МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ

ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ

2
 ЂАЧКО ДОБА

Свет књижевних дела и његови јунаци имају онда када су заиста

уметнички успели - једно необично и за оног ко није научио да разликује
уметност од стварности - тешко схватљиво својство. Тај свет и ти јунаци,
онако како су замишљени и приказани, не постоје нити су икада постојали, а
ипак у нама изазивају илузију опипљиве реалности.
Овај двоструки карактер књижевних творевина потиче отуда што
њихови аутори никада себи не постављају циљ да нам представе неку
истински постојећу стварност, једну стварност у простору и времену. С
друге стране, писци својим јунацима придају такве особине које у читаоцу
побуђују утисак уверљивости и веродостојности. Тако стоје ствари и са
писцем овог романа, Милованом Витезовићем и његовим сопственим јунацима.
Онај ко у овом роману буде тражио верну слику неке реално постојеће школе и
неког реално постојећег града, грдно ће се превариш. У стварности нема нити
је икада било Моравских Карловаца, у којима се одвија радња Витезовићеве
књиге, а исто тако нема, нити је икада било, професора и ђака управо онаквих
какве их налазимо у поменутој књизи.
Па ипак, сваком пажљивом читаоцу изгледаће као да је Витезовић
дочарао атмосферу средњошколских дана и ликове наставника и ученика у
неком месту које нам је однекуд познато и у коме смо макар једном у животу и
ми сами били. Разуме се, не бисмо се могли заклети да смо негде срели управо
Нешу Кутузова и Прешу Наполеона, или професора историје Драгићевића,
коме чак ни сам професор Радомир Лукић, који иначе доскаче читавом Правном
факултету, није могао доскочити!
Упркос томе, читајући овај Витезовићев роман, ми почињемо да верујемо
да су управо такви јунаци и у стварном животу могући и да су можда чак
уверљивији од многих људи од крви и меса које у стварности срећемо. Како је
онда писцу пошло за руком да у нама изазове овај утисак, односно како му је
пошло за руком да у толикој мери поверујемо у његову књижевну фикцију?
Сваки оригиналан аутор - а Витезовић јесте такав аутор - осваја наше
поверење на један само њему својствен уметнички начин. За Витезовићев
поступак карактеристично је коришћење више различитих књижевних
средстава, а у првом реду једног особеног метода уметничког
индивидуализовања књижевних ликова. Сви јунаци Витезовићевог романа,
почевши од вишег метафизичког беспосличара Мике Трапера, па све до
Милића Гавранића, званог Тупа, јединствени су и непоновљиви по својим
главним психолошким карактеристикама.
Просто је невероватно како је Витезовићу пошло за руком да на једном

3
сразмерно малом књижевном простору сабере толики број тако различитих
књижевних ликова, дајући сваком од њих једну сасвим особену, само њему
својствену боју. При том, Витезовић није много и често размахивао својом
уметничком кичицом. Овај писац поседује дар, својствен само неким
мајсторима књижевне прозе, да помоћу свега два или три потеза уобличи
упечатљив и пластичан психолошки портрет.
Некад је довољан само један једини уметнички потез па да пред нашим
очима искрсне скоро потпуни лик каквог професора, као што је то, рецимо,
случај са Нешом Кутузовом и Прешом Наполеоном, а некад опет само једна
једина црта омогућава пластично оцртавање психолошког портрета, као што
је онај већ поменутог професора историје Драгићевића и његове способности
да доскочи чак и самом професору, Радомиру Лукићу, симболу сваке
довитљивости и виспрености.
Наравно, није довољно да писац уме уверљиво и економично да
индивидуализује своје књижевне јунаке. Потребно је да и радња његовог
романа тече тако да од почетка до краја одржи будном читаочеву пажњу.
Треба рећи да је Витезовић и овај задатак прозног уметничког казивања
успешно обавио. Треба рећи и то да се овај аутор определио за такав склоп
радње који би неког перу мање вичног аутора лако могао завести на
странпутицу. Најлакше је и најједноставније оно казивање које се може
представити сликом троугла радња постепено стреми једној врхунској тачки
заплета, после које нагло и дефинитивно долази расплет. Много је теже,
међутим, оно приповедање које има карактер мозаика, а управо за такво једно
приповедање определио се Милован Витезовић у својој књизи.
Витезовићево уметничко казивање састоји се, у ствари, од мноштва
епизода. Ове епизоде чине целине које се могу и самостално читати, али се
оне, без обзира на то, ипак складно уклапају у ширу целину Витезовићеве
прозе. Радња овог романа личи на рој духовитих варница, уобличених у
уметнички компактну и сложену целину.
Није ништа мање оригинална и духовита ни композиција Витезовићеве
прозе. Витезовић не робује класичним канонима компоновања књижевног дела.
Његове реченице распоређене су шаролико и несиметрично, и не ретко оне
саме за себе образују посебне пасусе. Таквим распоредом реченица Витезовић
постиже динамичност и свежину приповедања, коју класични старински
метод казивања није у стању да нам пружи.
Сва ова средства књижевног казивања подређена су, међутим, једном
једином уметничком ефекту, коме писац стреми и који бисмо можда најпре
могли описати као неку врсту благог и незлобивог хумора. Витезовић - иначе у
афоризмима врстан сатиричар - у прози која је пред нама није се користио
својом богатом сатиричном жицом. У његовом роману нема нигде оштрих и
реских тонова. Ни једном свом јунаку Витезовић се не подсмева онако како би
то неки сатиричар учинио. Ликови овог романа нису никада грађени онако како
би их какав аутор склон карикирању могао видети.
Стога Витезовићеви јунаци у читаоцу не изазивају одбојност, већ пре

4
неку врсту хумором обојене симпатије. Пишчев однос према његовим јунацима
можда је најсличнији односу који у роману имају средњошколци Моравских
Карловаца према месној знаменитости, вишем метафизичком беспосличару
Мики Траперу. Зато и мане Витезовићевих хероја, иако непоправљиве као и
већина људских мана, по правилу нису претеране или разорне по својим
последицама. То су најчешће такозване ситне људске слабости и страсти,
због којих се немамо рашта жестити и љутити и које пре наводе на незлобив
смех него на сатиричко негодовање.
Такав је, уопште, Витезовићев књижевни став према ономе што се иначе
популарно зове „ђачко доба”. Витезовић од више могућих уметничких углова
под којима се то доба може видети бира управо онај најнезлобивији.
Што је при том писац успео да избегне све замке једног наивног,
идеализованог виђења света, то свакако ваља приписати његовом
несвакидашњем хумористичком дару. Оно што за неког другог писца може
представљати извор једног натегнутог, лажног оптимизма у уметничком
обликовању, то је Миловану Витезовићу послужило само као повод за једну
искричаво и духовито писану причу о ученицима и професорима, која ће сваком
оном ко је буде с пажњом читао остати трајном у сећању.
Доказ је то више да вредност неког уметничког дела не чини жанр и
тема за коју се писац определио. Писац од дара умеће да напише ефектно
уметничко дело без обзира на своја жанровска и тематска опредељења.
Разлог је то више да и у овом погледу примимо с поверењем мисао оног
песника који каже да је у рукама Мандушића Вука свака пушка убојита.

1977. Никола Милошевић

5
 ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ

„Можда и нисмо лајали на звезде, али се за нама дизала звездана прашина.”

Михаило Кнежевић у споменар

Данице Јанковић

6
 1.
СТАРЕ КУЋЕ

„Здраво, Филозофе!”
Смешног ли ословљавања, зауми Михаило Кнежевић.
„Здраво, Филозофе! Кнежевићу! Михаило! Кућо стара. Препознао бих те у
милионима!”
„Здраво! То си ти! Толико времена је прошло и нисам те од прве
препознао!”
„Срушили су Салку посластичарницу! Сећаш се како је Милић Гавранић,
знаш Тупу, појео тридесет баклава за опкладу! После смо га возили хитном
помоћи!”
„Замало га нисмо угушили, пола разреда се спаковало у хитну помоћ, као
да му се нађемо.”
Слобеновић је причао:
О породици!
О стану!
О жени, војном лицу!
Михаилу пада на памет:
Могло се десити да не матурирам те године.

Били су у трећем разреду.

Целу јесен и зиму имао је хроничну кијавицу. Досадну али и са извесним
предностима.
Могао је својевољно кихнути колико пута зажели. Нарочито му се, по
жељи, кихало на часовима кад се прозивало и испитивало за оцене.
Ниједан професор није сачекао да тридесет пута кихне.
И најстрпљивији су га око петнаестог кихања слали кући на чајеве.
Рекорд је држао професор Ратковић, на чијем је часу кихнуо 29 пута.
Михаило је ту сам био „кривац”.
Професор Ратковић је имао прикључни апарат да боље чује, који је по
вољи укључивао и искључивао.
Михаило није знао да ли је професор „прикључен”.
Професор се укључио после осамнаестог кихања.
Први мирис који је Михаило осетио тога пролећа, био је мирис Маринине
косе.
Марини Шимун је у априлу коса чудно замирисала.
Ноздрве су му се шириле, очи су му биле немирне, а лице му се час

7
јапурило, а час у таласима бледило.
„Филозофе, шта ти је?” - питао га је Милић Гавранић, звани Тупа.
„Јак мирис! Осећам јак мирис јабука!”
И Милић је омирисао околину.
„Мирише Маринина коса! Шампон са мирисом јабука...” - открио је,
гледајући брижно Михаила:
„Шта ти је, човече?”
Михаила је хватала блага несвестица и одједном му је шикнула крв из
носа.
Цео први час се после држао за нос у школском WC-у.
За нос се држао десном руком, док му је лева била у вис дигнута са
цигаретом међу прстима окренутом на унутрашњу страну, кад је ушао
професор Милош Петровић.
Професор се чудио толиком диму.
„Дими се и кад никог нема. Зидови купе дим па га испуштају.” - професор
је угледао Михаила:
„Звизнуло те!”
„Шикнуло је само од себе.”
„Пратећа појава младости: хипертензија. Претерани прилив крви из
дупета у главу. Само, што тебе да то изненади?”
„Ева и јабука - у шампону.”
„Љубав? Дешава се.”
„Пушиш?”
„Не пушим.”
„Онда пази да ти се рукав не упали.” - рекао је гледајући у зидове:
„Не ловим ја ђаке који пуше... Доста је што то други раде... Свратио сам
само на изложбу.”
Професор је загледао записе и загонетне цртеже.
„Волим примењену уметност,” - професор је читао:
„Професори хватају на знање.
Моле се професори да не улазе без велике нужде... не улазимо ни ми у
професорску зборницу...
Овај зид има ваше уво, професоре, зна се и чије...”

Када се Михаило вратио у разред био је сигуран: Поново осећа мирисе.

Сео је иза Марине и већ петог часа био је потпуно омамљен.
У Марину је почео да пиљи другим очима.
Развалио је очи!
Шарао је.
Почео је све на њој да прижељкује - лепшим.
А лепог је доста било за уочити.
Уз све необичне и зачорљиве околности. Ошинуло га добро.
Међу очи.
Жижио је у њу нетремице и ловио је њене безначајне погледе по разреду.

8
 У њима је тражио смисао који је желео да нађе. Руку на његово срце,
смисла није било.
Он га је, међутим, све више налазио.
Откривао је скривену лепоту.
Три године у гимназији је седео иза ње.
Једанаест година су у истим разредима.
Становала је коју кућу даље од њега, у старом граду који су као ненасити
прождрљивци сваке године јели солитери.
Њен уњкави и размажени глас је годинама опонашао.
Сада му је тај глас био благозвучан.
Одлучио је да је освоји на невиђен начин, највећом могућом жртвом:
Пашће с њом из хемије.

Професор хемије Милош Петровић је био далеко до оног што се зове

особењаком, задрибалдом и закералом.
Професор Петровић је првог дана сваке школске године одлазио у
књижару.
Куповао је свеску на коцкице.
Листове свеске је делио на разреде.
Прве школске недеље, поподне, професор Петровић је носио по неколико
разредних дневника кући.
Узео би лењир и, са врхом језика у зубима, шпартао свеску.
Првих седам коцкица сваке две стране, у два реда, биле су за име и
презиме сваког од ученика.
Имена ученика је исписивао калиграфски.
По дванаест коцкица у два реда за сваког - за свако тромесечје.
По једна коцкица за недељну оцену.
У горњем реду - за усмени одговор.
У доњем - за писмену вежбу.
Усмени одговори и писмена вежба су били наизменични.
Професор Петровић је имао веома широку скалу оцењивања ученика,
децималну.
Он је ученицима одозго скратио једну оцену, али је зато продужио доле.
Укинуо је петицу и увео нулу.
„За чисто пет”, причао је, „хемија још није откривена да би се знало. За
4,88 знали су професори хемије по факултетима. За 4,50 знају професори
хемије по школама, и то средњим. За 4,20 знају студенти треће и четврте
године хемије. Ђаци гимназије, уз сво гледање кроз прсте, могу добити
највише 4,00.”
Професор Петровић је увек оцењивао на два децимала.
Имао је 400 оцена.
Пола негативних од 0,00 до 1,99 и пола позитивних.
Равне части.
Оцене је уписивао у коцкице танким рапидографом и уз помоћ лупе,

9
асистирао му је врх језика, ради прецизности.
Уписивање је трајало близу минуте, колико, најчешће, и ђачки одговор.
Тражио је кратко и без врдања.
Чудно да је овај тако разложан и темељит професор био страх и трепет
гимназије „Милутин Ускоковић”
Више страх.
Марина је из хемије, кад се све зберу, имала оцену у просеку: 0,18.
На крају априла јој је недостајало - 1,82 до прелазне двојке.
Михаило је био једини ђак гимназије који је непрекидно имао четири.
Био је професору Петровићу частан пример и пред ђацима и пред
родитељима и пред разредним и наставничким већем:
„Може се хемија знати, на пример, Кнежевић”.
Оцену код професора Петровића није било лако добити, али је ништа
лакше није било ни покварити, Михаилу нарочито, јер је био професоров
љубимац.
Два пута у редовном испитивању није знао.
Професор му је оба пута стављао рапидографом тачку, која се без лупе
није ни видела.
На два писмена испитивања исписао је такве глупости да професор није
имао куд: дао му је две нуле:
„У каквој ли си ти великој нужди? Имаш две нуле!”
Средином маја професор је прозвао Кнежевића, да утврди оцену.
Михаило је тада, у просеку, имао око 1,57, за тромесечје, и ћутао је.
Професор га је напросто молио да одговара:
„Хајде, шта је? Је ли ти неко забетонирао уста?”
Није лако човеку кад му занеми школски пример.
Рекао му је како добро зна да је он осетљив:
„Знам и да те зову - Филозоф. Сад те ухватило, али проћи ће!”
Ћутао је.
Другови су га, колико завидљиво, толико и подругљиво гледали.
„Ја знам шта знаш. Ево, ја ћу да одговарам. Ти реци је ли тако или није?”
И почео је да одговара.
Поново је предавао минерале.
Кад је завршио молећиво га је погледао:
„Је ли тако?”
„Није!”
„Шта?”
„Све!”
„Шта могу?”
Професор је десет минута испуњавао преостале коцкице нулама, које су,
уз изведени просек 1,57, представљале неку милионску цифру.
„Ти си заведен! Коначно! До августа!”
„Добро дошао међу алхемичаре. Ми толико мешамо формуле, да неће
бити чудо ако направимо злато...” - поздравио га је Младен Лозанић.

10
 „Ако га и направимо нећемо знати да је то злато... то је малер...” -
алудирао је Слобеновић на Лозанићев надимак Малер.
„Већ сам га открио: Ћутање је злато!” - Михаилу се златио поглед у коси
Марине Шимун.

Док је Михаило Кнежевић замишљао себе у будућем времену глагола -

волети, тај глагол је у Маринином првом лицу презента гласио:
„Удајем се!”

Неколико дана пре краја школске године Марина се удала за свог ближег
суседа, слагача у локалној штампарији, главног шмекера Моравских
Карловаца, Мићару званог Верзал.
„Овом изгрева месец на темену” - рекао је Слобеновић на свадби, где се
опроштајно нашао цео разред, који је младожењу само једном погледао са
висине:
„Нисам месец приметио док је стајао, сад кад седи, видим да сија, још је
прва четврт, али ће скоро бити пун.”
Разред се осећао потуљеним, као да се Марини нешто страшно догодило.
Михаило Кнежевић је запамтио здравицу младожењи:
„Здрав си, младожења!
Младост имаш, занат знаш,
Немој да се обрукаш.”

11
 2.
ПОПРАВНИ ЛЕТ

„Кнежевићу! У последњу клупу! Пет клупа около да не видим никога!

Целог лета сам се домишљао зашто ли си драговољно пао. Сад ми је синуло!
Да би други могли да препишу од тебе. Прочитана је тактика! Ја другарство
ценим! Али то је лажно другарство! Није се мајци родио тај ко код мене
препише писмену вежбу! Ко успе, свака част! Скидам капу, коју не носим!”
„Професоре, имате ли трему од нашег поправног?” - изазивао је Чедомир
Панић.
„Пита мене мајка: Шта очекујеш? А ја, њој: да препишем, ако професор не
примети.” - храбрио се Видосав Марковић.
„Мало сутра! Мало јуче!” - одговарао је професор: „Пре ћете изазвати
временске непогоде, него преписати!”
Професор хемије Милош Петровић је и поправни испит поделио на два
дела: писмени и усмени.
Он је то, додуше, и морао.
Више од пола ученика гимназије „Милутин Ускоковић” падало је из
хемије.
Да би их све испитао, требало би поправне испите почети одмах по
завршетку школске године.
Разуме се: то се није могло.
Сваки ђак, који је, на писменом, за који децимал добијао више од два,
ослобађан је усменог дела поправног испита из хемије.
Природно је било да се ђаци довијају на све могуће начине да препишу
писмену вежбу.
Професор је улагао натприродне напоре да их спречи.
„Ко препише, свака част. Ђачко је да покушају, моје је да их спречим!” -
према значају писмене вежбе, професор се довијао колико и ученици - и више!
Поправни писмени се обављао у великој свечаној сали гимназије
„Милутин Ускоковић”.
Тако је сваки ученик имао своју клупу, а између сваког, бар по две празне
клупе.
Претпоследњег часа минуле школске године, професор Петровић је
саопштавао ученицима који ће се појавити на поправном испиту које услове
морају задовољити:
- Обавезан долазак без икаквих књига, свески и папира.
- Понети само оловку.

12
 - Без обзира на временске прилике сви морају бити у кошуљама кратких
рукава.
- У салу се улази са изврнутим џеповима, уз показивање руку и уз
обавезно задизање ногавица на панталонама.
„Папир ћете добити на улазу и прво ћете исписати своје име и презиме.
Писмена вежба траје колико и један час, ако је не скратим због сумњивих
околности. Ко заврши, може изаћи. Папир се не предаје, него се оставља на
клупи. Да знам ко је све где седео! Први ће полагати старији разреди, па онда
млађи, по реду!”
Преко две трећине ученика III2 затекло се на овом поправном испиту.
Сви су имали хемијске оловке.
Професору Петровићу су оловке биле сумњиве.
Наредио је да се отворе и у свих осамнаест је лично завиривао.
Око мина је нашао, у неколико оловака, замотане цедуљице са формулама.
Очи су му чудно сјајиле, док се победнички смешкао, као да је био
захвалан власницима цедуљица.
Овлаш је бацао погледе по цедуљицама које је запленио.
На једној је приметио погрешну формулу, што га јс развеселило.
Обавезну комисију за полагање поправног испита из хемије чинили су,
поред предметног професора, још два професора.
Били су то: професор телесног васпитања Стевић, разредни старешина и
професор општег техничког образовања Милетић.
Професор Стевић се наслонио на прозор и током часа је био физички у
сали, а погледом и мишљу напољу.

Професор Милетић је био школски чистунац.

У џепу је носио кутију са сумпорним сапуном и пљоску са раствором
хипермангана, коју је свако јутро пунио.
Стално је брисао руке, било где да уђе или изађе.
Свака врата и врата свог стана отварао је облажући кваку марамицом или
тоалет папиром.
Звонце увек притиска лактом.
У школи се његово тачно знало, до детаља:
Изађе из наставничке канцеларије, носи дневник под пазухом и брише
руке.
Дневник испод пазуха испушта умешно на сто на рикну да се раскрили
приближно где треба.
Упише час и брише руке.
По упису часа, обавезно је вадио црне чиновничке донадлактице и
навлачио на рукаве.
Ако би током часа било шта додирнуо, машао се марамице.
У сваком џепу је имао по више марамица.
Дневно је употребљавао десетак освежавајућих марамица, по утврђеном
редоследу.

13
 Да би одржао редослед, марамице су биле различите и по боји и по
мирису.
За време часа никада није седео.
И час је уписивао стојећи.
Уписивао га је врхом пера, не ослањајући руку ни на шта.
Исто је и оцену уписивао, са извесним гађењем према тим замрљаним
странама дневника.
Током часа је шетао и то тачно средином између школских клупа, трудећи
се да ништа не додирне.
Руке је држао подаље од тела, полусавијене, као што то чине глумци у
каубојским филмовима непосредно пред потезање у двобоју.
И најрасније псе и пудлице је обилазио у широком луку.
Све је држао на дистанци, јер се руковања клонио.
Од женидбе је одустао због блиских контаката:
„Љубљење, која је то размена бактерија! По принципу спојених судова!”

Професор Милетић је предано шетао салом.

Био је врло срећан што је шетачка стаза између клупа била толико дуга.
Приметно му је сметало што је и професор Петровић шетао, те се, при
размимоилажењу, мучио да не додирне ни професора Петровића, ни клупе.
Искретао се и ишао укосице, боком.
„Одлично! Ништа не покушавате? Знате да ми неће промаћи!” - професор
Петровић је био у праву.
Све му је било сумњиво, и професори Милетић и Стевић, тако је и њих
сумњичаво загледао.
Негде пред крај вежбе, професор Петровић је ухватио професора
Милетића.
Лист је лепршао окачен чиодом о чиновничку донадлактицу, испуњен са
стотинак ситних формула.
„Колега, куд гледате?”
„Откуд ја знам?” - професор Милетић је марамицом брисао надлактицу и
црвенео:
„Ја се не примичем никоме!”
„Важно је да није стигло до оног коме је послано! Доста. Сви руке горе.
Устаните. Рекао сам да ћу прекинути! Колико сте стигли, толико! Уосталом,
већ је скоро и крај! Излазите, један по један.”
Пре него што је ико изашао из разреда, професор Стевић је одскочио од
прозора и потрчао ка вратима:
„Неко је полетео, доле на првом спрату!”

Гордана Ђокић, ученица II1 прописно се угрувала.

Полагала је латински код професора Ратковића.
Професор Ратковић је имао обичај да искључује свој слушни апарат ако
му ђак не одговара како треба.

14
 Ископчавање је, најчешће, пропраћао наглашеним речима:
„Нећу да слушам лупетања!”
Овога пута ништа није рекао, али је искључио слушни апарат.
Ђаци су говорили да је Гордана знала.
Комисија и професор Ратковић су јој, накнадно, дали четири.
Да ли је Гордана рекла нешто што је професор сматрао лупетањем, или је
професору звонило уво?
Несрећом, Гордана је била добра гимнастичарка и тако јој прозор није
представљао никакву висину, одлепила се из корака.
Срећа је, ипак, хтела да је испред школе кестен пустио гране, које су се
нашле на дохват руке прве гимнастичарке гимназије „Милутин Ускоковић”.

Михаило Кнежевић је после срео професора Ратковића, рекло би се

потресеног:
„Младићу, да ли си негде видео професора Ратковића?”
„Нисам!”
„Хвала!”
Професор Ратковић се повратио:
„Младићу, извини, питао сам те нешто неразумно, да ли си видео мене...
У ствари, ја сам хтео да те питам: да ли знаш где станујем?”

Писменом вежбом сви ђаци из III2 су постали матуранти.

До усменог није дошло.
Професор Петровић је сумњичаво вртео главом, али зар да посумња у
себе, зар неко може код њега преписати.
А 19. августа, увече, уочи поправних испита, дуго су светлели прозори
велике свечане сале гимназије у Моравским Карловцима.
Гимназијски фамулус Раденко - Раћа је сређивао салу за писмене вежбе из
хемије, а помагало му је неколико ученика из III2.
Они су ову своју „поштену испомоћ” платили флашом „Рубина”
Испомоћ је трајала до неко доба ноћи.
Толико, колико је требало да се понешто запише на свакој клупи обичном
оловком.
Нешто, што је видљиво само са двадесетак сантиметара и брише се
потезом влажног прста.

„Сви сте положили. Сад - што је, ту је. Не верујем да сте преписали. А
сумњиво ми. Рекао сам свака част. Јесте ли преписали или нисте? Шта је у
питању?”
„Знате оно ‘мало јуче’, што сте ми рекли? Е, то је у питању!” -
разуверавао га је Видосав Марковић.

15
 3.
СТРУЈАЊЕ КРВИ

Милић Гавранић је донео пред школу једну необичну вест.

Праву за почетак матурантске школске године у Моравским Карловцима.
Реч је била о Мики Траперу, четрдесетосмогодишњем усамљеном јахачу
шипке на огради Малог парка, крај које је протицао градски корзо.
Страна ограде према корзоу је увек припадала матурантима - дечацима.
Они су са ограде, као са матурантске висине, гледали на корзо, нарочито
на шипарички део корзоа.
Матурантима је, са оградом, припадао и Мика Трапер.
Мика Трапер је био под матурантском заштитом и био њихова главна,
ексклузивна забава.
Када би се неко из нижих разреда дрзнуо на ограду, или приближио Мики
Траперу, завршио би са друге стране, под шљагама.
Тако већ деценијама.
Ова генерација матураната била је јубиларна генерација Мике Трапера,
двадесета.
Јубилеј би био далеко већи, по Микином веровању, да га није омео својим
безочним методама Трећи рајх, поготову што је рад Мике Трапера био сумњив
и Хитлеру, и Гебелсу, и Герингу...
Доживљаји Мике Трапера биле су матурантске бајке, стилски савршене од
силног препричавања и без иједне сувишне речи, да је свака реченица
пресудна по садржај.
Генерацијама је застајао дах, сијале очи и отрзао се и по који уздах током
приче како је Хитлер Мики Траперу преузео Еву Браун, али тек пошто ју је
Мика Трапер изгустирао.
Гавранић је донео праву вест о Траперовом здравственом стању.
Он је водио, по задужењу, као први матурантски снагатор, све бриге о
Траперу, па и о његовом здрављу.
Трапер је био под његовом заштитом.
Трапер је долазак нових матураната дочекао зубобољом коју је добио
размишљајући како да најбоље прослави јубилеј и којом причом да их
поздрави.
Милић је Трапера водио зубару.
Јуче је зубар Вуле извадио Мики Траперу кутњак.
Кутњак је имао корен као храст.
Из извађеног кутњака изашла је одомаћена стонога.

16
 Вест се раширила међу ученицима, а поподне и по граду.
„Све што си годинама сањала, на дохват ми је руке!” - Михаило Кнежевић
је сад покушавао да се приближи Даници Јанковић.
Мирисала му је њена коса.
Мирисала му је на јабуке - такав јој је био шампон.
„Остајем ти недокучиво.”
„Хоби ми је да берем недокучиво.”
„Овде, нећеш дохватити!”
„Ту ћу ја да тресем!”
„Молим?”
„Само док плодови мога мукотрпног труда сазру. Тек сам клицу пустио.”

Разредни старешина Градимир Стевић није честито ни ушао у учионицу,

већ је командовао:
„Раскорак! Идемо разгибавање. Лево - десно! Три четири! Прозору -
вратима! Три - четири! Изађи - из клупе - Качарева! Три - четири! Мењај -
вежбу! Отклон - наклон! Отклон - наклон! Не - забушавај! Три - четири!
Кружење трупа! Кружење - трупа! Мењај - правац! Три - четири! Чучни!
Устани! Чучни! Устани! Поскок - из чучња! Чучањ! Поскок! Чучањ! Поскок!
Хопа! Ајде! Сад! На - прсте! Руке - у вис! Више! Више! Лови - муве! Лови -
муве! Лови - муве! Лева рука - десна нога! Десна рука - лева нога! Лева рука -
десна нога! Прсти - прсти! Сагни! Сагни! Нека испадне тај колац из кичме!
Сагни! Држи! Држи! Главу - доле! Нек сиђе мало крви! Доста...”
Свако јутро Градимир Стевић је улазио у разред коме је разредни
старешина, пет минута пре почетка часова, и наређивао опште разгибавање:
„Да расаним лење бубе и да им прострујим крв.”
„Шта стојите?” - питао је разред.
То му се увек догађало кад је долазио на час разредног старешине у
разред, што је овог пута био случај.
У фискултурној сали није постојало:
„Седите!”
У разреду му се „седите”, ваљда, подразумевало.
Разред је увек остајао да стоји.
„Нисте рекли!”
„Шта нисам рекао?”
„Да седнемо!”
„Опет сте заборавили!”
„Шта заборавио?”
„Да нам кажете да седнемо!” - церио се Младен Лозанић Малер.
„Опет играш дрвеног адвоката!”
„Ништа нисам урадио. Опет ће ме звизнути малер.”
„Исувише причаш!”
„Ви сте питали!”
„Хоћеш ли стати?”

17
 „Нисам крив!”
„Три године вукљаш укоре из владања због адвокатисања!”
„Никад нисам крив. Само ме бије малер. Ето!”
„И даље причаш!”
„Само сам рекао да нисам крив...”
„Изађи и три круга око школе! Трк!”
„Трчи воле око школе” - римовао је Илија Малорадовић звани Суклета, из
милоште Суки.
„И ти за њим. Трк!”
Професор Стевић је извадио штоперицу и нагнуо се кроз прозор:
„Брже! Шта се вучете! Имате три минута! Буде ли више добићете прве
јединице у школи!”
Малер и Суклета су се тркали, разред је навијао:
„Трче на млазни погон!”
„Трче на мамлазни погон!”
Професор је штоповао.
Бројни ђаци и из других разреда, начичкани на прозорима, гледали су
трку.
Кракати Суки је за који корак претекао Малера. Професор Стевић је био
одушевљен оним што је показивала штоперица.
„Два и десет и која десетинка... Добро. Изнад гимназијског просека.
Треба им посветити пуну пажњу. Можда нешто може бити...”
Професорова радост је брзо спласла, кад се окренуо разреду:
„Шта је ово? Је ли ово први час? Где сте ви? Шта мислите? Нисте на
атлетском митингу!... Шта ли сам ја згрешио Богу те ми је дао овај разред?”
„Бога нема, постоји дијалектички материјализам... Задихани Малер није
стигао до места.
„Зато што нема Бога, ја сам могао и да добијем разредно старешинство
над овим разредом... Опет ти?”
„Сад нисам ништа крив. То је дијалектика, по Марксу.”
„Седи и ућути!”
„Седи на дрво, дрвени адвокату!” - не оћута Суки.
„Зар и ти? Што је доста - превише је!”
Професор Градимир Стевић је прозивао по азбучнику презимена.
Разред се одазивао и загледавао - по надимцима.
Руку на њихово матурантско срце, ти надимци су више били они, неголи
њихова имена и презимена.
О надимцима су њихови најближи одлучивали.
Разред се у себи прозивао:
Црна, Биџа, Знак, Дим, Тупа, Цакана, Зозон, Дика, Микица, Филозоф
(Фики), Лела, Леда, Малер, Суклета (Суки), Гоља, Безец, Врца, Вара, Розита
(Рока), Лепша, Чаплин (Чап), Попадија (Попа), Џигер (Џиги), Пики, Коска,
Цвика и Шега.
„Коцијан Петар”.

18
 Једини прозвани кога је професор Стевић погледао:
„Ти си нови. Из Сокобање си дошао? Знам. Јеси ли се упознао? Добро,
упознаћеш се већ. Добро дошао.”
Једино Петар Коцијан није имао надимка, или га бар разред није знао.
Да га питају?
Сви су знали да неће рећи.
Погледали су га.
Седео је поред Роксанде Накић Розите.
Тако је Петар Коцијан, пре него што је и са ким у разреду нешто битније
проговорио, добио надимак Пабло.

После је Михаило Кнежевић питао Даницу Јанковић:

„Дико, да ли ти се пева?”
„Зашто!”
„Да те пратим!”
„Љуби те мамица у чело духовито!”
„Хвала. Нисам едиповац.”

19
 4.
ВОЖЊА НЕШЕ КУТУЗОВА

На почетку школске године матуранти су свако јутро ранили, не у школу

већ пред њу, да утврде своје место на огради Малог парка, са које ће имати
свој поглед на свет Моравских Карловаца, посебно на млађе ученице.
„Где су ти књиге, Слобеновићу? питао је строго професор Милутиновић,
директор Гимназије „Милутин Ускоковић”.
„Данас имамо гађање и где да на стрелиште теглим тешку торбу.” -
Слобеновић је стајао као и остали матуранти, јер професор је професор, а тек
директор.
„Шта ти знаш шта је тешко? Замисли да си ђак у време Етрураца. Они су
писали на глиненим плочама, које су после сушили на сунцу. Схваташ ли?”
„Па да, како се нисам сетио, јахтом.”
„Каквом сад јахтом, црни Биковићу, дозволи?”
„Па оном: Jahta alea est!”
„Свашта, дозволи, то jahta је на латинском и не значи јахту по нашки,
дозволи. Ко зна шта је још Цезар рекао, дозволи?”
„Ја знам једну Цезарову изреку, која се ретко цитира, али се често
упражњава: Est bellum bellis bellare puellis.” - јавио се Михаило Кнежевић.
„Преведи, дозволи.”
„Лепо је рат ратовати са лепим девојкама.”
„У ћошак, дозволи, сместа!”
„Зашто, професоре?”
„Како зашто, дозволи, што цитираш млаке мисли, дозволи, које је Цезар
рекао, дозволи, у тренуцима разних слабости према особама супротног пола,
дозволи, што смањује разредну борбену готовост, дозволи, уместо да си,
дозволи, рекао оно право, дозволи: Дођох, видех, и, дозволи, победих!”
„Veni vidi vici!” - узвикнуо је Михаило одлазећи у ћошак!
„Тако, разумеш, врати се!”

Професор предвојничке обуке Ненад Лазичић био је официр предратне

коњице и имао је брата близанца Предрага, који је такође био официр
предратне коњице и који је предавао предвојничку у суседној учитељској
школи „Милош Петровић”.
Професори су у граду били познати једино по надевцима - Преша
Наполеон и Неша Кутузов, и они су се међусобно тако звали.
Сумња се да су надевке узели још у својој реалној гимназији.

20
 Остало је непознато колико су надевци утицали на њихов одлазак у војну
академију.
Преша Наполеон и Неша Кутузов имали су свој „Рат и мир” сваке године,
у време обавезног бојевог предвојничког гађања.
Они су разреде заједно водили на стрелиште: један разред из гимназије,
један из учитељске.
Били су то прави двобоји.
Специјална комисија из градског војног одсека бројала је непристрасно
поготке и то од времена када су се потукле комисије састављене од ученика
ове две школе, пре десетак година.
Неша Кутузов је, годинама, надбијао Прешу Наполеона.
Последње пролећно гађање било је тријумфално за Наполеона.
Пресудно је било гађање III2 са рекордним бројем промашаја.
„Никада нисам имао разред са толико шкартова, дозволи. Све врљоке,
дозволи, и то без правила. Да су гађали бар једни другима у мете, дозволи. Све
изгледа нормално, дозволи. Даш му пушку, оно узрики, укрсти, уврљочи,
дозволи. И то не лево или десно, дозволи, него горе и доле. Није ми за ову
годину, дозволи. Они ће гађати и идуће године и то ми стоји овде, дозволи.”

Тог лета Кутузов је купио „фићу” и возачке бриге су потиснуле патњу

пораза.
„Што нисте купили нека друга кола, професоре?”
„Ја сам патриота и по убеђењу и по позиву, дозволи. Ако већ морам, као
возач, под кола, онда ћу под нашу ‘заставу’, дозволи.”
„Фића” је напросто освануо пред гимназијом. Створио се.
Како је ко, то јутро, стизао у Гимназију, прво домар Раденко, па директор
и секретар и на крају ђаци и професори, сви су видели професора Ненада
Лазичића како поносно и стрпљиво лицка свој аутић који се већ цаклио.
Последњи је стигао професор Лазаревић. Он је, у својој уображености
Београђанина који је дошао у варош, становао у једној туристичкој вили на
Дебелом брду, па је на часове долазио бициклом, што је одушевљавало у
професора заћорене ученице.
„Имате, дозволи, право, колега, да се тако односите према бициклу. И то
ми је неко превозно средство, дозволи, задњица се вози, а ноге иду пешке.” -
професор Неша Кутузов је видео како је професор Слободан Лазаревић, звани
Слоба Лепи, немарно прислонио бицикл уз дрво пред Гимназијом и не
приметивши његовог „фићу”.
„Ви то, колега, нешто на мој рачун?”
„Не, колега, дозволи, на рачун бицикла! И не будите, дозволи, на крај
срца, ја сам то, колега, у ‘Јежу’ прочитао...”
„Добро, добро, колега.” - професор Лазаревић је пошао, па се повратио:
„Колега, је ли вам у гумама још фабрички ваздух?”
„Какав, дозволи, ваздух?”
„Фабрички! Јесте ли га променили?... Он је устајао од конзерванса!...

21
Треба га променити као што се и уље мења.”
„Ништа ми, дозволи, нису рекли...”
„Мислили су да знате то. Видите, колега, гуме најдуже трају ако је у њима
ваздух места у коме се кола возе...”
Поносни власник „фиће” је захвалио Слоби Лепом, па су му после ђаци
држали одигнутог „фићу”, док у сва четири точка није ваздух променио, на
радост и школе и целих Моравских Карловаца.

Професор Неша Кутузов је на опште чуђење и њега самог од прве

положио возачки испит.
Оштре окуке низ Дебело брдо ка Моравским Карловцима, идући од
Београда, задавале су му страхове и при помисли, а сви путеви из Моравских
Карловаца водили су према Београду и уз Дебело брдо.
Професор Неша Кутузов је увек тражио да, по распореду часова, у једном
разреду има спојене све часове у једном дану.
„Ко је редар, дозволи? Биковић Добривоје, ако сам добро чуо, дозволи?
Ти редар? Ти си врбов клин! Сува врбовина, дозволи!?”
„Биџа - врбовина!” - подгуркивао се разред.
Милић Гавранић је својим ручердама дохватио Биковићеву главу и почео
да је стишће свом снагом.
„Шта му то радиш, дозволи?”
„Цедим суву врбовину.” - Тупа је имао епски наступ:
„Овако је Марко Краљевић цедио суву дреновину.”
„Немаш ти појма, дозволи, о томе шта је вакуум. Он је компактан и,
дозволи, не да се сабити.”
„Извините професоре, запало ми, азбучни ред!” вадио се Биџа и из
редарства и из Тупиних шака.
„Овде је једино сигуран Марић Богољуб, дозволи. Марићу, унапређујем те
у ванредно редарство за моје часове, дозволи. Данас ћемо увежбавати
обезбеђење пута уз Дебело брдо.”
„Гољо, напред!” - Панић је замукнуо пред Марићевим погледом.
„Тешко нама!” - приметио је Слобеновић.
„И њему!” - процедио је Малорадовић.
„Шта смераш, Суки?” - питао је Кнежевић.
„Ништа одређено, нека он први почне!”
Марић је био носилац дрила у разреду.
Био је најлепши и најбоље грађен у разреду.
Прве две године је био најомиљенија личност разреда.
Скоро да се нико није усуђивао да му помене надимак „Гоља”, да га не
увреди.
Девојке су га обожавале, а младићи су га сматрали другарчином.
Своју омиљеност је сам срушио за време радне акције, оног тамо лета,
између другог и трећег разреда.
Цео свршени II2 (будући III3) отишао је на радну акцију и био је једна

22
чета која је најомиљенијег бирала за командира.
Тако им је Марић показао право лице.
По десет пута су јутром намештали кревете.
Свако је по казни пожарчио бар три пута.
Премда нико из ове чете није чинио нешто што би се разликовало од
других чета, увек је понеко из ње истицан као лош пример.
У говор је ушао надимак - Гоља - а он је кажњавао сваког од кога би га
чуо.
У осталим четама су биле похвале, у овој покуде.
Чета је имала најбољу норму, али није била ударна због толиких јавних
опомена које је Марић изрицао.
После је опет бивао обичан, па му се и омиљеност вратила.
Сасвим је бивало невероватно колико се Марић мењао чим би добијао
„власт”.
У њему се будио урођени капларски комплекс.
Испрсио би се и почео да корача као по команди.
Све што би казивао звучало је заповедно.
Чак му је и одело другачије стајало.
Тада се примећивало да његово одело има боју униформе.

„Поведи ове и на свакој окуци - по двоје, дозволи. Једно - на улазу у

окуку, друго - на излазу. Где је дупла окука, дозволи, по троје, треће - у
средину окуке. Кад наиђем, дозволи, нека дају знак да ли нешто иде са друге
стране, дозволи.”
Гоља је на ходнику, из школског магацина, свима изделио беле заставице,
прављене за прошлогодишњи фискултурни слет.
„Чекај, дозволи, ко све има своје бицикле?”
Јавила су се шесторица:
Професор је са собом повео четворицу.
Марић је један бицикл „реквирирао” за себе.
Шестог, Видосава Марковића, поставио је Гоља за свога помоћника и
Безец је постао ванредни помоћник ванредног редара за три спојена часа
предвојничке обуке.
Марић је разред распоредио на пет километара, све до краја последње
серпентине уз Дебело брдо.
Од свих је тражио крајњу будност.
Забранио је седење на колобранима.
Захтевао је да замукне сваки разговор, ако није у директној вези са
обезбеђивањем пута.
Враћао се Марић бициклом, као суманут, док су нераспоређени ишли
напред, не би ли ухватио неког и поново стизао да распореди нове.
Претио је да ће записати сваког ко шушне.
Првог је записао Чедомира Панића, кога је ухватио да пиша на задатку.
Записао га је двоструко - због небудности и због јавног неморала.

23
 Малорадовић, који је са Чапом обезбеђивао исту окуку, саветовао га је:
„Гољо одустани од тог списка, јер ће последице бити велике.”
Марић је и њега записао:
„Одбијао послушност и ометао правилно извођење задатка.”
Радмила Арсенић је била забележена „због приватног понашања”, а као
доказни материјал одузео јој је чешаљ, пудријеру и шминку.
Петар Коцијан је забележен из партизанске етике, јер је каменицама
млатио крушку испод које му је запао распоред.
„Пабло, за то се у партизанима стрељало!”
Залуд се Коцијан бранио да крушка није приватно власништво, већ опште
добро, и да ће плодови иструлети, ако их нико не буде отресао.
Марић није имао времена за објашњавање, журио је да запише Даницу и
Михаила.
Кнежевић је свој распоред померио ка својој ближњој.
„Ево Безеца, записаћу вас после!”
Марковић је возио као без душе и упозоравао да долази Неша Кутузов.
Почеле су заставице да машу.
Сигнали су били беспрекорни.
Неша Кутузов је тријумфално возио фићу уз Дебело брдо.
Напред, на бициклима, лево и десно, возили су се Пругар и Шегуљев, а
иза Блажић и Вујић.
На врху Дебелог брда колона се окренула.
Поново су заставице махале.
Поново је све било без грешке.
Кутузов је из круга, у круг, узбрдо, низбрдо, бивао све сигурнији.
Возила зачуђујуће није било.
Тек у шестом кругу, уз Дебело брдо, на трећој Великој окуци, заставице
су показивале опасност са друге стране.
Професор је, десетак метара пред окуком, прописно паркирао и почео да
чека.
Чекало се, богме, скоро пет минута.
Иза окуке се појавила сељанка са обрамицом и две корпе на обрамици.
Михаило је дао знак да је окука слободна.
„Кнежевићу, зар нас због ове заустављаш, дозволи?”
„Преоптерећена је, може да подлети.”
„Подлетећеш ти мени, дозволи, под плајваз којим пишем оцене.” -
професор Неша Кутузов је са задњег седишта узео разредни дневник и почео
да га са густом листа. - „Са мном нема, дозволи, спрдње.”
Пре него што је професор Кутузов кренуо даље, пристигла је саобраћајна
милиција.
„Нисам направио ни један, дозволи, прекршај!” бранио се Кутузов. -
„Возим по прописима, а предузео сам, дозволи, све мере безбедности.”
„Нормално да нисте направили ни један прекршај, кад сте, већ два сата,
зауставили сваки саобраћај на магистрали.”

24
 „Какав саобраћај, кад нема никог, дозволи.”
„Зато и нема никог. Мораћете са нама у станицу. Пређите код нас. Наш
човек ће возити ваша кола.”
„Професоре, ја сам, како сте рекли...” - муцао је Марић.

Не зна се шта се са професором Ненадом Лазичићем, алијас Нешом

Кутузовом догађало у станици Народне милиције.
Из станице је изашао видно ошамућен, али и срећан што му није одузета
возачка дозвола.
Прво се одвезао на бензинску пумпу:
„Увек треба имати пун резервоар, дозволи, злу не требало, бојна готовост,
дозволи.” - рекао је гласно сам себи.
Када је кретао са пумпе осетио је удар.
Ударила су га кола иза.
Изашао је и унео се разјарено у шофершајбну кола иза:
„Шта си се залепио, дозволи, ког ђавола?! Јеси ли ти возач или таксена
марка, дозволи? Ако те ја пљунем, дозволи. Навро си ко бик у брдо, дозволи,
сивоња један, зврндове, дозволи!... Који ли ти је мамлаз дао возачку дозволу,
дозволи! Тога треба на робију, дозволи, сместа...”
Пришао је човек са пумпе и узалудно покушао да стиша разјареног
професора, најзад је некако дошао до речи:
„Професоре, молим вас, па та су кола покварена, стоје ту већ три
месеца...”

Мика Трапер је сваке вечери држао катедру „чешања” на корзоу

Моравских Карловаца:
„Кад треба да ти вратим ону стару хиљадарку?” тако се намерио на
професора Лазичића, да дође и до вечере.
„Коју стару хиљадарку?” - чудио се професор Неша Кутузов.
„Ону што ћеш ми сада дати!”
Те вечери Мика Трапер није имао среће.

25
 5.
БРЕМОВАНО ШКОЛОВАЊЕ

Који дан, пре поласка из Сокобање у нову школску средину, Петар

Коцијан је имао разговор са оцем Митром.

Митар С. Коцијан, скраћено Мита Коца, у шали Мита с Коца, био је

молер и весељак.
Сви молери, и они који долазе у додир са молерима као и посетиоци
бифеа „Молерско срце”, слагали су се:
„Митар је један.”
Митар и није био молер на расклапање, али је имао обичај да препричава
дуге разговоре претварајући се у пет саговорника одједном, што није пошло за
руком ниједном глумцу или имитатору који је последње деценије посетио
Сокобању.
По Сокобањи се годинама препричавала прича о једном од изузетнијих
молераја Мите с Коца.
Малао је један стан, а био је мало, као и увек, благословен шљивовом
гранчицом.
У тако слободном стању слободном руком извукао је горњу цокле линију
са доста врлудања.
Домаћин је приметио:
„Није ли, мајсторе, та линија исувише крива?”
„Не брините ви ништа.”
„Како да не бринем, јадан не био?”
„Лепо. То је привремено, само док је мокра боја. Кад се осуши, линија се
сама исправља.”

Разговор пред Петров одлазак у Моравске Карловце, у гимназију

„Милутин Ускоковић” и није био баш угодан.
Колико год није био пријатан, толико није био ни нов.
Нова средина, у којој ће добити надимак Пабло, била је Петру девета
школска средина и у њој почетак његове гимназијске шесте школске године.
Разговор се понављао углавном на почетку сваке школске године, а
понекад и на полугодишту или касније, углавном у пролеће.
Мењале се школе и градови, али су старе бриге остајале.
„Шта да ти кажем? Рекао сам ти довољно за ових пет година. Ако је вајде,
да ишта не кажем. Довољно је.”

26
 Петар је слегао раменима, искуство му је говорило да је најбоље ништа не
говорити - нека отац прича сам.
Отац је сат ћутао - Петар није проговорио.
Весељаку и причалици какав је Митар молер ово је била велика казна.
„Вреде ли ти књиге, бар?”
„Неке. Није мени лако. Ево, видиш ову књигу. Она се у четвртом разреду
мора знати, такорећи, напамет. Сваки дан ћу морати над њом да проведем бар
два сата. А остале?”
„Не претеруј!”
Митар Молер је раскриљавао Бремов „Живот животиња”:
„Колико дебела књижурда, сунце јој моловано...”
„Два сата је мало. Са два сата још морам да рачунам на срећу.”
Сваке године је Петар припремао нови штос за оца, а ретко му је који тако
добро упалио као овај са Бремом.
Када је дошао дан Петровог поласка у Моравске Карловце син и отац су
се опростили ујутру.
„Нисам нешто тренутно при парама. Ево ти ово за пут и за који дан. Ти
учи, а новац сигурно стиже. Само учи и новац стиже. И не заборави, ти учи, а
новац стиже. Битно је да учиш, новац ће стићи.”
„Шта ти је матори, јеси ли прогутао грамофонску плочу? Хоћеш ли мало
расола, то јест ђуса од купуса?!”
„Учење је важно и немај бриге за новац.”
У новој средини Петар се, судећи по брзини којом је добио надимак
Пабло, брзо снашао.
Писао је кући да се сместио у интернат и, узгред, припоменуо паре.
„При крају сам, ово што имам брзо одмиче.” Одговор је стигао брзо, мајка
је писала писмо, а отац реченицу:
„Шта бринеш, важно је да учиш, а новац је моја брига.”
„Када сам сазнао да је земља округла, покушао сам да у школу стигнем из
супротног правца.” - старим досеткама освајао је нову средину.
Није могао да се сав преда освајачком подухвату, мислио је зашто не
стиже новац.
Послао је експресно писмо:
„Утањио сам!”
Стигао је експресан одговор:
„Све је у реду, само ти учи.”
Ђавола је у реду, још мало, па ће бити потпуни лихтер.
Избегавао је друштво, јер могу да крену некуд где треба лове, а он је био
сасвим декинтиран.
Михаило га је звао да једно поподне иду у школу и да за време одмора
друге смене пошедају девојчице које добро изгледају за литерарну секцију коју
су Филозоф и Суклета водили.
Скоро да је прихватио, а онда му је синуло:
Али куда ће они између два одмора?

27
 Сигурно некуд где треба пара.
„Ја сам Шега, први срески бек”, - Шегуљев га је звао на тренинг, на
обавезну проверу за локални фудбалски клуб „Слога”.
Ишло му се. Међутим:
Ако провера успе, а мора да успе, онда треба частити бар друштво из
разреда, које чини две трећине младог тима.
Стрепео је и у својој школској клупи.
Роксанда Никић му је јутром давала да препише задатке, али је очигледно
очекивала да је после часова испрати, па и да је позове у биоскоп.
То је већ и разреду било јасно:
„Гледа га Рока испод ока.” - римовао је Малорадовић (Суки је био
народски песник, а Филозоф се предавао медитацијама).
„Шта ли се догађа са оцем. Шта ли ми је смутио?” - сумњао је Пабло.
Он и отац су се такмичили (додуше незванично) у марифетлуцима, које су
приређивали један другом.
Сећао се кад је то почело, негде у основној школи:
Три пута је добио батине на крају једне школске године; први пут, кад је
показао оцу сведочанство; други пут, када му је рекао да је то његово,
Митрово сведочанство, и трећи пут, за две слабе оцене.
Послао је телеграм:
„Шаљите хитно новац.”
Отац је одговорио депешом:
„Само учи, то је најважније.”
Цео разред се смејао кад је Чаплин исцртавао по табли загонетне цртеже.
Сви су покушавали да погоде.
„Шта је ово?”
„Метар, исавијан!”
„Изломљена линија!”
„Профил спирале!”
„Тестера”.
„Није. То је бува која је ујела пијаног човека! А ово, шта је?”
„Свирала!”
„Задени то за појас. То је исправљена коњска потковица!”
Михаило је приметио да са Петром нешто није у реду:
„Шта је? Јеси ли добро?”
„Добро сам.”
„Неко те увредио?”
„Није.”
„Нешто јесте.”
За време одмора су заједно ишли на пошту.
Још један телеграм:
„Шала на страну, шта је са тим парама?”
Још један одговор:
„Шалу на страну и учи.”

28
 Пошто му је Филозоф позајмио пара, Пабло је у суботу поподне, преко
Београда, кренуо у Сокобању и стигао ујутру.
„Људи моји, колика ми је глава од пића, просто не знам како ћу је толику
очешљати.” - нешто после Петра стигао је и Митар:
„То си ти. Мени се не привиђа и кад видим дупло. Ја увек држим реч, али
ти не учиш.”
Досетљиви Митар је новчанице био распоредио између листова
хиљадустраног Бремовог „Живота животиња”.

29
 6.
РАЗРЕДНИ КАЗНЕНИ ТРЕНИНЗИ

„Зар ти се понекад не чини да си моја полица?” питао је Михаило.

„Могао би да понекад поведеш рачуна шта причаш!” - љутила се Даница.
„Видиш ли да не скидам погледе са тебе!” - Филозоф је постигао што је
хтео.

„Шта ви уображавате да сте?” - питао је и грдио, не очекујући одговор,

професор Градимир Стевић.
Неочекивани одговор је дошао:
„Увече, на корзоу, чини нам се да смо дрворед који хода!”
„Ћути, ухватиће те малер!”
Гимназија „Милутин Ускоковић” била је у улици корзоа Моравских
Карловаца, и Илија Малорадовић и Младен Лозанић су га, по ко зна који пут,
доживели као атлетску стазу.
Казна је гласила:
„До краја дрвореда и натраг!”
Професор Стевић је мерио штоперицом, све незадовољнији разредом и
све задовољнији резултатима.
„Жалим све професоре, и себе, који морају да вас васпитавају.”
„Имате и ви право да се дошколујете!”
Тупа је морао око школе.
„Једном, па још једном.” - рекао је професор Стевић.
„Да утврди пређено градиво!” - јавио се Лозанић.
„И ти, са њим.”
„Ко нема у глави има у ногама!” - није се уздржао Малорадовић. Кад га је
професор погледао, дигао се и кренуо.
„Толико имате у глави, да ће вам ноге почети да мисле!” - придружио им
се Слобеновић.
„Још једно тркаће грло!” - Зоркић је мислио на Слобеновића, а увалио
себе.
„Трчаћеш колико те грло носи!” - истрчао је Чедомир Панић.
„Можемо и да се кладимо!” - предложио је Сима Шегуљев Добривоју
Биковићу и кад је схватио да се уплаткао:
„Ја се кладим на себе!”
Биџа није оставио Шегу на цедилу:
„Прихватам опкладу! Пресеци, Блажићу!”

30
 „Нећу!”
„Хајде, Блажићу, и ти око школе!”
„Што ја!”
„Зато што реметиш такмичарски дух!”
„Али, професоре...”
„Истрчи ти сад своја два круга, па ако ти буде мало онда реци то али...
Куда ћеш ти, Марићу...”
„Да трчим два круга око школе.”
„Ти ниси ништа урадио!”
„Нисам!”
„Седи на место!”
„Професоре, нисам ни ја најгори атлетичар у овом разреду!”
„Кола!”
„Истрчи, Вујићу! Реци доле да чекају док истерам све замлате... Па ћу
дати знак за старт!”
„Идем и ја, професоре!”
„Марићу, ти не идеш!”
„Хоћу да и мене казните!”
„Кажњавам те да не трчиш!”
„Професоре, ја мислим да ту нема правде!”
„Док ја будем мерио време, ти ћеш водити рачуна да ли сви оптрчавају, да
се неко не крије, круг иза угла! Ти си ту једини поуздан, сваки други би
саучествовао! Јасно?”
„Хвала, професоре!”
„Шта се сијаш као поцинкан - цинкарошу.” - Видосав Марковић је устао
и изашао.
„Коцијане, шта је?”
„Ја сам бубица!”
„И не би измилио? За ове неоправдане изостанке! Поквари ми дневник! А
ти, Пругар? Више нема добровољаца за казне?”
„Ништа, професоре, нисам урадио што није у реду!”
„Како ниси, видиш како седиш...”
„Ништа нисам крив!” - држао се Џигер.
„А кичма!... Искривио си кичму и седиш ту ко џигерица!”
„Кнежевићу, шта ти мислиш, ти нећеш да будеш ретка птица тркачица?!”
„Ја сам, професоре, сад као ној!”
„Ној бар трчи.”
„Кад је опасност, ној увуче главу у песак и ћути!” „Кнежевићу, мислиш да
си паметан, а глуп си за спорт.”
„Имам ја своју дисциплину - трчим у ширину!” Када се мушки део
разреда вратио у учионицу, после овог кроса на осамсто метара, већ је био
крај часа.
„И запамтите једном, ви сте овде да учите!”
„Ми смо овде да добијамо оцене!”

31
 „Ко је то рекао?”
„Ја!”
„Кнежевићу, није то био твој глас!”
„Није глас, али јесте моја мисао!”
Професор Стевић је казнама утеривао кондицију разреду.
Што је школска година одмицала, казне су биле повећаване.
Професору Стевићу тада није сметало што се све чешће у трку ђака, на
опште весеље, убацивао градски бадаваџија Мика Трапер.
И већ три пролећа, на градском атлетском митингу, разред је био и екипни
и појединачни првак у трчању.
Били су то ретки тренуци кад се овим разредом поносио и професор
Стевић и директор гимназије.

Овај необични пробни ђачки крос са неког прозора гимназије, из

директорске канцеларије, посматрали су и директор Петар Милутиновић и
Матија Божовић, професор од великог директорског поверења.
„Матуранти ће отићи, али нам овај остаје.” уздахнуо је директор
Милутиновић:
„Звао сам вас, колега, јер је већ време да се договарамо о матурској
екскурзији.”
„Где је пролеће, побогу?”
„Шта ту има да се договара?” - питао је Божовић:
„Зар мислите да обиђу целу земљу?”
„Матуранти су, па да утврде знање географије своје земље и њених
природних лепота.” - остајао је непоколебљив професор Божовић.
„Они су сад најопаснији... као пси су, пред пуштање са ланца!... лају на
звезде!” - бринуо је директор Милутиновић, не схватајући како ни професор
Божовић не схвата његову бригу.
„Директоре, не брините! Ја ћу их водити... А знате мене, што поведем то и
вратим. Нема ту шта да се прича и брине.”
Изненада, кроз прозор, између њихових глава улетела је једна зелена
јабука.
„Опет промаши!” остао је хладан професор Божовић.
„Колега, добро је да сте бар ви у овој школи нормални.” - смирио се и
директор у љутњи.
„Хвала Вама.” - кад је изашао са тим речима од директора, професор
Божовић се осврнуо да ли га ко гледа и спустио се као ђаци низ гелендер.

32
 7.
ШКОЛА ЈЕ ПОЧЕЛА ДА ПРОКИШЊАВА

Киша је у Моравским Карловцима лила целу ноћ.

По свој прилици падаће и цео дан.
„САМО ЗА ПРОФЕСОРЕ!” - писало је крупно црним тушем, на комаду
хамера залепљеном на чивилук у ходнику гимназије „Милутин Ускоковић”.
Чивилук је био испред саме професорске зборнице.
Једина слободна кука штрчала је из овог натписа.
Професорка француског језика Оливера Ђокић је приметила да је, испод
„САМО ЗА ПРОФЕСОРЕ”, дописано хемијском оловком:
„А МОЖЕ И ЗА КАПУТЕ”.
Насмејала се, и да не би прекрила овај допис, одлучила је да понесе
кишобран на час у IV2.
Шта ли ће данас смислити? - питала се и са радозналошћу и са страхом.
„Јесу ли вам већ изјавили љубав?” - професор Лазаревић јој је погађао
мисли.
„Само да мене не претекну!” - смејао се.
„Шалите се?” - погледала га је упитно.
„Оно је што ви хоћете!”
Имала је двадесет четири године и ово јој је била прва школска година.
Само да истекне ова година и да изађе из IV2.
Са осталима ће лако.
Прве часове у IV2 напуштала је пре школског звона.
Сада је већ боље, издржавала је до краја.
Најтеже јој је било са Милићем Гавранићем, разредним силеџијом.
Он је и вербално хватао на снагу.
Увек је нешто добацивао.
Разред се смејао због начина на који је реаговала на његове досетке.
Онда се досетила и забранила му је да јој се обраћа на српскохрватском,
већ само на француском.
Гавранић је имао дрвен језик за француски и сада се њему цео разред
смејао.
Из зборнице ју је на час испратио смех.
Професор предвојничке обуке Ненад Лазичић, кога су ученици звали
Неша Кутузов, и сам слуђен кишом, питао је колеге: да ли ко зна где је
паркирао фићу.
Глупо је бити расејан - помисли професорка Ђокић - зашто ли се то увек

33
каже за професоре?
У IV2 нико није био на свом месту ни физички.
Професорка Ђокић је остала у отвореним вратима, док сви не заузму
своје место.
Милић Гавранић је последњи приметио професорку.
У учионици му је била само доња половина.
Пресамитио се преко прозора и гласно се довикивао са ретким
пролазником Миком Трапером, вишим метафизичким беспосличарем
Моравских Карловаца.
У учионицу га је вратио глас Михаила Кнежевића:
„Тупа, професорка!”
Гавранић се тргао и почео да тупо зури у професорку (отуда му и надимак
Тупа), питајући се шта да измисли и како то још да каже на француском.
„Шта радите, Гавранићу?” - професорка Ђокић је само у IV2 говорила
сваком ученику ви и није имала снаге да пређе на ти, тако их је бар држала на
дистанци.
„Само француски.” - рекао је Михаило Кнежевић.
„Il pleut! Il pleut!” - спасоносно се сетио Милић Гавранић ма колико на
француском „пада киша! пада киша! пада киша!” било бесмислено.
„Шевни да га минем!” - зачула је професорка иза себе.
„Молим!” - окренула се, на ходнику је стајао ученик Петар Коцијан.
„Шевни да га минем!” - ширио је он немоћно руке.
„Шта хоћете... Како се усуђујете... Како се то изражавате?”
„Шевни дддда гггга мммминнеммм...” - муцао је.
„Он вас моли да прође у учионицу, професорице.” - преводио је Михаило
Кнежевић.
„Како моли?... Какав је то језик, молим вас...”
„Провансалски!” - рекао је Кнежевић: - Коцијан је ове школске године
дошао из Сокобање у Моравске Карловце...”
„Бугараш...” - рекао је Тупа.
„Нешто сте рекли, Гавранићу?” - професорка је била спремна да свој бес
пренесе на Милића, сад кад је глупо излетела.
„Il pleut! Il pleut!”
Професорка Оливера Ђокић је увек прво предавала на француском, па
преводила, мисао по мисао:
„Aujourd’ hui je vais vous parler de Voltaire. Les Francais disaient a propos de
lui: Que veut-il, ce monsieur Voltaire? Ce n’est pas lui qui este le plus spirituel. Il y
quelqul’ un qui à plus d’esprit que lui. C’est monsieur le monde entier... Данас ћу
вам говорити о Волтеру. О филозофу чији је дух био блистав. Французи су за
њега рекли: „Шта хоће тај господин Волтер? Није он најдуховитији. Има неко
ко је и од њега духовитији. То је господин Цео Свет!”
Удаљујући се журно од прозора, Милић Гавранић је сео на прво слободно
место до Милене Кохезе, која је иначе седела сама.
Сада кад се ту нашао, помислио је како би било да јој се мало удвара:

34
 „Пада киша.”
„Молим, Гавранићу?” - питала је професорка!
„Il pleut! Il pleut!” - одговорио је.
„Voltaire dit à propos de lui-même: Il faut être en France enclume ou marteau: j’
étais enclume.. Што ће рећи: у Француској човек мора бити или чекић или
наковањ: ја сам био чекић.”
И чим је професорка наставила са предавањем, Тупа је настављао са
удварањем.
„С тобом бих покисао до голе коже.”
„Са таквим не киснем.”
„Понови ми на уво...”
Кад би га професорка погледала, верглао би:
„Il pleut!...”
Да бар хоће киша стати, можда би се и овај покварени грамофон
искључио. - Професорка Ђокић је с муком одржавала концентрацију:
Нећу изгубити нерве. Нећу изгубити нерве. Само да киша престане.
„Шта ти је?” - питао је Милића иза Михаило Кнежевић:
„Имаш температуру? Прогутао си три сирове изјаве љубави?”
„Кнежевићу, хоћете нешто да кажете?”
„Voltaire dit: ‘On ne peut désirer ce qu’on ne connaît pas. - Човек не може
желети оно што не познаје...! Ја не желим ништа да кажем, али Гавранић
жели...”
„Il pleut! Il pleut!” - чула је професорка Ђокић, није ни погледала у
Гавранића.
Проклета киша - мислила је.
Најзад је звонило.
Професорка Ђокић је тријумфално напустила разред.
Излазећи, прво је на ходник протурила руке кроз врата и раширила
кишобран.
„Професорице, да вас питам нешто у вези матурског рада. Да ли да га
пишем само на француском?” за професорком је пожурила Драгица Попић.
„Дођите под кишобран, немојте киснути... А тако смо се договорили,
ваљда?” - позвала је професорка Драгицу на ходнику и ова је стала, не
усуђујући се да каже где су.
„Мислила сам: да ли да правим превод за чланове комисије?...”
Пролазећи ходником, професор историје Ђуро Драгићевић је погледао
професорку Ђокић под кишобраном и гласно се љутио:
„Опет школа прокишњава, а домар Раденко цевчи вињак у ‘Паризу’.”

35
 8.
ПИСМЕНА ГРМЉАВИНА

Није се могло десити да час српскохрватског језика код професорке Дане

Јелинић буде незанимљив.
Она је све чинила да ђаци на њеним часовима што више причају.
Трудила се и, углавном, успевала да конце приче она потеже, мрси и
распетљава, тако да свако причање на часу буде осмишљеио, колико-толико, и
да има свој почетак и крај.
И разговор о нечему сасвим далеком од оног што је предвиђао крути
наставни план и програм, био је, по њој, успео час.
У таквим разговорима она је откривала могућности појединих ученика да
се саопште, да не остану недоречени.
Од прозваних ђака који нису знали поједине лекције о писцима, тражила
је да, на задату тему, причају што дуже.
Терала их је да се довијају, да погађају биографије Војислава Илића, Ђуре
Јакшића, Радоја Домановића...
Извлачила је из њих садржај непрочитане лектире.
Правила је вежбе да што дуже говоре, обилазећи око теме, по примеру
кише око Крагујевца, да што дуже издрже, а да не покажу колико не знају...

Ако и није подстицала ђачку досетљивост, ценила ју је.

„То је стил. Ту пробија оно најличније.”
Михаило Кнежевић је, на првом часу лектире, течно читао свој осврт о
лирским местима у роману Далеко је сунце Добрице Ћосића и примерима
показивао:
„Тог јутра старца Јефту Немци потераше са планине. Тог јутра, он,
чобанин без стада, рабаџија без трупаца и партизан без пушке, задњи пут је
сишао са планине. За њим, са окрвављеног лица, остајао је крвав траг. Капи су
биле ситне и црвене као шумске јагоде.”
„Да, да... Одлично. Нисам баш сигурна да ти је цитат дослован. Дај ми
свеску. Понећу је - да то прочитам и онима у IV1.”
„Опа, Филозофе!”
„Знате, професорице, мени би било непријатно да се чита у другим
разредима.”
„Он то жели да сам прочита на уво Сузани Узелац!”
„Испустила га је она на друго уво!”
„Умрећеш од скромности... Донеси ми свеску.”

36
 Филозоф је изнео, није имао куд.
Професорка је неколико пута прелистала свеску.
„Добро, нећу читати. Идући пут немој да пишеш лектиру шифровано и са
толико непознатих.” - вратила је Михаилу свеску домаћих задатака из
математике.

Професорка Јелинић је имала и сатиричну жицу и скоро да ни један њен

час није прошао без неке досетке:
„Ја конферишем, ти конферишеш, он конферише, ми конферишемо, ви
конферишете, они конферишу... Које је то време?”
„Садашње” - јавила се Иванка.
„Није, него изгубљено! Знате ли шта се увек може наћи по нашим
кафанским јеловницима?”
„Пасуљ” - облизивао се Зоркић.
„Не увек. Увек се могу наћи само правописне грешке.
Не може се рећи да су њени примери били дидактични.
„Све треба читати, изузев новина. А и у новинама се може понешто
прочитати, нажалост ретко, на пример ово у данашњим: НАЂЕНЕ
„СТАКЛЕНЕ ЦИПЕЛЕ” ПЕПЕЉУГЕ! Кристалне ципеле Пепељуге можда
нису само производ маште. До таквог закључка дошли су научници, који су
вршили ископавање у близини Келна. Они су нашли један пар „стаклених
ципела”, које су ту, према њиховој оцени, прележале око 2.000 година!”

Професорка Јелинић је час почињала неком говорном вежбом:

„Немојте причати... Дајте ми синониме за глагол - причати. Идемо
редом”...
Разред меље:
„Говорити, надговарати се, верглати, велити, мљети, разглабати,
шапутати, наговарати, надговарати, шушкати, ћућурити, договарати, причати,
запричати, напричати, допричати, опричати, заоколити, заобличити,
зановетати, замагљивати, говоруцкати, домунђавати, мунтати, мрмљати,
муцати, галамити, бајчити, бајославити, довикивати, викати, ошасити,
крестати, приповедати, жагорити, запричавати, диванити, довикивати,
придиковати, солити, џангризати, џимријати, пиковати, саветовати, беседити,
лајати, надлајавати, нагажђати, нагважђати, гакати, дерати се, трабуњати,
клапусати, ваљати, буцати, трунити, рекла-казати, радиомилевити, зунзати,
зундати, дискутовати, издискутовати, соптати, изјавити, доказивати, признати,
вербализовати, исказати, казати, језичити, рећи, натуцати, брбљати, талпити,
спорити, ораторити, тртљати, хуњкати, шушкати, шаптати, дошаптавати,
одговарати, споречкати се, свађати се, извлачити речи кљештима, врискати,
исповедати, вречати, ћакорити...”
„Данас ћемо радити припрему за писмени...”
„Када је писмени?”
„У четвртак! Узећемо и час предвојничке обуке!” „Али у четвртак је

37
недеља!”
„Молим?”
„У четвртак је недеља!”
„Буди јаснији, Слобеновићу.”
„У четвртак је утакмица! Телевизија, преноси! Почиње кад и час
предвојничке!”
„Свеједно!”
„Али, ми ћемо побећи са предвојничке обуке.” „Добро, ако је у четвртак
недеља, онда ћемо писмени имати одмах иза недеље.”
„Хвала, професорице, у име разредне заједнице!” „Молим, без другог
пута... А сада, ја ћу вам говорити неке реченице, а ви ћете азбучним редом
излазити и писати их на табли. Ситније, молим, да стане. Остали их пишу у
свеске, са именима оних који те реченице пишу на табли. Значи: имена, па две
тачке, па реченица. Хајде!”
„Морао је да се бори не само на перу већ и са полицијом. (О Вуку
Караџићу)” - китила је Радмила Арсенић: „Честитам покојном инжењеру
Лесепсу.”
Још:
„Носио ју је у срцу и на души.”
„Пут препуштен снегу, ветру, киши и народу!” шкрипала је креда, а
шкрипале су и ципеле Добривоја Биковића:
„Шарац је имао боље живце од Краљевића Марка.”
Добио је:
„Девојка је пошла да залије воду!”
Дописао је:
„Наше смрзавање се ближило крају!”
„Село је најразвијеније у српској реалистичкој приповеци! - увијао се
пред таблом Стефан Блажић: „А онда га је ударио задњом руком!”
Следило је:
„Кућу су продали због старачке изнемоглости!” „Наша земља је врло
напреднија.” - збрзао је Будимир Вујић:
„Гете је у Јадима младог ветеринара помишљао на самоубијство!”
Затим:
„Ту је нашла смрт већина погинулих!”
„Био је најмлађе и једино дете својих родитеља.” срицао је Милић
Гавранић:
„Учествовали су мање више реновирани певачи.” Имао је додатак:
„Отац је куповао песак упола јефтинији од оног што се продаје на дну
Моравца!”
Не само један:
„Лако је Енглезима да певају на енглеском, они су рођени на том језику!”
И:
„Рођен је релативно млад, под врло тешким околностима!”
„Ловци неуморно тумарају по шумама и кваре празнично расположење

38
дивљачи.” - косила је слова на десну страну Бисера Душковац:
„Када се гуше слободе, онда се у таквим земљама заводи политички час!”
Па:
„Био је човек железничарске воље да успе!”
„Брзо сам се снашао. Наглавачке сам скочио кроз прозор.” - Зорану
Зоркићу је пукла креда:
„Говорник је говорио помпезно да надјача буку!” Онда:
„Лични углед наше земље у свету.”
„Забранила бих сиротињу.” - укратко Даница Јанковић:
„Такорећи на дохват руке, с оне стране брда!” „Живео је као риба на
острву.” - прави краснопис Љиљане Качар:
„Он је то покушао у дванаест до пет!” „Сатиричар је човек који се бори
против ондашњих власти.” - смандрљао је Михаило Кнежевић:
„А онда су на прозоре његове душе навучене завесе.”
Дописивао је:
„Боље ипак, него никад.”
Испунио је целу таблу:
„Неће то бити оно дрво које ће дати добру хладовину него дрво које ће
дати светлост. Израсло би то дрво давно, али постоје бубице које то
спречавају.”
„Његов живот био је пун борби између самог себе!” - китила је Милена
Кохеза:
„Био је то јак момак са неколико коњских снага!” „Тако сам се у школи
уверио да нема бога.” снебивао се Коцијан Петар:
„У привреди и у ван привреде!”
Наставио је:
„Пре рата је све било неразвијено - чак и клима!” „Пред крај његове смрти
написао је најбоље песме.” - квачила је Бојана Лединић:
„Редактори ове антологије су глуписали идеје великих мислилаца!”
Следило је:
„У књизи се говори о љубави коју су трпели двоје младих.”
„Просечна животиња.” - скратио Милан Лозанић: „Новосадским
договором закључан је нови правопис!”
Наставио је:
„Бавио се литературом - како домаћом, тако и страном.”
„Ту је Смаил - ага приказан на зверски начин.” правио је гримасе Илија
Малорадовић:
„Мајци је било јасно да ако не дође син, неће ни доћи!”
„Јер шта се њега тиче колико је сати (о сату).” слегао је раменима Богољуб
Марић:
„Ударац је био такав да је пао не померивши се с места!”
Одмахивао је:
„До краја туче понашали су се учтиво!”
„А бити човек то значи много, понекад и ништа.” - врцала је Марија

39
Миљак:
„Ми се нисмо поразили са априлским поразом!” Долазило је:
„Родио се у месту боравка и живео у месту рођења!” „Један воз пун
различитих људи и праваца.” штампала је слова Иванка Мишић:
„Он је био чудак и слушао је једну једину емисију Радио Београда: -
извештај о благостању!”
Придодала је:
„Овде су људи изгубили киле и киле живаца!” „Све моје илузије почеле
су да се разилазе.” можда најлепши рукопис до сада Роксанде Марић: „Онда је
Толстој увезао са фронта кнеза на кочијама рањеног!”
Преостало је:
„Ветар је био благ и уопште није дувао!”
„Данас је људски род сведен на минимум.” - нашкраба Десанка Пантић:
„Свуда около је било местимично зеленила!” Уочавала је:
„Сена је текла кроз Париз за потребе његових песника.”
„Он је био уврнут, па су га тако пришрафили.” дрљао је Чедомир Панић:
„Пожелели смо им довиђења и хвала на пажњу које су нам поклонили!”
Кривудао је:
„Сељаци су са успехом гајили јагњећу кожу!”
„Из носталгије према завичају писао је с брда с дола.” - начврчкала је
Драгица Попић:
„Његова предвиђања су се остварила пре него што их је изрекао!”
Следило је:
„Око нас су биле окружене све животиње!” „Пишите ситније да стане!” -
опомињала је професорка Јелинић и диктирала реченицу по реченицу: „Нека
их нека раде кад немају друга посла!” смејуљио се Пругар Сретен:
„Његове књиге су врло укусне!”
Поновио је:
„Сада смо опет у садашњости!”
„У тим земљама не разликују се људи од других људи.” - Слобеновић је
коментарисао:
„Много глупо!”
А онда писао:
„Немци су тек опасни кад пређу границу.” Засмејао се:
„Хамлет је рекао: Да бог да!”
„Већ губим нестрпљење!” - Вера Трнавац је намигнула:
„Он, прво лице једнине!”
Намигнула је и другим оком:
„Песник је био толико блед да је ходао замишљен.” „Вода човеку служи за
изградњу организма, а ракија напротив.” - тргла се Славка Цвијановић:
„Кроз облаке је пробијало сунце, али нас то уопште није интересовало, па
нисмо ни примећивали!”
Нешто јој је било познато:
„Он ју је као сељанку завео удварањем на књижевном језику.”

40
 „Шта је, Цвијановићева? Ништа! Добро. Хајде Шегуљев, запиши и ти
своје бисере из прошлогодишњих писмених задатака.” - професорка је открила
шта је у питању.
„У том раном периоду било је тешко ватру, воду, грмљавину и друге
појаве користити у свакодневном животу.”
Још:
„Петроварадин је познат по принцу Еугену са војском.”
Најзад:
„Они су имали кациге - менталне капе.”
„На шта вам личи то у свескама!” - пиштала је професорка Дана Јелинић.
„На нас!” - одговарали су весело, у хору.
„Имате лица и имате говор?”
„На драму.”
„На драму ваше писмености. Поклањам вам ово за успомену. А ви пазите:
како да дођете до грмљавине у свакодневном животу!”

Десетак ових бисера из писмених IV2 објављено је у „Јежу.” Испод је

писало име измишљене школе и: „прикупио М.Ћ.”

„Штета што нисмо потписани именима, можда би нас нека Свечана

академија примила за дописне шарлатане!”
„Шта радиш поподне?”
„Гледаћу клизање, поподне су парови и појединци” - одговорила је
Даница Михаилу.
„Не пратим ни појединце ни парове, али бих радо дошао код тебе да
видим како то радиш?!”

41
 9.
СТАРЕ ПОРОДИЦЕ

Мика Трапер, маскота матураната Моравских Карловаца добио је

изненада кијавицу.
Тако су матуранти привремено остали без своје сталне разбибриге у
времену корзоа.
Без поучних подвига Мике Трапера, заблудно су седели на огради малог
парка, иначе центру шеталишта.
По ко зна који пут су претресали начин на који се Мика Трапер нахладио.
Мика Трапер је становао са тројицом браће.
Као и он, и они су се у преподневним часовима бавили скупљањем
материјала: старог гвожђа, старог бакра, старог цинка, старог алуминијума, а у
недостатку ковина, скупљали су крпе и хартију.
Материјала је било мало, исцрпене су биле и последње резерве, јер су њих
четворица од тога живели преко две деценије.
На свој посао су били толико поносни да им није падало на памет да
мењају квалификацију, кад им је у струци пошло низбрдо.
Њих четворица су становали иза вашаришта, у једној собној кући од
ћерпича, са једним једностраним једнокрилним прозором подељеним на
четири окна.
Негде, априла, Моравске Карловце је захватила толика незапамћена олуја
да је полупала сва четири окна на Траперовој кући.
Тако су Трапер и браћа провели лето спавајући на чистом ваздуху.
Први мразеви су натерали Мику Трапера да узме ствар у своје руке.
Поделио је прозор међу браћом:
„Ово је твоје окно, ово твоје, ово твоје, а ово моје.”
Задату обавезу само је он, Мика Трапер, испунио.
„Ја мирно спавам сада, а они цвокоћу од зиме.” причао је матурантима.
Мирно спавање није дуго потрајало, ни Мики Траперу није јасно како се
толико прехладио.
Матуранти су скупили за лекара и за прозоре.
Отада се свако јутро могао видети Мика Трапер како, са кашичицом у
руци, иде у апотеку да попије лекове.
Није му било друге, јер је на лековима писало:
„Чувати на сувом месту.”
„Добила сам папагаја, учим га да говори!” - хвалила се разреду Даница
Јанковић.

42
 „Кад почне да ме помиње, значи да си успела.” рекао је стручно као
орнитолошки зналац Михаило Кнежевић.
„Ако му буде до филозофа, цитираће Волтера!”

Те децембарске среде цео IV2 гледао је Мику Трапера, са прозора

кабинета за биологију, како достојанствено одлази у апотеку са кашичицом
узетом преко пута из кафане „Црни врх”.
Утисак је био такав, да нису ни чули звук звона који је оглашавао почетак
часа.
На место их је вратио глас професорке Станке Милићевић:
„Молићу, децо, шта је то?”

Професорка Станка Милићевић била је из старе породице.

Њени су бар два века живели у Моравским Карловцима.
Истицала је поносно:
„Ја сам лист старе моравскокарловачке горе!”
Кнежевић је циничио:
„Лист старе четинарске горе!”
Милићевићи су имали и своју улицу.
Кућа у којој је живела Станка била је најстарија у улици и једна од
најстаријих у граду.
На њој је стајала и плоча друштва за заштиту споменика културе са
написом - „Овај историјски споменик је под заштитом државе”.
Музеј Моравских Карловаца је покушао неколико пута да пресели
професорку Станку Милићевић у новоградњу, али узалуд.
Станка је живела за своју старину.
Са поносом је истицала да се зато није ни удавала.
Није хтела уљеза у кућу.
Професорка Милићевић је своје старинско достојанство показивала
пажњом према потомцима старих породица и благим игнорантским презиром
према члановима породица дошљака.
Она је и била професорка старог кова, а и која година јој је недостајала,
богме, до пензије.

„Молићу, ко за данас има семинарски рад?” питала је професорка

Милићевић, она је инсистирала на студиозном приступу предмету и сваки ђак
је морао урадити по један рад.
Нико се није јавио.
„Молићу, Чедомир Панић, хајде, дете Чедомире, читај свој рад о
еволуцији човека...”
Чап се дизао споро:
„Професорице, нисам написао семинарски рад...”
Чап је био из старе породице.

43
 „Молићу, Чедомире дете, како?
„Не слаже се са Дарвином.”
„Молићу, Слобеновићу, шта добацујеш?”
„Мислио сам, професорице, да објасним, Панић се бави атлетиком, скаче
и мисли да је човек постао од кенгура...”
„Молићу, Слобеновићу, просто је невероватно, дете, колико ти немаш
осећаја за достојанство духовитости... Нисам ја, молићу, против духовитости,
али мора бити достојанствена...”
„Знате, професорице, случај...” - уњкао је Чап.
„Молићу, дете Чедомире, какав је случај?”
„Смртни, професорице, потпуно ме померио... Све нас у породици...”
Разред се стишао.
Тек сад су на Панићевој руци приметили црни флор.
„Молићу, како, ко...”
„Бака... У суботу... У понедељак смо је сахранили, - шмрцао је Чап.
„Молићу, тетка Видосава...”
„Она, професорице...” - потврђивао је уцвељено.
„Молићу, то је немогуће...”
„Сахранили смо је.” - јецао је.
„Молићу, ја сам је срела у четвртак, била је тако здрава и весела...”
„Умрла је наздраво... Ја се уопште нисам могао да средим...”
„Молићу, моје саучешће, дете Чедомире, пренеси га свима у породици...
Молићу, ја не знам како то да нисам... Молићу, немам оправдање... Молићу, то
нисам смела да учиним тетка Видосави... Молићу, ех, зар ја да јој не одем на
сахрану...”
„Немојте, професорице, немојте себе кривити, знате, то је тако
неочекивано... Ја већ неколико дана не могу да поверујем у то... Ево, и сад, све
ми се чини да ме бака Видосава чека код куће... Тако је изненада...” - Чап је
био неутешан.
„Молићу, децо, узмите нешто и читајте, ја ни за шта нисам способна...
Молићу, како да ми се то деси.”
Професорка Милићевић је сузила цео час.

Плач професорке Станке за Чаповом тетком Видосавом ништа није био

према њеном плачу који је потресао кабинет за биологију недељу дана касније.
Професорка је, благо речено, била уцвељена:
„Молићу, зар ви мени оно?... Молићу, ох, боже... Шта сте ми учинили,
шта сте ми напаковали... Молићу, зашто...”
„Шта, професорице?” - одважио се Слобеновић.
„Молићу, зар мени тако нешто...”
„Не знам шта, професорице.”
„Шта смо вам то учинили...”
„Молићу, како шта... Зашто сахранисте тетка Видосаву Панић...
Чедомире, дете, на кога ли си ти... Јутрос сам је срела...”

44
 „И?”
Слобеновић је, као увек у таквим ситуацијама, био неумољив.
Онако мали личио је на осицу, чак је гласом зујао.
„Молићу, прво нисам веровала својим очима... Она ми се смешила...
Молићу, нисам знала шта да јој кажем... Молићу, шта ми порадисте, стидећу се
цео живот... Једино чега сам се сетила, упитала сам је: Молићу, зар ви, тетка
Видосава, нисте умрли?”

Михаило се обавештавао из прве руке:

„Дико, није у реду, али да те питам, јесте мало је незгодно, да ли онај твој
папагај уздише за мном по цео дан?”
„Нема времена. Само решава укрштене речи и тражи себе: Ара.”
„Могао би бар да ме научи да ти крештим.” нудио се Филозоф за папагаја.

45
 10.
НОЋ МЛАДИХ ПАПАГАЈА

Које Хамлетове дилеме?

Млаки осветољубиви принц!
То није типично.
Како прићи девојци?
Како крај ње остати?
Шта јој рећи?
Младиће из IV2 тај проблем није ништа мање „клао” него ли све њихове
вршњаке (и нешто млађе и нешто старије).
И они који би звезде надлајали, пред девојкама су остајали без текста.
Као карикатуре без речи, на љубавну тему.
Не зна се чија је то била идеја, али је одмах прихваћена.
Требало је средити постојећа искуства, тако да се могу користити у тим
толико чудесним приликама (чудесним колико и природне појаве).
Постојећа искуства су била кудикамо скромнија, неголи што је ико хтео
да то призна.
Што се самих прилазака тиче, дошло се до убеђења да се ту мора
испољити лична иницијатива.
Зато је одлучено да се само среде најбоље могуће реченице које се могу
упутити девојци, да се направи избор најбољих и за сваку прилику.
Одабране реченице ће бити исписане на малим картончићима, које ће
свако имати у џепу.
Михаилу Кнежевићу је припала та толико одговорна дужност да скупи и
направи избор загонетних и чудотворних реченица.
Зашто баш он?
Веровало се у његову процену.
Њега је, у овом случају, био глас махера.
Он је сам имао више чудесних реченица у глави, неголи читав разред.
Желео је он да сачува своје досетљивости за себе и сигурно је да није био
несебичан.
Не би се он ни показао као добра душа, да му није годило ово посредно
признање првог заводника IV2.
А тако је и било!
И више од половине онога шта су му као „своје форе” саопштили остали,
било је његово.
Дочек Нове године, припреман за све ђаке у сали гимназије „Милутин

46
Ускоковић” убрзао је израду ових правила која љубав значе.
Било је разних жртви, доста одрицања, али зато је, на дочеку Нове године,
сваки младић из IV2 имао између четири и осам исписаних картончића
(зависи од крупноће и развучености рукописа), величине карата за игру.
Да би се њени корисници могли што боље снаћи, ова љубавна картотека
имала је своје бројеве, своју сигнатуру.
Сигнатура је била до броја 101.
У том коцкарском броју крило се више симболике, него што је се могло
претпоставити:

1) „То је све дошло, некако, у трену.”

2) „Које ми уво звони од твога шапата?”
3) „Ништа ми ниси. Али можеш бити.”
4) „Уклопимо се у одабирање врста у природи.”
5) „Будућност можеш сачекати скрштених руку. На мојим леђима!”
6) „Реци ми, шта ћеш ми најчешће причати?”
7) „Лакше је човеку кад није сам у заблуди!”
8) „Ово је велики догађај, не смемо главу изгубити.”
9) „Помисли да те твоје очи варају.”
10) „Љубав се шапће да се не перфорира бубна опна!”
11) „Можда ме и можеш склептати на брзака!”
12) „Да убијамо време на најпријатнији начин у животу.”
13) „Мислиш ли на мене у овој тако дугој и тако бесаној ноћи?”
14) „Хоћеш ли ме за успомену и дуго сећање?”
15) „Трчим на дуже, јесам ли близу?”
16) „У твоме безнађу само се ја могу снаћи.”
17) „Мораш муњевито реаговати, јер могу отићи.”
18) „Баш се лудо забављаш уз мене.”
19) „Ништа не обећавам на сва звона, али о нама ће се чути.”
20) „Ова игра траје три минута. Ти би могла, уз мене, да играш дуже!”
21) „Нећу ти ништа рећи од оног што су ти двадесеторица пре мене
рекла.”
22) „Немој да се понашаш непријатељски. Тужићу те за то професору
историје.”
23) „Ругање је најлепши говор љубави.”
24) „Што ти се обраћам није нимало случајно.”
25) „У изјављивању љубави, показујем невероватну безочност.”
26) „Узми мене, лако се апсорбујем!”
27) „Друге су са мном само добијале.”
28) „О теби ћу говорити у телевизијским рекламама!”
29) „Ширим љубавну заразу!”
30) „Да се виђамо, ради рекреације?”
31) „Гледам те саму, а нешто ми се стеже око срца.”
32) „Погледај у звезде, тако сам ти близу.”

47
 33) „Хоћеш ли да одиграмо једну аферу?”
34) „Желим да се уништим срећном љубављу!”
35) „Док кеви гулим кромпир, највише мислим на тебе.”
36) „Или се ти предај, или да ти се ја предам.”
37) „Зашто баш ја да натрчим на тебе?!”
38) „Осећам се као на државни празник!”
39) „Желео бих да заједно залазимо у неосветљени део земље!”
40) „Хоћеш ли да замишљамо мале крокодиле?”
41) „Могло би ово да буде легенда или сан, али је најбоље да то остане
међу нама.”
42) „Опрости што немам преклињући израз на лицу!”
43) „Хајде да размењујемо школски прибор!”
44) „Недостаје ти гардероба за тај, тако презрив, израз на лицу!”
45) „Ја сам толико стидљив, да, без твоје подршке, нећу моћи да ти кажем
оно што од мене очекујеш.”
46) „Играјмо танго, полако, како бих могао мирно да те проучавам.”
47) „Начео сам твоју сигурност, у одбијању?”
48) „Све што ми повериш, нећу ником рећи!”
49) „Ако ме сањаш, не чуди се што ти је коса толико замршена!”
50) „Гледајући те, у све ћу поверовати!”
51) „Када се без сна преврћеш у кревету, знај да ја безбрижно спавам!”
52) „Могу ли једном да видим твоје хаљине на вешалици?”
53) „Пуј, пике, дођи код чике!”
54) „Је ли ти то, по хаљини, право или вештачко цвеће?”
55) „Срце ми куца тако често, као пред смрт.”
56) „Хоћеш ли да оснујемо шетајуће позориште?”
57) „Изгубљен сам. Ако си поштен налазач, задржи ме!”
58) „Свиђам ти се више него што ова реченица значи.”
59) „Контролиши се, мало!”
60) „Немој ми само рећи да си поцрвенела на идејној основи!”
61) „Мени је уста најлакше пољупцем запушити!”
62) „Језик ми је дугачак, али зар смо до језика стигли?”
63) „Љуби се и расти!”
64) „Губим дах, дај ми вештачко дисање!”
65) „Нећу дозволити да о нама сниме филм. Зар да нас приказују по
дворанама у којима се други љубе?”
66) „Мрзиш ли ме из љубави?”
67) „Желео бих да те, везаних очију, препознајем у хиљадама. Ала бих се
напипао!”
68) „Сад ће моје сне да откуца поноћ!”
69) (необичног ли броја) Мммм!
70) „Нисам себичан, хтео бих љубав према себи да делим са неким!”
71) „Ја сам твој испит зрелости!”
72) „Нисам много храбар, ако ме нападнеш ја ћу се предати!”

48
 73) „Имам комфорно срце, неусељено!”
74) „Ниси ваљда телефонска линија, па стално заузета! Уосталом,
окренућу други број!”
75) „Имаш ли строгу тетку? Патим од теткофобије!”
76) „Научи ме да користим слободно време.”
77) „Хоћеш ли једну цвећку!?”
78) „Приметио сам да се гураш према мени!”
79) ,Да ти мало грицкам нокте?”
80) „Радо бих с тобом измењао неке погледе, у четири ока!”
81) „Пригрли ме да видиш да је ово стварност, да не сањаш!”
82) „Дриблам и левом и десном!”
83) „Могу ли да те пратим, без обзира на слабе нерве твога пса!?”
84) „Све што је твоје није ми страно!”
85) „Обрађујем свој врт!”
86) „Време ради за мене!”
87) „Опет се заносим! Према теби!”
88) „Поведи ме на пусто острво!”
89) „Хоћеш ли да имамо једну заједничку тајну?”
90) „Жгољава си и мршава и не знаш шта ћеш са собом. Најбоље је да се
мени утрапиш, па сад како се ја снађем!”
91) „Обећавам ти да нећемо причати о књигама!”
92) „Је ли ова сала празна, или ме је твоја близина омамила?”
93) „Да имам кола, позвао бих те да ми пробаш папучицу за гас!”
94) „Фризура ти је одлична, као да си сатима стајала на ветру!”
95) „Не бој се, ја сам антисексуални манијак!”
96) „Читаћемо КАМУ СУТРА вече!”
97) „Знам да си добра девојка, али да ја ипак нешто покушам!”
98) „Около се мота толико разних и опасних типова сличних мени. Зар да
те њима препустим, они не знају за милост?!”
99) „Кад склопиш очи остајем без светла!”
100) „Да ли је твој тата ушкопио сву тридесет тројицу твојих бивших
младића?”
101) „Направио сам први корак - ништа. Направио сам други корак -
ништа. Направио сам и трећи корак - играм!”

Није било занимљивијег нити неуспелијег удварања.

Парови су се мешали до јутра.
Младићи IV2 поновили су своје реченице, скоро сви, бар свакој другој
девојци, уз матурску дипломатску озбиљност и висину, окретни као
прекоокеански бродови.
Била је то ноћ младих папагаја.

49
 11.
ПРОФЕСОР ПРЕМА МАНГУПИМА

„Очи су ти хладне.”
„Најзад нешто схваташ.” - Даница је била задовољна.
„Осећам се као у сну!” - ускратио јој је Михаило кратко задовољство:
„Шта хоћеш да кажеш?”
„Твоје ми очи дођу као моја соба!”

Како се после зимског распуста вратити у школску колотечину?

Почетак школе је најбоље обележити неким догађајем који ће се памтити
бар недељу дана, после кога ће свима бити јасно да су поново у школи.
У недостатку бољег догађаја, није било на одмет ни бежање са часа целог
разреда.
Историјска бежања са часова се препричавају из генерације у генерацију.
За своје четири године у гимназији „Милутин Ускоковић”, генерација IV2
имала је више бежања, која ће се памтити бар коју годину после њихове
матуре.
Једно чудо од бежања било је са часа музичког васпитања.
У времену кад су били други разред, држали су апсолутни рекорд у
бежању са часова.
Неколико пута су побегли на цео дан.
Једном, чак у Београд, на утакмицу Партизан Манчестер, за куп
европских шампиона.
„Да сте ми тако брзи на стази!” - жалио је професор Стевић.
Одлуком наставничког већа извршена је прерасподела учионица.
Разред у бекствима је пресељен у учионицу између директорове
канцеларије и наставничке зборнице.
Професор музичког образовања Радомир Митровић долазио је увек на час
са виолином.
Професор Митровић је, годинама, до пензије, био прва виолина оркестра
опере Народног позоришта.
Са пензијом се повукао у родне Моравске Карловце.
Гимназија „Милутин Ускоковић” му је понудила место професора,
сматрајући то чашћу.
Професор је годинама свирао опере и био је жељан симфонијске музике.
На часове је долазио са виолином и од разреда до разреда просвиравао је,
по ауторима, редом симфоније.

50
 Тада би затварао очи и падао у неку врсту пијанства. Себи би дошао тек
кад би докрајчио симфонију.
За време просвиравања Бетовенове треће симфоније тадашње II2 је
побегло и вратило се на час.
Како су већ били премештени у казнену учионицу, побегли су кроз прозор
и кроз прозор су се вратили.
Посетили су Попово брдо и вратили се.
У присоју Поповог брда увек је било љубичица, час виолетних, час белих.
Девојке су због љубичица увек желеле да иду на Попово брдо.
Младићи су само ишли с пролећа, у време првих поповских трешања!
Да би могле девојке да уђу кроз прозор, истурена им је столица.
Била је то стара учионица. Са скамијама, уједно са клупама.
Једина столица је била она за професора.
Учионица је била на страни главне улице и насупрот уличне терасе
кафане „Европа”.
Пола Моравских Карловаца гледало је овај ђачки излазак и улазак.
Брука је пукла и пре него што је час завршен.
Разред је враћен у своју стару учионицу.
Бар кад бежи, нека бежи кроз врата.
Професор историје Ђуро Драгићевић, човек чврстих принципа, имао је
утврђени обичај да на првим часовима после распуста испита целу школу и да
рубрику историје у школском дневнику испуни оценама које се после с муком
поправљају током читавог полугодишта.
Професор Драгићевић је тиме одржавао своје мишљење како школски
распуст постоји само зато да би се учила историја, која је учитељица живота.
Професор Ђуро Драгићевић је по једном питању остваривао висок
принос негативних оцена.
Већ после прва два часа у другом полугодишту, било је јасно да је
професор Ђуро Драгићевић остао доследан себи и прозивању.
За време великог одмора, сви ђаци гимназије „Милутин Ускоковић” знали
су да је професор Драгићевић изделио шездесетак јединица у I3 и у III2 и то
све на по два-три зачкољена питања.
Вероватноћа је била велика да ће се то исто десити и у осталим разредима
који тог дана, по распореду, имају историју.
Ђаци IV2, који су имали историју као пети, последњи час, једногласно су
одлучили да дезертирају са часа историје.
Да се повуку без губатака!
„Треба се прилагодити датим историјским околностима!”
После четвртог часа био је други велики одмор са обавезним изласком у
школско двориште.
Проветравање, уз бригу о заштити човекове средине.
У двориште су изашли са књигама, и када је звонило за почетак петог
часа, нису се вратили.

51
 „Шта је, опет бежите?” - ипак је неко видео матуранте IV2 како беже, био
је то школски домар Раденко, који је из „Париза” излазио тачно кад треба
звонити за крај часа и враћао се пошто би звонио почетак.
„Губимо час.” - казао је Јован.
„Ма бежите, шта се фемкате? Ја тачно знам све распореде часова у сваком
разреду.” - и знао је.
„Губимо час по својој вољи.” Јавио се Михаило.
„Шта ви мислите, да сте измислили бежање?... Овде се бежи већ сто
година!... Какве су само генерације пре вас бежале! Кад се сад бежи - то је
ништа! Како се само пре рата бежало.”

Професор Драгићевић је два пута улазио у празну учионицу IV2 разреда.

Када је видео да у учионици нема никог, изашао је да провери бројку на
вратима учионице.
Да није ушао у погрешан разред?
Увидевши да нема грешке, ушао је и сео за катедру.
Уписао је час.
Редару IV2 Зорану Зоркићу, који се склонио у WC, како би извидио како
теку ствари, ништа није било јасно.
Зашто професор не напушта празну учионицу?
Полако се Зозон, на прстима, пришуњао вратима и прислонио око уз
кључаоницу.
„Ко није на часу, редар?” - чуо је глас професора и стресао се.
„Побегли сте сви? А?... нећемо тако... „Historia magistra vitae est”...
Научиће вас историја памети... Мислили сте да ћу ја данас испитивати?...
Погрешно сте мислили... Сасвим сте погрешно мислили... Ћаци греше кад
мисле на све друго... Треба мислити да се зна... Друго мишљење није за ђаке...
Одвлачи пажњу... Одвлачи и са часа... Мислили сте да ми доскочите...
Мени?...”
Направио је психолошку паузу:
„Мени ни професор Радомир Лукић, који доскаче целом Правном
факултету у Београду, где сам ванредни студент, није успео да доскочи... Знате
ви то добро... Све ви знате, само не знате историју... Сад сте побегли јер сте
мислили да знате да ћу ја да испитујем и да утврђујем колико не знате, а ја ћу
вам сада показати да и то не знате... Ја овде нећу сада да испитујем, сада ћу да
предајем, а испитиваћу идућег часа, и то ово што ћу сада да предајем... И над
попом има поп... Данас ћемо говорити о паду Хинденбурга... О распламсавању
хитлеризма...”
Зоран Зоркић је видео професора како је устао и почео да шета између
клупа, предајући заносно, опијен тишином.
Штета што су остали отишли, ово је невиђено, забава... - жалио је.
Иза угла се чула шкрипа корака.
Зоркић се повукао у нужну базу.

52
 Ходником је долазио школски инспектор Заре Радић.

Школски инспектор Радић је важио за најдуховитијег човека у Моравским

Карловцима.
Иначе је био професор српскохрватског језика, и кад је ишао на поједине
часове у средњим школама у Моравским Карловцима, најчешће је црвеном
оловком исправљао стилске грешке у разредним дневницима.
Радић је био редовни сарадник хумористичког листа „Јеж”. У његовим
дописима преовлађивали су утисци школског инспектора.
Једном приликом изашли су у „Јежу” и бисери из разредних дневника.
Ђаци учитељске школе „Милош Перовић” и ђаци гимназије „Милутин
Ускоковић” живо су расправљали шта је из које школе и шта је који професор
написао од оног у чланку:
„На часу српскохрватског језика:
„Понављао и вежбао узвике!”
На часу књижевности:
„Обрађивао сам са ђацима ПРВУ БРАЗДУ”.
На часу географије:
„Утврђивао сам границе Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије.”
На часу историје:
„Довршавао сам Наполеонов поход.”
На часу телесног васпитања:
„Прво разгибавање са ученицима. Потом са ученицама усавршавао
убацивање у кош.”
На часу физике:
„После теоријског увода, изазивао електрицитет у телима додиром и
трењем.”
На часу биологије:
„Испитивао и оцењивао мајмуне!”

Зоран Зоркић се није усудио да одмах крене према вратима IV2 , иако је
горео од радозналости.
Пре него што је кренуо, из учионице су изашли професор Драгићевић и
инспектор Радић.
„Колега, забога, ја не могу да нађем праве речи за ово.”
„Нисам хтео да урадим оно што су они очекивали да ћу да урадим.”
„Урадили сте оно што нико не би очекивао...”
„Урадио сам по савести. Треба према мангупима бити професор!”
„Ако сте и остали на часу, зашто сте предавали у празној учионици?”
„Ја свој професорски хлеб зарађујем како треба. Хтео сам да испитујем.
Нисам имао кога. Морао сам предавати, јер нисам ни имао другог избора.”
Захваљујући инспекторовом смислу за духовитости ово је, изгледа, остала
инспекторова тајна, прећутно.

53
 Једино Зоран Зоркић није знао да чува тајне.
Ишао је на растојању за професором Драгићевићем, који је кренуо у свој
редовни обилазак кафана, и једном по једном ђаку из IV2 причао шта је чуо и
видео.
А од гимназије „Милутин Ускоковић” до кафане „Европа” на сваких десет
корака, били су распоређени ђаци IV2 да би професору Драгићевићу учтиво
назвали:
„Добар дан!”

54
 12.
ПРЕСТУПНИ ДАН

Луди дан је почео сасвим обично.

Професор телесног васпитања Градимир Стевић, иначе разредни
старешина IV2, кренуо је, пре часова, у свој разред - да искористи уобичајених
пет минута, до звона за први час, за обавезно јутарње размрдавање: „Да
расаним лење бубе и да им прострујим крв.” Као и обично, извирујући иза
угла на ходнику га је угледао Илија Малорадовић.
Суклета је кренуо, као и обично, да извести разред о доласку професора
Стевића.
Тада је неуобичајено Добривоје Биковић пожелео да Суклету не пусти у
разред, бар док професор Стевић не стигне до на десетак корака од врата
учионице.
Биџа је подметнуо леђа са унутрашње стране врата, а Суклета је
покушавао да их раменом одгурне. Намерила се снага на снагу.
Нико није хтео да попусти.
Професор је већ стигао пред врата, када су она попустила. Истављена
врата нису треснула, остала су на Биџиним леђима. Биџа је однео врата на
своје место, онако одшкринута са рагастовом.
Професор Градимир Стевић се толико наљутио да му је грдња личила на
рецитацију:
„Јесте ли ви разред или папазјанија? Има ли за вас икакве границе? Јесте
ли ви разред или лудница? Каква је ово помама, каква манија? Јесте ли ви
ђаци или будибокснами? Је ли ово разред или утрина? Треба ли овде разредни
старешина или психијатар?”
Разред је за казну оптрчао шест пута око школе.
Професор Стевић је у IV2 долазио са дигнутом руком и то га је подсећало
да свом тврдоглавом разреду каже:
„Седите!” - или да без речи енергично спусти руку и да сви поседају.
Овога пута професор је отишао са дигнутом руком.
Тако је почео 29. фебруар, ове преступне матурантске године, дан када је
свих пет часова у IV2 одржано у учионици без врата.

„Професорице, да ли могу да поправим оцену са четири минус на четири

плус?” - питао је Чедомир Панић професорку Дану Јелинић. - „Али да ја сам
изаберем о чему ћу говорити...”
„О чему?”

55
 „О песми Ђуре Јакшића: ДВЕ СТАЗЕ.”
„Ђура Јакшић је у наставном програму другог разреда.”
„Професорице, реч је о новом аспекту ове песме. Тај аспект се појавио
тек на основу градива физике, по програму за четврти разред...”
„Који аспект?”
„По теорији релативитета. Све је релативно. Песник се у тој песми
опредељује између стазе са цвећем и стазе са трњем. Али то је много
релативније.”
„Где је ту нови аспект, шта је ту релативно?”
„Цвеће, професорице, релативна је врста цвећа. Ако је та цветна стаза,
стаза најлепшег цвета - ружа, онда је песниковим ногама исто за коју да се
стазу определи.”

„Ви сте то учили из физике, али ми то из општетехничког образовања

морамо утврдити. То је за нас битније. Ми то примењујемо. Је ли тако, реци
ти?” Професор опште-техничког васпитања Никола Милетић, школски
чистунац, ширио је руке у чиновничким надлактицама да се не додирне.
Тако их је ширио, као да је шериф у каубојском филму, виђен у тренутку
пре потезања пиштоља.
„Јесте, професоре, тако је.” - потврђивао је Младен Лозанић,
опонашајући професора, вадећи марамицу из џепа и бришући руке.
„Јесте, тако је. А шта је тако? Реци ми то ти?”
„Нисте нам ни рекли шта је тако, али ако ви кажете.” - вртио се Шугуљев.
„Е, видите, то је битно. Хигијенско-техничка заштита. То је прво, па тек
рад. Данас ћемо говорити о заштити од струје. Где је струја најјача? Реци ти?”
„У хидроцентрали.”
„А у местима где нема хидроцентрале?”
„У доводу у трафо-станицу.”
Младен Лозанић је сигурно опонашао професора Милетића.
„Дабоме... Ето, људи од струје понајвише гину у трафо-станицама. Ето,
наша трафо-станица је много опасна и необезбеђена је. Зато што је испод
надвожњака. Како, реци ти?”
„Може неко да падне на жице.”
„То јесте, али не пада се толико, има ту других начина опасности.
Нарочито је опасно ноћу. На пример, напије се човек, не много, али попије и
крене кући. И иде он кући и успут му се нормално мокри. А и атракција је
мокрити са надвожњака. И тако он почне да мокри и право на довод струје у
трафо. А тамо неколико хиљада волти. А слана вода је један од бољих
проводника. И њега струја преко мокраће и оне ствари убије. После, када га
нађу, сви мисле да је срчана кап. А није кап него млаз. Значи, не сме се
мокрити на надвожњаку, нарочито изнад трафо-станице, то је принцип
заштите...”
„Или сецкати.” - Лозанић је пронашао „или”.
„Не, ни сецкати!” - категорички је пресекао професор Милетић.

56
 Професорка француског Оливера Ђокић цео час се освртала.
Ако је женски део разреда на неки начин заљубљено гледао, већ четврту
годину, професора Слободана Лазаревића, онда се мушки део разреда већ за
последњих пет месеци „осветио” и девојкама и професору Лазаревићу,
гледајући или, боље речено, гутајући погледом професорку Оливеру Ђокић.
Начин колективног удварања био је једноставан, али и приметан.
Загледавали су се нетремице у професорку.
Разгорачили би очи и трудили се да што дуже не трепну.
Ово је био час када су, до краја, остали доследни.
Професорка Ђокић се освртала.
Није знала шта да ради.
Ни да седи, ни да шета.
„Да ли ја то имам нешто на хаљини?”
„Не.” - одговорили су, кобајаги, незаинтересовани гласови.

„Миш.” - вриснула је Милена Кохеза која је прва ушла у хемијски

кабинет.
Уплашени миш је изгубио оријентацију и промашио рупу.
Петар Коцијан се први снашао, поклопио га је стакленим звоном.
Девојке су вриштале.
Коцијан је уплашеног миша ухватио за реп и завртео као елису.
Девојке су још више вриштале.
Коцијан је, јурећи их из угла у угао, мењао и смер мишје елисе, час у
завртном, час у одвртном правцу.
Последице су биле кобне по сиротог миша.
Цркао је, пре него што је у кабинет ушао професор Милош Петровић.
Коцијан је миша ставио пред себе на клупу.
Професор Петровић је предавао не померајући се иза катедре.
Чак је и органске формуле седећи исписивао на табли, па би руком дизао
исписани део табле.
Негде, у пола часа, одлучио је да протегне ноге, не слутећи да ће се
упознати са мишем.
„Је ли, бре, шта ти радиш, играш се на часу? Мајкина маза са играчкама.
Који си ти момак? Носиш играчке на час?”
„Није то играчка, то је прави миш.”
„Зашто се не миче, кад је прави? Видиш да ћути.”
„Цркао од страха.”
„Пази, прави миш.”
Професор Петровић је опипао миша, а потом пожурио да опере руке
хиперманганом:
„Шта ти, бре, мислиш? Добићеш сакагију! А тај до тебе спава.”
Професор Петровић је у свој тефтер уписао поред Коцијановог имена:
„Док ја предајем он хвата мишеве, а овај што седи до њега спава.”

57
 „Чекаћу те, вечерас, на трећем километру од града.” - рекао је Михаило
Даници.
„На трећем километру? Ти си мало лети, лети?”
„Пошто станујеш у центру, пожелео сам да те пратим кући.”

58
 13.
ЛУПЕТАЊЕ ПОД РЕВЕРОМ

Са сигурношћу се може тврдити да у IV2 није било ни једног далтонисте.

Није ту било ђака који није бар једном натерао неког професора да
позелени.
Са друге стране, у гимназији „Милутин Ускоковић” скоро да није било
професора који бар једном није изгубио нерве у IV2.
Зашто - скоро?
Знао се један изузетак.
Пробисветима и пробисветицама из IV2 успешно је одолевао професор
математике Слободан Лазаревић.

Случај професора Лазаревића је био филозофског карактера.

Професор Слободан Лазаревић био је доследан следбеник, али и творац
једног филозофског правца о коме историја филозофије још није рекла своју
реч.
У питању је била - ФИЛОЗОФИЈА ЗАЛОМЉАВАЊА.
Овај филозофски правац имао је основни и једини принцип, оно што је
професор Лазаревић сваки дан по неколико пута понављао:
„У животу ће ти увек бити онако, како ти се то заломи.”
То је често говорио у нешто скраћенијој и фаталистичкијој форми:
„Не можеш побећи од оног што ће ти се заломити!”
Професор Слободан Лазаревић је тек био прекорачио тридесету годину.
У гимназији „Милутин Ускоковић” одржао је свој први час пре три
године.
Одржао га је у тадашњем I2, садашњем IV2.
После факултета, ишао је у војску, потом је две-три године покушавао да
пронађе школу у којој ће предавати у Београду.
Сви у IV2 су добро памтили први час професора Слободана Лазаревића.
Сигурно, док постоји Гимназија „Милутин Ускоковић” памтиће се и тај
његов први задатак о најнеобичнијем слагању вектора у историји математике.
На половини огромне школске табле професор је најкрупније исписао
штампаним великим латиничним словима ANA и сваку црту ових великих
слова означио је као вектор, тако су стрелице показивале у најразличитијим
правцима, чинило се без икаквог система и реда.
„Треба сложити ове векторе у један вектор.”
Професор је редом прозивао.

59
 Била су два спојена часа математике.
Измењао је цео разред.
Било је тридесетак покушаја. Направљено је тридесетак изломљених
линија.
Решења није било.
Редар је морао чак два пута да иде и кваси сунђер од толиког брисања.
„Према овоме и пословица о слагању рогова у врећи је наивна!” -
приметио је Михаило Кнежевић.
Професор Лазаревић је решио ANU међу векторима.
Резултат је био латинично слово S, састављено од бројних изломљених
линија, које су као превезане квачицама стрелица.
Овај исти задатак понављан је у свим разредима у којима је професор
Лазаревић предавао, а и у другим разредима, када се догађало да замењује
другог професора математике, болешљиву професорку Софију Максимовић.
Сви су у школи знали резултат, али нису знали како до њега да дођу.
Ако ђаци нису знали да реше сам вектор, успели су да реше векторски
проблем самог професора.
Решили су математичарев ребус, слажући разне тајанствене силе.
Резултат је био следећи:
Професор Лазаревић је у Београду оставио девојку која се звала ANA,
дакле то је био први део постављеног задатка, а решење S, то је био иницијал
од Слободана.
Тако су ђаци открили ово слагање векторских рогова у професоровом
срцу.
Залуђене овом романтичном математиком, почеле су уздисати ученице
гимназије „Милутин Ускоковић”.
Није било ни једног девојачког споменара у гимназији, у који није био
пажљиво исцртан овај математички задатак.
Чинило се да ће професор Лазаревић цео свој професорски век провести
решавајући ANA = 5.
Али, рекосмо, чинило се.
ANA је избрисана са разредних табли почетком нове школске године.
Свако довођење у везу овог случаја са доласком нове професорке
француског Оливере Ђокић, логично је.

Професорка Ђокић је дошла у гимназију „Милутин Ускоковић” право са

факултета, који је завршила у најредовнијем року. У недостатку довољно
часова радила је и у школској библиотеци, тако је и случај хтео да се број
читалаца удвостручи.
Михаило Кнежевић је, једном показујући прстима пушење, питао
професора Лазаревића:
„Професоре, могу ли да изађем?”
Професор Лазаревић га је гледао упитно и без речи поновио покрете
пушења.

60
 Михаило је климнуо.
Професор је намигнуо и онда однијекао главом:
„Ц!”

Професор Лазаревић је био добар професор математике.

На републичким такмичењима младих математичара гимназиста
удесетостручио се број ђака такмичара из гимназије „Милутин Ускоковић”.
Предавао је занимљиву математику.
Ђаке су одушевљавала његова доказивања да је један једнако нула, да је
четири мање од три и слично.
Није трпео причања на часовима.
Умео је да пише по табли и да се одједном окрене и погоди кредом у главу
баш оног који прича и да се поново окрене и настави да пише, као да ништа
није било.
Спадао је у оне ретке леваке који не умеју да промаше, баш када нешто
даљају насумице.
За његов час се знао посебан распоред ђака у учионици.
У првим клупама су седеле причалице, девојке иза.
Волео је очигледну и пластичну наставу.
Непосредно по примању плате, имао је час у IV2 и предавао је појам
множине.
Да би што пластичније објаснио да је нула број који означава празну
множину, машио се новчаника с платом.
„Видите, то је моја плата. Триста хиљада. Ја ћу сада да потрошим пола. И
шта ми је остало? Остало ми је сто педесет хиљада. Од којих трошим сто
четрдесет.”
Потрошене паре је стављао на прву клупу испред Михаила Кнежевића.
„Сада трошим девет хиљада. Колико ми је остало?”
„Једна хиљада.”
„Одлично. Сада трошим и ту хиљаду. Шта ми је остало?” - Спустио је
хиљадарку и очекивао да му кажу:
„Није вам ништа остало.”
Добар одговор - мислио је, али није тачан. Зато ће - на то - он рећи:
Ништа. Дакле, нула, нула је број који означава празну множину...
Није стигао да заврши мисао унапред, прекинуо га је неочекиван одговор:
„Остао вам је новчаник, професоре!”
„Кнежевићу, напоље!...”
Кад је Михаило изашао, наставио је:
„Остало је ништа, а ништа... где су моје паре?”
Наредна два часа, професор Лазаревић је, са целим IV2, тражио Михаила
Кнежевића по Моравским Карловцима.

Професор Лазаревић је носио значку под ревером капута, коју је

употребљавао у педагошке сврхе.

61
 Када би ђак почео да прича нешто што је далеко од здраве математичке
логике, професор би пришао и без речи подигао ревер, показујући му значку
на којој је писало:
„Молим те, не лупетај.”

„Хајде, Панићу, изађи на таблу... Објасни ми основни принцип

геометријске прогресије...” Прозвао је професор Лазаревић, последњи час,
пред закључење оцена за треће тромесечје.
„Шта ме тако гледаш? Ево, замисли да сам ја сада ђак, да сам ја Чедомир
Панић, а да си ти професор Слободан Лазаревић...”
„Ја професор Лазаревић, а ви ђак Чедомир Панић?”
„Да, замисли да је тако.”
„Онако, на стварно?” - снебивао се Чап.
„На стварно!”
„Замислио сам. Ја - професор, ви - ђак!”
„Е, па сад ти мени објасни основни принцип геометријске прогресије...”
Професор је сео на Чапово место.
„Ја сам то предавао прошли пут. Нека ми ученик Чедомир Панић устане и
одговори, градиво се мора знати!”

„Ја сам Немцима био 1942. сумњив, али нису знали да сам ја тада био
главни тајни агент Интелиџенс сервиса за Балкан...” - Мика Трапер се
тријумфално вратио на шипку ограде парка, међу матуранте, праћен братом.
„Који, бре, Интелиџенс сервис, кад смо те 1942. имали свега ти петнаест,
ја осам година и носили кратке панталоне и шутирали крпењачу... Шта палиш
ту децу?” - Бунио се завидљиви Траперов брат Милан, звани Лане:
„Чак смо се и радовали што је престала школа... коју више никад нисмо
наставили...”
„Којих петнаест година?... Које кратке панталоне?... Која крпењача... Која,
бре, школа?... То је било за вас... Ја сам за вас имао петнаест година... Иначе је
све била камуфлажа...”

62
 14.
КАФАНСКО КРШТЕЊЕ

„Чуо сам да имаш пет хектара земље у саксијама!” - опетовао је Михаило.

Моравски Карловци нису некаква значајнија метропола, како би се

некоме, случајном или намерном, пролазнику учинило, пошто би ишчитао
имена кафана и кафаница.
„Џакарта”, „Европа”, „Џерси”, „Париз”, „Баден Баден”, „Бристол”...
А у кафанама су послуживали сви светски људи, судећи по надимцима:
Труман, Чомбе, Монти, Белмондо, Хамфри...
Једино је сигурно, да је, по тим кафанама и по тим конобарима, један од
професора историје гимназије „Милутин Ускоковић” био светски човек.
Био је то професор Ђуро Драгићевић.
Он је сва ова светска места и све ове људе обилазио два пута дневно, а
понеке је и специјално посећивао.
Јутарњи обилазак - пре школе.
Обилазак - после школе.
Специјалне посете - између часова.
Тако је поменути професор Ђуро Драгићевић за прве часове предавао, за
часове у средини школског дана испитивао, а за часове на измаку школе -
препричавао своје доживљаје.
Распоред часова историје је тако и прављен, да разреди којима предаје
професор Драгићевић имају историју једном на почетку часова, једном у
средини и, ако се не може другачије избећи, једном на крају наставе.
Да је ђаке ико питао, они би желели да им историја увек буде последњи
час, претпоставља се.
На једном од последњих часова професор Драгићевић је препричавао
своје доживљаје са ванредних студија.
Професор Драгићевић је, већ преко две деценије, ванредно студирао
права и медицину.
То је, по њему, уз историју, пре свега, потребно да би неко био потпуно
образован човек.
Занимљиво је да никада није препричавао доживљаје са испита из
медицине.
Увек је причао своје догодовштине са права.
У њима се увек налазио, очи у очи, ни са ким другим, до са најчувенијим
професором Радомиром Лукићем.

63
 Професор Драгићевић се са уваженим професором и доктором Радомиром
Лукићем суочио и пред очима IV2.
Ђацима је застајао дах од самопоуздања које је показивао њихов професор
Ђуро Драгићевић.
„Дошли, ми, видите, и сели. Чекамо Лукића. А Лукић, намерно, мало
касни. Да нас страх мало дуже држи. Страх све хвата, а јесте свима и до
страха...”
„Зар и вас?”
„Мене? Не. Ја се не дам... Кад, ето, ти професора Лукића...”
„Је ли вас сада страх?”
„Ма, јок... А професор Лукић пита, а није ни сео, вели, да ли има таквог
јунака који ће да први одговара: А ко је први он мора да одговара за банку! Ја
се јавим. Велим, ја ћу одговарати за десетку. Али, да шетам, једино тако могу
да се концентришем. ‘Може’ - вели Лукић и поставља питање.”
„Које питање?”
„Их, које би?... Не могу да се сетим... Није ни важно...”
„Прошетајте, професоре, да се концентришете...”
„Није важно питање... наставите, професоре...”
„Јесте, није важно које је било питање, важно је да сам ја знао...”
„Зато што сте шетали!”
„Јесте, шетам ја са једне стране катедре и причам, причам ли, причам...
Са друге стране шета се Лукић и задовољно се смешка... На крају Лукић се
ухвати за новчаник и извади новчаницу од десет динара: ‘Колега, одлично, ево
вам банка!’... Шта да радим, узмем, а срећом шетам и тако ми сине: Колега
Лукићу, мени је доста и девет!” - кажем му и вратим један динар... У
амфитеатру аплауз, ја се поклоним и узмем индекс...”

Мика Трапер је неколико пута у кафани покушао да од професора Ђуре

Драгићевића извуче неко пиће.
После низа неуспелих покушаја, једном је и упалило.
Мика Трапер је то препричао матурантима.
„Здраво, професоре!” - рекао је Трапер.
Професор је седео сам:
„Зар не видиш да разговарам са пријатељем?”
Професор је показао празну столицу.
Мика Трапер је пружио руку невидљивом пријатељу професора Ђуре
Драгићевића и врло срдачно се руковао, тако да је било очигледно да је то и
његов пријатељ:
„О, то си ти?... Опрости, нисам те одмах препознао... Прилично си се
променио... Дуго те није било у Моравским Карловцима... Журим... Посао...
Скупљање материјала... Теби за љубав ћу само мало сести... Не, не пијем...
Али за сусрет... Немој дуплу... Биће ми много... Знаш да те не могу одбити...
Али, ја частим... Ја ћу позвати келнера... Келнер, донеси две дупле љуте...”
Келнери су Мики Траперу доносили пиће кад је седео с неким за столом,

64
јер се онда знало да ће тај платити.
Кад је келнер донео пиће Мика Трапер је ставио једну чашу испред
празне столице са невидљивим и куцнуо:
„Живели... Шта је?... Не иде ти... Добро, ја ћу и ту испити... Ја сад морам
кренути... Само да платим... Ти ћеш?... Не иде... Па, добро...”

За ђаке у Моравским Карловцима кафане су биле забрањено воће.

Ући у кафану била је храброст.
Гимназијалци су, годинама, чежњиво гледали у кафане, али су се тек као
матуранти одважавали да пређу кафански праг.
Улазили су да покажу храброст и, од страха да не буду ухваћени, нису
уопште открили да то није ништа изузетно.
Слобеновић је направио план: кад ће која двојица ући у кафану, на
очиглед свих осталих, и у њој остати најмање двадесет минута, попивши по
клековачу коју ће им у даху после сви омирисати.
Најбоље време је било или пре, или после часова.
Дакле, у време редовног обиласка професора Драгићевића.
Била је то својеврсна лутрија, појединци су се и кладили да ли ће, и коју
двојицу, професор Драгићевић ухватити у кафани.
Скоро сваки други дан професор Драгићевић је пријављивао директору
школе:
„Видите, друже директоре, кренуо ја јутрос од куће, па ми грло нешто
суво. Велим ја себи, друже директоре, можда би било добро да, пре часова,
попијем један јогурт... Тако ја свратим у бифе „Париз” да попијем јогурт. Кад
тамо два ђака. Онај Лозанић и онај Марић, из IV2. Седе и пију дуплу љуту. Ја
пијем јогурт и хоћу у земљу да пропаднем, срамота ме мојих ђака, а они
ништа...”
После оваквих пријава, следила су саслушања и укори разредног
старешине, по кратком поступку.
После десете пријаве, пронета је наредба директора школе о забрани
улазака ђака у кафане.
Укори су пљуштали, сада без саслушања.
Директор је, примерице, казнио Блажића и Шегуљева укором директора.
Професор Драгићевић се никада није одвајао од свог светлосивог
мантила.
Стално га је носио преко руке. Не памти се да ли га је икада обукао.
Тај мантил је неколико пута био и реквизит за градске кафанске шале.
Једном су професору Драгићевићу, била је среда када је имао четврти, па
шести час, на гардероби „Европе”, уместо мантила ставили преко руке сиви
столњак.
Ова ујдурма је откривена тек пред наставничком зборницом, где је
професор обесио „мантил”.
Често се дешавало да професор заборави мантил у кафани.
То је, прича се, чинио из намерне заборавности, имао је разлог зашто да

65
се врати.
Ништа ређе није се догађало да професор Драгићевић, полазећи из
гимназије, за време одмора, понесе истобојни мантил професора Петровића.
Полазећи из кафане, на часове, откривао би да ту нема његовог мантила и
мантил професора Петровића остајао би у кафани.
Професору Петровићу није помагало ни то што је свој мантил стављао на
други крај чивилука.
„Узмите, колега, и шешир” - казао је једном професор Петровић.
„Не носим шешир!”
„Кад сте узели мој мантил, пробајте и мој шешир!”
Чим би звонило, журио је професор Петровић у зборницу, да се нађе свом
мантилу при руци, ако га професор Драгићевић буде понео у кафану.
Уз такву предострожност десетак дана би било све у реду, а онда би
Петровићева пажња попустила.
Тада професору Петровићу није преостајало ништа друго до да крене од
кафане до кафане, од чивилука до гардеробе.
Једног таквог дана био је ред на Михаила Кнежевића и Јована
Слобеновића да уђу у „Џакарту”.
„Имали смо срећу.” - рекао је Слобеновић:
„Професор Драгићевић је управо отишао из ове кафане...”
Михаило и Јован су имали среће што се тиче професора Драгићевића, али
нису што се тиче професора Петровића.
Таман су добили поручене клековаче, кад је у кафану ушао професор
Петровић са сивим столњаком преко руке, распитујући се за Драгићевића.
Конобар Белмондо није знао куда је професор Драгићевић отишао даље,
ни да ли је носио мантил преко руке, а ни зашто је послужио клековачом ђаке
за столом у углу.
Кад Белмондо ни ово последње није знао, професор Петровић је пошао ка
ђачком столу да се лично у пиће увери, па су Кнежевић и Слобеновић узалуд
на екс испили пића, у жељи да их забашуре.
„Је ли слободно, момци?” - питао је професор Петровић седајући им за
сто:
„А, не, не! Нисам хтео да сметам! Нећете отићи да не попијете по једно
пиће са мном! Ретка је прилика сусрести ђаке у кафани! Шта сте то пили,
клековаче! Келнер, још по клековачу, момцима, мени - лимунаду!...”
Кнежевић и Слобеновић сутрадан никако нису могли да схвате како им
одмах није саопштен укор директора.
Неизвесност и стрепња продужили су се до четвртог часа, а четврти час је
био судњи, час хемије и професора Петровића.
„Слобеновић и Кнежевић” - прозвао их је професор Милош Петровић
како је ушао у разред, пре него што је одложио дневник и извадио своју
свеску запечаћених судбина:
„Од синоћ се нисмо видели... А?... је ли било укора директора за синоћње
кафанисање?”

66
 „Још није.” - процедио је Слобеновић.
„И - неће! Неће га бити! Ја сам вас частио. Је ли тако?” - професор је све
запањио:
„Сад је ред да ви мени узвратите част, зар не?”
„Драге воље.” - обећавао је Слобеновић, помало љут на Филозофа што
ћути, зар ће их он обојицу спашавати.
„А како ви мени можете узвратити?” - питао је професор загонетно.
„Како ви кажете, професоре.” - Слобеновић се питао хоће ли Михаило
уопште проговорити и то му није слутило на добро.
„Мени се знањем једино може узвратити, и то кажем. Шта си пио?”
„Клековачу, бајобаштанску...”
„Ју!” - јекнуо је разред, иако су сви знали које је пиће било у питању.
„Хемијске особине клековаче?”
„Алкохол.”
„Који алкохол? Формула?”
„Не бих могао да се сетим, професоре. То је градиво из прошле године.”
„Свеједно. Одакле име алкохол?” - професор је решетао.
„Ја мислим да је грчког порекла.”
„Слабо мислиш, а још слабије знаш! Кнежевићу, да чујем тебе о свему
овом...?” - професор Петровић се окренуо другопрозваном.
Михаило Кнежевић је почео да пребира прсте:
„Прво, пили смо клековачу. Друго, то је алкохолно пиће. Треће, то је
производ намењен уживању. Четврто, алкохолна пића садрже између 3 и 80%
етил алкохола. Пето, алкохолна пића се добијају алкохолним врењем. Шесто, у
врењу су биљне сировине које садрже шећер, као воће, или скроб, као
житарице. Седмо, формула етил-алкохола је С2Н50Н. Осмо, алкохолна пића су
позната још од праисторијских времена. Девето, име алкохол долази од арапске
речи ал-кухл, што значи прашак за бојење очних капака. И десето, име
клековача долази од вење, бобица клеке, која се стављају у бурад са алкохолом
и дају му боју старог злата и мирис...”
„Видите ли с којом се филозофијом и знањем иде у кафану...” - јавио се
Милић Гавранић.
„Не тупи - Тупа.” - процедио је Слобеновић.
„Може се хемија знати, на пример Кнежевић.” професор Петровић је био
задовољан што опет има пример за целу школу:
„Кнежевићу, ти можеш са мном после часова опет на пиће, а тебе, ако још
једном видим у кафани, пребићу као мачку, јер знање које си показао није ни
за оцењивање.”

„Данас си се показао.” - казала је Михаилу Даница Јанковић:

„Мора да имаш неке тајне предиспозиције.”
„Одаћу се алкохолу, ако ме и даље будеш игнорисала.”

67
 15.
НОВОГРАДЊА НА ОКУ

„Намеравам да променим свет, све из жеље да ми прође време.” -

мудровао је Михаило Кнежевић.
„Упорно хоћеш да се докажеш уз надимак Филозоф? Само настави, можда
ћу те једног дана и приметити!” - пецнула га је Даница Јанковић.
„Ја уопште нисам стваран. Изашао сам из романа који си читала!”
„Опа, бато, ко би реко!”
„Опа, секо, пошто млеко!”

Било је време матураната у априлу.

Једно јутро Чедомир Панић је донео у школу једну стару књигу.
Чап је књигу ископао на тавану, у сандуку старих књига његовог деде
трговца.
Књига је била пажљиво укоричена у неко црвено платно са овлаш
назначеним златним шарама.
Све златне детелине са четири листа. Китњастим, на неки начин изгледом
романтичним словима писао је наслов књиге:
КАКО СЕ ПИШУ ПИСМА
(СРПСКА КОРЕСПОНДЕНЦИЈА)
Књигу је издала Издавачка књижара и штампарија Браће М. Поповић
1900. у Новом Саду.
Била је то једна од књига којом је почео двадесети век.
Испод наслова стајало је још неколико поднаслова, који су били у ствари
садржај или подела преписке по типу:

УПУТСТВО ЗА ТРГОВЦЕ, ЗАНАТЛИЈЕ И СВАКОГА

I. О РАЗНИМ ТИТУЛАМА
II. ТРГОВАЧКА ПИСМА (У СВАКОЈАКОМ ОБЛИКУ И ЗА СВАКУ
ПРИЛИКУ)
III. ПРИВАТНЕ И ЈАВНЕ ИСПРАВЕ (И ПРИМЕРИ ЗА РАЗНОЛИКЕ
САСТАВЕ)
IV. ПРИВАТНА ПИСМА: ПРИЈАТЕЉСКА ПИСМА, ЧЕСТИТКЕ,
ЉУБАВНА ПИСМА ИТД. ПРИРЕДИО А.Ш.

68
 Књига је заразила IV2, и младиће и девојке.
Ниједан домаћи задатак није толико преписиван као ова књига.
И то само оних неколико страница из четвртог поглавља, из одељка -
љубавна писма.
Чињено је то уз извесна осавремењавања и то мање-више техничке
природе, све из подједнаке жеље да се буде духовит и романтичан.
Једини је Милић Тупа преписао дословце писмо верника владици.
Наравно, превео је владику у женски род и дао му име Јасмине Марковић
из IV1.
Била је то смејурија читаве Гимназије „Милутин Ускоковић”, па, богме, и
Моравских Карловаца.
Како је у избору писма био једини, Милић Гавранић је тако једини у
гимназији „Милутин Ускоковић”, на сваку шалу на његов рачун, нарочито
овај, потурао песницу под нос:
„Помириши!”
Песница је различито мирисала, али је увек имала застрашујући облик
величине рукометне лопте.
„Ја сам физички веома културан!” - говорио је Тупа.
Сваком је говорио нешто друго.
Слобеновићу:
„Види динамит! Високи напон!”
Лозанићу:
„Нисам по ЈУС-у.”
Једно јутро имао је око зглавка шаке привезак са опоменом и гусарским
знаком:
„Опасно по живот!”
Поредио је своју песницу са Михаиловом:
„Видиш, Филозофе, као главица купуса, а твоја као јаје проносак...
Видиш, мој шампиону у спуштању тегова!”
„Опет хваташ на снагу. Хајде да играмо шах ако смеш!”

Тупа је покушавао да тренира бокс.

Имао је успеха.
„Американци имају Клеја, а ми имамо мене.” разбацивао се изјавама
после првих успеха, којима се пласирао за финале омладинског првенства
државе.
Професор Градимир Стевић је у Тупиној шанси видео и своју шансу, као
неочекивану, али изгледну прилику да из Моравских Карловаца оде
тријумфално у престоницу.
Много се и намучио са овим пробисветима, па је право да од њих, преко
Милића, види и неке користи.
Отад је Гавранићу главну пажњу показивао.
Старао се да са доста зноја излази на крај са боксерским џаком, бринуо је

69
о његовој снази и исхрани, па је то пренео и на све ђаке свога разреда.
„Добићу жутицу” - кукао је Милић Гавранић, испијајући свакодневно
корпу свежих јаја, под контролом професора.
„Ћути и пиј.” - професор Стевић је вешто отварао жива јаја на врху, а
шоту је иглом бушио, како би било лакше на екс попијено.
„Пиј! Пиј!” - клицали су ђаци сваком испијеном јајету.
„Боље да их пијем код куће, па да мало разредим...” - предлагао је Тупа.
„Ти их и код куће пиј, ако си паметан, а овде имамо добар ритам: минут
јаје. Сад десет јаја, на великом одмору још десет... овде нема забушавања, код
куће пиј на добровољној бази.” - професор је постављао обавезе и није
попуштао.
„Губим дах!” - вапио је Милић и глас му се губио у граји другова који су
га храбрили:
„Тупа! Тупа! Шампион!”
„У испијању јаја.” - покушао је да се нашали Слобеновић и сам попио
силне чврге.
„Сувише је велика шанса да бисмо импровизовали.” - понављао је и
Гавранићу и себи професор Стевић:
„Успемо ли, пред нама је Београд. Мислим, пред тобом.
„И пред Вама.” - повлађивао је Гоља Марић.
„И Вама! И Вама!” - чуо се ехо у разредној граји.
„Евентуално и преда мном! Пиј!”

Знајући за велику Гавранићеву љубав за све врсте колача, која се и

слабошћу могла назвати, у жељи да му се другарски нађу и да га калоријама
подрже пред изгледном боксерском каријером, цео IV2 разред водио га је у
посластичарницу петком после часова.
Петак после часова био је прави дан за Тупино дохрањивање, тако да се
сачувају од његовог снагаторског разбацивања по разреду под навалом
калорија, а и да их не би пуно изгубио у време викенда кад сигурно неће сам
пити жива јаја.
Цео разред би се са Милићем сабио у посластичарницу и сви би понешто
поручивали и плаћали, а само би он јео.
Што се више приближавао датум почетка боксерског првенства, то је и
поруџбина било више сваког петка.
Тако је било и овог петка.
„Добићеш од сваке другарице шампиту, а од сваког друга по баклаву.” -
умилно је цвркутала Милена Кохеза.
Милићева слабост се брзо заситила и петак му је постајао страшан дан.
„Не могу ништа више да једем.” - промумлао је.
„Лажеш, знамо да обожаваш баклаве.” - Добривоје Биковић се поставио у
духу свог надимка - Биџа.
„Не могу, после оноликих јаја.”
„Кад су била јаја, еј! Пре два часа! Нама то неће проћи.”

70
 „Зар би мени одбио?” - смешкала се Марија Миљак.
„Не бих, али...” - дувао је Тупа, али и гутао.
„Њој не би одбио, а мени би?” - наставила је Иванка.
„А мени, да ли би мени одбио, да те чујем.” надовезивала се Драгица
Попић.
„Не бих ја никоме одбио, само...”
„Па, онда нема проблема. Навали!” - одвалио га је по рамену Сретен
Пругар.
Милић Гавранић се закашљао.
Сто за који су га посадили већ је био затрпан тањирићима баклава и
кремпита, а много их је још држало тањирчиће у рукама.
„Шта се женираш? Једва да је то двадесетак баклава и кремпита.”
„Залиј бозом, ићи ће лакше.” - Сима Шега је држао пун бокал.
Једино је Даница Јанковић остала пред посластичарницом, без видне
намере да у њу уђе, што је навело Михаила Кнежевића да јој се придружи.
Изашао пред њу са тањирићем и баклавом.
„Мало слатког живота.” - понудио ју је.
Погледала га као да гледа кроз њега, као да је и он провидан као што му је
досетка провидна.
„Немаш ти гардеробу за тако презрив израз на лицу.” - Михаило се није
предавао:
„Кад си тако екстравагантна и недодирљива, хоћеш ли да ти преведем
своја осећања на француски? Voilà: Je te regarde seule et quelque chose me serre le
couer!”
Михаило није успео да види ефекат своје изјаве на Даничином лицу, јер
се она окренула ка правцу из кога се огласила сирена.
Стигла су кола хитне помоћи и ђаци су изнели Милића Гавранића из
посластичарнице.
„Не можете сви унутра, угушићете га.” - болничар је са мало успеха
покушавао да спречи бар понеког ђака од целог IV2 разреда да се уз Гавранића
утрпа у кола хитне помоћи.
„Морамо му се наћи.” - отресао се на болничара Симеон Шегуљев,
угуравајући и Слобеновића:
„Ми одговарамо за њега. Задужени смо за њега, разумеш.”

Имали су Симеон Шегуљев и Јован Слобеновић веће право на бригу о

Милићу Гавранићу од осталих ђака њиховог разреда.
Њима је професор Стевић поверио бригу о Тупиној брзини и о његовом
раду ногу, особинама толико битним за издржљивост боксера.
Шега и Пики су то задужење радили предано, чак и студиозно - праг по
праг, буквално.
О чему се ради?
Тупа је становао на црновршком путу и стално је долазећи у центар
Моравских Карловаца скраћивао пут, пролазећи кроз железнички тунел.

71
 Јован и Симеон су се повремено спорили око тога који се од њих двојице
први сетио да за набијање Милићеве кондиције користе тунел у часу јутарњег
проласка београдског воза.
Шегуљев се позивао на чињеницу да и он сам станује на црновршком
путу и да је природно да се он први сетио.
И Слобеновић се позивао на исту чињеницу и позивао на правило по
коме се људи последњег сете оног што им је толико очигледно.
Међутим, и Пики и Шега су као Тупини кондициони тренери били
толико сагласни да успех није могао изостати.
Тупа је улетао у тунел и трчао испред захуктале локомотиве.
Са оне стране тунела испраћао га је Шегуљев, а на другој страни
сачекивао га је Слобеновић и после су заједно и сагласно утврђивали колико је
прагова побегао возу, стално каснећи на часове као што возови касне.
Улетао је Милић у тунел на десетом прагу испред локомотиве и излетао
прво са једним прагом предности.
Требало му је цела недеља јутарњих пролетања кроз тунел да би предност
повећао са једанаест на дванаест прагова.
После је ишло лакше, док се није заковао на осамнаестом прагу, а идеал је
био двадесети праг.

Сва тројица су сањала тунел пред освит понедељка, којим ће почети

недеља која ће се завршити боксерским такмичењем младих аматера у
Београду.
Најдуже је тај сан сањао Шегуљев, од њих тројице највећа спавалица, док
га није лупа на вратима пробудила.
Милић Гавранић је лупао у стаклена врата куће, у којој је била и радња
„Фото-Шегуљев”, док се Сима Шега није у њима појавио потпуно спреман и
са блицем о врату.
„Јесам ли ти рекао да више не могу да мењам стакла на вратима.” - рекао
је Шегуљев док их је пожуривао далеки писак локомотиве, парњаче.
„Нешто си блед.” - приметио је у журби Гавранић.
„Како да не будем? Толико си лупао, да сам се опет умио у фиксиру.”
„Пожури, иначе оде - воз!”
Стрчали су на пругу и док се локомотива оглашавала новим писком пред
тунелом, Милић је заузео старт.
Севање блица било је знак да му се локомотива примакла до десетог прага
и Гавранић је јурнуо.
„Дванаест, петнаест, седамнаест; деветнаест; двадесет...” - бројао је с
друге стране Слобеновић и подлетео би од среће под воз да га у магновењу
задихани Милић није ухватио:
„Двадесет, Тупа, двадесет!”
„Двадесет? Ч.р.?”
„Ч.р.!”
„Није осамнаест?” - Милић је био више заглухнут бројком, него дугом

72
тутњавом воза.
„Двадесет, пужу!”
Тупа је олаког Пикија лако бацио у вис и у превеликом одушевљењу
заборавио да га ухвати, па се радост завршила угрувавањем, што никакве црне
слутње није донело.

Као и у разреду и у разредном припремању Милића Гавранића за

боксерски меч одлуке његове и професорове будућности, Михаило Кнежевић
је имао филозофски статус.
Филозофу је ваљало да брине о Тупиној психолошкој стабилности.
Професор Стевић је забранио Кнежевићу да Гавранићу прича како су
победа и пораз исте цене.
„Лао-Це је говорио како у победи нема лепоте.” рекао је професору
Михаило.
„То му нипошто не смеш рећи. Кад победи - реци му свашта!” - професор
Стевић је био изричит, а и морао је јер су разредног Филозофа сви слушали
колико и њега.
„Шта да му онда кажем?” - бунио се Михаило.
„Реци му: Нико ти неће дати победу, ако је сам не узмеш!”
„Слушај, Тупа, немој да те морал обори. Ако почнеш да га жалиш готово
је.” - понављао је Михаило Милићу, где год су као памет и сила ишли заједно:
„Бокс јесте племенита вештина.”
„Знам то.”
„Победи га, па после буди племенит!”
„Мислио сам...”
„Немој, молим те, да мислиш. Ако почнеш да мислиш, опет је готово, јер
томе ниси вичан.”

Резултат од двадесет прагова све је оборио с ногу. Још Милић Гавранић да

обори, прво имагинарног, а онда и стварног противника.
Сви ђаци IV2 седели су у фискултурној сали у својим оделима.
Само је Милић Гавранић скакутао испред свих у боксерској опреми,
чекајући да му професор Стевић и Богољуб Марић припреме противника.
Професор Градимир и ђак Богољуб намештали су козлић - справу за
прескакање на - жељену висину.
„Је ли 173 сантиметара? Добро. Толико му је и противник висок.” -
професор се окренуо Милићу.
„Хајде, Гавранићу, поклони се публици.”
Тупа је се поклањао по прописима.
„Иди у угао!”
Тупа је отишао у замишљени угао.
„Гонг. Почиње меч!”
Јован Слобеновић је ударао „гонг” - неком шипком о вратило.
„Хајде, Гавранићу, туци га само у главу.”

73
 Милић је почео да песничи козлић.
„Рад ногу.” - викао је Шегуљев.
„Тупа! Тупа! Тупа! Тупа!” - навијао је разред.
„Козлић! Козлић!” - скоро да се није чуо Михаило Кнежевић.
„Удри! Приђи! Уђи! Сад дистанцу!” - професор Стевић је облетао око
замишљеног ринга.
„И другом руком, и она је твоја! Аперкат! Директ! Терај га у ћошак!”
„Покажи да имаш и ноге!” - драо се Шегуљев, али није успевао да
надвиче професора.
„Направи дистанцу! Држи раздаљину за кроше! Сад га притисни! Удри!
Не пуштај га! Обори га!”
Милић је тако распалио да је прогурани козлић пао.
„Нокдаун!” - Слобеновић, већ навикнут на бројање, почео је да броји:
„Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет!”
Ђаци су правили овације победнику, док је Слобеновић дизао Милићу
руку, да се ни професор Стевић није у одушевљењу могао савладати, већ је
утрчао у ринг.
Општу пометњу искористио је Михаило Кнежевић и приближио се
Даници Јанковић.
„Баш је лепо видети згодну девојку.”
„Гледај у пролазу и прођи ме се.”
„Али је најлепше видети је поред себе. Зато се одавде нећу помаћи.”
„Дајеш реч?”
„Дајем своју реч!”
„Држим те за реч!” - рекла је Даница и отишла међу остале, гледајући са
осмехом Михаила који остаје тамо где је реч дао.
„Идемо из почетка.” - професор Стевић се вратио у реалност и није више
у козлићу видео већ обореног противника.

Писак локомотиве, која се постављала на чело већ на перону постављене

композиције воза за Београд, најављивао је и скори полазак.
На железничкој станици у Моравским Карловцима и није било неке
гужве, сем што су се матуранти IV2 са подигнутим рукама и стиснутим
песницама комешали испред вагона у коме су иза два отворена прозора
стајали професор Градимир Стевић и Милић Гавранић са боксерским
рукавицама око врата.
„Нисте се претргли од испраћаја.” - у замерци професора Стевића више је
било приговора Моравским Карловцима, него својим ђацима.
„Кад се вратите, приредићемо вам свечани дочек.” - једино се Михаило
Кнежевић усудио да одговори, а обећање ће ионако бити испуњено ако се као
победници врате.
То је знао и професор Стевић:
„Кад се вратимо са ореолом победника, биће вам жао што сте нас овако
млако испратили.” - и даље се спорио са градом.

74
 „Тупа - шампион! Тупа - професор!” - скандирање су почели Јован
Слобеновић и Симеон Шегуљев, а остали су прихватили.
„Чекајте нас у понедељак!” - рекао је Стевић, док је воз кретао, дижући
Гавранићу победничку руку.
Ђаци су трчали поред воза, а професор Стевић није Милићу спуштао
руку, док воз није ушао у онај тунел.

У једном часу, на једином перону остали су само Даница Јанковић и

Михаило Кнежевић.
„Немој ништа да ми кажеш...” - казао је Михаило, мислећи - зар он увек
мора почети?
„Немој ни ти...”
„Немој ништа да ми кажеш, све ми је јасно. А и теби, колико видим. Кажи
ми само ако где мислиш да се варам.”
„Свуда се вараш. Зар не видиш да смо супротности?”
„Видим. Све видим.”
„Па?”
„За ово школе што нам је преостало, можемо бити школски пример
јединства супротности.”

Професор Лазичић је изненада „фићом” улетео у гужву на школском

паркингу.
Гужву су правили матуранти и музиканти.
Кад су га угледали, музиканти су засвирали „Марш на Дрину”.
„Ко је, дозволи, поручио музику?” - професору је импоновао марш, али је
хтео да зна од кога је.
„Ми, професоре.” - јавио се Марић, што је професора смирило.
„Зашто, дозволи?”
„Али ми имамо час...”
„Директор је наредио да прво сви дочекамо шампиона и његовог
тренера.”
„Сигуран си, дозволи, да је шампион?”
„Отказали би дочек да није.”
„Где је, дозволи, директор?”
„На станици, са професорима и грађанима.”
„Онда је то борбени задатак за овај час, дозволи.” - професор Неша
Кутузов је преузео команду, издајући заповести и ђацима и Марићу:
„Ја возим на челу! А ти среди све, дозволи, у две врсте! И музику! Правац
станица, за мном!”
„Оволико света не бисмо скупили ни мобилизацијом, дозволи.” -
професор Лазичић је био задивљен масом:
„То је победнички менталитет, дозволи!”
Када је београдски воз изашао из тунела и ушао у станицу Моравских
Карловаца, силан свет се тискао по перону.

75
 „За шампиона, три пута ура!” - клицао је Слобеновић, а за њим и сви
остали.
„Ура, ура, ура!”
„Трипут ура и за тренера нашег шампиона.”
„Ура, ура, ура!”
Професора Градимира Стевића, када је изашао из првог вагона, дочекао је
силан аплауз.
Професор Стевић се није обрадовао аплаузу, већ се зајапурио, као да су
сви ови дланови ударали њега по образима и с лева и с десна, да није знао куд
ће.
Директору гимназије „Милутин Ускоковић” Петру Милутиновићу одмах
је било јасно да неће држати већ припремљен говор.
„Шта се вучеш, дозволи?” - професор Лазичић се прво дрзнуо, па тек
видео да га цима директор.
„Вози нас брзо назад.” - рекао је професору Лазичићу директор
Милутиновић, показујући му да ћути:
„Повлачимо се са што мање губитака!”
„Милић, Милић!... Шампион!” - клицали су матуранти.
„Колега, побогу, где је победник?” - питао је професора Стевића професор
Матија Божовић, чудећи се како овај од силног узбуђења не може још да дође
до речи:
„Шта је са Милићем? Где је Гавранић?”
„Извините, ја путујем инкогнито.” - промуцао је збуњени професор
Стевић.
„Молим?” - згрануо се професор Божовић.
„Једна ствар, колега, где је директор?” - трзао је професор Ђуро
Драгићевић за мантил професора Божовића.
Из задњег вагона изашао је Милић Гавранић, звани Тупа и покушао да се
неопазице шмугне иза воза.
Матуранти су га опазили и, како се није осврнуо на њихова дозивања,
појурили су за њим решени да га стигну и да га озбиљно упитају:
Зар се тако понашају шампиони?
Осетивши да јуре за њим јурнуо је и Милић и брзо су се сви нашли у
тунелу.
„И да сад покажеш сву своју суровост...” - почео је Михаило Кнежевић:
„... И да употребиш сву теби само својствену окрутност...”
Даница Јанковић је гледала Михаила: шта ли је сад измислио?
„И да ме безочно и безобзирно узмеш под руку... Ја тамо ни за живу главу
нећу ући.” - рекао је Михаило, показујући у тунел.

Сутрадан се, у разреду IV2, појавио Милић Гавранић звани Тупа са скоро
затвореним очима.
Разреду је све било јасно, али милости није било и први су се огласили
они који су се највише око њега трудили, уживајући у његовој драми:

76
 Слобеновић:
„Добио си новоградњу на оку? А?”
Шегуљев:
„Заварио ти брат очи?”
Зоркић:
„Могао си да се пробудиш пре школе.”
Блажић:
„У ком се салону шминкаш?”
Пругар:
„Изгледа да си имао више среће него што си тежак, тип те пикао само у
главу!”
Панић:
„Куд год да погледаш, теби је све плавкасто.”
Марковић:
„Колико си се дуго бавио астрономијом, кад те је звизнуо?”
Коцијан:
„Битно је да је равнотежа постигнута!”
Малорадовић:
„Је ли ти тип прво певушио, или је одмах прешао на успављивање? Надам
се да је био нежан.”
Вујић:
„Какво нам изненађење спремаш, кад си се тако маскирао?”
Разред је био духовит.
Разред је био суров.
Тупа није никоме, зачудо, потурао песницу на мирисање.
„Само сам се, на трен, открио. Искористио је то, крајње подло!” -
покушао је да се оправда.
Лозанић:
„Од сад ти неће пасти на памет ни да се у кревету откријеш!”
Биковић:
„Можда је варао и држао динамит у рукама?!”
Марић:
„Кроз батине до звезда!”
„И на те звезде пси лају!” - покушао је да га брани Михаило Кнежевић.
Тупа га је погледао са болном гримасом, скоро страхом.
Михаило Кнежевић је из погледа прочитао:
„Молим те, немој да ме браниш. Ти ћеш ме нокаутирати.”
„Јесте ли кад гледали како експресни воз улази у тунел?” - рекао је Тупа:
„Тако је то било!”
„Ипак си могао да повучеш кочницу!”
За време великог одмора Милић Тупа је покушао да се замени са вечитим
редаром по казни.
Зозон није хтео ни да чује, али је и он изашао у двориште гимназије да
види како ће остали ђаци примити Тупин изглед.

77
 Остали су Милићев изглед примили исто, бар што се погледа тиче, као и
IV2, али са коментарима на раздаљини.
„Попио је две добре пилуле за успављивање!”
„Тип му је ставио облоге у рукавицама. А он алергичан.”
„Правио се силним. Тако му је и било, у духу масовне песме: Падај
сило...”
Неко се сетио да то доведе у везу са његовим писмом Јасмини Марковић:
„И над владиком се нађе патријарх!”
„Шта је? Заћутали сте?” - јавио се Тупа. „Хајде, зезајте ме још, па да
завршимо са тим!”

Поуздано се зна да је ипак неко у гимназији „Милутин Ускоковић”

примио к срцу све што се догодило са Милићем Гавранићем.
На другом великом одмору Сузана Узелац је, на очиглед бар половине
ђака целе школе, дотурила писмо Милићу Тупи.
Писмо је било одговор Јасмине Марковић, на његово преузвишено
љубавно исказаније.
Одговор је био преписан из књиге како се пишу писма, чије се четврто
поглавље, одељак четири, као мастило разливало низ странице бар стотинак
гимназијских споменара.
Јасмина Марковић се определила за следећи одговор:
„Садржина Вашег писма долази као излив чиста љубећа, поштена срца.
А Вама је познато, да што од срца иде, да се срца и пријања.
Зато Вам смем отворено изјавити, да су Ваше речи у мојој души разбудиле
такав силан осећај, који се можда може у срдачну наклоност развити.
Ја се надам, да ће ми се дати срећна прилика, да ближим познанством и
што боље упознам Ваш племенити карактер.
У осталом будите уверени, да ни сада према Вашој племенитој особи
нисам баш сасвим равнодушна Ваша искрена поштоватељка...”
Милић је писмо показао Чапу, у жељи да сравни са књигом, што је било
исто као да га је наглас прочитао разреду.
Сви су посумњали да је то Филозофљево масло.
Тек кад је Стефан Блажић испричао како је Јасминку Марковић и Милића
Гавранића видео у биоскопу, ове приче су престале.
„Док сам тренирао бокс, запазио сам рад твојих ногу.” - Тупа је био
романтичан.
У брзом опорављању Милића Гавранића Тупе, свој удео дао је и његов
градски штићеник Мика Трапер.
„Требао си да га бијеш како се бије мајка.” - казао је Трапер, на првој
седељки на шипки.
„Којешта! Како се бије мајка?” - Тупа је мислио да му и он прави спрдњу,
очајан што ће га, изгледа, и он изневерити.
„Видиш, узме једном мој млађи брат Милош Лоше да бије нашу мајку, док
је још била жива. Бије је Лоше лоше, да те Бог сачува! Кука она, јадница као

78
кукавица. Ја приђем и одгурнем га. Кажем мајци: извини мајко, он је
незахвалан син. Кажем Лошету: Тако се не бије мајка, срам те било! И, онда,
из места распалим један кроше, којим одмах успавам мајку. Спава она срећна.
Ја, онда, кажем Лошету: Види, пропалице, како један захвалан син бије
мајку!... Тако си и ти морао!”

Професора Градимира Стевића неколико дана није било у школи и они су

поштовали његову одлуку.
Матуранти су били уверени да неће имати први час разредног старешине
и остали су на шипци Малог парка.
Разредни старешина Градимир Стевић се, не обзирући се на њих, умио на
еснафској чесми, вероватно по други пут, као вид помирења.
„Шта је, чворци? Спавате на тим шипкама, дремате. То је зато што ујутру
не знате правилно да устанете.” - професор Градимир Стевић је ђаке нашао на
огради, али их није питао што су побегли са часа.
„Важно је да Ви знате.” - рекла је Даница Јанковић.
Професор се њој није надао.
Очито му је одмах било да мушкарци неће да разговарају са њим.
Ако је тако - зна он како ће са њима.
„Хајде сви са шипке! Раскорак! Шири руке! Тричетири! Напред-два!
Назад-четири! Тргни-два! Јачечетири!”
Матуранти су вежбали, док их није уставио звиждук пиштаљке.
„Стани - четири! Ко је звиждао?”
„Ја сам звиждао.” - огласио се милиционер строгим држањем.
„Шта хоћете? - усудио се професор Стевић.
„То ја вас питам” - милиционер је био неумољив.
„Шта је ово? Прво се ту умивате, па се сад млатарате! Ово је градски трг, а
не стадион.”
Можда је професор Стевић имао и нешто да каже, али је споро долазио до
речи.
„У старој Грчкој се баш на трговима поклањала велика пажња телесним
вежбама младих!” - јавио се уместо свих Михаило Кнежевић.
„Ти ћути, с тобом не разговарам.”
„Ја сам њихов професор, они говоре што мислим, а стара Грчка је велики
пример...”
„Идите у стару Грчку, па се тамо млатарајте до миле воље!”
„Знате ли Ви ко сам ја?” - охрабрио се професор Стевић, бар је спрам
овога сагласан са својим ђацима.
„Знам!”
„Па?”
„Разиђите се!” - милиционер је био беспоговаран и, док је професор
Стевић покушавао да се објасни, процедио:
„Позваћу испомоћ!”
Даље се није могло ни вежбати, ни разговарати.

79
 „Овим са старом Грчком бар си пред свима оправдао зашто те зовемо
Филозоф.” - потапшао је Михаила Кнежевића од срца Милић Гавранић и
њихов однос се претварао у коначно пријатељство.
„Тупа, молим те, немој тако јако, закуцаћеш ме у земљу, да се ни са
каквом духовитошћу не могу извадити.”

Чекајући екскурзију и матуру, матуранти су као суверени господари

школе, на свом врхунцу, после часова сатима пикали лопту у школском
дворишту, да им се млађи ђаци нису могли придружити.
Једино је са њима равноправно играо професор Слободан Лазаревић, што
им је давало и додатну важност.
Углавном се играло шеве у кругу, кад онај ко је у кругу мора да одузме
неком лопту да би из круга изашао.
У кругу је био професор Лазаревић - и све је чинио да изађе из круга.
Матуранти су све чинили да остане у кругу.
И кад би изашао из круга, намештали су му да се у круг врати.
Изнервирани професор Лазаревић налетео је на Михаила Кнежевића,
уклизавањем га је оборио и сам павши.
„Шта није у реду?” - питао је професор Лазаревић.
„Зашто сте изневерили наше цуре?” - питао је и Михаило њега.
„Не схватам.” - одговарао је професор Лазаревић.
„Не правите се наивни. Откад сте дошли, са оном несрећном љубављу, са
Аном коју сте претворили у векторе, све наше девојке су се у вас заљубиле
оном безнадежном љубављу... Овим са францускињом, са којом сте синоћ
били у биоскопу, отписали сте најлепшу методску јединицу, што јесте ваша
ствар, али су наше девојке наше... То им нисте смели урадити... Морали сте да
сачекате са францускињом бар крај школске године и наше матуре...”

80
 16.
ЕКСКУРЗИЈА СА ПОГРЕШНОМ „ЛОКОМОТИВОМ”

„Када једном умрем, нека ми се на гробу напише кратко и тачно: ОН ЈЕ И

САДА НА ЕКСКУРЗИЈИ.” тражио је професор Божовић од директора
гимназије Петра Милутиновића.
Ђачке екскурзије спадале су у најзначајније догађаје у току једне школске
године за професора географије Матију Божовића.

Професор Божовић је, иначе, био страстан планинар и сваке недеље је

водио школско друштво планинара на излете:
„Планинари за мном!”
И кад би се устремио напред, није се освртао до застоја.
Тек кад би застајао, машао се дурбина и вршио смотру следбеника иза
себе.
Ђаци - планинари су га сустизали само док се одмарао или ужинао.
На тим планинарским излетима било је разних изненађења.
Не једном се догађало да су залутали на путу којим је професор прошао
бар педесетак пута.
Једне магловите суботње ноћи, на Јеловом Врху, сатима су тражили
планинарски дом.
„Професоре, све ми се чини да ми идемо трагом старих Словена, све је
хладније, већ смо иза Карпата.” - гунђао је Илија Малорадовић.
Јурили су за професором, по зачуђујуће равном и меком путу.
„Пази камен!” - професор је одједном пропао.
Уследила је ломљава:
„Пази, грана на висини мог чела. Сад знам где смо. Нема до дома ни
педесет метара...” - глас професора је долазио из дубине.
„Где сте професоре? Нисте, ваљда, већ на оном свету?”
„Спуштајте се полако један по један, направите ланац за девојке, пазите
на глогову грану...”
„Глог, добро је, значи то је глас професора а не његовог вампира...” - терао
је своје Шегуљев.
Показало се да су, боговетну ноћ, обилазили око брда Милошевца,
петнаестак метара изнад планинарског дома, степеницом јелових садница
младих горана.
Саднице су остале утабане.
„Куда ми прођемо туда више шума не расте.”

81
 Не може се рећи да је професору Божовићу предавање географије био
хоби, али права његова стручност су биле ђачке екскурзије.
За друге професоре вођење ђачких екскурзија су биле танталове муке.
Ни професору Матији то није било лако, само то су за њега биле:
„Слатке муке по Мати.”
На школске екскурзије се ишло по годинама, сва одељења заједно.
Срећни су били професори који су имали разредно старешинство у истој
разредној години у којој је разредно старешинство имао и професор Матија
Божовић.
Они би га онда почаствовали титулом вође екскурзије и све би бивало куд
и камо лакше, него што се може чак и замислити.
Екскурзије су биле у наизменичним годишњим добима:
„По систему укрштене риме.” - говорио је директор школе Петар
Милутиновић, који је, иначе, по струци био професор српског и књижевности.
Други разреди и четврти разреди су ишли у пролеће, а први и трећи
разреди су ишли у јесен.
Екскурзије које је водио професор Матија биле су далеко јефтиније од
прорачуна и ђацима су враћане уплате.
Враћане паре се годинама нису кући пријављивале и звале су се „Матин
џепарац”.

Професор је отпочетка имао свој разред у генерацији IV2, био је разредни

IV3. И поред свих проблема које су, годинама, на екскурзијама, имали са
професором Божовићем, тешко да би и ђаци IV2 прихватили да им главни вођа
пута буде ико други, ако би се, наравно, питали.
Оно што ће се колико најдуже толико најрађе памтити биће анегдоте о
професору Божовићу на екскурзијама.
Ова генерација је кумовала и надимку који је професор носио већ три
године и који је постао опште добро ђака гимназије „Милутин Ускоковић”.
Била је прва екскурзија - јесења, у Војводину.
Прва посета, Сремским Карловцима, граду имењаку Моравских
Карловаца.
Дечаци су на Стражилово ишли кроз винограде, пешке.
Штедело се на аутобусима и поручен је само један аутобус за девојке и
професоре.
Дечаци су ишли фронтално, тако да су скоро сви били у винограду, а на
путу једино професор Божовић.
Пољар је бар две трећине дечака три прва разреда ту и затекао и професор
је платио казну.
Када је пољар на мотоциклу замакао у правцу Стражилова, професор је
окупио све:
„Видесте ли шта нам уради? Сад сви у виноград да се штета надокнади!”
Тако их је пољар до под Стражилово три пута затицао у виноградима.

82
 Пред вече су се попели на Стражилово.
Професор је тада на екскурзију водио свог четворогодишњег унука, а
бригу о детету водила су сва три прва разреда.
Професор Божовић је увек бивао изузетно срећан кад год није било
званичног водича и његову улогу је зането преузимао.
Као „прави џентлмен” спремно је „заменио” професорску српског језика
Дану Јелинић и говорио надахнуто, као под температуром, о Бранку
Радичевићу, песнику ђачког доба, враголања, туге и опомене.
Размахивао се рукама као да хоће да полети са тог чувеног врха.
Чак је и рецитовао једну помало ласцивну Бранкову песму, у његовом
запамћеном препеву:
„Аоој селе откуд туде
у недрима снега груде,
право чудо, дивно чудо,
алај би се млађан грудо”...
Збунило га тапшање:
„Пардон, није то за вас, ја сам се занео... Има ли ко шта да пита?”
Понављао је неколико пута: „Ко има шта да пита?”
„Деда, да ли могу да добијем ону бубу?” - његов унук је показао на
гундеља који се златио од сунца на врху пирамиде.
„Колега, о Бранку сте говорили необично надахнуто, изненађујуће
познајете песнике?” - рекла је професорка Јелинић.
„Знате, песници и ја имамо заједничке висине, донекле, јер песници
имају „Per aspera ad astra”, а ја узбрдо је ближе звездама, има и трња, свакако...
Ја мислим да оно - да су песници у облацима, треба узети једноставније -
планинарски...”
„Планинарски?”
„Песници су били пионири планинарства како у свету, тако и код нас:
почеци планинарства везани су за 14. век. Мало је познато да је први човек
који се из задовољства пео на планине био - чувени песник Петрарка. Године
1337. испео се 1920 м. на Монт Ванту. Мон Блан, највиши врх Алпа, освојен је
1786. године, девет година касније на врх Тришава ступио је словеначки
песник Валентин Водник.”
Заноћили су под Стражиловом, у планинарском дому.
У мушкој спаваоници су кревети били на спрат, шездесетак лежаја.
Струје није било и то је отежавало гађање јастуцима.
Дечаци су почели са вицевима.
Виц по виц, све маснији, а што и да не, нема девојака и нема професора.
У неко одмакло доба све је поразио професоров глас из средине
спаваонице:
„Могу ли и ја сада да испричам последњи виц?”
Сви су занемели.
Тако је Матија Божовић постао професор Последњи Виц.
Сутрадан, при повратку са Стражилова, опет су професори и девојчице

83
отишли аутобусом.
Младиће је повео професор Градимир Стевић:
„Желим да проверим кондициону способност.”
Тако је одржан јесењи крос првих разреда од Стражилова до Карловаца.
То је, сем аутобуса, био једини начин да делови разреда не буду затицани
у виноградима.

У време екскурзије других разреда гимназије ове генерације, професор

Матија Божовић је због успелог покушаја да уз Шарган претекну воз „ћиру”
којим су путовали, казнио Кнежевића и Панића.
Закључао их је у своју собу у неком хотелу у Илиџи а остали су ишли на
Врело Босне.
„Врело Босне и Херцеговине” - како је покушавао професор да буде
духовит.
После су сви ишли у град - на ручак, па у обилазак Земаљског музеја.
Увече се професор следио при помисли да је своје заточенике мучио
глађу.
Пажљиво им се извинио, а извињење је повукао после пола сата, кад је
открио да му је руксак сасвим празан, а пре тога се с муком затварао.
Суспендовао је Михаила и Чедомира.
Сутрадан се путовало, али казна није одложена.
Филозоф и Чап су морали да у једном од WC-а, у резервисаном вагону за
екскурзију, проведу пружну деоницу од Сарајева до Плоча.
Марић је почаствовано добио задатак да пази како се и колико исправно
казна спроводи у дело.
Он је и ту почаст ревносно извршио.
Не зна се ко је ту био кажњен.
Кажњеници су се смењивали, док је један са прозора посматрао околину,
други се одмарао седећи на шољи.
Марићу су од стајања натекле ноге у новим и неразгаженим ципелама,
обавезним за школске екскурзије.
Муке су му ублажиле професорове похвале за ревносно обављен задатак.

На екскурзији трећих година сви су патили од неспавања.

Професор је те године био зачаран хипнотизмом.
Поручио је преко чувених огласа:
„ХИПНОТИЗАМ, САРАЈЕВО, ПОУЗЕЋЕМ, ПОСТЕ РЕСТАНТЕ”.
Пажљиво је проучавао књиге.
Теоретски се добро потковао и за време екскурзије је желео да пређе на
практично, са медијумима.
Желео је да успава све.
Увече је ишао по спаваоницама од кревета до кревета.
Од ува до ува понављао је:
„Ти спаваш. Не. Теби ће почети да се спава. Гледај ме у очи. Твоје очи су

84
тешке. Твоје очи су као олово. Твоје се трепавице склапају. Твоји се капци
навлаче. Ти спаваш. Спавај.”
Сви су били добри медијуми.
Тек понеки је био тежак.
Док је он једног по једног успављивао, остали су стајали професору иза
леђа и навијали.
После великих појединачних „успеха”, почео је да успављује групе.
И професор и ђаци су били на ивицама снаге од неспавања.
Чинило се да ће последње ноћи, пре повратка у Моравске Карловце, у
Титовом Ужицу сви спавати блаженим сном.
Спавали су у једној великој спаваоници тамошњег средњошколског
интерната.
Професор Божовић није дозволио да се наука повуче пред умором и
одлучио је да успава целу спаваоницу.
Да би га чули и они у ћошку, професор је почео да виче своју хипнотичку
успаванку. Све се завршило урнебесним смехом.

На свакој екскурзији им се догађало нешто ново и неочекивано са

професором Божовићем.
„Шта ли ће бити ове године?” - питали су се сви из четвртих разреда.
Једино су знали шта ће професор Матија Божовић рецитовати, једну
песму „Патња”, којој је песник био један професор из Бања Луке:
„А тко није
водио дјецу
у Загреб на Велесајам,
тај не зна
што је патња.”
Сам професор је пред полазак рекао:
„Преостало ми је да напишем подсетник свега што професор мора
заборавити на екскурзији.”

Како се број ђака у овим разредима значајно смањио од првог до четвртог,

које због поноваца а више због преписа у Техничку школу, која је у време
другог разреда разреда отворена у Моравским Карловцима, професор Матија
Божовић је у маршрути екскурзије могао да по први пут у животу планира и
лет авионом, јер ће сви стати.
Од Моравских Карловаца ићи ће возом до Београда, па авионом до
Дубровника, аутобусом по Јадранској обали до Тивта и опет авионом до
Београда и возом назад у Моравске Карловце.

„Светске кризе треба одложити за седам дана!” рекао је Филозоф на

станици, док су чекали воз којим ће четврти разреди гимназије „Милутин
Ускоковић” кренути на своју последњу ђачку екскурзију, са изузетком будућих

85
понављача.
„Вероватно бих се глупо осећао кад бих видео себе мртвог у неком
светском рату!” - умешао се Душан Кецојевић, познат као Дуца Кеца, дежурни
мислилац IV3.
„Ево Малера!” - рекао је Малорадовић звани Суки: „Кецо, кладим се у
шљагу да ће рећи ‘ Ја сам прави малер’ кад приђе!”
Опклада је пала.
„Ја сам прави малер.” - поздравио их је Лозанић звани Малер:
„Откуд баш ја на улици да налетим на Последњег Вица. Морао сам да му
понесем руксак. Тежак је као туч. Шта је ту смешно?”
„Делићемо опкладу!” - тешио га је Суки:
„Да ниси налетео изгубио бих! - Удри Кеци шљагу у моје име.”
„Немој, звизнуће ме малер!”
„И ја ћу, ако ме само пипнеш!”
„Вагон нас чека на споредном колосеку! Први и последњи купе су
професорски. Ваши су сви између!” - преузео је команду, већ надимком
поменути, професор Матија Божовић:
„Од овог тренутка, без обзира кад ће нас на воз прикачити, већ сте
кренули и нико ништа не сме учинити а да ја не знам!”
„Пре или после?” - питао је Малер.
„Мисли ти о мојим стварима, иначе ћу те ја после!”
Чим су ушли у вагон професор је из руксака извадио љуљашку.
Био је то његов нови изум.
За добро науке морао се онај његов одрећи љуљашке за недељу дана.
Изум је био колико весео исто и практичан.
Професор је везао љуљашку за шипку полице за ствари изнад седишта.
Неколико је пута одвезивао и привезивао, док му у седећем ставу
љуљашка није допирала тачно до средине груди.
Извадио је јастук и ставио на љуљашку.
Био је то већ готов професоров седећи лежај.
Професор је позвао Богољуба Марића да крену у утврђивање бројног
стања..
Бројно стање је у реду.
За петнаестину није било места.
Професор Матија Божовић је свима који стоје појединачно забранио да
ико иде у друге вагоне.
„Како да иду, кад нисмо прикачени?” - питао је Михаило Кнежевић.
„Не филозофирај! И кад нас прикаче, остаћемо неприкачени!” - обрецнуо
се професор Божовић:
„И кад будем спавао, хоћу да вас све видим једним оком.”
Дежурство је професор предао Гољи, а он се пред ђачким смехом повукао
у купе са љуљашком:
„Буди ме, ако се нешто деси. А деси ли се, ти си одговоран.”
„Не брините, професоре, биће све у реду! А реферисаћу вам свака два

86
сата!”
„Ако буде све у реду, што свака два сата?”
„Да промените око којим нас гледате!”

„Што не крећемо?” одговорио је Михаило Кнежевић, „Ено Црвенкапе!”

„Какве Црвенкапе?” - чудила се Даница.
„Отправника!”
Даница се насмејала:
„Умеш ти да будеш и духовит. Омакне ти се понекад!”
„Гледајући те, у све ћу поверовати!” - Михаило се налактио на исти
прозор у ходнику поред Данице, правећи се да му се лакат омиче:
„Свиђа ми се твоја подсукња!” рекао је кад се исправио.

За Даницу се говорило, ко зна колико оправдано, да је најлепша девојка

гимназије, а можда и Моравских Карловаца.
Сигурно је била најуображенија.
Када се једном бирала лепотица Моравских Карловаца, у време
такмичења Бирамо највеселији град, тада је Даници нуђено да учествује и да
буде изабрана.
Дика је одбила.
Није хтела ни са ким да се такмичи и није желела да има пратиље.
Младићи из гимназије су престали да јој се безнадежно удварају, сем
Михаила Кнежевића, коме су и Даница и безнадежност биле велики изазов.
Око ње су облетали скоро сви студенти из Моравских Карловаца, за време
семестралних распуста и државних празника.
У то време Даница је имала толико удварача, да није имала жеље да се
одлучи и за једног.

„Види ми се подсукња?” - Даница је и на екскурзији ишла одевена као да

иде на бал.
Била је дете чувених лекара и јединица.
„Не види се. Само ја могу да претпоставим како изгледа, маштовит сам.”

„Наставите само и не обзирите се на мене!” - рекла је професорка Дана

Јелинић ушавши у ђачки купе у коме су се играли измишљања реклама.
Игра је била исцрпљујућа.
Требало је сваки ученик у игри да за тридесет секунди измисли једну
рекламу, када на њега дође ред.
Ко изгуби мора да поједе чесно белог лука, без соли.
За потребе ове игре Сима Шега је на екскурзију понео цео венац белог
лука.
Смењивале су се рекламе:
„Да трчиш што дуље - ‘витал’ уље!”

87
 „Да трчиш што краће - ‘златорог’ гаће!”
„Најбоље гаће - ‘нила’ праће!”
„Да поцепате гаће што раније - ‘будимка’ конзерва бораније.”
Онда је Лела Кохеза са сузама појела чесно лука. „Односи назеб као рука -
сваки дан чесно белог лука.”
„Да неутралишете епику - само ‘Диор’ козметику.”
„Бићете вампир фајн - уз ‘Хелену Франкештајн’ !”
Џигер је покушао да изврда, паје морао да поједе лук и да напусти игру,
искључен је, због опирања поштовању правила игре.
„Биране аеро маније - нуде авио-компаније!”
„Труцкајте по глобусу - у ‘Ластином’ аутобусу.”

Михаило је признао:
„Понекад ме сравниш са земљом, али ме моја сенка оздо гура, док ме не
исправи. Не знам да ли ме то подржава да останем усправан, или сам јој
претежак...” Даница се загледала.

„Будите странке - ‘Југобанке’!”

„Штедите - док не избледите!”
„Без камате - сви сте замлате!”
Лела Кохеза је појела још једно чесно.
Морала је да одустане, јецајући.
„Да бисте сигурно добили чир - једите само трапист сир!”
Сима Шега је појео и пето чесно:
„И кад сам понео венац!”
„До када мислите са том игром?” - Професорки српскохрватског Дани
Јелинић, разредној IV1, почело је да смета.
Не толико ова игра колико бели лук и мирис што је допирао од оних који
су га јели.
„Ако вам рекламе иду на нерве, препоручујемо ‘аспирол’, лек за смирење
са наградном игром.”
Професорка Јелинић је устала и пошла у други професорски купе.

„Иде ли овај воз?” - питала је Даница.

„Не да иде, него лети. Чујеш ли како тресе? Ударамо у звезде.”
„Кад падају звезде да ли нешто желиш?”
„Да ми падну у кревет!”

У трећем купеу играла се сасвим нова игра.

Игра је показала да Илија Малорадовић и поред све своје незграпности и
успелих надимака Суклета и Суки има доста и штофа.
„Ових дана сам читао нешто о телепатији. И ако је веровати руским
научницима који су испитивали разне телепатске случајеве, онда људи са

88
оштром и виспреном физиономијом, као што је физиономија Дуце Кеце, имају
изразито телепатско чуло.”
„Имам и ја!” - јавио се поласкани мислилац IV3 Душан Кецојевић.
„Да пробамо, ја знам једну од проба.”
„Не знам, овај, мени то долази у појединим моментима ...”
„Да пробамо!”
„Да пробамо!”
„Да пробамо!”
„Можда је то тај моменат. Проба није тешка. Ево ја ћу свима овде
изделити по једно палидрвце, које ће они држати у песници. Само ће једно
палидрвце бити поломљено. Треба да погодиш код кога је то поломљено
палидрвце. Изађи из купеа.”
Кецојевић је упао у купе.
Загледао се.
И погодио.
„Није могуће!”
„Можда је било случајно!”
„Дај, да пробамо још једном!”
Кецојевић је поново погодио:
„Видите, јесам ли вам рекао, није оно било случајно. Могу ја опет!”
И опет је погодио.
„Изгледа да су ти научници у праву. Како сваки пут да погодиш? Је ли те
нешто штрецне? Шта? Да ли ти каже неки глас? Како?” - испитивао је
Суклета. Кецојевић је поново погађао и успео.
Тако се понављало, заредом, десетак пута. Загледао се у лице.
Окретао леђа.
Психолошки се удубљивао.
Погађао.
„Ти си чудо! И по научним теоријама вероватноће, морао би једном да
промашиш! Надмашујеш све примере о којима сам читао! Да пробамо још.”
И Кецојевић је био спреман да хиљаду пута погађа и да увек погоди.
Како и не би погодио кад су сви у купеу имали по поломљено палидрвце.

„Видео сам једном слику неба изнад Хималаја. Имаш очи боје крова
света!” Михаило је загледао у очи.
„Колико ли ти је напора требало да то смислиш?” - смејала се Даница.
„То не пада лако на памет.”
„Могла би бар да цениш толики напор. А и лепо је!”

Професорка Дана Јелинић је ушавши у други професорски купе затекла

професора Градимира Стевића загледаног у ноћ кроз затворени прозор.
Помислила је како је још потиштен због боксерског Милићевог неуспеха и
пожелела је да га утеши.
„Колега, важно је учествовати - није важно победити.” - знала је да није

89
рекла ништа бог зна значајно, али се ничег утешнијег није могла да сети.
„Спремили смо се темељно...” - професор Стевић је одмах показао где су
му мисли.
„Да, да...” - није очекивала овако бурно реаговање.
„Уложили смо силан труд.”
„Ма, знам ... Сви знамо.”
„И само је за трен спустио руке.”
„Колега, није смак света.”
„Била је велика шанса... Животна! Само је овако...”
„Ви сте срчан човек, колега.” - у жељи да смири професора Стевића
професорка Јелинић га је нежно узела за руке.
„Јесам. И ви то осећате?”
„Видите да осећам, колега.” - не испуштајући руке, миловала му је прсте
прстима.
Професор Градимир Стевић се смиривао препуштајући своје руке
професорки Јелинић, бар што се спортске гриже тиче, али су обоје осећали да
се у њима зачиње друга врста немира која може бити и нежна и бурна у исти
мах.
„Ух, Бога му!” - викнуо је професор Стевић, испустио руке
професоркине, нагло отворио прозор и скоро се пресамитио преко њега, док је
воз улазио у тунел.
Један од тунела кроз Рудник и није био толико дуг колико му се учинило,
док се питао: Да ли му се то привидело, или је видео прилику која је
протрчала поред воза и пре њега улетела у тунел?
Воз је на успону био доста спор, али му се чинило да бесомучно јури и да
онај, ако стваран јесте, нема никакве шансе.

Није се привиђало професору Градимиру Стевићу.

Милић Гавранић је искочио из воза, претекао га пре тунела, протрчао
тунел испред локомотиве и у екскурзијски вагон ускочио, чак лежерно и
незадихан, са подигнутим рукама.
Милић је са подигнутим рукама пролазио кроз шпалир матураната, који су
му аплаудирали.
Аплауз је одједном пресечен, кад је професор Стевић стао пред Милића:
„Тебе је лупио брзи воз, Гавранићу, а ти се и даље тркаш са путничким!
То је твоја грешка!”
Милић је спустио руке и покуњено прошао.
„Баш си ми леп. Дражи си овакав, него кад се дуваш! И не уображавај
ништа.” - Милена Кохеза је загрлила и пољубила Тупу.
„Каква је то галама?” - питао је расањени професор Матија Божовић.
„Ја нисам ништа крив, професоре! Милић Гавранић ...”
„Потукао се?”
„Још горе. Тркао се са возом кроз тунел ...” Марић је био без даха у
правдању, јер нема среће са тунелима.

90
 „И воз је био бржи? У Божју матер!”
„Милић је био бржи, професоре!”
„О, Боже, Хвала ти! Никад те нисам псовао.”

„Благо теби.” - рекао је Михаило.

„Зашто?” - питала је Даница.
„Ти будућност можеш дочекати скрштених руку ... На мојим леђима.”
„Како то мислиш?” - Даница се правила наивном.
„Овако.” - Михаило јој је намештао руке у загрљај.
„Мислиш - овако?” - Док га грли, Даница се опрезно обазирала.
„Мислим.” - И Михаило је грлио њу - стезали су се обоје.
„Ц!” - Даница спусти руке.
„Ух, нашу љубав регистроваће сеизмолошки завод!”
„Нећу! Ево професора!”
На ходнику се појавио поново професор Стевић и они су се направили
невештим.
„Нећеш - ево професора, или нећеш - уопште?”
„Нећу - ево професора, а нећу - ни уопште.”
„Реци: можда!”
„Ако ти то толико треба: можда!”
„Није ти било свеједно.”
„Трзао је воз!”
„Трзао сам ја!”
„Трзао је воз!”

„Сви на ходник! Прво IV1! Потом остали! Идемо! Раскорак! Размах!

Раширених руку! Размрдавање! Кондиција изнад свега! Пред нама је Београд!
Идемо! Три - четири! Наклон - два! Назад - четири.” - професор Стевић је
расањивао лење бубе за Београд у свитању.

За Београд је, ипак, најорнији и најиспаванији био професор Матија

Божовић, целе ноћи уљуљкиван и кога су једва пробудили кад је воз приспео у
станицу.
Допустио је свима професор Божовић остављање ствари у хотелу
„Пошта” и брзо умивање, а онда их повео уз Балканску улицу журно као што
је водио планинаре по брдима Србије.
Прво је ваљало добро доручковати: празан бурек у бурегџиници на
Зеленом венцу, уз објашњење:
„Овај бурек је најбољи на свету, јер га је овде прошлог лета јео чувени
амерички писац Вилијам Саројан, а о њему писао тамо у Њујорк Тајмсу.”
Онда је требало запосести Калемегдан, пре врућине и припеке, пре
кућних помоћница са децом, пре пензионера и пре других екскурзија.
„Ако хоћемо да се свуда мирно и комотно сликамо, морамо бити први и

91
једини на тим местима.” - понављао је професор преко рамена, не осврћући се
и журећи.
Знао је он добро да ће друге екскурзије, од којих Београд врви, прво поћи
у град, у музеје и галерије, па онда са умором на Калемегдан, а на Калемегдан
се не иде са умором.
Уосталом, екскурзије се не смеју мешати да се неко не би изгубио.

„Немој ми рећи да немам шанси код тебе!” - Михаило се није одвајао од

Данице, док су сви журили за професорком.
„Нећу ти рећи.”
„Нећеш?”
„Нећу ти рећи, док не будем сигурна да ћеш ми то и поверовати.”
„Значи, никада?”
„Које никада.”
„Да нећеш рећи, јер нећу поверовати.”
„Можда.” - смешила се Даница.

Прво фотографисање су имали са погледом на Ушће.

Симеон Шегуљев је правио први снимак, а како је и он волео да се слика,
фотоапарат је препуштао професору Божовићу, који је са њим добијао у
званичности: „Видите, овај калемегдански гребен први су видели Арнаути,
пловећи однуд ... Стари Словени су препливали тачно овуда. У правцу моје
руке!”
„Професоре, откуд знате да су баш ту препливали?” - почео је Јован
Слобеновић. Сумња у изричитост тврдње:
„Можда тамо. Тамо је уже.”
„Тако свуда пише.”
„Докажите да нису тамо.”
„Кад пише, то је аксиом, а аксиом се не доказује.” Својим упадицама
Јован Слобеновић је убијао професорову вољу да пуно прича.
Тако је пред Војним музејем само рекао:
„Овде се види са чиме су нас све нападали и да смо се ничим бранили.” -
после је реч препустио водичу.
Код Споменика захвалности Француској, професор је поново био усхићен,
али не толико због споменика, колико због једног усамљеног пролазника.
„Баш сам мислио да ћемо га срести.” - рекао је тихо, окупивши матуранте
око себе:
„Воли Калемегдан, али долази пре пензионера и екскурзија.”
Калемегданом је мирно пролазио књижевни Нобеловац Иво Андрић.
„Не воли да даје аутограме, али вас неће моћи да одбије.” - професор
Божовић је отворио ташну и поделио свима празне папире, што је био доказ да
се овом сусрету надао:
„Бићете једина екскурзија која ће узети аутограме од Нобеловца!”
Иво Андрић је приметио ову екскурзију, али у своме достојанству није

92
убрзао корак и сачекао је матуранте као судбину која га је изненада сколила.
Потписивао им је дуго листове и узалуд се бранио питањем:
„Шта ће вам то?”
Сви су захваљивали на потпису, али му нико није одговарао.
Покушао је једино Милић Гавранић на свој начин:
„Зато што сте свеж Нобеловац.”
„Занимљиво.” - рекао је Андрић, пристајући на молбу да се слика са
матурантима Моравских Карловаца.
У току сликања Милић Гавранић је схватио да је он ђак генерације за
разговор са Нобеловцем:
„Ваша ‘Проклета авлија’ је најбоље што Мирослав Крлежа није написао.”
- па је и растанак са Ивом Андрићем био обострано весео.

Кад су се на излазу из Калемегдана сликали, између Данице и Михаила је

вирио Радоје Домановић.
„Ко је то тамо у шеширу?” - питао је професор Божовић.
„Наш разредни старешина.” - јавио се опет Слобеновић.
„Ваш разредни старешина трчи иза мене.”
„Овај је у духовном смислу.” - настало је такмичење између Јована
Слобеновића и Милића Гавранића који ће својим иступима обележити овај
дан екскурзије у Београду.
Било је скоро подне кад су напустили Калемегдан, размимоилазећи се са
другим екскурзијама.
Професор Божовић је био задовољан.
Сад ће сами у хладовине празних музеја и галерија.

„Никад се не зна која ће љубав бити историјска.” - шаптао је Михаило

Даници на уво, док су пролазили кроз Народни музеј, гледајући сталну
поставу.
„Шта ти је?”
„Смишљам реченице које се памте за цео живот!”
„Ућути већ једном.”
„Мени је уста најлакше запушити пољупцем!”

Професор Матија Божовић се није огласио у Музеју, али се пред Музејем

није уздржао, показао је на споменик Кнезу Михаилу:
„И више од сто година он јаше и показује у једном правцу... Куд
показује?”
„Показује у оног што се сунча на оном крову.” Милић Гавранић показивао
на зграду с друге стране трга:
„Професоре, неко се сунча на оном крову.”
„Шта се правиш кад видиш ... То је Атлас!”
„Је ли Атлас Бог кровова?”

93
 „Није Атлас Бог кровова ... Он само држи глобус да не пробије кров ... Да
се вратимо Кнезу Михаилу. Куда он показује?” - професор је згрануто
приметио да се Јован попео на споменик и зајахао испред Кнеза, што су већ и
на тргу затечени милиционери уочили. „Шта је ово?” - питао је милиционер.
„Школска екскурзија. Ја их водим!”
„Мораћете да платите казну.”
„Зашто?”
„За такво вођење.”
„Зар опет?”
„Ја вам је први пут наплаћујем. А ово ни ја до сад нисам видео.”

Како је професор Матија Божовић платио казну за Слобеновићево јахање

са Кнезом, тако је, у касно поподне, по казни повео све матуранте у ресторан
„Босну” да једу празан пасуљ који им и онако следује кад постану академски
грађани.
Тај пасуљ је легендарно јело свих генерација и од својих студија професор
Божовић је увек када је долазио у Београд себе чашћавао празним пасуљем у
„Босни” који код куће није јео, јер није то, а и да га се ужели.
„Хоћемо ли као и обично, професоре?” - питао је конобар.
„Као и сваке године, најбољи празан пасуљ у престоници!”
„Ја бих ...” - покушао је да промени поруџбину професор Градимир
Стевић, а и да се покаже као своја личност пред професорком Даном Јелинић,
пружајући јој јеловник.
„А, не, колега! Како после да вас уверим да је овде најбољи пасуљ - за
богове.”
„За Атласа?”
„И за њега, колега!”
„Знате ли, колега, шта се најчешће може наћи на јеловницима наших
кафана?” - питала је професорка Јелинић, понављајући се, у жељи да отклони
сваки неспоразум међу колегама.
„Ваљда празан пасуљ!” - терао је своје професор Стевић.
„Не, колега. Најчешће се могу наћи правописне грешке.”
Професор Градимир Стевић се дурио на пасуљ, док га није пробао, а
пробавши га - слистио га је у трену, такорећи, међу првима.

После ручка, кад је већ сунце преладило, професор Матија је свима дао
слободно време, да по граду разнесу слободне ветрове, па да се увече нађу
пред биоскопом „Јадран” и да се проведу гледајући филм који ће ко зна кад
стићи у биоскоп Моравских Карловаца.
Сви матуранти су се разишли на разне стране, причајући како у Београду
имају неког кога ваља срести или обићи.
Причали су то и они који овде немају никог, само да се не покажу
никоговићи, сирци тужни без игде икога.
Тако је било и са Даницом и Михаилом.

94
 Пошли су на две стране, али се Михаило брзо предомислио пратећи је
кришом издаље.
Даница се упутила палати „Албанија” до сата испред палате испод кога се
и у Моравским Карловцима веровало да је највеће љубавно састајалиште у
Београду.
Даница је стала испод сата и почела да чека, осврћући се на све стране.
Михаило је издаље гледао са зебњом: чека ли то Дана неког од својих
студентских удварача.
Како се нико дуго није пред Даницом појавио, Михаило је одлучио да јој
приђе, боље је - онако као у пролазу, него да јој честита на стрпљивом чекању
и себе открије.
„Само пролазите, девојке! Ја намигујем свему што је прошло!” - пришао
јој је намигујући.
„Почео си да причаш сам са собом! Напредујеш!” - рекла је без
одушевљења што га види.
„Што бих причао сам, кад сам наишао на тебе?! Еурека, пронашао сам
те!”
„Које сам ја среће!”
„Велике! У мени се водила борба да ли да ти приђем или не приђем. Ти
си победила! Честитам!”
„Откуд ти?” - мирила се.
„Није ме донела рода, пред тебе сам пао с Марса!”
„Све што падне, или одскаче, или се откотрља. Откотрљај се!”
„Имаш ли срца? Видиш ли да падам у депресију и да сам готов да дигнем
на себе - твоју руку?”
Даница се само насмејала.
„Пружи ми руку са сатом. Да видим је ли време за нашу љубав.”
„Не претеруј, какву љубав?”
„Могла би то бити љубав која личи само на нас.”
„Ти више ниси сам!”
„Толико мислим на тебе да и кад сам сам - нисам сам.”
Даница је се смејала смехом који је почео да светли, што је значило да ће
скоро сутон.
„Чуј, да те стартујем, па да кренемо на дуге стазе.”
„Уозбиљи се, време је.” - Даница га је узела под руку, али на раздаљини и
- кренули су.
„За игру никад није касно.”
„Време је - чекаће нас за биоскоп!”

Пред биоскопом је била велика гужва.

Гледаоци су увелико улазили.
Младен Лозанић је бројао матуранте, док их је Богољуб уређивао у
колону.
„Време је - идемо!” - Младен је пришао професорима кад је, најзад,

95
угледао Даницу и Михаила.
„Код кога су карте?” - питао је професор Матија Божовић.
„Код мене. Улазите, ја ћу их дати последњи.”
„Карте су иза!” - Младен је пропустио професоре, па и он прошао.
„Карте су иза!” - понављали су матуранти, пролазећи у колони.
„Журимо, почиње журнал!” - знојио се цепач карата.
Матуранти су ушли сви до Петра Коцијана.
Коцијан је почео да претура по џеповима, гледајући да ли су сви већ ушли
у замрачену салу.
Петар Коцијан је извадио једну карту и поносно је пружио.
„А за остале?” - питао је цепач карата.
„Које остале? Ја сам сам!”
„Ови што су ушли ...”
„Не познајем никог!”
„Чекај бре, ишли су испред тебе!”
„Ко све не иде испред мене?!” Где сам ја, где су ти!”
Михаило и Даница су, видевши шта се збива, купили карте и пожурили
да задњи уђу.
„Шта се десило, мајсторе?” - питао је Михаило.
„Преко тридесет их уђе без карата.” - јадао се цепач карата:
„Израдише ме, гадно.”
„Матуранти, чувајте се! Ни провинција није што је била.”

У замраченој сали, приближавајући главе иза својих матураната филм су

гледали професори Дана Јелинић и Градимир Стевић и не знајући да су иза
њих Даница и Михаило.
„Је ли видите добро?” - шаптао је професор Стевић, не одмичући назад
главу.
Михаило и Даница су се згледали и Михаило је направио исту позу.
„Шта мислиш, је ли то љубав?” - шаптала је Даница, показујући на
професорски пар.
„Још није, још су на ви. Биће кад пређу на ти!” одговорио је Михаило
шапатом.
„Ми смо на ти...”
„Ми морамо прећи на усне. Гледај!” - на екрану су се љубили Лорин
Бекол и Хемфри Богарт:
„Не дозволимо да сниме филм о нама, па да нас сви овако гледају.”
„Неки малер се десио професору Градимиру!” паничио је у рано јутро
Младен Лозанић у холу хотела „Пошта”:
„Задужио ме је да га будим. Дао ми је свој будилник. Он не подноси
звоњаву. Куцао сам и чуо јак удар и ништа више ... Куцао сам поново, али -
тајац ... Малер се неки десио ...”
Пола екскурзије се нашло пред вратима собе у којој је професор спавао.
Портир је покушао да резервним кључем откључа, али није ишло због

96
кључа са друге стране.
Кључ је био у рамену Милића Гавранића.
Професора Градимира Стевића су пронашли, преко кревета, укошеног и
онесвешћеног, са свежом модрицом на левој страни чела.
Повратили су га водом и вештачким дисањем.
Портир је позвао хитну помоћ.
Професор Градимир Стевић је имао обичај да ујутру не устаје, већ да
искаче из кревета:
„Треба нагао пресећи поспаност!”
Професор Стевић је сигурно био и светски рекордер у искакању из
кревета и у висини искакања, као што је, вероватно, био и једини који се том
новом дисциплином доследно бавио.
Професор је усавршио стил искакања. Увек је искакао улево из кревета,
са што јачим одразом, системом косог хица, са свим елементима водоравног
скока у вис, са истрзањем главе.
И тог јутра, кад је Малер закуцао на врата, професор је непогрешиво
искочио на леву страну, још је и мадрац појачао силину самог одраза.
Све је било као и увек, уз једну непредвиђену ситницу: с леве стране
кревета је био зид.
Лекар је констатовао потрес мозга.
Професор Стевић није хтео да чује - како би требало да лежи.
„Ујутру ћу ја опет искакати!”
Професор Матија Божовић је одредио Богољуба Марића, Милића
Гавранића да носе професорове ствари и да у сваку нову собу уђу пре њега, па
ако је зид с леве стране да окрену кревет и све око њега.
Тупа је нудио раме:
„Могу ја да избијем и зид.”
Михаило Кнежевић је покушао да буде рационалан:
„Не мора се ништа окретати, треба само променити место јастуку.”
Професор Матија Божовић је био још рационалнији као прави вођа
екскурзије који мисли на све:
„Мора се окретати, јер се код кревета зна где је шта и може собарица ући
и вратити јастук на своје место.”

„Баш си златан.” - рекла је Даница Михаилу, кад је уз своје ствари понео

и њене кроз хол Аеродрома Београд.
„Узми ме за накит!”
„Баш си безобразан!”
„Ти имаш грешне мисли, које би мени боље пристајале!”
Дурећи се Даница је пошла испред њега. „Изгледаш као авион. С тобом
би се уздигао.”
„Сад ми и добацујеш!”
„Буди ми стјуардеса за седмо небо!”

97
 Свима је, и професорима и матурантима, ово био први лет авионом, коме
су се сви на разне начине радовали, али који их је и плашио једним истим
страхом - од летења.
Професор Матија Божовић, велики вођа свих екскурзија на којима за њега
није било тајни, први пут није био на свом терену и први пут је био пред
тајном како ли ће се он који пази на сва понашања понашати у току лета.
Годило му је што ће одозго бацити поглед на многе врхове на које се
деценијама пео, док се са страхом питао: шта ли га то отера на терен птица.
Матуранти су страх терали страшним питањима која су гласна избијала из
седишта, па се само по гласу могло слутити ко је које питање поставио, ако
страх није и гласове променио:
„Зашто нам не дају дозволу за полетање?”
„Је ли се то појавио вишак багаже?”
„Зашто и на земљи губимо притисак?”
„Да ли у свету овакве моделе чувају у музејима?”
„Постоји ли рикверц код авиона?”
„Колико ли ово тона лети?”
„Што нам је стјуардеса са страхом рекла: Добар дан?”
„Што нема знака да се нећемо срушити?”
„Зар у коридору постоје окуке?”
„Имамо ли довољно керозина?”
„Да ли се прво од трупа одваја реп или пилотска кабина?”
„Зар и ваздушни мост труцка?”
„Дају ли нам ово бомбоне или средства за смирење?”
„А ако по истом коридору постоји још један лет?”
„Ако смо на шест хиљада, колико има до Светог Петра?”
„Што на крилима стално трепће црвено? Је ли то знак опасности?”
„Због оваквих авиона и птице ће почети да иду пешке?”
„Постоје ли ваздушне рупе од земље до неба?”
„Ко је све од нас сео на резервоар?”
„Да не затаји стајни трап?”
„Колико пута атерира са истим гумама?”
Сва ова питања, која су била ђачка, била су и питања професора Матије
Божовића, али се није огласио.
Хватала га је нека дрхтавица, а знојио се - ледени зној, то ли је!
Кад је професор Матија Божовић ипак у авиону устао да потражи
навибон, средство за смирење и који није успео одмах да нађе, зачуо се глас
професорке Дане Јелинић:
„Шта је, колега Божовићу, зар већ силазите?”
Ово питање засмејало је све матуранте и ослободило их страха.
Даље је од њиховог смеха лет био помало немиран, па је весело помало
авион пропадао.

98
 По Дубровнику Даница Јанковић је Михаилу Кнежевићу измицала из
вида.
Хтела је да гледа град, а не само њега.
Зато јој је на Ловријенцу и рекао са патосом:
„Бити са мном, или не бити са мном, то је питање, Офелија!”
„У Хамлетовој драми - бити ил’ не бити - то је сам монолог.” - поклопила
га је.
„Бити ил’ не бити! - ни Хамлет не може вечито!” - окренуо се силазећи,
љутећи се.
„Лепо је што овде разговарате о Шекспиру.” - рекла је задовољна
професорка Дана Јелинић, чувши делић разговора:
„Шекспир је своју драматургију засновао на љубави ...”
„Зато се код њега сви толико мрзе!” - казао је професор Матија Божовић.
„Хм! Хм! - рече Хамлет.”
После је Даница по Дубровнику пристајала за Михаилом, а он је пред
њом дизао јата голубова на Страдуну.
„Немаш ли нешто да ми кажеш на француском?” - питала је Даница
Михаила у Кнежевом Двору у Дубровнику, питање је дошло у време водичевог
објашњавања како је Наполеон заузео Дубровник.
„Je t’ aime! ако смем!”
„Зависи како се узме!”
„Свакако у наручје!”

У Дубровнику је било и невоља. Малер, Безец, Биџа, Чап, Знак, Дим и

Пики били су приведени у станицу милиције.
Приведени су у рано поподне, за време паузе између два обиласка
програмом предвиђена.
Разлог за привођење: погрешно одабран човек за „локомотиву” у игри
„воза” (ову игру понегде зову и игром „пилића”, у том случају разлог би био
погрешно одабрана „квочка”).
Ту игру су играли у групама, увек кад су у другом граду (где их нико не
познаје) и то онда кад треба прекратити време.
Изабере се човек који шета по граду и у врсти, један по један, крене се за
њим, као воз.
Кад човек стане, сви стану.
Крене ли, сви крену. Ако човек обиђе дрво, сви на исти начин обиђу дрво.
Дође ли „вођа” пред излог, сви су пред излогом.
То прво примете пролазници.
Последњи примећује човек „локомотива”.
Кад примети, постаје најзабавније.
Почне да се осврће и сви се осврћу.
Убрзава корак, убрзавају корак.
Покушава да се прави невешт, остали се праве невешти ...

99
 У Дубровнику су се залепили за једну „жртву”, сасвим погрешно
изабрану.
Нервирао их је један пролазник који је све загледао.
Игра је почела и донекле текла како треба, док „локомотива” није то
приметила.
Кад их загледа - нека пукће.
Онда се игра брзо завршила и не на уобичајени начин: да им
„локомотива” просто шмугне у неку капију.
Човек је пришао и затражио исправе.
Исправе нико није имао, јер је професор Матија Божовић сва документа
држао код себе.
Намерили су се на полицијског инспектора на дужности.
Покушали су се извући досеткама, то их је још више укопало, уместо да
су одмах прхнули - мили моји куда који.
Невоље не долазе саме.
Инспектору су притекла у помоћ и два милиционера. Тако су стигли где
су стигли.
Разлог привођења:
„Недостатак исправа, бахато понашање и ометање обављања службене
дужности.”
Професор Божовић је пао с ногу тражећи их по граду, најзад је отишао у
полицију да пријави нестанак, тамо је потписао записник и подигао их на
„реверс”. „За ово ћете се сви јавити директору гимназије.”

Последња је у аутобус ушла професорка Дана Јелинић.

Професор Матија Божовић јој је уступио место. „Немојте, колега, могао
ми је устати неко од ђака.”
„Хоћете ли да седнете овде, професоре!” - И пре него што је упитао устао
је Богољуб Гоља који се у аутобус и пробио, газећи све, само да би напред
заузео место које би професорима уступио.
„Не, седи! - пресекао га је Последњи Виц. - Џентлмен не уступа своје
место дами, ако зна да ће њему неко уступити место. Ко то ради није
џентлмен!”
„Али, ви сте професор!”
„У овом случају важно је бити џентлмен. Треба младима дати пример. Кад
си млад мораш бити џентлмен. После се запустиш.”
„Немојте, колега, ви се нисте дали!”
„Ви сте, професоре, и сада ненадмашан џентлмен!” - вртио је
Слобеновић.
И тако је почела игра.
„Јесте, ја сам и сада џентлмен, али то је ништа!”
„Нећемо тако, много сте скромни!”
„Чему такво устручавање?”

100
 „Нисте у праву, не претерујте у скромности, на вашу штету!”
„Схватамо ми вашу дискретност, како сте нам то управо показали.”
„Али кад сам био млад ја сам био ненадмашан. Ово данас није ни принети
оном како сам то био у младости. Остарило се. Не устајем више тако брзо као
некад. Пре сам ја устајао, него ли дама трепне ... Ех...”
„Хоћемо пример!”
„Хохохохохохохохоћемо!”
„За шта пример?”
„За џентлменство!”
„Из младости!”
„То, на брзака!”
„Ето, на пример, кад сам био војник, па идем ја улицом ...”
„Нећемо тако, чекајте, где сте били војник?”
„У Загребу!”
„Који род!”
„Пешадија! Где сам оно стао?”
„Нисте стали, ишли сте улицом!”
„Ето, кад сам био војник у Загребу, пешадинац, па идем ја улицом ...”
„Идете ли у строју, или сте имали излаз?”
„Имао сам излазак и сам ја идем, као војник, пешадинац, улицом Загреба,
кад у сусрет ми долази једна божанствена дама...”
„Којом страном?”
„Десном!”
„Црна или плава?”
„Шућмурасто, божанствена! И не прекидајте ме више. Кад све испричам,
ви се јавите и питајте шта није јасно. Јесам ли је већ срео?”
„Нисте, професоре, само сте видели да вам иде у сусрет!”
„Е, баш тада када сам видео да ми иде у сусрет та божанствена дама, мени
сине кроз главу, како она сада среће једног правог џентлмена и да се као такав
морам показати. Чим сам се према њој приближио ближе од десет метара, ја
скинем шешир и наклоним се ...”
„Али били сте војник?”
„Војник, па шта, не мислите да сам једну божанствену даму требао да
поздравим по војнички?”
„Не професоре. Откуд вам шешир?”
„Како откуд? Пре рата ни млади људи нису ишли гологлави!”
„Али, професоре, ви сте били војник, а војници нису носили шешире.”
„Добро, није шешир битан за овај пример. Битно је да сам ја тада био
џентлмен.”
„А она?”
„Она се, према својој достојанственој лепоти, божанствено и
достојанствено смеши, види да сам јој скинуо шешир, овај који није важан,
види да је поздравља један прави џентлмен.”
„Право је, колега, тако се понаша!” - подржала је причу професорка Дана

101
Јелинић:
„Наравно, кад у причи занемаримо неважне детаље!”
Међутим, професор Матија Божовић ни у једном часу није заборављао
детаљ да је он вођа екскурзије који је за све одговоран.
Док је стајао и причао сторију свога џентлменства, он је бројао ђаке и у
себи их прозивао.
„Стој!” - викнуо је:
„Окрећи - идемо натраг! Нема оног са два презимена!”
Последњем Вицу ништа није промицало.
„Кога са два презимена, колега?” - питао је професор Градимир Стевић.
„Твога! Где је Милић Гавранић, из IV2, је ли га ко видео?”
„Где је Тупа?”
Милића стварно није било.
Вратили су се.
„Где сте до сад?” - питао је Милић, седећи испред хотела „Груж”.
„Шта ми то радиш? Ја ћу ти ...” - Викао је професор Стевић.
„Ништа му нећеш! Ја сам вођа екскурзије! Колегинице, молим смирите
колегу.” - професор Божовић се окренуо Милићу.
„Где си био? Ако измислиш добар изговор, опростићу ти!”
„Јој, што сам видео једну женску!”
„И то ти је добар разлог?”
„Имала је све што један мушкарац пожелети може: густу браду и снажне
мишиће!”
Аутобус је почео да поскакује.
Од смеха.
„Е, мој Милићу Гавранићу, видим ја твоје добро јутро ... Што више
школе, то мање памети!”
„Слажем се потпуно са вама, професоре. Што се мене и вас тиче!”
„Јавићеш се директору школе!”
„Зашто, професоре? Ако нисам имао ваљан разлог за кашњење, бар је
искрен!”
„Не за кашњење, него, због школе и памети!” „Директор се много љути
што му се јављамо!” „Такав је школски ред да се ученик који прави изгреде,
према изгреду, јави или разредном старешини или директору.”
,Директор каже да смо са тим јављањима могли да сачекамо док се
вратимо у Моравске Карловце. Могли смо, вели, да то урадимо пре првог часа,
а не да га зивкамо телефоном, из белог света, још на кућу!”
„Молим? Како? С ким ја имам посла? Ко се то јављао?
„Биковић, Блажић, Лозанић, Вујић, Слобеновић, Марковић и Панић. Сви
којима сте у Дубровнику рекли да се јаве директору.”
„Сви сте се јављали?”
„Јесмо!” - одважио се Пики Слобеновић у име свих.
„Зашто, бога му његовог не љубим?”
„Рекли сте да се одмах јавимо директору!”

102
 „Ја сам то рекао по школској инерцији!”
„Ми нисмо смели да вам противуречимо! Јављали смо се с портирнице
хотела ‘Груж’.”
„Колико је то било сати?”
„Нешто после једанаест сати, увече.”
„Сви сте се јавили, скупа?”
„Не, него један по један ...”
„Децо, забога ...” - зграњавала се професорка Јелинић.
„Пробисвети! Боже мој...”
„Професоре, надамо се да вам нисмо направили неприлике...”
„Направили сте ми чуда ... чуда ...”
„Професоре, ми смо само извршавали ваше наредбе, не бисмо желели да
се на нас изузмете, да нам се светите...”
„Не пада ми напамет, све ћу учинити да што пре и са маше неприлика
изађете из ове школе и да одахнем...” „Шта је директор рекао?”
„Ја сам последњи звао, рекао је: - „Доста, мангупаријо!”
„Ех, и он ... Не било му бити директор!”
„Свему сам ја крив, јер сам вас распустио ... Али нећете га ми ви више ...”
- вајкао се професор Градимир Стевић.
„Само да трче, колега, ништа друго. Наш циљ је да заврше школу.”
„И екскурзију, колега!”
„То је моја брига!”

Од Херцег Новог до Котора ишли су излетничким бродом, само за њих

изнајмљеним и пристајали по местима Боке Которске, обилазећи
знаменитости и музеје.
При сваком уласку на брод били су прозивани, јер се брод не може као
аутобус враћати.

„Знаш пуно о љубави?” - питала је Даница Михаила, зачикавајући га, док

су се стално издвајали на прамцу, да су професору Матији Божовићу постали
сумњиви.
„Деда ми је причао, да је љубав велика ствар, а ја сам спреман да се у то
уверим.”
„Ти си изгледа романтичан.”
„Бојим се да ће ме виђати како затворених очију држим под руку једну
младу брезу.”
„А твоје многе љубави?”
„Ја сам толико стидљив да су ми девојке доносиле цвеће на састанке.”
Између Данице и Михаила нешто је најзад почињало што ни они нису
примећивали, али што није промакло професору Божовићу.

Између два пристајања брода, као почасни члан Друштва бокељских

103
капетана, професор Матија Божовић је на палуби одиграо сам коло бокељских
капетана, на опште одушевљење свих.
А кад је професор пао у транс, придружио му се у игри Милић Гавранић,
незграпно му опонашајући покрете.
После Милића Гавранића заигравали су и неки морнари, вешти овој игри.
Тако су у игри и раздраганости упловили у Котор.

Био је увелико сутон када су се сместили у ко зна колико стари хотел

„Фјорд”.
Професор Божовић је делио двокреветне собе записујући ко је где и са
ким.
„После вечере сви да сте у собама!”
„А шетње ноћу поред мора?”
„Без шетњи!”
„То је романтично.”
„Баш зато”.
„Они што ноћу шетају поред воде или су заљубљени или су сањари ...”
Професор је гледао час у Михаила, час у Даницу:
„Они су у сваком случају самоубице... Хоћу да сви будете у својим собама,
ја ћу наћи начина да проверим јесте ли...”
Михаило Кнежевић Филозоф и Милић Гавранић Тупа били су у истој
соби.
Даница Дика Јанковић са њиховом разредном другарицом Миленом Лелом
Кохезом.
„Соба 42” - дошапнуо је Михаило Даници.
„Шта с тим?”
„Чекам те, да причамо, ништа друго, знаш ме ...”
„Чуће Последњи Виц, тише!” - Тупа је био другарски забринут.
„Брже, брже!” - пожуривао је професор Божовић „И не заборавите, да ја
за сваког имам ћелију у глави и она ради...”

Тупа се налазио Михаилу, који је горео од нестрпљивости.

Михаило је одврнуо сијалицу да нема контакта.
Милић је извукао утикач стоне лампе из зида под креветом.
„Идем, ја, Филозофе, да јој не би било непријатно!”
Тупа је био прави друг.

Даница се колебала до у сумрак.

Када је закуцала, уплашила се куцања.
„Куцаш ли то ти или твоје срце? - питао је Михаило, отварајући
шкрипава врата.
Били су исувише сами - чинило им се.
„Где је Тупа?”

104
 „Негде, около!”
Нису знали шта да причају и почели су од оног што знају.
„Сећаш се како је професор Драгићевић питао Тупу:
- Шта је то Ахилова пета?
Тупа се сигурно смешкао:
- Ахилова пета је раван табан!
- Шта значи, ако кажемо за неког да има Ахилову пету? - цедио је профа.
Тупа наставља још сигурније:
- Значи да има раван табан, а пре човек који је имао раван табан није
морао да служи војску, али данас то није више тако! ...
- Вратимо се, онда, грчком миту, кад си све то тако испричао, ко је, по
теби, Ахил?
- Ахил је први човек који је по митологији имао раван табан! И то само
један!
- Зашто један!?
- Зато што је Ахилова пета, а не Ахилове пете!
- То је, за сада, највећа глупост коју сам до сада чуо и заслужио си три!”
Даница смејала као да је заборавила ту толико познату анегдоту о Тупи и
историји, која се догодила кад су били први разред.
Препричавајући безазлену анегдоту додиривали су се додирима који су
постајали пипање.

Тупа је покуцао на врата Милене Кохезе.

„Шта хоћеш?”
„Лела, да причамо!”
„Шта с тобом да причам? Имам момка. Кад га видиш, ти мислиш да се
наоблачило.”
„Онда нећемо причати. Немој само да ми утерујеш страх у кости!” -
Милић је ушао и затворио врата.

„Да те овде чујем.” - зачикавала је Даница.

„Мој тренутни проблем је веома опипљив.”
„Слушам те.”
„Време је да одиграмо једну аферу.”
„Даље.”
„Не налазим праве речи. Помози ми. Врашки тешка укрштеница!”
„Нећу.”
„Да се љубимо у добротворне сврхе!”
„Чекам.”
„Само једном се љуби на хиљаду начина.”
„Да бројимо.”
„Кад љубиш, остају ли ожиљци?”
„Шта си заћутао?”
„Мени је уста најлакше пољупцем запушити.”

105
 „Чик ме пољуби - вратићу ти!”
Овако су почели:
„Ако си спремна да овај тренутак запамтиш за цео живот, пољубићу те!”
„Надам се да немаш заушке.”
„Заушке? - немам!” чекала је Даница Филозофов обрт.
„Ја их нисам прележао. То је опасно. Пољупцем се најлакше преносе.”
„Пољубац је сусрет најлепши на свету.”
„Ако се само на њему сусрет не заврши.”
„Нећу!”
„Шта?”
„Шта-шта?”

Професор Божовић је кренуо од собе до собе и заокруживао.

„Кохеза, где је Јанковићева?”
„Ту је негде!”
Даље од собе, до собе, окруживао је, али и питао: „Да није код вас Даница
Јанковић?”
„Могу ти рећи да си прилично неуредна” - рекао јој је Филозоф: - „Све си
ми испретурала у глави!”
„Где је Даница Јанковић?” - јечало је низ ходник.
„Чујеш ли? Не бих желела да ме затекне овде. А на ходнику ће ме видети.”
„Шта си ти, дежурни зврндов на ходнику?” - питао је професор Тупу.
Тупа је све чинио да одвуче његову пажњу од собе 42: „Ужасава ме собна
тескоба. Нервозан сам, професоре, сврбе ме десни ...”
„Ничу ти малоумњаци!”
Професор је отворио врата собе:
„Кнежевићу, знаш ли где је Даница Јанковић? Добро. Не знаш ... Чекај,
шта је то код вас тако мрачно, већ ноћ пресваја. Медитираш ...”
„Не, професоре, прегорела је сијалица. Стона лампа није у реду ...”
„Да видим, да ли могу шта ја ту да помогнем. Ја то код куће сам ...”
Професор је испод кревета извукао Даницу Јанковић, повлачећи гајтан.
„Шта ће она ту?”
„Не знам, професоре, нисте рекли да завирујемо под кревет!”

106
 17.
МАТУРСКА ФОТОГРАФИЈА

„Молићу, ко је то урадио?” - питала је професорка биологије Станка

Милићевић.
Одговарао је тајац.
„Молићу, или ће онај ко је то урадио сместа ићи код директора школе, или
ћу, молићу, ићи ја по директора школе, па нек он испитује?”
Користећи неколико минута колико је преостало до почетка часа
биологије, Даница Јанковић је направила малу модну ревију.
Обукла је два костура у биолошком кабинету. Оденула их је у практични
део свог матурског рада из ликовног образовања о костимима.
„Молићу, ја питам задњи пут.”
Михаило Кнежевић је устао:
„Ја сам то урадио!” - рекао је и упутио се према вратима.
„Молићу, тако, пођи код директора и објасни му.”
„Професорице, ја сам то учинила!” - јавила се Даница.
„Не верујте јој професорице, покушава да ме спасе.”
„Молићу, шта је вама?”
„Ја сам то урадила, професорице, а он се свуда трпа, па и у ово ...”
„Професорице, видите да измишља ...”
„Молићу, ти ћути ... Данице, дете, шта ја то, молићу, чујем?”
„Погрешила сам професорице ... Шала је неумесна ... Али, ја сам то
учинила ... То је мој матурски рад ...”
„Видите, професорице, да не уме ни да објасни, како је тек могла да уради
...”
„Молићу, јесам ли рекла да ти ћутиш? ... Данице дете, каваљерство се
тако не одбија ...”
„Професорице, а како да га се после отресем?”
„Молићу, Данице, дете? ... Седите обоје и нађите умесније начине,
молићу, да једно другом саопштите то што хоћете...”

„Јесте ли мокрили?” - питао је професор Слободан Лазаревић, уводећи

Милића Гавранића, Младена Лозанића и Стефана Блажића у директорову
канцеларију. Двојица су потврдили сем Гавранића.
„Ја нисам!”
„Јесам ли вас послао?”
„Зачитао сам се.”

107
 „Молим, где?”
„У WC-у! Има нових натписа на зиду. Пишу их будући матуранти.
Освајају животни простор!”
„Како хоћеш. Два сата ћете ту бити закључани.”
„Ја ћу издржати, ако директор толико издржи без канцеларије!”
„Мислите на оно што треба да урадите овде ... Ви не знате математику.
Али ја хоћу да ми савест буде чиста и пред вама и пред другима.” - професор
Лазаревић је поделио задатке:
„Можете да се договорите, можете да преписујете један од другог...”
„Шта преписивати?” - питао је Блажић, већ помирен да нико ништа неће
написати.
„Знање или незнање ... Коју оцену сад добијете ту ћу вам и завести, без
обзира на силне јединице које из математике имате до сада ... Овде немате
оних који знају да вас извлаче ... Препуштени сте само своме незнању...”
Милић Гавранић је гледао у телефон на директоровом столу.
„Не помишљајте на телефон. Скинут му је бројчаник.” - професор
Слободан Лазаревић је видео шта Милић гледа и показао бројчаник, вративши
га у свој џеп:
„Ако знате - свака част. Ако се снађете - свака част. Само да не буде: трт,
мрт на квадрат!”
Професор Лазаревић је закључао директорове канцеларије врата и ставио
кључ у џеп.
Издаље се професору Лазаревићу насмешила професорка француског
Ђокићева, на трен је се колебао да ли да крене за њом, и кренуо у супротном
правцу.
Ђаци Лозанић, Гавранић и Блажић, закључани у директоровој
канцеларији, над задацима о којима немају појма, поимали су шта је очајање.
Онда је звонио телефон.

Професор Слободан Лазаревић је ушао у кафану „Париза” играјући се

бројчаником телефона.
„Колега, и ви сте расејани, а млади сте.” - рекао је професору Лазаревићу
професор Ђуро Драгићевић.
„Како сам ја то расејан, не схватам.”
„Видим да вам је у рукама то од телефона са кога сте малочас у холу
телефонирали ...”
„Ја телефонирао?” - чудио се професор Лазаревић:
„Не сећам се. Изгледа да сам стварно постао расејан!”

Био је почетак маја и сваки дан је био за матуранте последњи школски

дан.
Тако петнаест пута!
У Моравским Карловцима је гостовала „Црвена Звезда”.
Играла је пријатељску утакмицу са месним тимом „Правда”, чланом

108
Моравске лиге.
Сви љубитељи фудбала у Моравским Карловцима су ово гостовање
очекивали као догађај.
Свима у души било је помало и туге.
Била је јавна тајна да је ово гостовање било „Звездин” начин исплате
„Правдиног” центарфора Стаменића.
Нешто због „Црвене Звезде”, нешто због маја, цео IV2 побегао је са часова
на стадион.
Сели су сви заједно.
Присуство IV2 запазили су играчи „Црвене Звезде”, у ствари запазили су
девојке.
Неколико букета бачено им је право у руке. Утакмица је била узбудљива.
„Правда” је договорено била равноправни противник.
Чак је и прва повела.
„На, изједначите лопту!”
„Нису лопту, већ резултат!”
„То је исто!”
„Врти се око лопте!”
Протекло је већ и десетак минута другог полувремена.
„Вуци лопту!”
„Шта се гураш?” Протествовао је и речју и лактом Милић Гавранић, не
гледајући ко то покушава сести до њега:
„Немој да те ја ... опростите, професоре ...”
„Шта је? Нисте ми се надали? А? Побегли сте? А? ... Нећемо тако ... А
оцене - незаведене ... Мислите да мени доскочите ... Треба доскочити, па тек
рећи хоп! ... Мени ни професор Радомир Лукић који доскаче целом Правном
факултету, није успео да доскочи ... Докле ли ћу то да вам понављам ...”
„Repetitio est mater studiorum!”
„Јеси ли остао жив, Слобеновићу?”
„Зашто јесам ли жив, професоре, ја сам хтео да кажем да никад није
згорег чути нешто и више пута, поготову ако је у питању ваше богато искуство
са професором Радомиром Лукићем. Ми сада завршавамо гимназију ... Неко ће
отићи и на права, а на правима се не може мимо професора Лукића ...”
„Уа, судија, неправилан прекршај!”
„Све ви знате ... Само не знате историју.”
„Знамо!” - Слобеновић је имао развијен дар за упадице, увек кад је разред
у шкрипцу „Не знате, кад кажем!”
„Али можемо да одглумимо!”
„То ћемо сад да видимо ... Редар, ко није на часу? ...”
„Шта си завезао ногу у машну, шутирај!”
„Професоре, нисте нас баш лако нашли?” - одуговлачио је Слобеновић.
„Од прве сам вас нашао!”
„Не унутрашњом ногом!”
„Коме си оставио лопту?”

109
 „Већ је прошло осамнаест минута од часа ...” ислеђивао је Слобеновић.
„Само сам се мало објашњавао са оним билмезима на улазу! ... Је ли неко
зна који ће бити резултат?”
„Не треба прогнозирати уназад!”
„Уђи у њега!”
„Нешто су погрешно схватили?”
„Хтели су да ми наплате улазницу по сваку цену.”
„Мимо утврђених цена?”
„Професоре, погледајте како овај скаче главом!”
„Шта овај хоће!”
„Ја врдај, врдај а они хоће.”
„Јесте ли платили улазницу?”
„Нисам, доказао сам им да сам овде присутан по службеној дужности.
Показао сам им дневник. А сада да утврдимо оцене ... Милена Кохеза,
устани!”
„Седи, доле!”
„Шта се продуцираш?”
„Стала си на погрешну ногу!”
„Је ли ти отац стаклар?”
„Уаа, седи!”
„Седи, Кохеза, ово је ванредна ситуација... Погледајте, овај дрибла своје
... Идемо даље ... Реци ми. Кохеза, која је била омиљена изрека Наполеонова?
... Најзад се и овај саставио са лоптом ...”
„Уа, судија!”
„Лопта је прешла свој обим!”
„Наполеон је рекао да постоје три ствари које највише цени. Прва је
новац. Друга је новац. И трећа је новац.”
„Тако је ... Пусти га, нека мало пасе! ... Седи, Кохеза. Добро, седиш. Јесте,
Наполеон је рекао да постоје три ствари које највише цени. Прва је новац.
Друга је новац. И трећа је новац ... Шта то значи?”
„Три новца!”
„Кнежевићу, напоље!”
„Молим, професоре, ја ...”
„Удаљен си са часа ...”
„Зар да не сачекам крај утакмице?”
„Сачекај, али се понашај као да ниси на часу, јер си са часа искључен ...
Седи даље од нас” - професор Ђуро Драгићевић је био категоричан:
„Ови шутирају наш тим!”
Час је текао у добром расположењу, као и утакмица.
Професор Ђуро Драгићевић је питао градиво око Наполеона.
Питао је оно што је свима било толико познато и што је одавно припадало
школским анегдотама и професору и Наполеону.
Када је судија одсвирао крај утакмице, професор је задржао ученике на
трибинама још осамнаест минута.

110
 Тако је надокнађено професорово објашњавање на улазу са редарима.
Бројни гледаоци су остали да посматрају овај необични школски час.
Као што се судија на крају утакмице руковао са играчима, тако се и
професор Драгићевић руковао са ђацима.
Фоторепортер спортског листа „Темпо” снимио је овај необичан час и
написао похвалу професору Драгићевићу који је имао разумевања и за
навијачку љубав ђака.
Била је то најлепша од свих матурских фотографија.

„Мене нема на тој фотографији.” - рекао је сетно Михаило Кнежевић.

„Јесте да пролазе године, али се добро сећам да смо сви били на
утакмици.” - тврдио је Слобеновић.
„Мене је професор Драгићевић избацио са часа. И са крајем утакмице,
морао сам да напустим стадион.”

111
 МЛАДИ ЈУНАК У РОМАНИМА МИЛОВАНА ВИТЕЗОВИЋА

Савремена српска проза о младима и за младе има свог значајног

представника у делу Милована Витезовића. Управо, његово прозно
стваралаштво у којем се појављује млади јунак, поседује сасвим уочљиве
самосвојности, чији се знак распознаје у типу градње света књижевног текста.
Унутарње особености тог света доказује наративна синтакса
Витезовићеве прозе. Њене поетичке одлике могу се парадигматично сагледати
на примеру романа Лајање на звезде и Шешир професора Косте Вујића.
Шта је заједнички именитељ у структури књижевног артефакта ових
дела? Тај именитељ очитује се у подударности глобалног тематског склопа
Витезовићевих романа, а такође и у сродности типа нарације којима су
обликовани ови романи. Њихов тематски круг обухвата духовни простор и
сензибилитет младог човека у чијој је природи потреба да се гестом и речју
одреди према постојећем систему вредности. Духовна сродност двају
гимназијских нараштаја и блискост њиховог вредносног система неће у овом
случају довести у питање чињеница да је временски размак Витезовићевих
прича, приказаних догађаја и ликова дужи од пола века, као ни околност да
један роман приповеда о провинцијском, а други о велеградском,
престоничком миљеу.
Та временско-просторна укрштеност паралелних прича омогућава да се
једна прича види из друге перспективе, и да та различита временска и
рецептивна диоптрија открије подударност двају наизглед удаљених и
различитих светова. Гледано по дубини времена, Лајању на звезде претходи
Шешир професора Косте Вујића. Ако се лик професора Вујића разуме као
композициона вертикала овог романа и као исходиште једног система
вредности на чијем другом полу стоји директор гимназије Ђуро Козарац, онда
се са разлогом може рећи да је средишњи, колективни јунак у овом делу млади
јунак, гимназијалац, представљен именованим и неименованим ликовима. На
фону приче о професорској легенди Прве мушке гимназије избија тако
тежишна тема о несташном зрењу и стасавању једног нараштаја који на себе
преузима тешко бреме новије српске историје.
Илузију документарног, аутентичног сведочења повећава Витезовићево
умење да у свету књижевног дела оживи младе гимназисте и будуће угледнике
Михајла Петровића Аласа, Павла Поповића, Јована Цвијића, Јашу
Продановића, Милорада Митровића и друге. Тако историја улази у литературу,
а стварне личности постају у ликовима оживљени субјекти колективног
памћења.
Једна од секвенци меморисане свести чува од заборава и дијалог који

112
Коста Вујић води са директором Козарцем. Повод расправи је књига О
демократији коју ће директор осумњичити, пошто њен преводник пише како
чланови друштва „не уступају вршење својих права другом, ма колико да их
стаје труда и муке, јер би се та уступка могла учинити само на уштрб њихове
слободе коју сматрају за најнеповредивију сопственост и у којој виде извор
свог напретка и благостања, своје среће и своје силе”. Насупрот ауторитарном
Козарцу који држи да књига са таквим садржајем не може ући у школску
библиотеку и да је треба уништити, Вујић је мишљења да то што књига
заговара није „ни непаметно, ни непоштено”. Између та два гласа у спору, а
заправо у сагласју са речима професора Вујића јесу његови ученици. Они су у
професоровој реплици директору „генерација која дораста Европи” и са њима
ће Србија „прећи своје границе”. Вујић, за разлику од Козарчевих
властодржачких погледа, у својим ученицима слути онај искорак којим ће они
мерити сутрашњи свет.
Вештим драматуршким поступком разговор се преноси и у учионицу, па
је на сцени професор Вујић и српска будућност. Дијалошка секвенца Козарца
и Вујића налази своју значењску поенту на самом крају романа. Поново је реч
о „испуштеном разреду” - како то каже директор. Своју филозофију
образовања Козарац би да потврђује казном и преваспитавањем, а Вујић је
опет на супротном гледишту: „За мене је образовање када ђаци све науче и
забораве све што су научили, па оно што им остане, то је образовање.” Тај
наук изазов је и плодно тло за нове идеје и вредности, па отуд, са тим
уверењем, Вујић и окончава своју реплику директору: „Ја сам им немачки
предавао и овако и онако, али нешто ми говори, господине директоре, да ће се
у будућности и о вама и о мени знати само по томе што смо били њихови
професори.”
Та два стожера - онај који је без темеља постављен у наслагама
конзервативног и ауторитарног духа и други, са исходиштем у демократској
традицији и будућности, отвореној према цивилизацијским изазовима -
омеђују простор унутар којег постаје делатним право гимназијске младежи на
избор свог пута у живот. Јасно - професор Вујић је онај духовни стимуланс
који даје потпору добрим усмерењима и поуздан путоказ младима на
раскршћима живота и бурне српске историје. На другој страни је једна
младост која пред изазовима будућности учи лекције мудрости и поштења на
часовима свог пријатеља и професора Вујића. У њиховим гестима и речима
запажа се несташна зрелост и озбиљна духовност, као потпора у суочењу са
неизвесношћу судбине.
На сличним је раскршћима живота једна друга генерација матураната о
којој приповеда Витезовић у роману Лајање на звезде. Миље је овде другачији
у поређењу са средином коју описује Шешир професора Косте Вујића. Овде је
приказан нараштај који стиче гимназијско образовање у Моравским
Карловцима. Уместо Вујићеве, београдске гимназије и његових
великоварошких мангупа, Лајање на звезде маркира измаштани лирски
топоним који је свакако ознака неког провинцијског места. Провинцијски

113
змајеви из Моравско-карловачке гимназије, међутим, не заостају нимало у
духовности, досеткама и инвентивности од својих београдских садругова.
Разлику међу њима одређују различити типови културе и друштвене свести
који су изнедрили младе јунаке, као и околност да они припадају различитим
временима. Вујићева мангупарија учи своје гимназијске универзитете у
деветој деценији прошлог века, а нараштај Михаила Кнежевића матурира
после Другог светског рата. Ове околности, које се боље могу разумети са
становишта социологије књижевности, свакако имају удела у духовном
профилисању протагониста у ова два Витезовићева романа.
Шта у тим романима карактерише младог јунака који се појављује као
структурални чинилац и значењска компонента света књижевног текста?
Млади јунак је превасходно представник духовне и друштвене климе која
доводи у питање традиционалне обрасце живота. То подразумева имплицитну
побуну против конвенције и пародијски однос према затеченим вредностима,
дакле, критичко преиспитивање културне и друштвене традиције којој је
сучељен нов вредносни систем. Иако знају да не могу променити свет, иако у
својим поступцима нису радикални, Витезовићеви протагонисти који, сви
заједно, у једном смислу јесу колективни јунак овог прозног диптиха, ипак
праве отклон према конвенцијама, мењајући их и богатећи новим
пропламсајима духа.
Тај јунак у овом смислу је противстављен свету одраслих, сем ако у том
свету не налази своје „старије вршњаке”. Несклад та два света и природна
неравнотежа различитих нараштаја подлога је доброћудном хумору који својом
истином поравнава генерацијске неравнине и тако успоставља нарушени
склад између младог јунака и света одраслих. Критичко промишљање
традиционалних облика духовности, односно друштвених и културних
вредности, води укидању хијерархије унутар постојећег вредносног система, а
посебно система који се односи на моралне, етичке и социјалне вредности.
Негација се тако јавља као конститутивно семантичко обележје овог типа
прозе, а она свој књижевни знак налази у хуморном, ироничном и пародијском
поступку. Тај знак доказују речи у необичним спреговима и необичном
контексту, односно дезидеологизовано становиште младог јунака, његово
ругање бирократизованом језику одраслих и семантичка померања у тексту.
Како наративна синтакса утиче на ова померања? Основа Витезовићевог
романескног диптиха је анегдотска нарација. Овим поводом добро је
актуелизовати један аутопоетички анекс у Кишовом делу Башта, пепео. У
овом анексу приповедач за узор узима „божанску сажетост анегдоте, ту срж
сржи без речитости, те догађаје разголићене до кости, тај до белог усијања
доведен сиже”. Ова актуелизација аутопоетичке Кишове напомене открива и
особености Витезовићевог приповедачког поступка у којем анегдота има
веома значајно место. На значај анегдоте упућује и сам Витезовић често
помињући ову књижевну врсту у својим романима. Тај податак није без
значаја за разумевање Витезовићеве поетике, па је у том смислу разложно
навести једну реплику професора Вујића у којој се школовање упоређује са

114
збирком анегдота: „Ваше школовање је збирка анегдота, господо. Остварили
сте богату збирку анегдота. Даље је пред вама живот у коме морате остварити
максиме. Створити дела из којих ћете их извући, захваљујући којима ће и
анегдоте бити запамћене.” Ова Вујићева напомена вишеструко је подстицајна.
У једном смислу она може да буде занимљива и за тумачење Витезовићевих
романа које одликује анегдотска нарација. Као што школовање, по
професоровим речима, наликује збирци анегдота, тако исто збирка анегдота
може да буде грађа књижевног дела по којем ће се, ако је успело, памтити и
анегдоте. То потврђују романи Лајање на звезде и Шешир професора Косте
Вујића.
Какав је смисао анегдотске наративности у овим делима? Она се
превасходно може односити на сажетост приповедачког исказа, а са друге
стране својом документарношћу - стварном или фингираном, појачава ва
аутентичност сведочења о неком догађају и јунаку. Непосредним именовањем
познатих личности, као што је случај у роману Шешир професора Косте
Вујића, увећава се моћ миметичке представе коју емитује књижевни текст. У
роману Лајање на звезде у којем ликови нису стварносно пројектовани на
начин који би омогућио њихову персоналну препознатљивост, илузија
анегдотске аутентичности ствара се унутарњом, мотивском уверљивошћу,
помоћу које се препознаје један миље и његови, широј публици непознати
протагонисти. Али, и у том случају стварају се анегдотски типови њиховим
везивањем за познате историјске личности - тако су у Лајању на звезде
представљена браћа Преша Наполеон и Неша Кутузов.
На анегдотској подлози обликује се композициона вертикала
Витезовићевих романа. Анегдоте се уланчавају творећи низ који не
функционише као фабула класичног типа. Наиме, фрагменти фабуле не везују
се толико за поступну градњу основне фабулативне линије колико за
протагонисту у делу, независно од тога да ли је он појединац (Шешир
професора Вујића) или колективни јунак (гимназијалац у Лајању на звезде).
Овим поступком деструира се класична наративност у роману, што омогућава
слободније уланчавање анегдогског потенцијала који ипак мора имати
мотивациону везу са композиционом вертикалом у делу. Низањем анегдотских
мотива обликује се прстенаста композиција у роману. Мотиви се узглобљавају
у композициону целину не снагом сукцесивног везивања догађаја, већ логиком
њихове мотивацијске спреге са јунаком који је конституенс света књижевног
текста.
Нарација се тако не држи на целовитој и континуалној фабули, већ на
унутарњем значењу приче. Такав поступак дозвољава разигравање анегдотског
духа који се потврђује честом хуморном досетком. Изоштрени дух анегдоте
осветљава унутарњи простор романа који и без строге наративне целовитости
чини конзистентним приповедни склоп. Он је без класичног увода и расплета,
али се зато завршна тачка романа природно поклапа са окончањем
гимназијског школовања, односно професуре господина Вујића. Једна
генерација матураната и један професор излазе из школе и улазе у Витезовићев

115
роман.
Шта је у овим романима чинилац анегдотске наративности? Чинилац је
оштроуман сатирични израз и афористичка инвенција, односно афористичко
озрачење текста. Ако је афоризам дриблинг духа на малом простору или
пословица интелектуалаца, дакле, кратки облик кога одликује досетка,
парадокс, „померено”, искошено (ујед) - значење и хумор, онда се та обележја
лако запажају у Витезовићевом делу. Са разлогом се може рећи да је афоризам
посредно или непосредно уграђен у вишеслојно ткиво ових романа. Заправо,
афористички дух оплођава и обогаћује наизглед основно, „прво” значења
текста и та деформација основног смисла појединих фрагмената производи
семантичка померања, односно повећава семантичку носивост делова и роман
у целини. Сем што ствара вишак значења, афористичка нарација разиграва
текст користећи примерен, особен тип језичког исказа чија су средства
вербална комика, каламбур, пародијски обрти, смешна имена јунака,
изворност, оштроумност, антитеза и парадокс.
Мало је необично, али Витезовићеви романи показују да је афоризам
генски корен његове прозе. На то упућује чињеница да се он не може одупрети
том стваралачком изазову и „усуду”. Пред тим „усудом” аутор покушава да се
сакрије у роман, он бежи у текст, али га афоризам тамо налази и приморава
писца да га опет разигра и да одреши језик којим се укида целомудрена,
традиционална и стерилна говорљивост, односно празна и досадна реч. Такве
речи не познаје Витезовићев текст, а његова афористичка инвенција, и у
приповедачким и у дијалошким деоницама, добар је лек против језичких
урока.
Наизглед другачије, али ипак сродно терапијско дејство у његовом делу
имају сатира и хумор. Сатира „криво” одражава свет и то Витезовићево криво
огледало показује права лица људи, открива њихове карактере и душе. Хумор
је овде да својом истином, откривањем унутарње неравнотеже у свету и у
односу међу људима то негативно укине својом истином и катарзичним смехом
и да тако изнова успостави изгубљену хармонију. Сатирични смех разобличава
и поправља; једном речи, он има лековито, благотворно дејство. Ипак, у
романима Лајање на звезде и Шешир професора Косте Вујића најчешће се
јавља доброћудан и ведар смех. За једне је такав смех игра животне снаге, а за
друге тумаче комике он је лак и безазлен, јер прати осећање духовне
срдачности и хуморне разбибриге. Ведар смех је у овим Витезовићевим
романима израз стања духа двају гимназијских нараштаја, а у извесној мери и
њихових професора. Младалачка инвенција и наук професора убрзавају
младима корак којим они улазе у живот, корак по којем се мери време.

Петар Пијановић

116
 ДРУЖИНА МИХАИЛА ФИЛОЗОФА

Стижу зидари за нове сводове

Младим главама кроз старе зидове
Чврсну руке за терете тешке
На младима остају и грешке

Ови стихови записани су под насловом „Наслеђе" (Милован Витезовић:

„Слободније од слободе", „Просвета“, Београд, 1970.).
Можда је баш њима у Ужичкој гимназији аутор заслужио надимак
Филозоф под којим ће скоро деценију касније ушетати у свој роман „Лајање на
звезде“. Окитиће се прадединим именом Михаило, које чува и улепшава
најмлађи Витезовић, син Михајло. Филм „Лајање на звезде“ стигао је у
биоскоп можда и у знак поздрава ђаку - прваку Михајлу, који је само пар
недеља раније пошао у школу.
Михаило Филозоф би сигурно нашао везу. Литература и живот, руку под
руку.
Милован Витезовић је у роману сублимирао многа школска искуства,
многе згоде и ликове, ђачке и професорске, изградивши темељно књижевно
здање, пуно ведрине и љубави. Сваки лик у роману се воли, а описана
збивања, нарочито „цаке“, памте и присвајају као властито искуство и
доживљај.
Роман „Лајање на звезде“ је писан 1975. и 1976. године и објављиван у
наставцима у листу „Младост“ (тираж од 80.000 примерака). Као књига роман
је први пут објављен 1977. године. Од тада је имао десетак издања што већ
говори да је један од најтиражнијих савремених српских романа.
Роман је имао и издања на словеначком и македонском језику, где је, опет,
као бестселер био доштампаван. Словеначком издању књиге претходило је
објављивање у наставцима из недеље у недељу у престижном недељнику
„Павлиха“. У свим досадашњим издањима роман ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ је
ушао у преко 150.000 домова, што значи да је број читалаца вишеструко већи.
Генерације су се „школовале“ уз овај роман, продајући досетке из њега као
своје. А из тих генерација стасале су, по провереним узорима, и нове
генерације професора.
Таква књижевна основа и успешан екранизовани живот другог
Витезовићевог романа из школског живота, додуше из другог времена,
„Шешир професора Косте Вујића“ били су убедљиви разлози за снимање
филма „Лајање на звезде". Сценарио су написали Витезовић и Здравко Шотра,
који је и режирао филм.

117
 Здравко Шотра је још једном доказао да је мајстор филмске атмосфере у
коју увлачи гледаоца као у речни вир, који се у овом филму оваплоћује и као
сећање, и као сан о лепоти, ведрини и романтици или као она сама -
романтика. Баш због тога, после гледања филма „Лајање на звезде“ гледаоци
из биоскопа излазе окићени осмехом. Заслуге за овакав резултат припадају
великој екипи младих глумаца и доајена филмске глуме, које је редитељ
зналачки изабрао, као и осталим ауторима, нарочито композитору Војкану
Борисављевићу и директору фотографије Веселку Крчмару.
Има ли разлике између филма и романа? Има: роман има свој језик, филм
свој. Оно што роман препричава, филм показује. Филм је тражио више
сажимања и у ликовима и у догађајима. Филм траје 95 минута. Роман има
страна за више сати читања. Све што има филм постоји у роману. Од свега
што је у роману, много тога није у филму. Роман описује целу школску годину
матураната, а у филму се све збива за петнаестак дана пре краја матурске
школске године. Филм је узео бит, а роману је оставио финесе. У роману се
читаоци идентификују са појединим личностима. У филму су то неодољиво
учинили глумци.
***
Филм је снимљен у продукцији Радио телевизије Србије и Комуне.
Снимање је завршено почетком октобра 1997. а свечана премијера је одржана
пред препуним гледалиштем центра „Сава“ у Београду 23. септембра 1998.
године.
„Дружину Михаила филозофа“ у филму чине: Драган Мићановић, Наташа
Шолак, Никола Ђуричко, Небојша Илић, Милорад Дамјановић, Исидора
Минић, Петар Ћирица, Небојша Миловановић, Марко Јеремић, Растко
Јанковић, Сандра Балабан, Богдан Диклић, Драган Јовановић, Велимир - Бата
Живојиновић, Бранимир Брстина, Весна Тривалић, Маја Сабљић, Драго Чума,
Албена Ставрева, Александар Берчек, Никола Симић, Игор Первић, Ксенија
Зеленовић, Марко Чворовић, Ненад Јездић, Михајло-Бата Паскаљевић и
Катарина Митровић.
Уметнички директор филма: Слободан Терзић, директор: Радмило
Стефановић, директор фотографије: Веселко Крчмар, сценограф: Миодраг
Николић, костимограф: Гордана Анђелковић, извршни продуцент: Зоран
Јанковић и продуценти: Александар Аврамовић и Макса Ћатовић.
Снимање филма помогли су: Карловачка гимназија, Електропривреда
Србије, Апатинска пивара Апатин, Фудбалски клубови: „Црвена звезда“
Београд и „Младост“ Апатин, Хотел: „Иришки венац“, „Југопетрол“ Београд,
ЈАТ Београд, ЖТП Београд и Скупштина општине Сремски Карловци.
***
Филм „Лајање на звезде“ је добио више награда на југословенским
филмским фестивалима: у Новом Саду - ЗЛАТНА АРЕНА за најбољи филм и
награда за најбољу режију; у Херцег Новом - награде жирија публике, за

118
најбољу музику и награда „Милан Жмукић“.
До 12. октобра 1998. филм је видело 100.000 гледалаца.

Александар Аврамовић

119
 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Милован Витезовић је рођен 1944. у Витезовићима, код Косјерића.

Живи у Београду. Уредник је Уметничког програма РТС. Телевизије
Београд.

Објавио је књиге: Срце ме је откуцало (1965, 1978,1986, 1989, 1991. и

1994), Слободније од слободе (1970. и 1994), Ја и клинци ко песници (1971,
1981, 1990, 1991. и 1994), Војници у воћњаку (1974), Време Светозара
Марковића (1975), Ђачко доба (1976. и 1994), Лајање на звезде (1977, 1984,
1989, 1991, 1994. и 1996), Лајање на звезде, издање на словеначком језику
(1987. и 1988), Лаенје по свездите, издање на македонском језику (1990),
Хамлет студира глуму (1978), Мождане капи (1980), Изабрано детињство
(1980, 1991. и 1994), Робијаши у срцу (1981), Краљ и његов комедиограф (1981.
и 1995), Наименовање (1982), Луди драги камен (1982. и 1991), Песме које
расту (1982). Мисларица (1982), Шешир професора Косте Вујића (1983,1989,
1990, 1991, 1994, 1996, 1997. и 1998), То су они (1984), Mensch ärgere dich
(1985), Како подићи небо (1986), Детињство памети (1987), Читанка Вуковог
детињства (1987), Бајка о Вуку и Србима (1987), Песник у кабинету (1988),
Певање о деди (1988), Песимисти и комунисти (1988. и 1989), Читанка
косовског боја (1989), Човече, наљути се (1990), Дивна дивљина (1990. и 1997),
Изабрана дела у пет књига (1991), Певање српско (1992), Симфонија Винавер
(1993, 1994, 1995. и 1996), Отуђене приче (1994), Избегло детињство (1994),
Geflüchtete kindheit (1994), Принц Растко - монах Сава (1994), Изабрана дела у
десет књига (1994), Срби господе (1994), Витешки кодекс I и II, Чарапе краља
Петра (1994, 1995, два издања 1996. и 1997), Како да постанете Никола
Пашић (1996), Милена из Кнез Михаилове (1996, два издања 1997. и 1998),
Мајсторе, добро јутро (1997), Шешир професора Косте Вујића, издање на
грчком језику (1977), King Petar Socks (1998), The Chivalry code, Aphorisms
(1998) и Хајдук Вељко Петровић (1997. и три издања 1998).

Приредио: Антологију савремене српске сатиричне приче (1979),

Антологију савремене српске приче о детињству (1981), Зелени миш -
непознати рукопис Јована Јовановића Змаја (1982), један од приређивача
Антологије савремене југословенске поезије и приче за децу (1984) и препевао
Мишљење квари карактер, афоризме Габриела Лауба (1989). Има свој прилог у
монографији Векови Срба (1992. и 1996).

120
 Текстови играни у позоришту: Ко се боји Радоја Домановића (коаутор
Славко Лебедински - 1972), Унуци Деда Мраза (1975), Усклађивао луд збуњеног
(1976), Диско тесно доба (1976), Београдости (1980), Марксе, Марксе, колико
је сати? (1982), Само ви лупајте (1983), Краљ и његов комедиограф (1984,
1992. и 1996), Хамлет студира Глуму (1986), Бајка о Вуку и Србима (1987),
Принц Растко - монах Сава (1991. и 1993), Ја Милош Теодоров Обреновић,
владајушчи књаз сербски (1995. и 1996), Последња исповед Ђорђија Петровића
(1997) и Казивања кнегиње Љубице (1998).

ТВ драме: Шешир професора Косте Вујића (1972), Димитрије Туцовић (у

осам драма - 1974), Приповедање Радоја Домановића (у осам прича - 1978),
Снохватице (две драме - 1982), Вук Караџић (шеснаест драма - 1987. и 1988) и
Место сусрета Београд Trefpunkt Belgrad (коаутор Мило Дор - 1989).

Филм: Лајање на звезде, по истоименом роману (редитељ Здравко Шотра

1998).

Песме, афоризми, научне расправе и романи су му превођени и

објављивани на немачком, енглеском, руском, хебрејском, чешком, румунском,
италијанском, мађарском, грчком, француском, пољском, бугарском,
латвијском (летонском), словеначком и македонском језику.
Песмама и афоризмима заступљен је у двадесетак домаћих и светских
антологија.

За свој књижевни рад добио је: Горанову плакету, награду Змајевих

дечијих игара, награду Политикиног забавника, Повељу Змајевих дечијих
игара, Домановићеву награду, Октобарску награду града Београда, Вукову
награду, Велики Златни беочуг града Београда за животно дело, Гран при
Европског фестивала за телевизијске игране серије Телеконфронто - Златни
паун, награду за књигу године Графичког атељеа Дерета (1996), Златни
бестселер (1997), награду Типар, за сатиричара године (1997 - 1998), Златну
плакету АБИ (Америчког биографског института 1997) и Златну арену на
истоименом филмском фестивалу за филм Лајање на звезде (1998).

121