni sud je 30. novembra 1995. godine doneo odluku da se
podnosiocu predstavke i njegovoj deci nadoknadi 100.000.000 turskih lira
585
za nematerijalnu štetu i isto toliko za materijalnu štetu, kao što je nameštaj

za kuću. Sud je odbacio drugi deo zahteva, zaključujući da podnosilac
predstavke nije mogao da traţi gubitak finansijske podrške, s obzirom da je
bio delimično odgovoran za pretrpljenu štetu i da nije mogao da traţi
nadoknadu za svoj stan, imajući u vidu da mu je tada dodeljen
subvencionisan stan. Pravosnaţna odluka još nije sprovedena a podnosilac
predstavke nije primio nadoknadu.

Pozivajući se na član 2 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da
smrt devet članova uţe porodice u nesreći 13. aprila 1993. i nepravilni
sudski postupci predstavljaju povredu prava na ţivot u smislu ove
odredbe. Vlada je navela da se odgovornost drţave za radnje koje se ne
mogu pripisati direktno njenim organima ne moţe proširivati na sve
slučajeve nesreća ili katastrofa i da u takvim okolnostima tumačenje Suda u
vezi sa primenom člana 2 ne bi trebalo da bude ni teleološko, niti obimno,
već bi trebalo da ostane ograničeno. U suprotnom, moţe se reći da
jednostavno zato što je u blizini erodroma, nuklearne elektrane ili fabrike
municije ili jednostavno izloţeno hemikalijama, moţe da prouzrokuje
eventualnu povredu člana 2. Sud u ovom kontekstu, ističe da član 2 ne
predviđa samo smrti koje drţavni organi prouzrokuju direktnim radnjama,
već, takođe, u prvoj rečenici prvog stava, utvrđuje pozitivnu obavezu
drţava da preduzimaju odgovarajuće mere kako bi zaštitile ţivote ljudi u
okviru svojih nadleţnosti. Sud stoga smatra da okolnosti predmetnog
slučaja moraju da se tretiraju u smislu člana 2.
Sud (u odluci u prvom delu) primećuje da nadleţni organi u ovom
predmetu nisu preduzeli nikakve radnje kako bi sprečili opasnosti od
deponije otpada, koja je procenjena u izveštaju veštaka od 7. maja 1991.
godine, nije obeshrabrio podnosioca predstavke da ţivi blizu deponije
otpada i nije obavestio stanovnike oblasti o opasnostima koje se javljaju
ukoliko nastave da ţive blizu deponije otpada. Prema tome, konstatuje se
da postoji uzročna veza, s jedne strane, između nemarnih propusta koji se
pripisuju turskim vlastima i, s druge strane, pojave nesreće 28. aprila 1993. i
kasnijeg gubitka ljudskih ţivota. Sud je takođe razmotrio ţalbu zbog
neuspeha krivičnog i upravnog suda u smislu proceduralne obaveze prema
članu 2 da proceni da li se moţe smatrati da je podnosilac predstavke
primio odštetu u vezi sa svojim ţalbama. Što se tiče pokrenutih krivičnih
586
postupaka, Sud smatra da oni sami po sebi nisu mogli biti prihvaćeni kao
"dovoljni" u vezi sa navodnim povredama prava podnosioca predstavke na
ţivot, zato što je njihova jedina svrha bila da utvrde da li se vlasti mogu
smatrati odgovornim za "nemar u obavljanju svojih duţnosti", a ne za smrti
kojie su se dogodile. Kada je reč o zahtevu za naknadu štete, Sud primećuje
da je došlo do povrede prava podnosioca predstavke na nadoknadu, jer je
odluka o isplati nadoknade doneta četiri godine i jedanaest meseci nakon
zahteva za naknadu štete i ta odluka nikada nije izvršena. Kao rezultat gore
pomenutih činjenica, Sud zaključuje da se pravni lekovi koji se koriste na
lokalnom nivou, čak i uzeti kao celina, u konkretnim okolnostima slučaja
ne mogu smatrati da su pruţili odgovarajuću odštetu za ţalbe podnosioca
predstavke prema članu 2 Konvencije.
U međuvremenu, u vezi sa argumentima Vlade da je podnosilac
predstavke postupio protivpravno odlučujući da ţivi u stanu u blizini
deponije otpada, Vlada se ne moţe smatrati odgovornom za indirektne
štete prouzrokovane tolerisanjem stanovanja u blizini predmetne deponije,
Sud primećuje da je, u principu, duţnost drţave da preduzme sve mere za
zaštitu ţivota građana, odnosno odgovarajuće zakonodavstvo, uključujući
restriktivna pravila za dotične oblasti i radnje, uključujući i planove za
informisanje građana. Sud se slaţe sa odlukom Veća da vlasti nisu mogle
da budu upoznate sa rizikom koji je deponija predstavljala, posebno
imajući u vidu da je postojao pravilnik za to, pa su vlasti imale pozitivnu
obavezu da preduzmu mere za zaštitu stanovnika u toj oblasti. Jasno je da
grad Istanbul nije preduzeo takve mere. Štaviše, Sud smatra da, uprkos
zakonskim zabranama u oblasti urbanističkog planiranja, odrţiva politika
turske drţave za siromašne oblasti je podstakla integraciju ovih oblasti u
urbanu sredinu i na taj način prihvatila njihovo postojanje i stil ţivota
građana, nastajao postepeno, i građen od 1960-ih, bilo njihovom
slobodnom voljom ili samo kao rezultat politike koja je stvorila amnestiju
za kršenje urbane politike. U ovom predmetu, od 1988. do 23. aprila 1993.
godine, kada se nesreća i desila, podnosilac predstavke i njegovi rođaci su
ţiveli u svojoj kući u tom naselju, bez obzira na činjenicu što su vlasti imale
pravo da sruše kuće. Sud, takođe primećuje da su drţavni organi ostavili
podnosioce predstavke da ţive neometano, naplaćivali su takse za pruţanje
javnih usluga i pruţali javne usluge stanovncima oblasti Ümraniye. Shodno
tome, Vlada ne moţe da tvrdi da su bili oslobođeni odgovornosti od
nemara za ţrtve ili nedostatka dalekovidosti. Što se tiče politike u rešavanju
587
socijalnih, ekonomskih i urbanih problema u tom delu Istanbula, Sud

prihvata da nije njegova duţnost da zamenjuje svoje stavove za stavove
lokalnih vlasti. Međutim, blagovremeno uvođenje sistema grejanja na gas
na deponiji u Ümraniye pre nego što je situacija postala fatalna, moglo je da
bude efikasna mera koja bi bila u skladu sa turskim zakonodavstvom i
opštom praksom u ovakvim stvarima, bez stavljanja nemogućeg ili
preteranog tereta na vlasti. Takva mera bi takođe bila bolji odraz
razmatranja humanitarnih razloga, na koje se Vlada pozivala pred sudom,
da opravda činjenicu da oni nisu preduzeli nikakve korake koji bi doveli i
do neposrednog uništavanja većine siromašnih oblasti. Sud dalje primećuje
da Vlada nije pokazala da je preduzela sve mere kako bi za stanovnike
siromašnih naselja obezbedila informacijama o opasnostima sa kojima se
suočavaju. Međutim, čak i da su turske vlasti poštovale pravo na
informisanje, one neće biti oslobođene odgovornosti za odsustvo praktičnih
mera kako bi se izbegao rizik po ţivot stanovnika siromašnih naselja.
U zaključku, Sud primećuje da pravni okvir koji je na snazi u ovom
predmetu nije uspeo u tome da je dozvolio da deponija otpada bude
otvorena i da radi a da nije postojao nikakav koherentan nadzorni sistem.
Ovo stanje je pogoršala opšta politika koja se pokazala neefikasnom u
rešavanju opštih pitanja gradskog planiranja i nesumnjivo je imala ulogu u
nizu događaja koji su doveli do nesreće. U skladu sa tim, Sud je utvrdio da
je došlo do povrede člana 2.
Sud dalje procenjuje da li su mere koje je drţava preduzela u
krivičnim postupcima bila dovoljne u okviru člana 2. Sud smatra da je
primarna obaveza sudskih organa bila sankcionisanje odgovornih lica i
utvrđivanje da li su vlasti odgovorne za nemar u obavljanju njihovih
duţnosti, koje nisu povezane sa ugroţavanjem ţivota građana. Pojedinci su
osuđeni veoma niskim sankcijama, kojie su kasnije ukinute, tako da Sud ne
smatra da sudski postupci nisu obezbedi punu odgovornost vlasti u
pogledu prava na ţivot, što je rezultiralo time da je sud utvrdio povredu
člana 2 čak i u proceduralnim aspektima.
Pozivajući se na član 1 Protokola 1 Konvencije, podnosilac predstavke
je tvrdio da drţava treba da bude odgovorna za nebrigu lokalnih vlasti,
koja je rezultirala gubitkom njegove kuće i sve njegove pokretne imovine i
ţalio se da mu nije ponuđeno obezbeđenje za prouzrokovanu štetu. Vlada
je navela da ni stan koji je podnosilac predstavke izgradio nezakonito niti
činjenica da je zgrada nezakonito uzurpirala zemljište koje je pripadalo
588
trezoru, sami po sebi ne mogu da uspostave "pravo svojine" ili

predstavljaju "imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1. Dalje, podnosiocu
predstavke nije priznato imovinsko pravo u skladu sa nacionalnim
zakonom, tačnije Zakonom o uknjiţbi imovine br. 304 i nema nijednog
dokumenta koji podrţava njegov argument. Iako je podnosilac predstavke
smatrao da odsustvo akcija vlasti da ih sklone iz imovine bilo dovoljno da
se uspostave legitimna imovinska prava.
Sud ponavlja da se pojam "imovina" u smislu člana 1 Protokola 1
odnosi ne samo na postojeću imovinu, već i na legitimna očekivanja za
posedovanje imovine u budućnosti. Međutim, u ovom slučaju nema
dovoljno dokaza da je postojao bilo kakav plan za rehabilitaciju i ponovnu
dodelu zemljišta, tako da nada podnosioca predstavke da bi jednog dana
mogao da stekne imovinsko pravo na predmetnu imovinu, ne predstavlja
"imovinu" u smislu ovog člana. Međutim, s obzirom na toleranciju vlasti,
kao i konfuziju izazvanu nepostojanjem primene zakonodavstva, Sud
smatra da su imovinski interesi podnosioca predstavke nad njegovom
zgradom bili dovoljni da dovedu do značajnog interesa i kao rezultat toga i
na "imovinu" u smislu prve rečenice člana 1 Protokola 1.
Sud smatra da sloţenost predmeta u činjeničnom i pravnom pogledu
sprečava da potpadne u jednu od kategorija koje su obuhvaćene drugom
rečenicom prvog stava ili drugog stava člana 1 Protokola 1, uzimajući u
obzir i to da se podnosilac predstavke nije ţalio na delovanje drţave, već na
njene propuste da deluje. Sud stoga smatra da predmet treba razmatrati u
svetlu opšteg pravila predviđenog u prvoj rečenici prvog stava člana 1
Protokola 1, odnosno prava na mirno uţivanje imovine. Istinsko i
delotvorno ostvarivanje prava zaštićenih ovom odredbom ne zavise
isključivo od duţnosti drţave da se ne meša, ali moţe da zahteva pozitivne
mere zaštite, naročito tamo gde postoji direktna veza između mera koje
jedan podnosilac moţe da očekuje od strane vlasti, radi obezbeđivanja
slobodnog uţivanja njegove imovine.
Nema sumnje da u ovom slučaju, postoji neposredna veza između
nemarnosti drţave, smrti članova porodice podnosioca predstavke a kao
posledica i gubitak njegovog doma. Prema mišljenju Suda, nastala povreda
ne predstavlja "mešanje", već kršenje pozitivne obaveze, pošto zvaničnici i
drţavni organi nisu učinili sve u okviru svojih ovlašćenja da zaštite
imovinske interese podnosioca predstavke. S obzirom da je jasno da nisu
preduzeti koraci da se građani zaštite od deponije otpada, ostaje da Sud
589
razmotri tvrdnju Vlade da podnosilac predstavke ne moţe da tvrdi da je

ţrtva povrede njegovog prava na mirno uţivanje imovine, zatim da li mu je
data nadokanada za finansijsku štetu i da li je bio u mogućnosti da dobije
subvencionisani smeštaj pod veoma povoljnim uslovima.
Shodno tome, Sud smatra da, bez obzira na povoljne uslove u kojima
je predmetni stan prodat, uzrokovana šteta se mogla smanjiti do izvesne
mere, ali se to ipak ne moţe smatrati za adekvatnu nadoknadu štete
pričinjene podnosiocu predstavke. Stoga, koje god prednosti su mogle da
se daju, nisu mogle da izazovu da podnosilac predstavke izgubi status
"ţrtve", posebno zato što ne postoji ni čin prodaje niti druga dokumenta u
dosijeu koja bi pokazala bilo kakvo priznanje drţavnih vlasti navoda o
povredi njegovog prava na mirno uţivanje imovine. A kada je u pitanju
nadoknada štete na ime materijalne štete, dovoljno je napomenuti da iznos
još uvek nije isplaćen, iako je doneta pravosnaţna odluka, ćinjenica koja se
ne moţe smatrati nikako drugačije nego kao mešanje u pravo na izvršenje
zahteva koji je prihvaćen, koje je takođe zaštićeno članom 1 Protokola 1.
Shodno tome Sud nalazi da je u ovom predmetu došlo do povrede člana 1
Protkola 1.
Osim toga, na osnovu člana 13 Konvencije, podnosilac predstavke
tvrdi da pravni lekovi koji su mu stavljeni na raspolaganje nisu bili
neefikasni, u vezi sa članom 2 Konvencije i članom 1 Protokola 1. Vlada je
tvrdila da su zahtevi bili neosnovani uzimajući u obzir to da su krivični
postupci i njihov napredak bili pitanje domaćeg zakonodavstva i da Sud
nije mogao da zameni ovu odluku i da je mnogim podnosiocima zahteva u
sudskim postupcima odeđena dovoljna nadoknada, imajući u vidu i
njegovu rehabilitaciju u drugom stanu i da je ovaj postupak realizovan u
razumnom roku. Primjenjujući opšta načela u ovom predmetu, Sud
primećuje da je zaključeno da pravo na ţivot nije bilo adekvatno zaštićeno,
ali uprkos tome, podnosilac predstavke je imao na raspolaganju pravna
sredstva da traţi naknadu štete. Upravni postupak koji je podnosilac
predstavke pokrenuo je bio dovoljan da mu obezbedi obeštećenje za
povredu člana 2. Međutim, ti pravni lekovi su bili neefikasni u svetlu
propusta vlasti da izvrše tu odluku. Prema tome, Sud potvrđuje povredu
člana 13 u pogledu navoda o povredi člana 2 Konvencije. Što se tiče člana 1
Protokola 1, Sud primećuje da utvrđena nadoknada nikada nije isplaćena a
kao rezultat toga, podnosilac predstavke je lišen efikasnih pravnih lekova
za navodne povrede člana 1 Protokola 1.
590
U skladu sa članom 6. Konvencije, podnosilac predstavke je naveo da

se duţina postupaka u upravnom sudu ne moţe smatrati pravičnom,
uzimajući u obzir jednostranu presudu koja je doneta, takođe je naveo i da
je povređeno njegovo pravo na privatan i porodičan ţivot prema članu 8.
Uzimajući u obzir zaključke do kojih je došao, Sud nije smatrao
neophodnim da razmatra navodne povrede člana 6 stav 1 i člana 8.
U skladu sa članom 41, podnosilac predstavke je traţio štetu za
troškove sahrane za članove svoje porodice, troškove za gubitak finansijske
podrške zbog gubitka članova porodice i uništavanja njegovog stana. Sud je
odlučio da postoje uzročne veze između nađenih povreda koje bi mogle da
opravdaju zahtev za izgubljenu štetu, ali ove tvrdnje nisu bile propisno
dokumentovane i bilo ih je teško izračunati. Sud podnosiocu podnosioca
zahteva daje iznos od 2.000 američkih dolara (što odgovara nadoknadi
troškova sahrane), 45.250 evra (EUR) za materijalnu štetu zbog gubitka
finansijske podrške, uništavanje imovine i 16,000 evra za nematerijalnu
štetu za troškove pravne pomoći. Sud je takođe obeštetio svakog od
odraslih sinova podnosioca predstavke sa po 33,750 evra za nematerijalnu
štetu.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i člana 13 u
vezi sa članom 2 Konvencije i članom 1 Protokola 1 (petnaest glasova za i dva
protiv). Štaviše, Sud odlučuje da postoji povreda člana 2, a prema članu 6 i
članu 8 se ne pokreće posebno pitanje (šesnaest glasova za i jedan protiv /
jednoglasno).
Delimično izdvojeno mišljenje sudije Turmen

Sudija Turmen se slaţe da je došlo do povrede člana 2, u suštinskom
smislu, ali se ne slaţe sa mišljenjem da je došlo do povrede člana 2 u
proceduralnom smislu. Takođe je smatrao da nije došlo do povrede člana 1
Protokola 1 i članova 13 i 41.
Sudija se ne slaţe da je došlo do povrede člana 2 sa proceduralnog
stanovišta iz sledećih razloga. Pre svega, većina smatra da je došlo do
povrede proceduralnog aspekta člana 2, ne zbog nedostatka efikasne
istrage, već zbog sudskih postupaka ili, tačnije, primene domaćeg
zakonodavstva. Ovo je sasvim nov pristup, koji nema presedana u sudskoj
praksi Suda. Prema njemu, ako većina smatra da je pravni lek koji postoji
591
po domaćem zakonu neefikasan, onda to stvara problem prema članu 13, a

ne članu 2. Kao drugo, čini se kontradiktorno reći, s jedne strane, da je
istraga delotvorna, a sa druge da odluka domaćeg suda krši Konvenciju.
Takav pristup ignoriše činjenicu da se odluka domaćeg suda zasniva na
činjenicama utvrđenim istragom. U okolnostima kada je istraga delotvorna,
da bi se utvrdilo da li je prekršen proceduralni aspekt člana 2, trebalo bi
razmotriti činjenica, što bi Sud učinilo sudom četvrte instance. Sudski
presedan pokazuje da stvaranje činjenica i tumačenje i primena domaćeg
zakona jesu pitanje nacionalnih vlasti. Kao treće, većina ljudi ne obraća
paţnju na činjenicu da je podnosilac predstavke svojim ponašanjem,
doprineo stvaranju pretnji po ţivot i prouzrokovao smrt devet članova
njegove porodice, zajedno sa nemarom lokalnih vlasti. Ovo poslednje
predstavlja suštinske elemente kauzalnosti (uzročnosti).
Ovi uslovi su sine qua non nastale štete. Niko od njih samostalno, ne bi
bio dovoljan da izazove štetu i smrt devet ljudi je nehat obe strane. Kao
četvrto, nije jasno iz odluke zašto je većina odlučila da promeni principe
utvrđene sudskom praksom Suda u vezi sa odsustvom krivičnog rešenja
Poravnanje u slučajevima nenamernog gubitka ţivota. U nekim
slučajevima ranije, Sud je izrazio mišljenje da "ako povreda prava na ţivot
ili lični integritet nije namerno prouzrokovana, pozitivna obaveza
određena u članu 2 za uspostavljanje delotvornog pravosudnog sistema ne
mora nuţno zahtevati davanje krivičnog rešenja poravnanja u svakom
slučaju ".1 U konkretnom slučaju, većina je odstupila od ove sudske prakse.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, vredi napomenuti da je Sud odmah
nakon Kopecky protiv Slovačke,2 gde je konsolidovao svoj presedan u vezi sa
značenjem "imovine" prema Konvenciji, sada uveo novi kriterijum za
određivanje imovine - toleranciju nacionalne vlasti. Takav novi koncept,
prema rečima sudije, moţe dovesti do neţeljenih posledica, kao što je
proširenje zaštite Konvencije na nelegalno izgrađene objekte i moţe
podstaći nezakonite situacije.
Što se tiče člana 13, sudija ističe da se podnosilac predstavke nije ţalio
na neisplaćivanje nadoknade jer nije ţeleo da je primi. Da je kontaktirao
kancelariju predsednika opštine i dao broj bankovnog računa, on bi primio
1 Calvelli i Ciglio protiv Italije, [VV], br. 32967/96, ESLJP 2002-I; Mastromatteo protiv Italije
[VV], br. 37703/97, ESLJP 2002-VIII; i Vo protiv Francuske [VV], br. 53924/00, ESLJP 2004-
VIII,
2 Kopecký protiv Slovačke br. 44912/98 ESLJP 2004-IX),
592
nadoknadu s obzirom na to da je nemoguće da vlasti izvrše plaćanje bez

ikakvih infomacija o adresi ili bankovnom računu podnosioca predstavke.
Zbog toga nije tačno da Vlada treba da bude odgovorna za neisplaćivanje
nadoknade. Dalje, sudija Truman se ne slaţe sa stavovima većine o duţini
postupaka. Prema njemu, postupci su trajali četiri godine i jedanaest meseci
pred četiri nivoa nadleţnosti. Ĉinjenice iz predmeta ukazuju na to da nije
postojao značajan period pasivnosti koji se pripisuje nacionalnim
sudovima. Osim toga, nije dat nikakav razlog da se zaključi da je došlo do
"odsustva paţnje domaćih sudova‟‟. Do tog zaključka većina je došla bez
razmatranja sudskih postupaka i bez primene utvrđenih kriterijuma Suda u
pogledu duţine trajanja postupka, odnosno sloţenosti predmeta, ponašanja
podnosioca predstavke i ponašanja sudskih vlasti. Na kraju, nije došlo do
povrede člana 13.
Što se tiče člana 41, sudija Truman se slaţe sa iznosom koji je
nadoknađen podnosiocu predstavke ali ne i sa načinom obračunavanja
nadoknade. Ĉini se da je za obračunavanje iznosa, devet članova porodice
podnosioca predstavke data jednaka teţina i opisuje ih kao njegove "bliske
rođake". Međutim, čitajući stav 3 presude, postaje jasno da je jedan od ovih
"bliskih rođaka", Sıdıka Zorlu, bila "konkubina" podnosioca predstavke.
Ovo je verovatno prvi put da je Sud prilikom utvrđivanja iznosa koji treba
isplatiti uzeo u obzir konkubinu podnosioca predstavke i dao joj istu teţinu
kao i njegovoj supruzi i deci. Takav pristup moţe imati neţeljene
implikacije za sudski presedan Suda u budućnosti.
Delimično izdvojeno mišljenje sudije Mularoni

Sudija Mularoni smatra da se član 1 Protokola 1 nije primenjiv u
ovom predmetu jer ova odredba garantuje pravo na imovinu. U svojoj
sudskoj praksi Sud je razjasnio pojam imovine koji moţe obuhvatiti
"postojeću imovinu", uključujući i potraţivanja za koje podnosilac
predstavke moţe da tvrdi da ima najmanje jedno "legitimno očekivanje" da
uţiva pravo na imovinu. Nasuprot tome, nada za priznavanje prava na
imovinu koja je nemoguće efikasno ostvarivati ne mogu se smatrati
imovinom u smislu člana 1 Protokola 1. Nije bilo sporno pred Sudom da je
stan podnosioca predstavke izgrađen u suprotnosti sa turskim
urbanističkim propisima i da nije bio u skladu sa relevantnim tehničkim
standardima.
593
Podnosilac predstavke nije bio u stanju da dokaţe da je imao pravo

vlasništva nad predmetnim zemljištem ili da je mogao da legitimno
podnese zahtev za prenos imovine na osnovu člana 21 Zakona br. 775 od
20. jula 1966. godine ili naknadnim izmenama i dopunama tog zakona.
Prema sudiji Mularoni, niti podrazumevana tolerancija ni drugi
humanitarni razlozi ne mogu da budu dovoljni da ozakone postupak
podnosioca predstavke prema članu 1 Protokola 1. Zaključak većine da je
član 1 Protokola 1 primenjiv moţe da ima paradoksalne efekte. Ovakav
zaključak bi vlastima (na nacionalnom ili lokalnom nivou) oteţao
preduzimanje svih mera kako bi osigurala usklađenost sa zakonima i
propisima za urbanističko planiranje, posebno u slučajevima kada vlada ili
administracija nisu pošteni. Konačno, tamo gde se objekti grade suprotno
propisima urbanističkog planiranja, drţave nemaju pozitivnu obavezu da
zaštite imovinsko pravo koje nikada nije priznato lokalnim zakonom i ne bi
ga trebalo priznati jer je štetno za prava drugih i opšti interes. Iz tog
razloga, sudija Mularon zaključuje da član 1 Protokola 1 nije primjenjiv i
stoga nije povređen. Na osnovu okolnosti predmeta i obrazloţenja Suda o
povredi člana 2 Konvencije u proceduralnom smislu, sudija smatra da nije
potrebno razmatrati predmet prema članu 13. Kao rezultat gore navedenih
činjenica, on smatra da nije došlo do povrede člana 13 u vezi sa ţalbom
prema članu 1 Protokola 1.
594
Gillow protiv Ujedinjenog kraljevstva - 9063/80

24.11.1986 [Veće]
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma kao rezultat obaveze traţenja
dozvole za stanovanje u kući, a kasnije i njenog odbijanja / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat iseljenja iz
kuće / ne primenjuje se

Diskriminacija na osnovu mesta rođenja i povreda prava na
poštovanje doma, radi dobijanja prava na stanovanje / ne postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka pristupa sudu i
pravičnog saslušanja / ne postoji povreda
Ključne reči: pravo na poštovanje doma/ uzurpacija/ dozvola za stanovanje/

iseljenje iz kuće / legitiman cilj/ mirno uţivanje imovine/ diskriminacija/ pravična
rasprava/ pristup sudu
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Joseph i Yvonne Gillow, britanski drţavljani
koji su 1956. prodali svoj dom u Lancashireu, preselili su se u Guernsey u
drţavnu kuću. Međutim, 1957. godine, nakon kupovine zemljišne parcele i
dobijanja građevinske dozvole, g-din Gillow je u Guernsey-u sagradio kuću
pod nazivom "Whitenights-beli vitezovi", u posed koje je ušao 1 septembra
iste godine, zajedno sa svojom porodicom. Kako vrednost poreza na ovu
kuću nije premašivala iznos od 50 funti, kuća je ušla u kategoriju
"kontrolisano stanovanje" u čiji posed su, prema zakonu o stanovanju
(1957), mogla da uđu samo lica sa "kvalifikacijama za boravak" ili ona koja
su dobila dozvolu od stambenog organa. Pošto su podnosioci predstavke
595
na osnovu ovog zakona uţivali "kvalifikaciju boravka", nisu traţili dozvolu

za posedovanje. 1960. porodica Gillow je napustila Guernsey, a tri godine
kasnije g-din Gillov prenosi vlasništvo nad kućom na svoju suprugu. U
međuvremenu, u periodu 1960-1978. kuća je ostala u rukama lica koja su
ispunjavala jedan od uslova utvrđenih Zakonom o stanovanju (1957).
31. avgusta 1978. godine, pismom upućenim Stambenom organu,
Gillow izraţava plan podnosilaca predstavke da se vrati u Guernsey, a
vlasti, u odgovoru donetom 15. septembra te godine, obaveštavaju
podnosioce predstavke da ne mogu preuzeti posed kuće bez prethodnog
dobijanja dozvole predviđene novim zakonom o stanovanju (1975). 21.
aprila 1979. Gillow je organima podneo zahtev za izdavanje dugoročne
dozvole o posedovanju kao i dozvolu za privremeno posedovanje. U
odsustvu odgovora vlasti, podnosioci predstavke se vraćaju u Guernsej,
ponovo zauzimaju kuću u posed i 7. maja 1979. godine se obraćaju
ponovnim zahtevom za izdavanje dozvola i obaveštavaju ih da su se već
vratili. 3. maja, vlasti su podnosiocima predstavke javile da je zahtev za
dugoročnu dozvolu odbijen zbog "nepovoljne stambene situacije". 19. jula
podnosioci predstavke su obavešteni da je odbijen i njihov zahtev za
kratkoročnu dozvolu. Gospođa Gillow je ponovila zahtev za dobijanje
kratkoročne dozvole čak nekoliko puta. U međuvremenu, podnosioci
predstavke su naloţili advokatu da podnese ţalbu Kraljevskom sudu na
sve odluke Stambenog organa, koji tu ţalbu nije uspeo da ostvari u
određenom roku pred Kraljevskim sudom. Tri meseca kasnije, podnosioci
predstavke su podneli ţalbu protiv kašnjenja advokata, ţalbu koja je
kasnije potvrđena. Podnosioci predstavke su, takođe, podneli zahtev za
prekid pred sudom za prekršaje, zahtev za odlaganje suđenja g-dinu
Gillow-u za nezakonito uzurpiranje, ali je zahtev odbijen. Zbog toga su
sudski predmeti podnosilaca predstavke razmatrani zasebno.
G-din Gillow je kaţnjen novčano zbog nezakonitog uzurpiranja kuće, a
suđenje gospođi Gillow je dva puta odlagano, da bi kasnije bilo
obustavljeno na neodređeno vreme. 8. jula 1980. godine, Kraljevski sud,
sastavljen od predsednika i jedanaest advokata, odbacio je zahtev g-đe
Gillow u vezi sa odlukama stambenog organa od 3. maja, 19. jula i 12.
novembra 1979. Takođe, g-din Gillow je u ţalbi osporio i tačnost
transkripta sa suđenja u prvoj instanci, traţeći pristup originalnim
kasetama, koji je odbijen. G-din Gillow je tvrdio da sudsko veće
Kraljevskog suda nije bilo nepristrasno u suđenju protiv njega jer je sastav
596
ovog tela, uz izuzetak jednog od advokata, bio isti i u ţalbi g-đe Gillow,
protiv odluka stambenog organa.

Podnosioci predstavke su naveli porvedu člana 8 stav 1 Konvencije
zbog mešanja Vlade u pravo na poštovanje doma, a nije ispunjen nijedan
od uslova iz člana 8 stav 2, koji bi opravdao takvo mešanje. Prvo,
podnosioci predstavke su tvrdili da mešanje Vlade u njihovu imovinu nije
bilo u skladu sa zakonom, bilo je nejasno samo po sebi, nepredvidivo i nije
ispunilo uslov da je neophodan za društvo. Podnosioci predstavke, nakon
što su tvrdili da imovina "Whitenights" predstavlja dom u smislu člana 8
Konvencije, tvrde da su izmenom zakona, bili duţni da podnesu zahtev za
izdavanje dozvole za stanovanje u svojoj kući.
Sud nalazi da se Vlada mešala u pravo podnosilaca predstavke na
poštovanje doma jer je obavezala podnosioce predstavke da podnesu
zahtev za izdavanje dozvole za stanovanje u svom domu, odbila traţene
dozvole i pokrenula krivični postupak protiv g-dina Gillow-a pod
optuţbom za nezakonito uzurpiranje kuće. Sud dalje ocenjuje da li su
mešanja izvršena u skladu sa zakonom, da li su ispunila legitiman cilj i bila
neophodna u demokratskom društvu.
Sud primećuje da je Zakon o stanovanju iz 1975. godine usvojen kroz
redovne pravne postupke, zatim konstatuje da nema sumnje u ustavnost i
zakonitost zakona. Što se tiče legitimne svrhe, Sud primećuje da je
predmetno zakonodavstvo imalo za cilj promovisanje socijalne zaštite
ostrva, te stoga smatra da nije mogao da bude neligitiman cilj. Sud dalje
primećuje da su lokalne vlasti u boljoj poziciji da procene efekte relaksacije
stambenih propisa, a imajući u vidu da pri izdavanju dozvola, Stambeni
organ moţe da vrši svoja ovlašćenja da bi se izbegla nesrazmernost.
Proističe da se zakonska obaveza podnosilaca predstavke da traţe dozvolu
da ţive u svojoj kući ne moţe smatrati neusaglašenom sa legitimnim ciljem
kojem se teţi. Međutim, ostaje da se razmotri da li je delovanje Stambenog
organa u izvršavanju diskrecionog prava u slučaju izdavanja dozvole bio u
skladu sa društvenim potrebama i proporcionalan cilju kojem se teţi.
Uzimajući u obzir društvene okolnosti u to vreme, Sud smatra da je
nedovoljna paţnja posvećena okolnostima predmeta podnosilaca
predstavke. Podnosioci predstavke su izgradili svoje boravište i posedovali
kvalifikacije kao stanovnici, do stupanja na snagu Zakona o stanovanju iz
597
1969. godine i do tada imali dozvolu za stanovanje i nisu imali drugo mesto
boravka.
Kao rezultat toga, Sud zaključuje da je odluka Stambenog organa da
odbije zahtev podnosilaca predstavke za privremeno i stalno stanovanje u
Whitenights, kao i kaţnjavanje i novčano kaţnjavanje g-dina Gillow-a, su
doveli do mešanje u ostvarivanje prava na poštovanje njihovog doma i bili
nesrazmerni legitimnom cilju. Shodno tome, Sud zaključuje da je došlo do
Što se tiče tvrdnji podnosilaca predstavki da im je povređeno pravo
na mirno uţivanje imovine zagarantovano članom 1 Protokola 1, 10.
oktobra 1986, predstavnik Vlade je obavestio Sud da Ujedinjeno
Kraljevstvo nije proširilo primenu Protokola 1 na na ostrvu Guernsey, gde
se i nalazila kuća. Sud primećuje da je ostrvo Guernsey pripadalo
međunarodnim teritorijama pod kontrolom Velike Britanije, za koju bi,
prema Konvenciji, trebalo imati izričitu izavu za primenu Protokola na ovoj
teritoriji. Pošto takva izjava nije realizovana, Sud dolazi do zaključka da
član 1 Protokola 1 nije primenjiv u ovom predmetu.
Što se tiče člana 14 u vezi sa članom 8, podnosioci predstavke su
naveli da su Zakoni o stanovanju suprotni članu 14 Konvencije, prema
čijem duhu treba osigurati uţivanje prava i sloboda predviđenih
Konvencijom bez ikakve vrste diskriminacije, Sud ponavlja da je
preferencijalni tretman lica sa jakim vezama sa Guernsey u skladu sa
legitimnim mešanjem predviđenim članom 8 Konvencije, dok u vezi sa
navodnom diskriminacijom na osnovu bogatstva, Sud je mišljenja da je
način planiranja sistema oporezivanja i kontrole kuća, oslobađao kontrole
samo bogata lica kojima nije bila potrebna odbrana i pruţila tu zaštitu
licima sa potrebom. Shodno tome, Sud ne nalazi povredu člana 14 u vezi sa
članom 8.
U vezi sa članom 6, podnosioci predstavke su osporili regularnost
ţalbenog postupka koji je pokrenula g-đa Gillow protiv odluka Stambenog
orana za odbijanje dozvola i sudskog postupka za krivično gonjenje g-dina
Gillow-a zbog nezakonitog uzurpiranja, kao i ţalbe uloţene na ovu
optuţbu. Oni su tvrdili da je gospođa Gillow bila sprečena da pristupi
pravdi, da advokat nije izvršio svoju duţnost, kao i da je kazna
prejudicirala odluku po ţalbi koju je podnela gospođa Gillow, jer je ova
druga prejudicirala odluku na ţalbu uloţenu protiv kaţnjavanja g-dina
Gillow-a. Podnosioci predstavke su dalje tvrdili da su tokom saslušanja u
598
ţalbenom postupku g-dina Gillow-a, drugo pomenutom nije bilo

dozvoljeno da proveri tačnost transkripta sa suđenja u prvoj instanci i
presluša originalnu kasetu. Što se tiče navodne povrede člana 6, podnosioci
predstavke su takođe osporili nepristrasnost Kraljevskog suda. Na kraju,
podnosioci predstavke su takođe podneli ţalbu i protiv dva advokata koje
je odredio Kraljevski sud, od kojih je prvi učestvovao kao sudija u
krivičnom postupku protiv g-đe Gillow a drugi je bio predsednik
Stambenog organa.
Sud naglašava da je ulaganje ţalbe isključivo od strane advokata
praksa određenog broja drţava u okviru Saveta Evrope i da je, prihvatajući
slučaj bez obzira na kašnjenje, Kraljevski sud uređuje da donošenje vrše
advokati, ne uskraćujući g-đi Gillow pristup pravdi. Dalje, odučivanje o
odlaganju ročišta spada u diskreciono pravo nadleţnih nacionalnih sudova
a u vreme kada je g-đa Gillow uloţila ţalbu u parničnom postupku, već je
bilo zakazano saslušanje u krivičnom postupku. Sud dalje napominje da
snimanje saslušanja ne predstavlja zahtev u smislu člana 6, a pristup
optuţenog originalnim kasetama, ako ih ima, jeste diskreciono pitanje
domaćih sudova.
Štaviše, s obzirom na to da je sekretar Kraljevskog suda potvrdio
tačnost transkripta, Sud nije našao nikakvu povredu u vezi sa ovom
ţalbom. U rešavanju ţalbe na nepristrasnost Kraljevskog suda, Sud smatra
da ga isti sastav veća u ţalbama podnosilaca zahteva ne čini pristrasnim, s
obzirom da se ţalbe odnose na dva različita lica i da rešavaju dva različita
pitanja. Na kraju, u razmatranju ţalbe protiv dva advokata, Sud je smatrao
da njihovo prethodan rad kao sudije, odnosno predsednika Stambenog
ogana nije dovoljno da njihov rad u Kraljevskom sudu smatra pristrasnim.
Kao rezultat toga, Sud zaključuje da ne postoji povreda člana 6 stav 1
Konvencije.
U vezi sa primenom člana 50, podnosioci predstavke zadrţali su
pravo podnošenja zahteva prema članu 50 za troškove postupka, čim bude
spremna odluka Suda o meritumu predmeta.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda člana 8 Konvencije. Štaviše, Sud
odlučuje da ne postoji povreda člana 6 stav 1 i člana 14 u vezi sa članom 8 i
da član 1 Protokola 1 nije primenjiv u ovom slučaju (jednoglasno).
599
Gayduk i drugi protiv Ukrajine - 45526/99, 46099/99, 47088/99, 47176/99, 47177/99,...
Gayduk i drugi protiv Ukrajine - 45526/99, 46099/99, 47088/99,

47176/99, 47177/99, 48018/99, 48043/99, 48071/99, 48580/99, 48624/99,
49426/99, 50354/99, 51934/99, 51938/99, 53423/99, 53424/99, 54120/00,
54124/00, 54136/00, 55542/00, 56019/00
Ĉlan 1 Protokola 1
nedozvoljavanja podizanja novca sa bankovnih indeksiranih računa/ nije
prihvatljivo
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ ţrtva/ bankovni depozit/nadoknada

za devalvaciju/ legitimno očekivanje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - svi ukrajinski drţavljani, su 1992. godine
otvorili štedne račune u Štednoj banci Sovjetskog saveza (u daljem tekstu
"štedna banka"), uz sporazum prema kojem drţava garantuje da će ovu
štednju banka nadoknaditi u potpunosti, bez ikakvog ograničenja,na
zahtev vlasnika računa i nije bilo nikakvih indikacija za ograničenja ovog
pravila. Osim toga, 1996. godine, ukrajinske drţavne vlasti su izvršile
monetarne reforme, i iz drţavnog novca Karbovanets prešlo se na
ukrajinsku Hyrvna. Ovo je uticalo na štednju podnosilaca koja je već
značajno devalvirala prouzrokovanom inflacijom. 1996. godine, usvajanjem
Zakona o štednji građana, drţava je uvela novi sistem koji je predviđao
naknadu progresivno indeksiranih računa. Prema ovom zakonu, štednja
podnosilaca će se nadoknaditi na osnovu određenog broja kriterijuma, kao
što su: godine starosti vlasnika računa, visina štednje i slično. Svake godine
drţava je usvajala propise u kojima je precizirala koje kategorije vlasnika
štednje će biti nadoknadjivane naredne godine. Prema ovim propisima,
samo štedše starije od 80 godina su imali su pravo na delimičnu
nadoknadu. Štaviše, u slučaju smrti vlasnika štednje, naslednicima bi se
plaćali troškovi sahrane. Krajem devedesetih, svaki podnosilac je pokrenuo
pravni postupak protiv Ukrajinske štedne banke traţeći potpunu ili
600
delimičnu nadoknadu štednje na indeksiranim računima. Njihove tuţbe su

odbacili prvostepeni i drugostepeni sudovi sa obrazloţenjem da podnosioci
nemaju pravo na punu ili delimičnu nadoknadu zato što ne ispunjavaju
kriterijum starosne dobi. Sud je, za podnosioce koji ispunjavaju kriterijum
starosne dobi, ocenio da imaju pravo na delimičnu nadoknadu. Neki od
podnosilaca su se ţalili i Vrhovnom sudu, ali je on podrţao pomenute
odluke.

Vlada je navela da podnosioci nisu imali status "ţrtve" povrede
imovinskih prava u smislu člana 34. Konvencije, i zato je zahtevala od suda
da proglasi nedopuštenim, ratione personae, prema odredbama Konvencije.
Vlada je navela da da bi se kvalifikovali za status ţrtve, podnosioci moraju
da imaju imovinska prava ili argumetuju da će imati pravo na nadoknadu
materijalne štete ako ispunjavaju zakonske uslove. Oslanjajući se na to,
Vlada je naglasila razliku između "nadoknade podnosiocima" i "scheme
nadoknade". Svaki podnosilac je morao da otvori u štednoj banci dva
paralelna naloga, ali odvojena, jednu za štednju otvorenu pre 1992. godine
od strane samih podnosilaca, a drugi je indeksiran račun koji je otvorila
drţava radi naknade novčanih iznosa izgubljenih kao rezultat inflacije na
štednim računima podnosilaca. Međutim, pošto su svi podnosioci bili
vlasnici novca na svojim štednim računima, nisu imali imovinsko pravo na
novčane iznose koje nadoknađuje drţava sve do ispunjenja uslova
predviđenih nacionalnim zakonom. Kao rezultat toga, podnosioci nisu
mogli da tvrde da su imali postojeća imovinska prava nad tim novcem,
stoga nisu mogli da traţe status "ţrtve" u smislu člana 34 Konvencije. Sa
druge strane, podnosioci su naglasili da je, kada su otvorili štedne račune,
Štedna banka obećala isplatu deponovanih iznosa o kojima je reč. Shodno
tome, proglašenjem drţave za odgovornu za ove depozite, nacionalno
zakonodavstvo garantovalo je pravo smatranja drţave za odgovornu.
Prema tome, s obzirom da podnosioci imaju pravo na naknadu materijalne
štete, koju drţava nije sprovela, podnosioci imaju status „‟ţrtve ". Takođe,
podnosioci su naveli da su iscrpili sve domaće pravne lekove. Kao rezultat
gore pomenutih činjenica, podnosioci su naveli da nije bilo razloga za
nepriznavanje njihovog statusa "ţrtve" u smislu člana 34 Konvencije.
Sud ponavlja da status "ţrtve" u smislu člana 34 pripada licu koje ima
neposredni interes da uvidi da li je to delo zabranjena ili dopuštena radnja.
601
Sud takođe smatra da je pitanje da li je podnosilac predstavke "ţrtva" u

smislu člana 34 nema veze sa sadrţajem konkretnog prava, već sa pitanjem
da li je povezano sa licem koja se oslanja na to. U ovom predmetu, Sud
napominje da su svi podnosioci predstavke traţili nadoknadu od drţave za
novac koji su deponovali kod Štedne banke i ţalili se na način na koji su
drţavni sudovi primenjivali zakon koji im je dao nadu da će u budućnosti
steći materijalno pravo, ali ostvarenje tog prava zavisi od uslova koje oni
smatraju nepravičnim. Prema tome, sud smatra da su pomenute činjenice
dovoljne da se dokaţe da su lični interesi podnosilaca predstavke bili
ugroţeni i da su "direktno i lično pogođeni" ponašanjem drţavnih organa,
čime se garantuje status "ţrtve" u smislu Ĉlan 34 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili da
su time što im se nije dozvolilo podizanje novca sa indeksiranih depozita,
oni bili ţrtve neopravdanog mešanja u pravo na mirno uţivanje imovine. S
druge strane, Vlada je tvrdila da prema pravnoj praksi, tuţba treba da se
odnosi na "imovinu" bilo postojeće ili kada postoji legitimno očekivanje da
će se dobiti pravo na imovinu. U ovom kontekstu, Vlada tvrdi da postoji
razlika između depozita samog podnosioca i iznosa koje je platila drţava.
Što se tiče prvog, iako početna štednja na računima podnosilaca predstavki
nije eksproprisana, već je značajno smanjena, podnosioca predstavke ništa
ne sprečava da ga podigne sa kamatom u bilo koje vreme. S druge strane,
prema rečima Vlade, podnosioci predstavke nemaju imovinska prava u
kompenzacijskim fondovima odnosno na indeksiranim računima na koje je
deponovanaje izvršila drţava. Vlada je takođe naglasila da, na osnovu
presedana, član 1 Protokola 1 Konvencije ne obavezuje drţave potpisnice
ugvora da čuvaju - sistematskom indeksacijom štednje - nivo kupovne
moći slobodno deponovanih iznosa, u potpunosti, u bankarskim ili
finansijskim institucijama. Vlada je tvrdila da je drţava dobrovoljno
preduzela mere da "očuva i aţurira stvarnu vrednost depozita" u skladu sa
relevantnim odredbama i uslovom da se isplata nadoknade izvrši,
uzimajući u obzir starost, iznos depozita i druge kriterijume. Međutim,
nikada nije garantovala nadoknadu u samo jednoj rati. Uzimajući u obzir
takve okolnosti, Vlada ocenjuje da iznosi nadoknađeni na indeksiranim
računima nisu postojali pre indeksiranja i stoga se ne mogu smatrati
imovinom podnosilaca predstavke. Kao rezultat, određeni zahtev nije u
skladu sa materijalnom oblasti delovanje, ratione materiae, sa odredbama
ove Konvencije.
602
Podnosioci predstavke su, s druge strane, tvrdili da član 1 Protokola

1, načelno, ne obavezuje drţave da čuvaju vrednost štednih računa, ali je u
ovom slučaju drţava sama preuzela ovu obavezu tako što je postala deo
sporazuma između podnosilaca predstavke i banke. Oni su tvrdili da je
drţava iskoristila svoj stav da izbegne obaveze i da nedostatak sredstava
nije opravdao nesprovođenje prava zagarantovanih Konvencijom. U
principu, podnosioci predstavke nisu osporili činjenicu da bi mogli da
podignu novac sa svojih početnih štednih računa, ali su tvrdili da su kao
rezultat inflacije takvi iznosi i sa kamatom smešni. Stoga, je cilj njihovog
zahteva da dobiju nadoknadu sa indeksiranih računa, a ne da podiţu svoj
novac sa početnih računa. Otvaranje paralelnih računa za nadoknadu je
tehničko sredstvo da se osigura da depoziti zadrţe svoju vrednost. Shodno
tome, bez obzira na pravnu klasifikaciju isplata, bilo kao nadoknada u
potpunosti isplaćenih iz drţavnog trezora ili vraćanje početne
revalorizovane štednje u skladu sa stopom utvrđenom zakonom,
podnosioci predstavke smatraju da su oni vlasnici tih iznosa. Isto tako,
činjenica da je, u slučaju smrti jednog od vlasnika računa, nadoknada
izvršena njegovim naslednicima, prema domaćem pravu, jasno pokazuje
da je to njihova "imovina".
Sud, pozivajući se na svoju pravnu praksu, podseća da se izraz
"imovina" moţe odnositi na postojeću imovina ili legitimna očekivanja za
buduća prava i da predmetni član ne sadrţi nijedno pravo na sticanje
imovine, kao posledica,ne obavezuje drţavu da sačuva kupovnu vrednost
iznosa deponovanih preko sistematski indeksiranih štednih uloga. Sud
napominje da je zahtev podnosilaca predstavke povezan sa dva odvojena
iznosa, prvi njihov početni štedni račun koji su deponovali kod Štedne
banke, a drugi, iznos koji je drţava nadoknadila prema indeksnoj šemi
računa. Međutim, glavni cilj njihovog zahteva je da dobiju nadoknadu sa
indeksiranih računa. Početna štednja na računima podnosilaca se
nesumnjivo kvalifikuje kao imovina u smislu člana 1 Protokola 1
Konvencije,i podnosioci mogu da podignu taj novac kad god poţele.
Međutim, iz činjenica u predmetu podrazumeva da podnosioci predstavke
nikada nisu pokušali da podignu taj novac, a glavna namera je dobijanje
nadoknade sa indeksiranih računa. Shodno tome, na osnovu gore
navedenih činjenica, sud smatra da zahtev podnosioca predstavke za
nadoknadu od indeksiranih naloga ne moţe da se kvalifikuje kao "ţrtva" u
smislu člana 34. Konvencije i ovaj deo zahteva proglašava neprihvatljivim u
603
skladu sa članom 35 stav 4. Sud takođe napominje da su iznosi za naknadu

štete prema schemi indeksiranja zavisili od toga koliko drţava izdvaja
sredstava u drţavni trezor za konkretan slučaj a postupci pred drţavnim
sudovima nisu u vezi sa postojećom imovinom podnosilaca. Stoga, sud
ocenjuje da se pravo na nadoknadu štednje sa indeksiranih računa ne
garantuje članom 1 Protokola br 1. Kao rezultat toga, ovaj deo zahteva je
van oblasti delovanja odredbi Konvencije i proglašen je neprihvatljivim u
skladu sa članom 35. §§ 3 i 4.
Odluka suda
604
Jeličić protiv Bosne i Hercegovine - 41183/02

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja odluke o
oslobađanju novca na bankovnom računu / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
neizvršenja presude o oslobađanju novca na "zamrznutom" deviznom
bankovnom računu/ postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / pravo na sud /

devize-strana valuta / štedni račun / zamrzavanje štednje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa. Ruţa Jeličić, bosanska drţavljanka,
1977-1983, deponovala je novčani iznos u nemačkim marakama na dva
devizna štedna računa, u drţavnoj banci "Privredna" u Sarajevu, odnosno u
filijali u Banja Luci. Štednja u devizama deponovane pre raspada SFRJ je
"inostrana štednja" u stranoj valuti i spada pod poseban pravni reţim u
Bosni i Hercegovini. U nekoliko slučajeva, 1992. i 1993. godine, podnosilac
je uspela da povuče deo štednje uprkos pravnim ograničenjima koja su
vaţila krajem osamdesetih godina.
Podnosilac je 1997. godine pokrenula parnični postupak protiv banke
u Banja luci, kao nasledniku Privredne banke, traţeći i ponovno vraćanje
svih štednji u stranoj valuti. Prvostepeni sud u Banja Luci, nakon
konstatovanja određenog iznosa deponovanog u banci u vlasništvu
podnosioca, na dva odvojena računa i kamatu, naloţio je banci da oslobodi
pun iznos na njenom računu i isplati zakasnele kamate i zakonske troškove,
u roku od 15 dana. Okruţni sud u Banja Luci je 4. novembra 1999. odbio
ţalbu Banke, pa je prvostepena odluka od 26. novembra 1998. postala
pravosnaţna.
605
U međuvremenu, podnosilac je podnela tuţbu Komori za ljudska

prava za Bosnu i Hercegovinu, jer presuda nije izvršena. Komora je 2000.
godine utvrdila kršenje člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola 1 i našao da
je Republika Srpska (optuţeni entitet unutar drţave) odgovorna za to
kršenje i naloţio joj da izvrši presudu bez daljeg odlaganja. Nakon
neizvršenja odluke, sud je poslao pismeni nalog za izvršenje kancelariji
zaizvršenje Republike Srpske, nalog koji je isti vratio kao neizvršen na
osnovu zakonskih ograničenja. Dalje, Vrhovni sud je odbio ţalbu na
prvostepenu presudu. S druge strane, podnosilac je deo štednje pretvorila u
privatizacijski kupon, koji je kasnije prodala. U januaru 2002. godine
završena je privatizacija Banjalučke banke, a novac na deviznim računima
podnosioca je pretvoren u javni dug za koji je odgovorna Republika Srpska.
2006. godine, drţava Bosna i Hercegovina preuzela je dug, koji je
rezultat obaveza za staru deviznu štednju. Presuda iz 1998. godine, mada
pravosnaţna i izvršna, nije izvršena.

Podnosilac je navela povredu člana 6 stav 1 Konvencije kao rezultat
opstrukcije izvršenja pravosnaţne odluke, tvrdeći da neizvršenje
pravosnaţne i izvršne odluke nije bilo opravdano ni pod kojim
okolnostima. Ona se oslanjala direktno na princip vladavine prava. Vlada je
tvrdila da obaveza izvršavanja pravosnaţnih i obavezujućih sudskih
odluka nije apsolutna. S obzirom da se presuda odnosila na štednju u
"stranoj valuti", koja je predstavljala značajan deo velikog javnog duga,
onda je sporno pravno mešanje bilo opravdano. Vlada je takođe potvrdila
da podnosilac ne moţe da očekuje punu nadoknadu zbog promene
zakonodavstva i preduzetih aktivnosti, kao što je konvertovanje dela
štednje a zatim i njihova prodaja.
U podnescima trećih strana, Udruţenje deviznih štediša je objasnilo
da je jedan od glavnih razloga postepenog nestanka deviznih rezervi bivše
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) nezakoniti napadi
na monetarni sistem od onih koje su sada drţave naslednice bivše SFRJ.
Presude kojima se nalaţe isplata "stare" štednje u stranoj valuti bile su retka
i samo nekoliko sudova u Republici Srpskoj je odlučilo u korist "starih"
deviznih štediša a nijedan sud u Federaciji Bosna i Hercegovina nije
postupio tako. Takva suđenja, retka kakva su bila, nisu funkcionisala zbog
pravnih smetnji.
606
Sud ponavlja da se u članu 6 stav 1 svakome daje pravo da podnese

zahtev u vezi sa njihovim građanskim pravima i obavezama pred sudom;
tako oličava "pravo na sud" iz kojeg je pravo pristupa, pa pravo pokretanja
sudskog postupka u građanskim stvarima, predstavlja jedan aspekt. Bilo bi
nerazumljivo da član 6 stav 1 detaljno sadrţi proceduralne garancije koje su
date strankama u sporu - procedure koje su poštene, javne i brze - bez
zaštite izvršenja sudskih odluka. Međutim, sud ponavlja da se izvršenje
presude koju donese bilo koji sud mora smatrati integralnim delom
"suđenja" u smislu člana 6. Sud dalje ponavlja da nije dozvoljeno da se
drţavni organ osloni na nedostatak finansijskih sredstava kao opravdanje
za nepoštovanje duga koji proizilazi iz presude.
Bez sumnje, odlaganje izvršenja presude moţe biti opravdano u
posebnim okolnostima, ali kašnjenje ne moţe biti takvo da podriva suštinu
prava zaštićenog članom 6. stav 1.1 Sud konstatuje da presuda od 26.
novembra 1998. godine, iako pravosnaţna i izvršna, još nije izvršena. Zbog
toga je kontraverzna situacija trajala više od četiri godine od ratifikacije
Konvencije od strane Bosne i Hercegovine 12. jula 2002. (period koji spada
u sudsku nadleţnost ratione temporis). Sud takođe napominje da je dug iz
presude odgovornost drţave.
Nadalje, Vlada je tvrdila da je predmetni slučaj bio izuzetan, jer se
presuda odnosila na oslobađanje štednje podnosioca u "stranoj valuti ". Bilo
bi neprihvatljivo da Vlada izvrši ovu presudu bez nadoknađivanja, u isto
vreme, i druge "stare" devizne štediše (uključujući one koji nisu dobili
pravosnaţnu i izvršnu presudu u njihovu korist) i takva akcija je
jednostavno nemoguća zbog veličine "stare" štednje u stranoj valuti. Sud
smatra da je poloţaj podnosioca u ovom predmetu znatno drugačiji od
onih "starih" deviznih štediša koji nisu dobili presudu kojom se nalaţe
oslobađanje njihovih sredstava. Sud smatra da isplata iznosa koji su domaći
sudovi dali u predmetu podnosioca, čak i uz akumuliranu kamatu, ne bi
predstavljao veliki teret za drţavu, a još i manje bi rezultiralo padom
privrede, kako je sugerisala Vlada. Prema Sudu, podnosioca ne bi trebalo
sprečiti da uţiva u uspehu suđenja zbog navodnih financijskih poteškoća
koje je drţava doţivjela. Štaviše, dokazi da su presude kojima se nalaţe
oslobađanje "stare" štednje u stranim valutama više izuzetak nego što je
normativ, su protivni praksi Ustavnog suda u Bosni, gde je od hiljada
1 Burdov protiv Rusije br. 59498/00, § 35, ESLJP 2002-III, i Teteriny protiv Rusije, br.
11931/03, § 41, 30. jun 2005
607
slučajeva u kojima se odobrava oslobađanje stare štednje u stranim

valutama, samo 5 izvršenih, uprkos postojanju pravosnaţne presude.
Slično tome, oko 10 podnosilaca je dobilo presudu za oslobađanje stare
štednje u stranoj valuti, od strane samog Suda.
Iako veliki deo "stare" štednje u stranoj valuti mogao da prestane da
postoji pre ili tokom raspada bivše SFRJ i raspada njenog bankarskog i
monetarnog sistema, takve okolnosti podiţu i ispituju se pre definisanja
konačnog unutrašnjeg utvrđivanja slučaja. U okolnostima datog predmeta,
sud smatra da nije opravdano dugo odlagati izvršenje pravosnaţne i
izvršne presude ili mešati se u izvršenje presude. Sud zaključuje da je
suština prava podnosioca za pristup sudu, kako je predviđeno članom 6
stav 1 Konvencije, oštećena i stoga je došlo do povrede tog člana.
Što se tiče navodne povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije, sud
ponavlja da nemogućnost izvršenja pravosnaţne presude u korist
podnosioca predstavlja mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kako je
navedeno u rečenici prvog stava člana 1 Protokola 1. Iz razloga navedenih
u kontekstu člana 6, sud dalje smatra da mešanje u imovinu podnosioca
nije opravdano u okolnostima slučaja, pa je stoga došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
Shodno članu 41 Konvencije, u pogledu materijalne štete, podnosilac
je traţila plaćanje duga iz presude, uključujući zateznu kamatu i pravne
troškove. Ona priznaje da su iznosi koje je primila tokom perioda 2001-2004
na sekundarnom trţištu trebalo odbiti (ukupno 13.395 evra) i odbija da
snosi teret gubitka nastao u tim transakcijama (tj. razliku od 17.282 evra
između nominalne vrednosti svoje konvertovane štednje u kupone za
privatizaciju i cenu tih kupona koji su u stvari plaćeni) i traţila naknadu od
50.000 evra za nematerijalnu štetu. Uzimajući u obzir zaključak o kršenju,
sud zaključuje da Vlada treba da plati naknadu koju su odredili domaći
sudovi (od glavnog duga (153.475 evra), kamatu za kašnjenje, pravne
troškove i zateznu kamatu), od koje treba odbiti iznos od 13.395 evra, tako
da podnosilac treba da dobije 163.460 evra. Sud se slaţe sa podnosiocem da
ne bi bilo pošteno da ona pretrpi štetu prouzrokovanu transakcijama iz
navedenog perioda, s obzirom da prvenstvenu odgovornost za gubitak
pripada drţavi za neizvršavanje predmetne presude blagovremeno. Sud
takođe konstatuje da je podnosilac pretrpela brojnu nematerijalnu štetu
koja je nastala kao posledica kršenja Konvencije i da se zbog toga treba
nadokanditi odgovarajuća suma (4.000 evra).
608
Odluka suda
1 (jednoglasno).
609
A.i B. protiv Crne Gore - 37571/05

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat nevraćanja
stare štednje u stranoj valuti (devizna štednja) / postoji povreda
Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja sudskih odluka
za vraćanje štednje u stranoj valuti - devizne štednje / nema potrebe za
odvojenim razmatranjem
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ štednja / strana valuta / pravično

suđenje / neizvršenje odluka / imovina / legitimna svrha / pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - crnogorska drţavljanka je umrla godinu
dana nakon što je podnet zahtev a njena dva naslednika, A i B (u daljm
tekstu: podnosioci predstavke), nastavili su sa njenim zahtevom. 20.
septembra 1993. godine, 23. maja 1994. i 27. juna 1996. godine, Osnovni sud
u Podgorici je doneo tri rešenja u korist podnosioca predstavke naloţivši
Podgoričkoj banci da im, u različitim valutama, isplati određene iznose za
štednju koju je ona imala u ovoj banci. Nakon pokretanja prvog i trećeg
postupka izvršenja 19. novembra 1999. godine, Osnovni sud je okončao
ovaj postupak na osnovu Zakona o regulisanju obaveza po osnovu štednje
u stranoj valuti/devizne štednje. 2003. i 2004. godine, podnosilac prijave je
zatraţila izvršenje sve tri odluke protiv Podgoričke banke. Osnovni sud je
odbacio ove tvrdnje navodeći da Podgorička banka više nije duţnik i da
nema pasivan legitimitet. Na osnovu Zakona o štednji građana u stranoj
valuti iz 2003. godine, ovu obavezu je preuzela drţava, odnosno Centralna
banka. Podnosilac predstavke je od Centralne banke traţila da joj plati dug
u aprilu 2005. godine, a centralna banka je obavestila podnosioca
predstavke da nije imala nadleznost da se bavi njegovim slucajem, na
osnovu Zakona o štednji građana u stranoj valuti. U decembru 2007. godine
610
Centralna banka je obavestila podnosioca predstavke da na ime podnosioca

predstavke nije registrovana štednja u stranoj valuti/devizna štednja. Sa
druge strane, podnosilac predstavke je 2005. godini je obavešteno od
Ministarstva finansija da su nadleţne banke odgovorne za tačnost prenetih
podataka. Dalje, Podgorička banka je obavestila podnosioce predstavke da
nije bilo dokaza da je dug o kojem su odlučili lokalni sudovi plaćen i
obavešteni su da je Centralna banka odgovorna za tačnost prenetih
podataka. Podnosioci predstavke su nekoliko puta, bez uspeha, kontaktirali
Ombudsmana i Ministarstvo pravde. Postalo je poznato kasnije da
podgorička banka nikada nije registrovala dug koji je dospeo na uplatu
podnosiocima predstavke od strane lokalnih sudova i da je prebačen u
Centralnu banku. Takođe, podnosilac predstavke je imala račun u evrima
koji je u Centralnoj banci evidentiran kao javni dug. Kasnije, taj iznos je
vraćen u hartijama od vrednosti i podnosioci predstavke su ih prodali za
pola vrednosti.

U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosioci
predstavke nisu iscrpeli sve domaće pravne lekove, odnosno nisu podneli
tuţbu protiv Podgoričke banke ili Drţavne banke ako su smatrali
odgovornom drţavu. Podnosioci predstavke, takođe, nisu pokrenuli
upravni postupak protiv Centralne banke i nisu se ţalili Ustavnom sudu.
Što se tiče pisama upućenih različitim institucijama, to se ne smatra
adekvatnim zakonskim postupcima. Podnosioci predstavke su tvrdili da su
pisma upućena različitim institucijama nakon odluka iz 1993, 1994. i 1996.
godine imala za cilj da sprovođenje ovih odluka i da ţalba Ustavnom sudu
u to vreme nije bila na raspolaganju.
Sa tim u vezi, Sud podseća da su jedini načini iscrpljivanja oni koji su
efikasni. Sud takođe nalazi da član 31 stav 1 za iscrpljivanje sredstava nije
apsolutan i ne primenjuje se automatski, već se u obzir moraju uzeti
posebne okolnosti svakog slučaja. Sud ocenjuje kontradikcije u domaćem
zakonu u vezi sa odgovornošću za podatke - podatke o štednji u različitim
valutama i pasivnosti Vlade da to razjasni. Sud smatra da u takvim
okolnostima građanske tuţbe ne bi bile efikasne, jer zakonodavstvo nije
bilo jasno. Sud takođe smatra da je podnosilac predstavke uputila zahtev
Sudu 2005. godine, a Ustavni sud je osnovan 2007. godine. Uzimajući u
611
obzir iznete okolnosti i argumente, Sud odbacuje argumente Vlade i navodi

da je zahtev prihvatljiv.
Pozivajući se na član 1. Protokola 1. Konvencije, podnosioci
predstavke su tvrdili da je drţava bila duţna da im isplati štednju na
osnovu domaćeg zakonodavstva i na činjenicu da vlada nikada nije
demantovala ovu obavezu. Vlada nije komentarisala ovaj navod. Sud
podseća, prvo, da štednja u različitim valutama spada u značenje reči
"imovina" iz člana 1 Protokola 1 Konvencije1. Takođe, podseća da svako
mešanje javnih vlasti u pravo na mirno uţivanje imovine treba da bude u
skladu sa zakonom2 i da ova mešanja imaju legitiman cilj od opšteg
interesa. Na osnovu sudske prakse Suda, izraz "u skladu sa zakonom"
zahteva da se postupanje bazira na domaćem pravu a takođe se odnosi i na
kvalitet predmetnog zakona traţeći od njega da bude pristupačan i jasan
ljudima koji imaju potrebo da predvide njegove efekte.3
Pošto štednja u stranoj valuti spada u smisao imovine kojeje dato u
nasledstvo podnosiocima predstavke i domaće pravo navodi da su ovi
dugovi bili javni i da će ih drţava postepeno vratiti do 2017. godine, Sud
smatra da su potraţivanja podnosilaca predstavki da im se vrati štednja u
stranoj valuti legitimna. Kao posledica administrativne greške, ova štednja
nikada nije registrovana i konvertovana u javni dug i stoga podnosiocima
predstavke dug nije vraćen. Ovu činjenicu je potvrdila Centralna banka,
Podgorička banka i posredno sama Vlada. Sud ističe nedostatak preciznosti
i predvidljivosti domaćeg zakona o tome ko je odgovoran za prenos
štednje. Jasno je da ovo nije odgovornost podnosilaca predstavke. Zakon o
regulisanju obaveza koje proističu iz devizne štednje predviđa da se sva
štednja u različitim valutama koja je deponovana kod "ovlašćenih banaka",
uključujući i Podgoričku banku do 18. marta 1995. godine postaje javni
dug; da sve sudske postupke pokrenute za vraćanje ove štednje do dana
stupanja na snagu ovog zakona treba prekinuti. Ovaj zakon je izmenjen, a
kasnije poboljšan sa još dva zakona, uključujući i Zakon o štednji građana u
stranoj valuti iz 2003, u kojem se navodi da bi u momentu prenosa duga iz
ostalih banaka Centralnoj banci, banke trebalo da Centralnoj banci dostave
1 Kovačić i drugi protiv Slovenije (dec.), br. 44574-98 et al., 9 oktobar 2003, Trajkovski protiv
Bivše jugoslovenske republike Makedonije (dec.), br. 53320/99, ESLJP 2002 IV
2 Bivi kralj Grče i drugi protiv Grčke[VV], br. 25701/94, § 79, ESLJP 2000-XII
3 Amann protiv Švajcarske [GC], br. 27798/95, § 50, ESLJP 2000-II; Slivenko protiv Latvije
[GC], br. 48321/99, § 100, ESLJP 2003-X
612
svu evidneciju- podatke- detaljne o tim dugovima i da odgovornost za

tačnost ovih podataka ostaje na bankama. Zakonom je takođe predviđeno
da drţava do 2017. godine vrati dugove u evrima.
Na osnovu gorenavedenih činjenica, Sud smatra da je bilo očiglednog
mešanja drţave u imovinska prava podnosilaca predstavke i legitimna
očekivanja da će štednja biti vraćena. U ovom zaključku Sud razjašnjava da
nema potrebe da se ocenjuje da li je postojala pravična ravnoteţa između
zahteva za opšti interes i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca.
Stoga, nalazi da postoji povreda člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U vezi sa članom 6 Konvencije, podnosioci predstavke su dali isti
argument kao u navodima zasnovnim na članu 1 Protokola 1. Sud stoga
smatra da nije neophodno razmatrati iste navode na osnovu člana 6
Konvencije. Ostali navodi po osnovu člana 6. Konvencije i člana 1 Protokola
1 uključuju nesposobnost izvršenja sudske odluke koja nalaţe vraćanje
štednje i primorava ih da prodaju hartije od vrednosti za polovinu njihove
realne vrednosti. Sud je u sličnim slučajevima, presudio da podnosioci
predstavke nisu imali nikakva trajna prava u vezi sa izvršenjem jer je to
zabranijivao relevantni zakon pre nego što je drţava ratifikovala
Konvenciju i Protokol 1, 3. marta 2004. godine.4 Kao rezultat toga, navodi
se smatraju neosnovanim i Sud ih odbija u skladu sa članom 35 stav 3 (a) i
članom 4 Konvencije. Sud, takođe, smatra da domaći zakon predviđa
prodaju hartija od vrednosti, ali iznos ovih hartija od vrednosti nije
ograničen na trţištu. U ovim okolnostima, Sud smatra da drţava ne moţe
biti odgovorna za pojedinačno postupanje podnosilaca predstavke da
prodaju hartije od vrednosti. Tako je odlučio da je ova tvrdnja nespojiva
ratione personae sa odredbama Konvencije, odnosno članom 35 § 3 (a) i nije
prihvaćena na osnovu člana 35 stav 4.
Podnosioci predstavke su traţili deviznu štednju kako je navedeno u
lokalnim sudskim odlukama, i 10.000 evra na ime nematerijalne štete.
Vlada je odbila ovaj iznos, a Sud prihvata da su podnosioci predstavke
pretrpeli nematerijalnu štetu, koja se ne moţe nadoknaditi isključivo
nalaţenjem da je došlo do kršenja njihovih prava. Prema tome, Sud
procenjuje da se podnosiocima predstavke, na ime nematerijalne štete
dodeli 3.000. Što se tiče materijalne štete i nadoknade duga, Vlada bi trebalo
da isplati podnosioce predstavke, zaračunavajući i kamatu od trenutka
4 Ajdarpašić i Kadić protiv Crne Gore (dec.), br. 40759/06 i 56888/09, §§30-33, 23 novembar
2010; Molnar Gabor protiv Srbije, br. 22762/05, §§ 48-51, 8 decembar 2009
613
kada je štednja postala javni dug. Vlada Crne Gore takođe, treba da
preduzme mere i izmeni zakon i vrati sve dugove koji proizilaze iz tog
zakona. Sud takođe nalaţe plaćanje proceduralnih troškova podnosiocima
predstavke.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji porveda člana 1 Protokola 1, a zahtev na
osnovu člana 6 nije potrebno razmatrati odvojeno (jednoglasno).
614
MZT Learnica A.D. protiv Bivše jugoslovenske Republike Makedonije - 26124/02
MZT Learnica A.D. protiv Bivše jugoslovenske Republike

Makedonije - 26124/02
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat lišavanja od
imovine deponovane u banci/ odbija se
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog duţine postupka / postoji
povreda
Ĉlan 14
Povreda prava na jednak tretman kao rezultat diskriminacije u
poređenju sa drugim poveriocima / odbija se
Ključne reči: bankovni depoziti / vraćanje depozita / postojeća imovina /

iscrpljivanje pravnih lekova / pravično suđenje / duţtina postupaka / diskriminacija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - MZT Learnica A.D. Skoplje, imala je devizni
bankovni račun u Jugobanci A.D. Skoplje, banka koja je kasnije postala
Spoljnotrgovinska banka Skoplje (Banka), putem koje je podnosilac prijave
vršio isplate svojim poslovnim partnerima. Podnosilac predstavke je 1991.
godine stavio na raspolaganje neka akreditivna pisma kao garanciju za
izvršenje plaćanja trećim licima koje, banka, očigledno nije izvršila, uprkos
činjenici da je podnosilac predstavke to naloţio. Vrednost kreditnih pisama
premašivala je iznos od 200,000$ (dolara). Shodno tome, 25. juna 1992.
podnosilac predstavke je pokrenuo postupak izvršenja kojim je od
Privrednog okruţnog suda u Skoplju traţio da naloţi Banci da prenese
odgovarajući iznos novca na njegov račun; zahtev koji Privrednog
okruţnog suda u Skoplju usvojio. Međutim, pošto je banka odbila da izvrši
prenos odgovarajućeg novčanog iznosa, sledeći postupak se nastavio kao
615
parnični postupak kroz koji bi se razmatrao meritum /osnovanost zahteva

koji podneo podnosilac predstavke.
U okviru predmetne procedure, Privredni okruţni sud u Skoplju
traţio je mišljenje nezavisnog veštaka i od podnosioca predstavke je
zahtevao i pojašnjavanje zahteva. Pošto je podnosilac predstavke osporio
mišljenje nezavisnog veštaka, Privredni okruţni sud u Skoplju je naloţio
drţavnom forenzičkom institutu da sastavi izveštaj o kreditnim pismima,
naloţivši podnosiocu predstavke da snosi troškove vezane zato mišljenje.
Isti sud je 26. aprila 1995. godine obustavio postupak u vezi sa
zahtevom podnosioca predstavke zbog pokretanja stečajnog postupka
protiv Banke. Osam meseci kasnije, podnosilac predstavke je zatraţio od
suda da nastavi postupak protiv Banke i da što pre organizuje sudsku
raspravu na koju bi bili pozvani veštaci koji su dali mišljenje o njegovom
zahtevu. Kao rezultat toga, Privredni okruţni sud u Skoplju je organizovao
sednicu koja je odloţena zbog štrajka administrativnog osoblja suda. Na
dve sledeće sednice koje je organizovao privredni okruţni sud u Skoplju
nije prisustvovala ni jedna od strana, mada su obe strane bile uredno
obaveštene o tome zašto su postupci obustavljeni pet meseci. Nakon
nastavka postupka, od podnosioca predstavke je zatraţeno da drugi put
pojsani svoj zahtev. U ovoj fazi postupka, Banka je traţila od Privrednog
okruţnog suda u Skoplju da dobije treće mišljenje Drţavnog forenzičkog
instituta. Troškove za ovo mišljenje je snosio podnosilac predstavke kako bi
izbegao produţenje postupka pošto je Banka odbila da ih plati.
U novembru 2001.godine, Privredni okruţni sud je okončao stečajni
postupak protiv Banke, naglašavajući da su sva potraţivanja poverilaca
banke podmirena i da je ostatak imovine prebačen drţavi. Banka je prestala
da postoji i zbog toga je postupak u vezi sa zahtevom podnosioca
predstavke protiv Banke obustavljen. Podnosilac predstavke je zatim traţio
nastavak postupka protiv drţave kao pravnog naslednika Banke i
organizovanje rasprave na koju bi u ime drţave bio pozvan advokat
drţave. Međutim, advokat drţave je odbio da učestvuje u postupku u
svojstvu tuţenog.

Podnosilac predstavke je naveo povredu prava predviđenih članom 1
Protokola 1, članom 6 stav 1 i članom 14 Konvencije. Sud je u početku
napomenuo da je postupak koji se odnosi na zahtev pokrenut 25. juna 1992.
616
godine, kada je podnosilac predstavke zatraţio od Privrednog okruţnog

suda u Skoplju da naloţi Banci da prenese odgovarajući iznos novca na
njegov bankovni račun. Sud smatra da postupak nije završen pošto lokalni
sudovi nisu doneli konačnu odluku po tom pitanju.
U vezi sa članom 6 stav 1, Sud konstatuje da je period koji potpada
pod njegovu jurisdikciju ne počinje 25. juna 1992. godine, već od 10. aprila
1997. godine, kada je Konvencija ratifikovana u Bivšoj Jugoslovenskoj
Republici Makedoniji. Međutim, Sud smatra da bi se procenilo da li je
kriterijum "razumnog roka" definisana u članu 6 stav 1 Konvencije
prekršen kako navodi podnosilac predstavke, zajedno sa stanjem postupka
nakon ratifikacije Konvencije, treba uzeti u obzir stanje postupka od
njegovog pokretanja. U ovom slučaju, od trenutka kada je pokrenut
postupak, do stupanja Konvencije na snagu, su prošle pune četiri godine,
devet meseci i petnaest dana pred jednom sudskom instancom, da nastavi
njegovo kašnjenje i četrnaest godina i devet meseci nakon ratifikacije
Konvencije. Sud, pozivajući se na svoju praksu, podseća da se razumnost
duţine trajanja postupka mora ocenjivati prema okolnostima i uzimajući u
obzir: sloţenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i nadleţnih
vlasti.1
Navodeći da je sloţena priroda predmeta podnosioca predstavke
prouzrokovala duţinu trajanja postupka, Vlada je tvrdila da vreme raspada
bivše Jugoslavije i njenog bankarskog sistema treba smatrati ključnim
doprinosom duţini trajanja postupka. Štaviše, duţina postupka koju je
Vlada obrazloţila i blokiranjem platnog sistema u vreme kada je razmatran
predmet podnosioca predstavke. Vlada je takođe tvrdila da je sam
podnosilac predstavke doprineo duţini trajanja postupka pošto nije
učestvovao na dva uzastopna sudska ročišta, čime je onustava postupka
trajala pet meseci i time doprinela njegovom produţenom trajanju.Vlada je
dalje naglasila da podnosilac predstavke nikada nije traţio od suda
ubrzanje postupka. Pored toga, čekao je više od osam meseci da od suda
traţi nastavak postupka koji je obustavljen zbog stečaja. Nasuprot tome, u
vezi sa ponašanjem Banke, Vlada je tvrdila da su produţenju postupka
doprineli neuspeh Banke da prisustvuje brojnim sudskim ročištima
nepoštovanje uputstava Suda i neplaćanje troškova veštaka.
1 Videti slučajeve Frydlender protiv Francuske br. 30979/96, § 43, ESLJP 2000-VII;
Comingersoll S.A. protiv Portugalije br. 35382/97, ESLJP 2000-IV; Philis protiv Grčke (br. 2),
odluka od 27. juna 1997, Bilten presuda i odluka 1997-IV, § 35
617
Konačno, u pogledu ponašanja drţavnih organa, Vlada je tvrdila da

je Privredni okruţni sud u Skoplju odrţao ročišta bez ikakvih prepreka ili
kašnjenja. Vlada je priznala da je štrajk administrativnog osoblja ovog suda
uticao na odlaganje postupka u trajanju od četiri meseca, ali, prema rečima
Vlade, takav period nije imao značajan uticaj na ukupnu duţinu postupka.
Dalje, Vlada je tvrdila da je Privrednom okruţnom sudu u Skoplju bilo
potrebno više od dve i po godine da organizuje sudsku raspravu u
postupku protiv drţave, ali takvo odlaganje, prema tvrdnjama Vlade, treba
pripisati podnosiocu predstavke koji je izgubio interesovanje za nastavak
postupka, pošto nije traţio ubrzanje postupka.
Podnosilac predstavke je odbacio argumente Vlade, koji su
naglašavali ekonomsku prirodu svog slučaja, i podsetio da domaće
zakonodavstvo u takvim slučajevima predviđa kratke rokove. Shodno
tome, prema podnosiocu predstavke, produţenje postupka u trajanju od
ukupno osam godina, čak i nakon ratifikacije Konvencije, dovoljno je da
Sud oceni da je prekršen kriterijum "razumnog vremena". Prema
podnosiocu predstavke, Privredni okruţni sud u Skoplju je nerazumno
odloţio postupak kada je prihvatio zahtev Banke za treće mišljenje veštaka,
uprkos činjenici da su za slučaj podnosioca predstavke već data dva
mišljenja. Štaviše, podnosilac predstavke je podsetio da iako je plaćanje
troškova veštaka za davanje mišljenja bila obaveza Banke, a podnosilac
predstavke je platio troškove u cilju izbegavanja kašnjenja koja bi mogla da
još više produţe postupak. Podnosilac predstavke je uloţio prigovor na
argumente Vlade o sloţenosti predmeta i gubitku interesa od strane
podnosioca predstavke, uz obrazloţenje da je ostao bez ikakve alternative u
vreme kada je drţava odbila da učestvuje u postupku u svojstvu tuţenog.
Uzimajući u obzir argumente koje su iznele stranke, Sud prvo
podseća da je drţava obavezna da organizuje pravni sistem na takav način
da će njeni sudovi garantovati svakoj osobi pravo na pravosnaţnu odluku
u pitanjima koja se tiču prava i njihovih obaveza, u razumnom roku.
Uzimajući u obzir broj mišljenja veštaka, Sud smatra slučaj podnosioca
predstavke sloţenim predmetom. Međutim, sud primećuje da sloţenost
predmeta nije bila jedini element koji utiče na duţinu postupka. Sud smatra
da ponašanje podnosioca predstavke nije uticalo na produţenje postupka,
pošto je njegovo odsustvo na dve uzastopne sednice dovelo do prekida
postupka u kratkom vremenskom roku. Umesto toga, podnosilac
predstavke se potrudio da ubrza proceduru kada plaća troškove veštaka,
618
uprkos činjenici da je to bio zadatak Banke, i kada je od Privrednog

okruţnog suda u Skoplju traţio da organizuje sudsko ročište u najkraćem
mogućem roku. Shodno tome, Sud smatra da podnosilac ne treba da snosi
odgovornost za duţinu trajanja postupka. S druge strane, Sud primećuje da
je Privrednom okruţnom sudu u Skoplju bilo potrebno više od godinu i po
dana da organizuje raspravu u vezi sa zahtevom podnosioca predstavke za
nastavak postupka protiv drţave. Pored toga, Sud konstatuje da u odnosu
na osnovanost zahteva podnosioca predstavke još nije doneta nikakva
odluka. Shodno tome, Sud smatra da duţina postupka nije u skladu sa
kriterijumom 'razumni rok' kako je definisano članom 6 stav 1 Konvencije i,
prema tome, postoji povreda ovog člana.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da je
njegovo pravo na mirno uţivanje imovine prekršeno zbog toga što je lišen
uţivanja iznosa spora. Što se tiče ovog navoda, Sud podseća da koncept
"imovine" prema predmetnom članu ima autonomno značenje koje nije
ograničeno na vlasništvo nad fizičkim objektima ili "postojeću imovinu‟‟,
već uključuje imovinu i potraţivanja po kojima podnosilac predstavke
moţe dokazati da je bilo bar razumnog i "legitimnog očekivanja" da se
ostvari efikasno imovinsko pravo na nju. Pošto domaći sudovi nikada nisu
doneli presudu o meritumu predmeta i podnosilac predstavke još uvek
moţe da ostvari svoje potraţivanje iz sredstava Banke koja su preneta
drţavi nakon prestanka stečajnog postupka, Sud smatra da je zahtev po
ovom članu preran, jer interne procedure još nisu iscrpljene. Sud stoga
smatra da je zahtev neosnovan i odbacuje ga u skladu sa članom 35. stav 4.
Konvencije.
Što se tiče člana 14 Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da je
bio diskriminisan u odnosu na druge poverioce Banke koji su ostvarili
svoja potraţivanja u stečajnom postupku. Međutim, Sud odbija ovaj deo
zahteva. Sud smatra da podnosilac predstavke ne samo da nije izneo
nikakve argumente u prilog tom zahtevu, već nije iscrpio pravna sredstva u
vezi sa ovim delom zahteva, imajući u vidu činjenicu da pitanja koja se
odnose na diskriminaciju unapred treba podneti Ustavnom sudu na nivou
zemlje, jer je on nadleţan za ovu oblast.
Na osnovu člana 41, tuţilac traţi materijalnu štetu zbog duţine
postupka. Sud ne nalazi nikakvu uzročnu vezu između navodne povrede i
štete i zbog toga odbija ovaj zahtev. S druge strane, s obzirom da je
619
podnosilac predstavke pretrpeo nematerijalnu štetu zbog povrede

Konvencije, on na ime štete određuje 4,000 evra.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije, dok
se ostatak zahteva proglašava neprihvatljivim (jednoglasno).
620
Banfield protiv Velike Britanije - 6223/04

Ĉlan 1 Protokola 1
penzije policijskom sluţbeniku zbog izvršenja teških krivičnih dela:
odbačeno
Ključne reči: neometano uţivanje imovine/ penzija / krivično delo/

smanjenje penzije / javni interes / iscrpljivanje pravnih lekova / policajac
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Pol Banfield, britanski drţavljanin, bio
je policajac i osuđen je na 18 godina zatvora zbog seksualnih krivičnih dela
protiv ţena, uključujući i silovanje. Tri krivična dela počinjena su dok je
podnosilac predstavke bio na duţnosti. Njegove ţrtve su bile mlade ţene u
svojim dvadesetim godinama, koje su,zbog prekršaja, hapšene u policijskoj
stanici u Cambridge/Kembridţu. U to vreme, podnosilac predstavke je bio
narednik za pritvor, odgovoran za te ţene. Dok je bio na duţnosti u
policijskoj stanici, on je seksualno napao dve ţene a jednu silovao. Dva od
dela (pljačka sa ciljem silovanja i silovanje), podnosilac predstavke je
izvršio nakon što ga je ţrtva obavestila da je ranije imala krađu u svom
stanu i nakon što je ţrtva dala ime i adresu, podnosilac predstavke je tada,
oko ponoći, ušao u kuću ţene, i silovao je.
Proceduralni sudija je opisao napade koje je podnosilac predstavke
izvršio dok je bio na duţnosti kao "najteţe kršenje poverenja i duţnosti". 27.
juna 2000. godine, podnosilac predstavke je razrešen iz policije od strane
načelnika policije. Na taj dan imao je 14 godina i 40 dana penzionog staţa.
27. septembra 2001. godine, drţavni sekretar je, na zahtev policijskog
organa, izdao potvrdu o oduzimanju na osnovu Pravilnika K5 Pravilnik o
policijskim penzijama iz 1987. godine (u daljem tekstu: „‟Pravilnik‟‟). Posle
ročišta na kojem je podnosilac predstavke saslušan, policijski organi su ga
obaviestili da će izgubiti 75% penzije. U ţalbenom postupku pred
Kraljevskim sudom, iznos penzije koji se oduzima smanjen je na 65% od
621
strane sekretara (recorder), koji je takođe tvrdio da oduzimanje penzije ne

predstavlja dvostruku kaznu. Takođe je odbijen zahtev za sudsku reviziju
odluke Kraljevsksog suda.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 1 Protokola 1, člana 4
Protokola 7 i člana 8 Konvencije uzetih isključivo i u vezi sa članom 14
Konvencije. Ţalio se i na primenjene procedure, prema članu 6 Konvencije.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da je zahtev bio
očigledno neosnovan iz više razloga. Oni su tvrdili da podnosilac
predstavke nije iscrpio domaće pravne lekove, jer na ročištu nije podneo
zahtev za preispitivanje odluke sudije od 3. oktobra 2003. godine. Vlada je
takođe tvrdila da se oduzimanje penzije podnosiocu predstavke nije mešalo
u njegovo pravo na neometano uţivanje imovine, jer je njegovo pravo na
penziju bilo u skladu sa relevantnim propisima: efekat oduzimanja je bio
smanjenje penzije koja se finansira iz njegovih doprinosa i da će se penzija
isplaćivati, ali srazmerno umanjena u odnosu na izgubljeno poverenje u
javnu sluţbu. Vlada je tvrdila da je oduzimanje i smanjenje penzije
legitimna kontrola upotrebe imovine u opštem interesu, pošto penzijska
prava podnosioca predstavke nisu ugašena, već smanjena za 65% kako bi
se odrazilo povlačenje sredstava za tu penziju od javnih para. Vlada je dalje
naglasila da pravila o smanjenju i oduzimanju javne penzije - zasnovana na
delima podnosioca predstavke - ispunjavaju dve glavne funkcije: prvo, da
utvrde pravo određenog zaposlenog na penziju i drugo, da kontrolišu
korišćenje javnog novca od strane policijskog organa za "nagrađivanje"
zaposlenih za njihovo lojalno sluţbovanje. Osim toga Pravilnik K5 i
Cirkular Ministarstva unutrašnjih poslova zajedno, pojašnjavaju da kada je
zaposleni osuđen za krivično delo, policijski organ treba da razmotri da li je
"u javnom interesu" da taj zaposleni prima penziju drţave. U ovom slučaju,
Vlada je mišljenja da je postignuta pravična ravnoteţa između interesa
opšte zajednice i individualnog interesa podnosioca predstavke. Vlada i
dalje tvrdi da iako je cilj javne sluţbe da nagradi lojalno sluţbovanje,
policajac osuđen za dela koja podrivaju poverenje javnosti, ne moţe da se
ţali da je neko legitimno očekivanje bilo nepravilno, proizvoljno ili
nepravedno. Vaţno je da se izbegne gubitak poverenja javnosti do kojeg bi
došlo, ako bi jedan policajac ili drugi javni sluţbenik, koji je počinio i koji je
osuđen za teška krivična dela (za koja je i sam bio odgovoran za nanošenje
622
ozbiljnog gubitka poverenja u javnu sluţbu) bio "nagrađen" isplatom

potencijalno velikih iznosa iz javnih sredstava. Vlada je takođe primetila da
je oduzimanje bilo ograničeno na procenat penzije koja se isplaćuje iz
javnih sredstava i nije bila neizbeţna posledica kazni ili njegovog
otpuštanja. Umesto toga, to je bila odluka policije i drţavnog sekretara, a
zatim i Kraljevskog suda, a uzeta u svetlu svih okolnosti slučaja. U pogledu
testa "individualno i preterano opterećenje", Vlada je tvrdila da se test ne
moţe primeniti u ovom predmetu, jer on obuhvata posebnu odluku da
izgubi deo svoje penzije kao direktan rezultat njegovih krivičnih dela.
Podnosilac predstavke tvrdi da je njegov slučaj u pravnom kontekstu
spadao u pravni kontekst "prekomerno i individualno opterećenje" i da je
imao naročito ozbiljan uticaj na njega. Vlada je tvrdila da kada je lice
osuđeno na 18 godina zatvora, nije vaţno uzeti u obzir pravnu šemu
"prekomerno i individualno opterećenje" - kaţnjavanje podnosioca
predstavke nije nametnuto radi vraćanja poverenja javnosti u policiju, već
radi njegovog kaţnjavanja zbog njegovih krivičnih dela. Kazna nije sluţila
svrsi premeštaja ili (obezbeđivanjem da se podnosilac predstavke ne
nagradi velikodušnom isplatom penzija iz javne kese), uz očuvanje
poverenja javnosti u policijsku sluţbu.
Sud primećuje da je penzija policijskog sluţbenika delom sastavljena
od doprinosa podnosioca predstavke, ali u suštini se finansira iz javnih
sredstava. Ako sluţbenik izvrši krivično delo koje šteti poverenju javnosti u
policiju i usluge koje ona pruţa, onda se zbog ove situacije ne moţe
nagraditi, smatrajući penzionisanje kao nagradu za posao koji on obavlja.
Kada se drţavna penzija oduzme kao disciplinska mera, kao u slučaju
Azinas 100%,1 ili 65% (kao u ovom slučaju), neizbeţno je "mešanje" u
neometano uţivanje imovine. Pravo drţave da, osim krivičnog postupka,
preduzme disciplinske mere protiv podnosioca predstavke, nije sporno.
Krivično gonjenje, kao i disciplinski postupci, kao što je oduzimanje, su
usko povezani sa poverljivim odnosima koji moraju postojati između svih
zaposlenih i njihovog poslodavca, ali posebno u slučaju policije, koju
javnost smatra garantom za sprovođenje zakona. U predmetu podnosioca
predstavke, u vreme izvršenja krivičnog dela, on je ugrozio odnos
poverenja prema celoj policijskoj sluţbi. Sud primećuje da je odluka o
oduzimanju penzije podnosiocu predstavke bila diskreciona mera.
1 Azinas protiv Kipra [VV], br. 56679/00, § 43, ESLJP, 20. jun 2002
623
Sud takođe primećuje da je podnosiocu predstavke pruţena obimna

proceduralna zaštita u skladu sa relevantnim domaćim zakonodavstvom,
posebno u Cirkularu Ministarstva unutrašnjih poslova koji je davao
uputstva o oduzimanju policijskih penzija u postupnom postupku koji se
sastoji od tri dela ili faze. Sud ne smatra potrebnim da utvrdi da li je
podnosilac zahteva u ovom slučaju iscrpio domaće pravne lekove, pošto je
zahtev očigledno neosnovan iz sledećih razloga. Sud ne smatra
nerazumnim da se u posebnim slučajevima izvrši smanjenje ili čak i
potpuno oduzimanje penzija. Cirkularno pismo Ministarstva unutrašnjih
poslova jasno stavlja do znanja da je oduzimanje oblik sankcije i osigurava
da se mere oduzimanja mogu uvesti samo kada se preduzimaju krivični
postupci, osim sastava dvostruke kazne, oduzimanje će se takođe
primenjivati samo u ektremnim slučajevima ekstremno poput ovog. Sud
tvrdi da je u sudskoj praksi, odnosno u gore pomenutom slučaju Azinas,
penzija automatski bila oduzeta po sili zakona, a u tom slučaju, svaki korak
postupka je bio predmet posebne i postepene odluke. Uloga Suda je da
utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteţa između zahteva opšte
zajednice i zaštite prava pojedinca.
S obzirom na ozbiljnu prirodu dela počinilaca i vanrednu štetu
ugledu policije koju je stvori svojim krivičnim delima, Sud zaključuje da se
odluka kojom se podnosiocu predstavke oduzima pravo na penziju, ne
moţe smatrati remetilačkom za pravičnu ravnoteţu između individualnih
prava podnosioca predstavke i zabrinjavajućom za njegovog poslodavca i
javnost. Shodno tome, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim u smislu
člana 35. stav 3. i odbacuje ga u skladu sa članom 35 stav 4.
U bavljenju drugim potraţivanjima podnosioca, Sud primećuje da u
pogledu Protokola 7 Konvencije, Britanija nije ratifikovala ovaj protokol u
vreme dela, a čak i da jeste ratifikovan, podnosilac predstavke nije bio
podvrgnut dvema serijama duplih postupaka i stoga ne bi bio primjenji. U
vezi sa članom 6 Konvencije i nedostatkom pravne pomoći, Sud podseća na
slučaj Steel i Morris protiv Velike Britanije, u kojem je odlučio da se svaki
slučaj treba tretirati na osnovu odgovarajućih okolnosti odnosno njegove
sloţenosti. 2 Što se tiče predmetnog slučaja Sud odlučuje da nije bio
posebno sloţen za zakon i moţe se videti iz komentari suda o slučaju - od
ishoda rasprave u Kraljevskom sudu u Leeds - da je podnosilac predstavke
mogao da bude efikasno zastupan. Shodno tome, u smislu dela tvrdnji koje
2 Steel i Morris protiv Velike Britanije br. 68416/01, § 61, ESLJP 2005
624
spadaju u okviru njegove nadleţnosti, Sud nalazi da su tvrdnje neosnovane

i stoga ih odbacuje u skladu sa članom 35, stav 4 Konvencije.
Odluka suda
625
Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije - 53320/99
Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije -

53320/99
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine usled nemogućnosti
podizanja deviza sa bankovnog računa / odbačeno
Ključne reči: devizni depoziti/ podizanje novca/ / javni interes / pravična

ravnoteţa / promene reţima
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Strezo Trajkovski, drţavljanin Bivše
Jugoslovenske Republike Makedonije (BJRM), imao je deviznu štednju u
Komercijalnoj banci - Skoplje, u banci u vlasništvu drţave pre raspada
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Prema
zakonodavstvu tadašnje SFRJ, banke su bile obavezne da deponuju devizna
sredstva u Narodnoj banci SFRJ. Savet ministara je 1991. godine doneo
odluku da se podizanje sredstava štednje na deviznim računima moţe
vršiti samo na rate. 1991. godine, BJRM je proglasila nezavisnost i prema
novom Ustavu, svi zakoni SFRJ su ostali na snazi, izuzev onih zakona koji
regulišu organizaciju i nadleţnosti institucija SFRJ. Iste godine banka je
odbila zahtev podnosioca predstavke da podigne deviznu štednju, na
osnovu gore pomenute odluke institucija SFRJ. Sredstva podnosioca
predstavke su 1992. godine prebačena na novi račun iste banke, koji je
takođe bio zamrznut. Iste godine, BJRM je uvela sopstvenu drţavnu valutu,
a dugovi prema vlasnicima zamrznutih računa su iznosili 1,6 milijardi
nemačkih maraka (DEM). Zakonom iz 1992. godine kojim je ukinuto
prethodno zakonodavstvo, kada se tiče ličnih sredstava na deviznim
bankovnim računima deponovanim kod Narodne banke SFRJ, Vlada se
obavezala da isplati odgovarajuća sredstva koja se nalaze na štednim
računima u bankama sa centralnom kancelarijom na njenoj teritoriji, i
građani sa svojih štednih računa mogu podići ograničeni iznos. Za preostali
iznosi bi se izdavale hartije od vrednosti.
626
Podnosilac predstavke je 1992. godine protiv banke pokrenuo

građansku parnicu u Opštinskom sudu u Skoplju, zahtevajući vraćanje
novca sa zateznim kamatama. Zahtev je odbijen na osnovu toga što su
prema odredbama SFRJ, banke bile duţne da deponuju sredstva fizičkih
lica u stranoj valuti Saveznoj narodnoj banci i da je podizanje sredstava sa
štednih računa moguće samo za kupovinu stanova ili poslovnih prostora.
Zakon je ponovo izmenjen 1993. godine, a prema novom zakonu podizanje
sredstava sa zamrznutih štednih računa u stranoj valuti bilo je moguće
samo za svrhu utvrđenu zakonom, koja je, između ostalog, uključivala i
troškove lečenja, bračne troškove, sahrane i školovanje ili otplate
dugoročnih bankovnih kredita, plaćanje poreza, carine, poreza vezanih za
prenos akcija, kupovinu poljoprivrednog zemljišta u drţavnom vlasništvu,
poljoprivrednih mašina itd. Podnosilac predstavke se ţalio Apelacionom
sudu, tvrdeći da sredstva koja se nalaze na zamrznutim štednim računima
treba da imaju istu kamatu kao da su deponovana na oročene račune, npr.
za deponovanje po ugovornoj osnovi bez prava na podizanja određeni
vremenski period. Apelacioni sud u Skoplju je 1994. godine poništio
odluku Opštinskog suda, tvrdeći da odluka nije zasnovana na zakonu
BJRM i da Sud nije odgovorio na argumente podnosioca predstavke u vezi
sa kamatnom stopom. Stoga je predmet vratio na razmatranje Opšinskom
sudu u Skoplju, koji je 1995. godine utvrdio da su svi štedni računi u stranoj
valuti zamrznuti na osnovu odluka Saveta ministara SFRJ. Prema sudu,
potraţivanja vlasnika stare devizne štednje regulisana su Zakonom BJRM
iz 1993. godine, jer se drţava suočila sa teškom ekonomskom situacijom.
Sud je odbacio zahtev stranke sa obrazloţenjem da stranka nije htela da
podigne sredstva sa svog štednog računa u svrhe utvrđene zakonom. Što se
tiče kamatne stope, sud je presudio da, pošto podnosilac predstavke nije
imao ugovor sa bankom za stavljanje sredstava na oročen račun, tada ne bi
mogao da podigne istu kamatu koja je isplaćena nosiocima tih računa. Ove
odluke je potvrdio i Vrhovni sud.
2000. godine, dugovi prema vlasnicima računa su se smanjili za
508.100.000 DEM. Zakon iz 1993. godine ukinut je Zakonom iz 2000. godine
kojim se uređuje način i postupak isplaćivanja sredstava na štednim
računima u stranoj valuti, koji su zamrznuti i za koje je garant drţava.
Prema ovom zakonu, vlasnici takvih računa dobili su od drţave hartije od
vrednosti koje će biti kupovane u nacionalnoj valuti, dva puta godišnje u
roku od deset godina, sa kamatom. Ove hartije od vrednosti se mogu
627
koristiti za nadoknadu osiguranja i koncesija, plaćanje dugoročnih zakupa,

kupovinu opštiskih stanova, poljoprivrednog zemljišta i izgradnje. Kao što
je predviđeno zakonom, sredstva podnosioca predstavke su pretvorena u
evre. Radilo se o iznosu od 4,168.10 eura. Ĉetiri meseca nakon donošenja
zakona, podnosilac predstavke je podigao 125,25 evra, a za preostali iznosu
Vlada mu je dala hartije od vrednosti.

Podnosilac predstavke se ţalio na povredu prava na mirno uţivanje
imovine kao što je predviđeno u članu 1. Protokola 1, jer je bilo nemoguće
da podigne novac sa svog deviznog štednog računai. Vlada je u početku
sporila nadleţnosti suda ratione temporis, pošto se pitanje odnosi na
događaje koji su se desili pre 1997. godine, odnosno pre nego što je
Konvencija stupila na snagu u BJRM. Sud primećuje da, iako su se događaji
desili pre 1997.godine, konačna sudska odluka o ovom pitanju je odluka
Vrhovnog suda 1999. godine. Pored toga, Vlada je nastavila da donosi
zakone o ovom pitanju nakon stupanja na snagu Konvencije, posebno
usvajanjem Zakona iz 2000. godine. U vezi sa tim, Sud ponavlja da se
činjenice nakon stupanja Konvencije na snagu u drţavi članici, ne mogu
isključiti iz nadleţnosti suda, čak i ako su samo produţetak postojećeg
stanja. Zbog toga odbija prigovor Vlade.
Što se tiče merituma slučaja, Vlada tvrdi da je ograničavanje
podizanja sredstava sa deviznog štednog računa predstavljalo proveru
imovine podnosioca predstavke kako je predviđeno u drugom stavu člana
1 Protokola 1. Štaviše, Vlada tvrdi da je mešanje sprovedeno kako bi se
ostvario legitimni cilj odrţavanja likvidnosti drţavnih fondova, uzimajući u
obzir tešku ekonomsku situaciju u zemlji. Sud konstatuje da je, prema
Zakonu iz 1993., bankarska štednja podnosioca predstavke ostala
zamrznuta. Međutim, u istom Zakonu predviđeno je da podnosilac
predstavke moţe podići određene iznose za određene svrhe, navedene u
ovom i drugim zakonima.
Konkretno, on je bio u stanju da podigne sredstva sa svog računa,
iskoristi sredstva sa njega, kupuje opštinske stanove, poslovne prostore,
deonice ili čak prodaje zamrznutu štednju ljudima koji ţele da kupe
opštinske stanove ili poslovne objekte, u skladu sa zakonom. Osim toga,
iako su zamrznuti, računi su nudili kamatu. Što se tiče korišćenih
sredstava, Sud smatra da to ne predstavlja eksproprijaciju pošto nije bilo
628
prenosa imovine podnosioca predstavke niti potpunog lišavanja od

njegovog prava na korišenje imovine. Ova sredstva, koja su značajno
ograničavala pravo podnosioca predstavke da raspolaţe svojim sredstvima,
predstavljaju kontrolu nad korišćenjem imovine. Shodno tome, primenjuje
se drugi stav člana 1 Protokola 1, koji drţavi daje pravo da donosi zakone
koje smatra neophodnim za kontrolu korišćenja imovine u skladu sa
opštim interesom. Što se tiče svrhe mešanja, Sud procenjuje da su depoziti
na zamrznutim računima 1991. godine iznosili 1,6 milijardi DEM i oko 1
milijardu DEM 2000. godine. S obzirom na ekonomsku situaciju u BJRM u
tom periodu, nekontrolisano povlačenje ovih depozita bi nesumnjivo
uticalo na likvidnost banaka i drţavnih fondova i uticalo bi na monetarnu i
budţetsku politiku. Prema tome, Sud prihvata da su sredstva imala
legitimni cilj u javnom interesu.
Što se tiče ravnoteţe mešanja, u skladu sa svojom praksom, Sud,
pozivajući se na svoju dosadašnju praksu smatra da mora postići pravičnu
ravnoteţu između opšteg interesa i zaštite osnovnih prava pojedinca. Sud
smatra da je Zakonom iz 1993. godine regulisana situacija koja je postojala
nekoliko godina i nastala u teškim okolnostima u kojima se SFRJ raspadala
i napominje da taj zakon sadrţi nekoliko ciljeva prema kojima je podnosilac
predstavke imao pravo da podigne određeni iznos sa svog depozita,
uključujući između ostalog i novac do 100 DEM, kako bi obezbedio
opstanak i druge osnovne potrebe. Dalje, Sud smatra da je zahtev
podnosioca predstavke za dobijanje kamate na iste račune nema osnova u
domaćem zakonu. Pored toga, kamatna stopa na depozite podnosioca
predstavke nakon zamrzavanja njegovog računa, nije značajno smanjena u
poređenju sa stopom koja se primenjivala pre otvaranja računa. Sud takođe
primećuje da je Zakon iz 1993. godine ukinut zakonom iz 2000. godine, koji
je predviđao šire mogućnosti za korišćenje novca sa zamrznutog računa,
kao i da je podnosilac predstavke koristio mogućnosti koje se nude
zakonom i podigao iznos određen u evrima u roku od četiri meseca. Iz tih
razloga, Sud smatra da su korišćena sredstva primerena postizanju
legitimnog cilja i smatra da je zahtev očigledno neosnovan i zbog toga
odbijen u skladu sa članom 35. stav 3. i 4. Konvencije.
Odluka suda
629
Pralica protiv Bosne i Hercegovine - 38945/05


uţivanje imovine kao posledica neizvršenja pravosnaţnih presuda za
naknadu štete u vezi sa štednjom u stranoj valuti/ postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/mirno uţivanje imovine/ neizvršenje

konačnih presuda/ nadoknada/ stara moneta/ strana valuta/ iscrpljivanje pravnih
lekova
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Sretko Pralica, drţavljanin Bosne i
Hercegovine, pre raspada bivše Socijalističke Federativne Republike
Jugoslavije ("SFRJ"), deponovao je devize na svojim računima, u to vreme u
Privrednoj banci Sarajevo, Filijala u Prijedoru. U Bosni i Hercegovini, kao i
u drugim drţavama naslednicama bivše SFRJ, ova štednja u stranoj valuti
se obično naziva "stara". Posle nekoliko neuspelih pokušaja da povuče
svoja sredstva, podnosilac predstavke je pokrenuo postupak, traţeći
vraćanje sve svoje "stare" štednje u stranoj valuti i obračunatu kamatu.
Odlukom prvostepenog suda od 4. septembra 1995. godine, Prijedorska
banka (pravni naslednik Privredne banke Sarajevo, filijala Prijedor) je
naloţeno da podnosiocu predstavke isplati 254,725.85 maraka (DEM) i
sudske troškove u iznosu od 2.000 dinara (oko 770 maraka na dan
presude). Presuda je stupila na snagu 11. marta 1996. 26. decembra 1997.
godine, prvostepeni sud u Prijedoru je izdao izvršni nalog. Iako su domaće
vlasti preuzele dug po presudi, presuda još nije izvršena.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog neizvršenja pravosnaţne i izvršne presude u njegovu
korist. Vlada je, s druge strane, ukazala na dve nedavne odluke Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Ustavni sud") kojima se utvrđuju povrede
630
člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola 1 Konvencije u okolnostima sličnim

onima iz ovog predmeta.1 Iako je Ustavni sud u jednom slučaju odobrio
nadoknadu nematerijalne štete u iznosu od oko 300 eura, u drugom slučaju
je odbio sličan zahtjev. Vlada je tvrdila da su ove odluke izvršene 31.
avgusta 2007 i 14. marta 2008. godine. S obzirom na razvoj događaja u
Ustavnom sudu, Vlada je tvrdila da se ţalba tom sudu sada smatra
delotvornim pravnim lekom u smislu člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa
neizvršenjem odluka kojima se nalaţe oslobađanje "štednja u stranoj valuti.
"Zbog toga je Vlada pozvala Sud da proglasi zahtev kao neprihvatljivu s
obzirom na to da domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni zbog toga što
podnosilac predstavke nije koristio ovo sredstvo. Podnosilac predstavke je
izrazio sumnju u efektivnost, bez ulaţenja u pojedinosti.
Što se tiče opšteg načela u vezi sa pravilom iscrpljivanja domaćih
pravnih lekova, Sud podseća na postavljanje standarda u predmetu
Mirazović protiv Bosne i Hercegovine.2 Ipak, Sud primećuje da postoje
opravdani izuzeci od konkretnih okolnosti svakog slučaja, a samim tim i
procena da li su iscrpljeni domaći pravni lekovi, obično se odnose na
datum podnošenja zahteva.3 U ovom predmetu, Sud ne vidi nijedan
razloga da odstupi od gore navedenog načela. S obzirom da je podnosilac
predstavke u trenutku podnošenja zahteva Sudu, ţalba Ustavnom sudu ne
nudi prave i opravdane mogućnosti za uspeh u vezi sa njegovim ţalbama.
Stoga odbija prigovore Vlade.
Sud primećuje da je ovaj predmet praktično identičan prethodnim
predmetima u kojima je Sud utvrdio povredu člana 6 Konvencije kao i
povredu 1 Protokola 1 Konvencije.4 S obzirom na trajanje neizvršenja
predmetne presude, više od šest godina nakon datuma ratifikacije
Konvencije u Bosni i Hercegovini i uzimajući u obzir sve relevantne
okolnosti, Sud ne vidi razlog za odstupanje od prethodne sudske prakse.
Shodno tome, nalazi da je došlo do povrede člana 6 Konvencije i člana 1
1 Odluka br. CH / 03/10999 od 9. maja 2007 i odluka br. AP 158/06 od 18. oktobra 2007
2 Mirazović protiv Bosne i Hercegovine, br. 13628/03, 16 Maj 2006
3 Videti Baumann protiv Francuske, br. 33592/96, § 47, ESLJP 2001-V, i Babylonová protiv
Slovačke, br. 69146/01, § 44
4 Jeličić protiv Bosne i Hercegovine br. 41183/02, GjEDNj 2005; Pejaković i drugi protiv Bosne i
Hercegovine br. 337/04, 36022/04 i 45219/04, 18. decembar 2007.
631
Što se tiče štete, podnosilac predstavke nije podneo zahtev za

pravičnu nadoknadu. Prema tome, Sud smatra da ne postoji poziv da mu
se daju neki iznosi na račun toga. Međutim, treba imati u vidu da presuda
u kojoj Sud utvrdi povredu Konvencije ili njenih Protokola, nameće
zakonsku obavezu ne samo da plati ono što se odnosi na iznose dodeljene
poštenom nadoknadom, već i da, pod nadzorom Komiteta ministara,
izabere ili, ako je potrebno, pojedine mere koji treba usvojiti u domaćem
pravnom poretku kako bi se okončala utvrđena povreda. Uzimajući u obzir
svoj nalaz u ovom slučaju i bez obzira na bilo koju drugu meru koja se
moţe smatrati potrebnom, Sud smatra da tuţena drţava mora da obezbedi
izvršenje presude od 4. septembra 1995. godine i isplati podnosiocu
predstavke 130,632 evra (EUR), plus sve takse koje bi mogle da budu
naplaćene.
Odluka suda
632
Molnar Gabor protiv Srbije - 22762/05


uţivanje imovine kao rezultat neizvršenja pravosnaţne odluke o
oslobađanju štednje u stranoj valuti / ne postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje / neizvršenje sudskih odluka / iscrpljivanje

pravnih lekova / neometano uţivanje imovine / štednja u stranoj valuti / u javnom
interesu
Okolnosti predmetaj
Podnosilac predstavke - g-din Istvan Molnar Gabor, drţavljanin
Srbije i Crne Gore, primao je penziju u neto iznosu od oko 250 evra
(„‟EUR‟‟) mesečno. Nakon raspada bivše jugoslovenske federacije,
finansijske krize i kolapsa bankarskog sistema u Srbiji tokom devedesetih,
1998. i 2002. godine, drţava je bila primorana da usvoji zakonodavne
finansijske mere. Svi depoziti u različitim bankama koji su odgovarali
stranim valutama, pretvorili su se u javni dug, određujući i vremenski
period za vraćanje duga bivšim klijentima banaka. Između ostalog,
zakonodavne finansijske mere su posebno predviđale da bi svaki sudski
postupak koji se bavi pitanjem strane valute treba prekinuti.
Podnosilac predstavke je u nekoliko slučajava deponovao neku
štednju u stranoj valuti u Vojvođanskoj banci sa sedištem u Novom Sadu.
Podnosilac predstavke je 1991. godine traţio od Banke da povuče ušteđeni
novac, ali je Banka odbila da izda tu štednju. Podnosilac predstavke je
podneo građansku tuţbu kojom je traţio izdavanje dotične štednje.
Općinski sud u Subotici je 27. septembra 1993. godine, odlučio, delimično,
u korist podnosioca predstavke i naloţio banci da isplati: (i) 15,584,41
nemačkih maraka ("DEM") zbog njegove štednje u stranoj valuti; (ii)
37,460,000,000 jugoslovenskih dinara ("YUD") za njegove pravne troškove
[1]; i (iii) zakonsku kamatu koja se plaća u vezi sa dinarima, na dan 27.
septembar 1993. godine. Okruţni sud u Subotici je 20. marta 1996. potvrdio
633
ovu presudu, dodajući da bi tuţena banka trebalo da isplati kamatu na

iznos od 15.584,41 DEM koje su dodeljene. Konkretno, ova kamata je
morala biti isplaćena od 1. januara 1993. godine, na osnovu depozitne stope
na DEM (kamata na štedne uloge). Vrhovni sud je 2. oktobra 1996. godine
odbacio ţalbu tuţenog i potvrdio presudu Okruţnog suda. Podnosilac
predstavke je podnio dva odvojena zahteva Opštinskom sudu u Subotici,
traţeći izvršenje gore navedene presude prenosom sa bankovnog računa.
Opštinski sud je odbacio je ove zahteve, navodeći da su, prema
relevantnom domaćem zakonodavstvu, svi postupci sudskog izvršenja u
cilju prikupljanja depozita u stranoj valuti moraju da se prekinu. Banka je
30. marta 2004. godine potvrdila da je devizna štednja podnosioca
predstavke pretvorena u javni dug od 8, 740,18 evra. Od 1. marta 2007.
godine, Banka je i dalje dugovala podnosiocu predstavke iznosu od 6,652
eura, dok je u međuvremenu, u više rata i po različitim osnovama
nadoknadila ukupno 2,088,18 evra. U spisu predmeta nema podataka da li
je podnosilac predstavke primio bilo kakvu isplatu koja bi pokazala
nadoknadu duga od 6,652 evra.

Podnosilac predstavke se ţalio na kontinuirano odbijanje drţave da
odmah isplati svu njegovu štednju u stranoj valuti i na neizvršenje
pravosnaţne odluke donete u njegovu korist. Sud smatra da ove zahteve
treba ispitati prema članu 6 stav 1 i članu 1 Protokola 1.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da su dotična
pravosnaţna odluka, kao i zakonodavstvo o stranoj valuti, sprovedeni pre
nego što su ratifikovani Konvencija i Protokol 1. Sud smatra da u ovom
slučajuima navoda o nastavku kršenja i da će se odluka o primeni
Konvencije dati tokom ocene merituma predmeta. Vlada je dalje naglasila
da podnosilac predstavke nije iscrpio delotvorne pravne lekove i da je
podnosilac predstavke zahtevao izvršenje odluke pre 1998.godine, kada je
stupio na snagu "Zakon o stranoj valuti". Podnosilac predstavke je tvrdio
da je iscrpio pravne lekove, a da ga je finansijsko stanje sprečilo da ranije
podnese zahtev za izvršenje. Sud primećuje da je prema domaćem
zakonodavstvu predviđeno da je izvršenje ove odluke podnosilac
predstavke mogao da traţi u svakom trenutku, u roku od deset godina, što
je i učinio. Takođe, od 1998. godine zabranjeno je izvršavanje odluka koje se
634
tiču pitanja štednje u stranoj valuti, pa se onda ne moţe govoriti o

efikasnom pravnom leku. Prema tome, prigovor Vlade treba odbiti.
Što se tiče člana 6, Sud navodi da ova odredba garantuje svima pravo
da se pojave pred sudovima i tribunalima koji su im dodeljeni po njihovim
zahtevima. Izvršenje sudske odluke treba smatrati delom "suđenja" kao
jedne celine. Sa druge strane, podnosilac predstavke moţe da navede
povredu člana 1 Protokola 1 ako zahtevi u vezi sa imovinom spadaju u
okvir značenja te odredbe, što znači da se imovinom moţe smatrati
postojeća imovina, sredstva ili bilo šta drugo za šta podnosilac predstavke
moţe smatrati da ima legitimno očekivanje, koje bi trebalo da bude mnogo
konkretnije od same nade za priznavanja prava. Takođe, drugi stav ove
odredbe daje drţavi pravo da, ukoliko to smatra potrebnim, u javnom
interesu, preduzme zakonodavne inicijative u vezi sa kontrolom privatne
imovine, u skladu sa obimom procene. Sud dalje dodaje da, imajući u vidu
stvarnost vremena u srpskoj privredi i širok opseg ocene koje se priznaju
drţavama u oblasti ekonomske politike, spornog zakonodavstva u ovom
slučaju, koje predviđa postepenu nadoknadu štednje, postavilo je pravičnu
ravnoteţu kada se tiče opšteg društvenog interesa i kontinuiranih
legitimnih zahteva podnosioca predstavke i svih lica koja su se našla u istoj
poziciji. U tim okolnostima Sud smatra da ne postoji povreda člana 6 stav 1
Konvencije ili člana 1 Protokola 1.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 6 § 1 i člana 1 Protokola 1
Konvencije (četiri glasa za i tri protiv)
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Popović i Karakaš

Sudije Popović i Karakaš ističu da je u ovom predmetu tuţena drţava
propustila izvršenje pravosnaţne odluke donete u korist podnosioca
predstavke. Prema njima, razlog na koji se drţava poziva na takvo mešanje
u pojedinačna prava nije prihvatljiv. Nije dozvoljeno da jedan drţavni
organ navodi nedostatak sredstava kao izgovor za nepoštovanje sudskog
duga. Sudije naglašavaju da, iako je kašnjenje u izvršenju odluke
opravdano u posebnim okolnostima, kašnjenje ne moţe biti takvo da
podriva suštinu prava zaštićenog članom 6 stav 1 Konvencije. Prema njima,
situacija podnosioca predstavke se značajno razlikuje od pretpostavljene
635
većine drugih štediša čija je ušteđevina postala javni dug, ali nikada nisu
dobili pravosnaţnu odluku kojom se nalaţe oslobađanje njihovih depozita.
Stoga, ne opravdava mešanje vlasti u izvršenje pravosnaţne odluke
donete na lokalnom nivou, iako je to učinjeno na način koji je dozvoljen
domaćim zakonodavstvom. Stoga je bilo povređeno pravo na pristup sudu
zaštićeno članom 6 Konvencije. Nemogućnost da se dobije izvršenje
pravosnaţne presude, predstavlja mešanje u pravo na neometano uţivanje
imovine, kao što je definisano u prvoj rečenici prvog stava člana 1
Protokola 1. Što se tiče prigovora Vlade na nadleţnost Suda ratione temporis,
sve činjenice spadaju u nadleţnost suda ako su samo produţetak
postojećeg stanja u vreme ratifikacije Konvencije od strane drţave članice.
Treba napomenuti da podnosilac predstavke nije bio u mogućnosti da
svoju presudu izvrši po zakonu od 1998. godine, a to se nastavlja do danas.
Dalje, sudije smatraju da je neophodno navesti razlog za očuvanje
koherentnosti sudske prakse Suda. Iako Sud moţe da odstupi od svojih
prethodnih odluka, Sud ima svoje pravo samo ako "je uveren da postoje
opravdani razlozi za to." U ovoj presudi se ne mogu identifikovati nikakve
reference na ubedljive razloge da "odstupi od prethodnih odluka Suda u
predmetu koji je bio identičan ovom.
636
Kovačić i drugi protiv Slovenije - 44574/98, 45133/98, 48316/99

Ĉlan 1 Protokola 1 samostalno ili sa članom 14

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i diskriminacija na
osnovu drţavljanstva kao rezultat zabrane podizanaja strane valute/
zahtev odjavljen
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / depoziti / strana valuta / štedni

račun / drţavni sporazum/diskriminacija na osnovu drţavljanstva
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Ivo Kovačić, g-din Marjan Mrkonjić i
g-đa Dolores Golubović (koju nakon smrti, predstavlja njen naslednik) troje
hrvatskih drţavljana, pre raspada Socijalističke Federativne Republike
Jugoslavije („‟SFRJ‟‟) 1991. godine, zajedno sa svojim bliţnjima (bračnim
drugovima) deponovali novac u stranoj valuti na štedne račune u jednoj
filijali slovenačke banke (Ljubljanska banka) u Zagrebu. U to vreme,
Ljubljanska Banka je bila glavna komercijalna banka sa svojim
predstavništvima na celoj teritoriji bivše SFRJ. Sredstva u stranoj valuti,
deponovana u komercijalnim bankama u SFRJ, u celosti su preneta na
Narodnu banku Jugoslavije u Beogradu, u skladu sa vaţećim
zakonodavstvom u to vreme. Račune u stranoj valuti (devizne račune) je
garantovala bivša SFRJ. Zbog monetarne krize, podizanje deviza sa tzv.
"starih štednih računa" progresivno je ograničeno zakonodavstvom
usvojenom tokom 80-ih i ranih 90-ih. Od tada, podnosioci predsatvke ili
njihovi bliţnji, generalno, nisu mogli da podignu novac sa svojih računa.
Nakon što su Slovenija i Hrvatska postale nezavisne 1991. godine, obaveze
Ljubljanske Banke da ispuni svoje obaveze prema klijentima hrvatskih
filijala preuzela je slovenačka drţava. Ukupan iznos devizne štednje
deponovan u hrvatskoj filijali slovenačke banke procenjen je na oko
150.000.000 EUR sa obračunatom kamatom i čini se da je obuhvaćeno
140.000 investitora.
637
2001. godine, drţave naslednice bivše SFRJ su potpisale ugovor o

nasleđivanju, koji je stupio na snagu 2004. godine. 2003. godine, nakon
izmene zakonodavstva u Hrvatskoj, realizovan je zahtev za oduzimanje i
prodaju nepokretne imovine u vlasništvu Ljubljanske Banke, gde je
obuvaćena i štednja 42 lica, uključujući i dva od tri podnosioca predstavke
u ovom predmetu. Tokom ovih postupaka, aktiva glavne zagrebačke filijale
je likvidirana. Kao rezultat prodaje nepokretnosti u vlasništvu Ljubljanske
Banke, svakom od ova dva podnosioca predstavke, dat je iznos
ekvivalentan oko 25.000 EUR plus kamate i troškovi izvršnih postupaka.
2005. godine, oni su primili ceo iznos svojih depozita u stranoj valuti.

Podnosioci predstavke su naveli povrede člana 1 Protokola 1 jer nisu
mogli da podignu svoju deviznu štednju koju su deponovali pre raspada
bivše SFRJ. Oni su naglasili da Ljubljanska banka ili Slovenija, kao jedna od
drţava naslednica koja je sa raspadom Jugoslavije preuzela obaveze bivše
SFRJ za deviznu štednju (na osnovu Sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine
postignutom u Beču od strane drţava koje su proistekle iz bivše Jugoslavije
i Sporazuma između Slovenije i Hrvatske o imovinskim pitanjima 31/99,
23. februar 2000.), trebalo da vrati deponovan novac sa obračunatom
kamatom. Drugi podnosilac predstavke se takođe ţalio na osnovu člana 14
Konvencije da je bio diskriminisan po osnovu drţavljanstva, jer je
Slovencima, vlasnicima računa u zagrebačkoj filijali bilo dozvoljeno da
podignu svoju ušteđevinu, a onim nosiocima računa ali sa hrvatskim
drţavljanstvom nije bilo dozvoljeno da podignu štedne uloge. Sud je
odlučio da objedini te zahteve jer se odnose na iste okolnosti, ţalbe i sudske
postupke.
Što se tiče navoda o povrede člana 1 Protokola 1, Sud primećuje da je
u toku postupka postalo jasno da su prva dva podnosioca predstavke
primila pun iznos, u skladu sa njihovim deviznim depozitima. Dakle, u
tom slučaju predmetna stvar je rešena. Što se tiče trećeg podnosioca
predstavke, Sud smatra da u slučajevima kada obavezu o dugu bivše
drţave spori drţava naslednica, opravdano se moţe očekivati da tuţilac
traţi odštetu i isto postupanje kao i druga dva podnosioca predstavke koji
su bili uspešni. Iz razloga koji ostaju neobjašnjivi, podnosilac predstavke (i
njen naslednik) nije preduzela nikakve radnje u Hrvatskoj, mada bi bilo
moguće da bi uspela da je to uradila. Međutim, još je uvek bilo otvoreno za
638
naslednika trećeg podnosioca predstavke da pokrene takav postupak.

Uzimajući u obzir te okolnosti i uzimajući u obzir zaključak u pogledu dva
druga podnosioca predstavke, Sud smatra da više nije opravdano da
nastavi razmatranje zahteva trećeg podnosioca predstavke i traţi od njenog
naslednika da nastavi postupak u Hrvatskoj za isplatu vrednosti
deponovanog iznosa.
Sud podseća da su preliminarna pitanja od strane tuţene Vlade i
Vlade umešača u vezi sa brojnim pitanjima koja se odnose na okolnosti
raspada bivše SFRJ, bankarskim sistemom naknadnih drţava i
preraspodelom odgovornosti za staru deviznu štednju između drţava
naslednica bivše SFRJ. Sud prvo napominje da je primio zahteve pojedinaca
koji su bili pogođeni ovim pitanjima i da je nekoliko hiljada takvih zahteva
trenutno u postupku protiv svih drţava naslednica bivše SFRJ. Iako su
takvi predmeti bili u nadleţnosti Suda, kako je navedeno u članu 32
Konvencije, Sud podseća da, prema Rezoluciji Parlamentarne skupštine
1410 (2004), pitanje nadoknade za toliko hiljada lica treba rešavati
sporazumom između drţava naslednica. S tim u vezi, Sud primećuje da je
između drţava naslednica na različitim nivoima, već odrţano nekoliko
rundi razgovora kako bi se postigao dogovor o rešavanju pitanja koja su
ostala nerešena.
Sud poziva zainteresovane drţave da nastave sa ovim pregovorima
kao hitnom pitanju u cilju postizanja ranog rešavanja problema. Sud
primećuje da je uobičajeno za naslednike prva dva podnosioca predstavke
dobiju pun iznos deviznih depozita plus obračunatu kamatu. Što se tiče
njih, stvar je rešena. Sud dalje beleţi konkretne okolnosti slučaja trećeg
podnosioca predstavke koje su bile posledica raspada bivše SFRJ, njenog
bankarskog sistema i na kraju preraspodele odgovornosti za štednju u
stranoj valuti između drţava naslednica bivše SFRJ.
U takvom jednom kontekstu, Sud smatra da se moţe očekivati od
podnosilaca predstavke da traţe obeštećenje u forumima jedne od drţava
naslednica, gde su drugi podnosioci bili uspešni. U tom smislu, Sud
konstatuje da je naslednik trećeg podnosioca predstavke nedavno
pokrenula postupak u Hrvatskoj sa ciljem da povrati zakasnelu kamatu na
deviznu štednju. Ovi postupci su još uvek u toku pred Opštinskim sudom
u Zagrebu. Osim toga, Sud ne nalazi nikakvo opravdanje da nastavi sa
razmatranjem slučaja koji je istvremeno bili u postupku pred sudom jedne
strane ugovornice, za pokriće depozita u stranoj valuti, koji su bili pitanje
639
zahteva. Uverivši se u poštovanje ljudskih prava kao što je definisano u

Konvenciji i njenim protokolima, nije potrebno da Sud nastavi sa
razmatranjem zahteva, Sud odlučuje da odjavi ova tri zahteva.
Odluka suda
Sud odlučuje da odjavi zahtev iz registra predmeta (jednoglasno).
640
Ilić protiv Srbije - 30132/04

Ĉlan 1 Protokola 1
naloga za iseljenje: postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Odlaganje postupka i nedostatak nepristrasnosti suda tokom
razmatranja i donošenja odluke: postoji povreda
Ĉlan 13
Nedostatak efikasnih unutrašnjih pravnih lekova za izvršenje naloga
za iseljenje: postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ (ne) izvršenje naloga za iseljenje /

odlaganja sudskih postupaka / nedostatak pravnih lekova
Okolnosti predmeta
Podnosilac g-din. Aleksandar Ilić, građanin Srbije čiji je otac bio
vlasnik stambene zgrade, koju su jugoslovenske komunističke vlasti
nacionalizovale 1960. godine. Iste godine lokalni organi opštine Palilula su
saopštili da će jedan određeni stan u stambenoj zgradi ostati imovina oca
podnosioca. predstavke. Posle njegove smrti, podnosilac predstavke je
nasledio zakonsko pravo na taj stan, ali on nikada nije mogao da uţiva u
njemu jer je stan bio predmet posebnog reţima poznatog kao "zaštićen
stanar" i kao takvog, fizički su ga koristila druga lica čiji su najam regulisali
organi javne vlasti. Novi Zakon o stanovanju je, 1992. godine, omogućio
takvim vlasnicima da povrate efektivnu drţavinu na tom imovinom.
1993.godine, Odeljenje za komunalno stambene poslove opštine Palilula je
1993. godine usvojilo zahtev podnosihoca predstavke za iseljenje stanara iz
stana i naloţio iseljenje stanara do kraja 1995. godine. Takođe, 17. avgusta
1994. godine ovo Odeljenje je donelo još jednu odluku kojom je samo
potvrdilo odluku iz 1993. godine, izričito nalaţući iseljenje zaštićenog
641
stanara do kraja godine. Odluka je postala pravosnaţna pošto je Sekretarijat

za komunalne i stambene poslove grada Beograda odbacio ţalbu koju je
podnela kancelarija opštinskog javnog pravobranioca. Opština Palilula je
2006. godine, ponudila rešenje zaštićenom stanaru smeštaj na drugom
mestu, ali su oni rekli da je ponuđeni stan manji i da se ne nalazi u centru
grada, te da će zbog toga kasnije dati odgovor.
Podnosilac predstavke je, protiv Opštine Palilula, poveo parnični
potupak kod opštinskog suda u Beogradu, traţeći nadoknadu za
materijalnu štetu koju je pretrpeo zbog nemogućnosti da koristi/
iznajmljuje stan o kome je reč. Opštinski sud je delimično presudio u korist
podnosioca predstavke, ali je Okruţni sud u Beogradu ukinuo ovu odluku i
naloţio da stvar bude vraćena na ponovno suđenje u Opštinski sud
Palilula. Opštinski sud je 26. juna 2001. godine presudio protiv podnosioca
predstavke a istu presudu je potvrdio Okruţni sud u Beogradu. Shodno
tome, podnosilac je Vrhovnom sudu podneo zahtev za reviziju, koji je 2003.
godine ukinuo presude donete u prvoj i drugoj instanci i naloţio ponovno
suđenje pred Opštinskim sudom, navodeći da je opština Palilula bila duţna
da izvrši odluku iz 1994 o iseljenju i da podnosilac predstavke nije imao
delotvoran pravni put kojim bi uticao na ispunjenje duţnosti opštine.
Podnosilac je ponovo podneo svoj izmenjen zahtev Opštinskom sudu,
traţeći konkretno, da se zaštićeni stanari izbace iz njegovog stana.
Opštinski sud je odbio zahtev, a Okruţni sud proglasio ţalbu
neprihvatljivom. Kao rezultat toga, postupak pred Opštinskim sudom
nastavljen je samo na prvobitnom zahtevu za naknadu štete podnosioca,
kada je 2006. godine ovaj sud odlučio u korist podnosioca i naloţio opštini
da izvrši te naknade. Opština se ţalila Okruţnom sudu, koji je poništio
prethodnu odluku i naloţio ponovljanje suđenja. Podnosilac predstavke je
ponovo izmenio svoj zahtev za traţenje nadoknade za trţišnu vrednost
zakupa koju bi pribavio izdavanjem stana u zakup. U procesu ponovnog
suđenja, Opštinski sud je delimično odlučio u korist podnosioca, ali nema
dokaza da je presuda postala pravosnaţna.
Sa druge strane, podnosilac je podneo i ţalbu kancelariji Opštinskog
tuţilaštva u Beogradu pod pretnjom da je Izvršno veće Opštine Palilula
slabo upravljalo sredstvima namenjenim za preseljenje stanara i da je
pogrešno distribuiralo stanove koji su određeni za tu svrhu, ali je
Tuţilaštvo odbacilo ovu ţalbu. Za predmetni period, Opština Palilula je
642
obavestila Opštinski sud da nije bilo adekvatnog stambenog prostora za

preseljenje zaštićenih stanara i stoga se iseljavanje nije moglo izvršiti.

Na osnovu člana 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da je
sprečen u mirnom uţivanju svoje imovine zbog neizvršenja konačnog
naloga za iseljenje stanara donetog u upravnom postupku. S druge strane,
u preliminarnim prigovorima Vlada je izjavila da nije došlo do povrede
ovog člana jer je upravni postupak u vezi s predmetom završen 1994.
godine, a Srbija je ratifikovala Konvenciju 2004. godine. Ona je takođe
navela da osim što zahtev nije u skladu sa "ratione temporis", podnosilac
nema status ţrtve, jer je Opštinski sud doneo rešenje o naknadi materijalne
štete. Sud zaključuje da tuţena drţava jeste i dalje duţna ex officio da izvrši
odluku o iseljenju i proglasi zahtev prihvatljivim za period od 2006. godine.
Sud takođe odbija navode Vlade o gubitku statusa ţrtve i zaključuje da
podnosilac predstavke zadrţava status ţrtve, jer samo odluka ili mera
povoljna za podnosioca nije dovoljna, ako njeno izvršenje nije moguće. Sud
je proglasio neprihvatljivim preliminarne zahteve Vlade za neprihatljivost
zahteva, s obzirom na to da podnosilac nije iscrpeo sve domaće pravne
lekove jer nije podneo ţalbu zbog kašnjenja Nadzornog odbora Vrhovnog
suda, nije koristio postupak pred Sudom Crne Gore i nisu podnete posebne
parnične tuţbe.
Što se tiče navoda o kršenju člana 1 Protokola 1, Vlada je iznela brojne
argumente u kojima se kaţe da je "reţim zaštićenih stanara" bio sloţen. Ona
je naglasila da podnosilac nije lišen svoje imovine ili mu je naloţeno
preveliko opterećenje i da je namera Vlade bila da ponudi pravično rešenje,
uključujući činjenicu da je sud takođe dao naknadu. Sa druge strane,
podnosilac je tvrdio da je odluka o iseljenju postala pravosnaţna 1.
decembra 1994. i da još nije izvršena.
Sud ponavlja da je prvi i najvaţniji zahtev člana 1 Protokola 1 da
svako mešanje javnog organa u mirno uţivanje imovine mora biti zakonito
i da druga rečenica prvog stava odobrava oduzimanje imovine samo " pod
uslovima predviđenim zakonom", a drugi stav priznaje da drţave imaju
pravo da kontrolišu korišćenje imovine primenom" zakona ". Osim toga,
vladavina prava kao jednog od osnovnih principa demokratskog društva je
inherentna u svim članovima Konvencije i uključuje duţnost drţave da se
pridrţava svih sudskih odluka i drugih odluka protiv nje. Što se tiče ovog
643
predmeta, sud prvo napominje da je konačna odluka o iseljenju od 17.

avgusta 1994. godine diktirala vraćanje vlasništva podnosiocu nad
njegovim stanom i da je Parlament usvojio zakon o odlaganju roka za
vraćanje u posed. Sud primećuje da je tuţena drţava ratifikovala Protokol 1
2004. godine i da je sporni spor u nadleţnosti ovog Suda "ratione temporis"
na period od tri godine i šest meseci i da je opština Palilula, ne samo bila
duţna da izvrši odluku, već je imala i dovoljno sredstava za rešavanje
situacije. Sud smatra da su zahtevi podnosioca za ponovno posedovanje
bili dovoljno potkrepljeni i rezultirali „‟imovinom‟‟ u smislu člana 1
Protokola 1. Zbog toga je mešanje koje je tuţena drţava pokrenula nakon
isteka roka za izvršenje odluke bilo nepravično, što predstavlja povredu
člana 1 Protokola 1
U vezi sa članom 6 stav 1, podnosilac se ţalio na duţinu, opštu
pravičnost i nepristrasnost postupka u građanskoj tuţbi kao i na neuspeh
izvršenja konačne odluke o iseljenju u parničnom postupku. Vlada je
tvrdila da podnosilac nije iscrpeo sve domaće pravne lekove i da nije
podneo ţalbu sudovima Srbije i Crne Gore u vreme kada je ova zajednica
postojala ili ţalbu Nadzornom odboru Vrhovnog suda. Podnosilac je
osporio ovaj argument, tvrdeći da se ni jedan od domaćih pravnih lekova
ne moţe smatrati delotvornim u smislu Konvencije. Sud primećuje da ţalba
podnosioca nije očigledno neosnovana u smislu člana 35. stav 3. Konvencije
i da je zahtev prihvatljiv na osnovu toga što podnosilac nije imao način da
utiče na ubrzanje postupka.
Sud naglašava da razumnost duţine postupka mora biti procenjena u
odnosu na utvrđenu sudsku praksu, posebno s obzirom na sloţenost
predmeta i ponašanje nadleţnih organa. U slučajevima koji se više puta
ponavljaju, postoje ozbiljni nedostaci u pravosudnom sistemu tuţene
drţave i obaveza drţava je da organizuju svoje pravne sisteme na način koji
garantuje pravo rešavanja predmeta u razumnom roku. Sud primjećuje da,
iako ovo pitanje spada u nadleţnost ratione temporis samo tri godine i šest
meseci, predmetni postupci su bili u toku osam godina. Nakon ratifikacije
Konvencije, Opštinski i okruţni sudovi Srbije doneli su tri odluke na
osnovu ţalbi podnosioca, ali je postojao značajan period sudske
neaktivnosti. S druge strane, srpskim sudovima je trebalo više od 9 meseci
da odbiju zahtev za preformulisanje ţalbe podnosioca. Shodno tome, Sud
zaključuje da sudski postupci nisu ispunili uslove opravdanosti i stoga je
došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
644
Na osnovu člana 13, podnosilac je tvrdio da domaće vlasti nisu

pruţile krivično obeštećenje za pretrpljene gubitke i da nije postojao
efikasan unutrašnji pravni lek za ubrzanje postupaka koji se odnose na
parnični postupak ili izvršenje naloga za iseljenje. Sud primećuje da član 13
garantuje pravo na delotvorne pravne lekove, uključujući i pravo na
suđenje u razumnom roku i da je pravni lek za vreme trajanja "delotvoran"
ako se moţe koristiti ili ubrzati postupak pred sudovima koji se bave
predmetom ili da stranci u sporu daju adekvatnu odšetetu za kašnjenja koja
su se već desila. Iz istih razloga kao što je prethodno navedeno, u vezi sa
nemogućnošću podnošenja ţalbe ne-postojećem organu i nepostojanjem
drugih pravnih lekova, sud zaključuje da je došlo do povrede člana 13
Konvencije.
Sud je dalje proglasio neprihvatljivom ţalbu podnosioca na neuspeh
lokalnih vlasti da obezbede adekvatan krivični pravni lek za pretrpljene
povrede, jer sud smatra da na osnovu člana 1. Protokola 1, člana 6 ili člana
13, nema pravo da pokrene krivični postupak protiv trećeg lica.
Na osnovu člana 41 Konvencije, sud smatra da je zbog kršenja prava
garantovanih Konvencijom, podnosilac jasno pretrpeo štetu, pa je naloţio
naknadu u iznosu od 3.700 evra. Sud takođe napominje da su, prema članu
46, drţave duţne da izvrše pravosnaţne presude suda, jer još uvek ne
postoji konačna odluka kojom se nalaţe ubrzano izvršenje naloga za
iseljenje od 17. avgusta 1994. Podnosilac je podneo svoje zahteve za
troškove koje je imao pred domaćim i ovim sudom, ali nije pruţio nikakve
dodatne dokaze i zbog toga sud ne određuje nikakav iznos u tom pogledu.
Odluka suda
Sud nalazi da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1, člana 6 stav 1 i
člana 13 Konvencije (jednoglasno).
645
Katolička crkva iz Canea protiv Grčke - 143/1996/762/963

16.12.1997 [Veće]
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat odbijanja
priznavanja pravne sposobnosti katoličke crkve iz Canea / postoji povreda
Ĉlan 14 zajedno sa članom 6 § 1

Diskriminacija kao rezultat prestanka preduzimanja sudskih
postupaka radi zaštite imovine / postoji povreda
Ĉlan 9 u vezi sa članom 1 Protokola 1 zajedno ili samostalno sa

članom 14
Mešanje u pravo na slobodu veroispovesti, mirno uţivanje imovine i
diskriminacija na verskoj osnovi / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: pristup sudu / diskriminacija /sloboda veroipsovesti /pravni

kapacitet / mirno uţivanje imovine
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavake - sveštenik Frangiskos Papamanolis je
podneo zahtev u ime Katoličke crkve Canea (crkva), sagrađene u XIII veku
i koju je crkva stekla drţavinom. 1987. godine dva lica koja su ţivela u
blizini crkve uništila su jedan od njenih okolnih zidova. 2. februara 1988.
godine, crkva, koju je zastupao Giorgios Roussos, podnela je tuţbu
Okruţnom sudu u Canei zahtevajući izjavu da je vlasnik predmetnog zida i
naredi da tuţeni budu kaţnjeni sa 100.000 drahmi za štetu i da se zid vrati
u stanje pre oštećenja. Tuţeni su se protivili dopustivosti tuţbe jer katoličke
crkve u Grčkoj nisu imale pravni kapacitet i kao posledica toga nije bilo
dozvoljeno pokretanje sudskog postupka.
Crkva je odgovorila navodeći da je manastir osnovan i ovlašćen pre
1830. godine i priznata Londonskim Protokolom iz 1830. 18. oktobra 1988.
godine Okruţni sud je presudio da je zid bio u vlasništvu crkve i naloţio
tuţenom da ga obnovi. Što se tiče prigovora na dopuštenost, sud je smatrao
646
da je neosnovan. Sud je takođe primetio da je sveštenik Russos upravljao

imovinom crkve i zato imao pravo da je zastupa u pravnom postupku.
Tuţeni se ţalio na presudu prvostepenog suda u Canea, koji je u ovom
slučaju postupao kao Apelacioni sud koji je poništio presudu Okruţnog
suda sa obrazloţenjem da Crkva nije stekla pravnu sposobnost na način
predviđen grčkim zakonom, jer ga je sam ustanovio biskup, bez poštovanja
zakonskih uslova. Crkva se ţalila grkom Kascionom sudu, navodeći
povredu Londonskog protokola 1830, Građanskog zakonika, Ustava Grček
i člana 9 Konvencije. Kasacioni sud je odbacio ţalbu zato što podnosilac
ţalbe nije postupio u skladu sa zakonima za dobijanje pravne sposobnosti.
Crkva je u prilog ţalbi dostavila sudu niz presuda i notarskih akata u
kojima se tvrdi da ni pravna sposobnost crkve niti njena pravna sposobnost
da pokrene sudski postupak, nikada nisu dovođeni u sumnju.

Postupajući u ime crkve, sveštenik Frangiskos Papamanolis je podneo
zahtev Komisiji u kojem se ţalio na odbijanje grčkih sudova da prihvate da
je crkva imala pravni kapacitet, čije odbijanje predstavlja diskriminatorsko
mešanje u pravo Crkve na pristup sudu, pravičnom suđenju, pravo na
poštovanje verskih sloboda i pravo na mirno uţivanje njene imovine prema
članu 6 stavovi 1, 9, 14 i član 1 Protokola 1 Konvencije. Komisija je zahtev
proglasila dopuštenim i smatra da ga treba tretirati kao da ga je podnela
sama Crkva. Komisija je izrazila mišljenje da je došlo do povrede člana 9
Konvencije; došlo je do povrede člana 9 u vezi sa članom 14; ne postavlja se
posebno pitanje na osnovu člana 6 uzetog samostalno ili zajedno sa članom
14; ne postavlja se posebno pitanje na osnovu člana 1 Protokola 1 uzetog
samostalno ili zajedno sa članom 14 Konvencije.
U vezi sa prihvatljivošću zahteva, Vlada se protivila stavu sveštenika
Frangiskos-a Papamanolis-a da zastupa Crkvu i da podnese zahtev
Komisiji, navodeći da je sveštenik Russos bio taj koji je pokrenuo postupak
pred domaćim sudovima. Prema njima, ako je sveštenik Papamanolis
podneo zahtev kao pravni zastupnik Crkve kao pravnog lica, zahtev je
neprihvatljiv jer je kao pravno lice koje je tvrdio da ga zastupa zapravo ne
postoji. Ako je postupao kao predstavnik zajednice lica, trebalo bi se
zaključiti da domaći pravni lekovi nisu iscrpljeni, jer ova zajednica nije
sprovela procedure za pruţanje pravne zaštite. Komisija je smatrala da
zahtev treba tretirati kao da ga je podnela Crkva koja je klasifikovana kao
647
"nevladina organizacija" u smislu člana 25 Konvencije. Sud takođe smatra

da je Crkva valjano podnela zahtev preko sveštenika Papamanolis-a. Za
razliku od Komisije, sud smatra da se ţalbe Crkve podnosioca uglavnom
odnose na ograničavanje ostvarivanja njenog prava na pristup sudu i
pravično suđenje (redovan sudski postupak).
Što se tiče navodne povrede člana 6 stav 1, Vlada je tvrdila da Crkva
podnosilac nije ipso facto stekla pravnu sposobnost, jer nije poštovala
relevantno nacionalno zakonodavstvo, dok je podnosilac tvrdio da je imao
pravnu sposobnost sui generis. Sud smatra da ne moţe prihvatiti argument
Vlade da je Crkva morala da ispuni formalnosti koje su potrebne za
dobijanje bilo kojeg oblika pravne sposobnosti predviđene Građanskim
zakonikom, pošto nije bilo nijednog razloga da se veruje da će jednog dana
biti lišena prava na pristup sudu radi zaštite svojih prava. Ovo se posebno
odnosi na činjenicu da je postojala široka sudska i upravna praksa koja je
stvorila pravnu sigurnost za mnoge druge katoličke ţupne crkve kako u
imovinskim pitanjima, tako i u njihovom zastupanju pred sudovima, a ova
crkva bi se mogla bazirati na njima. Sud je naglasio da je odluka
Kasacionog suda, koji je presudio da Crkva nema pravnu sposobnost, ne
samo kaţnjavala neuspeh ispunjavanja jednostavne formalnosti za zaštitu
javnog reda, kao što je Vlada tvrdila, već je takođe nametnula ograničenje
Crkvi u ovom predmetu i u buduće, da o njenim imovinskim pravima
odlučuje neki sud. Stoga je sud presudio da ovo ograničavanje prava Crkve
na pristup sudu šteti suštini "prava na pravično suđenje" i stoga predstavlja
povredu člana 6 stava 1 Konvencije.
U vezi sa članom 14. Konvencije uzetog zajedno sa članom 6 stav 1,
podnosilac je tvrdio da je ţrtva diskriminacije u suprotnosti sa ovom
odredbom, jer se ukidanje njegovog prava da pokrene ili se brani u
pravnim postupcima temelji isključivo na kriterijumu religije. Vlada je, s
druge strane, tvrdila da nijedna verska zajednica u Grčkoj nema pravo
osnivanja pravnog lica ako to nije prema zakonima drţave. Sud napominje
da je crkva podnosilac, koja je vlasnik zemljišta i objekata, sprečena da
preduzima pravne postupke kako bi ih zaštitila, dok pravoslavna crkva i
Jevrejska zajednica mogu to da čine kako bi zaštitile svoju imovinu, bez
traţenog postupka. Uzimajući u obuir svoj zaključak prema članu 6 stav 1
Konvencije, sud smatra da postoji povreda člana 14 u vezi sa članom 6 stav
1, jer nije podneto nikakvo objektivno i razumno obrazloţenje za takve
razlike u tretmanu.
648
Što se tiče člana 9 Konvencije i člana 1 Protokola 1, od kojih je svaki

uzet samostalno ili u vezi sa članom 14 Konvencije, podnosilac je tvrdio da
je odbijanje da se prizna da je imao pravnu sposobnost da preduzme
pravne postupke radi zaštite svoje imovine, čak iako se takva imovina nije
direktno koristila u verske svrhe, kršilo pravo crkve na slobodu
veroispovesti i lišilo je mogućnosti da podnese ţalbu sudu u slučaju
arbitraţne eksproprijacije njene imovine ili bilo kog slučaja eksproprijacije.
Prema članu 14 Konvencije, podnosilac je tvrdio da je pretrpeo
diskriminaciju po osnovu religije. Pošto je Komisija utvrdila da je došlo do
povrede člana 9. u vezi sa članom 14., Sud smatra da ne treba da ide dalje
od toga da zaključi da je podnosiocu bio sprečen pristup sudu; s obzirom
na svoje zaključke, sud smatra da nije potrebno da odlučuje o ţalbama
zasnovanim na ovom članu.
Na osnovu člana 50. podnosilac potraţuje materijalnu štetu za
troškove izgradnje zida i troškove kao rezultat odluka lokalnih sudova. S
obzirom na nemogućnost ispunjenja zahteva u domaćim postupcima, sud
odlučuje da tuţena drţava treba da plati Crkvi podnosiocu, u roku od tri
mjeseca, 10.908.000 grčkih drahmi za materijalnu štetu i troškove i izdatke.
Odluka suda
Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 14 uzetog
zajedno sa članom 6 stav 1, dok zahtev koji se zasniva na članu 9 u vezi sa
članom 1 Protokola 1 ili u vezi sa članom 14 Konvencije nije potrebno
649
Fuklev protiv Ukrajine - 71186/01

Ĉlan 1 Protokola 1
odluke Opštinskog suda o isplatama preostalih plata od strane poslodavca:
postoji povreda
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršavanja odluke od
strane sudskih izvršitelja: postoji povreda
Ĉlan 13
Lišavanje prava na delotvorno rešenje kao rezultat nedostatka
adekvatnih pravnih lekova za ispravku ili nadoknadu štete prouzrokovane
neizvršenjem odluke: postoji povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / (ne) izvršenje

odluke / pravo na efikasno rešenje / postupak likvidacije / kreditni ugovor
Okolnosti predmeta
Podnosilac - g-din Petr Petrovich Fuklev, drţavljanin Ukrajine, od
decembra 1996. do novembra 1997. godine, kada je otpušten, je radio kao
inţenjer u akcionarskom društvu za pravljenje cigle Iskra (Iskra). Protiv ove
kompanije pokrenut je stečajni postupak zbog neispunjavanja ugovornih
obaveza prema trećem licu pred Regionalnim arbitraţnim sudom u
Zaporizhzhia (RASZ), kasnije nazvanom Regionalni privredni sud
Zaporizhzhia (RPSZ), koji je osnovao komisiju za likvidaciju za upravljanje
dugovima Iskre. Međutim, postupak likvidacije je prekinut pošto je
komisija za likvidaciju pronašla prijateljsko rešenje sa kreditorima Iskre.
Podnosilac zahteva, traţeći plate za koje tvrdi da mu pripadaju,
pokrenuo je sudski postupak pred Opštinskim sudom u Berdiansku koji 24.
februara 1998. godine prihvatio zahtev podnosioca i naloţio Iskri da istome
isplati 2,080.38 ukrajinskih grivni. U maju 1998. godine Kancelarija
650
izvršitelja istog suda obavestila je Iskru o iznosu koji mora da isplati

podonsiocu. Istog meseca taj sud je odbacio nekoliko ţalbi podnosioca za
naknadu zbog kašnjenja plata, što je potvrdio i Regionalni sud
Zaporizhzhias. Istovremeno, sudski izvršioci Opštinskog suda u
Berdiansku počeli su izvršenje odluke iz februara, traţeći od Iskre da plati
dug podnosiocu. Nakon prenosa izvršenja ove odluke opštinskom
izvršitelju (izvršitelj) u aprilu 1999. godine, opštinski izvršitelje je obavestio
podnosioca da odluka nije mogla da bude odmah izvršena zbog stupanja
na snagu novog Zakona o izvršnom postupku i prenos svih postupaka
izvršenja sa sudova na nadleţnost sluţbe za izvršenje Ministarstva pravde.
U aprilu 2000. godine izvršitelji su obavestili podnosioca da su se
obratili RASZ zbog nedostatka postupka od strane Komisije za likvidaciju,
ali da nisu primili nikakav odgovor, a kao rezultat toga, u septembru su
obavestili podnosioca da je nalog za izvršenje nije mogao da se uputi
Komisiji za likvidaciju pošto ona de facto više nije postojala. Međutim,
nekoliko meseci kasnije, izvršitelji su prekinuli postupak izvršenja
prenošenjem naloga za izvršenje odluke iz februara 1998. godine komisiji
za likvidaciju.
Podnosilac se ţalio Opštinskom sudu u Berdiansku zbog neuspeha
izvršitelja da izvrše odluku od 24. februara 1998. godine, kojom je Iskri
naloţeno da isplati podnosiocu 2,080.38 ukrajinskih grivni zbog pasivnosti
komisije za likvidaciju i neuspjeha Iskre da isplati plate podnosiocu i nakon
što je prekinuta postupak likvidacije (stečajni postupak). Mesec dana
kasnije, podnosilac je od istog suda traţio da bude proglašen za poverioca
Iskre i da se poništi prijateljski sporazum poverilaca sa Iskrom, zahtev koji
je Opštinski sud u Berdiansku odbio na osnovu toga što je podnosilac imao
pravo da traţi da bude proglašen za poverioca Iskre samo tokom stečajnog
postupka, a ako to nije učinio, podnosilac je izgubio pravo da ospori
zakonitost prijateljskog sporazuma između poverilaca i Iskre.
S druge strane, ţalba podnosioca u vezi sa neuspehom sudskih
izvršitelja da izvrše odluku od 24. februara 1998. godine, pred Opštinskim
sudom u Berdiansku je odbijena uz obrazloţenje da je dotična ţalba imala
formalne i materijalne nedostatke. Regionalni apelacioni sud u
Zaporizhzhia je poništio odluku Opštinskog suda u Berdiansku i vratio
slučaj na ponovno odlučivanje. U ovoj fazi postupka, podnosilac je tvrdio
da je prekid postupka izvršenja od strane izvršitelja bio nezakonit, kao
posledica Opštinski sud u Berdiansku je podelio pitanje neuspeha
651
izvršilaca da izvrš odluku iz februara i pitanje odluke izvršitelja da prekinu

postupak izvršenja, u dva odvojena postupka. U vezi sa postupcima, čiji je
predmet bio neuspeh izvršitelja u izvršenju odluke, Opštinski sud u
Berdiansku je presudio u korist podnosioca, smatrajući njegovu ţalbu kao
osnovanu.
Međutim, podnosilac je protiv takve odluke uloţio ţalbu Regionalnom
Apelacionom sudu u Zaporizhzhi sa obrazloţenjem da samo konstatacija
Opštinskog suda u Berdiansku neuspeha izvršitelja da izvrše odluku nije
dovoljna da popravi situaciju. Regionalni apelacioni sud u Zaporizhzhia je
odbacio ovu ţalbu, i potvrdio odluku prvostepenog suda. Podnosilac je pred
Vrhovnim sudom napao ovu odluku Apelacionog suda, a Vrhovni sud koji
je smatrao da odluka o kojoj je reč ne sadrţi nijednu materijalnu ili povredu
postupka koji bi opravdali njeno poništenje, odbacio je ţalbu podnosioca.
Ali, kada se tiče drugog postupka koji je za predmet imao ţalbu podnosioca
na nezakonitost prekida postupka izvršenja od strane izvršitelja, Opštinski
sud u Berdiansku je doneo odluku o odbijanju te ţalbe kao neosnovane.
Podnosilac je tu odluku osporio pred Regionalnim Apelacionim sudom u
Zaporizhzhi, ali je i ova sudska instanca odbacila ţalbu podnosioca sa
obrazloţenjem da je poslata nakon roka.

U vezi sa preliminarnim prigovorima Vlade, navodeći da je
iscrpljivanje domaćih pravnih lekova osnovni preduslov za stavljanje u
spise suda, sud konstatuje da je prihvatljivost zahteva podnosioca potrebno
proceniti u odnosu na: kašnjenje sa izvršenjem odluke iz februara 1998;
prekid postupka izvršenja; pasivnost komisije za likvidaciju; i
neisplaćivanje plata od strane Iskre podnosiocu čak i nakon što je stečajni
postupak prekinut, a Iskra povratila svoj radni i finansijski status.
Što se tiče ţalbe podnosioca za odlaganjem izvršitelja da izvrše
odluku iz februara 1998. godine, sud smatra da je podnosilac iscrpeo sva
pravna sredstva predviđena ukrajinskim zakonom, uključujući i ţalbu
Vrhovnom sudu, i kao takav, sud je prihvatio ovaj deo zahteva. S druge
strane, što se tiče ţalbe podnosioca u vezi sa prekidom postupka izvršenja,
sud smatra da podnosilac nije iscrpeo sve domaće pravne lekove, jer se
podnosilac nije obratio Vrhovnom sudu Ukrajine u vezi sa odlukom
Regionalnog Apelacionog suda u Zaporizhzhia, koji je odbacio zahtev
podnosioca za nastavak postupka izvršenja. Kao rezultat, sud je ovaj do
652
tuţbe ocenio neprihvatljivim. Kada se tiče ţalbe podnosioca predstavke o

neaktivnosti komisije za likvidaciju, sud primećuje da je izvršenje odluke iz
februara 1998. godine bilo pod jurisdikcijom sluţbe za izvršenja samo do
formiranja komisije za likvidaciju Iskra. Tako je, uz napomenu da se drţava
ne moţe smatrati odgovornom za neuspeh komisije za likvidaciju u
izvršenju presude iz februara 1998. godine, sud smatra da ovaj deo zahteva
podnosioca nije ratione personae prihvatljiv.
Na kraju, sud ocenjuje kao neprihvatljiv i deo zahteva u vezi sa
neuspehom Iskre da isplati plate podnosiocu nakon što je stečajni postupak
prekinut, a Iskra obnovila svoj radni i finansijski status, sa obrazloţenjem
da je podnosilac imao priliku da ospori prijateljsko rešenje komisije za
likvidaciju sa iskrinim poveriocima u domaćim sudovima, ali to nije učinio,
čime nije iscrpeo domaće pravne lekove. U vezi sa članom 6 stav 1,
uzimajući u obzir podneske strana, Vlada Ukrajine s jedne strane, tvrdeći
da je preduzela sve mere predviđene nacionalnim zakonodavstvom za
izvršenje odluke u korist podnosioca i da se kašnjenje sa izvršenjem te
odluke ne moţe pripisati drţavnim organima, kao i podneske podnosioca s
druge strane, koji je nastavio da naglašava činjenicu da se postupak
izvršenja još uvek u toku, još od februara 1998. godine, sud, podsećajući na
pozitivne obaveze drţave u organizovanju sistema koji bi bio efikasan u
izvršenju presuda, neuspeh izvršitelja u trajanju od četiri (4) godine da
izvrše odluku u korist podnosioca predstavlja povredu člana 6 stav 1
Konvencije.
U vezi sa članom 13. Konvencije, oslanjajući se na činjenicu da je
podnosilac nije imao delotvoran delotvoran pravni lek da ispravi ili
nadoknadi štetu prouzrokovanu neuspehom drţavnih organa da izvrše
predmetnu odluku, sud smatra da je došlo do povrede ovog člana.
Što se tiče člana 1 Protokola broj 1, uzimajući u obzir tvrdnje
podnosioca u vezi sa neuspehom sudskih izvršitelja da iskoriste sva
raspoloţiva sredstva da izvrše presudu i neuspeh drţavnih organa da
sprovedu efektivnu kontrolu nad procedurom izvršenja odluke, sud smatra
da je takva situacija stvorila neizvesnost oko izvršenje odluke i isplate duga
u korist podnosioca. Kao rezultat toga, podnosilac je duţan da se suoči sa
pravnom nesigurnošću u periodu od februara 1998. godine kada je doneta
odluka u njegovu korist, sve do 2002. godine, kada izvršitelji prenose nalog
za izvršenje komisiji za likvidaciju Iskre, onemogućavajući podnosiocu
mirno uţivanje imovine predviđeno članom 1 Protokola 1 Konvencije.
653
Zbog toga, sud ocenjuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1

Konvencije.
Na osnovu člana 41, sud smatra da je primereno da podnosiocu
dodeli naknadu u iznosu od 1.500 evra za materijalnu i nematerijalnu štetu,
i troškove postupka.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1, člana 13 i člana 1
654
Kompanija EVT protiv Srbije - 3102/05


Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i pravo na pravično
suđenje zbog neizvršenja odluke suda o dostavi ugovorene robe / postoji
povreda
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / pravično suđenje/ neizvršenje

odluke / iscrpljivanje pravnih lekova / izvršenje / isporuka robe / efikasna sredstva
Okolnosti predmeta
Podnosilac - kompanija EVT, kojoj je preduzeće "Jedinstvo" duţno da
dostavi količinu od 87.000 kg soli i plati njene troškove postupka, na
osnovu naloga koji je izdao Privredni sud u Leskovcu, 1996. godine.
Privredni sud je na zahtev podnosioca izdao izvršni nalog protiv tuţene
kompanije. U oktobru iste godine, Privredni sud je doneo odluku u kojoj
navodi da je s obzirom da duţnik nije mogao da isporuči određenu
količinu soli, naloţeno mu je da podnosiocu plati navedeni iznos u celosti.
U međuvremenu, duţnik se pretvorio u četiri odvojena preduzeća. 1998.
godine, Privredni sud je utvrdio da su četiri kompanije preuzele dug
prethodne firme i naredile duţnicima da isplate iznos podnosiocu, zajedno
sa zakonskom kamatom i jedan deo za nastale troškove. Privredni sud u
Leskovcu i Viši trgovinski sud u Beogradu su odbacili zahtev duţnika za
obustavu izvršnog postupka.
Podnosilac je takođe predloţio različita sredstva izvršenja, uključujući i
zaplenu bankovnog računa, aukciju pokretne imovine ili, ako je potrebno, i
nepokretne imovine duţnika i, ukoliko je primereno, traţiti i pomoć policije.
On je više puta podneo zahtev da se postupci ubrzaju, čak je 2004. godine
podneo ţalbu poštom Sudu Srbije i Crne Gore, ističući da duţnici i dalje
imaju sredstva za plaćanje svoje obaveze, ali je očigledno da ova ţalba
nikada nije stigla.
Duţnik je 2004. godine platio podnosiocu deo iznosa i u
međuvremenu je domaća valuta preimenovana. Podnosilac je u 2004.
655
godini podneo česte ţalbe zbog neizvršenja odluke, podnoseći ţalbu

Privrednom sudu u Leskovcu, zatim se na odluku Privrednog suda ţalio
Visokom trgovisnkom sudu u Beogradu i Vrhovnom sudu Srbije.
Predsednik Privrednog suda obavestio je podnosioca su postupke izvršen
ometali zaposleni duţnika i policija. Policija je nakon ovog slučaja, odbila
da pomogne izvršiteljima i stoga je izvršenje odluke moralo da bude
odloţeno sve dok sudija koji je postupao u predmetu nije razjasnio situaciju
sa šefom lokalne policije. Došao je do zaključka da je odbijanje policije bilo
uobičajeno u slučajevima gde nezadovoljni radnici opstruiraju sudski
postupak izvršenja.

Podnosilac je naveo povredu člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola
br. 1 koji se odnosi na neizvršenje pravosnaţne presude donete u njegovu
korist i zbog čega je nezakonito lišen svoje imovine.
U preliminarnim prigovorima Vlada je tvrdila da podnosilac nije
iscrpeo sve domaće pravne lekove jer nije podneo zahtev za izvršenje
odluke u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku iz 2000. godine, nije
podneo ţalbu Nadzornom odboru Vrhovnog suda, Suda Srbije i Crne Gore
i takođe nije podneo krivičnu prijavu predviđenu domaćim
zakonodavstvom. Podnosilac je osporio tvrdnje vlade, navodeći da nije
imao pravo da direktno podnese ţalbu Nadzornom odboru Vrhovnog
suda, takođe je naveo da je podneo ţalbu i sudu Srbije i Crne Gore, iako
ovaj sud u to vreme nije bio funkcionalan. Podnosilac je takođe istakao da
je prema Zakonu o izvršnom postupku duţnost sudije i izvršitelja da traţe
policijsku pomoć i obaveste Ministarstvo unutrašnjih poslova o teškoćama
sa kojima se sreću.
Sud podseća da je, prema njegovoj praksi, svrha domaćih pravnih
lekova predviđenih članom 35 stav 1, da omogući drţavama ugovornicama
mogućnost da spreče ili iznesu navodne povrede pre nego što se podnesu
Sudu. Međutim, jedina sredstva koja će biti iscrpljena su ona koja su
efikasna. Obaveza je Vlade da tvrdi da svi pravni lekovi nisu iscrpljeni i da
ubedi sud da je pravni lek efikasana pravni lek koji je dostupan u teoriji i u
praksi u dato vreme. Sud ističe da je odlučujuće pitanje u proceni
delotvornosti pravnog leka u vezi sa ţalbom na proceduralno kašnjenje da
656
li se podnosiocu ţalbe moţe obezbediti direktan i brz postupak.1 Jedno

sredstvo se smatra efektivnim, naročito ako stranci omogućava da ubrza
postupke ili obeštećenje za nastalu štetu. Što se tiče okolnosti datog
predmeta, sud je smatrao da ţalba Nadzornom odboru Vrhovnog suda nije
ništa drugo nego jednostavno podnošenje informacija višoj instanci, ali iako
je Nadzorni odbor pokrenuo postupak, podnosilac ne bi mogao da bude
stranka u postupku, jer bi se svi postupci vodili između nadzronog odbora
i dotičnog suda, a ţalba tog odbora se ne moţe smatrati delotvornim
pravnim lekom u smislu člana 35 Konvencije. Što se tiče postupaka
izvršenja odluka u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, sud smatra
da je zadatak drţave, a ne podnosioca da traţi pomoć policije kada je to
potrebno i obavesti nadleţne organe kada se suoče sa preprekama u radu
policije. Sud takođe napominje da krivična prijava takođe neće biti efikasna
jer bi postupak bio uobičajeno kao drugi krivični postupci, koji mogu da
traju godinama i prolaze kroz nekoliko isntanci. Što se tiče navoda da je
podnosilac trebao da podnese ţalbu Sudu Srbije i Crne Gore, sud smatra da
ovo sredstvo nije bilo dostupno u to vreme zbog raspada Zajednice Srbije
sa Crnom Gorom. Na osnovu ovih činjenica, sud proglašava zahtev kao
prihvatljiv i nastavlja dalje sa ocenom merituma predmeta.
Vlada je primetila da je tuţena drţava ratifikovala Konvenciju 2004.
godine i da se pitanje odnosilo na njenu nadleţnost, "ratione temporis", za
period od tri godine. Vlada je dalje tvrdila da se izvršenje pravosnaţne
odluke suočilo sa poteškoćama zbog učešća radnika i da je policija
intervenisala, to je moglo da dovede do previranja; da je neizvršenje
doprinelo i razlaganju preduzeća na četiri druge kompanije; i da se
podnosilac ne moţe smatrati lišenim njenog prava jer nije bilo definitivnog
lišavanja pošto je presuda delimično izvršena. Podnosilac je tvrdio da su
postupci izvršenja bili u toku od 1996. godine, tj. više od tri godine od kada
je tuţena drţava ratifikovala Konvenciju; da njeno ponašanje nije doprinelo
kašnjenju izvršenja odluke; i da je bio lišen svoje imovine kao rezultat
odluke Trgovinskog suda.
Sud podseća da bi bilo neuobičajeno da član 6 stav 1 sadrţi sve
garancije koje se tiču pravičnog suđenja i da se, u smislu ovog člana,
izvršenje presude suda smatra integralnim delom postupka. Međutim,
kašnjenja u izvršenju presuda, iako podloţna određenim okolnostima, ne
1 Scordino protiv Italije (br. 1) [GC], br. 36813/97, § 195, ESLJP 2006, i Sürmeli protiv Nemačke
[GC], br. 75529/01, § 101, 8 jun 2006.
657
mogu sluţiti da lišavaju izvršenje prava zagarantovanog članom 6 stav 1.

Stoga je obaveza drţave da osigura izvršenje pravosnaţne presude i
osigurati učešće svih drţavnih aparata, uključujući i policiju. Neuspeh u
tome bi doveo do nepoštovanja člana 6 stav 1 Konvencije. Što se tiče
navoda o povredi člana 1 Protokola 1, sud primećuje da potraţivanja
podnosioca spadaju u domen "imovine" ako su dovoljno osnovana da se
izvrše i drţava mora da preduzme sve mere za izvršenje odluke.
U ovom predmetu u pogledu vremenskog perioda koji treba uzeti u
obzir, sud primećuje da je za utvrđivanje opravdanosti za kašnjenje
izvršenja odluke potrebno uzeti u obzir stanje slučaja na dan ratifikacije i
napominje da je na taj dan postupak bio u toku, u periodu od gotovo osam
godina. Sud naglašava da drţava mora da osigura sprovođenje postupaka
predviđenih domaćim zakonodavstvom. Sud primećuje da je ostatak
potraţivanja podnosioca ostao neizvršiv od marta 2014. godine i da je
policija, u više navrata, izričito odbila da pomogne sudskom izvršitelju u
više navrata. Dalje, nije bilo pokušaja izvršenja odluka i nema dokaza da se
ova odlaganja mogu pripisati podnosiocu. Osim toga, nije bilo nijedne
indikacije koja ukazuje na to da su postupci bili sloţeni i da je podela
kompanije na četiri druge kompanije doprinela kašnjenju. Kao rezultat
toga, sud smatra da tuţena drţava nije uspela da razvije efikasne
procedure za izvršenje presuda, dakle, smatra da su srpske vlasti podrile
suštinu prava podnosioca na pravično suđenje u smislu člana 6. stav 1
sprečavajući ga da dobije novac koji je imao pravo da primi. Kao rezultat
toga, sud zaključuje da postoji posebna povreda člana 6 stav 1 Konvencije i
člana 1 Protokola 1 Konvencije.
U skladu sa članom 41, podnosilac zahteva traţio je nadoknadu za
materijalnu, nematerijalnu štetu, kao i drugi deo proceduralnih troškova
pred domaćim sudovima i ovim Sudom. Sud nalazi da je podnosilac
pretrpeo materijalnu štetu koja se ne moţe nadoknaditi samo utvrđivanjem
povrede, te je stoga odredio sumu od 2.500 evra na ime naknade štete. Što
se tiče materijalne štete, sud smatra da zahteve za materijalnu štetu mora
da ispuni Vlada izvršenjem odluke Privrednog suda. Sud prihvata zahtev
za naknadu štete u prethodnim domaćim postupcima.
Odluka suda
Sud nalazi da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i člana 1 Protokola 1
658
Van Marle i ostali protiv Holandije - 8543/79; 8674/79; 8675/79; 8685/79
Van Marle i ostali protiv Holandije - 8543/79; 8674/79; 8675/79;

8685/79
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog odluke Odbora za prijem i
odbora za ţalbe za nastavak obavljanja profesije/ nije primenljivo
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica nedostatka
naknade zbog ne-licenciranja profesije /ne postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje / građansko pravo / opšti interes /

računovođa / licenciranje / postojanje spora / vansudski upravni organ
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Germen van Marle, g-din Johannes
Petrus van Zomeren, g-din Johannes Flantua i g-din Roelof Hendrik de
Bruijn, svi holandski drţavljani, obavljali su profesiju računovođea od 1947,
odnosno 1950. godine. 1974. godine, svaki od podnosilaca predstavke je
podneo prijavu za registraciju za ovlašćene računovođe, u skladu sa
prelaznim odredbama sadrţanim u zakonu iz 1972. godine koji uređuje
ovu profesiju. Odbor za prijem je od podnosilaca predstavke traţio da
predaju godišnji račun koji su spremili i odbor ih je intervjuisao 1977.
godine. Odbor je odbio njihove zahteve za registraciju. Podnosioci
predstavke su se ţalili odboru za ţalbe koji im je ponovo traţio da dostave
godišnji račun koji su pripremili i zatim su ponovo intervjuisani od strane
odbora. Zabeleška u vezi sa postupkom pred odborom za prijem je poslata
odboru za ţalbe ali ne i podnosiocima predstavke. Odbor je odbio ţalbe sa
obrazloţenjem da su izjave podnosilaca predstavke bile nepotpune u
nekim bitnim tačkama, i da njihovi odgovori na pitanja ne pokazuju
dovoljno profesionalne kompetencije. Nijedan od podnosilaca predstavke
nije podneo svoj predmet Drţavnom savetu kako je predviđeno Zakonom o
upravnim ţalbama. Oni su smatrali da nije bilo nikakvog razloga da to
659
urade zbog odluke sudskog odeljenja Drţavnog saveta koje je ţalbu protiv
odluke odbora za ţalbe proglasio za neprihvatljivu sa obrazloţenjem da je
odbor za ţalbe sudski organ i ne moţe se smatrati za upravni organ.
Zakon o ovlašćenim računovođama iz 1972. godine predviđa da se
zahtev za registraciju za ovlašćenog računovođu podnosi odboru za
registraciju čije odluke su predmet ţalbe Odbora za ţalbe. Odbor treba da
obrazloţi svoju odluku i o odluci i razlozima obavesti podnosioca ţalbe i
prvostepeni odbor.

Podnosioci predstavke su naveli da su odluke vlasti formulisale
"građanska prava" u kojima nije postojalo pravično i javno saslušanje od
strane nezavisnog i nepristrasnog suda, kako je zagarantovano članom 6 § 1
Konvencije. Zahtevi u tom predmetu dostavljeni su Komisiji, koja je
odlučila da ih pridruţi i izrazila mišljenje da član 6 stav 1 Konvencije nije
primenjiv u ovom slučaju i da nije došlo do povrede člana 1 Protokola 1.
Sličnu tvrdnju je izrazila i vlada Holandije.
Što se tiče člana 6 stav 1, Sud mora prvo da utvrdi da li je ta odredba
primenjiva, imajući u vidu stavove Vlade i Komisije. Prema podnosiocima
predstavke, odluka odbora za prijem i odbora za ţalbe bila je odlučujuća za
njihova prava, da nastave da vrše svoju profesiju i da sebe nazivaju
računovođderima, prava koja oni smatraju građanskim pravima u smislu
člana 6 stav 1 Konvencije. Sud nalazi da podnosioci predstavke smatraju da
ispunjavaju zakonske uslove za registraciju za ovlašćene računovođe,
prema Zakonu iz 1972. godine i da je nesporazum oko rešavanja njihove
prijave za registraciju rezultirao u fazi ţalbe, kada je Odbor odbacio njihove
zahteve. Međutim, prvo se mora utvrditi da li je postojao "spor" u smislu
značenja člana 6 stav 1 Konvencije. Usklađenost sa duhom Konvencije
zahteva da reč "spor" ne treba "suviše tehnički tumačiti", tako da mu se da
stvarno i ne formalno značenje; "spor" mora biti tačan i ozbiljan; kao i to da
se "spor" moţe odnositi kako na činjenična pitanja, tako i na pravna
pitanja.1 Ţalbe koje su podnosioci predstavke uputili Odboru za ţalbe,
ticale su se, kako su to nazvali, pogrešnom ocenom njihove nadleţnosti od
strane Odbora za prijem. Ovakva procena, koja ocenjuje znanje i iskustvo
za obavljanje profesije sa posebnim zvanjem, daleko je od ostvarivanja
1 Sporrong i Lönnroth, presuda od 23. septembra 1982, Serija A br. 52, st. 30, stav 81; Le
Compte, Van Leuven i De Meyere, presuda od 23. juna 1981, Serija A br. 43, str. 20, stav 45
660
normalne sudske funkcije, a zaštitne mere iz člana 6 stav 1 ne mogu se

primeniti kako bi se zatvorili sporovi koji nastaju. Stoga nije bilo "spora" u
smislu značenja člana 6 stav 1, koji nije primenjiv u ovom predmetu.
Ĉinjenica da se u domaćem pravu Odbor za ţalbe smatra sudom, ne menja
ovu presudu. Prema tome, Sud ne mora da istraţuje da li su prava koja
navode podnosioci predstavke "građanska prava" ili da li su predmetni
postupci ispunili uslove iz člana 6 stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 1. Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili da
je, kao rezultat odluka odbora za ţalbe, smanjen njihov prihod i vrednost
dobre volje njihovih računovodstvenih kancelarija. Oni su naveli da su, u
ovom slučaju, bili izloţeni mešanju u ostvarivanju njihovog prava na mirno
uţivanje imovine i delimičnom uklanjanju tih prava bez naknade. Vlada, s
druge strane, smatra da podnosioci predstavke nisu "stekli pravo" da
koriste zvanje "računovođa" pre stupanja na snagu zakona koji reguliše
upotrebu ovog zvanja. Vlada je dalje tvrdila da do tada nije bilo zakonski
priznatog i zaštićenog prava već samo slobode da se zvanje koristi. Štaviše,
čak i ako je postojala stečeno pravo, ne moţe se klasifikovati kao "imovina"
u smislu člana 1. Protokola 1, pa prema Vladi, nije došlo do povrede člana 1
Protokola 1, jer je svrha zakona bila unapređenje "opšteg interesa‟‟.
Sud se slaţe sa Komisijom da se pravo na koje se pozivaju podnosioci
rpedstavke moţe porediti sa pravom svojine koje je sadrţano u članu 1.
Protokola 1, jer su svojim radom, podnosioci predstavke izgradili klijentelu;
to je imalo prirodu privatnog prava i predstavlja sredstvo a samim tim,
imovinu u smislu člana 1. Protokola 1. Dakle, ova odredba jeste primenjiva
u ovom slučaju. Odbijanje da se podnosioci predstavke registruju kao
ovlašćene računovođe je uticalo na njihovu profesionalnu delatnost i cilj
ove delatnosti je smanjen, zajedno sa njihovim prihodima. Shodno tome,
Sud smatra da je došlo do mešanja u pravo podnosilaca predstavke na
mirno uţivanje imovine. Međutim, ovo mešanje od strane Suda je bilo
opravdano u smislu drugog stava člana 1 Protokola 1, jer je zakon iz 1972.
godine izrađen tako da unapređuje "opšti interes". Njegov cilj je bio da se
ustanovi profesija koja je vaţna za sve privredne sektore, pruţajući javnosti
garancije o nadleţnosti onih koji se bave tom profesijom. Shodno tome, Sud
dolazi do zaključka da nije bilo povrede člana 1 Protokola 1.
661
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 1 Protokola 1 i da član 6
stav 1 nije primenjiv (jednoglasno/ jedanaest glasova za i sedam protiv).
Zajedničko alternativno mišljenje sudija Ryssdal, Matscher i Bernhardt

Ove sudije smatraju da član 6 Konvencije nije primenjiv u ovom
predmetu. Podnosioci predstavke su imali pravo da budu registrovani kao
računovođe ukoliko ispunjavaju uslove i oni navode da su te uslove
ispunili, ali su im holandske vlasti to negirale. Prema tome, prema njima,
postojao je "spor". Međutim, ovaj spor se ne odnosi na građansko pravo u
smislu člana 6 Konvencije.
Izdvojeno mišljenje sudije Cremona

Sudija Kremona se slaţe sa zaključkom o članu 1 Protokola 1, ali se ne
slaţe sa članom 6 Konvencije. Po mišljenju sudije i prema sudskoj praksi
Suda, došlo je do „‟spora‟‟ u vezi sa građanskim pravom, u smislu člana 6
Konvencije. Ĉlan 6 Konvencije je primenjiv i, po njegovom mišljenju, on je
povređen iz razloga da su takozvani "protokoli" odbora za prijem
dostavljeni odboru za ţalbe ali ne i samim podnosiocima predstavke koji,
prilikom podnošenja svojih predmeta Odboru nisu mogli da znaju razloge
odbijanja svojih zahteva od strane Odbora, činjenice koja je oštetila zahtev
za pravdu iz člana 6 stav 1 i da odluka koju je doneo odbor za ţalbe nije
ispunila uslov javnog objavljivanja u istoj odredbi.
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Thór Vilhjálmsson-a, Pettiti-

ja, Macdonald-a, Russo-a, Gersing-a i Spielmann-a
Suprotno većini, ove sudije su glasale za primenu člana 6, uzimajući
u obzir da postoji "neslaganje" oko prava i oni smatraju da je to pravo
građanskog karaktera. Odluka Odbora za ţalbe, kojom se podnosiocima
predstavke odbija pravo da koriste zvanje, direktno je proizvelo lišavanje
od njihovih kvalifikacija i, stoga, njihovih klijenata, koji su došli do
zaključka da odbijanje zvanja podrazumeva neadekvatne sposobnosti.
Sudije smatraju da je Sud trebao da utvrdi da je došlo do povrede člana 6
Konvencije zbog nepoštovanja principa jednakosti (naročito činjenice da
zabeleška u vezi sa postupkom nije dostavljena obema stranama) i principa
da se postupak vodi javno.
662
Zajedničko izdvojeno mišljenje sudija Sir Vincent Evans-a i Gersing-a

Prema gorenavedenim sudijama, član 1 Protokola 1 nije primenjiv u
ovom predmetu. Sloboda korišćenja zvanja "računovođa", koje su podnosioci
predstavke imali pre stupanja na snagu odredaba Zakona iz 1972. godine, po
njihovom mišljenju, nije predstavljalo imovinsko pravo zaštićeno tim
članom. Sudije ne smatraju da navodna profesionalna očekivanja koja su
podnosioci predstavke naveli da su izgubili trebala bi se smatrati delom
njihove "imovine" ili da preduzete mere treba smatrati mešanjem u mirno
uţivanje snjihove "imovine" u smislu člana 1 Protokola 1.
663
Shmalko protiv Ukrajine - 60750/00

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat kašnjenja u izvršenju
presude za dodelu nadoknade / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
isplaćivanju pune nadoknade / postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje / izvršenje presude/ mirno uţivanje imovine/

imovina/ kasna nadoknada/ iscrpljivanje pravnih lekova/ ţrtva / socijalna prava
Okolnosti slučaja
Podnosilac predstavke - g-din Anatolij Afanasiyovych Shmalko,
drţavljanin Ukrajine, je penzionisan invalid i veteran Drugog svetskog rata.
U martu 1999. godine podnosilac predstavke je pokrenuo postupak u
Okruţnom sudu protiv Odeljenja za zaštitu zdravlja (OZZ) i Gradske
bolnice u kojem traţi nadoknadu za moralnu i materijalnu štetu koju su mu
izazvali njihovim odbijanjem da mu tokom 1996. i 1998 da besplatno lek
Kalimin-60. Takođe je traţio nadoknadu troškova, pošto je bio prisiljen da
ga kupi u inostranstvu.
Okruţni sud je odbacio navode podnosioca predstavke kao
neosnovane jer OZZ i bolnica nisu mogli da budu odgovorni za neizdavanje
leka jer nije bio dostupan u regionu Dnepropetrovsk. Regionalni sud je
odobrio zahtev podosioca predstavke, poništio je odluku i vratio slučaj na
novo suđenje.
U februaru 2001. godine, u novom nizu postupaka, Okruţni sud je
odbio ţalbu podnosioca predstavke kao neosnovanu, odluku koju je
poništio Regionalni sud, koji je vratio predmet na ponovno razmatranje.
Okruţni sud je ponovo odbacio navode tuţioca kao neosnovane. Posle tri
meseca, podnosilac predstavke je podneo ţalbu Regionalnom apelacionom
sudu po novoj ţalbenoj proceduri, u skladu sa Zakonom o parničnom
664
postupku 21. juna 2001. godine. Apelacioni sud je 29. novembra 2001.
godine, delimično odobrio potraţivanja podnosioca predstavke i naloţio
OZZ da isplati podnosiocu predstavke naknadu za materijalnu i moralnu
štetu u ukupnom iznosu od 237,37 evra. Sud je takođe naloţio bolnici da
plati podnosiocu predstavke na ime naknade za materijalnu, moralnu štetu,
kao i na ime troškova i izdataka u ukupnom iznosu od 183.28 evra.
U aprilu 2002. godine sluţba sudskog izvršitelja je pokrenula
postupak izvršenja u vezi sa presudom iz novembra 2001. godine i posle
mesec dana naloţila sluţbi sudskog izvršitelja da dodeljena sredstva
prenese na bankovni račun podnosioca predstavke. Takođe u istom
mesecu, sudsko veće u sastavu od troje sudija Vrhovnog suda odbilo je
ţalbu Kasacionog suda koju je načelnik bolnice podneo protiv presude iz
novembra 2001. zbog nedostatka dokaza, ali to nije obustavilo izvršenje
presude.
U oktobru 2002. godine zahtev za izvršenje i zahtev za plaćanje su se
vratili podnosiocu predstavke zbog nedostatka sredstava bolnice. Posle
mesec dana, sluţba za izvršenja je izvršila je postupak izvršenja prema
bolnici nakon što je odgovarajući iznos bio prebačen na bankovni račun
podnosioca predstavke. S druge strane, u decembru 2002. godine, Sluţba za
izvršenja traţila je od OZZ da se pridrţava presude od 29. novembra 2001.
godine i da se iznos prenese podnosiocu predstavke, tako da je početkom
2003. godine OZZ delimično isplatio podnosioca predstavke, jer se prema
spisima za izvršenje, zbog nedostatka sredstava OZZ, odluka ne moţe u
potpunosti izvršiti. Ostatak sredstava je prebačen na račun podnosioca
predstavke tek nakon ponovnog zahteva i kao rezultat toga završen je
postupak izvršenja.
U maju te godine Okruţni sud je, zbog nedostatka dokaza, odbio
navode podnosioca predstavke prema Regionalnom odjeljenju drţavnog
trezora za dodelu naknade za moralnu štetu. Na ovu presudu nije bilo
ţalbe i postala je pravosnaţna.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je povreda ~ člana 6 stav 1
Konvencije rezultat neuspeha vlasti da izvrši razumnu presudu od 29.
novembra 2001. godine kao i navodnu povredu člana 1 Protokola 1 kao
rezultat kašnjenja sa potpunom realizacijom nadoknade.
665
U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da je podnosilac

izgubio status ţrtve u smislu Konvencije i nije iscrpio sve domaće pravne
lekove. Vlada je tvrdila da u skladu sa udskom praksom Suda, podnosilac
zahteva koji je primio naknadu štete, na nacionalnom nivou, zbog
navodnog kršenja Konvencije, ne moţe se smatrati za ţrtvu povrede
njegovih prava iz člana 6 stav 1 Konvencije i predloţio da se zahtev
proglasi neprihvatljivim ili da se odjavi sa liste sudskih predmeta. Prema
sudskoj praksi koju je odlučiovao sud, odluka ili mera povoljna za
podnosioca predstavke nije u principu dovoljna da ga liši statusa "ţrtve",
osim ako su nacionalne vlasti priznale a potom ponudile naknadu štete
zbog kršenja Konvencije. Sud primećuje da je odloţeno izvršenje presude
nije odgovorio na ţalbu podnosioca predstavke u vezi sa nerazumnom
duţinom trajanja tog postupka, dakle, podnosilac predstavle moţe i dalje
da tvrdi da je ţrtva navodnog kršenja prava garantovanih članom 6 stav 1 u
vezi sa vremenskim periodom tokom kojeg je presuda ostala neizvršena.
Što se tiče primedbe da nisu iscrpljeni domaći pravni lekovi, Vlada je
navela da podnosilac predstavke nije iscrpio sve domaće pravne lekove
pošto nije bilo tuţbe za neaktivnost izvršitelja ili zahteva za moralnu štetu.
Podnosilac predstavke je odgovorio da na raspolaganju nije imao
delotvorno sredstvo jer je neizvršenje presude uzrokovano nedostatkom
izdvajanja iz drţavnog budţeta u sistemu zdravstvene zaštite, a ne
delovanjem organa nadleţnih za sprovođenje presude. Sud podseća da su
jedina sredstva koja se trebaju isrpiti su ona koja su teoretski i praktično
dostupna. S obzirom na nemogućnost podnosioca predstavke da preduzme
akciju protiv izvršitelja, jer su kašnjenja uzrokovana nedostatkom
sredstava, Sud zaključuje da je podnosilac predstavke oslobođen obaveze
da preduzme pravni lek na koji se poziva vlada i samim tim sloţi sa
uslovima člana 35. stav 1 i kao posledica toga, Sud odbacuje preliminarni
prigovor Vlade. Sud smatra da zahtev iz člana 6 stav 1 Konvencije nije
očigledno neosnovan u smislu člana 35. stav 3. Konvencije i kao takav mora
biti proglašen prihvatljivim.
Što se tiče tvrdnje podnosioca predstavke da propust vlasti da na
vreme izvrše na presudu Apelacionog suda od 29. novembra 2001. godine
doveli su do kršenja člana 6. stav 1. Konvencije, Vlada je iznela protiv
navod da je preduzela sve mere predviđene domaćim zakonodavstvom da
izvrši odluku donetu u korist podnosioca predstavke i da je kašnjenje
izazvano teškom finansijskom situacijom u zdravstvenom sistemu
666
Ukrajine. Štaviše, od novembra 2002. do februara 2003. godine, podnosilac

predstavke je u ratama primio ukupan iznos duga prema presudi.
Podnosilac predstavke, s druge strane, tvrdi da su izvršni postupci trajali
nerazumno.
Sud podseća na praksu da se odluka koju donese bilo koji sud mora
smatrati integralnim delom "suđenja" u svrhu člana 6. Dok se kašnjenje sa
izvršenjem odluke moţe opravdati u posebnim okolnostima, ali ne u
okolnostima kada ometa suštinu zaštićenog prava iz člana 6 stav 1. Stoga,
prema Sudu, podnosilac predstavke ne bi trebao da bude lišen koristi od
ishoda njegovog suđenja, jer se taj sudski postupak odnosio na naknadu za
propust vlasti od 1996. godine i 1998. u skladu sa njihovom zakonskom
obavezom da obezbede besplatne lekove, koji su podnosiocu predstavke
svakodnevno bili neophodni. Prema tome, Sud smatra da, imajući u vidu
stanje podnosioca predstavke, a naročito njegovu starost, zdravstveno
stanje i prirodu invalidnosti, vlasti su morale da izvrše odluku i bez
odlaganja dodele potrebna sredstva za tu namenu, bez ikakvih
bespotrebnih kašnjenja. Sud primećuje da je presuda Apelacionog suda iz
novembra 2001. godine ostala neizvršena u celini ili delimično, najmanje do
7. februara 2003. godine, kada je dug prema podnosiocu predstavke u
potpunosti isplaćen. Pored toga, izvršni postupci su pokrenuti samo u
aprilu 2002. godine, tj. skoro pet meseci nakon donošenja odluke i njene
pravosnaţnosti. Nakon što su godinu dana, dva meseca i osam dana
propustili da preduzmu neophodne mere za izvršenje pravosnaţne sudske
odluke, ukrajinske vlasti su lišile odredbe člana 6. stav 1. svih korisnih
efekata zbog neuspeha drţave da predviđa neophodne troškove u
relevantnom drţavnom budţetu. Shodno tome, došlo je do povrede člana 6
stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 1. Protokola broj 1, podnosilac predstavke je tvrdio
da je lišen stvarnog poseda svoje imovine, jer je bilo mnogo odlaganje do
prijema ukupnog iznosa naknade.Vlada je priznala da iznos odobren
podnosiocu predstavke od strane suda predstavlja "imovinu" u smislu
člana 1 Protokola broj 1, ali odbacuje argument da je bilo povrede jer su
kašnjenja uzrokovana nedostatkom sredstava i podnosilac predstavke je
mogao da traţi kompenzaciju za poništenje njegove nadoknadu štete. Sud,
podsećajući na svoju praksu gde je odlučio da neizvršenje jedne odluke u
korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u pravo na mirno
uţivanje imovine, tako da u slučaju nemogućnosti podnosioca predstavke
667
da izvrši presudu u periodu od petnaest meseci predstavlja mešanje u

njegovo pravo na mirno uţivanje imovine u smislu prvog stava člana 1
Protokola br 1. Sud je smatrao da su nacionalni organi ne poštujući presudu
regionalnog suda lišili podnosioca predstavke, u jednom značajnom
vremenskom periodu, od uzimanja svog novca na koji je imao pravo. Vlada
nije iznela nikakvo opravdanje za ovo mešanje i Sud smatra da nedostatak
budţetskih sredstava za sistem zdravstvene zaštite ne moţe opravdati
takav propust. Shodno tome, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
U skladu sa članom 41 Konvencije, podnosilac predstavke je podneo
zahtev za materijalnu štetu u iznosu od 7,043.71 € i nematerijalnu štetu u
iznosu od 2,987.14 €, kao i troškove i izdatke u iznosu od 754,32 €, ali nije
pruţio nijedan dokaz za te iznose. Sud ne razlikuje nikakvu uzročnu vezu
između utvrđene povrede i materijalne štete koju navodi podnosilac
predstavke, tako da on, u tom pogledu, ne daje nikakvu cenu. Što se tiče
zahteva za nematerijalnu štetu, sud smatra da se moţe pretpostaviti da je
podnosilac predstavke pretrpeo nematerijalnu štetu zbog utvrđenih
povreda koje se ne mogu nadoknaditi zaključcima Suda samo zbog
povrede. Traţeni iznos je preteran, ali Sud je odlučio o odgovarajućem
iznosu u korist podnosioca predstavke i odredio je određen iznos za
troškove i izdatke.
Odluka suda
Sud oldučuje da postoji povreda člana 6 § 1 i člana 1 Protokola 1
668
Bočvarska protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije - 27865/02
Bočvarska protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije -

27865/02
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat duţine postupaka/
postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
nemogućnosti da se dobije isplata duga preduzeću/ postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/duţina postupaka/ neometano uţivanje

imovine/ isplata duga preduzeća/ imovina/ u javnom interesu/ prema uslovima
predviđenim zakonom/ pravična ravnoteţa /treće lice
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Nevenka Bočvarska, drţavljanka
Makedonije koja je, prema zvaničnoj noti Ministarstva finansija iz 1997.
godine, zajedno sa drugom osobom registrovala STD "Naša Kniga"
("Preduzeće", čiji se status razlikuje od drugih kompanija predviđenih
Zakonom o poslovnim društvima) koje je obavljalo poslovne aktivnosti. 17.
jula 1992. zabranili su trgovinu preko preduzeća. 8. februara 1993. godine,
preduzeće je ponovo registrovano na ime podnosioca predstavke.
Preduzeće je radilo do 22. februara 1995. godine, kada je podnosilac
predstavke dobrovoljno prekinula trgovinske aktivnosti preduzeća.
Preduzeće je više od dve godine pre okončanja trgovinskih aktivnosti
pokrenulo parnični postupak pred Privrednim sudom Skoplja protiv AD
Gazela ("duţnik") zbog neisplaćenog duga preduzeću podnosioca
predstavke. 23. juna 1993. godine, Okruţni sud u Skoplju je podrţao zahtev
preduzeća i naloţio Gazela AD ("duţnik") da plati dug od 1,393,377.70
starih makedonskih denara plus kamatu. Sud je utvrdio da su duţnik i
preduzeće imali okvirni sporazum po kome će kompanija proizvoditi
proizvode od papira za duţnika. A duţnik nije platio proizvedene
669
proizvode, i u tome je sud podrţao zahtev preduzeća. 10. septembra 1993.

godine, Privredni sud Makedonije-Skoplje, postupajući kao Apelacioni sud,
odbacio je ţalbu duţnika i potvrdio odluku niţeg suda. Zatim je, 22. marta
1994. godine, Vrhovni sud odbio ţalbu duţnika za zaštitu zakonitosti i
potvrdio odluke niţih sudova. 2. oktobra 1993. godine, preduzeće je
zatraţilo izvršenje sudskog duga predlaţući sledeća sredstva za
sprovođenje: prenos uplaćenog novca sa računa duţnika i inventar.
Privredni sud u Skoplju je, 8. oktobra 1993. godine, usvojio zahtev
preduzeća i naloţio duţniku da plati dug, a mesec dana kasnije je odbacio
ţalbu duţnika. Istovremeno, Okruţni privredni sud je odbacio i zahtev
duţnika za odlaganje izvršenja. Privredni sud je odbacio ţalbu duţnika od
duţnika protiv toga i potvrdio svoju raniju odluku. Dalje, 9. juna 1994.
godine, Okruţni privredni sud je odobrio ţalbu duţnika i ukinuo postupak
izvršenja odluke o isplati duga, na neodređeno vreme. Prvostepeni sud je
23. septembra 1997. godine podrţao prigovor duţnika, u kojem se tvrdilo
da preduzeće nije imalo nijedan zakon kao poverilac u postupku, nakon što
je prestalo da postoji. Takođe je obustavio izvršni postupak i naloţio
kancelariji za javnu naplate da ukloni platne naloge na račun duţnika. Sud
je odbacio argumente podnosioca predstavke da je ona bila naslednik
preduzeća i da je došlo do nastavka potraţivanja duga i obaveza prema
trećim licima od strane preduzeća. Apelacioni sud je 30. aprila 1998. godine
odbacio ţalbu preduzeća kao neprihvatljivu.
Nakon niza postupaka koji se odnose na proces izvršenje odluke,
Apelacioni sud je, 12. septembra 1997. godine, odbacio ţalbu duţnika i
potvrdio odluke niţih sudova kojima je naloţena prodaja radnje duţnika, u
cilju isplate duga. 26. novembra, javni tuţilac je podneo ţalbu Vrhovnom
sudu za zaštitu zakonitosti, osporavajući zakonitost odluka niţih sudova.
Sud je odobrio zahtev tuţioca, poništio odluke niţih sudova i vratio
predmet na ponovno suđenje. Kada je prvostepeni sud utvrdio da je
dogvor stranka bio zakonit i da su ţalbe duţnika odbijene u ţalbenom
postupku, javni tuţilac je ponovo podneo zahtev za zaštitu zakonitosti pred
Vrhovnim sudom. Vrhovni sud je ukinuo odluke niţih sudova i vratio
predmet na ponovno razmatranje. Dodatni zahtev Vrhovnom sudu je
podneo tuţilac, nakon niza postupaka. Vrhovni sud je poništio odluku
Apelacionog suda i odobrio prvostepenu odluku kojom su zahtevi
podnosioca predstavke odbijeni kao neosnovani.
670

Podnosilac predstavke je tvrdila da duţina trajanja postupka
izvršenja nije bila u skladu sa zahtevom "razumni rok" iz člana 6 stav 1
Konvencije i da je zahtev duţnika za preispitivanje zakonitosti preduzeća
uticao na duţinu postupaka. Podnosilac predstavke je takođe tvrdila da je
imala imovinu u smislu člana 1 Protokola 1 i navela da preduzeće ne treba
smatrati kao pravno lice, već kao fizičko lice, čije su poslovne aktivnosti
registrovane u nadleţnom Ministarstvu. Podnosilac predstavke je tvrdila
da je zakonski bila lično odgovorna za dugove preduzeća i obaveze prema
trećim licima. Dalje je navela da je mešanje javnog tuţioca u postupku bilo
nerazumno iz sledećih razloga: da je bio pristrasan; da je zastupao privatne
interese jedne od zainteresovanih strana; i iznad svega, da je zakon
pogrešno primenjen.
Vlada je kao prigovor tvrdnjama podnosioca predstavke navela da se
u okviru člana 1 Protokola 1 ne moţe smatrati da je podnosilac predstavke
imala "imovinu" u smislu ovog člana, jer nije uspela da dokaţe da je
potraţivanje duga preduzeća prebačeno na nju. Oni su tvrdili da
podnosiocu predstavke nije dat status poverioca neopozivom odlukom.
Iako je osnovana kao poverilac sa tri pravosnaţne odluke kao i odlukom
Apelacionog suda, čiju je poslednju odluku razmatrao Viši sud, koji je, u
skladu sa načelom zakonitosti, potvrdio zahteve za preispitivanje
zakonitosti od strane Javnog tuţioca. Vlada je dalje izjavila da podnosilac
predstavke, čak i uz pretpostavku da je mogla da shvati da postoji
"imovina" prema ovoj odredbi, je lišena tog potraţivanja u javnom interesu
i u skladu sa uslovima predviđenim zakonom. Navodno lišavanje je
zasnovano na zahtevu za preispitivanje zakonitosti od strane javnog
tuţioca kao vanrednog pravnog leka u cilju osiguranja jedinstvenosti
pravnog sistema i načela zakonitosti. Štaviše, ovim pravnim lekom, drţava
je vršila ovlašćenje da razmatra zakonitost čak i u slučajevima kada je
doneta pravosnaţna sudska odluka niţih sudova.
U vezi sa članom 6 stav 1, Sud primećuje da su postupci izvršenja
pokrenuti 2. oktobra 1993. godine, kada je preduzeće zatraţilo izvršenje
odluke Privrednog suda u Skoplju od 23. juna 1993. godine. Kako su
utvrdili domaći sudovi, ovi postupci su okončani 30. aprila 1998. 18.
februara 1997. godine podnet je još jedan zahtev za sprovođenje postupka u
vezi sa odlukom iz 1994. Ove dve grupe postupaka su se bavile strankama i
sredstvima izvršenja. Podnosilac predstavke je bila stranka u obe grupe,
671
kao suvlasnik preduzeća, kao zastupnik preduzeća i na kraju kao jedini

vlasnik preduzeća. Iz tog razloga, Sud smatra podnosioca predstavke kao
vlasnika preduzeća i kao takva, ona ima zakonsko pravo da se ţali na
postupke od njihovog početka.1 Procedure izvršenja su završene 25. jula
2002. godine, kada je odluka Vrhovnog suda poslata podnosiocu
predstavke. Tako je neizvršenje odluke trajalo gotovo osam godina i deset
meseci, od kojih pet godina, tri meseca i petnaest dana spadaju u
nadleţnost ratione temporis (od datuma ratifikacije Konvencije od strane
BJRM, 10. aprila 1997. godine) na tri sudska nivoa. Sud konstatuje da je 10.
aprila 1997. godine, kada se podnosilac predstavke ponovo ţalila, postupci
izvršenja već bili odloţeni više od tri godine i dva meseca. Sud ponavlja da
bi "pravo na sud" bilo iluzorno ako: će pravni sistem drţave potpisnice
omogućiti pravosnaţnu i obavezujuću odluku koja ne bi bila izvršena i
zbog toga rezultira štetom jednoj od stranaka, stoga se izvršenje odluke
koju donese bilo koji sud, mora smatrati sastavnim delom "suđenja" u
smislu člana 6. ud ponavlja da se opravdanost duţine postupka mora ceniti
u svetlu okolnosti slučaja i na osnovu sloţenosti predmeta, ponašanja
podnosioca predstavke i nadleţnih organa i okolnosti koje utiču na
podnosioca predstavke2. U ovom predmetu, Sud primećuje da, iako je
slučaj sloţen, sam taj faktor ne moţe da opravda produţenje postupaka koji
su oštetili podnosioca predstavke. Takođe, Sud smatra da nije bilo
kašnjenja koja se pripisuju podnosiocu predstavke i da podnosilac
predstavke ne moţe da bude odgovorna za ponašanje duţnika i javnog
tuţioca u postupcima.3
Što se tiče ponašanja nadleţnih organa, Sud primećuje da je tokom
perioda razmatranja, slučaj podnosioca predstavke preispitan u pet
slučajeva. Iz tog razloga se ne moţe reći da su domaći sudovi bili neaktivni.
Međutim, Sud primećuje da ponavljanje naloga za ponovno suđenje u
okviru nekoliko procedura otkriva ozbiljan nedostatak u pravosudnom
sistemu.4
1 Cocchiarella protiv Italije [VV, br. 64886/01, § 113, ESLJP 2006

2 Atanasovic i drugi protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, br. 13886/02, § 26,
22.decembar 2005)
3 Graberska protiv Bivše Jugosloveske Republike Makedonije, br. 6924/03, § 61, 14.jun 2007, i
Stojanov v. Bivše Jugosloveske Republike Makedonije, br. 34215/02, § 57, 31. maj 2007
4 Pavlyulynets protiv Ukrajine, br. 70767/01, § 51, 6. septembar 2005, i Wierciszewska protiv
Poljske, br. 41431/98, § 46, 25 novembar 2003.
672
Glavni razlog mnogobrojnih nadoknada je bilo različito pravno

mišljenje domaćih sudova u vezi sa pravnim pitanjima koje navodi Vlada.
To su pitanja koja su uticala na duţinu postupaka izvršenja. Uzimajući u
obzir sve dostavljene materijale, Sud smatra da je u ovom predmetu
trajanje postupka izvršenja bilo preterano i nije ispunilo uslove "razumnog
vremena" iz člana 6 stav 1 Konvencije. Stoga Sud smatra da je došlo do
povrede ove odredbe.
Što se tiče prigovora Vlade na vlasništvo podnosioca predstavke nad
preduzećem, Sud podseća da je Apelacioni sud svojom odlukom od 6.
septembra 2001. godine, pravosnaţno, na ime podnosioca predstavke,
naloţio zahtev za izvršenje, odlučujući da je podnosilac predstavke bila
jedini vlasnik preduzeća. Ova odluka je postala je pravosnaţna jer protiv
nje nije bilo ţalbi. Ova odluka se smatra "imovinom" u smislu člana 1
Protokola 1. Što se tiče postojanja mešanja od strane Vlade u prava
podnosioca predstavke, Sud se poziva na sudsku praksu prema kojoj
poništenje pravosnaţne i obavezujuće odluke koja podnosiocu predstavke
daje "imovinu", predstavlja mešanje u njeno pravo na tu imovinu.5
Sud ne vidi razloga da odstupi od ovog pristupa u ovom predmetu.
Što se tiče pitanja da li je mešanje opravdano, Sud podseća da se član 1
Protokola 1 lišavanje od imovine, moţe opravdati samo ako se, između
ostalog, vidi da je "u javnom interesu" i "pod uslovima predviđenim
zakonom ". Štaviše, bilo kakvo mešanje u imovinu treba da zadovolji i
zahtev pravične ravnoteţe. U ovom predmetu, Sud primećuje da je mešanje
drţave u imovinska prava podnosioca predstavke doneto odlukom
Vrhovnog suda od 30. maja 2002. godine. Ova odluka zasnovana je na
zakonitosti javnog tuţioca, a zahtev za preispitivanje je donet prema tada
vaţećim pravilima građanskog postupka. Zbog toga je mešanje učinjeno u
skladu sa zahtevom drţavnog organa koji nije bio stranka u postupku.6
Osim toga, javni tuţilac je imao punu slobodu da odluči o podnošenju
zahteva za preispitivanje zakonitosti Vrhovnom sudu. Zbog ovih razloga,
Sud smatra da je mešanje drţave kroz postupke preispitivanja zakonitosti,
prema Zakonu iz 1998. zakonito. Ali istovremeno, Sud zaključuje da
poništenje odluke od 6. septembra 2001. godine nije u skladu sa
vladavinom prava i da, prema Konvenciji, odluke moraju biti u skladu sa
5 Videti Tregubenko kundër Ukrainës, nr. 61333/00, § 51, 2 nëntor 2004, dhe Brumărescu
kundër Rumanisë [DhM], nr. 28342/95, § 74, GjEDNj 1999-VII
6 Roseltrans protiv Rusije, br. 60974/00, §§ 13 i 27, 21.jul 2005
673
vladavinom prava. Uzimajući u obzir gorenavedena razmatranja, Sud ne

smatra da je to "pravična ravnoteţa" između opšteg interesa i prava
pojedinca. Shodno tome, utvrdđuje da je došlo do povrede člana 1
Protokola 1.
Odluka suda
674
Asmayev protiv Rusije - 44142/05

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat poništenja
pravosnaţne odluke o nadoknadi/ postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat poništenja
putem nadzorne revizije pravosnaţne odluke o nadoknadi / postoji povreda

uţivanje imovine kao posledica poništenja kroz nadzornu reviziju odluke
okruţnog suda da snizi kamatnu stopu /odbija se
Ključne reči: pravično suđenje/poništenje konačne odluke / mirno uţivanje

imovine / nadoknada / sniţenje kamatnih stopa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Igor Timofeyevich Asmaiev, ruski
drţavljanin je 1995. godine, otvorio račun sa određenim rokom, sa
kamatom na depozit, u Rostovu, filijala Federalne štedionice. Neutvrđenog
datuma tokom 1996-1997, banka je jednostrano smanjila kamatnu stopu na
njegov depozitni račun. Podnosilac predstavke je tuţio banku za vraćanje
početne kamatne stope, traţeći nadoknadu za neisplaćene kamate i štetu.
Ĉetiri godine kasnije, podnosilac predstavke je uloţio prigovor na
smanjenje kamate i podneo protiv banke još jedan zahtev pred Okruţnim
sudom u Proletarskiy Rostov, traţeći nadoknadu za neisplaćenu kamatu i
štetu. Okruţni sud u Proletarskiy-u u Rostovu je odbacio gornje navode u
ţalbenom postupku, i vratio slučaj na novo razmatranje prvostepenom
sudu. Neutvrđenog datuma, Okruţni sud u Proletarskiy-u je odlučio da
spoji navode u vezi sa smanjenjem kamatne stope i neplaćenim kamatama i
odlučio je da je smanjenje kamatnih stopa nezakonito i dodelio podnosiocu
675
predstavke 184.132,77 ruskih rubalja (RUB) koje bi dobio da kamatna stopa

nije smanjena.
Kasnije je podnosilac predstavke pokrenuo poseban postupak protiv
banke za isplatu prema početnoj kamatnoj stopi na osnovu ugovora o
deponovanju, koja, prema njemu, treba da se obračunava od 10. oktobra
2001. godine, kao i za nematerijalnu štetu. On se pozivao i na odluku
Okruţnog suda Proletarskiy u Rostovu od 9. oktobra 2001. godine, koja mu
je obračunala stopu do kasnijeg datuma. Neutvrđenog datuma, banka je
podnela zahtev za poništenje odluke od 9. oktobra 2001. godine zbog
novootkrivenih okolnosti, uzimajući u obzir odluku predsedništva
Vrhovnog suda Ruske Federacije donetu 14. jula 2004. godine, koji je
poništio odluku od 9. oktobra i potvrdio odluku od 26. decembra i
zaključio da su niţi sudovi pogrešno primenili zakon. Okruţni sud
Proletarskiy je odbio ovaj zahtev. 19. januara 2005. godine Regionalni sud u
Rostovu je potvrdio odluku po ţalbi. Međutim, sud je primetio da
mogućnost banke da podnese zahtev za nadgledanu reviziju predmetne
odluke iz proceduralnih razloga ostaje otvorena.

Podnosilac predstavke je naveo da je ukidanje presude od 9. oktobra
2001. godine, koja je bila u njegovu korist, koja je potvrđena odlukom od
26. decembra, putem nadzorne revizije povredila njegovo pravo na sud
predviđeno članom 6. stav 1. Konvencije i njegovo pravo na mirno uţivanje
imovine prema članu 1 Protokola 1.
Što se tiče prihvatljivosti, Vlada je tvrdila da je ţalba neprihvatljiva i
da je poništenje neophodno radi otklanjanja fundamentalne greške niţeg
suda. Sudovi nisu razmatrali pitanje da li je podnosilac predstavke bio u
potpunosti upoznat sa uslovima ugovora o deponovanju i ako je prihvatio
uslove ugovora o deponovanju, on je takođe odobrio eventualno smanjenje
kamatne stope od strane Banke, u odsustvu izričitog odobrenja. Štaviše,
sudovi su uzeli u obzir objašnjenja predsedništva Vrhovnog suda Ruske
Federacije od 14. jula 2004. godine, koja su dala autoritativno tumačenje
relevantnih odredbi domaćeg zakona kojim se, naročito, propisuje da bi
trebalo regulisati pitanje ugovora o bankarskim depozitima na osnovama
Građanskoh Zakona SSSR od 31. maja 1991. godine, a ne prema
Građanskom zakoniku Ruske Federacije iz 1996. godine. Zbog toga je
676
pozivanje Vlade i sudova na ovaj drugo navedeni građanski zakonik

nesumnjivo bila pogrešna primena zakona.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Vlada je tvrdila da bi poravnanje duga
kao rezultat presude od strane podnosioca predstavke prema banci, bilo
potrebno radi zaštite vlasničkih prava legitimnog vlasnika predmetnog
novčanog iznosa, u ovom slučaju vlasnik bi bila banka. Oni ističu da je
presuda od 9. oktobra 2001. godine u korist podnosioca predstavke
sprovedena 2. aprila 2002. Vlada je dalje tvrdila da je, prvo, predmetni
iznos bio irelevantan, drugo, da je tuţena banka privatna kompanija i da
Vlada nije bila odgovorna za njene dugove, i treće, da su potraţivanja
podnosioca predstavke odbačena konačnim odlukama domaćih sudova i,
shodno tome, podnosilac predstavke nije imao legitimno očekivanje da će
početna kamatna stopa biti vraćena. Prema tome, prema rečima Vlade,
njegova tvrdnja nije bila dovoljno utemeljena da bi predstavljala imovinu.
Na kraju, Vlada je navela da je štedionica u mnogim slučajevima promenila
kamatnu stopu, s obzirom na tešku ekonomsku situaciju početkom
devedesetih u Rusiji. Smanjenje kamatne stope opravdano je izuzetnim
okolnostima pogoršanja blagostanja drţave 1990. godine, pa je iz tog
razloga mešanje u konkretnom slučaju opravdano potrebom za zaštitu
javnog interesa.
Podnosilac predstavke je tvrdio da je poništavanje bilo neopravdano
jer je Okruţni sud svoju odluku zasnovao na relevantnom zakonu i da je
tumačenje zakona od strane Vrhovnog suda dato kasnije. Podnosilac
predstavke je dalje tvrdio da je presuda najviše nadzorne instance bila
nepravedna i da je predsedništvo pogrešno tumačilo kako činjenice tako i
domaći zakon koji se primjenjuje u njegovom predmetu. Rok za podnošenje
zahteva za nadzornu reviziju je ponovno uspostavljen kršenjem rokova
utvrđenih domaćim zakonom. Na kraju, podnosilac predstavke je naglasio
da je predmetni iznos za njega imao značaj, pošto je bio penzioner i bio je
duţan da se stara o svojoj porodici.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Sud primećuje stav vlade da iznos
u pitanju nije bio relevantan za podnosioca predstavke zahteva. Vlada je
tvrdila da podnosilac predstavke poništenjem odluke nije pretrpeo
značajnu štetu. Sud primećuje da je iznos duga prema pomenutoj presudi
184,132.77 RUB, što je oko 6.795 evra (EUR), ukoliko se konvertuju u evro
po kursu koji je vaţio 9. oktobra 2001. godine. Uzimajući u obzir predmetni
iznos, Sud smatra da se ne moţe smatrati da podnosilac predstavke, kao
677
penzioner, nije pretrpeo značajnu štetu i stoga odbacuje prigovor Vlade.

Pitanje koje ostaje da se utvrdi u ovom slučaju jeste da li je nadzorna
revizija narušila načelo pravne sigurnosti i "pravo na sud" podnosioca
predstavke u smislu člana 6. stav 1. Konvencije, i da li je mešanje u
imovinska prava podnosioca predstavke, kao rezultat poništenje odluke, u
skladu sa zahtevima člana 1 Protokola 1 iste.
Sud ponavlja da ukidanje konačne odluke putem nadzorne revizije
moţe da čini pravo podnosioca predstavke na sudsku raspravu i mešanje u
princip pravne sigurnosti.1 Odstupanje od principa pravne sigurnosti
dopušteno je samo u slučajevima kada je to neophodno zbog okolnosti,2,
odnosno u cilju poboljšanja suštinske greške u vrednosti.3 Vraćajući se na
na predmetni slučaj, Sud primećuje da Vlada nije ponudila nikakav
argument koji ukazuje na to da je presdua od 9. oktobra 2001. bila
zasnovana na suštinskoj grešci, umesto na beznačajnoj grešci. Sud ne nalazi
da su predmetni postupci oštećen osnovnom greškom. Sud stoga zaključuje
da je, poništavajući presudu od 9. oktobra 2001. godine nadzornom
revizijom, predsedništvo prekršilo princip pravne sigurnosti i pravo
podnosioca predstavke na "pravo na sud" u smislu člana 6 stav 1
Konvencije. Prema tome, Sud nalazi da je došlo do povrede tog člana.
U vezi sa navodima o povredi člana 1 Protokola 1, Sud je već utvrdio
da je presuda od 9. oktobra 2001. godine rezultirala imovinom u smislu
ovog člana. Sud konstatuje da je ovapresuda dala podnosiocu predstavke
pravo na određenu sumu novca, a poništenjem te odluke podnosilac
predstavke je lišen koristi od ove presude. Štaviše, domaći sudovi su
naloţili vraćanje iznosa koji je podnosilac predstavke već primio. U
okolnostima poništenja, Sud zaključuje da čak i da je odluka bila zakonita,
podnosiocu predstavke nametnula je teţak teret koji nije bio u skladu sa
članom 1 Protokola 1. Stoga, Sud zaključuje da je došlo do povrede ovog
člana.
Podnosilac predstavke se dalje ţalio na osnovu člana 6 i člana 1
Protokola 1 Konvencije u vezi sa poništenjem odluke od 21. juna 1999.
godine kroz postupke nadzorne revizije. Sud konstatuje da poništenje
1 Brumărescu protiv Rumunije [VV], br. 28342/95, § 62j, ESLJP 1999-VII; Ryabykh protiv
Rusije, br. 52854/99, §§ 56-58, ESLJP 2003-IX
2 Protsenko v. Russia, br. 13151/04, §§ 25-34, 31.jul 2008; i Tishkevich v. Rusija, br. 2202/05,
§§ 25-26, 4.decembar 2008
3 Shchurov v. Rusija, br. 40713/04, § 21, 29. mart 2011
678
pravosnaţne odluke predstavlja trenutni čin koji ne stvara kontinuiranu

situaciju, čak i ako to uključuje ponovno pokretanje postupka, kao u ovom
predmetu. U ovom slučaju, ukidanje od strane predsedništva se desilo 22.
marta 2001. godine a zahtev je podnet 2005. godine, što je više od šest
meseci nakon poništenja odluke i prestala je da bude obavezujuća i izvršna.
Shodno tome, ovaj deo zahteva je podnet van roka i mora da bude odbačen
u skladu sa članom 35 st. 1 i 4 Konvencije.
Konačno, podnosilac predstavke je podneo niz drugih ţalbi, prema
članu 6 Konvencije i članu 1 Protokola 1. On se posebno ţalio uopšteno, da
su postupci u celosti bili preterano dugi i nepravedni. Međutim, uzimajući
u obzir sve materijale koje poseduje i u meri u kojoj ove ţalbe spadaju pod
njegovu nadleţnost, Sud zaključuje da ne nalazi povredu prava i sloboda
predviđenih Konvencijom i njenim Protokolima. Shodno tome, ovaj deo
zahteva mora da bude odbijen kao neosnovan, u skladu sa članom 35
stavovi 3 i 4 Konvencije.
Što se tiče materijalne štete, podnosilac predstavke je potraţivao
neisplaćene iznose "u odnosu na dug banke u periodu do 9. februara 2005.
godine". Takođe je traţio kamatu na neisplaćene iznose po godišnjoj stopi
od devet procenata za period do 9. februara 2005. godine i datum plaćanja
neisplaćenih iznosa, kao i indeks duga prema dugu za isti period. On je
dodatno traţio 500,000 ruskih rublji (RUB) na ime nematerijalne štete. Sud
ponavlja da bi najprikladniji oblik nadoknada u vezi sa utvrđenim
povredama bio da se podnosilac predstavke koliko je to moguće, dovede u
poloţaj u kojem bi bio, da se zahtevi Konvencije nisu ignorisali. Sud nalazi
da u ovom predmetu ovaj princip vaţi i kada se u obzir uzmu utvrđene
povrede. Sud odlučuje da mu se dug iz presude od 9. oktobra 2001. godine
isplati u iznosu od 6.795 evra. Što se tiče materijalne štete, Sud se slaţe sa
Vladom da podnosilac predstavke nije morao da obelodani svoj stav o
njegovim navodima ili da prikaţe traţeni iznos. Sud dalje smatra da je
podnosilac predstavke pretrpeo zabrinutost i frustraciju, nastale zbog
poništenja sudske odluke u njegovu korist kroz postupke nadzorne
revizije, pa mu određuje iznos od 2.000 evra za nematerijalnu štetu.
Odluka suda
Konvencije, i odbacuje drugi deo navoda na osnovu dotičnih članova
(jednoglasno).
679
Bendenoun protiv Francuske - 12547/86

24.02.1994 [Veće]
Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje usled nedozvoljavanja pristupa
spisima predmeta i nepoštovanje principa jednakosti strana/ ne postoji
povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat obaveze
plaćanja velikih novčanih iznosa francuskoj drţavi/ nije potrebno razmatrati
Ključne reči: pravično suđenje/ prinicp jednakosti strana/ mirno uţivanje

imovine/ utaja poreza
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Michael Bendenou, francuski
drţavljanin, osnovao je 1973. godine u Strazburu, firmu "ARTSBY 1881",
čija je delatnost bila trgovanje starim novcem i dragim kamenjem. On je
posedovao ogromnu većinu akcija kompanije. Što se tiče njegove delatnosti,
gotovo paralelno su se odvijale tri vrste postupaka - za carinske prekršaje,
poreski postupak i krivični postupak.
Što se tiče carinskog postupka, na osnovu istrage koju je pokrenuo
nadleţni organ, proizilazi da je podnosilac predstavke izvršio carinski
prekršaj. Osuđen je na vrednost od 300.000 FRF. U okviru postupka,
podnosilac predstavke je imao pristup punom dosijeu predmeta, koji se
sastojao od 24 izveštaja i 353 drugih dokumenata.
1976. godine, inspektor iz organa nadleţnog za fiskalnu kontrolu
preduzeo je dva postupka istrage i kontrole. Jedan se protiv podnosioca
predstavke odvijao u vezi sa porezom na lični dohodak, dok se protiv njega
u svojstvu generalnog direktora kompanije "ARTSBI 1881" odvijala još
jedna istraga koja se odnosila na porez na dobit korporacije. Ispostavilo se
da podnosilac predstavke nije ispunio svoje zakonske obaveze i stoga je bio
obavezan da plati porez koji je izbegao i plati novčanu kaznu u iznosu od
680
422,534 FRF. Podnosilac predstavke se ţalio na ovu odluku navodeći da mu

je uskraćen pristup punom dosijeu predmeta. Isto pitanje je razmatralo i
tuţilaštvo, kada je pokrenut krivični postupak. Krivični sud u Strazburu
ocenio je da je podnosilac predstavke izbegao poreze tako što je počinio
krivično delo poreske utaje, tako što nije prijavio promet u knjigama
kompanije. Podnosilac predstavke se ţalio na presudu Suda navodeći da su
njegova prava kao stranke u postupku povređena tako što mu nije
dozvoljen pristup spisima predmeta. Ţalbeni sud je odbacio ţalbu
podnosioca predstavke.

Podnosilac predstavke je tvrdio da su francuske vlasti prekršile
njegova prava zagarantovana članom 6 Konvencije i da je povređeno i
pravo na mirno uţivanje imovine u vezi sa članom 1 Protokola 1, jer je,
prema različitim odlukama drţavnih organa, morao da plati ogromne
sume novca francuskoj drţavi. Zahtev je prvo uputio Komisiji, a potom se
obratio ESLJP.
Što se tiče člana 6, podnosilac predstavke je tvrdio da mu je
nedozvoljavanjem pristupa punom dosijeu predmeta, prekršeno pravo na
pravično suđenje. Vlada je prigovorila na primenu člana 6, navodeći da se
postupak koji se odvijao nije odnosio na optuţbe krivične krivične prirode.
Novčane kazne koje su izrečene za carinski postupak i oporezivanje su
mere upravnog karaktera. Prema Vladi, zbog toga se član 6. stav 1.
Konvencije nije našao primenu u ovom predmetu. Sud smatra da je, u vezi
sa okolnostima predmeta, izrečena mera zapravo imala krivičnu
konotaciju, uprkos činjenici da je to učinjeno domaćim zakonom. Sud je
uzeo u obzir prirodu novčane kazne u slučaju neispunjenja zakonskih
obaveza poreskih obveznika. Ove novčane kazne nisu samo nameravale
nadoknadu štete, već su, u prvom redu bile kaznenog karaktera. U ovom
kontekstu, član 6, stav 1, primenjiv je u ovom predmetu.
Osim primjenjivosti ove odredbe, Sud je razmotrio to pitanje u
odnosu na meritum/osnovanost, u kojem slučaju je smatrao da je
podnosilac predstavke trebalo, ne samo da traţi pristup dokumentima kao
pravo koje mu pripada, već i da dokaţe teţinu koju bi isti imali u
postavljanju pitanja drugačije, odnosno u njegovu korist. U tom smislu, za
razliku od tvrdnje podnosioca predstavke, nije utvrđena dovoljna osnova
za utvrđivanje da je nepruţanje pristupa strankama svim spisima predmeta
681
predstvaljalo povredu njegovog prava da se efikasno zaštiti i povredu

principa jednakosti strana. Stoga, Sud ne nalazi povredu člana 6 stav 1
Konvencije.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Komisija je zaključila da nije bilo
potrebno raspravljati o povredi člana 1 Protokola 1 nakon što se došlo do
zaključka o članu 6. S obzirom da podnosilac predstavke nije podneo
povredu člana 1 Protokola 1 kao tačku u postupku koji se odvija pred
Sudom, Sud smatra da nije neophodno razmatrati ovo samoinicijativno
pitanje.
Odluka suda
Sud odlučuje da ne postoji povreda člana 6 stav 1, dok je nepotrebno
razmatrati zahtev zasnovan na članu 1 Protokola 1 Konvencije (jednoglasno).
682
Milosavljev protiv Srbije - 15112/07

Ĉlan 6 § 2
Povreda prava na pravično suđenje zbog nepoštovanja prava na
pretpostavku nevinosti / odbija se
Ĉlan 1 Protokola 1
automobila/postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ prezumpcija nevinosti / uvredljiv zahtev

/iscrpljivanje pravnih lekova / oduzimanje automobila/ pravična ravnoteţa /
ilegalni uvoz
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Ţivko Milosavljev, drţavljanin Srbije,
kupio je u septembru 2000. godine automobil u Nemačkoj sa ciljem da ga
koristi kao taksi. Pošto je automobil bio stariji od šest godina, nije bilo
dozvoljeno da se registruje direktno u Srbiji. Stoga je podnosilac predstavke
prvi put registrovao automobil u Bosni i Hercegovini, na ime svojih rođaka,
a tek u decembru 2000. godine ga je registrovao u Srbiji nakon usvajanja
zakona koji je to omogućavao. 21. januara 2003. godine, Opština Kikinda je
donela odluku kojom se podnosiocu predstavke omogućava korišćenje tog
vozila kao taksija. 6. maja 2004, godine, policija je zaustavila automobil
podnosioca predstavke zbog carinskog prekršaja. Kancelarija carinenije
nastavila prekršajni postupak protiv podnosioca predstavke, ali je odlučila
da mu oduzme auto.
Carinarnica je objasnila da je uverena da je podnosilac predstavke
počinio delo o kojem je reč, jer je uvezao vozilo koje se pravno ne moţe
uvesti a da ne obavesti carinarnicu o tome, ali da se prekršajni postupak ne
moţe nastaviti zbog relativnog propisa. Međutim, oduzimanje automobila
je naloţeno nakon što se nije desio "apsolutni propis". Nakon toga,
podnosilac predstavke je uloţio ţalbu na ovu odluku, tvrdeći da je
683
carinarnica došla do "pogrešnog pravnog zaključka" koji je doveo do

oduzimanja njegovog automobila. Nekoliko meseci kasnije, Ministarstvo
finansija je odbacilo ovu ţalbu navodeći da je apsolutni propis nije
prikazan i da je oduzimanje bilo zakonito. Neutvrđenog datuma,
Carinarnica je prodala automobil podnosioca predstavke trećem licu.
Podnosilac predstavke je podneo novu ţalbu, podsećajući na svoje
prethodne argumente. Vrhovni sud je odbacio ţalbu podnosioca
predstavke i potvrdio osporenu odluku Ministarstva finansija.
Tvrdeći da je podnosilac predstavke sakrio vaţne činjenice od Suda,
Vlada je dostavila dodatne dokaze u kojima se navodi da je podnosilac
predstavke koristio falsifikovana dokumenta kako bi dokazao da je vozilo
registrovano u Bosni i Hercegovini, na ime druge osobe, u poslednje tri
godine. Tako je on osigurao uţivanje beneficija predviđenih dekretom, što
je omogućilo uvoz automobila iz jedne od bivših jugoslovenskih republika
bez poreza i bez obzira na starost vozila, i uspeo da registruje vozilo u Srbiji
u decembru 2000. Vlada je naglasila činjenicu da je Opštinski sud u Kikindi
2005. godine proglasio podnosioca predstavke krivim za krivično delo
davanja laţnih sluţbenih dokumenata. Tačnije, Opštinski sud je utvrdio da
je podnosilac predstavke podneo falsifikovan dokument, odnosno laţnu
dozvolu za putovanje u Bosnu, kako bi se pokazalo da se predmetni
automobil uvozi iz Bosne i Hercegovine, a ne iz Nemačke, na osnovu kojih
su mu srpske vlasti izdale saobraćajnu dozvolu. Podnosilac predstavke,
koji je automobil platio 5.000 maraka, osuđen je na tri meseca zatvora i
suspendovan na godinu dana. Okruţni sud u Zrenjaninu je 1. juna 2005.
godine podrţao ovu presudu po ţalbi, gde je postala pravosnaţna presuda.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je Carinarnica povredila njegovo
pravo na pretpostavku nevinosti, garantovano članom 6 stav 2 Konvencije i
da je oduzimanje njegovog vozila bilo u suprotnosti sa članom 1 Protokola 1.
U preliminarnim prigovorima, Vlada je tvrdila da podnosilac ţalbe
nije dostavio sve činjenice relevantne za njegovu ţalbu. Konkretno, Vlada je
navela da podnosilac predstavke nije obavestio Sud o svojoj krivičnoj
osudi, sa ciljem da preusmeri i odloţi uspeh svoje ţalbe. Vlada je predloţila
da se zahtev odbija na osnovu člana 35. stav 3. Konvencije kao uvredljiv
zahtev. Podnosilac predstavke je, s druge strane, izjavio da je njegov zahtev
ovom Sudu povezan sa postupcima koji su uzrokovali oduzimanje
684
njegovog vozila, a ne krivičnu kaznu, te je stoga njegova kazna bila nebitna

činjenica za ovaj predmet. Sud primećuje da se zahtev moţe odbiti samo
kao uvredljiv u smislu člana 35. stav 3. Konvencije u izuzetnim
okolnostima, kao u slučaju kada se ţalba navodno temelji na činjenicama
koje su izostavljene ili su iskrivljeni najvaţniji događaji za predmet. Sud
smatra da, je podnosilac predstavke, s jedne strane, čak i ako nije izneo
nijednu laţnu informaciju, moţda pokušao da svoj slučaj predstavi kao
jednostavnu stvar. Međutim, u pomenutoj prekršajnoj proceduri nije se
pominjala krivična kazna podnosioca predstavke. Sama krivična kazna nije
naloţila oduzimanje, a oduzeto vozilo podnosioca predstavke je prodato
trećim licima pre predmetne kazne. Primetno je da se ţalbe podnosioca
predstavke u predmetu pred Sudom odnose samo na prekršajni postupak,
pa je prigovor Vlade u vezi sa ovim odbijen.
Što se tiče ţalbe prema članu 6 stav 2, Sud primećuje da se podnosilac
predstavke nije ţalio na povredu pretpostavke nevinosti, bilo u svojoj ţalbi
ili u njegovoj naknadnoj ţalbi podnetoj u prekršajnom postupku. Prema
tome, ovaj deo ţalbe je neprihvatljiv zbog neispunjenja domaćih pravnih
lekova i treba ga odbiti na osnovu člana 35 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je ponovio
svoju ţalbu u kojoj se navodi da je oduzimanje automobila bilo
neopravdano, jer on nikada nije bio proglašen krivim za carinski prekršaj u
prekršajnom postupku i da je ta mera bila nesrazmerna jer je automobil
koristio kako bi, kao taksista, zaradio za ţivot. Ponavljajući da je svoj
automobil u Srbiju uvezao u skladu sa vaţećim propisima, podnosilac
predstavke je takođe napomenuo da je od 2000. do 2004. godine bez
problema kontinuirano registrovao svoj auto. Nasuprot tome, Vlada je
tvrdila da je njegov automobil zaplenjen u skladu sa zakonom i posle
jasnog carinskog prekršaja. Prema njima, irelevantno je da podnosilac
predstavke nijednom nije bio proglašen krivim za ovaj prekršaj u
prekršajnom postupku, jer Zakon o carini 1992. godine predviđa da se
sredstvo koje se koristi za izvršenje carinskog prekršaja moţe oduzeti čak i
kada, iz pravnih razloga, nije podnet prekršaj protiv počinioca, osim
slučajevi apsolutnog propisa. Vlada je dalje primetila da je oduzimanje
vozila podnosiocu predstavke imalo za cilj obezbeđivanje plaćanja uvoznih
taksi/ naknada i primenu novčanih kazni u smislu člana 1 stav 2 Protokola
1. Na kraju, Vlada je tvrdila da je oduzimanje automobila podnosiocu
685
predstavke preduzeto u korist javnog interesa, odnosno za sprečavanje

krijumčarenja.
Sud primećuje da je predmetna „imovina‟ u ovom slučaju automobil
podnosioca predstavke koje je oduzeto odlukom upravnih organa, uz
podršku Vrhovnog suda. Nije sporno između stranaka da oduzimanje
automobila predstavlja mešanje u pravo podnosioca predstavke na
imovinu i stoga se primenjuje član 1 Protokola 1. Sud ponavlja svoj pristup
da mera oduzimanja, iako uključuje lišavanje imovine, ipak predstavlja
kontrolu korišćenja imovine u smislu drugog stava člana 1 Protokola 1. Sud
dalje napominje da je oduzimanje, iako u odsustvu kazne u prekršajnom
postupku zasnovano na Zakonu o carini iz 1992. godine u vezi sa Zakonom
o prekršajima iz 1989. godine. Štaviše, Sud prihvata da je mešanje ostvarilo
legitimni cilj od opšteg interesa, odnosno sprečavanje nekontrolisane
registracije vozila uvezenih iz inostranstva. Prema tome, prema mišljenju
Suda, ograničenje mirnog uţivanja imovine podnosioca predstavke je
izvršeno u skladu sa zakonom i taj zakon je imao legitiman cilj. Prema
tome, prva dva dela drugog pravila su ispunjena. Jedino što treba odrediti
je da li postoji razumni odnos proporcionalnosti između sredstava koje
vlasti koriste za postizanje tog cilja i zaštitu prava podnosioca predstavke
na mirno uţivanje svoje imovine.
U vezi s tim, sud je primetio da je automobil podnosioca predstavke
oduzet u prekršajnom postupku, iako je taj postupak bio okončan na
osnovu vaţećeg zakonskog roka zastarelosti, a podnosilac predstavke nije
proglašen krivim za bilo kakav prekršaj. Drugo, odluka o oduzimanju se
oslanjala na ţalbu, a automobil je prodat trećim licima pre nego što je
podnosilac predstavke kaţnjen u nizu postupaka podeljenih na iste
činjenice. Treće, ni u jednoj fazi prekršajnog postupka, nije bilo upućivanja
na krivične prijave protiv podnosioca predstavke. Ĉetvrto, sama kazna nije
sadrţala nalog za oduzimanje automobila podnosioca predstavke, iako bi
krivični sud mogao da odlučuje u tom pogledu.
Peto, nema argumenata da legitimna svrha drţave nije mogla biti
postignuta primenom bilo koje druge mere. Na kraju, čini se da činjenica da
je podnosilac predstavke obezbeđivao za ţivot kao taksista i da nije bilo
indikacija da je on ikada osuđen za još neki carinski prekršaj, nije se
uzimala u obzir prilikom oduzimanja, kao što je činjenica da je on kupio
vozilo od njegovog zakonitog vlasnika u Nemačkoj. Pod ovim okolnostima,
osporeno oduzimanje je, po mišljenju Suda, nesrazmerno, time što je na
686
podnosioca predstavke stavilo pretreani teret. Shodno tome, postoji

povreda člana 1 Protokola 1
Pozivajući se na član 41, podnosilac predstavke je traţio materijalnu
štetu. Podsećajući na princip da oštećenog treba staviti u istu poziciju kao
da nije pretrpeo povredu, Sud smatra da je podnosilac predstavke pretrpeo
štetu zbog gubitka vozila i stoga smatra da tuţena drţava mora da plati
podnosiocu predstavke 8,200 EUR na ime materijalne štete i troškova i
izdataka.
Odluka suda
(jednoglasno).
687
Mrkić protiv Hrvatske - 7118/03

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat duţine postupaka /
stranke su postigle dogovor
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje privatnog ţivota kao rezultat prestanka
stanarskog prava/ odbijeno

Povreda prava na efikasno rešenje kao rezultat produţenja postupaka
za ostvarivanje prava / odbijeno
Ključne reči: pravično suđenje/ duţina postupka/ privatan ţivot/ stanarsko

pravo/ efektivno rešenje / nagodba između stranaka
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Milan i Katica Mrkić, hrvatski drţavljani,
1972. godine su iznajmili stan u Karlovcu, u vidu zakupnine sa posebnom
zaštitom (stanarsko pravo). Gospodin Mrkić je takođe bio vlasnik letnje
kuće u Brebornici, 25 km od Karlovca, gde su obično provodili leto.
Krajem 1990, gospođa Mrkić je pretrpela napad i bila je
hospitalizovana do početka 1991. godine. Posle toga, lečila se u
rehabilitacionom centru. Da bi izbegli stres i na preporuku lekara, u junu
1991. godine, podnosioci predstavke su odlučili da vreme provode u svom
rodnom selu. U oktobru 1991, rat u Hrvatskoj je dobio veće razmere i
kretanje oteţano. Prema tome, podnosioci predstavke su ostali zarobljeni u
svom selu do avgusta 1995. godine.
1992. godine, C.O. kompanija, nekada vlasnik stana, podnela je tuţbu
protiv para Mrkić traţeći ukidanje stanarskog prava na osnovu uslova
propisanih u odgovarajućim pravnim aktima. Kompanija je tvrdila da
stanari nisu platili stanarinu od septembra 1991. godine i da su bili odsutni
688
više od šest meseci bez davanja razloga. Opštinski sud je 1996. godine
odlučio da raskine zakup. Sud je ignorisao argument Mrkića da je odsustvo
bilo iz zdravstvenih razloga i da je povratak bio nemoguć zbog nastale
situacije. Sud je utvrdio da zdravstveni razlozi nisu mogli biti razlog za
toliko dug boravak u selu, u mestu koje nije nudilo centre za lečenje. Što se
tiče nemogućnost povratka u Karlovac, prvostepeni sud je ustanovio da su
stanari mogli da predvide takvo stanje. Stoga, boravak podnosilaca
predstavke u seoskoj kući od 1991. do 1995. godine nije uslovljen spoljnim
okolnostima, već se dogodio prema njihovoj volji.
Podnosioci predstavke upućuju predmet drugom stepenu, ali
Apelacioni sud je odbio zahtev i potvrdio prvostepenu presudu.
Podnosioci predstavke su uloţili ţalbu na pogrešnu primenu prava pred
sudom trećeg stepena. Zahtev je ponovo odbijen. Dalje, podnosioci
predstavke su se obratili Ustavnom sudu Hrvatske. Iako je prema
dokumentima i dokazima koje je kasnije dostavila Vlada, Sud odbacio
zahtev kao neprihvatljiv i postoje dokazi da su dokumenti dostavljeni
podnosiocima predstavke 2004. godine, par Mrkić tvrdi da dokumenti
nikada nisu dostavljeni.

Podnosioci predstavke su naveli da su parnični postupci u vezi sa
predmetom bili dugotrajni i da nisu sprovedeni u razumnom roku, kako je
predviđeno članom 6 stav 1 Konvencije. Sud je zaključio da na osnovu
činjenica koje su date nije mogao odlučivati o prihvatljivosti zahteva u vezi
sa ovim navodom.
U odnosu na član 8., podnosioci predstavke su tvrdili da je njihovo
pravo na boravak u stanu na osnovu ove odredbe povređeno odlukom
prvostepenog suda da okonča zakupninu uprkos osnovama koje smatraju
osnovanim. Sud smatra da je prilikom razmatranja navodne povrede prava
na stan podnosilaca predstavke, odlučujući faktor je bio vreme prestanka
zaupa. Sud procenjuje da je takav slučaj bio 6. marta 1997. godine, kada je
odluka Opštinskog suda postala pravosnaţna, res judicata. Pošto je
Hrvatska postala ugovorna strana Konvencije nakon tog datuma, Sud
smatra da nema ratione temporis da razmatra tu tvrdnju. Shodno tome, on
odbacuje navod u skladu sa članom 35 stav 4.
Shodno članu 13, podnosioci predstavke su tvrdili da rešenja koja su
ponudili drţavni organi nisu bila delotvorna. Primenjujući iste kriterijume
689
za ocenjivanje kao i članu 8, Sud smatra da nema vremensku nadleţnot za

rešavanje ovog pitanja.
U delimičnoj odluci od 8. juna 2006. godine, Sud je odlučio da
obustavi razmatranje zahteva podnosilaca predstavke u vezi sa duţinom
postupaka, dok je ostatak zahteva proglasio neprihvatljivim.
20. novembra 2006. godine, Sudsko veće je ponovo sazvano da ispita
tvrdnje podnosilaca predstavke u vezi sa članom 6. stav 1. 12. septembra
2006. godine Sud je dobio pismo od podnosilaca predstavke u kojem su
obavestili Sud da su pristali na dogovor sa Vladom i da se odriču svog
zahteva. Prema dogovorenom sporazumu, Vlada se sloţila da plati štetu
podnosiocima predstavke u iznosu od 7.000 evra. Sud pozdravlja akt
pomirenja stranaka. Stoga se Konvencija u ovom slučaju više ne primenjuje
i treba ga izbrisati iz registra predmeta.
Odluka suda
Sud odlučuje da se zahtev odjavi iz registra predmeta (jednoglasno).
690
Popović protiv Srbije - 38350/04

Ĉlan 6 § 1 Konvencije
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat duţine postupka:
postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ produţeni postupci / neprisustvovanje u

postupku / bolest / otplata zajma
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Milovan Popović, drţavljanin Bosne i
Hercegovine je 9. aprila 1984. godine, pokrenuo sudski postupak pred
Trećim opštinskim sudom u Beogradu protiv N. D (tuţeni), traţeći od njega
da otplati zajam. Treći opštinski sud u Beogradu, nakon što je saslušao
podnosioca predstavke na ročištu, doneo je odluku da prihvati zahtev
podnosioca predstavke. Ovu odluku je ukinuo Okruţni sud u Beogradu na
osnovu toga što je predmetna odluka imala odsustvo činjenica i vratio
slučaj nazad, nalaţući Trećem opštinskom sudu u Beogradu da sasluša i
suoči stranke i druge svedoke koje je predloţio podnosilac predstavke kako
bi, između ostalog, ustanovio da li je taj zajam uzet od tuţioca ili njegovog
oca, da li su delovi zajma u međuvremenu plaćali i da li je zahtev bio
blagovremen. Sledeći uputstva Okruţnog suda u Beogradu, Treći opštinski
sud u Beogradu je nastavio postupak i odrţao raspravu u kojoj podnosilac
predstavke nije učestvovao zbog kritičnog zdravstvenog stanja. Međutim,
na raspravama je učestvovao zastupnik stranke koji je obavestio sud da
podnosilac predstavke ostaje pri svom zahtevu. Zatim je podnosilac
predstavke podneo medicinski izveštaj kojim se dokazuje da isti pati od
paranoidne psihoze sa znakovima hipohondrije i da stoga nije mogao
prisustvovati raspravama. Međutim, uprkos zahtevu suda, sud nije primio
nikakav odgovor o tome kada će podnosilac predstavke biti lečen i kakvo je
njegovo kasnije zdravstveno stanje. Dakle, tuţeni je od Trećeg Opštinskog
suda u Beogradu zatraţio prekid postupka na osnovu toga da ako je tuţilac
bolestan, tada sud ne moţe da nastavi taj postupak. Navedeni sudski
691
postupci i dalje su u toku pred Opštinskim sudom u Beogradu u vreme

kada je Evropski sud za ljudska prava doneo ovu odluku.

Podnosilac predstavke je tvrdio da je nerazumna duţina sudskog
postupka suprotna standardu razumnosti iz člana 6., stav 1. Konvencije, što
predstavlja kršenje istog člana.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada Srbije je tvrdila da
podnosilac predstavke nije iscrpio sva pravna sredstva na nivou zemlje,
pošto se nije ţalio na produţenje postupka predsedniku nadleţnog suda,
predsedniku ili Nadzornom odboru Vrhovnog suda, nije podneo posebnu
tuţbu u skladu sa vaţećim zakonima, nije podneo krivičnu prijavu u
skladu sa Krivičnim zakonom, nije se obratio Sudu Srbije i Crne Gore, a
nedavno je Vlada podsetila na to da podnosilac predstavke nije podnieo
posebnu ustavnu tuţbu koja je predviđena novim Ustavom Srbije.
Suprotno tvrdnjama Vlade Srbije, podnosilac predstavke je osporio
efikasnost pravnih lekova na koje je upućivala Vlada. Sud zapaţa da
uprkos činjenici da novi Ustav Srbije predviđa mogućnost podnošenja
pojedinačnih ustavnih ţalbi protiv dela javnih subjekata koji krše ljudska
prava, međutim, takva ustavna odredba po svojoj prirodi je vrlo opšta, za
čiju primenu je potrebno preduzeti niz akcija kao što su izbor sudija,
osnivanje Ustavnog suda i usvajanje zakonodavstva koji regulišu strukturu
i poslovnik. Pošto Vlada Srbije nije ispunila nijedan od ovih uslova, Sud
smatra da se ustavna ţalba ne moţe smatrati sredstvom dostupnim
podnosiocu predstavke, odnosno sredstvom koje bi trebalo iscrpljivati u
okolnostima ovog predmeta. Sa druge strane, drugi pravni lekovi koje je
Vlada Srbije uputila, a koje Sud smatra neefikasnim, kako je već odlučio u
ranijim slučajevima,1 stoga odbacuje prigovore koje je pokrenula Vlada, i
proglašava zahtev prihvatljivim.
U vezi sa članom 6 stav 1, gde je podnosilac predstavke naveo kršenje
zbog duţine sudskog postupka u trajanju od ukupno 23 godine i sedam
meseci pred istim sudom, od trenutka kada se podnosilac predstavke
obratio Trećem opštinskom sudu u Beogradu do vremena kada je ESLJP
primio zahtev, Vlada Srbije je naglasila da je podnosilac predstavke sam
1 Videti, mutatis mutandis, V.A.M. protiv Srbije, Presuda br. 39177/05, §§ 70-72, od 13.
marta 2007, §§ 85-88 i 119, kao i EVT kompanija protiv Srbije, Presuda br. 3102/05, §§ 39
i 41, od 21. juna 2007. godine
692
doprineo duţini postupka, jer se nije pojavio na većini ročišta i ţiveo je u

zemlji u kojoj je diplomatska sluţba sudskih dokumenata zahtevala
dodatno vreme. Podnosilac predstavke je, s druge strane, i dalje isticao da
je njegovo zdravstvano stanje sprečilo učešće na sudskim ročištima,
međutim, zastupnik podnosioca predstavke je bio učesnik na ročištima i
obaveštavao sud o svim relevantnim informacijama u vezi sa zahtevom.
Sud konstatuje da je izračunavanje vremenskog perioda predmeta
podnosioca predstavke koji je u toku treba računati od 3. marta 2004.
godine, kada je Konvencija stupila na snagu u Srbiji. Međutim, Sud smatra
da bi, u cilju jasne slike o duţini postupka u ovom predmetu, trebalo
razmotriti i vreme obustave predmeta do stupanja Konvencije na snagu.
Kao rezultat toga, Sud primećuje da je slučaj podnosioca predstavke
obustavljen skoro 20 godina od 1984. godine kada je podnosilac predstavke
podneo svoj zahtev pred Opštinskim sudom u Beogradu do 2003. godine
kada je Konvencija stupila na snagu.
Sud smatra da razumnost duţine postupka mora biti procenjena u
svetlu okolnosti slučaja, posebno uzimajući u obzir sloţenost predmeta,
postupanje podnosioca predstavke i ponašanje nadleţnih organa. Stoga
Sud smatra da zahtevi Vlade Srbije ne mogu biti prihvaćeni pošto je
prisustvo zastupnika podnosioca predstavke na ročištima bilo dovoljno da
bi se izbegle bilo kakve prepreke koje bi mogle da stagniraju normalno
vođenje sudske rasprave. Pošto je, uprkos ovoj činjenici, postupak koji su
vodili domaći organi bio produţen i još uvek je na čekanju u prvom
stepenu, uz malo verovatnoće da se će se brzo završiti, Sud smatra da je
povređeno pravo podnosioca predstavke na pravično suđenje, predviđeno
članom 6 § 1 Konvencije.
Što se tiče zahteva za materijalnu štetu ustanovljenu prema članu 41,
Sud ne nalaz i nikakvu uzročnu vezu između nađenih povreda i navodne
štete, međutim određuje 1.200 EUR nematerijalne štete.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije
(jednoglasno).
693
Teteriny protiv Rusije - 11931/03


uţivanje imovine kao posledica neizvršenja konačne odluke o
obezbeđivanju kuće ili stana / postoji povreda (u odnosu na jednog od
podnosilaca predstavke)
Ključne reči: podela stanova/ pravično suđenje/ neizvršenje sudske odluke/

iscrpljivanje pravnih lekova/ neometano uţivanje imovine/ legitimno očekivanje
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - g-din Anatolij Grigoryevich Teterin i g- đa
Tamara Vasilyevna Teterina, ruski drţavljani, su sudije u penziji koji ţive u
Syktyvkar u Republici Komi. 26. septembra 1994. Okruţni sud u
Ezhvinskiy Republike Komi je, na osnovu zahteva prvog podnosioca
predstavke, naloţio Gradskom veću da dodeli ili kupi kuću ili stan
površine 65 m2. Pošto nije uloţio ţalbu na ovu odluku, ona je postala
pravosnaţna i izvršna nakon deset dana. U oktobru te godine počeo je
postupak izvršenja, ali je bio neuspešan zbog nedostatka raspoloţivih
stambenih i finansijskih resursa vlasti. Podnosioci predstavke su se ţalili
Upravnom odeljenju Vrhovnog suda Ruske Federacije, Odeljenju sudskih
izvršitelja Ministarstva pravde i Odeljenju za sudsko izvršenje Suda
Republike Komi. Odgovori ovih institucija u 2001. i 2002. godini odnose se
na nedostatak raspoloţivih stanova. Prvi podnosilac predstavke se 2002.
godine obratio Okruţnom sudu Ezhvinskiy sa zahtevom za preinačenje
načina izvršenja presude od 26. septembra 1994. On je traţio da mu
vrednost stana bude isplaćena u gotovini. Okruţni sud Ezhvinskiy je, 24.
aprila 2002. godine zatvorio postupak za preinačenje presude, pošto je prvi
podnosilac predstavke povukao svoj zahtev.
2002. godine, sudski izvršitelj je ponovo pokrenuo postupak izvršenja
tako što je naloţio lokalnom veću Knyazhpogostskiy da izvrši odluku. Ovaj
postupak je završen 30. januara 2003. godine, jer izvršenje nije bilo moguće,
694
a izvršni nalog je vraćen prvom podnosiocu predstavke. Dana 3. marta

2003. godine, lokalno veće Knyazhpogostskiy je ukinuo odluku izvršitelja
za zatvaranje izvršnog postupka i kao rezultat toga, postupak je nastavljen
dva meseca kasnije. Opet, zbog nedostatka sredstava, postupak je prekinuo
izvršitelj i izvršni nalog je vraćen Okruţnom sudu Ezhvinskiy, a podnosilac
predstavke se ţalio da nije dobio kopiju ove odluke i za nju je saznao tek
nakon prijema Vladinog Memoranduma u ovom postupku. 17. decembra
2004. godine, postupak izvršenja je ponovo pokrenut da bi i dalje bio
nerešen u vreme kada se predmet rešavao pred ESLJP.

Podnosioci predstavke su naveli da im je nastavak propusta lokalnih
vlasti u izvršenju odluke od 26. septembra 1994. godine povredio pravo na
pravično suđenje po članu 6 Konvencije i pravo na neometano uţivanje
imovine predviđeno članom 1 Protokola 1. S druge strane, vlada je odbacila
status drugog podnosioca predstavke kao ţrtve, tvrdeći da je odluka od 26.
septembra 1994. godine doneta samo za prvog podnosioca predstavke. Sud
zaključuje da zahtev za stambeno zbrinjavanje podneo samo prvi
podnosilac predstavke, i odluka doneta u njegovu korist nije utvrdilia
nijedno pravo ili obavezu prema drugom podnosiocu predstavke. Shodno
tome, zahtevi drugog podnosioca predstavke su nespojivi ratione personae
sa odredbama Konvencije i Sud će se baviti samo zahtevima prvog
podnosioca predstavke.
Dalje, Vlada je tvrdila da prvi podnosilac predstavke nije iscrpio
domaće pravne lekove u tri slučaja. Prvo, u ţalbi protiv odluke sudskog
izvršitelja da se okonča izvršni postupak. Drugo, u potrazi kredita sa
kamatom za kupovinu ili izgradnju stanova koji su pripadali sudijama sa
više od deset godina iskustva i, poslednje, u podnošenju zahteva koji ga
stavljaju na listu čekanja lica koja traţe smeštaj. Prema prvom podnosiocu
predstavke, nije mu bila data mogućnost da se ţali na odluku izvršitelja,
pošto je podneta sudu, a ne njemu; kredit koji bi sluţio kao zamena za
stana trebalo je da bude dat na inicijativu vlasti, koja je nije preduzela; a
predlog da podnese zahtev za listu čekanja je u suprotnosti sa tadašnjom
odlukom koja je već priznala pravo na stanovanje. S tim u vezi, Sud se slaţe
sa stavom da pravni lekovi moraju da budu "delotvorni" u smislu da
sprečavaju navodno kršenje i njegov kontinuitet, ili ponude kompenzaciju
ukoliko se povreda već dogodila. Prema rečima Suda, Vlada nije uspela da
695
dokaţe koliko će ţalba, podnošenje zahteva za kredit ili ulazak na listu

čekanja doprineti izvršenju odluke i prestanku povrede. Stoga, Sud smatra
da zahtev podnosioca predstavke nije očigledno neosnovan i, u tom
smislu,proglašava da je prihvatljiv. Što se tiče tvrdnje Vlade da je
podnosilac predstavke trebao da se prijavi za beskamatni kredit ili plasman
na listi čekanja za smeštaj, Sud ne vidi kako je takav zahtev mogao da
doprinese izvršenju presude. Zapravo, potraga za ovim "pravnim lekom" bi
od podnosioca predstavke zahtevala ili kupovinu stana sa značajnim ličnim
troškovima, iako sa pozajmljenim novcem, ili beskonačno čekanje na
njegov povratak na stambenu listu. Ovo nije moglo da poboljša situaciju
podnosioca predstavke koji je dobio pravosnaţnu presudu kao rezultat
uspešnog sudskog postupka pod uslovima pod kojima bi mu vlast drţave
dala stan bez dodatnih troškova ili nepotrebnih odlaganja.
Štaviše, odluka o odobravanju kredita ili stavljanju lica na listu
čekanja zavisi od diskrecionih nadleţnosti koje daje Odeljenje sudske
uprave. Sud ne smatra potrebnim da je podnosilac predstavke iscrpeo i ove
pravne lekove da bi se ispunili uslovi iz člana 35 stav 1 Konvencije. Sud
primećuje da ţalba nije očigledno neosnovana u smislu člana 35 stav 3
Konvencije i stoga mora biti proglašena prihvatljivom.
Što se tiče navodne povrede člana 6 stav 1, Sud ističe stav da je
izvršenje odluke domaćih sudova sastavni deo "suđenja" u smislu člana 6.
Pored toga, drţave ne mogu da se pozivaju na nedostatak sredstva kao
opravdanje za neizvršenje odluke. U ovom predmetu, Sud primećuje da su
neuspešnim izvršenjem odluke od 26. septembra 1994. u korist podnosioca
predstavke, ruske vlasti lišile odredbe člana 6. stav 1. svih njihovih korisnih
efekata. Stoga, Sud smatra da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
Što se tiče navodne povrede člana 1 Protokola 1, Sud zaključuje da je
od trenutka kada je odluka doneta 26. septembra 1994. godine, podnosilac
predstavke imao legitimno očekivanje da dobije imovinu. Štaviše, odluka je
pravosnaţna, protiv nje nije pokrenuta ţalba i pokrenut je izvršni
postupak. Prema tome, zbog činjenice da više od deset godina nije izvršena
doneta odluka, a Vlada nije dala opravdanje u vezi sa tim, Sud zaključuje
Podnosilac predstavke je traţio iznos od 40.000 evra kao nadoknadu
za nematerijalnu štetu, jer nije podneo nikakav zahtev za naknadu štete za
materijalnu štetu. Sud odlučuje da je obaveza Vlade da izvrši odluku od 26.
septembra 1994. godine nesporna, tako da Vlada mora da pronađe
696
najprikladniji način za ispunjavanje svoje obaveze i na osnovu procene

učinjene na pravednoj osnovi, Sud nalaţe Vladi da "plati podnosiocu
predstavke 3,000 EUR za nematerijalnu štetu.On je nalaţe Vladi da u roku
od tri meseca od dana kada ova odluka postane pravosnaţna, izvrši odluku
koju su lokalni sudovi doneli 26. septembra 1994. godine.
Odluka suda
Sud odlučuje da postoji povreda član 6 § 1 i člana 1 Protokola 1
697
Đukić protiv Bosne i Hercegovine - 4543/09

Ĉlan 6
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja sudske odluke
za davanje zamenskog stana / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
neizvršenja sudske odluke za dodelu zamenskog stana / postoji povreda
Ĉlan 8
Povreda prava na poštovanje doma zbog neuspeha vlasti da daju zamenski
stan/ odbija se
Ključne reči: socijalni stan / ratna šteta / zamenski stan / pravično suđenje/
neizvršenje sudske odluke/ neometano uţivanje imovine/ imovina / legitimno
očekivanje / pravo na poštovanje doma
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Miroslav Đukić, drţavljanin Bosne i
Hercegovine, u predratnom periodu, odnosno od 1992-95. godine je ţiveo u
Bosanskoj Krupi u stanu u društvenom vlasništvu, na koji je imao pravo
stanovanja. 14. oktobra 2002. godine, nadleţni upravni organ mu je
potvrdio ovo pravo, međutim, naglasio je da je stan bio uništen tokom rata.
Mesec dana kasnije, podnosilac predstavke je traţio od lokalnih vlasti stan
kao zamenu za onaj koji je uništen, ali nije dobio nikakav odgovor. Dalje,
13. decembra 2004. godine, podnosilac predstavke je pokrenuo parnični
postupak pred Opštinskim sudom u Bosanskoj Krupi protiv lokalnih vlasti,
u kojem je ponovio zahtev za stan. Ipak, čak i nakon poziva tog suda,
lokalna vlast nije odgovorila podnosiocu predstavke. 5. marta 2005. godine,
Opštinski sud je doneo odluku u kojoj je podnosiocu predstavke priznao
pravo da mu se obezebdi stan u Bosanskoj Krupi kao zamena za onaj koji je
imao. Sud je doneo ovu odluku na osnovu potvrđivanja prava na
698
stanovanje podnosiocu predstavke od strane nadleţnog organa uprave.

Odluka je opravosnaţena istog dana, a podnosilac predstavke je 31. marta
2006. godine pokrenuo postupak izvršenja. Opštinski sud je odbio da izda
nalog za izvršenje sa obrazloţenjem da odluka još nije izvršna jer nije
sadrţala podatke o lokaciji i površini stana. S tim u vezi, Zakon o izvršnom
postupku iz 2003. godine predviđao je da odluka ne dobija izvršnost
ukoliko ne sadrţi podatke u vezi sa predmetom izvršenja.
Ovu odluku sud je podrţao 20. decembra 2006. godine. Godinu dana
kasnije, podnosilac predstavke je podneo ţalbu Ustavnom sudu, koji je
podrţao odluke niţih sudova i uputio podnosioca predstavke da pokrene
druge parnične postupke protiv lokalne vlasti kako bi precizirao obaveze
lokalnih vlasti da mu obezbede stan. Ova odluka je podnosiocu predstavke
uručena 11. avgusta 2008. Na osnovu činjenica je utvrđeno da je odluka i
dalje neizvršena i da podnosilac predstavke nije pokrenuo novi parnični
postupak.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 stav 1 i člana 1
Protokola 1, zbog neizvršenja pravosnaţne presude donete u njegovu korist
5. marta 2005. godine.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva podnosioca predstavke prema članu
6 stav 1, Vlada je tvrdila da se ovaj član ne moţe primeniti u ovom slučaju,
jer je pravo koje je podnosilac predstavke pretendovao da ostvari nema
osnova u domaćem pravu. Štaviše, podnosilac predstavke za
rekonstrukciju svog stana uništenog tokom rata nije traţio novčanu pomoć
preko fonda koji je, za tu svrhu, osnovala Parlamentarna skupština Bosne i
Hercegovine. Isto tako, prema rečima Vlade, Opštinski sud u donošenju
odluke od 25. marta 2005. godine nije pravilno primenio domaći građanski
zakon i naloţio je lokalnim vlastima da podnosiocu predstavke daju stan,
samo na osnovu odluke lokalnih vlasti da podnosiocu predstavke prizanju
stanarsko pravo. S druge strane, podnosilac predstavke navodi da su o
njegovim građanskim pravima odlučivali domaći sudovi, i doneli odluku
od 5. marta 2005. godine, koja je ostala neizvršena. Sud navodi da, uprkos
činjenici da pravo koje traţi podnosilac predstavke nije eksplicitno
definisano u domaćem zakonu, i on nije traţio finansijsku pomoć od
posebnog fonda za obnovu svog stana, pravo da mu se odredi zamenski
stan za onaj oštećen su mu priznali domaći sudovi u odluci od 5. marta
699
2005. godine. Na kraju, u vezi sa tvrdnjom Vlade da Opštinski sud u

donošenju relevantnih odluka nije pravilno primenio zakon, sud konstatuje
da je zahtev razmatrao i Ustavni sud koji nije delio mišljenje da ovaj zahtev
nije imao zakonskog osnova, već je naglasio da se obaveze lokalnih vlasti
prema podnosiocima moraju precizirati u daljim parničnim postupcima.
Na osnovu ovih nalaza, Sud zaključuje da je član 6 § 1 primenjiv u ovom
predmetu.
Vlada je dalje napala primenjivost člana 6 stav 1 i kada se tiče
vremenskog roka od 6 meseci, tvrdeći da je zahtev podnet van roka. Prema
rečima Vlade, ţalba podneta Ustavnom sudu ne predstavlja delotvoran
pravni lek koji je trebalo da bude iscrpljen, a relevantna odluka o
šestomesečnom roku je odluka Kantonalnog suda od 20. decembra 2006.
godine, kojom se podnosi zahtev van roka. Podnosilac predstavke je
osporio ove navode, a Sud ističe da ţalba podneta Ustavnom sudu
predstavlja efikasan pravni lek za podnošenje ţalbe u vezi sa neizvršenjem
odluka. U ovom slučaju, podnosilac predstavke nije mogao da zna da će
ovo sredstvo biti neefikasno.
Prema tome, Sud izjavljuje da je zahtev po članu 6 stav 1 prihvatljiv.
U razmatranju merituma zahteva prema članu 6 stav 1, Vlada je tvrdila da
podnosilac predstavke nije imao potreban dokument za potrebe izvršenja i
nije preduzeo neophodne korake kako bi obezbedio takav dokument za
pokretanje daljih parničnih postupaka u kojima bi nadleţni sud doneo
izvršnu odluku. Što se tiče tih tvrdnji, Sud ističe da traţenje od podnosioca
predstavke da pokrene dalje građanske postupke, pošto je već obezbedio
sudsku odluku u svoju korist, predstavljalo je krajnje ozbiljno opterećenje
za njega. I posle šest godina od donošenja odluke, podnosiocu predstavke
još nije obezbeđen stan. Stoga, Sud nalazi da je došlo do povrede člana 6.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, Vlada je navela da se zahtev ne moţe
smatrati prihvatljivim jer podnosilac predstavke nije imao "legitimno
očekivanje" po domaćem zakonu da dobije stan kao zamenu za onaj koji je
imao. Sud nalazi da, za razliku od slučaja Kopecki protiv Slovačke,1 u kojem je
Vlada zasnivala svoje argumente, kada tuţba podnosioca u tom predmetu
nije bila dovoljno ojačana da bi se smatrala "imovinom" u smislu člana 1
Protokola 1, u ovom slučaju, o imovini podnosioca predstavke su
pravosnaţnom odlukom odlučili domaći sudovi. Sud odbacuje argumente
Vlade i proglašava prihvatljivim zahtev podnet prema ovom članu.
1 Kopecký protiv Slovačke [VV], br. 44912/98, § 56, ESLJP 2004-IX

700
U vezi sa meritumom zahteva, Sud izjavljuje da nemogućnost

podnosioca predstavke da osigura izvršenje odluke donete u njegovu korist
i činejnica da je ta odluka stvorila "legitimno očekivanje" podnosioca
predstavke da će se ista izvršiti, predstavljaju mešanje u smislu člana 1
Protokola 1, mešanje koje nije bilo opravdano. Na osnovu ovih nalaza, Sud
izjavljuje da postoji povreda člana 1 Protokola 1.
Podnosilac prijave je takođe naveo povredu člana 8, zbog činjenice da
mu nije dat stan u zamenu za onaj koji je uništen tokom rata. Sud nalazi da
ova tvrdnja nije neprihvatljiva ratione materiae, jer član 8 ne garantuje pravo
na dobijanje doma, već samo neometano uţivanje u postojećem domu.
Na kraju, u vezi sa štetom, na osnovu člana 41, podnosilac predstavke
traţi izvršenje odluke od 5. marta 2005. godine ili kao alternativu 29.,250
EUR za materijalnu štetu i 5.000 EUR za nematerijalnu štetu i ne podnosi
zahtev za naknadu troškova. Sud ne dovodi u pitanje činjenicu da će, na
osnovu ove presude, Vlada blagovremeno obezbediti podnosiocu
predstavke ţeljeni stan ili na drugi način obezbediti odgovarajuću
nadoknadu. Stoga, Sud ne smatra potrebnim da se bavi alternativnim
potraţivanjem podnosioca predstavke za materijalnu štetu, a za
nematerijalnu štetu određuje iznos od 3,600 evra koje treba isplatiti
podnosiocu predstavke u roku od tri meseca.
Odluka suda
701
Solomun protiv Hrvatske - 679/11

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat poništavanja odluke
Opštinskog suda o naknadi/ postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica poništenja
putem postupka preispitivanja zakonitosti odluke Opštinskog suda o
naknadi/ postoji povreda
Ključne reči: povećanje plata / pravično suđenje / poništenje sudske odluke /

načelo zakonitosti / mirno uţivanje imovine / naknada/ pravična ravnoteţa
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Ivica Solomun, hrvatski drţavljanin,
pet godina nakon što je bio zaposlen kao policajac u policijskom odeljenju
Sisak-Moslavina, raspoređen je na drugo radno mesto i policijskoj stanici
Dvor. Dvor je opština koja dobija posebnu podršku drţave, kako je bilo
definisano vaţećim zakonodavstvom u to vreme, a to je Zakon o posebnoj
pomoći drţave. Između ostalog, ovim zakonom, zaposlenima u javnom
sektoru se garantovao poseban rast plata, koji je u slučaju opštine Dvor
dostigao 50%. Izmene Zakona o posebnoj podršci drţave koje su stupile na
snagu 29. jula 2000. godine, garantovale su pravo na posebnu novčanu
naknadu samo zaposlenima u javnom sektoru koji rade u područjima koja
dobijaju posebnu drţavnu podršku, koja su registrovala svoje prebivalište
na teritoriji zaštićenih područja. U maju 2001. godine, podnosilac
predstavke je bio raspoređen na drugu funkciju u Odeljenju policije Sisak-
Moslavina, gde mu je radno mesto bilo u Sisku. Podnosilac predstavke je
29. septembra 2000. godine podneo tuţbu protiv drţave u Opštinskom
sudu u Kutini, traţeći isplatu bonusa u skladu sa vaţećim zakonom. Ubrzo
posle toga, Opštinski sud u Kutini je odlučio da nije nadleţan da raspravlja
o slučaju i preneoga je Opštinskom sudu u hrvatskoj Kostajnici. 3 godine
702
kasnije, predmetni sud je prihvatio građansku tuţbu podnosioca

predstavke, naloţivši drţavi da isplati naknadu za posebnu novčanu
naknadu, zajedno sa zateznom zakonskom kamatom za trogodišnji period i
nadoknadi troškove postupka.
Drţavno tuţilaštvo Republike Hrvatske je 20. maja 2004. godine
podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom protiv dela
pravosnaţne presude Opštinskog suda u hrvatskoj Kostajnici, kojom je
podnosiocu predstavke dodeljeno 19,238.59 kuna za period između 11.
avgusta 2000. i 5. maja 2001. godine, zbog posebnog povećanja plata. On je
ponovio da su putni troškovi, koje je podnosilac predstavke dobio,
sugerisali da je u tom periodu on stanovao u Sisku. Tako, čim su 2000.
godine na snagu stupile izmene ovog zakona, podnosilac predstavke više
nije imao pravo na posebnu naknadu zarade jer više nije stanovao na
području koje je dobilo posebnu drţavnu pomoć, što je bio preduslov, kako
je objašnjeno u presudi Vrhovnog suda br. Gzz-190/03. Godinu dana
kasnije, Vrhovni sud je potvrdio zahtev za zaštitu zakonitosti, poništio
drugostepenu presudu u spornom delu i slučaj vratio Okruţnom sudu u
Sisku uz obrazloţenje da su oni koji su podneli zahtev za posebnu naknadu
zarade, takođe morali da imaju prebivalište na tom području. Okruţni sud
u Sisku je 7. decembra 2006. godine poništio prvostepenu presudu
Opštinskog suda u hrvatskoj Kostajnici, u delu naknade štete za period
između 11. avgusta 2000. i 5. maja 2001. godine. Podnosilac predstavke je
godinu dana kasnije podneo ţalbu Ustavnom sudu kojom je osporavao
korišćenje zahteva za zaštitu zakonitosti u njegovom predmetu, koji je
odbijen, jer su niţestepeni sudovi postupali u skladu sa zakonom.
Podnosilac predstavke je zatim vratio drţavi iznos koji mu je određen za
isplatu.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 stav 1 Konvencije i
člana 1 Protokola 1 zbog poništenja presude iz 2003. godine na zahtev za
preispitivanje zakonitosti.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da podnosilac
predstavke nije ispravno podneo zahteve pred Vrhovnim sudom u vezi sa
načelom zakonitosti i zaštitom njegovih imovinskih prava. Podnosilac
predstavke je tvrdio da je ispravno iscrpio domaće pravne lekove, jer je
svoje zahteve podneo Vrhovnom i Ustavnom sudu. Sud primećuje da je
703
nakon izricanja drugostepene presude u korist podnosioca predstavke,

kojim je presuda bila pravosnaţna, Okruţni sud u Sisku usvojio novu
odluku o osnovanosti predmeta podnosioca predstavke. Podnosilac
predstavke je zatim bio slobodan i obavezan da svoje zahteve podnese
Ustavnom sudu, što je on i učinio. Na taj način je na odgovarajući način
iskoristio domaće pravne lekove i dao nacionalnim vlastima mogućnost
koja, u načelu ima za cilj da je drţavama potpisnicama da prema članu 35.
stav 1. Konvencije, odnosno da utvrdi navodne povrede protiv njih.1 Prema
tome, Sud odbija prigovor Vlade i napominje da zahtevi nisu očigledno
neosnovani u smislu člana 35 stav 3 (a) Konvencije i da nisu neprihvatljivi
iz bilo kojeg drugog razloga te stoga moraju da se proglase prihvatljivim.
U vezi sa članom 6 Konvencije, podnosilac predstavke je naveo da je
korišćenje zahteva za preispitivanje zakonitosti u njegovom slučaju trebalo
da bude predviđeno, uzimajući u obzir činjenicu da je, nakon usvajanja
Zakona o posebnoj drţavnoj podršci, drţava uvela mere kojima su prava
prema ovom zakonu, učinjena neefikasnim za određene kategorije lica, koja
su prvobitno stekla određena prava. Situacija je, međutim, rešena
usvajanjem opšteg stava parničnog odeljenja Vrhovnog suda 2003. godine,
koji je po mišljenju podnosioca predstavke morao da bude tumačen u
njegovu korist.
Posebno vaţno pitanje je da li je lice koje je zaposleno u području koje
dobija posebnu podršku drţave, imalo prebivalište u tom području i da li je
tamo ostalo. Tokom postupka u ovom slučaju, podnosilac predstavke je
obezbedio dovoljno dokaza da pokaţe da su bili ispunjeni svi ovi uslovi, ali
drţava je nastavila da ih spori bez valjanog opravdanja. Vlada je primetila
da je u slučaju podnosioca predstavke, korićenje zahteva za zaštitu
zakonitosti bilo potrebno za sprečavanje nedosledne sudske prakse. Vlada
je takođe naglasila da je Drţavno tuţilaštvo upotrebilo zahtev za zaštitu
zakonitosti u relevantnom roku. On je korišćen u kombinaciji sa suštinskim
greškama u psotupku, naročito greškama u oceni materijalnog prava od
strane drugostepenog suda i nedostataka u pogledu procene činjenica od
strane tog suda.
Sud konstatuje da je jedan od osnovnih aspekata vladavine prava
princip zakonitosti, koji, između ostalog, zahteva da se, kada su sudovi,
konačno odlučili o jednom redmetu, njihovu odluka ne treba dovoditi u
1 Jaćimović protiv Hrvatske, br. 22688/09, § 41, 31. oktobar 2013

704
sumnju.2 Ovaj princip predviđa da nijedna strana ne moţe da traţi

ponovno pokretanje postupka isključivo radi ponovnog razmatranja i nove
odluke po tom pitanju. Ovlašćenja viših sudova da ponište ili preinače
obavezne i izvršne sudske odluke treba da se primenjuju kako bi se
ispravili osnovni nedostaci. Odstupanje od ovog principa opravdano je
samo kada to postane neophodno zbog okolnosti sa značajnim i uverljivim
karakterom.3 U takvim slučajevima, Sud bi trebalo da ceni, posebno, da li je
postignuta pravična ravnoteţa između interesa podnosioca zahteva i
potrebe da se osigura pravilno sprovođenje pravde, što uključuje i vaţnost
poštovanja načela zakonitosti. Načelo prema kojem je pravosnaţna presuda
res judicata i koja rešava spor između stranaka sa konačnim efektom, jeste
osnovni element prava na pravično suđenje garantovano članom 6
Konvencije u građanskim stvarima.4. Sud konstatuje da je presuda
Opštinskog suda u hrvatskoj Kostajnici, koju je potvrdio Okruţni sud u
Sisku, bila presuđena u postupku za preispitivanje zakonitosti uz
obrazloţenje da je Okruţni sud u Sisku trebao ponovo da ceni argumente
opštinskog tuţilaštva Siska u vezi sa tim da li je podnosilac predstavke
ispunio preduslove za poseban bonus na platu, u skladu sa zakonom, za
određeni period svog mandata na području koje dobija posebnu drţavnu
podršku. U naknadnom postupku, Okruţni sud u Sisku je ponovo cenio
relevantne dokaze i argumente stranaka i odbacio građansku tuţbu
podnosioca tuţbe u delu koji se odnosi na imovinski zahtev koji mu je
donet pravosnaţnom i izvršnom presudom od 2. oktobra 2003. godine. Sud
napominje da je u nekolicini slučajeva koji se odnose na ukidanje
pravosnaţnih odluka kroz postupak nadzorne revizije, utvrdio povredu
principa zakonitosti iz člana 6 stav 1 Konvencije, kada je taj pravni lek
korišćen u svrhu donošenja drugačije odluke u datom predmetu, jer
zaključci prvostepenih sudova i ţalbenog suda nisu bili dovoljno
potkrepljeni dokazima i pogrešno su tumačili zakon.5
Dakle, jedina činjenica da se sud na najvišem nivou ne slaţe sa
prvostepenom odlukom i ţalbenom, nije vanredna okolnost. U predmetu
2 Brumărescu protiv Rumunije; [VV], br. 28342/95, § 61, ESLJP 1999-VII, i Varnienė protiv
Litvanije, br. 42916/04, § 37, 12 novembar 2013
3 Kot protiv Rusije br. 20887/03, § 24, 18. januar 2007
4 Brletic protiv Hrvatske, br. 42009/10, § 39, 16. januar 2014
5 Nelyubin; Kondrashova protiv Rusije, br. 14502/04, § 27, 2. novembar 2006; Seregina protiv
Rusije, br. 12793/02, § 83, 30 novembar 2006; Sitkov protiv Rusije, br. 55531/00, § 32, 18.
januar 2007
705
podnosioca predstavke, Opštinski sud u hrvatskoj Kostajnici, pravilno je

razmatrao argumente stranaka u vezi sa prebivalištem podnosioca
predstavke i njegovim trenutnim prebivalištem i zaključio da Drţavno
tuţilaštvo u Sisku nije dostavilo nikakav dokaz da bi osporilo autentičnost
izjave podnosioca predstavke o njegovom trenutnom prebivalištu u
području koje dobija posebnu drţavnu podršku. Štaviše, uzimajući u obzir
da je drugostepeni sud odbacio primedbe drţavnog pravobranioca,
suprotno mišljenje Vrhovnog suda se ne moţe smatrati vanrednom
okolnošću kojim se diktira ukidanje konačne pravosnaţne odluke.
Što se tiče tvrdnje Vlade da je poništenje pravosnaţne i izvršne
presude bilo neophodno u interesu zakonitosti u slučaju nedoslednih
presuda niţih sudova, Sud primećuje da se ti argumenti odnose na
navodnu neusklađenost između presude o dotičnom predmetu i presude
Vrhovnog suda br. Gzz-190/03, kojom je ovaj sud utvrdio da se poseban
bonus na platu mogao dati samo onima koji su imali prebivalište i koji
trenutno ţive u području koje dobija posebnu drţavnu podršku. Međutim,
kako je gore navedeno, ove činjenice nesumnjivo su bile predmet
preispitivanja pred Opštinskim sudom u hrvatskoj Kostajnici, i Okruţnim
sudom u Sisku, te je zahtev za zaštitu zakonitosti u stvari više bio skriveni
zahtev kancelarije Drţavnog tuţilaštva da obezbedi dodatno preispitivanje
ovih istih činjenica, a ne pokušaj obezbeđivanja načela zakonitosti,
sprečavajući nedoslednost u presudama građanskih sudova. Štaviše, Sud
primećuje da relevantno domaće zakonodavstvo jasno isključuje svaku
mogućnost korišćenja zahteva za zaštitu zakonitosti u vezi sa navodnim
pogrešnim ili nepotpunim iznošenjem činjenica. Tako je Vrhovni sud
povredio princip zakonitosti i stoga je došlo do povrede člana 6 stav 1
Konvencije.
U pogledu člana 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da je
na osnovu pravosnaţne odluke nadleţnih sudova, kojom je odobreno
novčano potraţivanje koje je pravilno sporovedeno, stekao imovinu koje je
bio lišen bez opravdanja, kao rezultat korišćenja postupka za preispitivanje
zakonitosti. Konkretno, on je bio prisiljen da isplati iznos koji mu je
odobren pravosnaţnom presudom građanskih sudova. Prema tome,
podnosilac predstavke je smatrao da je snosio preteran individualan teret.
Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije imao razloga da veruje
da su mu odluke granskog suda dodelile imovinska prava u vezi sa punim
iznosom traţenim u parničnom postupku. Sud ponavlja da je prvi i
706
najvaţniji zahtev člana 1 Protokola 1 da svako mešanje javnog organa u

mirno uţivanje imovine mora da bude zakonito.
Prema tome, u ovom predmetu, Sud nalazi da su lišavanjem pravnog
dejstva, odnosno pravosnaţne presude iz 2003. godine, vlasti postupile u
suprotnosti sa načelom zakonitosti. Prema tome, lišavanje od imovine se ne
moţe smatrati zakonskim a dati predmet se odnosi na neuspeh priznavanja
ress judiacata pravosnaţne presude donete u spornom postupku. Shodno
tome, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 i da tuţena
drţava mora da isplati podnosiocu predstavke 3,871.69 evra na ime
materijalne štete, i 5.000 evra na ime nematerijalne štete.
Odluka suda
707
Koka Hybro Komerc doo Broyler protiv Srbije - 59341/09

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje kao rezultat neizvršenja
pravosnaţne presude za naknadu štete / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao posledica neizvršenja
pravosnaţne presude za nadoknadu štete / postoji povreda
Ĉlan 13
efikasnih pravnih lekova/ nije potrebno razmatrati odvojeno
Ključne reči: pravično suđenje/ neizvršenje pravosnaţne presude/

nadoknada štete/ efikasno rešenje
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - Koka Hybro Komerc DOO Brojler, je društvo
sa ograničenom odgovornošću sa sedištem u Srbiji. Trgovački sud u
Leskovcu je u junu 2006. godine obavezao AD Perper-Agrar, društveno
preduzeće sa sedištem u Bošnjacima ("duţnik"), da plati podnosiocu
predstavke određeni iznos nadoknade. Trgovacki sud u Leskovcu je 31.
oktobra 2006. godine na zahtev podnosioca predstavke naloţio izvršenje
ove presude i dalje traţio od duţnika da plati podnosiocu predstavke
troškove izvršenja.
Trgovački sud u Leskovcu je 2011. godine pokrenuo stečajni
postupak duţnika. Podnosilac predstavke je na propisan i blagovremen
način podneo svoj zahtev, koji je sud kasnije prihvatio. Stečajni postupak
duţnika je još u toku.
U dodatnim podnescima, Vlada je obavestila Sud da je podnosilac
predstavke prosledio svoje zahteve proistekle iz presude, trećom licu u
oktobru 2015. Kao odgovor na ovaj podnesak, podnosilac predstavke je
708
izjavio da je u decembru 2015.godine, raskinut ugovor o prenosu

predmetnih potraţivanja.

Oslanjajući se na član 6 stav 1 i 13 Konvencije i član 1 Protokola 1,
podnosilac predstavke se ţalio da drţava nije izvršila pravosnaţnu
presudu suda i da nije postojao delotvoran pravni lek za izvršenje
predmetne presude.
Vlada je tvrdila da je duţnik pravno i finansijski nezavisan od drţave
i da duţnik koji je prošao kroz stečaj ne moţe biti odgovornost drţave. Iz
tog razloga, Vlada je naglasila da drţava kao suprotna strana u ovom
slučaju ne moţe biti odgovorna za dug kompanije podnosioca predstavke.
Međutim, istovemeno, Vlada je prihvatila odgovornost za nematerijalnu
štetu prouzrokovanu zbog prekomernog produţenja postupaka iyvr[enja
pravosnaţne presude u korist podnosioca predstavke. U dodatnim
podnescima, Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke izgubio svoj
status ţrtve jer je preneo svoja potraţivanja na treće lice. Konačno, Vlada je
tvrdila da je podnosilac predstavke zloupotrebio svoje pravo na zahtev,
nakon što nije obavestio Sud o gore navedenom prenosu potraţivanja
dobijena pravosnaţnom presudom. Podnosilac predstavke, s druge strane,
osporava argumente Vlade u vezi sa statusom ţrtve, podsećajući da je
ugovor o prenošenju potraţivanja već završen i stoga je i dalje uţivao
status ţrtve u smislu Konvencije.
Što se tiče odgovornosti drţave za dug duţnika, Sud podseća da je to
pitanje već razasnio u mnogim uporedivim predmetima protiv Srbije, u
kojoj je drţava odgovorna za poštovanje dugova društvenih/drţavnih
preduzeća koji su stvoreni kroz pravosnaţne domaće presude. Shodno
tome, prigovor Vlade se odbija. U vezi sa statusom ţrtve, kao i zloupotrebe
njenog prava na podnošenje zahteva, Sud je izvestio da podnosilac
predstavke zaista nije propustio da obavesti Sud o prenošenju svojih
potraţivanja na treće lice. Međutim, s obzirom na to da je ugovor prestao
nakon manje od dva meseca i da nikada nije bio sproveden, Sud zaključuje
da podnosilac predstavke nije izgubio status ţrtve i da neuspeh da obavesti
Sud nije zloupotreba prava na podnošenje zahteva. Prema tome, Sud
odbacuje ove primedbe Vlade.
Što se tiče merituma predmeta, Sud je izvestio da su domaće presude
razmatrane u ovom predmetu ostale neizvršene do dana kada ovaj sud
709
odlučuje o ovom predmetu. Sud primećuje da je često nalazio povredu

člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola 1 u pribliţno istim predmetima kao i
u ovom.1 Nakon razmatranja svih podnetih materijala, Sud smatra da
Vlada nije iznela nikakvu ubedljivu činjenicu ili argument koji bi ga ubedio
da donese bilo koji drugi zaključak u ovom predmetu. Shodno tome, došlo
je do povrede člana 6 Konvencije i člana 1 Protokola 1. Nakon što je došao
dotog zaključka, Sud ne smatra potrebnim da razmatra istu ţalbu prema
članu 13 Konvencije.
Odluka suda
Konvencije, a zahtev prema članu 13 smatra nepotrebnim za razmatranje
(jednogčasno).
1 R. Kačapor i drugi protiv Srbije, br. 2269/06 et al., §§ 57-64 i 71-76, 15. januar 2008;
Crnišanin i drugi protiv Srbije, br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, § 124, 13.
januar 2009
710
Nikolić i drugi protiv Srbije - 9235/11


uţivanje imovine kao posledica neizvršenja pravosnaţne presude o
naknadi za zemljište/ postoji povreda
Ĉlan 13
efikasnih pravnih lekova za izvršenje pravosnaţne presude / nije potrebno
razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine/ neizvršenje pravosnaţne presude/

nadoknada za zemljište/ delotvorno rešenje / javno preduzeće
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - četrnaest srpskih drţavljana, čijim je
precima, 1961. godine, oduzeta zemlja u korist drţave. Opštinski sud u
Nišu je 26. januara 2006. godine naloţio preduzeću IPK u Nišu (duţnik) da
isplati podnosiocima predstavke iznose za nadoknadu za predmetno
zemljište navedene na računu, jer je to preduzeće poslednji korisnik tog
zemljišta. 25. oktobra 2006. i 1. februara 2007. godine, na zahtev
podnosilaca predstavke, Opštinski sud u Nišu je naloţio izvršenje
navedene presude. Odluka Opštinskog suda u Nišu stupila postala je
pravosnaţna i izvršna 16. augusta 2006. godine. Samo jedan od podnosilaca
predstavke (sedmi podnosilac predstavke) nije podneo zahtev za izvršenje
odluke. Privredni sud u Nišu je 3. juna 2009. godine pokrenuo postupak o
stečaju duţnika (St. 10/09). Samo jedan podnosilac predstavke (deseti
podnosilac predstavke) je redovno predao svoja potraţivanja u stečajnom
postupku. Ovi stečajni postupci i dalje traju. Kasnije 2. marta 2009.godine,
31. avgusta 2009. godine i 9. juna 2010. godine, svi podnosioci predstavke
su podneli svoje ustavne ţalbe. Ustavni sud je 17. marta 2011.godine, 4.
aprila 2012. godine i 23. maja 2012. godine utvrdio kršenje prava na suđenje
711
u razumnom roku u odnosu na sve podnosioce predstavke, izuzev na

sedmog podnosioca predstavke. Međutim, sud podnosiocima predstavke
nije dodelio nikakvu odštetu, navodeći samo da podnosioci predstavke
"nisu traţili nadoknadu na ime nematerijalne štete". Ustavni sud je odbacio
ţalbu u vezi sa sedmim podnosiocem predstavke jer on nije traţio izvršenje
presude o kojoj se radi.

Podnosioci predstavke su se ţalili na neuspeh drţave da izvrši
pravosnaţnu sudsku presudu u njihovu korist i na nedostatak efikasnog
pravnog leka sa tim u vezi. Sud smatra da bi ovu ţalbu trebalo razmotriti u
skladu sa članom 6 stav 1 i članom 13 Konvencije i članom 1 Protokola 1.
Što se tiče prihvatljivosti predmeta, Vlada je tvrdila da se zahtevi
sedmoro od podnosilaca predstavke moraju proglasiti neprihvatljivim,
zbog neiskorišćavanja domaćih pravnih lekova. Prema rečima Vlade, ovi
podnosioci predstavke nisu započeli postupak izvršenja, niti su prijavili
svoje potraţivanje u stečajnom postupku na osnovu presude o kojoj je reč.
Što se tiče ostalih sedam podnosilaca predstavke, Vlada je tvrdila da su
izgubili status ţrtava, jer je Ustavni sud priznao da je došlo do povrede
njihovog prava na pravično suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni
sud nije dodelio nikakvu nadoknadu na ime nematerijalne štete zbog toga
što nisu podneli zahtev za to. Podnosioci predstavke su dali zakasnele
komentare koji nisu prihvaćeni u dosijeu.
Što se tiče podnesaka Vlade, na početku, u slučaju sedmog
podnosioca predstavke, Sud primećuje da pravilo iscrpljivanja domaćih
pravnih lekova predviđeno članom 35 stav 1 Konvencije, zahteva korišćenje
tih pravnih lekova koji su na raspolaganju i dovoljni da obezbede
nadoknadu štete u vezi sa navodnim povredama. Sud kontinuriano smatra
da kada podnosilac predstavke dobije pravosnaţnu presudu protiv nekog
društvenog preduzeća, od njega se traţi samo da podnese zahtev za
izvršenje te presude nadleţnom organu, sudu ili u slučaju likvidacije ili
stečajnog postupka protiv duţnika, samo prijavi svoja potraţivanja upravi
duţnika.1 S obzirom da dotični podnosilac predstavke nije podneo zahtev
za izvršenje gore navedene presude nadleţnom sudu ili prijavio
potraţivanja u stečajnom postupku protiv duţnika, ţalbe bi trebalo odbiti u
1 Lolić v. Srbije, br. 44095/06, § 26, 22.oktobar 2013, i Nikolić-Krstić v. Srbije, br. 54195/07,, §
29, 14. oktobar 2014
712
skladu sa članom 35 st. 1 i 4 Konvencije o nekorišćenju domaćih pravnih

lekova. Što se tiče svih ostalih podnosilaca predstavke, Sud, iz materijala
koji je imao, primećuje da je sedam podnosilaca predstavki podnelo zahtev
za izvršenje i da je Opštinski sud u Nišu naloţio izvršenje gore navedene
presude 25. oktobra 2006. godine. Prema tome, prigovor Vlade u tom
pogledu se mora odbiti. U vezi sa statusom ţrtve sedam drugih
podnosilaca predstavke, Sud podseća da se ţalba Ustavnom sudu mora
smatrati delotvornim domaćim pravnim lekom, u smislu člana 35 stav 1
Konvencije, ali samo u vezi sa zahtevima podnetim protiv Srbije nakon
21.juna 2012.godine.2 Prema tome, podnosioci predstavke koji su svoj
zahtev podneli 15. decembra 2010. godine, nisu bili duţni da koriste ţalbu
Ustavnom sudu. Ove podnosioce predstavke i dalje treba smatrati ţrtvama
u smislu člana 34 Konvencije. Iz ovih razloga, zahtevi se moraju proglasiti
prihvatljivim.
Kada se tiče merituma predmeta, Sud primećuje da je domaća
presuda u ovom predmetu ostala neizvršena do sada. Sud primećuje da je
često nalazio povredu člana 6 Konvencije i/ili člana 1 Protokola 1
Konvencije u slučajevima koji pokreću pitanja slična onima koja su
pokrenuta u ovom predmetu.3 Razmatrajući sav podnet materijal, Sud
smatra da Vlada nije iznela nikakve ubedljive činjenice ili argumente kako
bi ga ubedila da donese drugi zaključak u ovom predmetu. Shodno tome,
došlo je do povrede člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola 1.
U vezi sa navodima prema članu 13 Konvencije, Sud ne smatra da je
potrebno da se ovaj deo zahteva razmatra odvojeno.
Što se tiče primene članova 41 i 46 Konvencije, trinaest podnosilaca
predstavke je podnelo zahtev za pravičnu nadoknadu 15. decembra 2010.
godine, ali nisu uspeli da primene pravilo 60 Pravilnika Suda i zatim
podnesu te zahteve blagovremeno. Prema tome, Sud smatra da nema
osnova da im se dodeli bilo kakav novčani iznos. Međutim, treba
napomenuti da presuda u kojoj Sud nalazi povredu Konvencije ili njenih
protokola nameće tuţenoj drţavi zakonsku obavezu, ne samo da plati ona
pravna sredstva koji se odnose na iznose dodeljene za nadoknadu, već i
2 Marinković protiv Srbije, br. 5353/11, §§ 29-31, 22. oktobar 2013

3 R. Kaçapor i drugi protiv Srbije, br. 2269/06 et al., 15. januar 2008, §§ 57-64 i 71-76, i
Crnišanin i drugi protiv Srbije, br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, §§ 123-124 i
§§ 133-134, 13. januar 2009
713
troškove koji se odnose na donošenje presude.4 Uzimajući u obzir svoju

odluku u ovom predmetu, Sud smatra da drţava mora, na odgovarajući
način, da osigura izvršenje pravosnaţne presude Opštinskog suda u Nišu
od 26. januara 2006. godine, tako što će podnosiocima zahteva isplatiti
iznose koji su im dodijeljeni u toj presudi.
Odluka suda
Konvencije, a zahtev prema članu 13 Kovencije nije potrebno razmatrati
(jednoglasno).
4 Marčić i drugi protiv Srbije, br. 17556/05, §§ 63, 30. oktobar 2007; Pralica protiv Bosne i
Hercegovine br. 38945/05, § 18, 27. januar 2009;
714
Molla protiv Albanije - 29680/07

08.12.2016 [Prvo odeljenje]

uţivanje imovine kao rezultat neizvršenja domaćih presuda o prekidu
građevinskih radova: postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ neizvršenje pravosnaţnih presuda/ mirno

uţivanje imovine/ građevinski radovi/ visokonaponska linija
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-đa Frida Molla, drţavljanka Albanije, kojoj je
1995. i 1996. godine, Komisija za povraćaj imovine i nadoknadu u
Korči/Korçë priznala pravo vlasništva na nasleđenu imovinu koja je
obuhvatala dve parcele od 118 m2. Nepoznatog datuma, oblasno preduzeće
za distribuciju električne energije je počelo da gradi visokonaponsku liniju na
parcelama podnosioca predstavke, za koju je podnosilac predstavke traţila
nalog za prekid građevinskih radova. Okruţni sud u Korči/Korçë je, 13.
januara 2006. godine izdao nalog za prekidu izgradnje koji su kasnije
potvrdili Apelacioni i Vrhovni sud u Korči/Korçë. Podnosilac predstavke je
26. januara 2006. godina tuţila tuţenog, traţeći momentalan prestanak
radova, uklanjanje visokonaponske linije i vraćanje tog prostora u prethodno
stanje. 30. januara 2006. godine, sudski izvršitelj je prekinuo postupak
izvršenja u vezi sa odlukom od 13. januara 2006. godine, sa obrazloţenjem da
su radovi prekinuti. Međutim, 7. aprila 2006. godine, Okruţni sud je primio
zahtev podnosioca predstavke, koji se odnosio na nelegalnu izgradnju linije
na njenoj imovini. Ovu odluku je kasnije potvrdio Apelacioni sud, a tuţeni
se, nepoznatog datuma, ţalio Vrhovnom sudu na odluke niţih sudova.
Podnosilac predstavke je traţila da sudski izvršitelj izvrši odluku Okruţnog
suda od 7. aprila 2006. godine, koju je potvrdio Apelacioni sud ali je Vrhovni
sud odlučio da privremeno obustavi postupak sudskog izvršitelja jer su
postupci o meritumu predmeta još uvek bili nerešeni. Tako je podnosilac
predstavke protiv ove odluke Vrhovnog suda, podnela ţalbu Ustavnom
715
sudu, ţalbu koja je odbijena uz obrazloţenje da postupak o meritumu

predmeta još uvek nije rešen u Vrhovnom sudu.
11. januara 2008. godine, Vrhovni sud je pravosnaţnom presudom
potvrdio odluku Okruţnog suda od 7. aprila 2006. godine, uz potvrđivanje i
Apelacionog suda. Nakon donošenja ove odluke, podnosilac predstavke je
22. februara ponovno zatraţila od izvršitelja da izvrši odluku, a koji nije
došao od 2008-2011. godine. Podnosilac predstavke je 20. maja 2008. godine
podnela krivičnu prijavu protiv izvršitelja i operatera za distribuciju
električne energije zbog neizvršenja odluke od 7. aprila 2006. godine, ali je
Apelacioni sud prekinuo postupak na osnovu pravosnaţne presude. U
septembru 2011. godine tuţeni je obavestio sudskog izvršitelja da je
podnosilac predstavke voljna da mirno reši spor. Međutim, u novembru te
godine, podnosilac predstavke je obavestila sudskog izvršitelja da su propali
napori za mirno rešenje i zatraţila nastavak postupaka izvršenja. Podnosilac
predstavke je protiv C.E.Z distribucija d.d koja je privatizovala operatera za
distribuciju električne energije, podnela tuţbu za nadoknadu štete i gubitak
dobiti, a koji postupak je još u toku u Apelacionom sudu. U međuvremenu,
tuţbe koje su podnete odvojeno protiv podnosioca predstavke od strane
albanske energetske korporacije i operatera za distribuciju električne energije
za poništenje upravnih odluka iz 1995-1996. godine, Okruţni sud je prestao
da razmatra zbog njihovog neprisustvovanja ročištima. Štaviše, nije bilo
ţalbe ni na jednu odluku, uzimajući tu i pravosnaţnu.

Podnosilac predstavke je navela povredu člana 1 Protokola 1 i člana 6
stav 1 kao rezultat neizvršenja domaćih odluka kojima se nalaţe
momentalan prekid građevinskih radova.
Uzimajući u obzir da je podnosilac predstavke podnela dva različita
zahteva, različitih datuma pred sudom, Sud je smatrao da je poslednji
zahtev za neizvršenje odluke Vrhovnog suda od 11. januara 2008. godine
zahtev koji treba razmatrati.
Vlada je tvrdila da su različiti zahtevi podnosioca predstavke
predstavljali problem u pogledu šestomesečnog roka za prihvatljivost
zahteva. Međutim, Sud ocenjuje da su zahtevi u ovom predmetu vezani za
neizvršenje pravosnaţne presude koje i danas traje. Štaviše, Sud smatra da
su zahtevi podnetiu roku od šest meseci i smatra da su prihvatljivi.
716
Podnosilac predstavke je tvrdila da nezakonito uzurpiranje njene

imovine i neizvršenje pravosnaţne presude od 11. januara 2006. godine
predstavlja povredu prava na mirno uţivanje imovine. Vlada je, s druge
strane, osporila ovaj argument uz obrazloţenje da je izvršenje pravosnaţne
presude bilo nemoguće zbog činjenice da je visokonaponska linija
korišćena u javnom interesu i da je podnosilac predstavke morala da
pronađe drugi način za izvršenje. Vlada je takođe tvrdila da postupci
nadoknade još uvijek traju pred nacionalnim vlastima, a da su građevinski
radovi završeni pre nego što je odluka postala pravosnaţna.
Sud ne prihvata argumente Vlade u pogledu neizvršenja
pravosnaţne presude. Sud konstatuje da je nakon što je podnosilac
predstavke primetila mešanje vlasti u njenu imovinu, odmah je zatraţila
nalog za prekid, koji su kasnije izdali nacionalni sudovi. U korist merituma
pitanja podnosioca predstavke odlučio je Okruţni sud a potvrdio
Apelacioni sud 27. juna 2006. godine. 11. januara 2008. godine Vrhovni sud
je potvrdio odluku ovih sudova o momentalnom prestanku građevinskih
radova, uklanjanju visokonaponske linije i vraćanje tog prostora u
prethodno stanje. Međutim, pre nego što je odluka od 27. juna 2006. godine
postala pravosnaţna, završeni su građevinski radovi, čime je ovaj deo
odluke ostao bez dejstva. Ipak Sud ceni da je drugi deo odluke o uklanjanju
visokonaponske linije i vraćanje prostora u prethodno stanje ostao
neizvršen. Prema tome, Sud ponavlja da nepreduzimanje radnji ili greške u
izvršenjima snosi drţava i nisu ispravljene za račun dotične osobe. Stoga,
Sud ne prihvata argument vlade za nalaţenje alternativnog načina
izvršenja pravosnaţne presude. Sud, u ovom predmetu, smatra da drţavni
organi nisu uspeli da izvrše presudu, uprkos zahtevima koje je sudski
izvršitelj ponavljao osam uzastopnih godina.
Prema tome, Sud nalazi povredu člana 6 stav 1 i člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog neizvršenja odluke Apelacionog suda od 27. juna 2006.
godine, potvrđenu od strane Vrhovnog suda 11. januara 2008. godine.
Što se tiče primene člana 41 Konvencije, Sud ne donosi nikakvu
odluku u vezi sa materijalnom i nematerijalnom štetom jer su postupci za
nadoknadu i izgubljenu dobit u postupku pred domaćim sudovima
Odluka suda
717
Murtić i Ćerimović protiv Bosne i Hercegovine - 6495/09

Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine i kršenje prava na
pravično suđenje zbog neizvršenja odluke Veća za ljudska prava o
priznavanju za akcionara/ postoji povreda
Ĉlan 13
Povreda prava na efikasan pravni lek kao posledica nedostatka
efektivnih untrašnjih pravnih lekova za izvršenje odluke Veća za ljudska
prava / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / pravično suđenje/ (ne) izvršenje

odluke / akcije u preduzeću / radnička prava / reorganizacija preduzeća
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Fikret Murtić i g-đa Raska Ćerimović,
bosanski drţavljani, radili su u Agrokomercu, poljoprivrednoj kompaniji u
Velikoj Kladuši. 1991. godine, radnički savet kompanije je doneo odluku o
podeli internih akcija kompanije u sklopu reorganizacije iz društvene
kompanije u akcionarsko društvo. Odlučeno je da će jedna trećina zarada
zaposlenih biti izdvojena za plaćanje na rate tako da su im dodeljene
interne akcije. 30. marta 1993. godine, Upravni odbor kompanije doneo je
niz odluka kojima je odobreno zadrţavanje prihoda što je rezultiralo
povećanjem internog kapitala kompanije. Kao rezultat ovih odluka kojima
se odobrava zadrţavanje prihoda, interni akcijski kapital je dosegao 80,9%
ukupnog kapitala kompanije. Proces reorganizacije se nastavlja sve do
1994. godine kada je, nakon sukoba u severozapadnoj Bosni i Hercegovini,
drţava preuzela kontrolu nad kompanijom, koja tada sprečava podnosioce
predstavke da ostvaruju svoja prava kao akcionara, iako je kompanija
nastavila da u godišnjim finansijskim izveštajima navodi na spiskovima
radnike kao akcionare. Godinu dana kasnije, podnosioci predstavke su
suspendovani sa posla i menadţment kompanije ih je stavio na listu
718
čekanja za buduće potencijalno zapošljavanje, koje se nikada nije dogodilo.

Zbog toga su, 2000. godine, podnosioci predstavke podneli ţalbu,
odvojeno, Veću za ljudska prava. Paralelno sa tim, a godinu dana kasnije,
kompanija za reviziju i konsalting je izvršila reviziju kompanije i zaključila
da su sve mere preduzete između 1991-1994 za podelu akcija bile
nezakonite. Između ostalog, revizor je zaključio da je kompanija 100% u
vlasništvu drţave i ukazom Federacije Bosne i Hercegovine, stavilo
kompaniju na listu kompanija pod kontrolom drţave.
S druge strane, s obzirom da je Veće za ljudska prava pridruţilo
zahteve podnosilaca predstavke, 8. marta 2002. godine, odlučilo je da su
podnosioci zahteva stekli imovinu u vidu svojih domaćih akcija koje im je
isplatila kompanija, koja je bila zakonski zaštićena i utvrdio povredu člana
6 Konvencije i člana 1 Protokola 1 Konvencije. Pored toga, Veće za ljudska
prava je naloţilo Federaciji Bosne i Hercegovine da preduzme sve
neophodne korake da prizna podnosioce predstavke kao internog
akcionara u pogledu iznosa njihovih internih akcija koje su isplaćene i da
im se omogući da ostvare svoje pravo kao akcionari, da učestvuju u
upravljanju kompanijom. Kako je Federaciji naloţeno da angaţuje
međunarodno priznate revizore kako bi se utvrdila potpuna vlasnička
struktura kompanije, prema izveštaju Deloitte & Touche, odeljenje iz Praga,
utvrđeno je da je samo 9,67% kapitala bilo u privatnom vlasništvu, dok je
90,33% u vlasništvu drţave. Štaviše, 6.33% individualnog kapitala nije
dodeljeno pojedinačnim akcionarima a kapitalna vrednost podnosilaca
predstavke nije utvrđena. Podnosiocima predstavke su 29. oktobra
2007.godine dostavljene pojedinačne potvrde o akcijama i njihove akcije su,
zvanično, registrovane kod Komisije za hartije od vrednosti. Takođe im je
omogućeno da prisustvuju generalnim sastancima akcionara kompanije
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je 15. januara 2009. godine došao do
zaključka da je odluka Veća za ljudska prava iz 2002. godine u potpunosti
izvršena.

Podnosioci predstavke navode povredu člana 6 i člana 1 Protokola 1
Konvencije zbog neizvršenja odluke Veća za ljudska prava od 8. marta
2002. godine.
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je tvrdila da podnosioci
predstavke ne mogu da tvrde da su bili ţrtve, u smislu člana 34.
719
Konvencije, jer je predmetna odluka potpuno izvršena, argument koji su

podnosioci predstavke osporili. Sud se poziva na svoju sudsku praksu, gde
je smatrao da odluka ili mera u korist podnosioca u principu nije dovoljna
da bi se uklonio status ţrtve, osim ako domaće vlasti priznaju da je došlo
do povrede Konvencije i obezbede obeštećenje zbog te povrede. Sud
priznaje činjenicu da je odluka Veća za ljudska prava u potpunosti izvršena
29. oktobra 2007. godine, kako je potvrdio i Ustavni sud, ali nije bilo
priznanja počinjenih porveda ili bilo koje odgovarajuće naknade štete
podnosiocima predstavke od strane Vlade. Stoga, oni i dalje mogu da tvrde
da su ţrtve prema članu 34. Konvencije za vreme tokom koje odluka nije
izvršena. Pošto zahtev nije očigledno neosnovan, Sud ga je proglasio
prihvatljivim.
Vlada je tvrdila da su svi neophodni koraci za izvršenje odluke Veća
za ljudska prava preduzeti paţljivo i brzo. Prema rečima Vlade, vreme
potrebno za izvršenje odluke nije prekomerno, jer se moraju razmotriti
sloţene pravne i finansijske procedure koje se zahtevaju ovom odlukom.
Što se tiče navodne povrede člana 6 Konvencije, Sud ponavlja nalaze u
slučaju Hornsby protiv Grčke,1 prema kojima se izvršenje sudske odluke
smatra integralnim delom "suđenja". Sud takođe napominje da je pomenuta
odluka naloţila vlastima da odrede vrednost akcija podnosilaca
predstavke, izdaju pojedinačne potvrde o akcijama i registruju ih kod
Komisije za hartije od vrednosti kako bi im se ostvarile prava kao
akcionara, da bi učestvovali u upravljanju kompanijom i podeli dobiti. S
tim u vezi, Sud primećuje da su akcije koje su podnosioci predstavke imali
nesumnjivo imale ekonomsku vrednost i da predstavljaju "imovinu" u
smislu člana 1 Protokola 1 Konvencije. Sud primećuje da je izvršenje odluke
Komore zahtevalo komplikovane pravne i finansijske postupke i da je
jedan deo vaţnih dokumenata koja se odnose na privatizaciju nestao ili je
uništen tokom rata. Međutim, Sud smatra da to nije opravdanje za
odlaganje više od pet godina, za koje vreme odluka nije izvršena. Sudovi
takvo kašnjenje u prošlosti smatraju nerazumnim2 tako da nema razloga za
odstupanje od ove prakse. Shodno tome, Sud nalazi povredu člana 6
Konvencije i člana 1 Protokola 1 Konvencije.
1 Hornsby protiv Grčke, br. 18357/91, § 40, 19. mart 1997

2 Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, §§ 38-39, ESLJP 2006-XII; Kudic protiv Bosne
i Hercegovine, br. 28971/05, § 20, 9. decembar 2008; Pralica protiv Bosne i Hercegovine br.
38945/05, § 16, 27. januar 2009; i dr.
720
U vezi sa članom 13, podnosioci predstavke su naveli nedostatak

delotvornih internih pravnih lekova za izvršenje odluke, argument koji je
Vlada osporila. Budući da se ovo pitanje odnosi na prethodno razmatrano i
imajući u vidu nalaze u vezi sa članom 6 i članom 1 Protokola 1 Konvencije,
Sud smatra nepotrebnim da razmotri da li postoji povreda člana 13
Konvencije.
Shodno članu 41 Konvencije o pravičnoj nadoknadi, Sud određuje,
svakom podnosiocu predstavke iznos od 3,600 evra na ime nematerijalne
štete, zajedno sa bilo kojim naknadama koje se mogu naplaćivati uz to.
Odluka suda
Konvencije i smatra da je nepotrebno razmatrati zahtev prema članu 13
Konvencije (šest glasova za i jedan protiv / jednoglasno).
Izdvojeno mišljenje sudije Kalaydjieva

Sudija Kalaydjieva se ne slaţe sa nalazima nađenim u članu 6 i članu
1 Protokola 1 Konvencije, jer nije uverena da se podnosioci predstavke i
dalje mogu smatrati ţrtvama u vreme podnošenja njihovih ţalbi Sudu. U
domaćim postupcima pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je utvrdio da je
odluka Veća za ljudska prava izvršena u celosti, stoga je to dovoljno za
zaključak da je slučaj zatvoren. Sudija Kalaydjieva se takođe ne slaţe sa
automatskom primenom slučajeva protiv Bosne i Hercegovine, kao što su:
Kudić protiv Bosne i Hercegovine i Pralica protiv Bosne i Hercegovine. To je zato
što su, prema njoj, u ovom slučaju, za razliku od gore pomenutih slučajeva,
zahtevani sloţeniji koraci izvršenja kao što je međunarodna revizija za
utvrđivanje akcija podnosilaca predstavke u preduzeću, što je takođe
sloţen finansijski i pravni proces. Isto tako, teškoće su takođe bile povezane
sa izgubljenim i uništenim dokumentima tokom rata. Iz ovih razloga sve te
poteškoće su bile dovoljne da opravdaju petogodišnje odlaganje izvršenja
odluke Veća za ljudska prava i nenalaţenje povrede člana 6 i člana 1
Dalje, u vezi sa članom 13 Konvencije, prema sudiji Kalaydjieva-oj,
podnosioci predstavke nisu objasnili da li su ranije traţili nadoknadu za
nematerijalnu štetu prouzrokovanu navodnim odlaganjem. Ovo takođe
izaziva sumnje u pogledu prihvatljivosti njihove ţalbe zbog nedostatka
odgovarajućih domaćih pravnih lekova za dodelu naknade štete zbog
721
povrede njihovih prava. Prema tome, imajući u vidu da u ovom predmetu

nije bilo povrede u slučaju neizvršenja pravosnaţne odluke i da nije bilo
nerazumnog odlaganja, sudija Kalaydjieva se slaţe sa odlukom većine u
vezi sa članom 13 Konvencije.
722
Sovtransavto protiv Ukrajine - 48553/99

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje pred nepristrasnim i nezavisnim
sudom kao rezultat konstantnog pritiska i kontrole od strane vlasti / postoji
povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat zakonskih
promena koje su dovele do smanjenja vrednosti akcija i gubitka kontrole
aktivnosti i imovine društva / postoji povreda
Ĉlan 14
Diskriminatorski tretman od strane ukrajinskih vlasti u odnosu na
domaće kompanije / nije potrebno razmatrati
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / diskriminacija / akcionarsko društvo

/ arbitraţa / nezavisnost tribunala / revizija pravosnaţne odluke
Okolnosti predmeta
Kompanija podnosilac - Sovtransavto Holding, ruska međunarodna
transportna kompanija, tokom '93 i '97 godine je posedovala 49% akcija u
ukrajinskom javnom preduzeću Sovtransavto-Lugansk. Nakon sastanka
akcionara, odlučeno je da se preduzeće iz javnog preduzeća transformiše u
privatno preduzeće. Nadleţan opštinski organ, Izvršno veće u Lugansku je
odobrilo ovu odluku. Na osnovu ove odluke, generalni direktor je povećao
akcijski kapital kompanije, svaki put za jednu trećinu, i promenio
memorandume i članove akcionarskog društva. Ove odluke je usvojilo
Izvršno veće u Lugansku. Takva povećanja omogućila su direktorima
kompanije da preuzmu kontrolu nad kompanijom i njenom imovinom, dok
se udeo kompanije podnosioca smanjio sa 49% na 20,7%. U skladu sa gore
navedenim događajima 1997. godine, podnosilac je podno ţalbu
Regionalnom arbitraţnom sudu u Lugansku protiv Sovtransavto-Lugansk i
723
Izvršnog veća Lugansk, tvrdeći da su izmene i dopune Memoranduma i

njihova ratifikacija od strane Izvršnog veća protivzakonite i da su promene
izvršene bez prisustva kompanije podnosioca.Arbitraţni sud odbio je ţalbu
kompanije podnosioca. Kasnije iste godine, podnosilac zahteva je podneo
zahtev za postupak "nadzornu reviziju" (pravni lek koji omogućuje
strankama da zahtevaju reviziju konačne odluke). Zamenik predsednika
arbitraţnog tribunala je odbio taj zahtev. Kompanija podnosilac je nastavila
postupak pred Vrhovnim arbitraţnim trbunalom u Ukrajini zahtevajući
"nadzornu reviziju" za dve prethodne odluke. Vrhovni arbitraţni tribunal
je odbacio dve prethodne odluke s obrazloţenjem da dotični sudovi nisu
uzeli u obzir sve činjenice i navode kompanije podnosioca, te je vratio
predmet na ponovno razmatranje u regionalni tribunal u Kijevu, traţeći od
njega razmaranje i detaljno ispitivanje dokaza i činjenica iz predmeta.
1998.godine, odbor Sovtransavto-Lugansk-a je poslao pismo ukrajinskom
predsedniku traţeći od njega da se lično pobrine za ovo pitanje kako bi
zaštitio interese ukrajinskih drţavljana, a predsednik Ukrajine je ukazao na
paţnju Vrhovnom arbitraţnom tribunalu da zaštiti drţavne interese.
Nadalje, ţalbe podnosioca je takođe odbacio Tribunal u Kijevu. Podnosilac
je podneo zahtev Drţavnom tuţilaštvu da izda prigovor na osnovu
postupka "nadzorne revizije" kako bi potvrdio zakonitost prethodnih
odluka. Ovaj zahtev je odbijen na osnovu toga da intervencija drţave u
ovom slučaju nije bila potrebna. U međuvremenu, na skupštini akcionara
Sovtransavto-Lugansk, prema zahtevu kompanije, odlučeno je da se
započne postupak zatvaranja bez njegovog učešća. Ponavljanje postupka
dogodilo se prigovorom Vrhovnog arbitraţnog tribunala koji je odlukom iz
2000. godine poništio ranije odluke na osnovu kojih su odluke arbitraţnih
tribunala donete bez odgovarajućeg ispitivanja i potvrđivanja činjenica i,
prije svega, nije bilo dokaza da su se memorandumi i članovi Sovtransavto-
Lugansk podudarali sa vaţećim zakonima. Iako je Kijevski regionalni sud
upozorio da je jednom odlučio o ovom pitanju, on je, na osnovu "nadzorne
revizije", prihvatio zahtev kompanije podnosioca. U odluci iz 2001.godine,
naloţio je nasledniku Sovtransavto-Lugansk, Trans King, da kompaniji
podnosiocu vrati traţenu imovinu koju je posedovao pre zatvaranja
postupaka, ali je odbio ţalbu protiv Izvršnog veća Lunganska. Takođe,
odluke uprave kompanije za povećanje udela u kapitalu i izmene
memoranduma su bile nezakonite jer su te radnje bile u nadleţnosti
odbora. Međutim, izvršenje ove odluke je prekinuto zbog podnošenja
724
zahteva druge strane za "nadzornu reviziju". Privredni ţalbeni sud u

Kijevu1, odbacio je, na osnovu prigovora Opšteg tuţilaštva, odluke
Kijevskog regionalnog suda i odbio sve zahteve kompanije podnosioca. Isto
tako je i Vrhovni privredni sud odbio potraţivanje kompanije zbog isteka
zakonskih rokova i neplaćanja sudskih taksi, a nije bilo nijednog zahteva za
produţenje rokova.

U Vladinim preliminarnim prigovorima da Sud nije nadleţan za
ispitivanje predmeta kompanije podnosioca, s obzirom da je postupak
počeo pre nego što je Konvencija stupila na snagu (11. septembra 1997.),
kompanija podnosilac je navela da su u to vreme sprovedene samo dve
faze postupka, dok je treća faza sprovedena u novembru iste godine, kada
su i akcije kompanije podnosioca opale. Sud primećuje da u skladu sa
opšteprihvaćenim međunarodnim načelima, Konvencija obvezuje stranku
tek nakon njenog stupanja na snagu. U skladu sa tom činjenicom, Sud
primećuje da je postupak započeo u junu 1997. godine, a taj je deo
postupka izvan nadleţnosti Suda ratione temporis. Sud odlučuje da ispita
sve postupke nakon 14. oktobra dok će se prethodni postupci uzeti u obzir
prilikom analize zahteva u celini.
Oslanjajući se na član 6. Konvencije, kompanija podnosilac je podnela
prigovor da je lišena prava na pravično suđenje od nepristranog i
neozavisnog suda zbog velikog pritiska i stalne kontrole ukrajinskih vlasti,
uključujući i predsednika Ukrajine. Vlada je odbacila ovu tvrdnju tvrdeći
da ukrajinski zakon sadrţi niz garancija za nepristranost i nezavisnost.
Kompanija podnosilac nije prigovarala zakonodavstvu, već postupanju
koje u skladu s tim pravilima nije uvek bilo prisutno u sudskoj praksi jer se
sudovi finansiraju iz lokalnog budţeta i takva je zavisnost je nesumnjivo
pretnja nezavisnosti sudstva zagarantovanog Ustavom. Sud ističe da su u
ovoj ţalbi podneta tri pitanja: nezavisnost i nepristranost sudova,
nedostatak saslušanja u postupku i duţina postupaka.
Što se tiče prvog slučaja, prema praksi suda, jedno od osnovnih
načela vladavine prava je pravna sigurnost, što pre svega znači da kad
sudovi konačno odlučuju o nekom pitanju, njihove odluke se ne bi trebale
1 Kao rezultat promena pravosudnog sistema, arbitraţni tribunali su danas poznati kao
Privredni sudovi.
725
dovoditi u pitanje, standard koji je postavljen u Brumarescu protiv Rumunije2

gde je sud utvrdio povredu zbog ukidanja pravosnaţne odluke najvišeg
suda. Uzimajući u obzir domaće postupke, sud primećuje da je kompanija
podnosilac privremeno stekla svoje pravo ponovnim otvaranjem postupka
i odluke iz 2001. godine od strane Kijevskog tribunala, a ta prava nisu
prepoznata od strane domaćih sudova. Kompanija podnosilac je
definitivno lišena prava na pravično suđenje protiv Savtransavto-Lugansk.
Sud takođe naglašava da je Vrhovni arbitraţni tribunal dvaput podrţao
odluke niţih sudova na osnovu toga da nisu pravilno primenili zakon. Sud
primećuje da arbitraţni tribunali nisu postupali u skladu sa uputstvima
Vrhovnog tribunala. Nadalje ukazuje na intervenciju ukrajinskih vlasti i
utvrđuje da su prigovori kompanije podnosioca na nepristranost i
nezavisnosti tribunala nerazumni i da takvo mešanje predstavlja
nedostatak poštovanja samog pravosudnog sistema. U skladu sa
okolnostima, sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6. u pogledu
prava na pravično suđenje od strane nezavisnog i nepristranog suda. Što se
tiče navoda o povredi člana 1. Protokola 1, sud naglašava da pravo
akcionara u kompaniji takođe znači pravo glasa i odlučivanja. S obzirom na
činjenicu da je kompanija podnosilac imalo prvo 49% akcija, a zatim je taj
udeo smanjen, a s obzirom na značajnu sloţenost predmeta, sud smatra da
slučaj ne spada ni u jednu kategoriju ovog člana, stoga odlučuje da ga
analizira u skladu sa opštim pravilima navedenim u ovom članu. Sud
naglašava da nije u snjegovoj nadleţnosti da ispituje odluke ukrajinskih
sudova i tribunala, već je njegova uloga da konstatuje da li je način
tumačenja i primene zakona od strane tih sudova u skladu sa Konvencijom
ili ne.
S tim u svezi, sud smatra da je nepravična metoda sprovođenja
postupka direktno uticala na pravo kompanije podnosioca na mirno
uţivanje imovine. Konačno, način završetka sudskih postupaka, kao i
neizvesnost u kojoj se našla kompanija podnosilac, krši pravičnu ravnoteţu
koja mora da postoji između javnih interesa i prava na mirno uţivanje
imovine. Zbog toga drţava nije garantovala pravo na imovinu kompaniji
podnosiocu, garantovano članom 1. Protokola 1. Na osnovu okolnosti
predmeta, sud utvrđuje da je došlo do povrede te odredbe. Što se tiče člana
14., kompanija podnosilac je navodno pretrpela diskriminatorski postupak
od strane vlasti. Međutim, sud smatra da u svetlu njegovih nalaza nije
2 Brumărescu protiv Rumunije br. 28342/95, ESLJP 1999-VII

726
potrebno analizirati da li je kompanija podnosilac bila diskriminisana na

osnovu njene nacionalnosti. Na osnovu člana 41., kompanija podnosilac je
podnela zahtev za materijalnu štetu u iznosu od 14.921.674 dolara kada se
tiče isplate od postupka zatvaranja. Takođe je traţila 1.388.000 dolara kao
nadoknadu za dividende na koje bi ona imala pravo na osnovu učešća sa
49% akcija. Kompanija podnosilac je takođe je traţila 300.000 dolara zbog
povrede člana 6. Konvencije i tvrdila da je zbog nezakonitih akata
Sovtransavto-Lugansk, izgubila trţište i kao naknadu za to traţi milion
dolara na ime materijalne štete. Vlada je odbila ove tvrdnje, tvrdeći da je
metoda koja se koristila za izračunavanje tih brojki netačna, a kompanija
podnosilac je dobila naknadu u postupku zatvaranja Sovtransavto-
Lugansk. Sud smatra da ovo pitanje još nije spremno za odluku. Shodno
tome, odlučuje da zadrţi predmet za dalji postupak koji se zasniva i na
mogućem sporazumu između ukrajinske drţave i kompanije podnosioca.
Sud daje strankama šest meseci za tu svrhu.
Odluka suda
Sud utvrđuje da je došlo do povrede člana 6. stava 1. i člana 1.
Protokola 1, dok se zahtev na osnovu člana 14. Konvencije smatra
nepotrebnim za razmatranje (jednoglasno).
727
Agrotexim i drugi protiv Grčke - 14807/89

24.10.1995 [Veće]
Ĉlan 1 Protokola 1
Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine kao rezultat pada
vrednosti akcija: podnosioci predstavke nemaju lokus standi (pravo na
podnošenje tuţbe)
Ĉlan 6 i član 13
Povreda prava na pravično suđenje i delotvoran pravni lek kao
rezultat nedozvoljavanja učešća u sudskim postupcima i pruţanja pravne
zaštite njihovih prava / nema potrebe za razmatranjem
Ključne reči: pravna lica / locus standi akcionara / status ţrtve / efikasna
rešenja/ pravna zaštita/ zatvaranje kompanije /imovina u javnom interesu
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke - Agrotexim, Viotex, Hymofix, Kykladiki,
Mepex i Texema - šest grčkih kompanija sa ograničenom odgovornošću su
akcionari 51,35% pivare Fix ('kompanija'), koja je 1927. postala društvo sa
ograničenom odgovornošću. Od 1975. pivara Fix je doţivela pad
poslovanja i nakupila je znatne dugove kod Narodne banke Grčke, njenog
glavnog poverioca/kreditora. Godinu dana kasnije pivara Fix je odlučila da
prenese dve najveće fabrike iz svojih postojećih prostora u Atini, odnosno
iz avenije Syngrou i ulice Patission u područja izvan centra grada i pretvore
te zone u shopping i poslovni centar, projekt za koji je Narodna banka
Grčke dala svoj pristanak. Kao rezultat toga, 1976. godine fabrika Syngrou
Avenue i fabrika u ulici Patission prestale su da rade. 1979. godine,
kompanija je dobila građevinsku dozvolu od vlasti, a godinu dana kasnije
ugovorila je sklopila ugovor sa Prokopiou doo, građevinskom tvrtkom. Iste
godine, Gradsko veće Atine, s nalogom koji potvrđuju dalji nalozi, odredilo
je imovinu u ulici Patission za oblast koja je trebalo da se razvija kao
omladinski centar i javni park. Ali taj nalog nije potvrdio nadleţni ministar.
Godinu dana kasnije, Gradsko veće Atine je izmenilo plan razvoja koji je
728
sada obezbedio transformaciju te oblasti u park i odbilo zahtev kompanije

za novi plan te potvrdilo prethodni nalog. Gradsko veće Atine je započelo
sadnju stabala i postavljnje klupa na aveniji Syngrou, imovini koji je
osporila drţava. Posle zahteva kompanije, drţavni pravobranilac je pred
Apelacionim sudom u Atini naloţilo Opštinskom veću Atine i svakom
trećem licu da prekinu uzurpiranje imovine. Kao posledica nepridrţavanja
ovog naloga, kompanija je pokrenula postupak pred prvostepenim sudom
u Atini 1982. godine, za priznavanje spornog vlasništva, a prvostepeni sud
je odbacio tuţbu na osnovu proceduralnog nedostatka.
Sa druge strane, u avgustu 1982. godine, Nacionalna banka Grčke
prekinula je finansiranje pivare Fix. Kako je poslovanje kompanije nastavilo
da opada, 1983. godine akcionari su doneli odluku o zatvaranju kompanije
i imenovali dva likvidatora, koje bi posle devet godina zamenio samo
jedan. Iste godine kompanija je pokrenula dve tuţbe prvostepenom sudu u
Atini protiv grčke drţave, grada Atine i gradonačelnika Atine lično,
zahtevajući odštetu za smanjenje štete prouzrokovane aktivnostima i
izjavama Gradskog veća i gradonačelnika. U julu 1984. godine, sud je
odbacio dve tuţbe, naglašavajući da ni odluka atinskog opštinskog veća
niti njegovo javno objavljivanje nisu dela koji predstavljaju odgovornost
potonjeg mogu da uspostave pravo na naknadu štete. Dalje, u novembru
1983. godine, ministar za ekonomske poslove je izdao naređenje da se
kompanija zatvori u skladu sa posebnom procedurom utvrđenom
Zakonom o preduzećima sa poteškoćama. Odluka na koju se pivara Fix
ţalila Vrhovnom upravnom sudu - preko svojih likvidatora i kompanija
podnosilaca Kykladiki i Texema. Sud je odbacio bez razmatranja merituma
predmeta, zaključivši da ni pivara Fix niti Texema nisu bile pravni
zastupnici i da se Kikladiki povukao iz postupka na raspravi. A ove
godine, gradsko veće Atine je potvrdilo svoje planove o eksproprijaciji
oblasti avenije Syngrou i ulice Patission. Na zahtev ministra za privredu,
atinski Apelacioni sud je imenovao jednog likvidatora nakon prigovora
Narodne banke i ponovnog pokretanja tuţbe, sud je imenovao dva
likvidatora koji zastupaju interese Banke i kompanije. U julu 1986. godine
dve od kompanija podnosilaca zaraţile su od likvidatora preduzimanje
mera kako bi odrţale vrednost dotičnih nekretnina i vitalne interese
kreditora i akcionara kompanija. Zbog toga su likvidatori zatraţili od
predsednika Atine da ukloni oznake koje je prethodno nametnula drţava.
Zahtev je ponovno otvoren u junu 1988. godine, ali bez pozitivnog
729
odgovora, sa jednim obrazloţenjem da je Opština pokušala da kupi tu

imovinu i stavi je na raspolaganje javnosti. Iste godine, atinska gradska
uprava za planiranje predloţila je promenu razvojnog plana na području
avenije Syngrou, koja je bila označena kao "trgovački, kulturni i izloţbeni
centar". Godinu dana kasnije, Opštinsko veće Atine odlučilo je da
ekspropriše područje avenije Syngrou radi izgradnje trgovačkog i
kulturnog centra kao i parkinga za vozila. Odluka koju je osporio likvidator
kompanije, a istu je odbilo odeljenje za planiranje. Nakon što je dobila
odobrenje od prefekture Atine i odbijanja prigovora kompanije, 8. aprila
1989. godine, odeljenje za javne radove grada Atine je počelo da ruši zidove
oko fabrike.
Na zahtev likvidatora, prvostepeni sud u Atini, naloţio je obnovu
imovine i zabranu preduzimanja daljih koraka stranaka. Ovaj nalog je
potvrdio drţavni pravobranilac u Apelacionom sudu. Nakon objavljivanja
odluke o eksproprijaciji u Sluţbenom glasniku, likvidatori su podneli
zahtev za preispitivanje Vrhovnom upravnom sudu,koji do dana
razmatranja predmeta od strane Evropskog suda, nije doneo nikakvu
odluku.
Na zahtev Narodne banke i relevantnih zakonskih promena, atinski
Apelacioni sud je zamenio dva likvidaciona upravnika sa samo jednim. S
druge strane, zajedničkom odlukom ministara finansija, javnih radova i
ţivotne sredine, 2. marta 1993, eskproprisana je avenija Syngrou. Kao
rezultat toga, Nacionalna banka Grčke uzela je svu pokretnu i nepokretnu
imovinu pivare, koja se nalazila u Atini i drugim grčkim gradovima.

Podnosioci su se ţalili na nezakonito mešanje opštine Atina u
njihovom pravu na mirno uţivanje imovine, garantovano članom 1
Protokola 1, i navodnu povredu članova 6 i 13 Konvencije, jer ih je grčko
pravo sprečilo da, kao akcionari pivare Fix učestvuju u sudskim
postupcima i osigura pravnu zaštitu njihovih prava.
U vezi sa članom 1. Protokola br. 1, grčka vlada je u svojim
preliminarnim prigovorima tvrdila da je zahtev bio neprihvatljiv jer nije bio
ratione temporis i ratione personae s odredbama Konvencije i zbog toga što
kompanije podnosioci nisu uspele da iscrpu domaća pravna sredstava i u
skladu sa šestomesečnim vremenskim okvirom. Vlada je tvrdila da je
većina mera koje su preduzimale javne vlasti, koje su navodno u
730
suprotnosti sa Konvencijom, preduzeta pre 20. novembra 1985. godine,

kada je Konvencija stupila na snagu u Grčkoj i činjenica da su se neke od
tih radnji nastavile i nakon stupanja na snagu, nije dovoljna. Prema
mišljenju suda, na osnovu preliminarne studije, uzastopne radnje atinskog
veća mogu se uzeti kao niz koraka koji izazivaju kontinuirano kršenje.
Međutim, sud ne smatra da je neophodno da donese konačnu odluku o
ovom pitanju, jer treba prvo ispitati argumente Vlade o odsustvu statusa
"ţrtve" za kompanije podnosioce, što je vaţnije od prigovora nedostatka
jurisdikcije ratione temporis.
Vlada je tvrdila da podnosioci nisu imali status ţrtve na osnovu člana
25., budući da je prema ovom članu samo jedno lice čiji su lični interesi
pogođeni moglo da uţiva status ţrtve. U ovom slučaju, akcije kompanije ne
utiču direktno na interese akcionara, a činjenica da su ti interesi indirektno
pogođeni nije dovoljna da kompanije podnosioci uţivaju "status ţrtve".
Nadalje, Vlada tvrdi da društvo s ograničenom odgovornošću ima svoj
pravni subjektivitiet i svoje organe i imovinu koja se razlikuje od organa i
imovine akcionara, pa bi dopuštanje istima da zamene upravljačke organe,
stvorilo nesigurnost u komercijalnim transakcijama. Kršenje načela
"korporativnog pokrića" u korist većine akcionara nije razumno, s obzirom
da su imenovani likvidatori pravilno obavljali svoj posao u interesu
kompanije. Kompanije podnosioci, s druge strane, tvrde da su imenovani
likvidatori imali isključivo ovlašćenje da upravljaju i zaštite kompaniju u
postupcima zatvaranja i da su same kompanije lišene bilo kakve mere na
sudu protiv postupaka likvidatora. Pored toga, kompanije podnosioci
navode da likvidatori nisu štitili interese Kompanije.
Sud konstatuje da je ţalba akcionara kompanije zasnovana isključivo
na tvrdnji da navodna povreda prava ove kompanije na mirno uţivanje
njene imovine negativno utiče na njihove finansijske interese zbog pada
vrednosti akcija i stoga gubitke kompanije treba smatrati za njihove lične
gubitke. Na osnovu toga, oni su tvrdili da uţivaju status ţrtava. U svojoj
proceni, sud se poziva na mišljenje Komisije, kada je ona zaključila da
"kada kršenje prava jedne kompanije koja spadaju u okvir člana 1 Protokola
1 rezultiraju smanjenjem vrednosti akcija akcionara, onda se automatski
krši pravo akcionara u smislu člana 1 Protokola 1 ". Sud konstatuje da takva
potvrda dovodi do stvaranja kriterijuma koji akcionarima garantuje Locus
Standi, koji je po mišljenju Suda neprihvatljiv.
731
Ovakav stav moţe dovesti do poteškoća u određivanju ko ima pravo

da podnosi prijavu institucijama u Strazburu. Takođe moţe izazvati
značajne probleme sa iscrpljivanjem domaćih pravnih lekova. Sud
primećuje da u većini pravnih sistema akcionari obično nemaju pravo da
podnesu zahtev za naknadu štete u vezi sa radnjom ili propustom koji šteti
njihovoj kompaniji. Zbog toga je neopravdano priznati takvo pravo prema
Konvenciji. Štaviše, prevazilaţenje "korporativnog pokrića" ili
zanemarivanje pravnog subjektiviteta neke kompanije je opravdano samo u
izuzetnim okolnostima, naročito kada se utvrdi da je nemoguće da se
kompanija uputi u institucije Konvencije preko svojih organa ili njenih
likvidatora. Sud takođe nalazi da je ovaj princip potvrdjen u predmetu
Barcelona Traction u vezi sa diplomatskom zaštitom kompanija od strane
Međunarodnog suda pravde1. U ovom predmetu nije jasno utvrđeno da je
nemoguće da kompanije podnosioci podnesu zahtev preko likvidatora
kompanije. Sud takođe napominje da nije bilo činjenica da su likvidatori
nepravilno obavljali svoje duţnosti. Ĉak i kada je to bio slučaj, sud, na
osnovu odluke Apelacionig suda u Atini, primećuje da je kompanija moţda
traţila zamenu likvidatora. Ali naprotiv, na osnovu dokaza, primećuje se
da su akcionari dali uputstva likvidatorima o merama koje treba preduzeti.
Kao rezultat toga, ne moţe se konačno zaključiti da li bi u vreme
podnošenja tuţbe sudu moglo biti moguće da pivara Fix podnese tuţbu
preko likvidatora. Shodno tome, ne moţe se smatrati da podnosioci nemaju
pravo podnošenja zahtva institucijama Konvencije. Ovaj zaključak čini
neopravdanom dalju ocenu suda u vezi sa drugim prigovorima Vlade u
vezi sa navodnim kršenjima.
U pogledu članova 6 i 13, sud zaključuje da nijedan od ovih članova
ne podrazumeva da, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom drţava
ugovornica, akcionari u društvu sa ograničenom odgovornošću imaju
pravo podnošenja tuţbe kojom traţe naloga ili nadoknadu u vezi sa
delovanjem ili nedelovanjem koji štete njihovoj kompaniji. Sud odbacuje
ovaj zahtev kao neprihvatljiv.
Odluka suda
Sud odlučuje da nije nadleţan za procenu osnovanosti (merituma)
predmeta (osam glasova za i jedan protiv).
1 Barcelona Traction, Light and Power Company Limited, presuda od 5. februara 1970,
Izveštaji presuda, mišljenja i odluka, 1970, str 39 i 41.
732
Izdvojeno mišljenje sudije Walsh-a

Sudija Walsh izraţava suprotne stavove o pravu akcionara da
podnesu ţalbu. Prema njegovim rečima, velike kompanije su komercijalna
sredstva za prikupljanje kapitala. Međutim, u slučajevima kada takve
kompanije propadnu, gubitnici su pojedinačni akcionari. Oni su vlasnici
sredstava iako primarno vlasništvo ostaje u kompaniji. Postojanje entiteta
kompanije ne daje akcionarima nikakvu vrstu garancije za gubitak
vrednosti njihovih akcija. Prema njemu, čini se anomalističnim da bi zaštita
ljudskih prava u oblasti imovine morala da bude predmet principa
"korporativnog pokrića". Akcionarima treba dozvoliti da se ţale na kršenje
njihovih pojedinačnih/individualnih prava u akcionarskim društvima.
Trupe onih koji potraţuju treba posmatrati kao grupu pojedinačnih ţrtava.
733
Marčić i drugi protiv Srbije - 17556/05

Mešanje u pravo na mirno uţivanje imovine usled neizvršenja odluke
Privrednog suda za naknadu zarada kao rezultat nesolventnosti / postoji
povreda
Ĉlan 6 § 1
Privrednog suda za naknadu zarada / nije potrebno razmatrati odvojeno
Ključne reči: mirno uţivanje imovine / neizvršenje odluke / stečaj / naknada

zarada
Okolnosti predmeta
Podnosioci predstavke: g-din Srbislav Marčić (prvi podnosilac), g-din
Stevan Kostić (drugi podnosilac), g-din Slavko Pešić (treći podnosilac), g-din
Radoslav Pesić (četvrti podnosilac), g-din Ĉaslav Stošić (peti podnosilas), g-din
Sreten Stojanović (šesti podnosilac), g-din Budimir Stajić (sedmi podnosilac), g-
din Petar Pesić (osmi podnosilac), g-din Slađan Stanisavljević (deveti podnosilac,
g-din Branko Dinić (deseti podnosilac), g-din Saćip Demić (jedanaesti
podnosilac), g-din Dragan Ţivković (dvanaesti podnosilac), g-din Dragan
Nikolić (trinaesti podnosilac), g-din Zoran Stanojević (četrnaesti podnosilac, g-
din Mile Milenković (petnaesti podnosilac), g-đa Branka Mirčić (šesnaesti
podnosilac) i g-đa Ljiljana Petrović (sedamnaesti podnosilac) su drţavljani
Drţavne zajednice Srbija i Crnagora. Sa izuzetkom podnosilaca dvanaest,
šesnaest i sedamnaest, svi su bili zaposleni u "Mehanizaciji" organizacionoj
jedinici drţavne kompanije "Erozije" u Srbiji. Tri od navedenih podnosilaca
su deca radnika koji su umrli, a koje je Opštinski sud u Vladičinom Hanu
proglasilo za njihove zakonske naslednike.
Nepoznatog datuma, podnosioci su podneli tuţbu protiv "Mehanizacije"
pred sudom za radne sporove u Vranju za isplatu zarada za rad na projektu u
Iraku. Privredni sud u Leskovcu je 1988. godine otvorio postupak za
734
nesposobnost plaćanja "Mehanizacije". Ova odluka je objavljena je u

Sluţbenom listu Socijalističke federativne republike Jugoslavije, a nekoliko
dana pre tog datuma, isti sud je otvorio poseban stečajni postupak "Erozije".
Nakon toga, sud za radne sporove obavestio je Privredni sud o novčanim
potraţivanjima podnosilaca, koja su navedena u američkim dolarima.
27. decembra 1990. godine, Privredni sud je, uzimajući u obzir
devizni kurs i sredstava na raspolaganju za pretvaranje u novac, doneo
formalnu odluku navodeći tačan iznos koji duţnik isplaćuje svakom
podnosiocu, u jugoslovenskim dinarima, unapred; odlukom je priznao
potraţivanja radnika u američkim dolarima. Određeno je da se ovi novčani
iznosi isplate u roku od petnaest dana od prijema pravosnaţne odluke. 12.
februara 1991. godine odluku Privrednog suda je potvrdio Viši privredni
sud, a potom je postala pravosnaţna. Iz onoga što je poznato, podnosioci su
obavestili Privredni sud o prijemu 40% potraţivanja u američkim dolarima.
Podnosioci su, 13. decembra, 2004 podneli zahtev Privrednom sudu za
pristup spisima predmeta, pravosnaţnoj odluci suda kao dokazu da je
odluka o stečajnom postupku objavljena u Sluţbenom listu i dodatnom
primerku prednje strane spisa predmeta koja navodi postupke koji su
okončani. Ali, dobili su samo overenu kopiju prednje strane, bez opisa
okončanih postupaka.

Podnosioci predstavke navode povredu člana 1 Protokola 1 kao
posledicu neplaćanja predviđenog pravosnaţnom odlukom Privrednog
suda 27. decembra 1990. godine. S druge strane, Vlada smatra da nema
povrede člana 1 Protokola 1 i da navodi podnosilaca nisu u skladu sa
ratione temporis, ratione personae i nisu ispunili uslov za iscrpljivanje
domaćih pravnih lekova. Vlada je tvrdila da je stečajni postupak završen
27. decembra 1990. godine i da je drţava ratifikovala Protokol 1. marta
2004. godine. Šta više, tvrdi da nema dokaza da odluka o okončanju
stečajnog postupka nije objavljena u Sluţbenom listu i da su prava
podnosilaca za izvršenje odluke Privrednog suda propisana 2001. godine
Zakonom o obligacionim odnosima. Stoga, Vlada smatra da zahtev u
celosti nije u skladu sa ratione temporis Konvencije, koju osporavaju
podnosioci.
Sud odbacuje argument Vlade da proglasi da zahtev nije u skladu sa
ratione temporis na osnovu toga što odluka o zaključivanju stečajnog
735
postupka nije objavljena u Sluţbenom listu i nije bilo dokaza da je takva

odluka ikada doneta. Takođe, argumenti Vlade u vezi s standardom
odštampane rubrike i datumom nisu jasni, a zahtev podnosilaca za
sprovođenje odluke iz 1990. godine ne moţe se propisati, jer je taj sud ex
officio duţan da sprovede svoje odluke.
Što se tiče tvrdnje Vlade da zahtevi prvog, dvanaestog i
sedamnaestog podnosioca nisu u skladu ratione personae jer nisu priznati
kao poverioci u postupku nemogućnosti plaćanja, podnosioci su osporili
argumente na osnovu člana 36 Zakona o imovini. Sud odbacuje te
argumente i zaključuje da domaće zakonodavstvo propisuje da se imovina
preminulog prenosi ex lege na naslednika. Pored toga, Vlada je tvrdila da
podnosioci nisu iscrpli efikasne pravne lekove, jer nisu traţili izvršenje
pravosnaţne odluke Privrednog suda u skladu sa Zakonom o izvršnom
postupku. Takođe, prema Vladi, oni su uloţili ţalbu Nadzornom odboru
Vrhovnog suda ili ţalbu Vrhovnom sudu Srbije i Crne Gore. Podnosioci su
se protivili efikasnosti ovih lekova i pozvali na princip "iura novit curia".
Sud odbacuje argumente Vlade i smatra da ţalbe sudu Srbije i Crne Gore i
nadzornom odboru Vrhovnog suda nisu efikasne,1 kao što je već dobro
razrađeno u praksi suda; stoga ne vidi razlog da promeni ovu praksu.
Takođe, argument o Zakonu o izvršnom postupku ne stoji zato što je sud
taj koji izvršava svoje odluke. Shodno tome, sud smatra da primedbe Vlade
moraju da budu odbijene i a zahtev oglasi kao prihvatljiv.
Što se tiče člana 1 Protokola 1, Vlada je tvrdila da nije došlo do
povrede zbog nepostupanja podnosilaca koji su podneli samo tri ţalbe pre
stupanja na snagu Konvencije u odnosu na drţavu Srbiju,u periodu od
četrnaest godina i da su ti postupci bili sloţeni jer su uključivali veliki broj
poverilaca. Vlada je dalje tvrdila da čak i ako se tvrdi da podnosioci imaju
"imovinu" prema članu 1 Protokola 1, oni se ne mogu smatrati lišenim
njihovog prava na imovinu, jer to lišavanje, samo po sebi, nije konačno.
Podnosioci tvrde da nisu bili obavezni da podnose ponovljene zahteve,
pošto je sud ex officio (po sluţbenoj duţnosti) duţan da izvrši svoje odluke i
da im je imovina oduzeta od trenutka kada je odluka privrednog suda
postala pravosnaţna.
Sud se u svojoj oceni oslanja na svoju sudsku praksu, odnosno na
predmet Burdov protiv Rusije2 navodeći da "zahtev" moţe uspostaviti
1 V.A.M. protiv Srbije, presuda br. 39177/05, § 70, 13. mart 2007
2 br. 59498/00, § 40, ESLJP 2002-III
736
"imovinu" u smislu člana 1 Protokola 1, ako je dovoljno utemeljen na

izvršenju. Takođe smatra da je odgovornost drţave da uvede sva potrebna
sredstva za izvršenje sudskih odluka. Sud primećuje da odluka Privrednog
suda od 27. decembra 1990. godine još uvek nije izvršena i da je od stupanja
na snagu Konvencije već prošlo tri godine i sedam meseci, period koji se
nalazi pod jurisdikcijom ratione tempore. Šta više, zahtev je nerešen skoro
trinaest godina, period u kojem nije bilo pokušaja izvršenja odluke
Privrednog suda, što je uticalo na lišavanje dobijanja novca koji su
podnosioci legitimno očekivali. Prema tome, sud nalazi da je došlo do
povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije.
Imajući u vidu zaključke u vezi sa članom 1 Protokola 1, sud izjavljuje
da su zahtevi dati u skladu sa članom 6 stav 1 prihvatljivi, ali se ne smatraju
opravdanim da se pojedinačno razmatraju po meritumu predmeta.
Što se tiče pravične naknade predviđene članom 41 Konvencije, sud
zaključuje da se zbog neuspeha podnosilaca da se pridrţavaju pravila suda,
ne moţe dati pravična naknada koju oni traţe. Međutim, sud navodi da
drţava mora da osigura izvršenje presude Privrednog suda od 27.
decembra 1990. godine.
Odluka suda
Sud odlučuje da je došlo do povrede člana 1 Protokola 1 Konvencije i
da zahtev na osnovu člana 6 stav 1 nije potrebno razmatrati odvojeno
(jednoglasno).
737
Shcherbakov protiv Ukrajine - 75786/01

Ĉlan 6 § 1
Povreda prava na pravično suđenje zbog neizvršenja sudske odluke
za nadoknadu / postoji povreda
Ĉlan 1 Protokola 1
plaćanju duga/ postoji povreda
Ključne reči: pravično suđenje/ neizvršenje sudske odluke / iscrpljivanje

pravnih lekova / mirno uţivanje imovine / naknada zarada
Okolnosti predmeta
Podnosilac predstavke - g-din Anatolij Aleksandrovich Shcherbakov,
ukrajinski drţavljanin, 1997-1998 je radio kao rudar u drţavnoj
građevinsko-rudarskoj kompaniji Shakhtobudivel’ne Upravlinnia; “LSU”.
Vlada je tvrdila da je od te godine i dalje, rudarska kompanija pretrpela
finansijske poteškoće i zbog toga su se zarade isplaćivale zaposlenima
nepravilno. U oktobru 2000. godine, podnosilac predstavke je pokrenuo
postupak u sudu grada Lysychansk protiv kompanije, traţeći da dobije
zarade koje mu je dugovala. Godinu dana kasnije, sluţba za izvršenja grada
Lysychansk obavestila je podnosioca predstavke da njegova presuda ne
moţe biti izvršena zbog nedostatka sredstava dotične kompanije. 2003.
godine, kompanija je uplatila podnosiocu zahteva novčani iznos koji je
dugovala. Godinu dana kasnije, podnosilac predstavke je obavestio sud da
mu je isplaćen iznos na ime naknade za zaostale zarade, i da iznos
uključuje i dug prema presudi od 2. novembra 2000. godine.

Podnosilac predstavke je naveo povredu člana 6 stav 1 Konvencije i
člana 1 Protokola 1 Konvencije, zbog neizvršenja presude Okruţnog suda u
Lysychansk od 2. novembra 2000, donete u njegovu korist.
738
Što se tiče prihvatljivosti zahteva, Vlada je izjavila da se podnosilac

predstavke više se ne moţe smatrati ţrtvom povrede njegovih prava iz
člana 6 stav 1, pošto je presuda od 2. novembra 2000. godine u potpunosti
izvršena od strane nacionalnih vlasti. Tako je predloţila da se zahtev
proglasi neprihvatljivim ili izbriše sa liste sudskih predmeta. U vezi sa
ovim stavom Vlade, Sud primećuje da je ovo pitanje već ranije bilo ispitano
u drugim odlukama,1 gde je utvrđeno da podnosilac predstavke moţe da
tvrdi da je ţrtva povrede prava zagarantovanih članom 6 stav 1 u pogledu
perioda tokom kojeg odluka nije bila na snazi, pa zbog toga odbija prigovor
Vlade.
Dalje, Vlada je tvrdila da podnosilac predstavke nije iscrpio domaće
pravne lekove jer nije podneo tuţbu pred domaćim sudovima u kojima
osporava pasivnost sluţbe drţavnog izvršitelja ili pokuša da ubrza
postupak izvršenja u njegovom predmetu. Sud se prisetio gore pomenutih
predmeta, i stoga Sud ne nalazi nijedan razlog da se ovaj predmet razlikuje
od prethodnih odluka. Stoga Sud zaključuje da je podnosilac predstavke
oslobođen od iscrpljivanja pravnih lekova i da je zahtev bio u skladu sa
članom 35 stav 1 Konvencije. Na istoj osnovi Sud zaključuje da ţalba
podnosioca predstavke prema članu 1 Protokola 1 ne moţe da se odbije.
U vezi sa članom 6 Konvencije, Sud primećuje da je drţava
odgovorna za dugove dotične rudarske građevinske kompanije.2 Sud
primećuje da je odluka od 2. novembra 2000. godine ostala neizvršena u
određenom vremenskom periodu (preko tri godine). Prema tome, Sud
smatra da su vlasti, ukoliko nisu preduzele neophodne mere da ispune
gore pomenute odluke duţe od tri godine, vlasti su uskratile primenu
odredaba člana 6 stav 1 Konvencije u njenom najvećem delu. Sud takođe
nalazi da je došlo do kašnjenja u izvršenju presude od novembra 2000.
godine do datuma dostavljanja zahteva upućenom tuţenoj Vladi. Dalje
smatra da Vlada nije dala nikakvo opravdanje za ovo kašnjenje. Shodno
tome, Sud zaključuje da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
U vezi sa članom 1 Protokola 1, podnosilac predstavke je tvrdio da je
došlo do neopravdanog mešanja u njegova imovinska prava, jer ga je
kašnjenje u plaćanju duga lišilo od trenutnog poseda njegove imovine.
1 videti: Voytenko protiv Ukrajine br. 18966/02, presuda od 6. juna 2004, § 35; Shmalko protiv
Ukrajine) br. 60750/00, presuda od 20. jula 2004, § 34
2 Romashov protiv Ukrajine, br. 67534/01, § 41, presuda od 27. jula 2004
739
Vlada je priznala da je dug činio imovinu u smislu člana 1 Protokola

1. Međutim, oni tvrde da nije prekršeno jer pravo podnosioca predstavke
nije bilo sporno i nije ga lišilo njegove imovine. Vlada je dalje primetila da
je kašnjenje u plaćanju bilo zbog nedovoljno sredstava tuţene kompanije.
Prema Sudu, značajno kašnjenje od preko tri godine da podnosiocu
predstavke isplati dug prema presudi, kašnjenje za koje Vlada nije dala
nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje i navodni nedostatak sredstava
drţavnog preduzeća ne moţe opravdati takvu koncesiju, predstavlja
povredu člana 1 Protokola 1.
Shodno članu 41 Konvencije, Sud podnosiocu predstavke dodeljuje
iznos od 1.500 eura na ime svih njegovih potraţivanja i troškova za
podnošenje zahteva Sudu.
Odluka suda
740
Katalogimi në botim – (CIP)
Biblioteka Kombëtare e Kosovës “Pjetër Bogdani”
332.2: 347.99(4)
Pravno na imovinu : susdska prraksa Evropskog

suda za ljudska prava / Associates in Rural
Development, INC. – Prishtina : Associates in Rural
Development, INC, 2018. – 740 f. ; 21 cm.
ISBN 978-9951-8970-1-3

PRAVO NA IMOVINU - Jurisprudencija Evropskog Suda Za Ljudska Prava

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

PRAVO NA IMOVINU - Jurisprudencija Evropskog Suda Za Ljudska Prava

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Jurisprudencija Evropskog Suda

Ova publikacija se deli besplatno.

c. Copyright 2018. Agencija Sjedinjenih Drţava za Međunarodni Razvoj

Pravo pojedinca da poseduje i koristi imovinu je vaţno za aktivnosti

Kosovo se suočava sa mnogim izazovima kako bi osiguralo to pravo za

Uz pomoć USAID-a, Vlada Kosova je izradila i sprovodi Nacionalnu

Ovaj rad predstavlja dodatnu inicijativu koju je podrţao USAID, kako

Međutim, uprkos značaju sudske prakse Evropskog suda za kosovsko

albanskom ili srpskom jeziku. Mi smo izradili zbirku saţetaka ključnih

Reč stručnjaka koji su radili na pripremi

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) kao najviša institucija za

regionu, a to su slučajevi iz Albanije, Makedonije, Hrvatske, Crne

Predmeti se bave nizom oblasti u smislu člana 1 Protokola 1, a

Saţeci su obrađeni prema modelu saţetaka objavljenih od strane

USAID-ov Program za imovinska prava je jako zadovoljan što je bio u

USAID-ov Program za imovinska prava ţeli da oda priznanje za

EKSPROPRIJACIJA/ NACIONALIZACIJA/ NADOKNADA

SVETI MANASTIRI PROTIV GRĈKE .............................................................1

BRUMĂRESCU PROTIV RUMUNIJE ..............................................................8

AKA PROTIV TURSKE .....................................................................................12

HAMZARAJ PROTIV ALBANIJE ...................................................................16

JAHN I DRUGI PROTIV NEMAĈKE .............................................................20

BESHIRI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ........................................................29

JASIŪNIENĖ PROTIV LITVANIJE.................................................................34

POPOV PROTIV MOLDAVIJE........................................................................39

MALHOUS PROTIV REPUBLIKE ĈEŠKE ....................................................43

DRIZA PROTIV ALBANIJE .............................................................................48

ALMEIDA GARRETT, MASCARENHAS FALCAO I DRUGI

NADBISKUPIJA ZAGREBAĈKA PROTIV SLOVENIJE ...........................57

NURI PROTIV ALBANIJE ................................................................................61

STRAIN I DRUGI PROTIV RUMUNIJE .......................................................65

VON MALTZAN I DRUGI PROTIV NEMAĈKE ........................................74

BEYELER PROTIV ITALIJE ..............................................................................88

BIVŠI KRALJ GRĈKE I DRUGI PROTIV GRĈKE ......................................95

KOVACHEV PROTIV BUGARSKE ..............................................................103

MANUSHAQE PUTO I DRUGI PROTIV ALBANIJE...............................106

SPORRONG I LÖNNROTH PROTIV ŠVEDSKE ......................................111

PETROVI PROTIV BUGARSKE....................................................................120

HINGITAQ 53 PROTIV DANSKE ................................................................123

GUISO-GALLISAY PROTIV ITALIJE ..........................................................128

ARSOVSKI PROTIV BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE

TSONKOVI PROTIV BUGARSKE ...............................................................140

STEFANOVI PROTIV BUGARSKE ..............................................................144

VRAĆANJE IMOVINE/ NADOKNADA

RAMADHI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ..................................................147

GJONBOÇARI I DRUGI PROTIV ALBANIJE ...........................................156

JANTNER PROTIV SLOVAĈKE ...................................................................163

SMOJE PROTIV HRVATSKE ........................................................................167

MAGO I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE .............................172

WITTEK PROTIV NEMAĈKE .......................................................................183

KEHAYA I DRUGI PROTIV BUGARSKE...................................................188

PYRANTIENE PROTIV LITVANIJE.............................................................193

BRONIOWSKI PROTIV POLJSKE ...............................................................199

KRASTEVA I DRUGI PROTIV BUGARSKE..............................................205

KONTROLA IMOVINE/ MEŠANJE U MIRNO UŢIVANJE/ MERE DRŢAVE

MULLAI I DRUGI PROTIV ALBANIJE.......................................................209

CHABAUTY PROTIV FRANCUSKE ............................................................215

DELVINA PROTIV ALBANIJE......................................................................219

VRIONI I DRUGI PROTIV ALBANIJE I ITALIJE.....................................223

GRATZINGER I GRATZINGEROVA PROTIV REPUBLIKE ĈEŠKE .... 227

PINE VALLEY DEVELOPMENTS LTD I DRUGI PROTIV IRSKE .......230

ANHEUSER-BUSCH INC. PROTIV PORTUGALIJE ................................235