Univerzitet u Banjoj Luci Prirodno-matematicki fakultet

Fizika

METODE MJERENJA

SEMINARSKI RAD DETEKCIJA JONIZUJUCIH

ZRACENJA

Student : Aneta Perovic 48/13

Banja Luka, 2015. god

 .SADRZAJ

1. UVOD...............................................................................................................................................3

2. DETEKCIJA JONIZUJUCIH ZRACENJA......................................................................................4

3. TIPOVI DETEKTORA....................................................................................................................5
4. PRINCIPI RADA DETEKTORA.....................................................................................................6
4.1 Jonizujuca komora.....................................................................................................................6
4.2 Gajger-Milerov brojac...............................................................................................................7
4.3 Scintilacioni brojac ...................................................................................................................8
4.4 Komore (maglena, difuzijska maglena, na iskre, na mjehurice)................................................9
4.5 Poluvodicki detektor................................................................................................................10
4.6 Cerenkovljev detektor..............................................................................................................11
4.7 F otodetekcij a.........................................................................................................................11
5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE DETEKTORA..........................................................................11

2
 LITERATURA 121. UVOD
Jonizujuce (radioaktivno) zracenje predstavlja cesticno zracenje, pri kome se materija jonizuje,
pomocu visoke energije, dovodeci tako do ostecenja celija organizma, napustajuci elektronski omotac atoma.
Jonizujuce zracenje posljedica je promjene stanja materije u mikrosvijetu. To su promjene u energiji ili u
sastavu atoma ili atomskog jezgra, pri cemu se emituju fotoni ili druge cestice. U medudjelovanju sa
materijom dolazi do izmjene energije i izmjene strukture ozracene materije. Takve posljedice mogu biti
korisne, ali i vrlo stetne.
Jonizujuce zracenje je pojava za koju ljudska osjetila nisu razvijena, za razliku od mnogih drugih
pojava u prirodi. Izravne posljedice djelovanja jonizujuceg zracenja na zivi svijet vecinom su zakasnjele i
tesko ih je povezati s uzrokom. Covjek moze biti izlozen i smrtonosnoj dozi jonizujuceg zracenja, a da u
samom trenutku ozracivanja nista ne osjeti. Posljedice ozracivanja zapazaju se tek nakon nekog vremena, od
nekoliko sati do nekoliko dana ili cak godina, sto ovisi o vrsti i svojstvima tog zracenja. Otuda je razumljiv
covjekov strah, a poznavanje osnovnih svojstava jonizujuceg zracenja, medudjelovanja zracenja sa
materijom, a posebno djelovanja zracenja na ziva bica, je neobicno vazno u strucnom i psiholoskom smislu.
Da bi se mogla evaluirati doza zracenja kao i samo jonizujuce zracenje koriste se uredaji koji se nazivaju
detektori radioaktivnog zracenja.. S druge pak strane, uredaji uz pomoc kojih se odreduje doza zracenja,
zovu se dozimetri. Pod uslovom da se redovno vrsi kalibracija licnih dozimetara koje nose radnici koji rade u
radioloskim sluzbama, je jedna od gotovo 100% sigurnih metoda mjerenje. Buduci da jako nuklearno
zracenje predstavlja opasnost po zivot, neobicno su vazne pouzdane i brze detekcije nuklearnog zracenja.
Tome sluze razni tipovi detektora jonizujuceg zracenja.

3
 2. DETEKCIJA JONIZUJUCIH ZRACENJA
Jonizujuca zracenja su elektromagnetna ili cesticna zracenja koja imaju dovoljno visoku energiju da
mogu da jonizuju materiju i da izazovu ostecenja zivih celija organizma. Jonizacija je proces u kome, usred
energetske pobude, jedan ili vise elektrona napustaju elektronski omotac atoma. Tako nastaju jonski parovi
koji se sastoje iz negativno naelektrisanog i pozitivno naelektrisanog ostatka atoma. Detektori su uredaji za
otkrivanje radioaktivnog zracenja i mjerenje njihovih karakteristika. Rad detektora se uglavnom zasniva na
jonizujucem dejstvu zracenja. U zavisnosti koji fizicki proces je u osnovu njihovog rada , oni se mogu
podijeliti u tri grupe :
1. Detektori koji rade na principu jonizujuceg zracenja
2. Scintilacioni brojaci
3. Nulearne emulzije
Izvori jonizujuceg zracenja su radioaktivni materijali, gdje jonizujuce zracenje nastaje u procesu
radioaktivnog raspada atoma, ili uredaji koji mogu da emituju jonizujuce zracenje. Zatvoreni izvori
jonizujuceg zracenja su oni izvori kod kojih je radioaktivni materijal hermeticki zatvoren u odgovarajuce,
najcesce metalne, omotace koji sprecavaju da pri normalnim uslovima primjene dode do njihovog rasturanja
u spoljasnju sredinu. Otvoreni izvori jonizujuceg zracenja su oni izvori kod kojih je pri normalnim uslovima
primjene moguc direktan kontakt sa radioaktivnim materijalom. Jonizujuce zracenje se ne moze neposredno
opazati. Da bi se otkrilo prisustvo ovog zracnja neophodno je koristiti posebne uredaje - detektore
jonizujuceg zracenja. U danasnja vrijeme se koriste mnogobrojne tehnike da bi se otkrilo (detektovalo)
radioaktivno zracenje. Vecina uredaja koristi fizicko dejstvo zracenja, kao sto su jonizacija ili ekscitacija
atoma detekcione sredine. U procesu detekcije mogu se izdvojiti tri etape. Da bi bilo detektovano, zracenje
mora da dospije u efikasnu osjetljivu zapreminu detektora. Poslije prolaska zracenja dolazi do promjena u
ovoj sredini koja moze biti u gasnom, tecnom ili cvrstom agregatnom stanju. Otuda i jedna podjela detektora
na gasne, tecne i cvrste. Treca etapa i krajnji rezultat detekcije je stvaranje indikacije o zracenju. Detekcija
neurona zahtjeva da kroz svoju interakciju sa materijalom oni prvo izazovu neki proces u kome proizvedu
naelektrisane cestice, koje se zatim detektuju u obicnim jonizacionim detektorima. U tu svrhu mogu da
posluze procesi elasticnog rasipanja, kada se ustavri detektuju uzmicna jezgra, ali i razni neelasticni procesi
u kojima se proizvode ili gama zracenje, ili protoni, ili alfa cestice ili nesto cetvrto. Dok su jos brzi, neutroni
se najbolje detektuju pomocu procesa elasticnog rasejanja. a kada se uspore onda se za to koriste pojedinacni
konkretni neelasticni procesi.
Detektori koji daju pojedinacne informacije o prolasku jonizujuceg zracenja kroz efikasnu zapreminu
nazivaju se brojaci. Brojaci direktno broje cestice zracenja koje su u interakciji sa detekcionom sredinom bez
obzira na njihovu energiju. Najcesce su u upotrebi gasni detektori koji imaju tri podrucja rada, koja zavise od
jacine elektricnog polja u njima. U danasnje vrijeme se koriste mnogobrojne tehnike da bi se otkrilo
(detektovalo) radioaktivno zracenje. Medutim sve te tehnike zasnivaju se na pojavama vezanim za
penetraciju zracenja kroz materiju. Pa tako recimo zracenje ostavlja trag u fotografskoj emulziji ili izaziva
jonizaciju u gasovima.

4
 3. TIPOVI DETEKTORA
Detektori mogu biti elektricni i neelektricni, u zavisnosti od toga koji konacni efekti sluze kao
indikacija prolaska zracenja. Neelektricnim detektorima se informacije o zracenju dobijaju preko hemijskih,
toplotnih ili svjetlosnih promjena izazvanih zracenjem. Za razliku od njih, elektricnim detektorima
informacije o zracenju dobijaju se kao kontinualna struja ili kao niz elektricnih impulsa. Detektori koji daju
pojedinacne informacije o prolasku jonizujeceg zracenja kroz efikasnu zapreminu nazivaju se brojaci.
Brojaci direktno broje cestice zracenja koje su u interakciji sa detekcionom sredinom bez obzira na njihovu
energiju. Najcesce su u upotrebi gasni detektori koji imaju tri podrucja rada, koja zavise od jacine
elektricnog polja u njima. Detekcija zracenja gasnih detektora zasniva se na cinjenici da zracenje, prilikom
prolaska kroz zapreminu detektora, vrsi jonizaciju gasa koji se u njoj nalazi i stvara parove jona. Zidovi i
elektrode u sredini detektora su naelektrisani (pod naponom), pa se na njima sakupljaju dijelovi ovih jonskih
parova. Razlika u naelektrisanju zidova i elektrode porijeklom je od spoljasnjeg izvora napona. Bitno je, za
dalja razmatranja, podsjetiti da su pozitivni joni hiljadama puta tezi od elektrona, pa ce se na negativnoj
elektrodi nakupljati mnogo sporije nego elektroni na pozitivnoj elektrodi.

Podjela detektora prema nacinu detekcije jonizacije:

• Elektricni detektori - jonizacija se pretvara u elektricni signal (Gajgerov brojac, proporcionalni

brojac, scintilacioni brojac)
• Vizuelni detektori - dejstvo zracenja se pretvara u vizuelnu informaciju (maglena komora, mjehurasta
komora, fotografska emulzija)
Podjela detektora prema namjeni:

• Dozimetri - mjere ukupan efekat zracenja (dozu) na dati materijal

• Brojaci - registruju broj jonizujucih cestica ili y-kvanata, bez obzira na njihovu vrstu ili energiju

5
 Spektrometri - daju informaciju o intenzitetu i energiji radioaktivnog zracenja 4. PRINCIPI
RADA DETEKTORA

4.1. Jonizujuca komora

Najstariji gasni detektor je jonizujuca komora. Jonizujuca komora se sastoji iz posebne posude u kojoj
se nalaze dve elektrode koje su ukljucene na visoki napon. U posudi se obicno nalazi neki plameniti gas.
Radioaktivno zracenje koje dospijeva u aktivnu zapreminu komore, jonizuje gas pri cemu nastaju i pozitivni
i negativni joni (elektroni). Pod uticajem jakog elektricnog polja joni se sakupljaju na elektrodama. Rezultat
je pojava elektricne struje koja se javlja kroz gasnu sredinu, te koja se nakon prolaska registruje mjernim
instrumentom.

6
 Pratimo zavisnost dobijenog signala od primijenjenog napona na elektrodama. Kada nema napona na
zidovima detektorskog sistema, jonski parovi koji se stvore, dozivljavaju i rekombinaciju. Sa postepenim
porastom napona, neki od jona se nakupljaju na elektrodama, pa samim tim i visina elektricnog signala raste.
Medutim, za odredenu vrijednost napona, visina signala postaje konstantna, a razlog tome je cinjenica da je
napon tada dovoljno velik da prikupi sve jone nastale u zapremini detektora. Upravo u oblasti ovakvih
vrijednosti napona funkcionise jonizaciona komora. Kod ovog tipa detektora nastala struja je direktno
proporcionalna ukupnom broju jonskih parova nastalih u zapremini detektora, pa samim tim i kolicini
zracenja koja je kroz tu zapreminu prosla. Jonizacionu komoru je, kao tip detektorskog sistema, bitno
pomenuti jer na njenim principima funkcionise vecina doze-kalibratora koji se koriste u nuklearnoj
medicini.4.2. Gajger-Milerov brojac

Gajger-Milerov (Geiger-Mullerov) brojac je uredaj ili mjerni instrument za otkrivanje ili detekciju
jonizujuceg zracenja (radioaktivnosti), odnosno brojanje prolaska jonizujucih cestica ili fotona. Gajgerov
brojac je 1910. izumio njemacki fizicar Hans Geiger koji je sa kolegom Rutherfordom radio na britanskom
Sveucilistu u Manchesteru. Najcesca je izvedba brojaca u obliku metalne cijevi ispunjene smjesom
plemenitog gasa (npr. helijuma, argona ili neona). Zidovi cilindra predstavljaju negativnu elektrodu (katodu).
Anoda je tanka metalna zica koja prolazi kroz osu cijevi. Elektorde su prikljucene za izvor elektricne struje
viskog napona, koji stvara jako elektricno polje. Pri prolasku radioaktivnog zracenja, gas u brojacu se
jonizuje. Joni dolaze do elektroda (elektroni na anodu, a pozitivni joni na katodu). Time se strujni krug u

m
brojacu zatvara i pojavljuje se naponski impuls. Uredajem za brojanje impulsa, broje se naponski impulsi
nastali u odredenom intervalu vremena. Na osnovu toga dobija se informacija o intenzitetu zracenja.

Gajger-Milerov brojac moze sluziti i za detekciju neutrona, premda oni, elektricki neutralni, ne
uzrokuju jonizaciju. Medutim, neutroni mogu uzrokovati sekundarnu jonizaciju, i to oslobadanjem alfa-
cestica u nuklearnoj reakciji s elementom borom, pa u tu svrhu cijev brojaca treba sadrzavati gasoviti borov
Slika 1. Jonizujuca komora

trifluorid. Gajgerov brojac se koristi za otkrivanje i mjerenje radioaktivnog zracenja te se rutinski

primjenjuje za mjerenje stepena ozracenosti iz bilo kojeg izvora: nuklearnih elektrana, istrazivackih
laboratorija ili atmosfere. Buduci da jako nuklearno zracenje predstavlja opasnost po zivot, neobicno su
vazne pouzdane i brze detekcije nuklearnog zracenja. Tome sluzi Gajgerov brojac koji je ostao uglavnom
nepromijenjen otkako je prvi puta izumljen.

Ionizing radiation

7
 I /MA i itr\c alrtm

Slika 1. Presjek Gajger-Milerovog brojaca

8
 4.3. Scintilacioni brojac

Scintilator je materijal koji gama zracenje pretvara u vidljivu svjetlost (scintilacija) i tako ga odreduje
ili detektuje. Kada neki materijali apsorbuju jonizujuce zracenje, dio upijene energije pobudi atome sredstva
u visa energijska stanja, iz kojih se vracaju emisijom vidljive svjetlosti. Pojava se zove luminiscencija ili
bljeskovi emitovane svjetlosti scintilacije. Zbog toga se slike dobivene koristenjem scintilacijskih detektora
nazivaju scintigrami. Intenzitet i trajanje pojedinacne scintilacije premali su za rutinsku detekciju. Stoga se
koriste pojacivaci ili fotomultiplikatorske cijevi. Scintilator i fotomultiplikatorska cijev zajedno cine
scintilacioni brojac. Detekor je kod scintilacionih brojaca kristal i to najcesce monokristal natrijum-jodida
(NaI). Fotomultiplikator je uredaj osetljiv na svjetlost. Zadatak fotomultiplikatora je da svjetlost iz kristala
pretvori u elektricni signal i pojaca (umnozi) taj signal. Sastoji se od fotokatode i niza od 10 dinoda.
Materijal fotokatode je takav da fotoni iz kristala, kada ga pogode, izbijaju elektrone sa njegove povrsine.
Broj izbijenih elektrona je proporcionalan intenzitetu svjetlost iz kristala, pa je i na ovom nivou odrzana
proporcionalnost sa energijom upadnog gama-zraka.

Rad scintilacionog brojaca zasnovan je na svojstvu supstance da pod uticajem radioaktivnog zracenja
emituje svjetlucanje malog intenziteta. Pri prolasku kroz supstancu, naelektrisane cestice uzrokuju jonizaciju
i prelazak atoma u normalno (osnovno) stanje, pri cemu atomi ispustaju vidljivu svjetlost u obliku
svjetlucanja. Svjetlosni signali se zatim pretvaraju u elektricne impulse. Na osnovu broja i amplitude tih
impulsa odreduju se intenzitet i energija radiaktivnih cestica. Pomocu scintilacionog brojaca detektuju se
brzi elektroni i y fotoni.

In amplifier |(i current

■in[J L Liunlrr sourdc
SCINTILLATION COUNTER
])ll < p [ 0 jTinlirplirr conl^imT

/
|ih<i[(t*wnsi[j.v? light

su rf.ite
rcH'CClOK

scinlilLliar Jtlilterijl
"
y
-
rzriizlmn radioactive
mjCi'risI

Slika 3. Scintilacioni brojac

rt
 4.4. Komore

Maglena komora (Vilsonova komora) je detektor cestica koji mozemo koristiti za vizuelizaciju
trajaktorije cestica prirodnog zracenja. Maglenu komoru je 1911. konstruisao Charles Thomson Rees Wilson.
Sastoji se od komore u kojoj je zasicena vodena para. Naglim povecanjem pritiska para se prvo sabije, a
zatim smanjivanjem pritiska dolazi do sirenja pare, pri cemu se temperatura pare snizava i ona prelazi u
prezasiceno stanje. Takva para se lako kondenzuje u tecnost. Da bi se para kondenzovala potrebna su sredista
kondenzacije. Prolaskom zracenja kroz paru dolazi do pojave jonizacije, a nastali joni postaju centri
kondenzacije. Para se kondenzuje u obliku niza sitnih kapljica te tako jonizujuce zracenje postaje vidljivo.
Fotografisanjem se moze sacuvati podatak o putanji cestice te se kasnijim proucavanjem putanje moze
odrediti vrsta cestice, njeno naelektrisanje, masa, brzina, energija i druge karakteristike.

Posto maglena komora ne moze da radi neprekidno, Alexander Langsdorf je 1939. konstruirao
difuzijsku maglenu komoru, koja ostaje stalno osjetljiva na jonizujuce zracenje, dok je god u komori
prisutna zaliha hlapljive tekucine (npr. metilni alkohol). Zasiceni prostor s parom postoji stalno u sredini
komore, jer se u gornjem dijelu odrzava stalna temperatura od 30 °C, a pri dnu oko -70 °C. Razlika izmedu
Wilsonove i difuzijske maglene komore je u metodi stvaranja magle. Wilsonova maglena komora stvara
maglu brzim pomicanjem pokretne dijafragme, zbog kojeg dolazi do ekspanzije zasicene pare. Difuzijska
maglena komora nema pokretnih dijelova i njen rad je kontinuiran.

Komora na iskre sastoji se od niza paralelnih vrlo tankih elektroda izmedu kojih vlada visoki napon,
no ne dovoljno visok da bi se dogodio elektricni izboj medu njima. Visoki se napon ukljucuje onog trena kad
scintilacijski detektori smjesteni na periferiji komore registruju prolaz jonizacijske cestie. Joni, koje stvori
prolaz nabijene cestice, omogucuju lokalni izboj u obliku niza iskri te na taj nacin kamera moze registrovati
stazu cestice.

U komori na mjehurice medij je prozirna pregrijana tekucina u kojoj joni stvoreni prolaskom
jonizujuce cestice omogucuju stvaranje mjehurica biljezeci na taj nacin stazu cestice.

Slika 4. Shematski prikaz maglene komore Slika 5. Tragovi prolaska jonizujucih cestica
1
0
 4.5. Poluvodicki detektor

Poluvodicki detektor daje izvrsne rezultate u otkrivanju fotona (gama zracenje, rendgensko zracenje) i
naelektrisanih cestica (alfa-cestica, beta-cestica) kod jonizujuceg zracenja. Glavna odlika tih detektora je
vrlo visoko energetsko razlucivanje. Izraduju se od monokristala silicija ili germanija visoke cistoce. Ti su
detektori poluvodicke diode, spojevi N-P ili spojevi N-I-P (tip N, tip P i intrinsicni tip). Izbor kvalitete
silicijskih i germanijskih monokristala, od kojih se detektori izraduju, i metode izrade usmjeruju se tako da
bi se postigli pogodni osjetljivi slojevi.
U radnim su uslovima poluvodicki detektori spojeni na visok napon u zapornom smjeru, kojim se
postize elektricno polje u osjetljivom sloju detektora. Tezi se u izradi i upotrebi tih detektora da se postignu
sto je moguce manje zaporne struje, jer se time smanjuje sum brojaca i poboljsava razlucivanje. Prolaskom
elektricki nabijene cestice kroz osjetljivi sloj detektora (iz kojeg su zapornim elektricnim poljem uklonjeni
pokretni nosioci naelektrisanja) stvaraju se pokretni nosioci, elektroni u vodljivoj vrpci i supljine u valentnoj
vrpci, koji se pod djelovanjem elektricnog polja krecu prema pozitivnoj, odnosno negativnoj elektrodi
detektora. Stvara se elektricni signal, koji je proporcionalan gubitku energije cestice u osjetljivom sloju
detektora.
U upotrebi je mnogo vrsta poluvodickih detektora, a najzastupljeniji su silicijski detektor s
povrsinskom barijerom, silicijski detektor s povlacenim litijem ili Si(Li) detektor, germanijski detektor s
povlacenim litijem ili Ge(Li) detektor i detektor od germanija posebno visoke cistoce ili HPGe detektor (HP
skracenica od engl. high purity).

thin entry window

Slika 6. Germanijski poluvodicki detektori

vacuum
Slika 7. Shema poluvodickog
detektora
signal out

amplifier

molecular
material

copper cold
finger
nitrogen

1
1
 4.6. Cerenkovljev detektor

Cerenkovljevi detektori zasnivaju se na emisiji plavicaste svjetlosti pri prolasku brze naelektrisane
cestice kroz opticki transparentnu sredinu, indeksa prelamanja veceg od 1. Inace, do pojave Cerenkovljeve
svjetlosti dolazi kada je brzina cestice veca od brzine svjetlosti u sredini.

4.7. Fotodetekcija

Bekerel je otkrio radioaktivnost zahvaljujuci zracenju koje je proizvedeno na fotografskoj ploci. Iako
je posluzila kao prvi detektor zracenja, foto-ploca je dugi niz godina imala vaznu ulogu medu detektorina,
sve dok nisu razvijene nuklearne emulzije na kojima se pojedinacno vide tragovi cestica. Fotografska
emulzija se direktno koristi za snimanje puta cestica jonizujuceg zracenja. Joni stvoreni u emulziji duz puta
jonizacije uzrokuju talozenje srebra nakon razvijanja. Danas se fotoemulzije upotrebljavaju na dva nacina,
bilo za mjerenje pojedinacnih tragova cestica, bilo kao integralni detektor koji mjeri intenzitet zracenja
poslije zacrnjenja.

5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE DETEKTORA

Osnovna karakteristika svakog detektora je njegova efikasnost. Detekciona efikasnost pokazuje koji se
dio od svih zracenja koja stizu do efikasne zapremine detektora detektuje. Zavisi od vrste zracenja i njihove
energije.

Mrtvo vrijeme je vremenski interval tokom koga je brojac nesposoban da registruje sljedecu cesticu.
Vrijeme razlaganja je najveci vremenski interval u kojem se mogu dva uzastopna zracenja detektovati
odvojeno. Ne postoji univerzalni detektor koji bi mogao da detektuje sve vrste zracenja. Zato postoje
detektori koji su optimalni za pojedine vrste zracenja i za odgovarajuce opsege energija.

Alfa zracenje ima jako male domete u cvrstim materijalima i zbog toga ne moze da prodre u efikasnu
zapreminu mnogih detektora. Zato je veliki broj detektora potpuno neosjetljiv na alfa zracenje. Detektori za
alfa zracenje moraju imati specijalno tanke „prozore" kroz koje alfa cestice mogu da stignu do detekcione
sredine. Kada alfa cestica stigne do detektora efikasnost njene detekcije je prakticno 100%. Za mjerenje alfa
zracenja koriste se instrumenti sa cinksulfidnim scintilacionim detektorom i vrlo tankim prozorom ili sa
protocnim proporcionalnim brojacem.

Detektori beta zracenja prave se od lakih materijala i njihove radne zapremine su vece nego za alfa
zracenje.

Za detekciju X zracenja koriste se detektori sa tankim prozorima i sa relativno malim detekcionim

zapreminama. Obicno se materijali niskog radnog broja pogodni za detektorsku sredinu.

Gama zracenje zbog svoje velike prodornosti zahtijeva detektorsku sredinu od sto tezeg materijala i
sto vece radne zapremine. 1
2
 LITERATURA
1. ABC Fizike, Milan Zdrale, Beograd 2011 godine
2. Radioaktivnost i Jonizujuca zracenja, detekcija i dozimetrija, Marko Nikcevic i Tomislav Andelic,
Podgorica 2011 godine
3. Radioloska zastita, kompedijum izvora, Esad Jakupovic, 2011 godine
4. https://hr.wikipedia.org/wiki

1
3