I kolokvijum Natasa i Ana

Srecno! 

Osnovna funkcija upravljackog racunovodstva jeste da obezbedi relevantne informacije koje ce olaksati
proces upravljanja organizacijom.

Bitni aspekti kada je rec o informacijama koje je neophodno komunicirati su:

 Relevantnost informacija- u skladu sa potrebama krajnjeg korisnika i samim zadatkom

 Karakteristike krajnjeg korisnika koje mogu uticati na to kako ce shvatiti i koristiti informacije
 Nacin prenosenja informacija – menadzeri upr. racunovodstva moraju da dosta paznje posvete
izgradnji vestina vezanih za pismenu i usmenu komunikaciju

Upravljacko racunovodstvo analizira troskove, planira i budzetira za buducnost, evaluira i kontrolise.

Razlike:

Karakteristike Finansijsko racunovodstvo Upravljacko racunovodstvo

Bavi se pruzanjem fin. Bavi se pruzanjem informacija

informacija spoljnim korisnicima
Korisnici (vlasnici, kreditori, investitori,
drzavni organi..)
koje trazi menadzment
preduzeca, a za potrebe
planiranja, donosenja odluka,
kontrole poslovanja i upravljanja
performansama preduzeca

Pomaze eksternim korisnicima Pomaze menadzerima da

Svrha da odlucuju u pogledu planiraju, organizuju i kontrolisu
investiranja i pozajmljivanja poslovanje kao i da donose
sredstava poslovne odluke

Primena opsteprihvacenih
Pravila principa kako bi se osigurala
(principi) objektivnost u prosledjivanju
finansijskih informacija spoljnim
korisnicima
Prema dogadjajima koji su se
desili u bliskoj proslosti(od
Orijentacija poslednjeg izvestaja)
Korisnici mogu znati sta se desilo
u finansijskoj aktivnosti
preduzeca
Primena opsteprihvacenih
principa nije bitna, jer su
korisnici ti koji odredjuju
zahteve, ciljeve istih informacija.
Troskovi prema prihodu su
najvazniji princip u proizvodnji
ovakvih informacija.
Prema predvidjanju buducnosti,
i tako menadzment moze ove
informacije koristiti za donosenje
odluka o poslovanju preduzeca u
nastupajucem periodu

1

Ucestalost izvestavanja
Nivo detaljnosti
Godisnje, polugodisnje ili
kvartalno
Izvestaji podlezu eksternoj
reviziji ovlascenih revizora
Informacije nisu toliko detaljne
Onoliko cesto koliko
menadzment preduzeca zahteva,
izvestaji se odnose na poslovne
segmente, ne podlezu nekim
proverama osim kada interna
revizija moze proveravati
procedure koje se koriste u
pripremi izvestaja
Moze da se ide do sitnih detalja

Aktivnosti menadzera:

 Planiranje- postavljanje kratkorocnih i dugorocnih ciljeva i zadataka, kao i nacina za njihovo

ostvarivanje. UR kratkorocne planove pretvara u budzete (kvantitativni iskazi plana, za pripremu
budzeta je odgovoran kontrolor)
 Organizacija- mobilizacija zaposlenih kako bi se ostvarile planirane aktivnosti, informacije o
troskovima, prodaji su znacajni izvestaji upravljackog racunovodstva.
 Kontrola- pracenje rezultata poslovnih aktivnosti u odnosu na planirane, povratna informacija je
kljucna kako bi se videlo da li se plan prilagodjava ili adaptira evenutalnim promenama
 Odlucivanje- da bi doneli validnu odluku, menadzerima su potrebne relevantne i aktuelne
informacije
 Upravljanje performansama- merenje performansi menadzera, aktivnosti ili org jedninice i u
skladu sa tim donosenje odluka u pravcu dostizanja ciljnih vrednosti, jedna od najtezih aktivnosti
u okviru UR-a

Potreba za informacijama u zavisnosti od nivoa organizacije:

1) Operativni nivo (informacije su manje ekonomske i finansijske prirode, a vise fizicke i
operativne)
2) Srednji menadzment (informacije su grupisane i vise finansijske prirode, korisne su radi
dobijanaj eventualnih upozorenja da li su neki aspekti poslovanja drugaciji od
predvidjenih)
3) Top menadzment (dobija sve informacije o desavanjima na pojedinacnom ili nivou
odeljenja ili sektora, sluze kao podrska dugorocnom odlucivanju)

2
 Funkcije menadzerskog racunovodstva:

Obezbedjuju se povratne informacije o efikasnosti

Operativna kontrola i kvalitetu zadataka koji se izvrsavaju
Upravlja se troskovima resursa koji se koriste za
Upravljanje troskovima proizvodnju proizvoda ili pruzanje usluge i
isporuku do krajnjih preduzeca
Obezbedjuju se informacije o performansama
Menadzment kontrola menadzera i organizacionih jedinica
Obezbedjuju se informacije o finansijskim i
Strateska kontrola dugorocnim performansama preduzeca, trzisnim
uslovima, potrosacima i tehnoloskim inovacijama

Kontroler se odnosi na poziciju koja se bavi upravljackim racunovodstvom.

Upravljacko racunovodstvo obuhvata procese i tehnike kojima se dolazi do finansijskih i nefinansijskih

informacija znacajnih za donosenje poslovnih odluka, a u cilju kvalitetnijeg upravljanja poslovanjem i
postizanjem maksimalne finansijske uspesnosti.
ERP (Enterprise Resource Planning) predstavlja softverski sistem za planiranje poslovnih resursa.
Obuhvata sve funkcije u preduzecu, od nabavke, preko proizvodnje, usluga, prodaje, marketinga,
logistike, upravljanja ljudskim resursima, finansija, kontrolinga.
Omogucava da preduzece brzo reaguje na promenu, zamenjuje stotine pojedinacnih softvera koji bi se
odnosili na pojedine segmente poslovanja.
Znacaj upravljackog racunovodstva za funkcionisanje organizacije:
(Poboljsanje motivacije zaposlenih, Obezbedjivanje reda i discipline, Omogucavanje koordinacije, Pomoc
pri poboljsavanju performansi, Pomoc pri smanjivanju broja gresaka, Pomoc u dostizanju ciljeva
organizacije, Preispitivanje tacnosti standarda, Efikasno koriscenje resursa)

2.Pojam, koncept i klasifikacija troskova

Nosilac troskova podrazumeva sve ono za sta se odredjuju i obracunavaju troskovi (proizvod, usluga,
potrosac, posao, aktivnost..)
Direktni (neposredni) troskovi- odnose se na odredjeni nosilac troskova i mogu mu se direktno dodeliti
na ekonomski izvodljiv i troskovno efikasan nacin (fabrika namestaja- direktan trosak je drvo od kojeg se
namestaj pravi)

3
Indirektni (rezijski, opsti, zajednicki) troskovi- ne dodeljuju se nosiocima troskova, vec se na njega
alociraju nekom od metoda alokacije (fabrika namestaja- indirektni trosak je amortizacija masine na
kojoj se proizvode razlicite vrste namestaja, ali se ne zna koji iznos ovog troska odlazi na pojedinacni deo
ovog namestaja)
Alokacija troskova- dodeljivanje indirektnih troskova

Faktori koji uticu na to da li ce trosak biti direktan ili indirektan:

 Visina troska (sto je niza, to je manje ekonomski opravdano njegovo razvrstavanje na nosioce
troskova)

 Dostupnost tehnologija za prikupljanje informacija (unapredjenja u oblasti tehnologije za

prikupljanje informacija omogucavaju da se sve vise troskova moze posmatrati direktnim)

 Dizajn operacija (klasifikacija troskova je mnogo jednostavnija ukoliko proizvodni pogoni

kompanije ili neki njeni delovi koriste za proizvodnju samo jednog nosioca troskova)

Proizvodni troskovi

1) Troskovi direktnog materijala (predstavljaju troskove materijala koji direktno postaju

integralan deo gotovog proizvoda i koji se fizicki, direktno i jednostavno moze vezati za
finalni proizvod)
2) Troskovi direktnog rada (troskovi rada koji se fizicki, direktno i jednostavno mogu vezati
za finalni proizvod, radnik fizicki dodiruje proizvod u toku njegove proizvodnje)
3) Indirektni troskovi proizvodnje (obicno su u pitanju materijali male vrednosti, u malim
kolicinama ili material ciji je utrosak za proizvodnju pojedinacnog proizvoda tesko
izmeriti, takodje u ove troskove ne spadaju troskovi vezani za funkciju prodaje i
administracije npr)
Troskovi konverzije ( Indirektni troskovi proizvodnje i troskovi direktnog rada )
Osnovni troskovi ( Troskovi direktnog materijala i troskovi direktnog rada)

Neproizvodni troskovi
1) Troskovi prodaje i marketinga (troskovi primanja i ispunjenja porudzbine
predstavljaju sve one troskove koji se javljaju da bi se obezbedilo izvrsenje
porudzbine potrosaca ili kako bi se dobio gotov proizvod ili usluga, npr. troskovi
reklame, isporuke, skladistenja, prodajne provizije..)
2) Administrativni troskovi (svi troskovi koji su vezani za upravu i administraciju, a ne
za proizvodnju ili prodaju, npr plate menadzmenta, troskovi racunovodstva, odnosa
sa javnoscu..)
Trosak proizvoda ( obuhvata sve troskove vezane za njegovo dobijanje, ovi troskovi ce biti obuhvaceni
kao rashodi u bilansu uspeha, tek u periodu kada zaista dodje do prodaje, medjutim nece uvek biti

4
prikazani kao rashodi jer prodaja mozda nece nastupiti u periodu kada su i proizvedeni, do tada ce biti
tretirane kao zalihe u bilansu stanja)

Trosak perioda (svi oni troskovi koji ne ulaze u troskove proizvoda i oni se prikazuju u bilansu uspeha
kao rashodi u onom periodu kada su i nastali, trosak perioda se odnosi na knjigovodstveni period,
godinu ili mesec)

Za proizvodne kompanije:
Troskovi prodatih proizvoda= Pocetne zalihe + Troskovi proizvodnje – Krajnje zalihe

Za trgovinske komanije:
Troskovi prodatih proizvoda= Pocetne zalihe + Nabavke – Krajnje zalihe

Za usluzne kompanije:
Troskovi prodatih proizvoda = Troskovi pruzene usluge

U zavisnosti od ponasanja troskova prilikom promene obima aktivnosti, dele se na:

 Varijabilne (imaju konstantnu vrednost, povecavaju se povecanjem i smanjuju smanjenjem
obima aktivnosti, npr troskovi rada u proizvodnji, troskovi materijala)
 Fiksne (ostaju isti u ukupnom iznosu nezavisno od promene obima aktivnosti, dok sa druge
strane imamo fiksne troskove po jedinici proizvoda, oni se menjaju obrnuto srazmerno promeni
obima aktivnosti, npr troskovi osiguranja, zakupa, administrativnog osoblja)
 Stepenasto ili relativno fiksne troskove (konstantni su u okviru nekog opsega aktivnosti, da bi
zatim skokovito porasli na drugi nivo, na kome opet ostaju konstantni)
 Poluvarijabilne ili mesovite troskove (odlike i fiksnih i varijabilnih, oni se u svojoj ukupnosti
povecavaju kada raste obim proizvodnje, ali ne u istoj srazmeri, i za smanjenje vazi isto)
Postoje i krivolinijski troskovi koji se predstavljaju krivom koja pokazuje rast ili opadanje marginalnih
troskova.

U svrhu donosenja poslovnih odluka, vazno je da li je trosak relevantan (koji se menja promenom
odluke, u zavisnosti od alternative) ili irelevantan (na koje ne utice izbor jedne od alternative, to su
prosli troskovi koji se ili ne menjaju ili se menjaju ali na isti nacin za sve poslovne opcije koje se
razmatraju).

5
Diferencijalni (inkrementalni) trosak
Donosilac odluke se odlucuje za jednu od moguce dve alternative, pri cemu svaka ima prihode i
troskove, a razlika izmedju ove dve alternative se naziva diferencijalni trosak. Razlikujemo
inkrementalne (rast troskova do jedne do druge alternative) i dekrementalne troskove (opadanje
troskova od jedne do druge alternative)
Ovaj trosak moze biti kako fiksni, tako i varijabilni.
Ono sto je za ekonomistu marginalni za racunovodju je diferencijalni trosak, ali glavna razlika je u tome
sto marginalni utrosak predstavlja dodatni trosak za jednu jedinicu proizvoda dok se diferencijalni
odnosi na grupu dodatnih jedinica proizvoda.

Oportunitetni trosak
Predstavlja potencijalnu korist od koje se odustaje prilikom odabira jedne alternative nad drugom, rec je
o mogucem prihodu koji bi vlasnik ostvario kada bi angazovao kapital u nekom drugom poslovnom
poduhvatu.
OT se ne evidentira u racunovodstvu, samo se razmatra, i oni postoje samo kada su resursi ograniceni.

Nepovratni trosak
Trosak koji je vec ucinjen i ne moze se nijednom odlukom promeniti sada ili u buducnosti.

Neizbezni troskovi su oni troskovi koje nikako nije moguce ukloniti ukoliko se zeli realizovati odredjeni
poduhvat, nije ih moguce otkloniti nekom alternativom, dok troskovi koji se mogu ustedeti izborom
odredjene alternative predstavljaju troskove koje je moguce izbeci(i oni su jedini relevantni kada je u
pitanju donosenje neke poslovne odluke).

Prirodni (osnovni) troskovi:

 Troskovi materijala
 Troskovi stalnih sredstava- amortizacija
 Troskovi rada- plate
 Kalkulativni doprinos drustvenoj zajednici
 Troskovi usluga
Ekonomski troskovi ( troskovi sredstava i rada, to su troskovi bez kojih se ne bi mogao dobiti proizvod)
Neekonomski troskovi (izdaci koji poprimaju karakter troskova na bazi zakonskih propisa, npr kamate na
kredite za stalna i obrtna sredstva, doprinosi komorama i drugim udruzenjima..)

6
Razvrstavanje troskova moze biti po mestu nastanka (tako dolazimo do informacije gde su u kompaniji
odredjeni troskovi nastali), i po nosiocima (odgovor na pitanje koliko je troskova nastalo za odredjene
vrste proizvoda).
Prema tome kojoj poslovnoj funkciji pripadaju:
1) Troskovi proizvodnje u sirem smislu (nabavke, tehnickog upravljanja i proizvodnje u uzem
smislu)
2) Marketinga (pribavljanje porudzbina, izvrsenjea porudzbina, prodaje, distribucije i
postprodajnih usluga)
3) Uprave i administracije (troskovi opsteg upravljanja, racunovodstvene funkcije, funkcije
upravljanja ljudskim resursima, pravnih poslova)
4) Istrazivanja i razvoja
Ukalkulisani troskovi nastaju nakon evidintiranja u knjigovodstvu i pokazuju koliko je ukupno nastalo
troskova u odredjenom periodu po razlicitim osnovama.
Prodajom gotovih proizvoda, realizuje se i njihova cena kostanja- realizovani troskovi (uzi pojam od
ukalkulisanih, jer obuhvataju samo one troskove koji sacinjavaju cenu kostanja prodatih proizvoda)
Deo ukalkulisanih troskova, koji je inkorporiran u proizvodima i prodatim i naplacenim- naplaceni
troskovi.
Stvarni troskovi su istiniti, stvarno nastali troskovi, koji se dobijaju u knjigovodstvu na kraju obracunskog
perioda.
Planski troskovi su predvidjeni troskovi, najcesce za godinu dana, osnova za utvrdjivanje ovih troskova
je suma troskova proslih perioda kao i predvidjanja o kretanju troskova u periodu na koji se oni odnose.
Standardni troskovi su takodje unapred predvidjeni , ali su utvrdjeni na osnovu naucnih metoda,
koriscenjem najsavrsenijih sredstava za merenje utrosaka, naucnim predvidjanjem cena, predstavljaju
najtacnije merilo postignute ekonomicnosti.
Na kraju obracunskih perioda, kad se evidencijom utvrde stvarni opsti troskovi , sa njima se uporedjuje
planirana suma opstih troskova vec raspodeljenih na nosioce.
Stvarni troskovi <raspodeljeni troskovi na nosioce – razlika predstavlja preapsorbovane opste
troskove(smanjenje cene kostanja), u obrnutoj situaciji razlika predstavlja neapsorbovane opste
troskove(povecanje cene kostanja).
Trosak ce biti klasifikovan u skladu sa tim da li menadzer posmatranog centra troskova moze ili ne moze
kontrolisati dati trosak. (troskovi koji se mogu kontrolisati i oni koji su izvan kontrole)

3. Metodi odredjivanja troskova proizvoda

Kako bi se razvio dobar sistem odredjivanja troskova proizvoda ili usluge, menadzment preduzeca mora
da napravi izbor jednog sistema od tri kategorije metoda odredjivanja troskova:
1) Metod prikupljanja troskova (metod odredjivanja troskova prema poslu ( proizvodu) ili prema
procesu)

7
 2) Metod merenja troskova ( metod odredjivanja po stvarnim, normalnim ili standardnim
aktivnostima)
3) Metod odredjivanja opstih troskova ( metod zasnovan na obimu ili na aktivnostima)

Metod odredjivanja troskova po poslu (proizvodu)- koriste industrije gde se proizvod ili usluga
proizvode ili pruzaju za konkretnog kupca (gradjevinarstvo, brodogradnja, medicinske usluge, reklamne
usluge, usluge stamparije, profesionalne usluge, proizvodnja namestaja za kupca)
Metod odredjivanja troskova po procesu- u industrijama gde je prisutna kontinuirana masovna
proizvodnja homogenih proizvoda (proizvodnja pica, hrane, plastike, hemijska, farmaceutska industrija
Kada imamo sisteme gde svaki proizvod ima jedinstvene karakteristike ali i odredjene zajednicke,
(automobilska industrija, industrija obuce, elektronska npr) onda se takvi hibridni sistemi, a jedan od
takvih jeste sistem odredjivanja troskova po operacijama( kombinacija prethodna dva).

Metod odredjivanja troskova prema poslu

Dosta kompleksniji sistem , pogotovo u poslu u proizvodnji zbog postojanja zaliha. Svaki jedinstveni
proizvod, ili serija proizvoda posmatra se kao poseban “posao”.
Kao nosioci troskova se koriste proizvod ili usluga, serija proizvoda, porudzbina ili projekat.
Ovaj metod se koristi u malim i srednjim preduzecima.
Kod ovog metoda, preduzeca evidentiraju troskove u dokumentu koji se zove radni nalog, koji
predstavlja kolicinu proizvoda ili seriju proizvoda koji moraju da budu proizvedeni po narudzbini kupca u
odredjenom roku.
U tom slucaju je privremeni nosilac troskova, i po njemu se vrsi evidencija, pracenje i alokacija troskova
proizvodnje.
Nakon sto je dobijen nalog za proizvodnju, pristupa se otvaranju radnog naloga za konkretan posao. (u
njemu se nalaze tri vrste troskova: direktni trosak materijala, rada i opstih troskova proizvodnje)
Radni nalog prati kretanje proizvoda kroz proizvodnju, prvo direktnih troskova materijala i rada
(troskovi proizvodnje, i oni se direknto rasporedjuju na radne naloge) i opstih rezijskih
troskova(odredjeni novcani iznos po satu direktnog rada).
Faze odredjivanja troskova proizvoda prema poslu:
1) Utvrdjivanje posla koji je izabran kao nosilac troskova
2) Utvrdjivanje direktnih troskova proizvodnje (materijala i rada) za radni nalog
3) Utvrdjivanje baza za rasporedjivanje indirektnih troskova proizvodnje na radne naloge
4) Izracunavanje stope dodatka indirektnih troskova proizvodnje na radne naloge
5) Izracunavanje iznosa indirektnih troskova proizvodnje za svaki radni nalog
6) Izracunavanje ukupnog troska radnog naloga dodavajuci direktnim troskovima proizvodnje
alocirane indirektne troskovne proizvodnje

8
 Direktni troskovi materijala se evidentiraju na posebnom dokumentu- listi trebovanja
materijala, koji sadrzi vrstu i kolicinu od svake vrste direktnog materijala koji je potreban da bi
se napravila jedna jedinica proizvoda u odredjenom odeljenju.

Troskovi direktnog rada se prate preko dokumenta koji se naziva kartica ili dnevnik direktnog
rada.

Na kraju radnog dana svi dnevnici se sabiraju i konacni iznos direktnog rada, vreme i troskovi se
unose u radni nalog proizvodnje za svaki posao. Na osnovu cene zarade po satu, za svakog
zaposlenog se izracunava trosak rada u skladu sa brojem sati koje je proveo na odredjenom
poslu.

Koraci kojim se dolazi do stope dodatka opstih troskova:

 Odredjivanje baze za alokaciju (izazivaca troskova- faktor koji utice na indirektne
troskove, npr casovi rada masine, racunara)
 Izracunavanje prethodno odredjene stope dodatka za opste troskove (procenjeni opsti
troskovi proizvodnje/procenjeni ukupni troskovi u alokacionoj bazi)
 Odredjivanje opstih troskova (stopa dodatka za opste proizvodne troskove* iznos
alokacione baze koji se pojavljuje u poslu(stvarni troskovi direktnog rada koji terete
posao)) koristeci prethodno utvrdjenu stopu dodatka.

Kada preduzece na ovaj nacin primenjuje opste troskove na odredjeni posao, a to je mnozenje stvarne
aktivnosti sa unapred odredjenom stopom dodatka, naziva se normalni sistem obracuna troskova.

Tok troskova kod ove metode:

Troskovi zaliha su povezani sa nabavkom materijala i upotrebom direktnog rada, koji se zajedno
konvertuju u zalihe proizvodnje u toku ->> zalihe gotovih proizvoda ->> troskove prodatih proizvoda

Direktni troskovi materijala se direktno vezuju za posao i konvertuju se u drugu aktivu, zalihe
proizvodnje u toku, imamo ih u bilansu stanja.

Indirektni su neophodni da bi se direktni konvertovali u zalihe ali se oni alociraju prema odredjenom
kljucu za alokaciju, nakon alokacije, i oni postaju deo zaliha proizvodnje u toku.

Zalihe proizvodnje u toku ->> zalihe gotovih proizvoda ( kad se prodaju, postaju deo bilansa uspeha i
uparuju se sa ostvarenim prihodima)

Na osnovu porudzbine se pravi nalog proizvodnje.

9
Direktni troskovi materijala se evidentiraju na listu trebovanja materijala, direktni troskovi rada u
dnevnik rada, a indirektni troskovi proizvodnje preko budzetirane stope indirektnih troskova.

Primena metoda u usluznim delatnostima

Osnovna razlika je u tome sto u usluznim delatnostima nema direktnog materijala, ili ako ga ima onda je
u vrlo malim procentima. Osnovni fokus je na direktnim troskovima rada.

Koraci za utvrdjivanje indirektnih troskova u usluznim delatnostima:

1) Izracunavanje ukupnih indirektnih troskova u usl delatnosti za odredjeni period, najcesce

godinu dana
2) Odredjivanje alokacionog kljuca (moze biti broj sati direktnog rada, broj pacijenata..)
3) Izracunavanje budzetirane stope dodatka indirektnog troska ( ukupni budzetirani indirektni
troskovi/ukupni budzetirani iznos alokacione baze)
4) Alokacija indirektnih troskova na klijenta

Ukupni iznos koji klijent placa za uslugu se dobija kada se direktni troskovi rada saberu sa indirektnim
alociranim troskovima i na to se doda odredjeni procenat profitne marze.

Metod odredjivanja troskova proizvoda prema procesu

Procesno predvidjanje troskova se koristi u industrijama koje konvertuju osnovnu sirovinu u homogene
proizvode.

Slicnosti sa prethodnom metodom:

 Za cilj imaju da dodele troskove materijala, rada i indirektnih troskova proizvodima

 Da obezbede nacin na koji ce se izracunati troskovi po jedinici
 Oba sistema koriste iste racune proizvodnje (idnirektni troskovi zaliha materijala, proizvodnja u
toku i zalihe gotovih proizvoda)

Osnovna razlika: troskovi akumuliraju prema procesu, odnosno prema odeljenju koje obavlja odredjeni
process

Troskovi po jedinici= Troskovi inputa/Ocekivani broj jedinica izlaza

Osnovni izvestaj u okviru procesnog odredjivanja troskova proizvoda je izvestaj o proizvodnji, koji ima
funkciju da obuhvati broj jedinica koje su prosle obradu u konkretnom odeljenju u toku odredjenog

10
perioda, da se na osnovu njega izracunaju jedinicni troskovi kao i da se utvrde koji terete konkretno
odeljenje.

Osnovna organizaciona jedinica u okviru koje se vrsi utvrdjivanje troskova jeste procesno odeljenje.
Svako odeljenje mora obavljati sledece funkcije:
1) Aktivnosti koje se sprovode treba da se uniformno primenjuju na sve jedinice koje prodju kroz
to odeljenje.
2) Svaka jedinica izlaza iz tog procesnog odeljenja mora biti homogena.

U sekvencijalnoj organizaciji procesnog odeljenja jedinice se procesuiraju u nizu, prolaskom iz jednog

odeljenja u drugi.
Kod paralelnog procesnog odeljenja nakon odredjene tacke neke jedinice krecu drugim pravcem i
prolaze kroz druga procesna odeljenja.

Prikupljanje troskova je dosta jednostavnije kod ovog metoda, jer se troskovi rasporedjuju na nekoliko
procesnih odeljenja a ne na veliki broj poslova.
Koncept ekvivalentne jedinice se koristi, kako nije moguce identifikovati svaku jedinicu na putu iz jednog
procesnog odeljenja u drugo.
Ekvivalentna jedinica predstavlja kolicinu izlaza, izrazenu u obliku cele jedinice, koja je ekvivalentna
stvarnom iznosu delimicno ili potpuno zavrsene proizvodnje.
Troskovi konverzije su troskovi direktnog rada plus opsti proizvodni troskovi. (nastala jer se u uslovima
automatizovane proizvodnje smanjio udeo direktnog rada).
Pretpostavke vezane za tokove zalihe podrazumeva dva metoda:
1) Prosecni-ponderisani metod
2) FIFO metod (prvi unutra, prvi napolje)
Osnovna razlika: kako tretiraju pocetne zalihe

Faze analize i obracuna troskova koji se koriste u procesnom pristupu:

1) Utvrdjivanje fizickog broja jedinica

Utvrdjujemo sledece:
 Kolicina proizvodnje na pocetnim zalihama proizvodnje na pocetku perioda
 Kolicina proizvodnje zapoceta u tekucem periodu
 Kolicina zavrsene proizvodnje na kraju perioda
 Kolicina nezavrsene proizvodnje na kraju perioda

2) Izracunavanje ekvivalentnih jedinica za kolicinu koja je proizvedena za odredjeni peiod

11
 Broj ekvivalentnih jedinica =
broj delimicno zavrsenih fizickih jedinica * procenat zavrsenog procesa

Racuna se posebno za troskove direktnog materijala i za troskove konverzije (broj

ekvivalentnih jedinica zavrsenih jedinica + broj ekvivalentnih jedinica delimicno zavrsenih
jedinica)

Sa aspekta menadzera, pomaze nam da izracunamo profit koji bismo mogli da ostvarimo po
sadasnjim cenama ukoliko bismo prodali proizvod

Za potrebe racunovodstva, pomaze da se pripreme izvestaji sa utvrdjenom vrednoscu zaliha

3) Utvrdjivanje ukupnih troskova koji treba da se obracunaju za odredjeni period

Proizvodni troskovi jednog odeljenja:

 Troskovi proizvodnje iskazani kao pocetne zalihe proizvodnje
 Troskovi proizvodnje nastali u tekucem periodu

4) Izracunavanje troska proizvodnje po ekvivalentnoj jedinici

Troskovi po ekvivalentnoj jedinici =

troskovi pocetnih zaliha + tekuci troskovi/ broj ekvivalentnih jedinica

Troskovi pocetnih zaliha+tekuci troskovi= ukupni proizvodni troskovi

5) Rasporedjivanje troskova proizvodnje izmedju zavrsene proizvodnje i proizvodnje u toku

Trosak zavrsene proizvodnje=
trosak po ekvivalentnoj jedinici x broj ekvivalentnih jedinica zavrsene proizvodnje
Trosak nezavrsene proizvodnje=
trosak po ekvivalentnoj jedinici x broj ekvivalentnih jedinica nezavrsene proizvodnje
6) Provera da su svi troskovi obracunati, odnosno izrada izvestaja o proizvodnji

Taj izvestaj predstavlja rekapitulaciju onoga sto se desilo u procesu proizvodnje u toku
racunovodstvenog perioda.

Transferisani trosak je trosak proizvodnje jednog proizvoda u odredjenom procesnom

odeljenju , i predstavlja ulazni trosak proizvoda u drugo procesno odeljenje.

12
4.PONAŠANJE TROŠKOVA
-Kada se govori o ponašanju troškova, misli se na način njihovog reagovanja na promene u
obimu aktivnosti.

-Varijabilni troškovi- Su u ukupnom iznosu direktno proporcionalni promenama u obimu

aktivnosti, a konstantni po jedinici, trošak se može smatrati varijabilnim samo u odnosu na neku
aktivnost.
Aktivnost u odnosu na koju se posmatra trošak se naziva uzročnik troška.
Da li je neki trošak varijabilan razmatra se pod uticajem promene aktivnosti.
VT je jedan 0 onda kada je obim aktivnosti 0.

-Fiksni troškovi-se ne menjaju sa promenom obima proizvodnje,smanjuju se po jedinici prilikom

rasta obima aktivnosti.
Relevantan opseg aktivnosti-obim aktivnosti u okviru koga ft grafički prikazano predstavljaju
ravnu liniju.

-Fiksni troškovi za potrebe planiranja.

 Dodeljeni
 Diskrecioni

Dodeljeni fiksni troškovi-se odnose na ulaganja u zgrade, opremu, osiguranje, plate top
menadzmenta. Po prirodi su dugoročni i ne mogu se eliminisati u kratkom roku. Oni u ukupnom
iznosu ostaju nepromenjeni čak i u slučaju prestanka aktivnosti kompanije.
Najvažnije je da resursi koji stvaraju fiksne tr budu što bolje iskorišćeni, jer tada su ovi troškovi
po jedinici proizvoda najniži.

Diskrecioni fiksni troškovi-oni nastaju kao posledica odluke menadzmenta da potroši odredjena
sredstva za odredjene svrhe kao što su marketing,istraživanje i razvoj, odnosi sa javnošću.
Najvažnija karakteristika ovih troškova je što ih je moguće lako modifikovati iz godine u godinu ,
tako da se uklapaju u stratešku orijentaciju kompanije. Nazivaju se i upravljivi fiksni troškovi.
Ukoliko je budzet potrošen na neke troškove u posmatranoj godini, nije moguće uticati na
diskrecione troškove.

13
Podela troškova na dodeljene i diskrecione zavisi od strategije kompanije(primer:odgovor
kompanije na nepredviđene promene u nivou aktivnosti u pogledu odnosa prema zaposlenima.)

Stepenasti(polufiksni, relevantno fiksni) troškovi

Stepenasti troškovi se menjaju sa promenom obima aktivnosti skokovito. Ne menjaju se dok ne
dodje do relativno velike promene u obimu.Ovi troškovi su konstantni za odredjeni obim
proizvodnje,posle čega se naglo povećavaju, da bi opet u sledećoj zoni obima proizvodnje bili
konstantni, i tako u svakoj narednoj zoni.
Ukoliko su koraci u kojima se stepenasti troškovi menjaju veoma uski, ovi troškovi se mogu
tretirati kao varijabilni. Ako je relevantni opseg aktivnosti kraći od širine „stepenik“, ovi troškovi
se ponašaju kao fiksni troškovi.
Releativno fiksni troškovi po jedinici proizvoda su najniži pri punom korišćenju kapaciteta u
okviru zone obima aktivnosti, a najviši na najnižem stepenu korišćenja kapaciteta zone.

Karakteristike relativno fiksnih torškova:

 Progresija
 Digresija
 Remanentnost

Progresija-je slučaj kada ovi troškovi rastu više nego proporcionalno porastu obima aktivnosti
pri prelasku iz niže u višu zonu obima proizvodnje, i kad obim aktivnosti pri prelasku iz više u
nižu zonu obima opada sporije od opadanja troškova.

Digresija-je slučaj porasta troškova manjeg nego proporcionalnog porasta obima aktivnosti pri
prelasku iz niže u višu, kao i iz više u nižu zonu obima proizvodnje.

Remanentnost-je pojava da se ovi troškovi ne smanjuju u istom ritmu u kome su se povećali

kada je obim rastao . Do ovoga dolazi zbog toga što se ne može brzo odstraniti dejstvo faktora
koji su izazvali te troškove, na ovo se često ne utiče jer se očekuje da će smanjenje obima biti
samo privremeno.
Stepenasto ponašanje troškova je jako zastupljeno u hotelima, restoranima,bolnicama.

-Razlike izmedju fiksnih i stepenastih troškova:

 Strepenaste troškove je lako prilagoditi izmenjenim uslovima poslovanja.
 Visina stepenastih troškova će skočiti na sledeći nivo za nekoliko desetina sati aktivnosti,
dok je fiksnim troškovima za prelazak na viši nivo potrebno desetine hiljada sati .

-Krivolinijski troškovi-u realnosti se veliki broj varijabilnih troškova kreće krivolinijski i

predstavlja krivolinijske troškove.

14
Krivolinijski troškovi se mogu aproksimirati pravom linijom u okviru uskog opsega aktivnosti koji
se naziva relativan opseg. Relativan opseg aktivnosti je onaj raspon aktivnosti u okviru kojeg
važe pretpostavke o ponašanju troškova, date od strane menadzera.

-Mešoviti troškovi sadrže elemente i fiksnih i varijabilnih troškova , menjaju se sa promenom

obima aktivnosti ,ali ne direktno proporcionalno.
Mešoviti troškovi se mogu pokazati pravom na osnovu sledeće jednačine:

Y=a+b*x
Y-ukupan mešoviti trošak
a-ukupan ft
b-vt po jedinici
x-obim aktivnosti

Fiksni deo mešovitog troška je minimalan trošak neophodan kako bi usluga bila spremna i
dostupna za korišćenje, varijabilan trošak predstavlja trošak stvarnog pružanja usluge,koji varira
od broja pruženih usluga.

Primer: frizer prima fiksnu platu od 30.000, kao podsticaj prima 10% za svaku pruženu uslugu.
Ukoliko mesečni prihod pruženih usluga iznosi 90.000, plata frizera za taj mesec iznosiće
30.000+0,1*90.000=39.000.

Da bi se razdvojili ukupni troškovi na njihovu varijabilnu i fiksnu komponentu, potrebno je jasno

definisati:
-nosioca troškova
-vremenski okvir posmatranja
-relevantan opseg aktivnosti

*Metode koje omogućavaju da se razdvoji fiksna i varijabilna komponenta mešovitih troškova

1. Analiza računa- na ovaj način ukupan fiksni deo mešovitih troškova predstavlja zbir svih
računa koji se klasifikuju kao fiksni. Varijabilni deo mešovitog troška se dobija tako što se suma
troškova računa koji se klasifikuju kao varijabilni podeli sa obimom aktivnosti(na taj način se
dolazi do vt po jedinici aktivnosti)

2.Konferencijski metod-funkcija troškova se formira na osnovu analize i mišljenja koja se tiču

troškova i njihovih urzočnika prikupljenih iz raznih organizacionih jedinica kompanije.

15
3.Inženjerski pristup-kod ovog pristupa se vrši detaljna analiza na koj način bi određeni trošak
trebalo da se ponaša. Do procene funkcije troškova se dolazi tako što se analizira veza izmedju
fizičkog ulaza i izlaza. Kod ovog pristupa inženjer procenjuje potrebe za direktnim radom,
direktnim materijalom i direktnim režijskim troškovima i na taj način vrši procenu varijabilnih
toškova. Ovaj metod se posebno koristi kada se započinje nova proizvodanja.

4. Metod visoko-nisko- prema ovom metodu procena ponašanja troškova se bazira na njihovom
ponašanju pri najnižem i najvišem nivou aktivnosti. Najpre de odredi period poslovanja sa
najnižim nivoom aktivnosti i period sa najvišim nivoom aktivnosti.

VT se dobija kao- VT=promena tr/promena aktivnosti (promena se označava sa trouglićem)

FT se dobija- FT=UT-VA*VT
VA-visok obim aktivnosti
FT-fiksni
VT-varijabilni
UT-ukupni tr

Varijabilni trošak po jedinici = tr na najvišem nivou aktivnosti –tr na najnižem nivou aktivnosti
Najviši obim aktivnosti –najniži obim aktivnosti

Fiksni troškovi =ukupni tr na najvišem obimu aktivnosti(ili na najnižem obimu aktivnosti)

-varijabilni troškovi po jedinici*najviši nivo aktivnosti

5. Grafikon rasipanja- Kod ove metode grafički se pikazuju mešoviti troškovi na različitim
nivoima aktivnosti. (precizniji je od metoda visoko-nisko)

Različite vrednosti troškova za različite nivoe aktivnosti se prikazuju na grafikonu u vidu

tačkica.Na taj način se vizualizuje odnos izmedju troškova i obima aktivnosti, zatim se povlači
linija koja je najbliža svima tačkama. Ova linija aproksimira linearnu povezanost ponašanja
troškova u odnosu na promenu nivoa aktivnosti; ova linija se naziva regresiona linija.

16
Broj tačaka na osnovu kojih se crta regresiona linija zavisi od dostupnosti podataka,
varijabilnosti podataka, odnosa troškova.

6.Metod regresije najmanjih kvadrata- koristi matematičke formule za precizno dređivanje

najadekvatnije regresione linije.(precizniji je od grafika rasipanja)
Izračunava se regresiona linija tako da se minimizira suma kvadrata regresionih grešaka, koje
ustv. predstavljaju vertikalne devijacije vrednosti troškova u odnosu na regresionu
liniju(odredjuje se tako da razlika izmedju stvarnih i procenjenih nivoa troškova za svaki nivo
aktivnosti bude minimalan).

Koeficijent korelacije(R)- mera blizine regresione linije stvarnim troškovima, uzima brojeve od 0-
1.
Što je njegova vrednost bliža jedinici, regresiona linija bliže oslikava stvaranje troškova, a sto je
bliži nuli to su stvarni troškovi lošije aproksimirami regresionom linijom.

Koeficijent determinacije (R2)-pokazuje koliko dobro se regresiona linija uklapa u sve tačke
troškova

Izazovi sa kojima se susreće regresiona linija:

1.Pokušaj da se nerealni podaci uklope u linearni model.
2.Uključivanje izuzetaka
3.Uključivanje prediktora sa očiglednim ali netačnim odnosima

U bilansu uspeha po varijabilnim troškovima se razdvajaju fiksni i varijabilni troškovi

*od prihoda od prodaje oduzimaju se varijabilni troškovi, da bi se dobila marginalna dobit koja
služi za pokrivanje fiksnih troškova.Ova forma bilansa moze se koristiti isključivo interno, jer nije
dozvoljena za eksterno računovodstveno izveštavanje.

5.MARGINALNI TROŠKOVI I CVP ANALIZA

Za ekonomiste marginalni trošak je dodatni trošak prouzrokovan proizvodnjom za jednu ekstra

jedinicu.
Za računovođu marginalni trošak je prosečni varijabilni trošak za koji se pretpostavlja da će
imati linearni trend tj. Marginalni trošak po jedinici se pretpostvalja da će biti konstantan u
kratkom roku pri razmotrenom nivou aktivnosti.

CVP analiza-ispituje odnose i interakcije koje postoje između:

-cene proizvoda i usluga
-obima aktivnosti
-jediničnih varijabilnih troškova

17
-ukupnih fiksnih troškova
-miksa prodatih proizvoda

Tipični slučajevi koji koriste CVp analizu:

-izbor proizvodnog asortimana
-politika odredjivanja cena
-višesmenski rad
-izbor adekvatne opreme
-specijalne porudzbine

Glavne pretpostavke na kojima počiva CVP analiza su:

 Svi troškovi moraju biti podeljeni na fiksne i varijabilne
 Fiksni troškovi će ostati konstantni,a varijabilni ce varirati
 Jedini faktor koji utiče na troškove je dobit i obim aktivnosti
 Analiza se odnosi samo na jedan proizvod
 Zalihe se vrednuju preko marginalnih troškova
 Nema kolebljivosti
Ukoliko je marginalna dobit jednaka 0, firma ostvaruje gubitak

C/S racio pokazuje koliko će promena obima prodaje uticati na promenu marginalne dobiti
C/S racio=marginalna dobit/prihod od prodaje *100

Prelomna tačka rentabilnsoti-je tačka u kojoj su ukupni prihodi jednaki ukupnim troškovima, tj
obim pri kome je profit jednak nuli. Može se izračunati naturalno (koliko preduzeće mora da
proda komada da bi bilo na nuli) i vrednosno (koliko prihoda mora da ostvari da bi bilo na nuli)

Marginalna sigurnost pokazuje za koliko procenata može da opadne obim prodaje a da

kopanija ne pređe u zonu gubitka.(da bi se dobio procentualni iznos ,dobijena vrednost iz
formule se množi sa 100)

Tradicionalni grafikon rentabilnosti(crtanje)-linija fiksnih troškova se crta paralelno sa x osom,

na nivou vrednosti ukupnih fiksnih tošova, linija ukupnih troškova počinje na mestu gde fiksni
trošak seče y osu i predstavlja pravu liniju sa rastućim trendom, linija prihoda je prava linija koja
prolazi kroz koordinatni početak i ima rastući trend pod uglom koji je odredjen cenom.

Grafikon rentabilnosti kroz doprinos-jedina razlika u odnosu na tradicionalni grafikon je sto se

varijabilni troškovi ucrtavaju pre fiksnih, što rezultuje da je doprinos prikazan kao klin.

18
Grafikon profita-oblik prikaza prelomne tačke rentabilnosti, crta se samo linija profita.

Uticaj promene u troškovima i prihodima na grafikon rentabilnosti; najčešće promene se

odnose na:
1.promene u visini fiksnog troška:povećanje ili smanjenje fiksnih troškova ne menja trend linije
troškova, ali menja tačku preseka i na taj način prag rentabilnosti.
2.promena u visini varijabilnih troškova i prodajne cene ,ove promene menjaju trend linije
troškova

Višeproizvodni grafikon- ukoliko pojedini proizvodi iz proizvodnog miksa kompanije imaju fiksni
udeo u prodaji, analiza praga rentabinosti se može primeniti na seriju proizvoda koji se prodaju
u odredjenim stalnim proporcijama. Na ovaj načiin se može izračunati kombinovani doprinos
kao i kombinovana prelomna tačka rentabilnosti za seriju proizvoda.

Ograničenja na grafikonu rentabilnosti;

 grafikoni su razumni grafički prikazani samo u okviru normalnog nivoa aktivnosti 70-
120%.Preko toga grafički prikazi nisu korektni
 isprekidana linija troškova je verovatno najtačnije prikazana linija varijabilnih toškova
 varijabilni troškovi I prodaja verovatno nisu linearni(ekstrapopusti,odložena
plaćanja,efekti krive znanja ,ugovori u vezi sa cenama učiniće da linija varijabilnih
troškova I doprinosa imaju češće krivolinijsku formu.
 Grafikoni pokazuju odnose koji su kratkoročni
 Pretpostavlja se da je preduzeće uzelo tržišne cene tj da postoji perfektno tržište
 Rizik I kolebljivosti se ignorišu I pretpostavlja se perfektno poznavanje funkcionisanje
troškova I doprinosa.
 Pretpostavlja se da postoji jedan ili konstantan asortiman proizvoda.

Grafik sa isprekidanom linearnom funkcijom troškova prikazuje promenljiv porast fiksnih

troškova na nivou aktivnosti X I smanjenje varijabilnih troškova koji počinju na istom
nivou.Mogući razlog za ovo je uvodjenje opreme.

Grafikon sa isprekidanom linearnom funkcijom prikoda pokazuje promenljivu funkciju prihoda u

tačkama x I y , ove tačke predstavljaju pad rentabilnosti I to zbog povećanja prodaje I popusta
koji utiču na smanjenje prodajne cene po jedinici proizvoda.

Grafikon sa krivolinijskom funkcijom prihoda I višestrukim tačkama prikazuje krivolinijsku

funkciju prihoda prouzrokovanu smanjenjem cena u cilju povećanja prodaje i izlomljenu
19
funkciju troškova na nivou aktivnosti Q. Efekat ove dve funcije je postojanje tri prelomne tačke
rentabilnosti P,R,S.

6.OBRAČUN TROŠKOVA NA OSNOVU AKTIVNOSTI

Obračun troškova na osnovu aktivnosti (ABC-activity based costing) nastaje kao potreba da se
pruži dobra informacija menadzerima koji će donositi upravljačke odluke u vezi sa proizvodima,
uslugama i kupcima.Ovaj pristup omogućava upravljačkom računovodstvu prelazak sa obračuna
troškova I merenja performansi na upravljanje performansama.

Uzroci koji su doveli do promene u načinu obračuna troškova:

-povećanje raznovrsnosti proizvoda
-povećanje indirektnih troškova
-unapređenje informacionih tehnologija
-konkurencija na tržištu proizvoda

Tradicionalni metod obračuna troškova

U prvom koraku vršio se obračun ukupnih troškova direktnog rada i materijala, koji su se zatim
dodeljivali proizvodima. Drugi korak se sastojao od obračuna indirektnih toškova kao što su
troškovi rada mašina , terminiranje proizvodnje , kontrola kvaliteta,nabavka,zajednički troškovi
fabrike koji su zatim dodeljivaniproizvodima u jednostavnoj proporciji sa brojem sati direktnog
rada po proizvodima.

Prihod od prodaje=obim proizvodnje*jedinična prodajna cena

Troškovi direktnog rada=uk tr direktnog rada*obim proizvoda za odredjeni proizvod/uk obim

proizvodnje

Ukupni indirektni troškovi=uk indirektni tr*obim proizvodnje za odrejdeni proizvod/uk obim

proizvodnje

20
Ukupan poslovni profit= Prihod od prodaje-(obim proizvodnje*tr materijala po kom+tr
direktnog rada+uk indirektni troškovi)

Stopa prinosa od prodaje=ukupan poslovni profit/prihod od prodaje

Dva osnovna dokumenta koja se koriste za dolaženje do podataka o troškovima materijala I

direktnog rada su trebovanje materijala I opereaciona lista.

Obračun troškova primenom ABC metoda

Sistem obračuna na bazi troškova aktivnosti, ima za cilj da utvrdi pouzdane informacije o
troškovima proizvoda I usluga. Fokus sistema je na opštim troškovima koji su I razlog
redefinisanja tradicionalnog metoda obračuna troškova.
Osnovna pretpostvaka ovog metoda je da je aktivnost osnova trošenja resursa, a rezultat
trošenja resursa proizvod ili usluga.
ABC metod analizira aktivnosti I utrošene resurse I raspoređuje ih na nosioce .

Troškoci se u obračunu zasnovanom na troškovima aktivnosti mogu tretirati kao:

1.Neproizvodni troškovi- dodeljuju se proizvodima u abc metodi da bi se odredila

profitabilnost proizvoda I usluga. Deo su troškova proizvodnje, prodaje, distribucije(tr
isporuke,popravke u garantnom roku,provizija plaćena prodavcima)
*u tradicionalnom sistemu samo proizvodni troškovi su dodeljeni proizvodima.

2.Proizvodni troškovi- trošak se dodeljuje proizvodu samo ako postoji razlog da se veruje da
trošak može biti pogođen odlukama koje se tiču proizvoda
*u tradicionalnom metodu svi troškovi proizvodnje su dodeljeni proizvodima.

Stopa opštih troškova postrojenja=ukupni indirektni troškovi/broj sati direktnog rada

Alokaciona osnova koja se koristi prilikom obračuna stope opštih troškova odeljenja zavisi od
prirode posla koji se obavlja u svakom od njih.

ABC se zalaže da se proizvodima dodeljuju trošovi za kapacitete koje koriste.

21
Praćenje troškova resursa do aktivnosti –prvi korak u implementaciji abc sistema je
identifikovanje aktivnosti koje će oblikovati osnovu sistema. Rezultat prvog koraka je lista
aktivnosti.
Većina autora sugeriše kombinovanje aktivnosti korišćenjem hijerarhije nivoa:
 Aktivnosti na nivou jedinica se obavlaju svaki put kada je jedinica proizvoda ili usluge
proizvedena. Troškovi u ovoj kategoriji su direktnog rada, direktnog
materijala,energenata. Ove aktivnosti troše resurse proporcionalno broju proizvedenih I
prodatih proizvoda
 Aktivnosti na nivou serije se obavlja kad se obavlja proces proizvodnje serije, bez obzira
na broj jedinica u seriji. Aktivnosti kao što su podešavanje mašine ili obrada narudzbina
,terminiranje proizvodnje obavlja se svaki put kad se proizvede serija proizvoda
 Aktivnost na nivou proizvoda ili usluga se odnose na isljučivo odredjeni proizvod(dizaj
proizvoda, reklamiranje proizvoda)
 Aktivnost na nivou kupaca- samo se odnosi na odredjene kupce.
 Aktivnost na nivou fabrike se obavljaju bez obzira na to koji kupac se uslužuje, koji
proizvodi se proizvode, koliko serija..(čišćenje, internet, pripremanje godišnjih izveštaja
za stejkholdere)
Aktivnosti na nivou serije se ne mogu kombinovati sa aktivnostima na nivou proizvodne
jedinice, najbolje je kombinovati aktivnosti koje su blisko povezane jedna sa drugom.

Drugi korak u uspostavljanju sistema obračuna zasnovanog na troškovima aktivnosti je

dodeljivanje troškova aktivnosti. Cilj je odrediti koliko organizacija troši po svakoj aktivnosti.
U ovoj fazi procesa alokacije formirajuse centri troškovne aktivnosti oni služe za akumulaciju
svih troškova koji se mogu vezati za odredjenu aktivnost, odnose se isključivo na alokaciju
opštih troškova aktivnosti.
Alokaciona baza se odredjuje tako sto se za svaku aktivnost odredjuje uzročnik troškova koji bi
trebalo da pruži dobro objašnjenje za troškove, bude lako merljiv I da bude lak za indentifikaciju
sa proizvodom.

22
3 tipa uzročnika troškova:
 Transakcioni uzročnici- broje koliko puta je obavljena odredjena aktivnost.Može se
koristiti kad svi autputi prave suštinski iste zahteve na aktivnostima.(npr rasporedjivanje
proizvodne serije i procesuiranje narudzbine mogu zahtevati isto vreme).Najjeftiniji I
najmanje precizni uzročnici.
 Uzročnici trajanja- predstavlajaju ukupno vreme potrebno za obavljanje odredjene
aktivnosti.Trebalo bi da se koriste kada su značajne varijacije u vremenu koju ativnost
zahteva za različite izlaze.
 Uzročnici intenziteta direktno obračunavaju korišćene resurse svaki put kad je aktivnost
obavljena.Oni su najtačniji uzročnici troškova aktivnosti I najskuplji za implementaciju.
Njih bi trebalo koristiti samo kad su resursi povezani sa obavljenom aktivnošću skupi I
variraju svaki put kad se aktivnost izvodi

Uzročnici troškova aktivnosti indentifikuju vezu izmedju aktivnosti I nosioca troškova , kao što
su proizvodi, usluge I kupci. Oni služe kao kvantitativna mera izlaza aktivnosti.

Stopa uzročnika troška aktivnosti =ukupni troškovi aktivnosti X/ukupna količina uzročnika
troškova aktivnosti

23