GRAĐANSKO PRAVO

II DEO
39. POJAM I VRSTE PRAVNOG PROMETA. PERSONALNA I REALNA SUBROGACIJA

Građanskopravni promet je prenos (prelaz) subjektivnih prava ili pojedinih ovlašćenja i obaveza sa pravnog
prethodnika (tradens, prenosilac) na pravnog sledbenika (sukcesor, akcipijens). Pravni promet je svojstven građanskim
subjektivnim pravima i proizilazi iz karakteristike prometljivosti (prenosivosti) većine imovinskih subjektivnih prava, tj.
mogućnosti da se odvoje od svog prvobitnog titulara i pripadnu drugom subjektu. U tom slučaju dolazi do sukcesije –
stupanja prethodnika na mesto sledbenika.
Ipak, neka građanska prava nisu prenosiva. U prometu se ne mogu naći prava vezana za ličnost prvobitnog titulara,
poput ličnih prava (osim naknade štete utvrđene pravosnažnom odlukom ili sudskim poravnanjem), niti ličnopravni
elementi prava intelektualnog stvaralaštva. Ali postoje i neprenosiva imovinska prava, kao šro su pravo lične službenosti i
pravo izdržavanja (npr. dece ili supružnika). Ako je dužnikova obaveza takva da je prema očekivanju i poverenju poverioca
može izvršiti samo dužnik lično, onda je to neprenosivo pravo.
VRSTE
a) Singularna i univerzalna sukcesija
Singularna sukcesija postoji kada se prenosi jedno ili više određenih subjektivnih prava sa pravnog prethodnika na
pravnog sledbenika (npr. prenos svojine na automobilu). Singularna sukcesija označava stupane slebenika u ovlašćenja, ali i
obaveze prethodnika. Bitno je da se singularnom sukcesijom prenosi individualno određeno subjektivno pravo koje, po
pravilu, prestaje za pravnog prethodnika. Singularna sukcesija postoji i kod ispotuke (legata), kada sukcesor stiče samo
određene koristi iz zaostavštine i ne odgovara za ostaviočeve dugove, osim izuzetno.
Univerzalna sukcesija postoji kada se sva imovinska prava prenose sa pravnog prethodnika na pravnog sledbenika.
U slučaju smrti, i još nekim slučajevima, koji su zakonom predviđeni, ona se jednim aktom prenose na sledbenika. To je
slučaj kod nasleđivanja, pripajanja jednog pravnog lica drugom ili njihovog spajanja i konfiskacije. Kod nasleđivanja,
naslednik kao pravni sledbenik stupa u imovinu prethodniha. Imovina se prenosi u celini jednim aktom bilo jednom
nasledniku, bilo većem broju naslednika.
Konfiskacija celokupne imovine predstavlja, takođe, univerzalnu sukcesiju, ali konfiskacija određenog prava
svojine (npr. na nezakonito pribavljenom dobru) predstavlja singularnu sukcesiju. Konfiskacija imovinskih prava stečenih
krivičnim delom takođe se javlja kao univerzalna sukciesija, jer se licu oduzima celokupna imovina.
b) Translativni i konstitutivni promet
Vrste singularne sukcesije.
Translativni prenos postoji kada singularni sukcesor ili sledbenik stiče pravo, dok pravni prethodnik ili prenosilac
gubi pravo koje je dotle imao. Npr. ako lice A proda automobil licu B, ono prestaje da bude njegov vlasnik, jer pravo
svojine stiče lice B. Ako vlasnik proda idealni deo svojine (1/2 susvoijine na porodičnoj kući), onda se radi o translativnom
prometu. Neki autori ovakav prenos tretiraju kao “delimičnu singularnu sukcesiju“.
Konstitutivni pravni promet postoji kada se ne prenosi postojeće subjektivno pravo, već određena ovlašćenja (i
obaveze ako ih ima) iz tog prava, tako da obrazuju (konstituišu) novo građansko subjektivno pravo u korist sticaoca. Pri
tome, prenosilac ne gubi postojeće pravo, već ga umanjuje (ograničava). Npr. zakup stana.
Konstitutivni pravni promet omogućava dva kvalitativno različita prava povodom istog objekta. Npr. kod zakupra,
vlasnik stvari ima pravo svojine, bez ovlašćenja upotrebe stvari dok traje zakup, a zakupac stiče ovlašćenje držanja i
upotrebe stvari bez prava raspolaganja.
c) Derivativno i originarno sticanje prava
Derivativno sticanje postoji kada sticalac (sukcesor) izvodi (derivira) svoje pravo iz prava pravnog prethodnika,
bilo translativnim (prenos svojine – kupovinom, poklonom, isporukom), bilo konstitutivnim prometom prava (ugovorno
sticanje službenosti, zaloge, zakupa itd.). Pravni sledbenik stiče isto pravo i, po pravilu, istog kvaliteta. Zato važi princip
„Nemo plus iuris allium transfere potest quam ipse habet“ – Niko ne može prenneti na drugoga više prava nego što on ima.
 Za derivativno sticanje pravo zahteva određene pravne činjenice koje opravdavaju i potvrđuju derivaciju: U našem
pravu ro su pravni osnov – iustus titulus (ugovor o prodaji, poklonu, zakupu, zalozi) i način sticanja – modus acquirenti
(predaja pokretne stvari, odnosno upis stečenog prava na nepokretnosti).
Originarno sticanje postoji kada se subjektivno pravo ne izvodi iz prava pravnog prethodnika (bez obzira da li ima
prethodnika ili se radi o ničijim stvarima, već se zasniva na skupu pravnih činjenica, koje zakon neposredno predviđa kao
podobne da dovedu do konstituisanja novog subjektivnog prava (npr. održajem, sticanjem od nevlasnika, okupacijom). Kod
originarnog sticanja, praktično, nema prenosa prava, već formiranja jednog potpuno novog i autnomnog subjektivnog prava
na određenom objektu. Ako je na tom objektu već postojalo neko pravo, ono prestaje. Izuzetno, sticalac prava originarnim
putem, može trpeti ograničenja koja su postojala i ranije, npr. pravo stvarne službenosti prolaza kroz dvorište.
Derivativno sticanje je pravilo u pravnom prometu, dok originarno sticanje i nije pravi pravni promet. Ipak,
originarno sticanje možemo smatrati nesavršenim pravnim prometom, jer se najčešće javlja kao posledica nekog pravnog
uslova za derivativno sticanje.
d) Personalna i realna subrogacija
Subrogacija označava zamenu jednog elementa pravnog odnosa drugim, s tim da sam pravni odnos ostaje
nepromenjen, kao i pravni režim pod koji taj odnos podpada.
Personalna subrogacija označavca svaku promenu pravnog subjekta u građanskopravnom odnosu, bilo na aktivnoj
strani – ovlašćenog lica, bilo na pasivnoj strani – obaveznog lica. Može biti izvršena neposredno na osnovu zakona ili na
osnovu sporazuma. Personalna subrogacija postoji kod ustupanja potreaživanja (cesije) i kod preuzimanja duga. Zakonska
personalna subrogacija postoji kada jemac ispuni dužnikovu obavezu poveriocu, tako da dužnik sada obavezu ispunjenja
duguje jemcu.
Realna subrogacija predstavlja stupanje novog objekta u građanskopravnom odnosu na mesto starog koji je prestao
(npr. usled propasti). Primenjuje se pravilo „Subrogat capi naturam subrogati“ – Nova stvar, koja je data na ime naknade,
preuzima pravnu prirodu i položaj stvari na čije je mesto stupila. Ako novi objekt nije istovetan sa starim, može doći do
promena ranije postojećih prava i obaveza. Npr. umesto kuće koja je izgorela, stupi suma osiguranja, tako da plodouživalac
više nema pravo držanja i korišćenja stana, već stiče pravo ubiranja kamate. Ova podela NE SPADA pravni promet, ali se
zbog personalne subrogacije ovde navodi.

40. POJAM, KARAKTERISTIKE I SADRZINA IMOVINE

Imovina je skup imovinskih prava (i obaveza) koja pripadaju jednom licu. Imovinska prava su ona koja za objekat
imaju stvar, novac ili neko drugo dobro koji se mogu izraziti u novcu (cena stvari koja je predmet prodaje, visina novčanog
potraživanja itd.).
Osnovne karakteristike imovine su jedinstvenost, nedeljivost i neprenosivost.
a) Jedinstvenost – imovina je jedinstven pojam, jer čini pravnu celinu- Jedinstvenost se uspostavlja preko subjekta
kome pripada i objekata koji je čine. Imovina uvek pripada jednom licu, fizičkom ili pravnom.
b) Nedeljivost – jedno lice može imati samo jednu imovinu. Imovina je nedeljiva, jer je to „bestelesna i apstraktna
kategorija“, koja uvek pripada jednom licu. To omogućava da za obaveze titulara imovine odgovara celokupna njegova
imovina. Izdvajanje dela imovine u posebnu celinu je moguće samo izuzetno i privremeno, npr. u naslednom pravu –
prijemom nasleđa potpisom. Od ovoga treba razlikovati formiranje imovine pravnog lica prenosom imovinskih prava iz
imovine fizičkih lica.
c) Neprenosivost – imovina je kao pravna celina neotuđiva, tj. neprenosiva za života titulara. Ona se ne može
odvojiti od titulara, jer nema sopstvenu i samostalnu egzistenciju. Upravo zato poklon celokupne imovine nije dopušten i
tretira se, eventualno, kao poklon svih imovinskih prava iz sastava imovine, odnosno kao singularna sukcesija, tako da
poklonoprimac nije odgovoran za dugove poklonodavca.
Po klasičnom shvatanju, u pojam imovine ulaze prava koja čine njenu aktivu i obaveze koje čine njenu pasivu. Ako
titular imovine ima više obaveza od prava, on je prezadužen i ne može ispunjavati obaveze poklonoprimcima; za njega se
kaže da je insloventan, tj. nesposoban za plaćanje.
Novija pravna teorija, međutim, smatra da obaveze ne ulaze u pojam imovine. One su teret imovine i čine njen
sastavni deo. Ovo shvatanje je praktičnije. Ako se imovine tretira kao skup prava, onda naslednik odgovara za ostaviočeve
dugove samo do vrednosti naleđenog dela. Ovim učenjem o imovini štite se solventni naslednik od insolventnog ostaviovca.
Pod imovinom se često podrazumeva i skup stvari. Govori se o „nepokretnoj“ ili o „pokretnoj“ imovini. Čak se i u
zakonskim tekstovima koristi ova terminologija. Međutim, u ovim slučajevima radi se o imovinskoj masi. Imovinska masa
je skup objekata povodom kojih nastaju imovinska prava koja pripadaju jednom licu.

Sadržinu imovine čine imovniska prava. To su sva stvarna prava, potraživanja koja glase na stvar ili novac i
imovinska ovlašćenja oautora i pronalazača. Izuzetno, u imovinu ulaze i neka neprenosiva prava, kao što su pravo na
izdržavanje ili lične službenosti.
U imovinu ne ulaze prava ličnosti, jer su lična dobra neraskidivo vezana za ličnost i ne mogu se proceniti novcem.
 U pravnoj nauci, kao i u zakonodavstvu, mešaju se pojam imovine i svojine. Imovinu, naime, sačinjavaju pretežno
pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, ali i prava povodom dela intelektualnog stvaralaštva, pa čak i prava
potraživanja koja nastaju usled povrede ličnih prava. Imovina treba da označi sve mogućnosti koje njen imalac može da
ostvari na tržištu posedujući stvari i prava.
Dugo su stvari bile najznačajniji objekt imovinskih prava. To se naročito odnosi na nepokretnosti. Zaštita pred
Evrospkim sudom dovela je do proširenja njene sadržine. Složenost pojma imovine omogućila je ovom sudu da, kroz
određene slučajeve „omeđi“ sadržinu imovine, tretirajući je kao „rezervoar“ srodnih prava zasnovanih na ekonomskom
interesu lica. U najvećem broju slučajeva, kao predmet zaštite i dalje se javlja pravo svojine. U modernom pravu, pruža se
zaštita i interesima koji su, ponekad, na „rubu“ imovine. Tako je Sud zaključio da u sadržinu imovine ulazi i pravo na
deonice. Ova odluka je interesantna zbog toga što je pravo na deonice davalo i pravo glasa, koje je priznato kao indirektno
imovinsko (Švedska).
Evropski sud za ljudska prava je sadržinom imovine proglasio i legitimno očekivanje jedne od strana da će uslovi
koji su postojali u momentu zaključenja ugovora, važiti za sve vreme njegovog trajanja (npr. urbanistički plan koji dopušta
gradnju).
ZAŠTITA
Pravo na imovinu ni do danas nije dovoljno efikasno zaštićeno.Osnovni predmet zaštite je privatna svojina, koja je
najčešće bila ugrožavana od strane dežave. Formulacije iz čuvene Deklaracije o pravima čoveka i građanina i Univerzalne
deklaracije o pravima čoveka bile su dosta blede i neupotrebljive. Konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama je
zaštitila građanska i politička prava, a tek Protokolima je zaštita proširena i na ekonomska i socijalna prava.
U čl. 1 Prvog protokola, imovina dobija svoju zakonsku „ratifikaciju“. Garancija prava na imovinu predviđena je
na sledeći način:
„Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine
osim u javnom interesu i u slučajevima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ne utiču ni na koji način na pravo države da primenjuje zakone koje smatra
potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih
dažbina ili kazni.“
Imovina se tretira kao samostalno složeno pravo.
U praksi Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava, zauzeto je stanovište da čl. 1 sadrži 3 jasno određena pravila,
pomoću kojih se mogu odrediti sadržina imovine i granice njene zaštite:
1) Pravo na mirno (nesmetano) uživanje imovine;
2) Zabrana lišavanja imovine, osim u javnom interesu i u skladu sa zakonom i opštim načelima;
3) Pravo države da vrši kontrolu nad korišćenjem imovine i sprovodi ograničenja u skladu sa
opštim interesom.
Navedena pravila služe Sudu da odredi sadržinu imovine i njenu zaštitu.
PROČITAJ PRIMER IZ KNJIGE!!! (216)
Protokol 1 je ratifikovan decembra 2003. u Skupštini SCG, a instrument o ratifikaciji je deponovan 3.III 2004. od
kada važi u Srbiji. Protokol važi za slučajeve nastale nakon ratifikacije, ali i za ranije nastale povrede prava na imovinu koji
su trajali i u momentu ratifikacije (npr. nacionalizovana imovina). Naši građani mogu podneti zahtev za zaštitu prava
predviđenih Konvencijom i Protokolom, ako su ispunjene sledeće predpostavke: da se zaktev odnosi na povredu prava
predviđenu Evropskom konvencijom; da je povredu izvršila javna vlast; da je iscrpljen put pravne zaštite unutar države; da
je zahtev podnet u predviđenom prekluzivnom roku (6 meseci od završetka pravne zaštite u nacionalnom zakonodavstvu).

41. ZAŠTITA IMOVINE (SVOJINE) PO PROTOKOLU I - pročitati

42. POJAM PRAVNOG POSLA I PRAVNE RADNJE

Ljudske radnje mogu biti dozvoljene (izjave volje), na osnovu kojih nastaju pravni poslovi i nedozvoljene – delikti,
na osnovu kojih nastaje obaveza na naknadu štete. Pravne radnje mogu biti razlilčite. Neke od njih su upravljene na
zasnivanje građanskopravnih odnosa koji imaju za posledicu nastanak, promenu ili prestanak nekog subjektivnog prava i to
su pravni poslovi (npr. ugovori). Druge ne moraju biti neposredno usmerene ka takvom cilju, ali su dopuštene, i pravo za
njih vezuje određene pravne posledice po zakonu (ex lege) i to su radnje saglasne pravu (npr. nalaz stvari).
Pravni poslovi su one pravne radnje koje su izraz volje pravnih subjekata usmerene na nastanak, promenu ili
prestanak subjektivnih prava.Zato pravna teorija ovi vrstu pravnih radnji (pravne poslove) odavaja od ostalih pravnih radnji.
Pravni posao je uvek voljna radnja. To je posledica autonomije volje, odn. slobode ugovaranja. Zaključivanje
pravnih poslova podrazumeva saglasnost i svest pravnih subjekata o pravnim posledicama.
Pravni poslovi su najznačajnija vrsta pravnih radnji. Pojam pravnog posla je uži od pravne radnje. Nije svaka pravna
radnja pravni posao, dok je svaki pravni posao pravna radnja. Zajednički element je voljna radnja pravnog subjekta. Kod
pravne radnje, zakon vezuje određeni pravni učinak za izraženu volju čak iako ona nije usmerena na postizanje određenog
pravnog dejstva. Zato se nalaz stvari, deliktna radnja, zakonska obaveza izdržavanja, susedska prava i obaveze, zastarelost
itd. smatraju pravnim radnjama, ali ne i pravnim poslovima. Suština pravne radnje je volja koja je prisutna u faktičkoj
radnji, a ne kao kreativni element kod pravnog posla. Pravni posao sadrži i izjavu volje usmerenu na nastupanje pravnog
dejstva.
Pored izjave volje, za nastanak pravnog posla ponekad se zahtevaju i druge činjenice, poput dozvole ili odobrenja.
ZOO pod dozvolom podrazumeva i naknadnu saglasnost ili odobrenje. Dozvola za zaključenje pravnog posla ograničava
volju strana u pravnom poslu. Ona ima za cilj ili zaštitu intersa jedne strane, ili opšteg interesa.

43. VOLJA I IZJAVA VOLJE. ELEMENTI I DEJSTVO IZJAVE VOLJE

Volja (voluntas) je psihička činjenica koja čini sastavni deo čovekove ličnosti i predstavlja pokretačku snagu
čovekovih aktivnosti i emanaciju njegovih sposobnosti. Proces formiranja volje nije predmet proučavanja prava. Da bi volja
proizvela pravno dejstvo, potrebno je da bude izjavljena. Izjava volje je saopštenje unutrašnje volje trećim licima, koja se
teks spoljnom (fizičkom) manifestacijom (rečima, znacima, radnjama itd.) saznaje.
Vrlo često, dolazi do razilaženja unutrašnje volje i izjavljene volje.
Po teoriji volje (Savinji), za pravni posao je bitna volja (stvarna, unutrašnja) a ne njena izjava, iako je izjava
neophodna za njeno dejstvo.
Po teoriji izjave (Koler) za pravni posao je bitna izjavljena volja, jer je u pravnom prometu nemoguće istraživati
unutrašnju volju. Pravno dejstvo treba priznati samo izjavi volje, jer se unutrašnja volja jedino putem izjave može
manifestovati spoljnom svetu i proizvesti određeno dejstvo. U pravu obavezuje izjavljena volja, jer je to volja koja je
poznata drugoj strani i na osnovu koje se postiže saglasnost o pravnim posledicama.
U savremenom pravu prednost je data izjavi volje. Priznati primat unutrašnjuj volji značilo bi sudbinu svakog
pravnog posla prepustiti samovolji stranaka da se pozovu na nesaglasnost između volje i izjave volje, uvek kada ne žele
izvršenje pravnog posla. Zato se u pravu ne priznaje reservatio mentalis ili tzv. mentalna rezerva. Lice koje izjavi
određenu volju (npr. da prihvata ponudu), a u sebi zadrži rezervu da to ne želi, vezano je izjavom. U tom slučaju, pravni
posao je zaključen, izizev ako izjava nije bila slobodna ili iz drugih razloga nevažeća, ili je druga strana znala ili mogla znati
za mentalnu rezervu. Pravni posao se može poništiti ako izjava nije data slobodno (pretnja ili prinuda).
Pravo ponekad vodi računa i o unutrašnjoj volji, tako što dopušta stranci da poništi pravni posao koji je nastao kao
rezultat nesaglasnosti između unutrašnje i izjavljene volje zbog nedopuštenog uticaja drugog lica na njeno formiranje
(prevara), ali i zbog okolnosti koje joj se ne mogu pripisati u krivicu kod formiranja volje (zavbluda). Stvarna (unutrašnja)
volja je merodavna i onda kada je iskazana pogrešnim rečima.

Da bi izjava volje proizvela pravno dejstvo potrebno je da ispunjava sledeće uslove: da bude data od poslovno
sposobnog lica; da je izjavljena slobodno; da je saglasna i moguća; da postoji saglasnost izjavljenih volja kod dvostranih
pravnih poslova; nekada i drugi uslovi.
a) Pravni subjekti moraju biti svesni značaja radnje koju preduzimaju i hteti pravne posledice koje iz nje nastaju. To
je pravno relevantna volja, a ona pretpostavlja poslovnu sposobnost.
b) Volja mora biti izjavljena slobodno. Ako je volja data u zabludi, pod prevarom ili pretnjom, pravni posao ne
može proizvesti pravno dejstvo.
c) Izjava volje mora biti ozbiljna i moguća. Nemoguća i neozbiljna volja (npr. data u šali) ne predstavlja pravnu
činjenicu kojoj će pravo priznati određeno ejstvo.
d) Saglasnost izjavljenih volja. Za nastanak dvostranog pravnog posla zahtevaju se saglasne izjave volje date od
najmanje 2 lica kao dve strane u pravnom poslu. Saglasnost izjavljenih volja je bitan element kod najvažnije vrste pravnih
poslova – ugovora. Ređi su jednostrani pravni poslovi.
e) Ostali uslovi. Pored izjave volje, za nastanak određenih pravnih poslova zahtevaju se i druge pravne činjenice ili
zakonski uslovi kao što su forma, dozvola državnog organa ili trećeg lica i dr.

44. ELEMENTI (ČINIOCI) PRAVNOG POSLA

Bitni elementi pravnog posla su oni bez čijeg postojanja i dopuštenosti pravni posao i ne može da nastane ili da
proizvede pravno dejstvo. Opšti bitni elementi nastanka svakog ugovora su : predmet i osnov (kauza) pravnog posla.
a) Pod predmetom pravnog posla podrazumevamo ono povodom čega nastaje pravni posao. On se definiše kao
dužnikova radnja ili dužnikova obaveza (prestacija). To je ono na šta se dužnik obavezao, što duguje. Npr. predmet
ugovora o kupoprodaji je obaveza da se preda stvar i da se plati cena.
Ako saglasnošću stranaka nije obuhvaćen predmet, pravni posao ne može ni nastati.
 Predmet pravnog posla mora biti određen ili odrediv, moguć i dopušten. Ako predmet pravnog posla nije određen
niti odrediv, pravni posao je ništav. Nemoguć predmet ne dovodi do nastanka pravnog posla.
b) Osnov ili kauza pravnog posla predstavlja neposredni pravni cilj koji strane žele postići zaključivanjem pravnog
posla. Izraz „kauza“ znači uzrok, razlog, povod, izgovor itd.Cilj ili razlog zbog kojeg strane u pravnom odnosu preuzimaju
obaveze je „tipičan“, tj. isti za određene srodne tipove pravnih poslova, što omogućava da je ona poznata („vidljiva“) za
treća lica. Osnov obavezivanja prodavca da preda stvar kupcu jeste obaveza kupva da za predatu stvar plati kupovnu cenu.
Obaveze jedne strane, čine pravni osnov obaveze druge strane.Zato se ovi poslovi mogu poništiti zbog prekomernog
oštećenja.
Kod dobročinih pravnih poslova jedno lice se obavezuje da nešto da ili učini drugoj strani ne očekujući
protivčinidbu. Cilj obaveze je uvećanje imovine druge strane bez odgovarajuće protivčinidbe.
Kauza kod aleatornih pravnih poslova je u riziku, tj. nadi ugovorne strane da će pribaviti veću korist od vrednosti
protivčinidbe. Npr. kod ugovora o doživotnom izdržavanju, dopuštenoj opkladi itd. Zato se ovi poslovi ne mogu poništiti
zbog prekomernog oštećenja.
Kauza je nakada služila samo zaštiti dužnika.
Nedopuštena (nemoralna, prividna, fiktivna) kauza izaziva ništavost pravnog posla. Ako se ocu devojke daje
određena naknada da bi se devojka udala za određenog čoveka, takav pravni odnos ima nemoralni cilj ili kauzu i ne može
proizvesti pravno dejstvo.
Od osnova (kauze) pravnog posla treba razlikovati motiv. On je, za razliku od osnova kao neposrednog pravnog
cilja udaljenija pobuda koja objašnjava i samu kauzu ili osnov. To je psihološka kategorija koja opredeljuje jedno lice na
zaključenje pravnog posla; to je njeno lično očekivanje koje treba da se ostvari u pravnom poslu. Motivi su različiti kod iste
vrste pravnog posla, što nije slučaj sa osnovom (kauzom). Npr. kada lice zaključuje ugovor o kupoprodaji, motiv može biti
da kupljenu stvar pokloni drugome ili da je preproda po višoj ceni ili da je koristi za sebe.
Od kauze ili osnova treba razlikovati i pravni osnov. On čini skup pravnih činjenica koje pravni poredak zahteva za
sticanje, promenu ili prestanak građanskih subjektivnih prava. Kauza ili osnov pravnog posla tiče se nastanka, odnosno
valjanosti (punovažnosti) pravnog posla, a pravni osnov sticanja ili prestanka subjektivnih prava. Npr. kada se kao pravni
osnov javlja ugovor o prodaji koji je zbog nedopuštene kauze ništav, one ne može dovesti do stcanja svojine.

45. JEDNOSTRANI I DVOSTRANI PRAVNI POSLOVI

Jednostrani pravni poslovi (negotia unilateralia) nastaju kao manifestacija samo jedne volje. Za njihov nastanak
dovoljna je izjava samo jednog lica kao strane u poslu. Sam izjavilac se obavezuje da nešto izvrši u odnosu na drugo
određeno ili odredivo lice (npr. javno obećanje nagrade). Jednostrani pravni poslovi su i jednostrane pravne radnje
(testament, odricanje od nasleđa ili drugog prava, izdavanje hartija od vrednosti i sl.).
Savremena pravna teorija prihata opšti pojam jednostranih pravnih poslova. Jednostranim izjavama volje priznaje se
dejstvo, ako se lice obavezuje u korist drugoga.
Dvostrani pravni poslovi (negotia bilateralia) nastaju saglasnošćuz najmanje dveju volja. To su ugovori, kao
najznačajnija vrsta pravnih poslova. Za nastanak ugovora potrebne su saglasne volje (dva ili više lica) kojima se zasniva,
menja ili ukida neko subjektivno pravo.
PROČITAJ POJAŠENJENJE U KNJIZI !!! (239)

46. KAUZALNI I APSTRAKTNI PRAVNI POSLOVI

Podela pravnih poslova na kauzalne i apstraktne izvršena je prema tome da li je kauza pravnog posla objektivno
poznata za treća lica (tzv. „vidljivost“ kauze) ili nije.
Kauzalni pravni poslovi su takvi kod kojih je kauza poznata („vidljiva“) iz same bvrste pravnog posla. Ona je ista
za istu vrstu, odnosno isti tip pravnih poslova.
Apstraktni pravni poslovi su oni kod kojih osnov (kauza) nije objektivno poznat trećim licima („vidljiva“) iz tipa
pravnog posla, jer se iz pravnog posla ne vidi razlog zbog koga se strane obavezuju, a svakako postoji. Vidi se samo
predmet. Tipičan primer je menica. Kod menice se vidi predmet činidbe (npr. obaveza lica A da isplati 100.000 dinara licu
B), ali se ne vidi razlog obavezivanja – kauza (iako je nesporno njeno postojanje), da li je u pitanju isplata kupovne cene ili
davanje novca na zajam, poklon, isplata zakupnine ili neki drugi razlog.
Pravni značaj podele je u tome što kod apstraktnih pravnih poslova važi predpostavka o postojanju dopuštenog i
istinitog osnova. To poveriocu obezbeđuje povoljniji položaj u slučaju prinudne realizacije potraživanja. Suštinske
nedostatke kod apstraktnih pravnih poslova dokazuje dužnik. Zato se kaže da apstraktni pravni poslovoi olakšavaju pravni
promet.

47. KONSESUALNI I REALNI PRAVNI POSLOVI

 Konsesualni pravni poslovi su oni koji se zaključuju prostom saglasnošću volja ugovornih strana o bitnim
elementima. Solus consensus obligat – prosta saglasnost stvori obligaciju. Za punovažnost pravnog posla nije potrebno
preduzimanje neke druge pravne (ili faktičke) radnje. Konsesualni pravni polsovi preovlađuju u građanskom pravu jer je
prihvaćen princip konsesualizma. Konsesualni ugovori su: ugovor o kupoprodaji, ugovor o zakupu, ugovor o delu itd.
Realni pravni poslovi su oni za čiju je punovažnost potrebna saglasnost strana ugovornica o bitnim elementima
pravnog posla i predaja stvari kao realni akt. Npr. ugovor o posluzi nije zaključen kada je poslugodavac obećao
poslugoprimcu stvar, već kada mu je stvar i predao. Realni pravni poslovi su posluga i poklon.
Pravne posledice ove podele su veoma značajne. Realni ugovor nije zaključen do momenta predaje stvari (npr.
predmeta zajma), tako da druga ugovorna strana (npr. poslugoprimac, poklonoprimac) ne može zahtevati predaju stvari.

48. TERETNI I DOBROČINI PRAVNI POSLOVI

Teretni pravni poslovi (ugovori za nadoknadu, onerozni, naplatni) su oni kod kojih je strana iz ugovora koja dobija
neku korist, dužna da drugoj strani da određenu naknadu. Osnov činidbe jedne strane je protivčinidba druge strane. To su:
ugovor o kupoprodaji, o zakupu, o doživotnom izdržavanju, o delu itd.
Dobročini pravni poslovi (besplatni, ugovori bez naknade, lukrativni) su oni kod kojih strana dobija neku korist iz
ugovora, ne duguje drugoj nikakvu naknadu. Kauza dobročinih poslova je namera jedne strane da uveća imovinu druge
strane bez dobijanja naknade, tj. da umanji svoju imovinu. To su: ugovor o poklonu, posluzi, beskamatnom zajmu itd.
Za dobročine pravne poslove važe stroža pravila u pogledu forme (zahteva se forma ili predaja stvari); u pogledu
odgovornosti kod teretnih pravnih poslova važe pravila o odgovornosti za materijalne i pravne nedostatke, a za dobročine
ne. Dobročini poslovi se mogu poništiti zbog zablude o motivu.

49. KOMUTATIVNI I ALEATORNI PRAVNI POSLOVI

Komutativni pravni poslovi su oni kod kojih su u trenutku zaključenja poznate činidbe (ovlašćenja i obaveze)
strana, kao i to koja je strana dužnik, a koja poverilac. To su uzajamni ugovori, gde se i jedna i druga strana obavezuju na
činidbu. Preovlađuju u građanskom pravu. To su: ugovor o kupoprodaji, zajmu, trampi, ostavi itd.
Aleatorni pravni poslovi su poslovi kod kojih se u momentu zaključenja ne zna ko duguje, a ko potražuje, ili koliko
jedna strana duguje, jer to zavisi od nekog neizvesnog događaja. Aleatorni su: ugovor o opkladi, doživotnom izdržavanju,
osiguranju. Neiszvesnost mora postojati za obe ugovorne strane. Ugovor o opkladi rađa neizvesnost za obe strane, jer se
podvrgavaju „kušanju sreće“. Zato se aleatorni i nazivaju „odvažni“ poslovi (poverilac će biti lice koje dobije opkladu).
Međutim, i komutativni pravni poslovi mogu, voljom strana, postati aleatorni. Tako ugovor o kupoprodaji, tipično
komutativan, ako je ugovorena kupoprodaja celokupnog godišnjeg roda žita sa određene parcele, po utvrđenoj ceni bez
obzira na količinu roda, postaje aleatorni ugovor. U tom slučaju radi se o „kupovini nade“.
Komutativni pravni poslovi su podgrupa teretnih. Primena pravila o prekomernom oštećenju nije moguća na
aleatorne pravne poslove kod kojih je suština u riziku.

50. LIČNI I NELIČNI PRAVNI POSLOVI; PRAVNI POSLOVI MEĐU ŽIVIMA I ZA SLUČAJ SMRTI;
SAMOSTALNI I NESAMOSTALNI (AKCESORNI) PRAVNI POSLOVI – pročitati

51. FORMALNI I NEFORMALNI PRAVNI POSLOVI. *VRSTE FORME* *nedostaje

Formalni pravni poslovi su oni kod kojih volja mora biti izjaljena na unapred utvrđen način. Nepoštovanje
određene forme ima za posledicu nevažnost pravnog posla. Formalni pravni poslovi su: ugovor o prodaji nepokretnosti,
građenju, licenci, osiguranju. Najčešća forma koju zakon zahteva jeste pismenai ona može biti različita: obična pismena,
svečana, ili forma javne isprave. Forma ugovora može biti određena zakonom ili voljomsamih stranaka.
Neformalni pravni poslovi su oni kod kojih se volja može izjaviti na bilo koji način, usmeno, pismeno, izričito,
prećutno itd. U ZOO je predviđeno da „zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije
određeno“.

52. FIDUCIJARNI PRAVNI POSAO

je ugovor kod koga se fiducijant obavezuje da prenese pravo nekom drugom licu – fiducijaru, koji je dužan da
pravo vrši u interesu fiducijanta i da ga, kada se ispune uslovi, vrati ili prenese trećem licu.
Pravo koje se prenosi fiducijarnim poslom može biti stvarno ili obligaciono, ali je najčešće u pitanju pravo svojine.
Zajedničko svim fiducijarnim poslovima je da poverilac (fiducijant – davalac poverenja) ugovorom prenosi na drugu stranu
– poverenika (fiducijar – davalac obećanja) više pravne vlasti nego što to traži ekonomska svrha posla. Vršenje ovih pravnih
ovlašćenja se zasniva na poverenju (fides – poštenje, poverenje). Npr. lice A odlazi na duži put, a svojinu na plantaži voćaka
prenosi prijatelju, licu B, da ih koristi do povratka lica A. B će po povratku lica A podneti račun i vratiti fiducijarno stečeno
pravo na plantaži. Kao poreski obveznik će figurirati fiducijar, lice B, a ne lice A.
Ciljevi koji se u stvarnosti ostvaruju fiducijarnim pravnim poslom uži su od onih na koje ukazuje zaključeni pravni
posao. Fiducijarni pravni posao nema za posledicu sticanje prava svojine. Strane ugovornice to i ne žele.
Fiducijar stiče pravo svojine, ali ne može raspolagati svojinom. U slučaju da fiducijar izigra ukazano poverenje i
stvar otuđi trećem savesnom licu, ono postaje vlasnik stvari. Fiducijant može samo zahtevati naknadu štete od fiducijara,
kome je ukazao poverenje, ali ne i povraćaj stvari od savesnog sticaoca. To je rešenje u skladu sa principom pravne
sigurnosti i zaštite trećih savesnih lica. Od nesavesnog sticaoca, fiducijant može zahtevati vraćanje stvari.
Fiducijarni pravni posao se obično odnosi na pokretne stvari, jer je za nepokretne uobičajena hipoteka.

53. POJAM, VRSTE I DEJSTVO USLOVA

Uslov (conditio) je buduća i neizvesna činjenica koja utiče na dejstvo pravnog posla. Uslov može biti tako
ugovoren da odlaže dejstvo pravnog posla ili da već nastalo dejstvo prekine. Uslov treba razlikovati od pravnih činjenica
koje zakon predviđa kao predpostavke, a koji se u pravnoj terminologiji, netačno označavaju kao zakonski „uslovi“.
’ Uslov mora biti buduća i neizvesna pravna činjenica i to objektivno neizvesna. Ona ne može zavisiti od volje
strana u pravnom poslu, jer onda gubi obeležje neizvesnosti. Činjenica koja je već nastala ne može biti uslov. Izuzetno,
strane mogu kao uslov predvideti i činjenicu koja je nastala, ako one za nju nisu znale (subjektivna neizvesnost).
Kad je ugovoren, uslov predstavlja sastavni deo izjavljene volje. Mora biti moguć i pravno dopušten. Uslov je
dopušten ako nije u suprotnosti sa prinudnim normama, javnim poretkom i dobrim običajima.
1) Podela uslova prema njihovoj prirodi:
a) Kazuelni uslov (casus – slučaj) odnosi se na neki događaj čije nastupanje ne zavisi od volje strana u
pravnom poslu, već od spoljašnjih uticaja, ili isključivo od nekog trećeg lica koje nije učasnik u pravnom poslu. Npr.
kupujem skije ako padne sneg, ili kupiću kuću ako dobijem novac u nasleđe;
b) Potestativni uslovi (potestas – moć, volja) zavise od ljudske volje, tačnije od volje jedne ili druge strane.
Npr. zaključuje se ugovor o kupoprodaji televizora ukoliko se kupcu dopadne;
c) Mešoviti uslovi su pravne činjenice čije nastupanje zavisi i od događaja i od ljudkse volje. Npr. pokloniću
knjigu biblioteci, ako položim ispit;
2) U zavisnosti od toga da li uslov odlaže dejstvo pravnog posla ili prekida već nastalo delovanje pravnog posla:
a) Odložni (suspenzivni) uslovi su takvi kod kojih do ispunjenja uslova pravni posao ne proizvodi pravno
dejstvo. Npr. lice zaključi pravni posao o prodaji kuće, pod uslovom da se preseli (ili ne preseli) za Beograd;
b) Raskidni (rezolutivni) uslov postoji kada pravna činjenica koja je dogovorena kao uslov nastupanjem
(ili nenastupanjem) prekida pravno dejstvo pravnog posla. Do tada, pravni posao važi, proizvodi pravna sredstva, a
nastupanjem uslova ona prestaju. Npr. jedno lice se obaveže drugome da će ga izdržavati do završetka studija. Posle
diplomiranja, obaveza izdržavanja prestaje.

Dejstvo uslova na pravni posao zavisi od toga da li je uslov nastupio ili nije, kao i od vrste uslova.
Dejstvo odložnog (suspenzivnog) uslova
Pravni posao zaključen pod odložnim uslovom ne proizvodi pravno dejstvo do nastupanja uslova. Poverilac ne
može zahtevati ispunjenje potraživanja, a dužnik nije obavezan da ispuni ono na šta se obavezao pravnim poslom. Lice koje
je u zabludi ispunilo svoju obavezu, pre nastupanja uslova, može zahtevati povraćaj datog. Do nastupanja uslova postoji
samo pravna nada da će uslov nastati.
Pravno stajne obavezuje poverioca i dužnika da ostanu u pravnom poslu i da sačekaju nastupanje uslova. Poverilac
ima pravo da preduzima sve radnje kako bi zaštitio svoje buduće pravo, a dužnik ne sme preduzeti ništa čime bi štetio
budućem potraživanju. Ako je predmet pravnog posla prenos prava svojine, prodavac je i dalje vlasnik.
Kada nastupi odložni uslov, pravni posao proizvodi pravno dejstvo kao da uslova nije ni bilo. Neizvesna pravna
situacija se tranformiše u perfektnu i pravni posao počinje „svoj život“. ZOO predviđa da odložni uslov ima retroaktivno
dejstvo, što znači da pravni posao počinje da važi od momenta zaključenja, a ne od nastupanja uslova, osim ako iz zakona,
prirode pravnog posla ili sporazuma stranaka ne proističe nešto drugo.
Sve obaveze koje su preduzete do nastupanja uslova smatraju se punovažnim.
Dejstvo raskidnog (rezolutivnog uslova
Pravni posao zaključen pod raskidnim (rezolutivnim) uslovom proizvodi pravno dejstvo od zaključenja, pa do
nastupanja raskidnog uslova. Npr. ako je zaključen ugovor o kupoprodaji sa raskidnim uslovom sticalac postaje vlasnik, s
tim što u slučaju nastupanja uslova pravo svojine prestaje.
Fikcija nenastupanja uslova (posledice osujećenja)
Ako odložni uslov ne nastane, smatra se da pravni posao nije ni zaključen. Sve pravne radnje preduzete u
očekivanju da uslov nastupi su bez pravnog dejstva i moraju se vratiti u pređašnje stanje.
 Što se tiče rezolutivnog ili raskidnog uslova, njegovo nenastupanje ima za posledicu da pravni posao važi i dalje kao
da uslov i nije ugovoren.
Jedna od strana u pravnom poslu može, iz izričitih razloga, osujetiti nastupanje ili nenastupanje uslova. U tom
slučaju, uzima se kao da je uslov nastupio, ako je njegovo nastupanje protivno načelu savesnosti i poštenja sprečila jedna
strana. Odnosno, uzima se kao da uslov nije nastupio, ako je njegovo nastupanje protivno načelu sacesnosti i poštenja
izazvala jedna strana.
Važnost (dopuštenost) uslova u građanskom pravu
Uslov je modifikacija pravnog posla koja omogućava pravnim subjektima da pravni posao prilagodesvojim
potrebama. Uslovi proširuju princip autonomije volje. Uslov se načelno može ugovarati kod svih pravnih poslova.
Uslovi su najčešći kod pravnih poslova kojima jedno lice raspolaže svojim pravima, kod ugovora o poklonu, kod
testamenta. Kod ostalih pravnih poslova uslov je rezultat saglasnisti volja ugovornih strana, kod ugovora o zakupu,
kupoprodaji itd.
Međutim, kod nekih pravnih poslova uslovi se ne mogu ugovarati. Tako, npr. ne može se zaključiti brak pod
uslovom, jer je to protivno javnom poretku.
Uslov mora biti dopušten i moguć. Uslov je nedopušten ako je u suprotnosti sa prinudnim normama, javnim
poretkom i dobrim običajima.

54. ROK (dies)

je pravna činjenica koja se sastoji u proteku određenog vremena ili nastupanju određnog vremenskog trenutka od
koga zavisi dejstvo pravnog posla. To je buduća i izvesna pravna činjenica. Npr. zaključi se ugovor o zakupu poslovne
prostorije, s tim da njegova pravna dejstva (upotreba stvari i plaćanje zakupnine) počinju da teku od 1. septembra iduće
godine. Ili, lice će postati vlasnik stvari tak smrću prenosioca.
Rok je, kao i uslov, pravna činjenica koja modifikuje pravni posao. Sa istekom ugovorenog vremena ili nastupanjem
određenog trenutka, pravni posao počijne da važi ili njegovo pravno dejstvo prestaje. Ali dok je uslov buduća i neizvesna
činjenica, rok je buduća i izvesna pravna činjenica. Rok je posledica uticaja vremena na pravo.
Pema dejstvu na pravni posao rokovi mogu biti:
1) Odložni (suspenzivni) – odlažu dejstvo pravnog posla;
2) Raskidni (rezolutivni) – prekidaju dejstvo pravnog posla.
Rokovi se mogu podeliti i na materijalne i procesne rokove. Materijalni su određeni propisima materijalnog prava,
a procesni pravilima procesnog prava. Tako se rokovi za podnošenje tužbe za pobijanje testamenta, za ostvarivanje prava na
nasleđe itd smatraju rokovima materijalnog prava.
Dejstvo i dopuštenost rokova
Osnovno pravno dejstvo roka proizilazi iz prirode roka, odložni rok odlže dejstvo pravnog posla za određeno
vreme, a raskidni prekida dejstvo po proteku određenog vremena
Što se tiče dopuštenosti rokova u pravnom poslu, važe ista pravila kao kod uslova. Rok je nedopušten ako je u
suprotnosti sa prinudnim normama, javnim poretkom i dobrim običajima. Treba istaći da se u istom pravnom poslu mogu
ugovoriti i uslov i rok. Npr. lice se obaveže drugome da će ga izdržavati 3 godine, ako se zaposli.
Računanje rokova (komputacija)
Rokovi se računaju u redovnim kalendarskim jedinicama, godinama, mesecima i danima. To je civilno računanje
rokova. Ovo je redovni način računanja u građanskom pravu. Izuzetno, rokovi se mogu računati na jedinice manje od dana,
na sate i minute. Onda se govori o astronomskom ralunanju vremena. Ono se primenjuje kod onih prava kod kojih sticanje
prava zavisi od prvenstva u vremenu i gde se primenjuje pravilo „Prior tempore, prior iure“ – prvi u vremenu, prvi u pravu.
Ako dva lica dođu do istog pronalaska, pravnu zaštitu, patent, dobiće lice koje je prvo podnelo zahtev za zaštitu pronalaska.
Ako je rok određen u danima, rok počinje da teče prvog narednog dana posle događaja do koga se rok računa, a
završava se istekom poslednjeg dana roka. Rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se
po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga se rok računa, odnosno počinje da teče. Ako dakvog dana u
mesecu nema, kao poslednji dan roka uzima se poslednji dan tog meseca. Ako je poslednji dan roka da kada se, po zakonu,
ne radi, onda se kao poslednji dan roka uzma prvi naredni radni dan.
Kao početak meseca se uzima prvi dan u mesecu, kao sredina petnaesti, a kao kraj poslednji dan u mesecu.

55. NALOG (modus)

ili namet je teret koji se nameće sticaocu kod dobročinih pravnih poslova ili pravnih radnji, da nešto učini ili da
trećem licu. Nalog je najčešća modifikacija ugovora o poklonu, testamenta ili legata. Zbog toga što nalog modifikuje samo
jednu vrstu pravnih poslova, na izlaže se kao opšti pravni institut, već uz dobročine pravne poslove. Nalog, kao i uslov,
menja izgled pravnog posla, pa se može tretirati kao opšta modifikacija.
 Nalog postoji kada poklonodavac naloži poklonoprimcu da izvesnu sumu novca (koju je dobio na poklon) upotrebi
za objavljivanje rukopisa ili prenese u fond osnovne škole za nagradu najboljem đaku prvog razreda.
Da bi važio i proizveo pravno dejstvo, nalog mora biti dopušten, moguć i razumljiv. Nemogući i nemoralni nalozi
kod pravnih poslova mortis causa, smatraju se kao da nisu ugovoreni.
Nalog može biti ili u interesu nalogoprimca ili u intteresu trećeg lica. Nalogodavac ima pravo da zahteva raskid
ugovora o poklonu ukoliko poklonoprimac ne ispuni taj nalog. Na drugoj strani, izvršenje naloga može zahtevati lice u
čijem je interesu stipulisan nalog – korisnik naloga. Nalog ne odlaže ejstvo pravnog posla. Njegovo dejstvo nastaje kada i
sam pravni posao.

56. POJAM I VRSTE NEVAŽNOSTI PRAVNIH POSLOVA. RAZLIKE IZMEĐU NIŠTAVIH I RUŠLJIVIH
PRAVNIH POSLOVA ????????????

DEJSTVO
Pravni posao nastaje izjavom volje (jednostrani) ili saglasnošću dveju izjava volja (ugovori) pravnih subjekata radi
postizanja određenog dopuštenog pravnog dejstva. Pravno dejstvo se ogleda u nastanku, promeni, prenosu ili prestanku
imovinskih građanskih subjektivnih prava. Pravno dejstvo proizvodi samo punovažan (validan, pravno valjan) pravni
posao. Pravni posao je punovažan ako predviđa zakonom predviđene uslove za njegov nastanak.
Opšti pravni uslovi za punovažnost pravnog posla su: 1) opšta, odnosno posebna poslovna sposobnost ugovornih
srtana, tj. pravno relevantna volja; 2) saglasnost volja u pogledu pravnog učinka i sadržine posla; 3) predmet ugovora
(dopušten, moguć, određen ili odrediv); 4) osnov (kauza) dopušten i stvaran (istinit); 5) forma (kod formalnih ugovora; 6)
nekada se zahtevaju i druge činjenice (npr. dozvola, odobrenje i sl.).
Ako neki od uslova ne bude ispunjen, pravni posao je nevažeći i ne može da proizvede pravno dejstvo.
Uzrok koji izaziva nevažnost pravnog posla postoji od momenta nastanka, tzv. „urođena mana“, zbog čega se
nevažeći pravni poslovi poništavaju od samog početka.
VRSTE NEVAŽNOSTI
Do nevažnosti pravnih poslova ne dolazi samo kada pravni posao ne ispunjava zakonske uslove. evažnost izazivju i
neki drugi nedostaci. Npr. postojanje mane volje može pogađati zakonski uslov da je volja slobodno izjavljena. Ne pogađa
svaki nedostatak istim intenzitetom. Zbog nekih pravni posao ne može ni nastati ili je ništav, a zbog drugih pravni posao
važi, ali se može poništiti u određenom roku.
Modeno pravo je, polazeći od vrste nedostataka (mane) u pravnom poslu, zadržalo podelu nevažećih pravnih
poslova na apsolutno ništave (ništave) i relativno ništave (rušljive). Ona je prihvaćena i u našoj pravnoj teoriji. Apsolutno
ništavi pravni poslovi su oni kojima se povređuju opšti pravni interesi, a rušljivi su oni kojima se povređuju pretežno
privatni interesi.
U francuskom pravu, postoji još jedna grupa nevažećih poslova – nepostojeći poslovi, koji označavaju „pokušaj
nastajanja“ pravnog posla bez nekog od opštih zakonskih uslova (npr. nedostatak saglasnosti volje, predmeta ili kauze).
Zajedničko obeležje nepostojećih i ništavih pravnih poslova je da ne proizvode pravno dejstvo od samog početka i
da se ne mogu osnažiti (konvalidirati). Iako se nepostojeći pravni poslovi razlikuju od ništavih po nedostacima koje sadrže,
pravne posledice i jednog i drugog oblika nevažnosti su iste.
Povreda imperativnih pravnih normi povlači ništavost, ili povreda dobrih običaja itd.
Ništavi pravni poslovi se mogu poništiti uvek. Niptavi pravni poslovi se ne mogu osnažiti (konvalidirati), jer razlozi
koji dovode do ništavosti ne dopuštaju njihovo „ozdravljenje“ protekom vremena. Važi pravilo: „što je ništavo od samog
početka, ne može se vremenom osnažiti“. Rušljivi pravni poslovi se mogu poništiti samo u određenim prekluzivnim
rokovima, nakon čega konvalidiraju.
U našem pravu zahteva se podizanje tužbe kojom bi se konstatovala ništavost.
Svaki subjekt u pravu se, kao zainteresovano lice, može pozvari na razlog ništavosti. Pravo isticanja ništavosti
pripada: ugovornim stranama i njihovim singularnim i univerzalnim sukcesorima; poveriocima; javnom tužiocu, a i sud o
ništavosti vodi računa po službenoj dužnosti.
Pravo isticanja razloga rušljivosti pripada SAMO ugovornim stranama i njihovim singularnim i univerzalnim
sukcesorima (naslednicima), jer su povređeni pretežno njihovi privatni interesi.

Ništavi pravni poslovi su oni kojima se vređaju imperativne pravne norme, javni poredak ili dobri običaji. Iz ove
odredbe jasno proizilazi da zakonodavac ne dopušta autonomiju volje pravnih subjekata u ugovornom pravu, ako se time
vređeju interesi zaštićeni kogentnim pravnim normama, normama kojima se štiti javni poredak, odnosno dobri običaji. Pred
ovim intersima, privatna autonomija mora da ustukne.
Kod ništavih pravnih poslova ili nisu ispunjeni uslovi za nastanak pravnog posla – nedostaje pravno važeća volja
(poslovna nesposobnost) ili saglasnost volja o nekom elementu posla, ili ne postoje predmet i osnov pravnog posla.
 Saglasnost volje ne postoji u slučaju nesporazuma (dissens). To je slučaj kada lica veruju da su se saglasila, a u
stvari među njima posotji nesporazum o prirodi uslova, o osnovu ili o predmetu. Npr. jedna strana veruje da zaključuje
ugovor o poklonu, a druga, ugovor o kupoprodaji.
Ako saglasnošću volja nije određen predmet pravnog posla, pravni posao je ništav. Npr. zaključen je ugovor o
kupoprodaji stana pri čemu je jedna strana mislila na stan na 11. spratu, a druga na stan na 1. spratu.
Pravni posao koji ne sadrži osnov (kauzu) ili cilj obavezivanja je ništav pravni posao. Sud u tom slučaju samo
konstatuje da se radi o ništavom pravnom poslu.
Ništavi su i oni pravni poslovi kod kojih su ispunjeni uslovi za njihov nastanak, ali su oni protivni prinudnim
normama, javnom poretku i dobrim običajima.
U pravnoj teoriji se razlikuju sledeće grupe ništavih poslova:
1) zabranjeni pravni poslovi (protivzakoniti, nemoralni, zelenaški, prividni);
2) pravni poslovi potpuno poslovno nesposobnih lica;
3) pranvi poslovi kojima nedostaje bitna forma.

57. PROTIVZAKONITI I NEMORALNI PRAVNI POSLOVI

je onaj pravni posao kojim se vređa prinudna norma, bez obzira da li je ona sadržana u građanskom pravu ili nekoj
drugoj oblasti javnog ili privatnog prava.Zabrane mogu biti sadržane u Trgovačkom, Upravnom, Krivičnom pravu itd.
ZOO ograničava autonomiju volje predviđajući: „Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama
prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po slobodnoj volji“. Pravni poslovi mogu biti
protivzakoniti, ako svojom sadržinom povređuju imperativne pravne norme ili kada predmet (npr. prodaja javnog parka ili
spomenika i sl.) ne može biti u pravnom prometu.
Kod protivzakonitog pravnog posla postoji izričita suprotnost sa imperativnom pravnom normom. To su one pravne
norme koje sadrže minimum zabrana koje strane ugovornice ne smeju vređati svojim pravnim poslovima. Njima se štite
najvažnije vrednosti u društvu. Protivzakoniti su i oni pravni poslovi kod kojih je osnov (kauza) u suprotnosti sa prinudnim
normama. Npr. zaključi se pravni posao kojim se za jednu ili obe strane stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.
Npr. ako je pravna norma regulisana rečima „zabranjeno je“, „ne može“, „mora“, „ne sme“, „ništav je“ itd, jasno je
da se radi o imperativnim pravnim normama.
U savremenom pravu je sve veći broj zabrana i to u svim oblastima. Ova pojava je izraz tendencije države da
interveniše u privatne odnose.

Nmoralni pravni poslovi su oni poslovi kod kojih se preuzetom obavezom ili ciljem pravnog posla vređeju
opšteusvojena moralna shvatanja određene zajednice. Pravnim poslom ne smeju se vrđati prinudne norme, ali ni moral
društva. Zabrana nemoralnih pravnih poslova je izraz principa da nije dozvoljeno sve što nije zabranjeno.
Zabrana nemoralnih pravnih poslova predstavlja dodatni „krug“ zabrana kojima se sužava sloboda ugovaranja. Ova
ograničenja su određena standardom „Bidobri običajiBI“, koji predstavljaju pravila određene zajednice . Standard „dobri
običaji“ odgovara ponašanju časnih, poštenih i razumnih ljudi.
Pravni poslovi su, najčešće, nemoralni kada im je nemoralan osnov (kauza) ili cilj koji se želi ostvariti pravnim
poslom. Npr. nemoralan je pravni posao kojim jedno lice daje određenu novčanu sumu ocu devojke kako bi se ona udala za
drugo lice. Nemoralan je svaki pravni posao kojim se ograničavaju lične slobode, vređaju intimna osećanja ljudi,
ravnopravnost polova itd.
U praksi često nastaju ugovori sa nemoralnom kluzulom. Ukoliko su one odlučujući razlog nastanka ugovora i
ukoliko on ne može opstati bez te odredbe, poništava se i ceo pravni posao. U suprotnom ugovor ostaje na snazi, a poništava
se nemoralna klauzula – delimična ništavost. Pravni posao može biti protivzakonit i nemoralan istovremeno. Iako su
posledice iste, protivzakonitost je određeniji pojam i zahteva učešće sudije u njenom utvrđenju. Utvrđivati da li je pravni
posao nemoralan je stvar tumačenja. Pitanje nemoralnosti pravnog posla postavlja se tek ako on nije protivzakonit.
Zabranom povrede pravnih normi sprečava se povreda opštih interesa (pravne norme predstavljaju „minimum
morala“).
Nemoralni pravni poslovi su ništavi pravni poslovi. Strane u pravnom poslu ne mogu zahtevati ispunjenje koje
imaju nemoralan cilj, a ne mogu ni zahtevati povraćaj onoga što su dale na ime takvog pravnog posla.

58. ZELENAŠKI PRAVNI POSLOVI

je naročita vrsta nemoralnog posla kod koga je poremećena ravnoteža činidaba stranaka.
Zelenaški pravni posao postoji kad jedna strana ugovara za sebe ili neko treće lice korist koja je u očiglednoj
nesrazmeri sa onim što je ona drugoj strani dala ili učinila, ili se obavezala dati ili učiniti, svesno koristeći nepovoljnu
situaciju saugovarača (stanje nužde, teško materijalno stanje, lakomislenost, nedovoljno iskustvo ili zavisnost).
Da bi pravni posao bio zelenaški potrebno je da postoje 2 elementa – objektivni i subjektivni.
 Objektivni element se ogleda u postojanju „očigledne nesrazmere između ugovornih prestacija (činidbe i
protivčinidbe). Očigledna nesrazmera može biti ugovorena i u korist nekih trećih lica, a ne samo ugovarača. Povreda ovog
načela ujedno je i povreda prinudnih normi, te ovaj pravni posao može biti i protivzakonit. Međutim, zelenaški pravni posao
može postojati i kada nema izričite protivzakonitosti. Termin „očigledna“ je pravni standard koji sud procenjuje. To je
nesrazmera koja „pada u oči“. Npr. prodaja neophodnog leka (insulina) bolesnom licu po ceni od 200 dinara, a cena je,
inače, 100 dinara kada ga ima na tržištu.
Subjektivni element postoji ako je očigledna nesrazmera rezultat svesnog iskorišćavanja nepovoljne situacije
druge ugovorne strane (npr. beda, bolest, siromaštvo, neznanje itd.), a ne njene slobodne volje (npr. plaćanje više cene iz
osobite naklonosti). Jedna ugovorna strana mora svesno (umišljaj ili gruba nepažnja) koristiti nepovoljne okolnosti svog
saugovarača. Često je u subjektivnom momentu prisutna i prevara ili zabluda saugovarača.
Stanje nužde jesvaka nevolja koja donosi opasnost po život, zdravlje imovinu ili čast. Npr. stanje nužde je i
zdravstveni položaj bolesnika, mogućnost da se obznani nešto iz privatnog života itd. Ne mora se odnositi samo na
ugovarača, već i na lica bliska saugovaraču. Teško materijalno stanje je uži pojam od nužde. Npr. imovinska oskudica,
nedostatak sredstava za zadovoljenje osnovnih životnih potreba itd. Nedovoljno iskustvo postoji najčešće kod mlađih, ali
može i kod starijih (npr. kada se promeni životna sredina, ne stekne iskustvo iz određene oblasti itd.). Lakomislenost postoji
ako čovek ne razmišlja dovoljno. Može se javiti iz razloga nedovoljne zrelosti ili intelektualne zavisnosti ili zbog duševnog
uzbuđenja koje isključuuje promišljenu odluku (npr. usled uživanja droga ili alkohola). Jedni uzroci su u samoj osobi, a
drugi izvan osobe.
Na zelenaški pravni posao se NE PRIMENjUJU pravila o ništavosti i delimičnoj ništavosti. On se može poništiti i
pre i posle ispunjenja.
Sud je ovlašćen kod zelenaškog pravnog posla da odbije zahtev nesavesne strane za vraćanje datog i oduzme
predmet prestacije u korist države.

59. PRIVIDNI (fiktivni i simulovani) PRAVNI POSLOVI

Prividni pravni poslovi su oni koji se ne zaključuju sa namerom da proizvedu dejstva svojstvena tom pravnom
poslu. Saugovarači žela da u spoljnom svetu (pred poveriocima, državom itd.) stvore utisak da su zaključili određeni pravni
posao sa namero mda proizvede određeno pravno dejstvo. Njihov motiv je, po pravilu, nedopušten – izbegavanje neke
obeveze prema poveriocu ili državi, tj. izigravanje zakonske zabrane ili prava trećih lica. Npr. prividno se zaključi ugovor o
prodaji da bi se ostvarilo siromaštvo i pravo na socijalno davanje, dečiji dodatak ili sprečilo prinudno izvršenje u korist
poverioca i sl.
Prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama,
a) Fiktivni pravni posao postoji kada strane daju saglasne izjave volje usmerene na zaključenje pravnog posla čije
pravno dejstvo u stvarnosti ne žele. Fiktivni pravni posao se obično zaključuje u cilju izigravanja zakonske zabrane ili prava
trećih lica. Npr. zaključi se ugovor o kupoprodaji, ali se ne želi prenos prava sa prenosioca na sticaoca, već se fingira prenos
da bi se sprečilo prinudno izvršenje u korist poverioca. Ima shvatanja da je fiktivni pravni posao nepostojeći posao, jer se
radi o nedostatku saglasnosti volje. Neki autori fiktivan pravni posao smatraju rušljivim zbog postojanja nesklada između
spoljašnje i unutrašnje volje.
Ukoliko treća savesna lica steknu neka prsava na osnovu fiktivnog pravnog posla, smatraju se konačnim sticaocima
kao da se radi o punovažnom pravnom poslu.
b) Simulovani (prividni) pravni posao postoji kada strane zaključuju jedan pravni posao čije pravno dejstvo ne
žele, prikrivajući pravni posao čije pravno dejstvo stvarno hoće (disimulovani, prikriveni). Kod simulovanog pravnog posla
postoji kauza, ali je ona prividna, dok kod fiktivnih pravnih poslova ne postoji kauza, već samo njen privid. Npr. zaključi se
ugovor o kupoprodaji da bi prikrio ugovor o poklonu (motiv može biti izbegavanje pobijanja ugovora o poklonu zbog
povrede nužnog naslednog dela).
Disimulovani pravni posao proizvodi željeno pravno dejstvo samo ako ispunjava opšte uslove za punovažnost
pravnog posla. Moguće je da i prikriven pravni posao bude ništav. Npr. zaključi se pravni posao o kuprorodaji da bi se
prikrio ugovor o poklonu koji je nemoralan ili je rušljiv zbog zablude o motivu.

60. PRAVNI POSLOVI KOD KOJIH NIJE POŠTOVANA PROPISANA FORMA

Formalni pravni poslovi su oni poslovi kod kojih strane moraju izraziti svoju volju na unapred utvrđen način – u
određenoj bitnoj formi. Većina pravnih poslova u građanskom pravu se, u skladu sa principom konsesualizma i
neformalnosti, zaključuje prostom saglasnošću o bitnim elementima. Međutim, kod nekih pravnih poslova se zahteva forma
kao uslov za njihovu punovažnost.
Nepoštovanje propisane forme dovodi do ništavosti pravnog posla. Npr. po Zakonu o prometu nepokretnosti, ako
ugovor o prodaji nepokretnosti nije zaključen u pismenoj formi, ugovor je ništav.
 Međutim, zakonodavac predviđa i manje rigidnu sankciju, ali ocenu njene primene prepušta sudiji. Naime, sudiji je
dopušteno da utvrđuje cilj pravne norme kojom se određuje forma i da u zavisnosti od toga procenjuje posledice
nepoštovanja forme.
Zakonodavac predviđa još jedan kriterijum koji omogućava da se pravni posao smatra punovažnim, iako nije
poštovana propisana forma. Pravni posao se ne smatra ništavim ako su ga strane izvršile u celini ili pretežnom delu (iako
nije poštovana propisana forma), osim ako iz cilja pravila kojim se propisuje forma očigledno ne proizilazi nešto drugo. Ako
su formu pravnog posla pradvidele same strane, pa nisu poštovale formu, ali su pravni posao izvršile makar i delimično,
pravni posao proizvodi pravno dejstvo (konvalidira).

61. POJAM, VRSTE I PRAVNO DEJSTVO ZABLUDE

U laičkom shvatanju, zabluda označava netačno saznanje ili naivno (pogrešno) razumevanje stvarnosti, tj. činjenice
iz života. Lice u zabludi misli da postoje određene činjenice, koje u stvarnosti ne postoje. Zabluda se sastoji u verovanju da
je istinito ono što je neistinito. Npr. jedno lice veruje da je njegov prijatelj puozdan čovek ili da je hrabar, a on to nije, ili da
je predmet od zlata, a radi se o leguri.
U životu, posledice zablude snosi lice koje je u zabludi ili neznanju.
U građanskom pravu, zabluda može prourokovari povredu principa jednake vrednosti uzajamnih davanja kod
dvostranoobavezujućih pravnih poslova. Ako lice umesto srebrnog pribora za jelo, kupi pribor koji je samo posrebren, onda
je ono oštećeno. Zato pravo dopušta određenoj strani da ističe razlog rušljivosti i zahteva povraćaj u pređašnje stanje.
U pravnom smislu, zabluda je pogrešna predstava o nekom elementu pravnog posla usled koje je došlo do
zaključenja određenog pravnog posla, tj. do nastanka ovlašćenja i obaveza.Međutim, nisu svi elementi pravnog posla od
takvog značaja da zabluda o njima može biti razlog rušljivosti. Rušljivost izazivaju samo bitne zablude.
Vrste zabluda koje su se izdvojile kao uobičajene su: zabluda o pravnoj prirodi pravnog posla (error in negorio),
o predmetu (error in corpore), o svojstvima predmeta (error in supstantia), o ličnosti ugovarača (error in personae), o
motivu (error in motivo) itd.
ZOO reguliše zabludu u delu „mane volje“. „Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa
kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po
nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine“.
Prema tome, u našem pravu pored izričito navedenih bitnih zabluda, zakonodavac prepušta sudu da, shodno
običajima u prometu i nameri strana, proširi krug bitnih zabluda.
a) Zabluda o bitnim svojstvima predmeta
Zabluda o predmetu pravnog posla se javlja kao zabluda o identitetu predmeta i o svojstvima predmeta.
Zabluda o identitetu predmeta postoji kada lice veruje da je kupilo stan na 5. spratu, a radi se o stanu na 15. spratu.
Predstava o identitetu stana kupca se ne poklapa sa predmetom prodaje, tako da nema predmeta pravnog posla i to je ništav
pravni posao. Ne radi se o mani u izjavljenoj volji, nego o nedostatku saglasnosti volje o predmetu ugovora.
Zabluda o svojstvima predmeta odnsi se na svojstva stvari – lice kupuje biser misleći da je pravi, a radi se o
veštačkom, ili kupi umetničku sliku verujući da je reč o originalu, a radi se o reprodukciji itd.
b) Zabluda o ličnosti
je netačna predstava o nekoj karakteristici ličnosti, koja je odlučujuća za pravni odnos. Može se odnositi na identitet
ličnosti, npr. oženjen ili neožejnjen ili stranac ili domaći državljanin i sl.
Po ZOO, zabluda o ličnosti je bitna ako se odnosi na svojstva lica sa kojim se zaključuje ugovor,a ugovor se
zaključuje upravo zbog svojstva tog lica. Npr. gđa A zaključi ugovor o delu sa gđom Marić, angažujući je da joj sašije
novogodišnju haljinu misleći da je to poznata kreatorka, a ispostavi se da se radi o manje poznatoj krojačici sa istim
prezimenom.
c) Zabluda o motivu
postoji kada strana pogrešno veruje u neku činjenicu koja ga je podstakla da zaključi određeni pravni posao. Npr.
lice B verujući da je njegovom sinu (npr. za vreme rata ili elemntarne nepogode) pomogla osoba A, ovome pokloni
numizmatičku zbitku, a ispostavi se da to nije tačno. Motiv, iako pokretačka snaga ljudske aktivnosti, po pravilu nije
poznata saugovaraču, pa ni zabluda o motivu nije pravno relevantna.
Međutim, nekada je motiv poznat saugovaraču. Tada motiv nije skrivena i nevažna činjenica i zabluda o njemu
može biti razlog poništenja pravnog posla. Zabluda o motivu je, prema ZOO, bitna kod svih dobročinih pravnih poslova,
zato što je motiv poznat drugoj strani.
Zabluda o motivu kod teretnih pravnih poslova nije pravno relevantna, osim ako je motiv bio poznat drugoj strani.
Npr. ako je kuća kupljena radi hitnog preseljenja, što je bilo poznato prodavcu, a ispostavi se da to nije moguće još za
godinu dana, jer traje ugovor o zakupu.
d) Zabluda zbog krivog prenošenja volje
 postoji kada je izjava volje učinjena posredno (telegramom, telegrafom), u pogrešnom obliku stigla do druge strane.
U tom slučaju su u zabludi obe strane u pravnom poslu. Ponudilac veruje da je ponuđenom stigla izjava onako kako je
učinjena, a ponuđeni da je ponudilac dao izjavu volje u obliku u kome je do njega stigla. Npr. lice ponudi na prodaju 300kg
jabuka, po ceni od 30din/kg, a do ponuđenog stigne ponuda o prodaji 3000kg jabuka po ceni od 3din/kg.
ZOO: „Zabluda lica preko koga je strana izjavila volju smatra se kao zabluda u vlastitom izjavljivanju volje.

e) Zabluda o pravu
postoji kada lice veruje u postojanje nekog pravnog odnosa koji ne postoji. Neki autori podrazumevaju zabludu o
postojanju pravne norme, drugi pogrešno verovanje u postojanje neke pravne činjenice, ili o pravnom dejstvu pravnog posla
itd. Ova zabluda se , po pravilu, svodi na zbludu o predmetu, ili o osnovu pravnog posla.
ZOO ne pominje izričito zabludu o pravu.
f) Zabluda o pravnoj prirodi pravnog posla
postoji kada strane veruju u zaključenje različitih pravnih poslova. Npr. sticalac misli da se zaključuje ugovor o
poklonu, a prenosilac prava veruje da je zaključen ugovor o kupoprodaji.
PRAVNO DJESTVO
Osnovna sankcija pravnog posla zaključenog uzabludi jeste ništavost. Strana koja je u zabludi mora podneti zahtev
za poništenje.Ova strana mora da dokaže postojanje bitne zablude i ostalih uslova za poništenje posla zbog zablude. Pravni
posao se proglašava ništavim od samog početka (osim ako drugačije proizilazi iz prirode posla) i svaka strana je dužna da
vrati drugoj ono što je uzela na osnovu poništenog pravnog posla.
Posledice poništenja pravnog posla zaključenog u zabludi su restitucija i naknada štete. Lice u zabludi mora da
snosi deo odgovornosti za svoju radnju bez obzira što nema krivice, jer je na suprotnoj strani savesni ugovarač.
Ako ugovorna strana dokaže da je njena zabluda rezultat okolnosti koje se mogu pripisati u krivicu drugoj strani,
onda će njen saugovarač biti obavezan na naknadu štete koja nastaje usled poništenja pravnog posla, ali zbog prevare.

62. USLOVI ZA PONIŠTENJE PRAVNOG POSLA ZAKLJUČENOG U ZABLUDI

Za isticanje razloga rušljivosti kod zablude potrebno je da se radi o bitnoj zabludi. Postojanje bitne zablude
dokazuje ona strana koja se na zabludu poziva. Za poništenje pravnog posla zbog bitne zablude, zahteva se postojanje
dodatnih uslova a to su:
a) Između zablude i zaključenja pravnog posla mora da postoji uzročna veza. Postojanje ove predpostavke
ne dokazuje se posebno, već se predpostavlja samim tim što je pokrenut postupak poništenja.
b) Ako zabluda nije skrivljena, tj. da postoji tzv. izvinjavajuća zabluda. Zabluda je neskrivljena
(izvinjavajuća) ako je ugovorna strana prilikom zaključenja pravnog posla postupala sa dužnom pažnjom, tj. uobičajenom
pažnjom koja se zahteva s obzirom na običaje u prometu ili vrstu pravnog posla. Obaveza na određenu pažnju prilikom
zaključivanja određenih pravnih poslova proizilazi iz načela savesnosti i poštenja. Lice u zabludi mora da dokaže da je
prilikom zaključenja postupalo sa pažnjom koja se zahteva.
c) Pravni posao zaključen u zabludi može se poništiti samo ako druga strana ne želi da izvrši ugovor kao
da zablude nije bilo. Ovo pravilo se primenjuje kod teretnih ugovora kod kojih zabluda dovodi do poremećaja principa
jednake vrednosti uzajamnih davanja. Pristajanje druge strane da otkloni nesrazmeru nastalu usred zablude, (npr. „doplati“
cenu do prave vrednosti ili „umanji“prodajnu cenu), eliminiše povredu principa jednake vrednosti uzajamnih davanja kao
razlog poništenja. d) Podnošenje zahteva za poništenje u zakonom predviđenom prekluzivnom roku. subjektivni rok -
1god od saznanja za zabludu; objektivni rok – 3god od zaključenja ugovora. Ako se pravni posao zaključen u zabludi ne
poništi u zakonom predviđenom roku, on se osnažuje (konvalidira).
e) Saugovarač strane u zabludi (koja zahteva poništenje ovog pravnog posla) mora biti savestan. Savesnost
postoji ako on, prema okolnostima prilikom zaključenja pravnog posla, nije znao, niti je mogao znati za zabludu svog
saugovarača (zabluda o zabludi saugovarača). Teorijski je moguća i tzv. dvostruka i istovetna zabluda – obe strane
pogrešno veruju da je predmet kupoprodaje originalna slika, a ne reprodukcija.

63. POJAM, ELEMENTI I PRAVNO DEJSTVO PREVARE

Prevara je namerno preduzimanje određenih radni od jedne strane u pravnom poslu u cilju dovođenja ili
održavanja saugovarača u zabludi da bi zaključio određeni ugovor. Prvara odrazumeva lažno predstavljanje činjenica
važnih za pravni posao.
Pravara u opštem značenju označava nepoštenje, nečasno ponašanje ili lukavstvo. Prevara je pogrešna predstava
o nekom elementu pravnog posla prouzrokovana od strane saugovarača i/ili trećih lica. Zato se prevara često naziva
„izazvanom zabludom“ ili „kvalifikovanom zabludom“.
Dešava se, često, da prodavac nudeći robu na prodaju ovu hvali navodeći da poseduje svojstva koja ona nema
(„preterana hvala“). Ne smatraju se prevarom radnje koje su prema uobičajenoj pažnji prosečno pažljivog lica očigledno
neistinite ili se tretiraju kao prekomerne hvale. Prilikom utvrđivanja te pravne činjenice moraju se uzeti u obzir: vrsta
pravnog posla, okolnosti pod kojima se zaključuje pravni posao, lična svojstva strana, uloga i značaj reklame itd.
Prema ZOO, prevara je određena na lsedeći način: „Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je
održava u zabludi u namero da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništenje ugovora i
onda kada zabluda nije bitna.
Subjektivni element prevare sastoji se u nameri druge ugovorne strane da izazove zabludu saugovarača o nekom
elementu pravnog posla. Ako je i sama u zabludi o okolnostima za koje tvrdi da su istinite, onda se ne može okriviti.
Objektivni (meterijalni) lement prevare se sastoji u preduzimanju protivpravnih radnji koje realizuju nameru
strane da izazove zabludu kod druge strane. Strana koja ima nameru da prevari saugovarača mora da iznosi neistinite
činjenice. Naime, sama namera nije dovoljna za postojanje prevare, već mora biti ostvarena.
Za postojanje prevare u građanskom pravu potrebno je da radnja prevare bude protivpravna. Nije neophodno da
ima elemente krivičnog dela. Razlika je u tome što kod građanskopravne prevare nastaje pracvni posao koji treba poništiti i
otkloniti posledice, dok kod krivičnog dela prevare ne mora postojati punovažni pravni posao, već najčešće lažno obećanje
zaključenja ili realizacije nekog posla.
PRAVNO DEJSTVO
Prevara je razlog rušljivosti pravnog posla.Strana koja ističe prevaru mora to dokazati. Sud je dužan da postojanje
prevare utvrđuje s obzirom na konkretne okolnosti.
U slučaju poništenja pravnog posla zbog prevare, vrši se restitucija. Lice koje je ovlašćeno da zahteva poništenje
pravnog posla ima pravo i na naknadu štete od lica koje je izvršilo prevaru. Poništenje pravnog posla vrši se prema pravilim
o ništavosti, a naknada štete se duguje prema pravilima o građanskoj odgovornosti.

64. USLOVI ZA PONIŠTENJE PRAVNOG POSLA ZAKLJUČENOG POD PREVAROM

I za prevaru su potrebni određeni uslovi za poništenje. To su:

1) Postojanje uzročne veze. Prevara se vrši sa namerom da se druga ugovorna strana navede na zaključenje
pravnog posla i to tako da bez prevarne radnje druga strana ne bi zaključila taj posao. Prevarna radnja se obično preduzima
radi zaključenja pravnog posla pod povoljnijim uslovima.
2) Prevara mora poticati od saugovarača. Zbog prevare se, načelno, može poinštiti samo pravni posao
zaključen usled prevarne radnje saugovarača, bilo da je preduzima samostalno ili u sadejstvu sa trećim licem.
Međutim, prevaru može izvršiti i treće lice, a da za to ne zna saugovarač prevarene strane. U tom slučaju , pravni
posao se ne može poništiti, jer nedostaje krivica saugovarača, ali se može zahtevati naknada štete od trećeg odgovornog
lica. Dobočini pravni poslovi zaključeni usled prevare trećeg lica mogu se poništiti bez obzira na neznanje saugovarača za
nju. 3) Podnošenje zahteva za poništenje u prekluzivnom roku. subjektivni rok - 1god od saznanja za prevaru;
objektivni rok – 3god od zaključenja pravnog posla.

65. POJAM, ELEMENTI I DEJSTVO PRETNJE

Pretnja (metus) je izazivanje opravdanog straha preduzimanjem ili stavljanjem u izgled nedopuštene radnje prema
ugovornoj strani ili njemu bliskim licima, da bi se izdejstvovalo zaključivanje određenog pravnog posla. Za postojanje
pretnje potrebno je da budu ispunjeni objektivni i subjektivni (prishološki) element pretnje, odn. fizičke ili psihičke prinude.
Objektivni elementi psihičke prinude (pretnje) sastoje se u stavljanju u izgled nekog zla ili buduće opasnosti koja
se može odnositi na ličnost ugovarača ili njemu bliskih srodnika ili na gubitak kakvog materijalnog dobra (npr. „ubiću te“,
„spaliću ti kuću“, „prebiću ti dete“, „baciću ti bombu“, „polomiću ti ruku“ itd. ako ne potpišeš ugovor...). Objektivni
elelement fizičke pretnje (prinude) se ogleda u vršenju fizičke torture (savijanje ruke, udaranje, kidnapovanje deteta i sl.) s
namerom da se saugovarač natera da potpiše određeni ugovor.
Prinuda, i psihička i fizika, mora biti „sadašnja“, što zahteva da između vremena vršenja prinude i zaključenja
ugovora postoji „vidljiva“ veza. Može se dokazivati da je ugovor zaklučen zbog pretnje izvršene i nekoliko meseci ranije,
pod uslovom da je postojao kontinuirani strah.
Subjektivni (psihološki) elelment pretnje postoji ako je prinuda izazvala opravdani strah, tako da je lice koje
izjavljuje volju pod pretnjom prinude bilo prinuđeno na to. Strah je psihički osećaj koji nastaje kao posledica prinude, kojim
se parališe ili ugrožava proces slobodnog formiranja volje. Opravdan strah ugovorne strane može nastupiti kao posledice
prinude koja se odnosi na život i telesni integritet, ili na imovinu saugovarača ili njemu bliskih lica.
Po ZOO, strah je opravdan ako se iz okolnošću vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo
značajno dobro druge ugovorne strane ili trećeg lica.
PRAVNO DEJSTVO
Osnovna sankcija koja se izriče zbog pretnje jeste ništavost pravnog posla. Pravni posao ne važi od samog početka,
kao da nije bio zaključen. Strane su dužne da vrate sve ono što su primile na osnovu takvog pravnog posla (restitucija).
 Pošto pretnja predstavlja nedozvoljeni uticaj na tuđu volju, strana koja trpi štetu zbog poništenja pravnog posla ima
pravo da zahteva naknadu štete. Ako je pretnju izvršilo treće lice, onda pravo na naknadu ima samo savesna ugovorna
strana.

66. USLOVI ZA PONIŠTENJE PRAVNOG POSLA ZAKLJUČENOG POD PRETNJOM

Pretnja je nedozvoljena radnja kojom jedno lice izaziva strah kod drugoga da da izjavu volje određene sadržine
radi zaključenja pravnog posla. Za poništenje pravnog posla zaklujučenog pod pretnjom potrebno je da budu ispunjeni i
drugi uslovi:
a) Između pretnje i učinjene izjave mora postojati uzročna veza. Strah izazvan pretnjom mora biti odlučujući za
davanje izjave o zaključenju posla. Prenja se mora odnostiti na odlučujuće elemente pravnog posla. Ako se odnosi na
nebitne elemente, pravni posao ostaje na snazi bez tih delova – primenjuju se pravila o delmičnoj ništavosti.
b) Da je radnja prinude protivpravna, tj. nedopuštena. Protivpravnost može proizilaziti iz povrede bilo koje norme,
javnog ili privatnog prava, ali i povrede morala, odnosno dobrih običaja. Građanskopravna pretnja je šira od pretnje u
krivičnom pravu. Naime, pojmom pretnje u građanskom pravu obuhvataju se i radnje koje su suprotne dobrim običajima,
dok kod krivičnog to nije slučaj. Lice kome je ugroženo ili povređeno pravo može se obratiti sudu i zahtevati zaštitu.
c) Pretnja je razlog rušljivosti ako je upućena saugovaraču. Međutim, strana u pravnom poslu može dati određenu
izjavu pod strahom, ako je neposredno stavljeno u izgled zlo i licima sa kojima se ona nalazi u veoma bliskim odnosima. To
su deca, roditelji, supružnik ili druga lica.
d) Pretnja ne mora poticati samo od saugovarača. Ako pretnju vrši treće lice, nije potrebno da saugovarač zna za
njeno postojanje.
e) Podnošenje zahteva za poništenje posla u prekluzivnom roku. subjektivni rok - 1god od prestanka prinude;
objektivni rok – 3god od zaključenja pravnog posla. Kad ovo pravo prestane može se zahtevati jedino povraćaj u pređašnje
stanje.

67. PREKOMERNO OŠTEĆENJE

Prekomerno oštećenja (laesio enormis) je materijalna šteta (gubitak) koju jedna strana trpi u momentu zaključenja
teretnog ugovora usled nesklada vrednosti uzajamnih davanja. Postoje 2 koncepta – objektivni i subjektivni.
ZOO je prihvatio subjektivno shvatanje: „Ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala
u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu
vrednost tada nije znala niti je mogla znati“.
Za postojanje instituta preomerno oštećenje zahtevaju se 2 uslova:
1) Nesrazmera između vrednosti prestacija utvrđuje se pomoću pravnog standarda „očigledna
nesrazmera“. Sudija treba da, prema okolnostima slučaja, proceni koja je nesrazmera „očigledna“. To je svakako
nesrazmera koja „pada u oči“ („bode oči“);
2) Za poništenje pravnog posla se, pored postojanja očigledne nesrazmere, zahteva da oštećena strana „nije
znala niti je mogla znati za pravu vrednost činidbe koja je predmet obaveze“. Oštećena strana mora to i da dokaže.
„neznanje“ je najčšće posledica zablude o vrednosti stvari.
Zabluda o pravoj vrednosti pravnog posla mora biti u uzročnoj vezi sa zaključenjem pravnog posla, tj. da oštećena
strna ne bi zaključila takav pravni posao da je znala za pravu vrednost stvari.
Po subjektivnom shvatanju, za pojam lezionog pravnog posla nesrazmera između uzajamnih davanja ugovornih
strana mora da bude posledica mane volje koja se najčešće manifestuje kao zabluda o vrednosti predmeta ugovora.
Po objektivnom shvatanju, koje vodi poreklo iz rimskog prava, za pojam lezionog pravnog posla potrebno je samo
da postoji određena nesrazmera između činidbe i protivčinidbe u momentu zaključenja pravnog posla. Kriterijum na osnovu
koga se utvrđuje potrebna nesrazmera je čisto objektivni. Npr. jedna strana u pravnom poslu ne dobije ni polovinu vrednosti
onoga što je dala ili obećala dati.
Zakonodavac visinu nesrazmera između prestacija utvrđuje objektvino – na osnovu razlomka ili procenta (oštećenje
preko ½ ili preko 50% itd.).
Prekomerno oštećenje je, pored zelenaškog pravnog posla, zablude o svojstvima predmeta i uticaja promenljivih
okolnosti na pravni posao, pravni institiut u funkciji očuvanja principa jednake vrednosti uzajamnih davanja, ali i
principa pravde i pravičnosti.
Za poništenje pravnog posla zbog prekmernog oštećenja, potrebno je da postoje i sledeći uslovi:
a) da se radi o teretnom, komutativnom i uzajamnom ugovoru;
b) da je zahtev za poništenje blagovremeno podnet;
c) da druga strana nije ponudil otklanjanje nesrazmere.
 a) Očigledna nesrazmera može biti element prekomernog oštećenja samo ako je sadržana u teretnim ugovorima koji
su ujedno komutativni (određenost činidbi u momentu nastanka) i uzajamni (sinalagmatički, synallagma – razmena). Takvi
su npr. ugovor o kupoprodaji, trampi, zakupu itd.Prekomerno oštećenje se može javiti i kod ugovora kojima se prenosi
korišćenje autorskog ili pronalazačkog prava i kod ugovora u privredi (u većini pravnih sistema se ne mogu poništiti, jer se
smatra da privredniku mora biti poznata vrednost činidbi). Poništenje zbog prekomernog oštećenja se NE MOŽE zahtevati
kod aleatornih pravnih poslova.
b) Pravo na poništenje lezionog pravnog posla ima samo oštećena strana. Zahtev za poništenje mor biti podnet i
zakonom određenom prekluzivnom roku od 1god od zaključenja posla. Nakon toga, pravni posao se osnažuje (konvalidira).
c) Oštećena strana može zahtevati samo poništenje pravnog posla, a ne i da se ugovor održi na snazi uz korekciju
cene. Druga strana može, ako želi da ugovor ostane da važi, da doplati do prave vrednosti stvari. Može da bira između
povraćaja primljnog ili dopune do prave vrednosti. Interes oštećenog ovom mogućnošćz nije ugrožen, već zaštićen.
PRAVNE POSLEDICE
Ako dođe do ništavosti, pravni posao ne važi od samog početka, a ukoliko je bio izvršen strane su dužne da vrate
nazad jedna drugoj sve što su primile (restitucija).
Oštećena strana ima pravo na naknadu štete po opštim pravilima o odgovornosti.

68. PRAVNI POSLOVI OGRANIČENO POSLOVNO SPOSOBNIH LICA - proćitati

69. PRAVNE POSLEDICE PONIŠTENJA PRAVNOG POSLA. NIŠTAVOST

Ništavost je osnovna posledica nevažećih pravnih poslova. To je sankcija za povredu imperativnih pravnih normi,
javnog poretka ili dobrih običaja. Ništavost kao sankcija, se sastoji u tome što pravni posao koji su strane zaključile ne
proizvodi nikakvo pravno dejstvo od samog početka.
Ništavost deluje retroaktivno. Odstupanja od retroaktivnog mogu nastati kod rušljivih ugovora ili zbog prirode
poništenog pravnog posla.
Posledice ništavosti se, po pravilu, ne mogu naknadno otkloniti. Što je ništavo od samog početka, ne može se
vremenom ispraviti. Po ZOO: „Ništav pravni posao ne postaje punovažan ako zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti
naknadno nestane“.
Izuzetno, zakonodavac dopušta mogućnost odstupanja od ništavosti kao uobičajene posledice „ako cilj povređenog
pravila upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju propisuje nešto drugo“. Prema ZOO: „Ako je
zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije nešto drugo
predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice“.
Iako rušljivi pravni poslovi prroizvode u početku pravno dejstvo, kada se ponište, ne važe od samog početka.
Ništavost se mora konstatovati sudskom odlukom, koja je deklarativnog karaktera. Donosi se na zahtev
ovlašćenog lica. Pravo na zahtevanje poništenja kod ništavih pravnih poslova ne prestaje protekom vremena, dok se kod
rušljivih pravnih poslova može ostvariti samo u određenom prekluzivnom roku.
Poništenje se može tražiti i za raskinute ugovore.
Pošto se konstatuje ništavost, sud može naložiti: restituciju, oduzimanje predmeta prestacijeu korist države i
nadoknadu štete.

70. POVRAĆAJ U PREĐAŠNJE STANJE (RESTITUCIJA)

Pravni posao koji je poništen ne proizvodi pravne posledice od samog početka – retroaktivno. Ako strane nisu
izvršile svoje obaveze, jedna drugoj ne duguju ispunjenje. Međutim, ako su obaveze iz ništavog pravnog posla ispunjene,
svaka strana je dužna da vrati drugoj ono što je primila na osnovu takvog pravnog posla. Povraćaj (restitucija) se mora tako
izvršiti, kako bi se ponovo steklo svoje pravo u punom obimu.
Restitucija može biti dvostrana ili jednostrana.
ZOO je regulisao restituciju kao posledicu ništavosti.
Povraćaj u pređašnje stanje vrši se, po pravilu, u naturalnom obliku.Kada se poništi pravni posao, sve mora biti
dovedeno u pređašnje stanje, kao da pravnog posla nije ni bilo. Izuzetno, ako povraćaj u naturalnom obliku nije moguć
(stvar je uništena ili otuđena) ili se priroda onog što je dato protivi vraćanju (npr. nošeno odelo, korišćen pribor za jelo i sl.),
ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon ne određuje
nešto drugo.
Posebna zaštita maloletnog lica menja pravo druge ugovorne strane u pogledu zahteva za povraćaj činidbe. Naime,
ona može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koje se nalazi u imovini ograničeno poslovno sposobnog lica. Npr.
ako je od kupovne cene prodajom stvari u iznosu od 100din, već potrošena polovina, onda bi se za taj iznos morala umanjiti
njegova imovina. Zato će ograničeno poslovno spossobno lice dugovati samo iznos od 500din.
71. ODUZIMANJE PREDMETA ČINIDBE U KORIST DRŽAVE

Pravo na rastituciju ima i nesavesna strana, zbog prirode imovinske sankcije u građanskom pravu, kao i prirode
nevažnosti pravnih poslova. Ipak, ZOO je predvideo i izuzetak za teže oblike nesavesnosti: „ Ali ako je ugovor ništav zato
što je po svojoj sadržini protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili
delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je dala drugoj, a može odlučiti da druga strana ono što je primila
po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ima sedište ili prebivalište“.
Do odstupanja od restitucije, tj. oduzimanja predmeta činidbe u korist države dolazi, ako je u pitanju ništav pravni
posao, i to zabranjen (protivzakoniti, nemoralni ili zelenaški). Ova sankcija se NE MOŽE primeniti kod nedostatka forme,
poslovne sposobnosti ili razloga za rušljivost posla.
Zakonska odredba ovlašćuje sud da odbije zahtev samo nesavesne strane. Međutim, u praksi je preihvaćena
mogućnost oduzimanja prestacija obema nesavesnim stranama u korist države, bez obzira koja je podnela zahtev. Prilikom
odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti obeju strana, o značaju ugroženog dobra i društvenog interesa, kao i o
moralnim shvatanjima društva.
U našem pravu je ova snakcija prihvaćena iz preventivnih razloga, da bi se sprečilo zaključivanje ovakvih
ugovora.

72. NAKNADA ŠTETE I PRAVNI POLOŽAJ TREĆIH LICA – pročitati

73. KONVERZIJA I KONVALIDACIJA. DELIMIČNA NIŠTAVNOST

Nekada je moguće da ništav pravni posao, ukoliko sadrži uslove za drugi pravni posao kojim se mogu zadovoljiti
interesi strana, proizvede dejstvo tog drugog pravnog posla. To je konverzija ili „zamena“ ništavog pravnog posla drugim
koji proizvodi slično pravno dejstvo.
Za konverziju nije potrebna saglasnost strana koje su ga zaključile.
Uslovi pod kojima je konverzija moguća su:
a) da nije u pitanju ništav pravni posao koji je izričito zabranjen. Konverzijom se ne mogu spasavati
zabranjeni pravni poslovi (protivzakonit, nemoralan, zelenaški, prividan), već ništavi poslovi zbog nedostatka forme.
Konverzija se NE MOŽE primenjivati na rušljive pravne poslove koji se mogu spasavati osnaženjem (konvalidacijom).
b) da se može predpostaviti da bi ugovorne strane zaključile taj drugi pravni posao da su znale za
ništavost zaklučenog ugovora.

Konvalidacija predstavlja naknadno osnaženje rušljivih pravnih poslova. Ništavi pravni posovi se ne mogu osnažiti.
Izuzetno, ništavi pravni poslovi se mogu konvalidirati ako je zabrana manjeg značaja, a ugovor je IZVRŠEN.
Rušljivi pravni poslovi se mogu osnažiti, jer se njima povređuju, pretežno, privatni interesi. Zato se na poništenje
ovih pravnih poslova mogu pozivati samo ovlašćena lica i to u određenom roku.
Uslovi pod kojima se konvalidacija može vršiti su:
a) da je u pitanju rušljiv pravni posao. Pravni poslovi koji se mogu konvalidirati su pravni poslovi
zaključeni pod zabludom, prevarom ili pretnjom, poslovi koje zaključi ograničeno poslovno sposobno lice i kod kojih
postoji prekomerno oštećenje.
b) da je protekao prekluzivni rok za poništenje ili da se ovlašćeno lice odreklo prava na isticanje razloga
rušljivosti pre proteka roka.

DELIMIČNA NIŠTAVOST
O njoj govorimo kada se u pravnom poslu može poništiti samo neka od ugovornih klauzula, tako da pravni posao
ože proizvesti pravno dejstvo i bez nje.
Pravni odnos ostaje da važi ako je ništava sporedna klauzula. Ali ako je ništava klauzula bila uslov ugovora ili
odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen, njena ništavost povlači ništavost celog pravnog posla.
ZOO predviđa i izuzetak: „Ugovor će ostati da važi čak i ako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda
ugovora u slučaju kad je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje “. Npr. ugovor
o zajmu u kome je ugovorena kamata u iznosu višem od zakonom dopuštene, ostaje da važi, sa iznosom zakonske kamate
iako je tako visoka kamata bila uslov zaključenja ugovora.
OSNAŽENJE PRAVNIH POSLOVA IZVRŠENJEM
Poseban slučaj konvalidacije postoji u slučaju nepoštovanja određene forme. ZOO dopušta da takav pravni posao
važi „ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili pretežnom delu, obaveze koje iz njga nastaju“.
Međutim, pravni posao koji nije zaključen u propisanoj formi može se konvalidirati samo ako se ne radi o formi
koja je predviđena u opštem interesu.
74. POJAM, DEJSTVO I VRSTE ZASTUPNIŠTVA

Zastupništvo je pravni institut koji omogućava da u ime i za račun jednog lica ( zastupano lice) pravni posao i
pravne radnje preduzima drugo lice (zastupnik), pri čemu pravne posledice nastaju neposredno za zastupano lice. Pravna
konstrukcija zastupništva predpostavlja 3 lica: zastupano lice, koje ovlašćuje drugoga da za njega i njegov račun zaključuje
pravni posao, zastupnik, koji zaključuje pravni posao sa trećim licem i treće lice, koje je druga ugovorna strana. Pravni
posao zaključuje zastupnik, ali su ugovorne strane zastupani i treće lice. Zastupništvom se odstupa od načela da pravni
posao važi samo za lica koja su učestvovala u njegovom zaključenju.
Zastupnik je dužan da trećem licu stavi do znanja da je ovlašćen za preduzimanje pravne radnje ili da je to trećem
licu bilo poznato na osnovu okolnosti, znači da postupa sa namreom zastupanja. Nepostojanje takve namere ima za
posledicu da pravni posao nastaje između zastupnika i trećeg lica.
Zastupništvo je slično sa određenim pravnim institutima, kao što su posredovanje, prenošenje izjavljene volje
(glsonoša), komision i nezvano vršenje tuđih poslova.
Ugovorom o posredovanju, posrednik (meštar) se obavezuje da nađe i dovede u vezu sa nalogodavcem lice koje
je moguća ugovorna strana, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati nagradu ako dođe do zaključenja pravnog posla.
Posrednik NE PRENOSI izjavljenu volju nalogodavca, već samo omogućava određenim licima da stupe u vezu sa
nalogodavcem radi pregovora. Posrednikove radnje nisu pravne, već faktičke prirode.
Glasonoša prenosi izjavljenuvolju jednog lica drugome. On ne izjavljuje svoju volju, već tuđu volju prenosi
eventualnoj strani ugovornici. Glasnonošra MOŽE BITI i poslovno nesposobno lice.
Kod komisionog posla, komisionar zaključuje pravni posao sa trećim licem u svoje ime, ali za račun komitenta.
Pravni odnos iz komisionog posla nastaje između komisionara i trećeg lica, kao druge ugovorne strane. Komisionar
zaključuje pravni posao u svoje ime. Međutim, on je dužan da prava i obaveze iz tog pravnog posla prenese na komitenta.
Nezvano vršenje tuđih poslova ili poslovodstvo bez naloga postoji kada nezvani vršilac – poslovođa bez naloga,
izvrši pravni ili materijalni posao za gospodara posla bez ovlašćenja, a radi zaštite interesa onoga čiji je posao. Za razliku od
zastupnika, on može preduzeti kako pravne, tako i materijalne akte (npr. popravka u tuđem stanu bez prisustva vlasnika).
Domet zastupništva je, ipak, ograničen. Najpre, zastupništvo je od koristi pravnim subjektima tamo gde inače mogu
smi zaključivati pravne poslove i preduzimati pravne radnje. Ono ne širi domen njihove poslovne sposobnosti. Ugovornim
zastupništvom se ne može „pokriti“ nedostatak poslovne sposobnosti. Zastupništvo nije moguće kod pravnih radnji i izjava
volje koje se mogu preduzeti samo lično, kao npr. sastavljanje testamenta (zaveštanje); zaključenje braka (osim pod
dodatnim uslovima). Nalaz stvari, kao faktička radnje, može se izvršiti samo lično. Izjava o priznanju očinstva se ne može
dati preko zastupnika ili punomoćnika. Preko zastupnika se ne mogu preduzeti ni faktičke radnje (delikti).
VRSTE ZASTUPNIŠTVA
Pravni subjekti mogu lično zaključivati pravne poslove i druge pravne radnje, ali to pravo mogu, ugovorom, preneti
u na drugoga – ugovorno zastupništvo.
Ovlašćenje na zastupanje može imati svoj osnov i u zakonu i onda je to vanugovorno ili zakonsko zastupništvo.
Poslovno nesposobnim licima, kao i onim licima koja su objektivno sprečena da preduzimaju radnje ili postoje drugi
razlozi, zakon postavlja zastupnika. Zakon određuje zastupnika i u drugim posebnim situacijama, kada je potrebno štiti
određene zakonom priznate interese.

75. UGOVORNO ZASTUPNIŠTVO

je vrsta zastupništva, kod koga zastupani (vlastodavac) zaključuje ugovor sa zastupnikom (punomoćnikom), iz
koga nastaje ovlašćenje na zastupanje. Ovlašćenje na zastupanje naziva se punomoćje, tako da se ugovorno zastupništvo
naziva punomoćstvom. Za nastupanje dejstva ugovornog satupništva potrebno je: (1) ovlašćenje na zastupanje; (2) da
punomoćnik izjavljuje volju; (3) namera za zastupanje.
1) OVLAŠĆENJE ZA ZASTUPANJE (PUNOMOĆJE)
Punomoćje je jednostrana izjava volje vlastodavca kojom ovlašćuje punomoćnika da u njegovo ime zaključuje
pravne poslove i preduzima druge pravne radnje. Zahvaljujući punomoćju, pravni posao koji zaključuju punomoćnik i treće
lice pogađa, neposredno, imovinu vlastodavca, kao da je on učestvovao u njegovom zaključenju. Punomoćje, u našem
pravu, mora imati formu koja se zahteva za ugovor koji se zaključuje na osnovu punomoćja. Za zaključenje pismenog
ugovora, punomoćje treba da bude u pismenoj formi.
Punomoćje je jednostrani pravni posao koji nastaje izjavom samo jednog lica – vlastodavca. Istovremeno,
punomoćje je apstraktni pravni posao, jer se iz njega ne vidi razlog zbog koga se punomoćnik obavezuje na zaključenje
pravnog posla sa trećim licem. Punomoćje je, u odnosu na ugovor o nalogu ili mandatu, kao osnovnom pravnom poslu,
nezavisan i samostalan pravni posao. Postojanje i obim punomoćja su nezavisni od pravnog odnosa na čijoj je podlozi
punomoćje dato.
 Punomoćje podrazumeva postojanje pravnog posla koji se zaključuje između vlastodavca i punomoćnika i koji je
dvostrani pravni posao. Ovim pravnim poslom, punomoćnik se obavezuje vlastodavcu da u njegovo ime i za njegov račun,
uz naknadu ili bez, zaključuje pravne poslove ili preduzima druge pravne radnje. Za razliku od punomoćja, koje se smatra
spoljašnjim (eksternim) pravnim aktom, pravni posao između vlastodavca i punomoćnika smatra se unutrašnjim (internim)
pravnim poslom. Ugovor kojim e uređuju međusobni odnosi između vlastodavca i punomoćnika može biti takav da sadrži
samo ovlašćenje na zastupanje i onda se on naziva ugovor o nalogu (punomoćju ili mandatu). Odnos vlastodavca i
punomoćnika može biti uređen i drugim ugovorima (o radu, delu i sl.). Ugovori iz kojih nastaje punomoćje su kauzalni
ugovori i, po pravilu, ugovori koji se zaključuju s obzirom na lična svojstva ugovornih strana.
Punomoćje je punovažno čak i kada je osnovni pravni posao prestao da važi. Na drugoj strani, osnovni pravni posao
može da ostane da važi čak i ako je punomoćje opozvano, osim ako je njime bila predviđena samo obaveza nalogoprimca da
za zastupano lice – nalogodavca, zaključi određeni pravni posao. U tom slučaju, opoziv punomoćja dovodi do prestanka i
osnovnog odnosa.
a) Samokontrahiranje
ili zaključivanje posla sa samim sobom postoji:
a) Kada je zastupnik jedne strane istovremeno i druga ugovorna strana;
b) Kada je isto lice istovremeno zastupnik obe strane. Punomoćnik je dužan da kada zaključuje pravni
posao za vlastodavca štiti njegove interese. Kod samokontrahiranja dolazi do sukoba interesa ili kolizije, jer će punomoćnik
štititi svoje interese. Zato samokontrahiranje, načelno, nije dopušteno. Ipak se može dozvoliti kad je kolizija interesa
isključena.
b) Vrste punomoćja
Po obimu, punomoćje može biti:
1) Opšte (generalno) – koje ovlašćuje punomoćnika da za vlastodavca preduzima sve pravne poslove,
odnosno pravne radnje. Međutim, zakonodavac obim opšteg ili generalnog punomoćja svodi na preduzimanje pravnih
poslova koji spadaju u redovno poslovanje;
2) Posebno (specijalno) – kada je punomoćnik ovlašćen za preduzimanje određene vrste pravnih poslova ili
pravnih radnji. To su poslovi određene vrste koji prelaze granicu redovnog upravljanja, kao što je npr. prodaja
nepokretnosti. Za neke pravne radnje, zakonodavac zahteva postojanje posebnog punomoćja za svaku radnju.
c) Prekoračenje punomoćja
Ako punomoćnik prekorači ovlašćenje iz punomoćja, takav pravni posao ne obavezuje vlastodavca, osim ako ga je
naknadno odobrio – ratifikacija. Odobrenje vlastodavca ima retroaktivno dejstvo.
Neovlašćeno zastupanje postoji kada ovlašćenje uopšte NIJE POSTOJALO ili je prestalo da postoji. U slučaju ako
je ugovor zaključilo lice koje nije imalo ovlašćenje za zastupanje, pravni posao se, takođe, može ratifikovati. Međutim, ako
se ugovor ne odobri, savesna strana ugovornica može zahtevati naknadu štete samo od neovlašćenog zastupnika.
d) Prenošenje punomoćja
Ugovor o punomoćju se zaključuje s obzirom na ličnost. Vlastodavac računa da će povereni posao punomoćnik
izvršiti lično. Zato su prava i obaveze iz punomoćja neprenosiva na treće lice. ZOO zabranjuje prenošenje ovlašćenja na
druga lica, osim u slučajevima kada to zakon dopušta ili kada je ugovoreno. Izuzetno, zakon tu mogućnost dopušta ako je
punomoćnik sprečen da lično obavi posao, a interesi zastupanog zahtevaju neodložno preduzimanje pravne radnje.
Prenošenje ovlašćenja na drugo lice zove se supstitucija.
2) NAMERA ZA ZASTUPANJE
omogućava da se pravna dejstva pravnog posla koji se zaključuje sa trećim licem odraze u imovini vlastodavca, a ne
zastupnika. Namera za zastupanje podrazumeca da zastupnik jasno i nedvosmisleno obavesti saugovarača da nastupa u ime
vlastodavca i da se s tim saglasi treće lice.
3) ZASTUPNIK IZJAVLJUJE VOLJU
Zastupnik nije niti glasonoša koji samo prenosi volju nalogodavca, niti posrednik koji dovodi u vezu pregovarače za
zaključenje pravnog posla. Zastupnik je ovlašćen da procenjuje, u granicama ovlašćenja, interes vlastodavca i da pregovara
radi zaključenja određenog pravnog posla u ime vlastodavca. On je „misleći“ pregovarač. Ipak, vezan je sadržinom
ovlašćenja i uputstvima dobijenim od vlastodavca.
Vlastodavac preko punomoćnika može sticati samo ona prava koja može i lično, tj. u granicama poslovne
sposobnosti.

76. VANUGOVORNO (ZAKONSKO) ZASTUPNIŠTVO

nastaje neposredno na osnovu zakona ili, posredno, na osnovu pravnih akata ili odluke suda ili drugih državnih
organa. Dok kod ugovornog zastupništva, pored punomoćnika, pravni posao može preduzeti i vlastodavac, kod zakonskog
to nije moguće – zastupano lice je isključeno iz učešća u preduzimanju pravnih radnji.
 U našem pravu, roditelji zastupaju maloletnu decu, kao i punoletna lica koja se nalaze pod produženim roditeljskim
staranjem. Odluka o zastupanju (odn. produženje roditeljskog prava) donosi se u vanparničnom postupku na predlog
jednog ili oba roditelja ili organa starateljstva.
Zastupanje lica koja su lišena poslovne sposobnosti je zakonsko-sudsko zastupništvo, jer se odlukom suda ili
drugog državnog organa određuje obim ovlašćenja ili i zastupnik i obim ovlašćenja. Zakonski zastupnik lica koja nisu pod
roditeljskim staranjem jeste staralac.
Poseban vid sudskog zastupništva, kao vrste zakonskog zastupništva, postoji za pojedine slučajeve ili poslove, tzv.
sudsko zastupništvo u užem smislu. Sud ili drugi državni organ mogu postaviti posebnog staraoca u slučaju kada je to
potrebno radi zaštite prava i interesa pojidinih lica (npr. u porodičnom pravu). Organ starateljstva je dužan da postavi
staratelja: licu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika; nepoznatom sopstveniku
imovine; licu čiji su intersi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odn. licima koja imaju suprotne
interese, a istog zakonskog zatupnika (kolizijski staratelj); stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji
RS; licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog.

77. PRESTANAK ZASTUPNIŠTVA – pročitati

78. NEDOPUŠTENE RADNJE (DELIKTI) – pročitati

79. SLOBODNO VRŠENJE GRAĐANSKIH SUBJEKTIVNIH PRAVA I OGRANIČENJA – NEDOSTAJE!!!!!

80. POJAM I KRITERIJUM ZLOUPOTREBE PRAVA – NEDOSTAJE!!!!!

81. POJAM, DEJSTVO I USLOVI NASTUPANJA ZASTARELOSTI – NEDOSTAJE!!!!!

82. ROKOVI ZASTARELOSTI. RAČINANJE, PRIRAČUNAVANJE, PREKID I ZASTOJ ZASTARELOSTI –

NEDOSTAJE!!!!!

83. PREKLUZIJA – NEDOSTAJE!!!!!

84. ZAŠTITA GRAĐANSKIH SUBJEKTIVNIH PRAVA – pročitati