Вечити дечак – Мирослав Мика Антић

Мирослав Антић о себи

,,Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и
у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у
Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја
свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и
поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које
сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра
пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако
никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и
живот писца.
Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам
свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на
пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и
канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим
кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио
телевизијске емисије, био конферансије...
Имам и неке награде и признања. Две Невенове. Једну за животно дело у
поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта.
Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине.
Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би
од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист
Ритам или уређивао Змајев Невен.
Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати
много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми In
memoriam.
И у свим осталим својим песмама”.

– Рођен сам у равници. То је земља без одјека. Ту ништа не враћа

дозиве. Попију их даљине. Јата лете у месту, и могу се убрати. Све
се пригиње земљи. Све је надохват руке. Ту се простори мере
свитањима и сумрацима, а време дужинама сенки. Млечни пут је
до колена, као просута слама. Не мораш да се пењеш: звезде расту у
жбуњу. Само се упутиш равно, па врежама од злата и после десетак
корака већ ходаш по небесима, оставио је Антић прибележен осврт
на вољену равницу, али је за живота муку мучио са исписивањем
своје биографије.

АУТОБИОГРАФИЈА
 У обичном сам себе ухватио, па никад нисам то сакривао, бар сам
поштено кирију платио, на овом свету што сам живео
можда сам некоме јад исцелио, и неком у зенице сјај намамио, и у
комшилук звезде доселио, у прозор свитања урамио
ако ми живот крила скрати, и снег у оку почне да веје, знам, бар се нећу
покајати што сам умео да се смејем.

Мирослав Мика Антић

(1932 – 1986)

Мирослав Мика Антић (14. марта 1932, Мокрин – 24. јун 1986, Нови Сад)
био је српски песник. У родном Мокрину похађао је Основну школу,
гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду.
Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат бавио се разним
пословима – био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања
бавио се и слкарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа
Ритам и Змајевог Невена, Дневника у Београду и Младог поколења у
Новом Саду.

Антићево дело
Песник Мика Антић у једном разговору је рекао да је читао многе писце и
да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су му
остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како
је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу Антић,
попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли
људи не примећују. Он пише о ситницама које човека окружују, а које он
није у стању да примети оптерећен свакодневним животним
активностима.
У обраћању деци он каже: ,,Моје песме нису песме, него писма свакоме од
Вас. Оне нису у овим речима, већ у Вама, а речи се употребљавају само као
кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ
завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи”.
Режирао је филмове Доручак са ђаволом, Свети песак, Широко је лишће,
Страшан лав. Писао је драмска дела и један рото роман.

Дела:
Војводина
Испричано за пролеће (1951)
Рождество твоје
Плаво небо
Насмејани свет (1955)
Псовке нежности
Концерт за 1001 бубањ (1962)
Мит о птици
Шашава књига (1972)
Издајство лирике
...

За децу је написао:
Плави чуперак (1965)
Хороскоп (1983)
Прва љубав (1978)
Гарави сокак (1973)
Живели прекосутра (1974)
Плава звезда
...

МИРОСЛАВ АНТИЋ: ПЕСНИК ВОЈВОДИНЕ

,,Од самих почетака свог песничког рада Мирослав Антић је истицао и
никад то, ни експлицитно ни имплицитно, није порекао, да је један од
пресудних циљева његове поезије – комуникација”.

Богдан А. Поповић

ПОПОВИЋ, РАДОВАН – ВОЈВОЂАНСКИ РАЗГОВОРИ

 април, 1973.

,,Мислим да је за сваког писца најзначајније искуство с децом. Она су

најпоузданији критичари, њихови аплаузи су најискренији и по њиховим
очима одмах знате када је песма успела, кад није. Ја сам деци читао и
песме које пишем за одрасле и никад ме нису преварила. Наравно, не
мислим на ону читалачку публику којом ,,руководе” Душан Радовић или
Љубивоје Ршумовић, него на ону моју публику – на дечаке и девојчице у
пубертету и првој младости. У њима има неке чистоте, светова без
оптерећења, и кад се писац повери њима онда је сигуран да само оно што
та деца приме ваља издвојити за будућу књигу...”
,,Знате, када се Плави чуперак појавио, ја сам пуних годину дана чекао на
прву критику – била је објављена у сарајевским Малим новинама. Он је
толико цео, да оно што је срж о тој првој љубави – казано је у тих 25
песама...”
Поводом објављивања In memoriam

,,Видите, постоје два Мирослава Антића. Сваки човек има свога

двојника. Уз то, писац има и себе самог и стално се бори са том двојицом
различитих у себи. Онај један, бољи, природнији Мирослав Антић, који
ми је увек стварао неприлике, и којег сам више волео од оног другог –
углађеног, лукавог и испегланог – онај добри, безазлени, лепо луди Антић,
био је запао у једну страшну кризу и ја сам мислио умреће. Написао сам
му епитаф – да му не би онај други, онај размажени аплаузима, положајем
у друштву, признањима, писао један лажни In memoriam.”
,,Песма је настала у болници, на неуропсихијатријској клиници, у рукама
драгог лекара др Савића, који ме је први пут излечио од хиљаду болести
везаних за вотку, вињак...
Било је то 1969. године, у јесен...”

In Memoriam

Постоји један невероватан гад који се зове

Мирослав Антић
Ждере мој хлеб прави моју децу носи моја
Одела
Са мојом женом леже у кревет на моје
Рођене очи
Јер зна да сам тог тренутка сигурно негде
Далеко у Лењинграду

И тај Антић што ме је упропастио и као

Писца и као човека
Дакле тај који ће на крају лећи у моју
Сопствену гробницу
Пита ме једно јутро шта вам је бога му
Човече
 Изгледате ми некако болесни
А шта се извините за израз баш њега тиче
Како је мени
И докле ми је

О мени се најлепше брину они који ме

Остављају на миру
А он пере руке мојом ракијом има кључ од
Мог атељеа

Људи тај ме тера да читам књиге петља са

Мојим плавушама
Дере се у мојој кући оговара ме свашта
Лаже
Деца ми личе на њега а он носи кравату
Брије се познаје неке људе ради
Свако јутро се тушира прави се да зна све
О зенбудизму
Преводи књиге чини му се да има пријатеље
Мом сину замислите свињарију моме једином
Сину купује сладолед

Био сам морнар бежао сам или одем на пример

У Париз
Покријем се ћебетом преко главе пустим бркове
А он ме и ту пронађе у некој улици Жоливе
 У неком бедном хотелу
И врати кући и расплаче ме

Мати моја Меланија која не зна да је родила мене

А не њега
Више га воли више му верује и он то још како
Користи
А он је уверавам вас он је та упеглана стока којој
Ја дижем споменик

Он је та уважена животиња којој ја пишем

Биографију
Овако попљуван и сам и до крајности згађен
Сто морам да му јавно позајмим очи и душу
И оно мало пара које сам једва позајмио

Кад сам ја на пример скочио са Петроварадинске

Тврђаве
Он је ускакао у ђачке читанке
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола
Он се правио као да има неке везе са филмом

Где год се појавим гурао ме је да га не обрукам

Пристајао је на компромисе церекао се на
Пријемима
Примао је моје награде мешао се у моје снове
 Један лицемер

Један стварни лицемер

Један провинцијалац
Један који је трпео све оно што ја никада нећу
Трпети
И који сада тако фино жури да цркне уместо мене
Да би уместо мене
Свиња једна
Да би уместо мене што пре једини живео.
Поводом објављивања поеме Војводина

,,Први пут сам Војводину написао кад сам имао осамнаест година. Пишем
је и данас. То је једина моја књига која никад неће бити завршена. Сваком
новом издању увек нешто додам, избацим, заменим. Испричаћу вам
нешто интимно. Мој отац је, знате, Врањанац. У ову равницу дошао је
као печалбар, одмах после Првог светског рата, у Вршац. Мајка ми је
дошла из Толне, из Мађарске, са оптантима нашим. Ја сам рођен на пола
пута, они су се срели у Мокрину. Војводина је , за мене, пола пута свих
сусрета људских. Овде сви почињу из почетка. Војводина је, у ствари,
сусрет свих нас. Са разним страстима – врањанским, личким,
мађарским, херцеговачким... и још нешто: ту је романтика, занос у тој
мојој Војводини, то из мене говори моја мајка, а све оне зубате речи, о
нечем керећем – то из мене говори отац...”

Поводом објављивања избора поезије Лева страна света

,,Та књига је виђење мога песничког рада – из угла једног критичара.
Мислим да су у овој књизи најлепши стихови из Војводине испуштени,
просто што се састављачу не свиђају и мислим да је страховито сурово
узети песнику пола песме, један одломак из краће песме, или два-три
поглавља из веће поеме, и то проглашавати за илустрацију целине!”

Поводом објављивања Шашаве књиге

,,Са Шашавом књигом сам остварио један дијалог између одраслих и деце.
Пошто родитељи не разговарају са децом никако другачије него само
педагошки – онда је ова књига и интонирана некако поучно. Она говори о
проблему дечака и девојчица кад постају људи.”
,,Ја сам сваку песму у животу читао полако, сасвим полако. Песма се мора
говорити достојанствено. Не волим, на пример, глумце који говоре
стихове брзо, гутају их. Не волим позоришне редитеље који пате од
слике, од мизансцена, који уништавају реч. Кад кажем полако – онда
мислим на нешто дугачко као време...”

Утицај других на његов уметнички рад

,,На мене су сви утицали, и све је утицало. И Глишић, и Лао Це, и Бош, и
Бројгел, и Свето писмо, и Толстој, и Фокнер, и моја мајка... На мене су,
понављам вам, сви утицали...”
,,Никад нисам писао песму по песму – већ књигу по књигу. Зато оне,
уосталом и имају једну драмску целину, без обзира што су састављене од
више песама. За то су, истина, потребне припреме. Знате, неко се спрема
читајући, ја се спремам за писање сликајући: тако, сликајући сам са
собом причам... Ја песме пишем гласно, морам да чујем песму како звучи
кад се изговори, кад се каже...
А моје песме углавном настају на Петроварадинској тврђави, у мом
атељеу, међу зидовима дебелим метар и двадесет сантиметара и
тврдим да је човек најслободнији онда кад је најзатворенији у своје
светове...”
,,О својој песничкој судбини Мирослав Антић није говорио”.

МИРОСЛАВУ АНТИЋУ ЗА НЕЗАБОРАВ

Мира Алечковић
,,Никада нисам могла равнодушно да слушам како говориш твоју
Војводину, говорио си и моју Војводину, паора, беземљаша, дубоке летње
прашине, дудова, бескрајних златних жита, вашара и оног у Ковиљу из
мог детињства, Војводину мог деде Младена и мајкице из Каћа, Војводину
шајкаша, Светозара Милетића, Змајеву и Лазину, Војводину нашег друга
Јована Поповића, драгих песника, под чије бисмо се стихове и сами
потписали, исто онако као што бих и ја ставила потпис под твоју
Војводину. То сам ти једном рекла. Умео си да се радујеш туђој песми и
туђем успеху, у теби није било зависти”.

Раша Попов
,,Антић је широкој јавности остао непознат баш по оном што је
најдалекосежније слутио и осећао: његове песме о звездама и васиони не
само што су мало познате него су и недовољно изучене. Антић је чуо
звезде. Рекао је:
Издалека, звезде се чују као васиона
... Издалека, људи се чују као човечанство.
И још је рекао о људима:
Ми смо звезде
што лудо
у мрак се стрмоглаве
и због једног блеска
не желе да изгоре.

Драшко Ређеп
,,Мирослав Антић није само у књигама, у тим многобројним,
високотиражним својим књигама којима је, наново, и често конгенијално,
обновио бајку наших свакојаких детињстава. Антић, тај вечити морнар
без компаса, песник и друмовник, пре свега је у темпераментној,
разграђеној стварности свог до краја поетизованог живота”.

Радован Поповић
,,Гледао је Мика Антић смрти очи у очи и – ковао нове планове о новим
књигама. Замишљао је небо тај 50-годишњак који је живео као самосвојни
боем равнице и бескрајно радознали путник. Писао је филмске сценарије,
позоришне комаде, радио-драме, режирао документарне филмове, игране
филмове, а у последње време са страшћу је сликао, углавном аквареле. У
новосадском Дневнику објавио је стотине изврсних репортажа, о људима
ове равнице, али и о пределима Србије, Македоније, приморја, Босне...”

Радован Ковачевић
,,...Новим Садом је прострујала вест: умро је Мика! Која је већ то смрт
Мирослава Антића? У протекле две године он је у новосадској чаршији
умро бар половину својих живота. Нажалост, ове летње вечери то је била
истина. Срели су се Мика и смрт. Заувек. На периферији Новог Сада. У
Авијатичарском насељу, на почетку улице Михала Бабинке, застао је
Антић у својим вечитим путовањима”.

Предраг Марковић
,,Нема ваљда детета данас у овој земљи које не зна за Антићеву прелепу
збирку песама Плави чуперак намењену, како би Ћопић рекао, магарећим
годинама, али толико драгу и блиску свим узрастима. Ушао је у све
читанке, у све библиотеке и књижарске излоге и у њима ће наставити да
живи и када га данас у пет сати поподне буду спустили у земљу
новосадског Новог гробља, недалеко од куће у којој је провео последње
године, све више притискан болешћу и извесношћу до краја”.

Димитрије Панфилов
,,Поезија Мике Антића – чудо невиђено. Био је и галеб Џонатан
Ливингстон и мали принц, ванземаљац, прислушкивач звезда. Његова
покретачка идеја била је љубав. Волео је ближње. Био опчињен животом,
Панонијом, децом и звездама. Проповедао је љубав, али не ушећерену
љубав са машницом, већ пегаву и храпаву и увек нову, и увек праву... и увек
праву...”

Ђорђе Мишковић
,,Мирослав Антић, сликар, филмски режисер, пјесник, публицист,
спорташ, морнар, путник, свој живот није штедио, схваћао га је као
љепоту и ризик. Био је ноћобдија, луталица, исраживач, очију увијек
упртих према обзорју, препуном свијетлости. Волио је бескрај, који је за
њега увијек био плав попут мора, чак и у сне”.
 Крешо Голик
,,Имао је стотине пријатеља, тисуће добрих знанаца посвуда. И у
Загребу. Јако је волио Загреб већ од својих младих дана. Сјећам се оне
последње ноћи: Мика је гостовао у Лисинском поводом промоције неких
својих књига. Био је већ тешко болестан, али је причао, причао... Говорио
је своје људско искуство, осјећаје, стихове. Застајао је на тренутке да
предахне, губећи дах, но опет настављао...”

Драган Лукић
,,Растао, растао и остао да расте, Мирослав Антић, са свим будућим
генерацијама. Уз родитеље, бабице и родбину остаје да чека свако дете, да
га насмеје, да му обоји чуперак, да опет са њим расте, расте... Толико је
животан”.
 Перо Зубац
,,Мика Антић се вратио на своју звезду са које је дошао и донео нам
прегршт лепоте. Шта би његов побратим могао рећи сем: путуј, кнеже!
Они који буду читали Антића касније, схватиће колики је то песник био.
Ми који смо учили од њега знали смо то и раније. Али он је најбоље знао
којем времену припада. Волео бих да све које волим уградим у то његово
време”.

Флорика Штефан
,,У Мики су живеле две велике силе. Једна је била стваралачка и
конструктивна и она је дошла до изражаја у поезији. Друга је била
саморазарачка. Како је живео изгледало је као да живи сто дана дневно, а
да је у поезији живео неколико столећа...”

Александар Тишма
,,...Захваљујући тој љубави и верности коју је умео да побуди Мирослав
Антић је обојио цело једно раздобље књижевости у плаво – у своју
омиљену боју, боју младалачког усхићења и вере”.
 Анте Поповски
,,Мирослав Антић припада оној генерацији песника која је у модерну
историју Југославије ушла у истом тренутку и истим кораком са
слободом. Памтиће се као велики и светао тренутак банатског језичког
колорита, а у великом и дугом путовању кроз историју свог српског
народа пронашао је трајне путеве за дуго, и хуманије разумевање свих
народа. Јер, прави песник припада свим народима”.

Мома Димић
,,Ако има такозваних тешких људи, Мирослав Антић је био један лак и
светао човек, лагодан за дружење, за разговоре, за путовања. Поезија га
није оптерећивала нити он поезију – а био је песник од главе до пете и
то песник за друге, не за себе.
Везивала нас је и љубав за Роме, обојица смо једном залутали у цигански
табор. Лако је било прићи Антићу, тешко од њега отићи...”

Милан Живановић
,,Целог живота Антић се трудио да не припадне шеми и не постане
шема. Из тог простог наума саздао је целу филозофију која је почивала на
најразличитијим знањима, занимањима, судбинама. Антић је у својим
мокринским наћвама месио хлеб живота и мудрости избегавајући било
какву биографију без трзавица, буке и беса. Антић је песник који је свој In
memoriam написао и објавио и у лице света рекао све што један жив човек
може рећи”.

О СЛИКАРСТВУ МИРОСЛАВА АНТИЋА

Ђорђе Кадијевић
,,Осетљиви посматрач приметиће на Антићевим сликама рефлекс оног
пантеиситчког заноса којим кипте величанствени пејзажи Милана
Коњовића. То не значи да се Мирослав Антић поводио за сликарством
старог великана кога је познавао и волео, или, макар у сну, помишљао да се
са њом упореди. Он је само са страшћу песника волео те исте просторе
над равницом и исту светлост заједничког им завичаја. Инстинктивно
је следио Коњевићево уверење да се ти простори и те светлости могу
насликати јарким бојама и жустрим потезима широком четком,
натопљеном бујном бојеном материјом”.
,,Као песник, добро је познавао законе оног унутарњег морања које у
крајњој линији одређује језик уметника и утиче на стил његовог израза.
Ипак, Антић је тражио у сликарству нешто друго и различито од оног
што је стварао у поезији. Као да је, замењујући перо сликарском кичицом,
желео да се растерети вишка оне мисаоности која стално парира
снажним осећањима израженим у његовим стиховима. Реч га је одвећ
обавезивала, она га је увек наводила на мисао. А он је чезнуо за сликама у
којима би се могао потпуно препустити осећању”.

Весна Парун
,,Знала сам да је Мирослав Антић пјесник изузетан и непоновљив:
одрастао – добар мангуп када се обраћа дјетету, дијете – сањалица кад
другује са одраслима, а онима који се први пут заљубише драгоцјен мелем
рањиву праскозорју душе. Али за Антића сликара, руку на срце, бијах
истом начула. Строга рука времена тек је полако размицала завјесу с тог
све богатијег, све усклађенијег лика. Рекох малоприје: хук сабласне жетве.
Бит ће да је то оно што ми предстоји: овог пјесника и сликара да
упознам до краја, као и многи од нас, тек сада, када се доба приближило
точки свог буновног закашњела сазријевања. А што ако крајолик на овим
Антићевим колористичким бушотинама и није уопће крајолик, него
прича; збир пророчанстава из сна, визија патње која предстоји свакоме
од нас и у материји и изван ње још већма – у духу етноса, у реалитету
повијесних несавршенстава”.

Украо прву песму

Када је Мика био трећи разред Основне школе у ,,једном далеком” селу
како је написао, његово одељење је добило задатак да напише песмицу.
Некако му је књига Десанке Максимовић доспела у руке, у којој је била
песма која му се јако допала. Мика је њу преписао и подвалио као своју.
Када је прочитао пред свима, добио је похвале и многи су говорили како ће
он бити велики пеник једног дана. ,,Бојао сам се да напишем другу песму,
ккао ме не би провалили, јер сам знао да ће бити лошија. Цео трећи
разред сам живео од славе коју сам стекао због преписане Десанкине
песме”, пише Антић. На крају школске године, сви одлични ђаци за свој
успех у школи су добијали књигу, па и Мика, иако је био врлодобар. ,,Једино
је моја књига била запакована у фину хартију, а када сам је отворио,
видео сам да сам од учитеља добио ону књигу Десанке Максимовић”,
написао је песник схвативши да му је учитељ на један фин начин дао до
знања да га је провалио да је ,,украо” песму. Да то није урадио, вероватно
никада не бих имао задовољство да нешто сам направим, а највеће
задовољство је када човек нешто сам створи.

Вечити бунтовник и противник конвенција

У својој биографији Антић пише да га је друштво у коме је живео гледало

много озбиљно и многи су говорили да он нема право да се лично понаша
друкчије него што га замишљају. Питао се Мика да ли он има право да се
изује и хода бос, да се не обрије, да не носи одело и панталоне пеглане на
црту, већ фармерке? И сад, кад седнем на бицикл, каже ми жена на
пијаци, од које купујем сир и кајмак: ,,Сиђите с тог бицикла. Не приличи
Вам. Ја писца другачије замишљам: брада, бркови, дугачка коса,
достојанствени ход...”, пише Мика и наставља Сва срећа што сам једини
овакав на свету, а остали су слободни.

Кафане
Време је волео да проводи у пијанлуцима у многим култним београдским
кафанама. Један од њих је и Последња шанса коју је управо он крстио.
Боемштина, уз коју иде алкохол и цигарете, донела му је болест и
ослабљено срце.

У љубави не треба да постоји рацио

Због овог мишљења, песник се женио три пута. Умео је да каже: ,,Од брака
до коњака, само пола корака”. Бракове је раскидао чим би упали у прву
кризу. Волео је да се преда увек новом сну и заносу. Прво се оженио
Љубицом, па Светланом, која му је родила четворо деце. Трећи пут, срце
му је узела Смиља, која му је родила два сина. Наследници су му подарили
шесторо унучади.
 Најдражи град и најдража жена

Мика Антић се женио три пута, а у кафани је то често објашњавао

реченицом да ,,када уђеш у нечији живот, отвориш некога, то значи као
да почнеш један свет испочетка”. Никада нећу написати књигу Друга
љубав, јер су све љубави које се догоде човеку у ствари прве љубави, а ако је
заиста љубав у питању, ту никаквом бројању нема места”. У град Нови
Сад био је заљубљен попут неког средњошколца у најлепшу девојку у
разреду. ,,Са најдражим градом је као и са најдражом женом и никада
нећемо успети ни себи ни другима да објаснимо шта нас је то тако
везало”.

Последњи говор
Мика је умро 24. јуна 1986. године и те исте ноћи , писмо које је написао
стигло је у руке Дуде из комшилука. Побринуо се Мика да му нико на гробу
не одржи говор, већ је написао: ,,Дудо, кад ме буду износили, нека
прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или
Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор”.
Да ли сам свуда где су ми трагови