Писменост у основном значењу подразумева познавање и разумевање норми писаног и говорног

језика. Под појмом писменост данас готово више нико не подразумева наведену дефиницију, већ
се појам писменост више користи у синтагмама као што су медијска, информатичка, дигитална,
библиотечка, информациона, политичка или демократска писменост. Разлози полисемантике
речи „писменост“: убрзани цивилизацијски напредак постмодерног друштва и усложњавање и
специјализација људских знања, због чега, да би се човек сматрао писменим, није више довољно
да зна да чита и пише.

Као што се из области језика термин писменост пренео на многе друге области, тако се и сам
термин језик пренео на друге области и почео да означава систем знакова и симбола
специфичних за ту област, па говоримо о компјутерском језику, језику визуелних медија, језику
саобраћаја итд. Данас се сматра писменим, онај ко познаје многе „језике“ - јер нам познавање
језичких кодова различитих научних области све више постаје главни извор сазнања.

Друштва знања су заснована на производњи, дистрибуцији и коришћењу знања. Овакво друштво

користи огромне потенцијале нових технологија, посебно у областима као што су информације и
комуникације.

Едгард Фор је 1975. године приметио да супротно индустријској револуцији (18. век) која је
заменила и мултиципирала физичке и мускулатурне аспекте људских способности, технолошка
револуција брзим преношењем информација без обзира на удаљеност истовремено осваја и
ментални свет. 0д 1950. године, сектор информација има највећи раст.

Међутим, свака технологија која подстиче слободу изражавања са собом доноси велики број
дезинформација те да би се у оваквом свету функционисало, неопходне су вештине
информационе писмености. Да би савремен човек могао опстати и суверено управљати свим
сегментима свог живота у савременом друштву, потребно му је знање, које укључује информације
у било којој форми, али и вештине - знати како и знати зашто, односно треба му скуп практичних
знања, вештина и компетенција.

Експоненцијални пораст знања током људске историје сликовито илуструју Бранимир Инић и
Милан Кукрика у свој ој књизи „Како бити конкурентан на глобалном тржишту: менаџмент
зњањем и интелектуалним капиталом“. Аутори су целокупно људско знање које је постојало на
почетку првог миленијума упоредили с Протеусом (према грчком миту, Посејдонов син Протеј
знао је све о прошлости, садашњост и будућности).
Појам информационе писмености 1974. године први пут користи Пол Зурковски, у том раздобљу
челна особа информацијске индустрије, дефинишући информациону писменост као сврсисходно
коришћење информација у контексту решавања проблема.

Најједноставније схватање информационе писмености подразумева способност проналажења,

разумевања и коришћења потребних информација. Неопходне вештине: обученост и познавање
техника за коришћење различитих извора знања, потом способност да се информације до којих
смо дошли селектују и сортирају, а затим разумеју и анализирају да би се даље могле сврсисходно
употребити.

Године 1989. Америчко библиотекарско друштво формулише једну од најчешће цитираних

дефиниција информацијске писмености: ИП је скуп способности неопходних појединцу да би
препознао кад му је потребна информација, да би могао да је пронађе, процени и успешно
користи”. Наведеној дефиницији разни аутори додају обележја:

 Н. Rader, на пример, тврди да је информациона писменост кључ за постизање успеха у

окружењу прожетом информционим технологијама, те да je предуслов продуктивности у
демократском друштву и омогућава сналажење у променљивој околини

Филип Ц. Кенди сматра да све дефиниције информационе писменоти садрже седеће елементе:
способност сврсисходног тражења информација, упућеност при одбиру и вредновању
информација, лакоћа и лагодност коришћења широког распона медија, свест о проблему
поузданости и веродостојности информација и продукивно преношење информација другима.

Информациона писменост,кључне активности:

 Идентификација информационих потреба;

 Формулисање питања за претраживање;
 Одабир релевантних информација;
 Разликовање популарних и научних извора информација;
 Разликовање примарних и секундарних информационих ресурса;
 Критичко коришћење информационих извора;
 Организовање и преношење пронађених информација;
 Коректно цитирање коришћених извора.

Библиотечка писменост претеча је информационе писмености. Остварује се упућивањем и

подучавањем о коришћењу одређене библиотеке, њених услуга и извора.
Данас се образовне акивности у библиотекама све више окрећу према информационој
писмености како би кориснику омогућили усвајање вештина приступа и коришћења извора без
обзира на то где се они налазе. Зато су многи прогрми едукације корисника библиотеке
реформисани у програме информационе писмености, како би могли да задовоље потребе у све
сложенијем информационом окружењу.

Медијска писменост односи се на способност „конзумирања" и критичког размишљања о

информацијама добијеним путем масовних медија - телевизије, радија, новина и интернета
Рачунарска/информатичка писменост остварује се путем дефинисаног нивоа употребе и
коришћења рачунарских система, мрежа и програма. Информатичка и информациона писменост
су 2 различита појма. Док се информациона писменост бави садржајем, информатичка се односи
на технологију. Да би појединац данас био информационо писмен, због количине информација
доступних у електронском облику заиста мора бити и рачунарски писмен. Но, обрнуто, рачунарске
вештине не претпостављају информацину писменост: појединац може бити изврстан стручњак за
рачунаре и технолошки компетентан, а да му ј е истовремено потребна помоћ и савет при
процени квалитета и ваљаности информациј ских извора

Дигитална писменост односи се на способност читања и разумевања хипертекста или

мултимедијских текстова, а укључује разумевање слика, звукова и динамичког хиперткста. Иако
већина аутора о дигиталној писмености говори у односу на информације доступне путем
Интернета, концепт се односи и на дигигализовану грађу, која је, на пример, доступна у
библиотекама. Конкретне вештине обухваћене овим термином укључују доношење суда о онлајн
изворима, претраживање Интернета, управљање мултимедијалном грађом, комуницирање путем
мреже...

За разлику од дигиталне писмености, информациона пименост обухвата целокупан универзум

информација обухватајући и оне у штампаном облику. Стога је она шири концепт од дигиталне
писмености будући да све информације још нису у електронском облику, а опсег доступног
дигиталног садржаја скроман је у односу на количину штампаних извора.

Три нивоа писмености

Аналогно језичкој писмености, и информациона писменостима више нивоа.

 Може бити елементарна - што би претпостављало основна знања о постојању различитих

модалитета доласка до информације.
 Напреднији степен информационе писмености подразумева да оно што научимо можемо
и да применимо тј . функционално употребимо, те на тај начин наше знање постаје трајно
и искуствено проверљиво и употребљиво
 Уколико оно за шта смо оспособљени да функционално примењујемо прелази у
доживотну навику, онда постижемо највиши ниво писмености у некој области. Тада
можемо говорити о култури као конкретном делу свеукупних творевина човекове свесне
делатности.

По Чарлсу Дарвину: „не преживљава врста која је најјача, нити она која је најинтелигентнија, већ
она која се најлакше прилагођава променама.”

Људи који су у стању да боље и ефикасније од других задовоље своје потребе за информацијама,
више су у стању да опстану и развијају се од оних са мање повољним особинама.