1

Хасанагиница Љубомира Симовића

Љубомир Симовић (1935.) је лирски пјесник, драмски писац и романсијер.

Написао је неколико драма, између осталих и драме са епским мотивима:
„Хасангиница“ и „Бој на Косову“.
Симовић припада групи најдаровитијих савремених српских пјесника.
Основне особености његове поезије јесу морална сензибилност, богатство језика
и изузетан дар хуморне имагинације.
Поезија му је утемељена на искуству народне и писане традиције (легенде,
митови, стари споменици и записи, обичаји, историјски подаци)
Драмску форму доживљавао је као могућност да се поезија изражава на сценски
начин. Сматра да на самој сцени поезија добија несућене димензије и нова
средства изражавања и да је то изузетно привлачно за онога ко пише.
Ту може да се постигне ширина, поезија се остварује на неколико нивоа и може
да се служи разним језицима-од језика уличне попевке до језика есејистичког

ИЗВОРИ БАЛАДЕ „ХАСАНАГИНИЦА“

Један од најрепрезентативнијих извора баладе „Хасанагиница“ је путопис

Албертна Фортиса „Путовање у Далмацију“. Овај путопис је издат 1774.год у
Венецији и броји се као трећи међу најстаријим изворима (али прво по значењу).
Први преводилац био је Гете (1775), а данас се сигурно зна да је ова балада
преведена на готово све свијетске језике. Вук С. Караџић је ову баладу објавио
1814. год. У првој збирци и то Фортов запис, затим је узалудно трагао за
усменом, ргиналном варијантом, да би је, нешто мало измјењену , објавио у
трећој збирци народних пјесама. Нешто старији запис, од претходно наведених,
по историјском постанку је „Ерлангенски рукопис страих српских народних
песама“
 2

Пјеснику Љубомиру Симовићу послужила је балада за основу да у слободном

стиху испјева своју Хасанагиницу(„драму у два дијела и осам слика“), која је
имала знатан критички одзив и велики успјех код гледалаца.
Симовић у Хасанагиници не мијења основни склоп догађаја у односу на
истоимену баладу, али драма је нова по смислу који иста збивања у њој
задобивају.

Увођењем нових ликова у драму Симовић чини односе главних актера драме
комплекснијим. Као нове ликове у драму уводи четворицу Хасанагиних аскера,
двојицу баштована и агиног савјетника Ефендију Јусуфа, а од вец постојећих
ликова из баладе, који се у пјесми само помињу, разрађује ликове Хасанагине и
мајке Пинторевића.

Четворица Хасанагиних аскера извјештавају нас о ономе што не видимо,

коментаришу и тумаче поступке у драми, придајући њеном трагичном тону
хумористичне елементе. Од њих сазнајемо опис болнице, планине, војничког
живота, обавијештавају нас о агином изненадном огорчењу на жене.
Иако најчешће наступају као цјелина, Симовић успјева да постигне у њиховим
ликовима ефектну индивидуализацију.
Суљу ће нам представити као човјека незадовољног свим и свачим. Он се без
престанка жали на агу, службу, живот и хвалише се својим заводничким
успјесима.
Муса покушава да продре у тајне разлоге збивања, ону политику која стоји иза
поступака и догађаја других јунака.
(„И то са Хасанагиницом канда је нека политика“)
Хуса карактерише језичка експресивност („Ко да се на месечини сунчала...“)
Међу аскерима посебно је издвојен Ахмед, бивши гробар који је предмет
подсмјеха због неуспјеха код жена. Прави исход несрећне вјеридбе од почетка
схвата само Ахмед.
За разлику од осталих аскера он разлоге агиног понашања тумачи у његовој
полној немоћи („Зато е и Хасанага љути/плаши се што ништа не може“)
Ефендија Јусуф, агин савјетник који покушава покушава да умири агу када
закључи да ова губи главу „због превелике жудње“ упозоравајући га да чини
„велики гријех“. Јусуф схвата Хасанагиничин недолазак и тумачи га разложним
стидом. Он схвата да је тај стид произашао из друштвене норме коју жена њеног
положаја не смије да наруши:

„Хасанаго! Па та жена је само

чувала свој стид, Кураном прописан
и у том стиду је чуала твоје име
.........................................................
Хасанагиница се држала обичаја...“
 3

Мајка Пинторовића по карактеру је ближа сину него кћери. Лишена мајчинских

осјећања, њу једино брине како да Хасанагиница сачува свој углед по сваку
цијену.
Она не слуша кћер ни када јој ова говори о својим слутњама и страху од смрти,
она је глува за кћеркин бол.
Хасанагина мајка је жена која саосјећа са Хасанагиницом, назива је ћерком,
жали због њеног одласка из куће, али исто тако она је мајка која жели по сваку
цијену да оправда поступке свога сина. Правда га наводећи његову исцрпљеност
од сталног ратовања и доказивања.
Агина мајка, као и Јусуф, сматра да јој се син „помео“, али не од жудње, већ због
крвопролића у којима је учествовао.
Бег Пинторовић агин поступак доживљава као намјерну увреду на свој рачун,
која има за циљ грабљење власти, а сама Хасанагиница открива ккао ага није
могао очекивати њену посјети, не само ради друштвени норми, него и због агине
огромне љубоморе:

„Седам година неда да се мрднем из куће,

плаши се да ме неко погледа;
неко ми каже добардан,
а он за то месец дана не проговори,
није ми дао ни са братом да останем насамо
изаћем у башту,
он бесни: „Шта ћеш у башти“?
А сад тражи да му дођем у планину,
Међу војнике!

Симовићев Хасанага је осоран, себичан, тврд, груб и примитиван. Насиљем

потискује властиту несигурност и незадовољство. А жену са којом је ожењен и
има дијете одлучи да отјера, покушавајући да прикрије своју немоћ и стид
Стид јунакиње баладе тако постаје стид мужа.

Као и у балади, и у драми је веома значајна улога бега Пинторовића у развоју

радње. Најбољу карактеризацију Пинторовића у драми садрже Хасанагиничине
ријечи: „Ти брате, сам себе не поштујеш!“. Окарактерисан је као циничан,
подмукао, лишен моралног осјећања.
Одлука Пинторевића да одмах уда сестру није као у балади условљена
неотклоњивом друштвеном нормом, чије кршење би значило срамоту за
породицу, већ је дио надмудривања са Хасанагом и покушај да одржи своју
политичку моћ. Тражећи за сестру младожењу од политичког утицаја бег
Пинторовић жели да оствари своје циљеве.
Привидно, бирајући имотског Кадију бег проналази ријешење и младожењу који
од великог политичког утицаја.
Избором имотског Кадије у драму се уводи један нови баладични мотив-мотив
мртвог заручника.
 4

Мотив о мртвом заручнику који заручницу одводи у смрт широко је

распрострањен у књижевности свих јужнословенских народа.
Симовић је досљедно развио овај мотив. Кадија је Хасанагичина лубав из
младости, њега је она одабрала али га је њена породица одбацила сматрајући да
ја ага боља прилика. Стога се њених седам година брака претварају у седам
година година трпљења и маштања о Кадији и другом свијету. Она као да
наслућује да је Кадија већ пуних седам година напустио свијет живих , па се
њена љубавна маштања везују за идилични рајски простор.
Испрошена за мртваца, атиме и за смрт, она се полако удаљава од овоземаљског.
Она и сама постаје свјесна тих промјена. Бол што губи дијете замјењује страх од
неизвјесног:

Хасанагиница :Ни у собу не смем сама да останем.

Стално као да има некога.

Сандуци пуни снијега које Хасанагиница сања представљају предсказање смрти. 1

Хасанагинично питање које поставља брату зачуђена његовим избором просца:
„Одакле си га данас ископао?“
Овде се успоставља игра метафоричког и буквалног значења.
Пинторовић реагује као да је ријеч о стварном, буквалном, ископавању мртваца. 2
Хасанагиница Кадију не знајући да је умро доживљава као перспнификовани
чемпрес у башти:

Иза оног прозора сам спавала,

Са сенком оног чемпреса у постељи.
Колико ми је пута
Та сенка била једини пријатељ!

Симбол чемпреса Симовић уводи како би нам наговијестио да је ријеч о лику

коме слиједи ускрснуће.

Мајка Пинторовића: То није човјек, него мост...

који води право у вис!

За зивота недоступан Хасанагиници, Кадија послије смрти постаје њен „мост у

вис“, једини пут и једино избављење. Он је уједно и сигурна смрт. Брат је даје
Кадији и на тај начин убрзава њен прелазак из овостраног у онострано.
1

1
У народном вјеровању овакав сан се везује за смрт
2 За Кадијину смрт не знају сви. Само Ахмед, на крају драме признаје да ка је покопао „пре седам
година“. За већину ликова у драми Кадија је „политички мртав“
 5

Бег Пинторовић је видно узнемирен и хистерично реагује на сестрино питање

„Одакле си га данас ископо?“ Због свега наведеног може се сматрати да је бег
Пинторовић знао за Кадијину смрт, али њега то не забрињава, нити разишља о
посљедицама, његов једини циљ је спријечити срамоту и понизити Хасанагу.
Окрутни бег не чује Хасанагичину тугу и брине само о својој политичкој моћи.

Ни у балади бег се не обазире на Хасанагичине молбе да је никоме не даје.

Њену трагедију прихвата као породичн бруку коју је могуће уклонити једино
преудајом. На тај начин он у други план ставља њену срећу и брине само о томе
шта ће други рећи. За разлику од бега у драми који то чини посредним путем
(удајом за мртвог Кадију), бег у пјесми то чини непосредно.
И док је у драми имотски Кадија Хасанагичина дјевојачка љубав, у балади се он
при пут јавља као просац. Његов лик се у балади не развија, он остаје само на
нивоу просца. У обликовању лика имотског Кадије Симовић највише одступа од
изворног текста, везујући се за мотив мртвг заручника.
Увођењем мотива полног сакаћења Симовић одступа од народне баладе.
У балади Хасанага болује од љутијех рана, а те ране су ратничке, јуначке,
посљедица мушке моћи, а не немоћи.
И док у балади Хасанагиница спутана стидом не посјећује мужа у болнии, у
драми главни разлог њеног недоласка јесте агина превелика љубомора.

Хасанагиница: Од страха нисам смела, ефендијо!

Да сам дошла, рекао би да сам похотљива,
и не би ми признао да сам дошла због њега,
него да куја, осетим бојнички зној.

У балади ага је, можда, љут због њене неспремности да учини одважно дјело,
док у драми Хасанага користи лажне изговоре како би успио да сакрије властити
стид због полне немоћи.
За разлику од Хасанагинице у балади, Симовићева Хасанагиница не покушава
да се убије у страху од мужа, али пријети брату ако јој не омогући да види
дијете, учиниће самоубиство. Она не тражи покривач који би прикрила свој јад и
заштитила се од извјесне смрти, она условљава удају виђењем са дјететом.
Од свих ликова драме Хасанагиница је најближа истоименом лику баладе.
Нарочито по судбинској онемогућености и неслободи. Сличне су и по дубоком
саосјећању и симпатијама које побуђују, али међу њима постоје и одређене
разлике; у годинама, у реаговању на догађаје, у судбнској условљености
њихових смрти.
За разлику од Симовићеве Хасанагинице, јунакиња у балади одговара крајњом
покорношћу. Она не пита за разлоге, већ само очајава над „великом срамотом“
са којом је суочена. И своме брату Хасанагиница у балади се обраћа са
њежношћ, тражећи од њега саосјећање.
 6

Обе јунакиње ( и она у драми и она у балади), иако су различите по много чему,
истовјетне су по својој трагедији-обе умиру над кољевком дјетета.
И док Хасанагиница у балади дарује сину у бешици убошке хаљине, и тиме
Хасахаги оставља трајну опомену на зло које је нанио не само њој већ и дјеци,
чинећи их сирочићима.
Симовићева Хасанагиница опомиње све-и мужа и брата-да ће правда неада ипак
бити задовољена(...када виде коме су судили...Не знају да је судија у кољевци)
Смрт Хасанагичина у балади је проузрокована немилосрдног одлуком о
истјеривању из куће и очајањем мајке коју одвајају од дјеце, док је смрт
Хасанагинице у драми неминовна, својом вјеридбом за имотског Кадију онаје, у
ствари обећана смрти.

Транспортовање познате баладе и њено приближавање мјерилима и захтјевима

нашег времена најизразитије је у домену језика. Симовићева Хасанагинива,
лишена је узвишености у говору, присутни су жаргон периферије и политички
(ново)говор моћника осликавајући тиме поједине ликове, прије свега Хасанагу и
бега Пинторовића.
Симовић уводи у драму нова лица, људе из народа, четири аскера и два
баштована. Код ових лица је присутан жаргон периферије. Њихов језик је
упрошћен, често поспрдан и он уноси хуморне тонове у сумрачно освјетљење
трагедије.
Једина Хасанагиница се издваја и језиком од осталих јунака драме. Она је у
драми задржала поетску пречишћеност говора.
Надахнута лиричност њеног говора, иако развијена и приближена једном
савременијем језичком изразу, остаје блиска језику јунакиње баладе.
То је лирски говор натопљен јаким емоцијама.

„Ево моје молитве,

сија у колевци
Посл´о ми Алах
Колевку пуну светлости...
Јабуко моја....
Мојој дојци топло је твојим устима
као грешнику у милости Алаховој...“

У овој драми Симовић низом уочених појединости слика нашу средину и њен
менталитет. Борба за друштвени положај, материјалне користи, породични
односи, примитивност, необразованост, малограђанско понашање које се огледа
у томе да је важније шта ће свијет да мисли и да се сачува углед, него лична
срећа појединца.
У цјелини узев, Симовић успјева да транспотрује усмену баладу у савремену
драму али, уједно, и да створи оргинално драмско дјело које можемо посматрати
и независно од усменог предања. Ипак релација са традицијом обогаћује и
усложњава носећа значења драме.
 7

Литература:

 Симовић, Љубомир. Драме.Књ 2, Београд:Српска књижевна задруга,

1991

 Пешкан-Љуштановић, Љиљана. „Транспозиција усмене баладе у

Симовићевој Хасанагиници“.

 Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1992.год.

8