NADLEŽNOST SUDA PRAVDE

EVROPSKE UNIJE
 OPŠTE KARAKTERISTIKE NADLEŽNOSTI
 Sud pravde EU ima osobenu nadležnost u
odnosu na sve druge međunarodne sudove (u
sporovima iz domena prava EU Sud pravde ima
obaveznu nadležnost - njegova nadležnost nije
fakultativnog karaktera i ne zavisi od prethodnog
pristanka država članica u svakom konkretnom
slučaju)
 Međutim, Sud pravde EU nema izvornu
nadležnost, već ona mora biti predviđena nekim
aktom, i to:
- osnivačkim ugovorima (najčešće),
- sekundarnim zakonodavstvom,
- ugovori koje zaključuje EU - nadležnost Suda ovde je
zasnovana na saglasnosti strana izraženoj u
arbitražnim klauzulama iz javnopravnih ili
privatnopravnih ugovora
 OPŠTE KARAKTERISTIKE NADLEŽNOSTI (2)
 Sud pravde Evropske unije “osigurava poštovanje prava
prilikom tumačenja i primene Ugovora” - (čl. 19 Lisabonskog
ugovora)
 Nadležnost Suda pravde nije ista u svim oblastima delovanja
Evropske unije
- u oblasti koja je ranije spadala u prvi stub Sud ima punu nadležnost;
- u ranijem trećem stubu (današnja oblast slobode, bezbednosti i
pravde) Sud ima nadležnost gotovo identičnu kao u ranijem prvom
stubu, uz dva ograničenja (privremena nemogućnost delovanja
povodom ranijih akata donetih u ovoj oblasti (okvirne odluke,
odluke...) do njihove zamene novim aktima (regulative, direktive,
odluke), a rok je do 2016. g.; i nemogućnost ocenjivanja valjanosti i
srazmernosti akata policije i drugih organa u oblasti održavanja reda
i unutrašnje bezbednosti;
- u oblasti ZSBP nadležnost Suda je potpuno isključena. Sud jedino
može kontrolisati razgraničenje nadležnosti EU u oblasti ZSBP i
ostalim područjima njenog delovanja; i mogućnost odlučivanja po
tužbama privatnih subjekata o valjanosti odluka Saveta EU u oblasti
ZSBP kojima se uvode restriktivne mere prema ovim subjektima.
 PODELA NADLEŽNOSTI

1) odlučivanje po direktnim tužbama

(parnična nadležnost - direktna i arbitražna)

2) odlučivanje o prethodnim pitanjima

(indirektna ili prejudicijelna nadležnost)

3) davanje savetodavnih mišljenja

(savetodavna ili konsultativna nadležnost)

4) odlučivanje o žalbama (apelaciona

nadležnost)
 VRSTE DIREKTNE NADLEŽNOSTI
1. Sporovi u kojima nadležnost Suda pravde EU
zasnovana neposredno na odredbama prava EU
(osnivačkih ugovora i sekundarnih izvora)
- u ovim sporovima ovlašćenim subjektima omogućen je
direktan pristup Sudu
- pravo EU predviđa 5 vrsti direktnih tužbi ove vrste, i
to: a) tužba zbog neispunjenja obaveze; b) tužba za
poništaj akata; c) tužba zbog propuštanja; d) tužba
za naknadu štete; i e) tužbe službenika EU.
2. Sporovi u kojima je nadležnost Suda pravde EU
zasnovana na saglasnosti strana u sporu
(arbitražna klauzula iz javnopravnih i
privatnopravnih ugovora, kompromis ili
naknadni sporazum ugovornih strana) – u ovom
slučaju za obraćanje Sudu neophodno da EU i države
izričitom izjavom volje prihvate njegovu nadležnost
 TUŽBA ZBOG
NEISPUNJENJA OBAVEZA
 POJAM I PROCESNA LEGITIMACIJA
Osnov za podnošenje ove tužbe je neispunjenje obaveza
iz prava EU od strane države članice
Cilj tužbe je da Sud utvrdi propust države u ispunjavanju
obaveza i da se ona obaveže da prekine sa
neizvršenjem

Tuženi:
-država članica koja navodno nije ispunila neku obavezu

Tužioci:
a) Komisija
b) države članice
 OSNOV ZA PODNOŠENJE TUŽBE
Obaveza zbog čijeg nepoštovanja se država
članica tuži može biti ustanovljena:
1. Osnivačkim ugovorom
2. Sekundarnom legislativom
3. Ugovirma koje je EU (ranije EZ) zaključila sa
trećim subjektima

Država može povrediti obaveze iz prava EU

činjenjem ili nečinjenjem
 PROCEDURA
Komisija pokreće ispitivanje navodne povrede
obaveze na osnovu prijave nekog subjekta ili na
sopstvenu inicijativu
Komisija uživa diskreciono pravo da odluči o kom
će slučaju navodnog kršenja obaveze pokrenuti
istragu

Ukoliko postoji sumnja da je prekršena obaveza,

postupak se odvija u dve faze, i to:
1.Administrativna faza
2. Sudska faza
 PROCEDURA
Adminstrativni postupak ima 3 faze:
1. Komisija sa državom vodi neformalne pregovore
2. Komisija zvanično obaveštava državu o navodnoj
povredi
3. Komisija usvaja obrazloženo mišljenje gde
navodi koja je pravna norma prekršena i određuje
rok u kom država treba otkloniti tu povredu

Ukoliko država ne postupi u skladu sa obrazloženim

mišljenjem i ne otkloni povredu u ostavljenom
roku, Komisija može podneti tužbu Sudu
 ROK ZA PODNOŠENJE TUŽBE
Rok za podnošenje tužbe:

Nije propisan rok za pokretanje postupka pred

Sudom, ali Komisija mora sačekati istek roka koji
je utvrđen obrazloženim mišljenjem

Međutim, vreme između pokretanja

administrativnog postupka i podizanja tužbe ne
sme biti predugo, jer bi to tuženoj državi moglo
otežati odbranu
 PROCEDURA KADA JE DRŽAVA TUŽILAC
Sličan postupak predviđen je i u slučaju kada država
članica smatra da druga država nije ispunila neku
obavezu ustanovljenu pravom EU
Pre nego što podnese tužbu Sudu, država je dužna da se
obrati Komisiji i da pred nju iznese taj slučaj povrede
Komisija i tada obaveštava državu koja je izvršila
navodnu povredu i poziva je da iznese svoje viđenje
slučaja, a ako povreda ne bude otklonjenja onda
Komisija donosi obrazloženo mišljenje
Međutim, izostanak obrazloženog mišljenja ne
predstavlja prepreku za pokretanje sudskog postupka od
strane zainteresovane države (država stiče pravo da se
obrati Sudu po isteku roka od tri meseca od dana
iznošenja tog predmeta Komisiji)
 UTVRĐIVANJE POVREDE
Povodom podnete tužbe Sud sprovodi postupak u utvrđuje
da li je država prekršila neku obavezu iz prava EU

U toku sudskog postupka tužene države iznose različite

argumente u svoju odbranu, ali Sud nije prihvatao:
a) argument da je država preduzela sve raspoložive mere za
izvršenje obaveza, ali do izvršenja nije došlo usled delovanja
ili nedelovanja zakonodavnih ili sudskih organa ;
b) odredbe nacionalnog zakonodavstva, pa i ustavne
odredbe ne izvinjavaju u slučaju neispunjenja obaveza ;
c) odgovornost federacije ne isključuje činjenica da je
povredu izvršio organ vlasti federalne jedinice ;
d) unutrašnje političke prilike, ekonomsk a i socijalna situacija
u zemlji ne može biti opravdanje za neispunjenje
obaveza iz prava EU;
e) pozivanje na činjenicu da su i druge članice počinile istu
tu povredu.
 DEJSTVO PRESUDE
Sud presudom utvrđuje da li postoji ili ne postoji
povreda obaveze ustanovljene pravom EU
Presuda je deklarativne prirode jer se njome
samo konstatuje da je država propustila da ispuni
svoje obaveze
Sud nije ovlašćen da državi naredi da nešto učini
ili ne učini, niti može da poništava nacionalne
propise kojima se krše obaveze iz prava EU
Ako Sud potvrdi da država nije ispunila neku od
obaveza, ta država je obavezna da preduzme
potrebne mere kojima će izvršiti presudu
 IZVRŠENJE PRESUDE
Države ugovornice su dužne da izvršavaju presude Suda
pravde EU (čl. 260 UFEU)
Ako Komisija EU oceni da država nije izvršila presudu,
ona će od te članice tražiti da se izjasni o tome
Ako Komisija ne bude zadovoljna objašnjenjem države i
njenim ponašanjem u vezi izvršenja presude, ona taj
slučaj može izneti pred Sud pravde EU i predložiti visinu
paušalnog iznosa ili kazne koji država treba da plati zbog
neizvršenja presude
Konačnu odluku o tome da li je država izvršila presudu ili
nije donosi Sud pravde EU u novom sudskom postupku
Ukoliko utvrdi da presuda nije izvršena, Sud će odrediti
plaćanje paušalnog iznosa ili kazne, pri čemu se ne
mora držati predloga Komisije
TUŽBA ZA PONIŠTAJ AKATA
 AKTI KOJI PODLEŽU KONTROLI
 Sud ceni zakonitost obavezujućih akata (odluka)
organa EU
 Predmet ocene je samo saglasnost akata institucija EU
i drugih tela, kancelarija i agencija Unije sa
osnivačkim ugovorima i drugim propisima (pri tome
nije bitan naziv samog akta, već njegova suština)
 Predmet ocene ne mogu biti: akti koje donose države
članice izvan domena nadležnosti EU; programski akti;
pripremni akti koji nisu konačni, već samo jedna faza u
postupku

 kontroli ne podležu preporuke i mišljenja (jer su

neobavezujući akti)
 TUŽIOCI, TUŽENI I ROK ZA TUŽBU
1. TUŽIOCI:
 privilegovani tužioci: države članice, Savet, Komisija i
Evropski parlament;
 poluprivilegovani tužioci: Računovodstveni sud,
Evropska centralna banka i Komitet regiona;
 neprivilegovani tužioci: pravna i fizička lica

 Čl. 263 UFEU ne pominje druga tela i agencije EU kao

tužioce, te se čeka praksa Suda po tom pitanju
2. TUŽENI
Savet, Komisija, Evropska centralna banka, Evropski
parlament i Evropski savet (ova dva poslednja organa, kao i
druga tela i agencije EU, ukoliko njihovi akti proizvode pravno dejstvo prema
trećima)
3. ROK ZA PODNOŠENJE TUŽBE
- 2 meseca od objavljivanja ili saopštavanja akta
 RAZLOZI ZA PONIŠTAJ

Razlozi za poništaj akata:

 nedostatak nadležnosti
 bitna povreda pravila postupka

 povreda ugovora ili bilo kog propisa koji se

odnosi na njegovu primenu

 zloupotreba ovlašćenja
 DEJSTVO PRESUDE O PONIŠTAJU AKATA
 deluje erga omnes
 retroaktivno dejstvo – ex tunc
 poništenje u celosti ili delimično (Sud može odlučiti da
pojedina dejstva poništenog akta ostanu na snazi, ako
je to potrebno radi zaštite pravne sigurnosti)
 Presuda obavezuje organe koji su doneli poništeni akt
da preduzmu potrebne mere radi njenog izvršenja
(prvenstveno su dužni da više ne primenjuju akt u
pitanju i da povuku ili ukinu sve druge akte donete na
osnovu njega, kao i da u razumnom roku donesu novi
akt koji neće sadržati nedostatke koji su doveli do
ništavosti)
TUŽBA ZBOG PROPUŠTANJA
 POJAM

 Sud ne kontroliše samo zakonitost usvojenih

akata, već je ovlašćen da kontroliše i da li organ
koji je obavezan da donese neki akt, tu svoju
obavezu ispunjava (“ćutanje administracije”)

 Tužbom zbog propuštanja se od Suda traži da

propuštanje organa da donese određeni akt
proglasi povredom osnivačkog ugovora
 USLOVI
1. Propuštanje mora biti nezakonito, tj. mora predstavljati
kršenje osnivačkog ugovora
Ugovor nije prekršen kada organ propusti da deluje u pogledu
nečega što nije njegova obaveza (ova tužba se ne može podići
ako nadležni organ raspolaže pravom slobodne ocene ili mu je
ostavljeno diskreciono ovlašćenje u pogledu odlučivanja)
2. Organ o čijem se propustu radi nije usvojio nikakav stav
(Ukoliko je organ doneo odluku da neće delovati, bilo potpuno
ili delimično, postoji njegova “negativna” odluka i protiv nje se
može podneti samo tužba za poništaj akata)

3. Mora izostati usvajnaje obavezujućih akata

Predmet tužbe zbog propuštanja su isti oni akti protiv kojih se
može podneti tužba za poništaj (u praksi se često alternativno
podnose tužbeni zahtevi za poništaj nekog akta ili utvrđenje da
je došlo do propuštanja)
 TUŽENI I TUŽIOCI
Krug tuženih i tužilaca je donekle sličan kao kod tužbe za poništaj
akata, ali nije identičan (čl. 265 UFEU)
1. Pasivna procesna legitimacija - Savet, Komisija, Evropski
parlament, Evropski savet i Evropska centralna banka, kao i
druga tela i agencije EU. Od institucija EU, ova tužba ne može
biti podneta protiv Suda pravde EU i Računovodstvenog suda

2. Aktivna procesna legitimacija

 Privilegovani tužioci su države članice i institucije EU (Savet,
Komisija, Evropski parlament, Evropski savet, Evropska
centralna banka, Računovodstveni sud). Druga tela i agencije
EU nemaju aktivnu legitimaciju
 Neprivilegovani tužioci (pravna i fizička lica)
Pravna i fizička lica moraju dokazati da je organ EU propustio
da donese akt koji je trebao biti upućen njima, pri čemu to ne
mogu biti preporuke i mišljenja. Ovi subjekti ne mogu podneti
tužbu zbog neusvajanja nekog akta koji je trebalo da bude
upućen nekom trećem (državi ili pravnom odnosno fizičkom licu)
 PROCEDURA
 Kod ove tužbe postoji jedna obaveza tužioca, koje
nema kod tužbe za poništaj akata
 Pre nego što pokrene postupak pred Sudom tužilac je
dužan da uputi formalni zahtev nadležnom
organu EU da donese određeni akt, čime se organu
pruža prilika da sam ispravi svoj propust
 U tom zahtevu se moraju jasno navesti mere čije se
preduzimanje traži, jer se tužba može odnositi samo
na mere koje je tužilac zahtevao od organa
 Organ koji je u pitanju ima rok od dva meseca da
usvoji mere po zahtevu
 Tek ako u tom periodu organ ne preduzme tražene
mere, otvara se mogućnost podnošenja tužbe Sudu u
naredna dva meseca (dva “dvomesečna roka”)
 DEJSTVO PRESUDE

 Sud nije ovlašćen da svojom presudom sam

usvoji akt koji je tuženi organ propustio da
donese
 Sud je ovlašćen samo da proglasi da
uzdržavanje od delovanja predstavlja povredu
ugovora (deklarativna presuda)
 Organ čije uzdržavanje je proglašeno suprotnim

ugovoru, ima obavezu da donese izostali akt

 Ukoliko je usled propuštanja donošenja akta

tužilac pretrpeo štetu, on ima pravo da podnese

i tužbu za naknadu štete
 .

TUŽBA ZA NADOKNADU ŠTETE

 VRSTE
1. Tužba za naknadu štete u slučaju ugovorne
odgovornosti EU
 Ugovorna odgovornost EU određuje se prema pravu koje
se primenjuje na dati ugovor, a na osnovu pravila MPP
 Za reševanje sporova za naknadu štete nastale
povredom ugovora nadležni su nacionalni sudovi, a na
osnovu pravila MPP
 Izuzetno, za odlučivanje o sporovima za naknadu štete
nastale povredom ugovora nože biti nadležan i Sud
pravde EU, ukoliko taj ugovor sadrži arbitražnu klauzulu
u korist Suda pravde EU (u tom slučaju Sud kao
merodavno može primeniti i odgovarajuće nacionalno
pravo, a kao tužena strana se mogu pojaviti čak i fizička
lica)

2. Tužba za naknadu štete u slučaju vanugovorne

(deliktne) odgovornosti EU
 VANUGOVORNA ODGOVORNOST
 Za rešavanje sporova o naknadi štete po osnovu
vanugovorne odgovornosti EU isključivo je
nadležan Sud pravde EU
 Time se čuva imunitet EU od vlasti država članica,
jer bi u suprotnom nacionalni sudovi mogli bi da vrše
pravosudnu kontrolu ponašanja organa EU i njenih
službenika
 Kod vanugovorne odgovornosti isključena je primena
pravila MPP, odnosno nacionalnih kolizionih normi, već
se kod utvrđivanje te odgovornosti primenjuju opšta
načela zajednička pravima država članica (Sud
primenjuje pravo EU koje, korišćenjem uporednopravnog
metoda, izvodi iz važećeg režima vanugovorne odgovornosti
državnih organa i službenika u nacionalnim pravnim sistemima
članica)
 USLOVI

Za postojanje vanugovorne odgovornosti EU

neophodno je ispunjenje tri opšta uslova:

a) protivpravno ponašanje EU i njenih organa i

službenika (izuzetno, može doći do odgovornosti EU i
bez postojanja protivpravnog ponašanja organa, ukoliko
pravičnost nalaže obavezu naknade štete)
b) postojanje štete
c) uzročno-posledična veza između ponašanja EU
i nastale štete
 USLOVI (2)

 Zaprouzrokovanu štetu mogu biti odgovorni svi glavni

organi EU, kao i pomoćni i samostalni organi (npr.
agencije) na koje su glavni organi preneli određena
ovlašćenja

 Poštoorgani rade preko službenika, EU je odgovorna i

za radnje službenika u vršenju službenih dužnosti
(neizvršavanje uputstava, nepažljivo, nezakonito ili
zlonamerno postupanje)

 Šteta može nastati bilo usled činjenja ili nečinjenja

 USLOVI (3)
1. Protivpravna radnja može se sastojati u povredi pravila
o radu i postupanju organa pri donošenju
pojedinačnih akata administrativne prirode (do štete
dolazi usled loše organizacije, nedostataka u
upravljanju, davanja pogrešnih obaveštenja,
nepostojanja nadzora, nepoštovanja mera bezbednosti
ili narušavanja povereljivosti spisa)
2. Postoji i odgovornost EU za normativnu delatnost
(odgovornost za štetu nastalu zbog usvajanja ili
propusta u donošenju opšteg pravnog akta –
regulative, direktive ili drugog normativnog akta)

U toj situaciji, tužba za naknadu štete je samostalno

pravno sredstvo u odnosu na tužbu za poništaj, jer
njeno podizanje nije uslovljeno prethodnim poništajem
akta od strane Suda
 USLOVI (4)
Normativna odgovornost Zajednice podvrgnuta je
strožem režimu i podrazumeva ispunjenje još nekih
dopunskih uslova:
a) da je došlo do povrede norme više pravne snage (kao
norme više pravne snage smataraju se kako odredbe osnivačkih
ugovora i opšta pravna načela, tako i norme sadržane u
značajnim aktima institucija EU)

b) da se norma odnosi na zaštitu pojedinaca (ovaj uslov

znači da se štiti subjektivno pravo)

c) da je povreda dovoljno ozbiljna i teška (ukoliko organ

ima ograničena diskreciona ovlašćenja, svaka povreda, a ne samo
teška i očigledna, može dovesti do odgovornosti EU. Nasuprot
tome, kada se radi o aktima kod čijeg donošenja organ raspolaže
širim diskrecionim ovlašćenjima, EU je odgovorna samo ako
postoji ozbiljna i očigledna povreda više norme)
 USLOVI (5)
 Postojanje štete (drugi opšti uslov) se procenjuje
korišćenjem analogije sa nacionalnim pravnim
sistemima
 Pretrpljena šteta mora da bude stvarna i izvesna , a
njenu visinu štete mora dokazati tužilac
 Naknada mora biti odgovarajuća i obuhvata stvarnu
štetu i izgubljenu dobit, dok se buduća šteta
nadoknađuje ukoliko se sa sigurnošću može
predvideti
 Naknada se po pravilu odnosi na materijalnu štetu,
ali se može nadoknaditi i nematerijalna šteta
 Oštećeni je sa svoje strane dužan da preduzme sve
što je neophodno kako bi umanjio pretrpljenu štetu
 USLOVI (6)
Postojanje uzročno-posledične veze između
ponašanja njenih organa i službenika i nastale štete
štetu (treći opšti uslov) mora dokazati tužilac
Ova veza može biti prekinuta kada je šteta
prouzrokovana aktom državnog organa koji raspolaže
širokim diskrecionim ovlašćenjima u primeni prava EU
(tada je za štetu odgovoran taj državni organ)
Do prekida uzročnosti može doći i kada je sam oštećeni
svojim ponašanjem doprineo nastanku štete ili nije
preduzeo mere da spreči dalju štetu (u tom slučaju
postoji mogućnost da se visina naknade smanji ili da se
EU potpuno oslobodi odgovornosti)
 AKTIVNA I PASIVNA PROC. LEGITIMACIJA

Tužbu za naknadu štete može podneti svako fizičko i

pravno lice koje smatra da mu je ponašanjem organa ili
službenika EU pričinjena šteta, bez obzira da li ima
državljanstvo (nacinalnost) neke od država članica
Tužbu za naknadu štete može podneti i država članica,
ali je u dosadašnjoj praksi najveći broj tužbi poticao od
privatnih lica
Tužba se podnosi protiv EU kao tuženog, s tim da
njom može biti obuhvaćena i institucija, organ ili
agencija čije je ponašanje prouzrokovalo štetu (Sud je
prihvatao i tužbe podnete neposredno protiv odgovornog
organa, bez imenovanja EU kao tuženog)
Kad je u pitanju šteta koju je pričinio službenik EU
prilikom obavljanja svoje dužnosti, tužba se podnosi
samo protiv EU, a ne protiv njega lično
 ROK ZA TUŽBU I VRSTE PRESUDA
Rok za podnošenje tužbe je pet godina i računa se od dana
kada je nastupio događaj na kome se odgovornost zasniva
Ovaj rok se prekida ako oštećeno lice podnese zahtev za
naknadu štete organu EU koji je prouzrokovao štetu (ukoliko
se organ ne izjasni o zahtevu ili odbije da nadoknadi štetu,
podnosilac ima dodatni rok od dva meseca za pokretanje
postupka pred Sudom)

Tužbom se od Suda može tražiti da dosudi određeni iznos

naknade u novcu ili da samo utvrdi postojanje štete i
odgovornost EU (u ovom drugom slučaju Sud donosi
međupresudu kojom utvrđuje odgovornost i obavezu EU da
tužiocu nadoknadi štetu. Međupresudom se ne određuje tačan
iznos štete, već se prepušta strankama da to pitanje
sporazumno reše. Ukoliko se u određenom roku ne postigne
sporazum, svaka stranka dostavlja Sudu sopstvenu procenu
iznosa pretreljene štete. Sud tada donosi konačnu presudu
kojom određuje iznos štete koju treba nadoknaditi)
 .

.
.

TUŽBE SLUŽBENIKA EU U RADNIM

SPOROVIMA
 PROCESNA LEGITIMACIJA

Aktivnu legitimaciju imaju službenici EU (to je jedina tužba koju podnose

isključivo fizička lica), i to neka od dve kategorije:
- zvaničnici ili funkcioneri čiji je položaj regulisan Regulativom o službenicima
EU (to su lica koja su pismenim rešenjem ovlašćeno glic aprimljeni u radni
odnos na neko radno mesto u organima EU)
- ostali službenici čiji položaj je regulisan aktom koji se zove Uslovi
zapošljavanja (oni se zapošljavaju na osnovu ugovora radi obavljanja
određenih poslova).
Sud je široko tumačio pravilo o aktivnoj legitimaciji, prihvatajući i tužbe lica
koja su konkurisala za radna mesta u EU, tužbe penzonera ili njihovih
naslednika, pa čak i tužbe svojih zaposlenih.

Sud pravde nije nadležan da oldučuje o tužbama lokalnog osoblja zaposlenog

na poslovima i dužnostima izvan Unije jer o njihovim tužbma odlučuju domaći
sudovi ili arbitražni sudovi.
Ni pravna lica (npr. sindikati) nemaju aktivnu legitimaciju – ona mogu podneti
druge direktne tužbe (tužba za poništaj, tužba za naknadju štete).

Pasivnu legitimaciju imaju EU, odnosno njeni organi, tela ili agencije
 PREDMET TUŽBE I NADLEŽNOST
Predmet tužbe su različite pojedinačne odluke u vezi sa
prijemom, postupkom zapošljavanja, unapređenjima,
premeštanjem, disciplinskim merama, platama, penzijama i
drugim naknadama iz radnog odnosa.

Do 1989. g. o tužbma službenika je odlučivao Sud pravde

(žalba nije bila moguća)
Od 1989. g. o tužbma odlučuje Prvostepeni sud, a po
žalbije odlučivao Sud pravde)
Od 2005. g. o tužbama je počeo da odlučuje Službenički
tribunal, a po žalbama odlučuje Opšti sud.

Izuzetno, danas je moguća i trostepenost, i to samo ukoliko

postoji ozbiljna opasnost po jedinstvo ili usklađenost prava
EU.
 USLOVI ZA DOPUŠTENOST TUŽBE
1. Sprovođenje prethodnog dvostepenog administrativnog
postupka.
Radnik prvo mora uputiti zahtev telu ili organu čijom odlukom je
nezadovoljan . Nadležni organ ima rok od 4 meseca da odluči o podnetom
zahtevu. Nakon toga, službenik ima rok od tri meseca da podnese žalbu
drugostepenom orgaanu, koji opet ima rok od 4 meseca za odlučivanje.
Ukoliko ranik ne bude zadovoljan drugostepenom odlukom (ili je ona
izostala), tek tada može u roku od 3 meseca podneti tužbu Sudu.

2. Identičnost zahteva u administrativnom i sudskom postupku.

Radnik u tužbi može zahtevati samo ono što je tražio u zahtevu kojim je
pokrenuo administrativni postupak, uz odredjenu fleksibilnost.

3. Osporeni akt mora imati neposredno nepovoljno dejstvo po

tužioca.
Nepovoljno dejstvo će postojati ukoliko osporeni akt negativno utiče na
pravni položaj tužioca, pri čemu je Sud to neposredno i pojedinačno dejstvo
ocenjivao slično kao kod tužbe za poništaj akata.
 INDIREKTNA NADLEŽNOST
(odlučivanje o prethodnim pitanjima)
 POJAM
Za razliku od direktnih tužbi, kod odlučivanja o
ovim pitanjima Sud pravde ne okončava spor
svojom presudom
Obraćanje Sudu radi pribavljanja odluke o
prethodnom pitanju predstavlja samo jednu fazu
u postupku koji vodi se pred nacionalnim sudom
Sud pravde nije ovlašćen da razmatra konkretni
spor i da na njega primeni pravo EU, već je
njegov zadatak da utvrdi i presudi šta jeste pravo
EU
Odluka Suda o prethodnom pitanju je konačna i
ona obavezuje nacionalni sud koji je uputio
pitanje (protiv nje ne postoji pravo žalbe niti bilo
koje drugo pravno sredstvo)
 ZNAČAJ
Kroz postupak pribavljanja odluke o prethodnom pitanju
uspostavlja se direktni i stalno otvoreni kanal
komunikacije između nacionalnih pravosudnih organa i
Suda pravde
Ovom procedurom se obezbeđuje jednoobraznost u
primeni i tumačenju komunitarnog prava od strane
nacionalnih sudova u svim država članicama
Odlukama o prethodnom pitanju se olakšava primena
prava EU s obzirom da se od nacionalnih sudova
očekuje da primenjuju pravo koje dovoljno ne poznaju

Odlučivanje o prethodnom pitanju služi kao sredstvo za

zaštitu prava fizičkih i pravnih lica (individualni
subjekti mogu na nacionalnom nivou ostvariti zaštitu
prava koje mu garantuje pravo EU prema komunitarnim
standardima i to ne samo u odnosu na EU, već i u
odnosu na države članice
 VRSTE PRETHODNIH PITANJA
U ovom postupku Sud pravde je nadležan da
odlučuje o pravnim, a ne o činjeničnim pitanjima

Dve vrste prethodnih pitanja:

1. pitanja tumačenja (tumačenjem Suda pravde
nacionalni sudovi pred kojima se vodi spor dobijaju
neophodna razjašnjenja u vezi sa smislom odredaba
prava EU koja će im omogućiti da donesu presudu)
2. pitanja valjanosti (u ovom slučaju Sud pravde
daje nacionalnim sudovima merodavnu ocenu zakonitosti
akata EU ispitujući usklađenost normi prava EU sa ciljem
da se uspostavi poštovanje načela zakonitosti u okviru
same EU)
 PREDMET TUMAČENJA
1. Osnivački ugovori

2. Ostali međunarodni ugovori koje su zaključile

države članice ili EU (sporazumi o pridruživanju ili o
saradnji sa trećim državama u kojima je EU strana
ugovornica zajedno sa državama članicama mogu biti
predmet tumačenja u onom delu koji spada u pravo EU, kao
i ugovori koje su zaključile države pre ulaska u članstv o EU
(EZ) ukoliko predmet njihovog regulisanja čini materija koja
je u potpunosti prešla u nadležnost EU)

3. Akti glavnih organa ili institucija EU (akti Saveta, EP,

Komisije, Računovodstvenog suda, Suda pravde , ECB, -
regulative, direktive, odluke, ali i pravno neobavezujući akti,
kao što su preporuke i mišljenja, kao i akti sui generis)

Sud pravde nije ovlašćen da tumači nacionalno pravo

niti da ocenjuje njegovu usklađenost sa pravom EU
 PREDMET OCENA PRAVNE VALJANOSTI
Predmet odluke o valjanosti mogu da budu samo
akti koje donose institucije

Sud ne može ocenjivati pravnu valjanost

odredaba osnivačkih ugovora, jer su oni po
pravnoj snazi najviši pravni akri u EU

Razlozi za osporavanje valjanosti su isti kao i

kod tužbe za poništaj akata (1. nedostatak
nadležnosti; 2. povreda bitnih pravila postupka;
3. povreda ugovora ili svakog drugog pravnog
propisa koji se odnosi na njegovu primenu; i 4.
zloupotreba ovlašćenja)
 OVLAŠĆENJA NACIONALNIH SUDOVA

Nacionalni sudovi nemaju pravo da oglašavaju

ništavim akte donete od strane institucija EU ili da odbiju
njihovu primenu zbog toga što ih smatraju nevažećim
(ukoliko posumnjaju u valjanost akta, nacionalni sudovi
su dužni da se za stav obrate Sudu pravde, a oni mogu
odrediti privremene mere kojima će obustaviti primenu
akta EU ako postoji ozbiljna sumnja u pogledu njegove
punovažnosti i pod uslovom da postoji opasnost da će
podnosilac zahteva pretrpeti ozbiljnu i nenadoknadivu
štetu)

Sudovi država članica mogu samo prihvatiti da su akti

institucija EU pavno valjani i odbiti argumente stranaka
koji tvrde suprotno (nacionalni sudovi imaju pravo da
odbiju prigovore stranaka, uz konstataciju da je osporeni
akt punovažan)
 USLOVI ZA UPUĆIVANJE PRET. PITANJA

Uslovi se tiču:
1. Organa koji mogu uputiti prethodno pitanje
2. Obaveze upućivanja prethodnog pitanja
3. Forme pitanja
4. Inicijative za obraćanje Sudu pravde radi
upućivanja prethodnog pitanja
ORGAN KOJI MOŽE TRAŽITI REŠAVANJE PRET. PITANJA
Kao organi nadležni za upućivanje prethodnog pitanja u
osnivačkim ugovorima se navode sudovi država članica
Pojam suda u smislu osnivačkih ugovora Sud pravde je
smatrao autonomnim pojmom (on ne zavisi od
nacionalnog prava, već sam Sud pravde procenjuje
sposobnost nekog nacionalnog oragana da uputi prethodno
pitanje)
Sud pravde je u dosadašnjoj praksi formulisao sledeće
kriterijume priznanja nadležnosti za upućivanje prethodnog
pitanja: a) organ u pitanju mora biti osnovan zakonom; b)
taj organ treba da ima stalni karakter; c) postupak u kome
donosi odluku mora biti kontradiktoran; d) potrebno je da
ima obaveznu nadležnost da odlučuje o spornom pitanju; e)
treba da odlučuje primenom pravnih pravila; f) mora da u
odlučivanju bude nezavisan od strana u sporu i u odnosu na
treće strane; g) potrebno je da pripada pravnom poretku
države članice; h) treba da donosi pravno obavezujuće i
izvršne odluke; i, i) mora vršiti sudsku funkciju.
 OBAVEZA UPUĆIVANJA PRET. PITANJA
Upućivanje prethodnog pitanja je pravo i obaveza
nacionalnih sudova
Osnivački ugovori daju pravo svakom domaćem
sudu da se obrati Sudu pravde sa zahtevom za
odlučivanje o prethodnom pitanju (nacionalni
sudovi imaju diskreciono pravo obraćanja Sudu
pravde, koje zavisi od njihove procene da li je
odluka o tome neophodna za donošenje presude )
Sudovi imaju pravo da traže rešavanje
prethodnog pitanja u bilo kom postupku
(građanski, krivični, upravni ili prekršajni)
Pravo nacionalnih sudova da se obrate Sudu
pravde ne može se ograničiti niti ukinuti
nacionalnim propisima
 OBAVEZA UPUĆIVANJA PRET. PITANJA (2)
Obaveza upućivanja prethodnog pitanja predviđena je
za nacionalne sudove čije odluke ne podležu pravnom
leku unutrašnjeg prava
1. Apstraktna teorija – obavezu traženja imaju sudovi
koji odlučuju u poslednjoj instanci (najviši sudovi date
države protiv čijih odluka žalba nikada nije moguća)
2. Konkretna teorija – obavez traženja ima sud na čije
odluke u konkretnom slučaju ne postoji pravo žalbe bez
obzira na mesto koje on zauzima na prvosudnoj
hijerarhiskoj lestvici u toj državi
Obaveza obraćanja nacionalnog suda poslednje instance
Sudu pravde nije apsolutna (ako je Sud pravde o istovetnom
pitanju već odlučivao (teroja razjašnjenog akta); ukoliko pitanje primene
prava EU nije relevantno za konkretni slučaj pred nacionalnim
sudom; ili ukoliko je primena prava EU očigledna (teorija jasnog akta))
 FORMA PITANJA
Za upućivanje pret. pitanja nije propisana neka posebna forma,
pa nacionalni sudovi imaju široku slobodu prilikom postavljanja
pitanja

Sud pravde je u dosadašnjoj praksi zauzeo vrlo liberalan stav u

pogledu načina na koji su nacionalni sudovi postavljali pitanja
(Sud je prihvatao da odlučuje i kada su pitanja neprecizno ili loše
postavljena; ili je umesto pitanja tumačenja postavljeno pitanje
valjanosti akta; čak i kada se nacionalni sud u postavljenom
pitanju pozvao na pogrešnu normu komunitarnog prava Sud
pravde je iznalazio mogućnost da svoj odgovor zasnuje na
relevantnoj pravnoj normi)

Da bi se otklonile formalne greške u postavljanju prethodnih

pitanja, Sud pravde je sastavio uputstvo o upućivanju predloga
nacionalnih sudova za odlučivanje o prethodnom pitanju , koje je
informativnog karaktera i sadrži praktična obaveštenja

Prethodno pitanje može se uputiti u bilo kojoj fazi nacionalnog

postupka, ali ne treba biti preuranjeno
 INICIJATIVA ZA UPUĆIVANJE PRET. PITANJA
Pokretanje postupka pribavljanja odluke o
prethodnom pitanju u isključivoj je nadležnosti
nacionalnog suda
Pitanje Sudu pravde ne mogu neposredno
postavljati ni institucije Unije, ni države članice
Stranke u postupku koji se vodi pred nacionalnim
sudom takođe ne mogu da direktno upućuju Sudu
pravde predlog za odlučivanje o prethodnom pitanju
(one mogu samo zahtevati od nacionalnog suda da
se obrati Sudu, ali ga njihova inicijativa ne obavezuje
da to učini)
Nacionalni sud može po službenoj dužnosti uputiti
pitanje Sudu, ne čekajući zahtev stranaka, a on
pitanje može uputiti čak i ako se obe stranke tome
protive
 PRETPOSTAVKE ZA ODLUČIVANJE O PRET. PITANJIMA

Sud pravde u principu nije nadležan da ispituje razloge

za upućivanje prethodnog pitanja niti neophodnost
njegovog postavljanja i pretpostavlja se da je nac. sudu
odgovor neophodan za donošenje presude
Polazeći od tog stava, Sud pravde je uglavnom prihvatao
da odlučuje o pitanjima koja su mu dostavljena
Međutim, Sud pravde nije u obavezi da odgovori na
svako pitanje koje mu nacionalni sud uputi, i u praksi se
iskristalisalo nekoliko slučajeva u kojima Sud odbija da
odlučuje o prethodnom pitanju:
a) kada zahtev nac. suda ne sadrži dovoljno informacija
o činjeničnoj i pravnoj podlozi pitanja (Sud pravde je
ovde bio oprezan i tražio dodatna razjašnjenja)
b) ukoliko pitanje nije od značaja za donošenje presude
pred nac. sudom (hipotetičko pitanje)
 PRETPOSTAVKE ZA ODLUČIVANJE O PRET. PITANJIMA (2)

c) Sud pravde neće odgovoriti na pitanja koja se odnose

na tzv. fingirani spor (ne postoji stvaran spor, već se na
ovaj način želi otkriti stav Suda o kompatibilnosti prava
neke države članice sa komunitarnim pravom)

d) Sud će odbiti odgovor na pitanje kada su se stranke u

sporu posle njegovog upućivanja međusobno poravnale
pred nacionalnim sudom ili je tuženi ispunio zahtev
tuženog

e) Sud neće dati odgovor ni u slučaju kada nacionalni

organ koji je uputio pitanje nema pred sobom predmet
koji treba da reši na pravno obavezujući način, tj.
odlukom sudskog karaktera
 DEJSTVO ODLUKE O PRET. PITANJIMA

Sud pravde odlučuje o prethodnom pitanju u formi

presude, a izuzetno formi rešenja (odgovor
povodom koga je već odgovorio u ranijoj presudi;
kada se odgovor na pitanje može jasno izvesti iz
postojeće prakse ili kada ne postoji razumna
sumnja o tome kakav će biti odgovor)

Sud pravde odluku upućuje nacionalnom sudu koji

nastavlja glavni postupak u onom stadijumu u
kome je bio prekinut (Sud pravde ne presuđuje
glavni spor, već odluku o sporu donosi nacionalni
sud koji pravo EU primenjuje na konkretne
okolnosti slučaja)
 DEJSTVO ODLUKE O PRET. PITANJIMA (2)

Dejstva odluke o prethodnom pitanju je različito u zavisnosti da

li se radi o tumačenju prava EU ili o oceni valjanosti akata
institucija EU
Odluka o tumačenju obavezuju nacionalni sud koji je uputio
pitanje i on je dužan da u konačnom presuđivanju uzme u obzir
tumačenje Suda i u skladu sa njim reši spor (iako odluke o
tumačenju formalno ne vezuju nacionalne sudove u drugim
sličnim slučajevima, oni po pravilu uzimaju u obzir tumačenje
Suda pravde)

Odluka o tumačenju ima retroaktivno dejstvo i važi od dana

usvajanja norme praa EU, s tim da izuzetno, Sud pravde može
ograničiti vremensko važenje svoje odluke ukoliko bi
retroaktivno dejstvo tumačenja izazvalo suviše teške posledice
za određene subjekte u EU
 DEJSTVO ODLUKE O PRET. PITANJIMA (3)

Odluke Suda pravde koje se odnosi na ocenu

pravne valjanosti akta EU imaju dejstvo erga
omnes i snagu res judicata

U praksi se dejstvo odluke kojom se akt donet od

strane institucije Zajednice oglašava ništavim
izjednačava sa posledicama koje nastaju kada je
akt poništen po direktnoj tužbi
Institucija EU čiji je akt poništen ima obavezu da
preduzme sve neophodne mere za otklanjanje
nezakonitosti, uključujući njegovu izmenu ili
povlačenje
.

SAVETODAVNA NADLEŽNOST
 POJAM
Osim donošenja presuda, Sud pravde je ovlašćen
da daje mišljenja o međunarodnim sporazumima
koje EU želi da zaključi sa trećim subjektima –
državama nečlanicama ili međunarodnim
organizacijama
Sud ocenjuje pravde ocenuje da li je
međunarodni sporazum koji EU namerava da
zaključi u skladu sa osnivačkim ugovorom
Ovo ovlašćenje može se uporediti sa nadležnošću
koju u pojedinim zemljama imaju ustavni sudovi
 SUBJEKTI I PREDMET
Postupak mogu pokrenuti države članice, Savet, Komisija i
Evropski parlament (ovi subjekti imaju pravo, ali ne i
obavezu da podnesu zahtev za davanje mišljenja)

'‘Sporazum'‘ označava ''preuzimanje bilo koje obaveze od

strane subjekata međunarodnog prava, nezavisno od forme
u kojoj se to čini'‘ Može se samo ocenjivati sporazum u
kome EU namerava da učestvuje kao strana ugovornica,
koja će tim sporazumom biti obavezana

To mogu da budu i mešoviti sporazumi u kojima EU i njene

države članice treba da postanu strane ugovornice

Sud nije ovlašćen da ocenjuje sporazume koje zaključuju

samo države članice, jer oni ne stvaraju obaveze za EU
 VREME OCENE
Mišljenje se daje pre nego što je sporazum zaključen
(obično se radi o nacrtu sporazuma čiji je tekst
redigovan i eventualno autentifikovan)

Postojanje nacrta sporazuma nije preduslov za

traženje mišljenja (ovlašćeni subjekti mogu se obratiti
Sudu i pre nego što su pregovori započeli i od njega
zatražiti mišljenje o tome da li zaključenje određenog
sporazuma uopšte spada u nadležnost EU (npr. Sud je
dao mišljenje o eventualnom pristupanju EZ Evropskoj
konvenciji o ljudskim pravima uprkos tome što nije
postojao bilo kakav nacrt teksta sporazuma sa Savetom
Evrope)

Nije propisan rok u kome se mora tražiti mišljenje od

Suda, ali to to svakako treba biti pre nego što je EU
izrazi svoj konačni pristanak da bude vezana
sporazumom (prevetnivna kontrola)
 PRAVNE POSLEDICE MIŠLJENJA

Ukoliko je mišljenje pozitivno, institucije EU

mogu zaključiti sporazum, mada nisu u obavezi
da to učine

Ako se Sud izjasni negativno, tj. ako nađe da

sporazum nije u skladu sa osnivačkim ugovorom,
onda EU ima tri mogućnosti:
1. odustane od zaključenja nameravanog
sporazuma
2. izmeni sam sporazum u skladu sa primedbama
iz mišljenja Suda
3. izmeni odredbe osnivačkog ugovora i nastavi
sa zaključenjem sporazuma