UNIVERZITET EDUCONS FAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE

SREMSKA KAMENICA

- ZAVRŠNI RAD -
TEMA: NEVERBALNA KOMUNIKACIJA

Mentor: Kandidat:

Prof. dr Jelena Vemić Đurković Sonja Vojvodić E156/2016

2019.
 SADRŽAJ
UVOD.........................................................................................................................................................3
I DEO – POJAM I VRSTE KOMUNIKACIJE...........................................................................................4
1.1. Pojam i značaj komunikacije.......................................................................................................4
1.2. Proces komunikacije....................................................................................................................6
1.3. Problemi i barijere u komuniciranju............................................................................................8
1.4. Vrste komunikacije......................................................................................................................9
II DEO - NEVERBALNA KOMUNIKACIJA KAO OSNOV SVAKE KOMUNIKACIJE.....................11
2.1. Određivanje neverbalne komunikacije............................................................................................11
2.2. Kontakt očima................................................................................................................................11
2.3. Izraz lica.........................................................................................................................................14
2.4. Položaj tela.....................................................................................................................................18
2.5. Telesni kontakt...............................................................................................................................20
2.6. Gestovi...........................................................................................................................................21
2.7. Lični prostor...................................................................................................................................23
III DEO - NEVERBALNA KOMUNIKACIJA I KULTURA..................................................................26
3.1. Odredjivanje kulture..................................................................................................................26
3.2. Kulturna obeležja.......................................................................................................................26
3.3. Kulturološke razlike u međusobnoj komunikaciji......................................................................27
IV DEO - ZNAČAJ NEVERBALNE KOMUNIKACIJE U POSLOVNOJ KOMUNIKACIJI...............29
4.1. Neverbalna komunikacija pri zapošljavanju...................................................................................29
4.2. Neverbalna komunikacija pri pregovaranju...................................................................................30
4.3. Neverbalna komunikacija pri prezentaciji.......................................................................................33
ZAKLJUČAK...........................................................................................................................................34
LITERATURA..........................................................................................................................................35
 UVOD

Poznato je da je dobra komunikacija osnov za uspostavljanje odnosa, bilo porodičnih,

ljubavnih ili profesionalnih. Značajan deo komunikacije koja se odvija među ljudima je
neverbalan. Ljudi, i kada ne govore, ne prestaju da komuniciraju, već konstantno svojim telom
šalju informacije o sebi. Ti signali mogu da ukazuju na trenutno emotivno stanje govornika, ali
mogu biti i pogrešno shvaćeni. Samim tim, razumevanje neverbalnog komuniciranja može i treba
da bude ključno za efektnu komunikaciju.
Ljudi stalno komuniciraju. Kako rečima, tako i onim neverebalnim delom koji, pre
svega, uključuje naš govor tela. Pravila neverbalnog komuniciranja se neformalno uče kroz
socijalizaciju i značajno se razlikuju među kulturama, pa čak i unutar jedne iste kulture. Verbalni
kod, korišten u odgovarajućoj sintaksi, ima denotativno značenje. Ako za vreme verbalnog
komuniciranja, čujemo reč koju ne razumemo, možemo je potražiti u rečniku. Za tumačenje
neverbalnog komuniciranja rečnik ne postoj. Ako nam se neko približi, dodirne nas, ćuti, ili
bulji u nas, samo možemo da nagađamo razloge i značenje tih poteza. Neverbalno
komuniciranje, koliko god kratko trajalo, neizbežno prethodi verbalnom komuniciranju. Takođe,
neverbalni govor može da se prepliće sa verbalnim jezikom tako što ga dopunjuje, akcentuje,
zamenjuje, ponavlja ili protivureči.
Rad je sačinjen iz četiri velike celine, koje se račvaju na poglavlja u kojima je svaka
celina detaljnije objašnjena.
Prvi deo rada biće posvećen komunikaciji kao pojmu i vrstama komunikacije. Druga
celina će objašnjavati neverbalnu komunikaciju, način na koji je možemo odrediti, kao i metode
neverbalnog komunciranja kao što su kontakt očima, izraz lica, položaj tela, telesni kontakt,
gestovi i lični proctor. Treća celina biće posvećena objašnjavanju veze između neverbalne
komunikacije i kulture, pritom objašnjavajući uticaj kulturoloških razlika na samu komunikaciju.
Poslednja, četvrta celina govoriće o međusobnoj vezi i značaju neverbalne komunikacije u
poslovnom komuniciranju, gde je naročito potrebno obratiti pažnju. Kroz ovaj deo rada će uže
biti objašnjeno neverbalno komuniciranje pri zapošljavanju, pri pregovaranju i pri prezentaciji.
 I DEO – POJAM I VRSTE KOMUNIKACIJE

1.1. Pojam i značaj komunikacije

Termin komunikacija potiče iz latinskog jezika od glagola comunicare (učiniti

zajedničkim, saopštiti). Izvedena imenica od istog glagola communicatio ima značenje zajednice,
obraćanje ili opštenje. Dakle, cilj komunikacije nije ništa drugo, do uspostavljanje zajednice i
društvenosti. Komunikacija ispunjava osnovnu ljudsku potrebu - da budemo u kontaktu sa
drugim ljudima. Svi mi komuniciramo na jedan ili drugi način i svi smo u stanju da
komuniciramo. Stvar je samo u tome da se pronađe pravi kanal, putem kojeg ćemo pravu i dobro
definisanu poruku poslati do primaoca. Sve što radimo u životu zahteva komunikaciju. Ona je
osnov međuljudskih odnosa.Danas mi jednostavno često i nesvesno komuniciramo sa okolinom.
To je postala prirodna aktivnost našeg svakodnevnog života. 1
Komuniciranje je jedno od najdinamičnijih, najsloženijih i najobuhvatijih aktivnosti u
ljudskom društvu. Komunikacija je, zbog toga, pojam u društvenim naukama koji uopšteno
označava sveukupnost različitih oblika, veza i kontakata među pripadnicima društva, a posebno
prenošenje poruka s jedne osobe ili grupe na druge. Međunarodno telo koje se najviše bavi
problematikom komunikacije i komunikologije je UNESCO. UNESCO (United Nations
Educational, Scientific and Cultural Organization) je organizacija (specijalna agencija) za
obrazovanje, nauku i kulturu UN, osnovana 1946. godine.
Osnovni cilj organizacije je da doprinese miru i sigurnosti kroz podržavanje kolaboracije
među nacijama kroz obrazovanje, nauku i kulturu kao metod pospešivanja univerzalnog
poštovanja pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. UNESCO ima više od
190 zemalja pripadnica a glavno sedište organizacije je u Parizu sa preko 50 kancelarija širom
sveta. UNESCO upražnjava svoje aktivnosti u pet glavnih programa: obrazovanje, prirodne
nauke, sociologija, kultura i komunikacije.Glavna skupština UNESCO-a je još 1976. godine, u
sklopu rasprave o informacijskom poretku, naručila istraživanje svih društvenih komunikacijskih
problema, pri čemu je trebalo uzeti u obzir i međunarodne odnose.

1
Radojković, M., Miletić M. (2006). Komuniciranje mediji i društvo. Novi Sad: Stylos.
 Cilj je bio uspostavljanje novog svetskog informacionog i komunikacionog poretka u
konzistentnu strategiju. Istom prilikom, imenovana je Međunarodna komisija za studiju
problema komunikacija.Predsednik stručne komisije bio je irski političar, dobitnik Nobelove
nagrade za mir (1974.) i saosnivač Amnesty Internationala Šon Mek Brajd. Mandat ove komisije
bio je da za naredno zasedanje Generalne konferencije UNESCO (1980.g) izradi analitički
izveštaj o stanju činjenica u oblasti informacija i komunikacija i da predloži odgovarajuće
praktične akcije. 1980.g na Generalnoj konferenciji održanoj u Beogradu, UNESCO je primio i
usvojio izveštaj i preporuke Mek Brajdove Međunarodne komisije za studiju problema
komunikacija. Tako je ova strategija postala globalna strategija koju UN zastupaju preko jedne
od svojih agencija - UNESCO-a.
Ciljevi koje je strategija imala da ostvari bili su:2
1. Uklanjanje neravnoteže i nejednakosti u oblasti globalnih informacija.
2. Uklanjanje negativnih posledica koje proizvode javni ili privatni monopoli u oblasti
informacija.
3. Uklanjanje unutrašnjih ili spoljašnjih ograničenja za slobodan protok informacija.
4. Uspostavljanje i negovanje pluralizma izvora i pluralizma kanala informacija.
5. Sloboda štampe i informacija.
Ne postoji nijedan oblik organizacije društva čija nužna pretpostavka nije postojanje
komunikacionih procesa: ”Izgleda da komuniciranje ne treba posmatrati toliko kao posebno
područje, već pre kao nerazdvojan sastojak čitavog društvenog, ekonomskog i kulturnog
konteksta. Svojim globalnim karakterom ono prožima sve ljudske aktivnosti, služi kao vektor
kulturnim vrednostima i ima odlučujuću ulogu u uspostavljanju i funkcionisanju društvenih
struktura. Potrebe za komuniciranjem u demokratskom društvu moraju se ostvariti proširenjem
posebnih prava poput prava na informisanje, prava da se bude informisan, prava na privatnost,
prava na učešće u javnom komuniciranju - što su sve elementi novog koncepta, prava na
komuniciranje (MacBride Report, 1980. g). U rezoluciji donetoj 1980. g. Generalna konferencija
UNESCO-a govori o "...pravu javnosti, etničkih i društvenih grupa i pojedinaca na pristup
izvorima informisanja i aktivno učešće u procesu komuniciranja."3
Ako se sagleda razvoj ljudske civilizacije, uviđa se da je porast komuniciranja među
ljudima dovodio do razvoja civilizacije i u određenim momentima joj davao nova značenja.
2
Radojković, M., Miletić M. (2006). Komuniciranje mediji i društvo. Novi Sad: Stylos.
3
Radojković, M., Miletić M. (2006). Komuniciranje mediji i društvo. Novi Sad: Stylos.
Komunikacija je proces, koji je kao i svaki drugi, podložan promenama. Razvoj društva, kulture i
tehnologije omoguća da se načini komunikacije menjaju iz dana u dan.

1.2. Proces komunikacije

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka, tj. proces na osnovu koga osoba, grupa
ili organizacija prenosi neku vrstu informacije drugoj osobi, grupi, organizaciji ili masovnom
auditorijumu. Od suštinskog značaja u tom procesu je da se informacija razume. Uspešna
komunikacija podrazumeva da je informacija tačno primljena u pogledu sadržaja i značenja koje
je odredio pošiljalac. Da bi komunikacija uopšte mogla da se odvija, a posebno da bi se moglo
komunicirati u nekom poslovnom kontekstu, učesnici komunikacije moraju da: - Poznaju jezik -
njegove verbalne i neverbalne elemente, kao i jezičke uzorke koji su odgovarajući za određenu
komunikacijsku situaciju. - Imaju interakcijske veštine - tj. da poznaju obeležja različitih
komunikacijskih situacija i da budu u stanju da odaberu odgovarajući oblik interakcije, protokol,
za konkretnu situaciju. - Imaju kulturno znanje - tj. da poznaju važna obeležja društvene
strukture u kojoj komuniciraju, sastav njenih vrednosti i stavova.
Komunikacija je proces koji se najbolje može sumirati na sledeći način:
- Ko kaže?
- Šta kaže?
- Na koji način kaže?
- Kome kaže?
- Kakav je učinak?
Proces komunikacije sadrži sledeće osnovne elemente:
I UČESNICI u komunikaciji:
 Komunikator (pošiljalac poruke)
 Recepijent (primalac poruke)
II INSTRUMENTI komuniciranja:
 Poruka
 Komunikacioni kanal (medij kojim se prenosi poruka)
 Povratna informacija (feedback)
III FUNKCIJE komuniciranja:
  Kodiranje (kreiranje poruke)
 Enkodiranje (upućivanje poruke)
 Dekodiranje (prijem i tumačenje poruke)
Ako pokušamo da odredimo pojam komunikacija, susrešćemo različita značenja: po
jednima, to su mehanizmi pomoću kojih se uspostavljaju i razvijaju ljudski odnosi; po drugima,
to je proces u kome jedna osoba drugoj govori nešto pomoću napisanih ili izgovorenih reči…
Komunikacija je sveobuhvatan socijalni proces koji je neophodan za čovekovo postojanje i
razvoj. Iz okrilja egzistencijalističke filozofije potiče stanovište "komuniciram, dakle postojim",
a komunikacija se shvata kao proces u kome se čovek ostvaruje i potvrđuje.
Komunikacija započinje u momentu kada komunikator u mislima oblikuje ideju koju želi
da prenese. Zatim ideju kodira (tj. "pretvara" u izgovorene ili napisane reči, slike, zvukove…).
Ovako kodirane poruke se zatim prenose (enkodiraju) do primaoca poruke - glasovno, pisanim
putem, govorom tela i sl. Poruka putuje kroz komunikacioni kanal pomoću koga se poruka
prenosi do primaoca. Glavni komunikacioni kanali su: razgovor licem u lice, telefon, faks,
pismo, e-mail, novine, radio, TV, film itd. Kada poruka stigne do primaoca (recepijenta) on treba
da je dekodira (protumači).
Nakon toga sledi (ili ne) njegova reakcija tj. odgovor na primljenu poruku. Komunikacija
je ostvarena kada je poruka primljena i do određene mere shvaćena. To ne znači da je primalac
poruku razumeo u onom smislu koji joj je namenio pošiljalac, jer poruka nije ono što je
pošiljalac poslao, nego ono što je primalac primio. Što je manja razlika između njihovog
značenja i smisla - to je komunikacija bila uspešnija.
Da bi komunikacija uopšte mogla da se odvija, potrebno je da učesnici poznaju jezik
kojim se razmena informacija vrši, da imaju interakcijske veštine i da poznaju važna kulturna
obeležja društvene strukture u kojoj komuniciraju. Način na koji pošiljalac u komunikacionom
procesu govori, otkriva primaocu u komunikacionom procesu nivo njegovog obrazovanja,
karakter s manama i vrlinama, sposobnosti, interesovanja, ambicije, pogled na ljude i pojave i sl.
Stoga se govornik može predstaviti u procesu komuniciranja, a da pritom nije verbalno govorio o
sebi i svojim osobinama. U današnjem svetu globalnih komunikacija napredovanje u poslu i
karijeri nezamislivo je bez poznavanja bar jednog stranog jezika; štaviše, precizna komunikacija
-a samim tim i znanje jezika - u poslovnom okruženju postalo je pitanje opstanka.
1.3. Problemi i barijere u komuniciranju

U zavisnosti od elemenata u odnosu na njih mogu se pojaviti problemi sa :4

 Izvorom – nije se dobro izrazio, koristi komplikovani jezik, šalje previše informacija
 Posrednicima – poruke se prenose preko mnogo posrednika ( pokvareni, gluvi telefoni)
 Kanalom – pogrešan/ pitanje pogodnosti kanala
 Šumom – predrasude, stavovi, uverenja koje imaju ljudi u komunikaciji, glasine….
 Primaocem – selektivnost u prijemu i interpretaciji poruka
Različite su i brojne smetnje uspešnoj komunikaciji:
 Razlike u značenju koje istim rečima pridaju davalac i primalac poruke
o Upotrebljavajući iste reči, različiti učesnici u komunikaciji ne misle na isto
 Nedostaci u kodiranju:
o Kada komunikator nije u stanju da jasno i tačno formuliše poruku
o Kada komunikator/izvor/davalac ne vodi računa o mogućnostima prihvatanja
poruke od strane onih kojima je upućena
 Nedostaci u dekodiranju:
o Nedovoljno poznavanje teme
o Rigidnost u shvatanju, predrasude
o Nedovoljna pažnja
o Zanemarivanje konteksta
o Polisemija
Barijere efikasne komunikacije su:5
 Ograničena sposobnost prijema onog kome je komunikacija namenjena
 Ometanje pažnje pri prijemu informacija
 Neformulisane i nedovoljno jasno formulisane postavke koje je potrebno uzeti u obzir da
bi se saopštenje razumelo
 Ljudi poseduju različite za njih karakteristične trajne načine opažanja
 Konfuzno i neadekvatno prezentovano saopštenje
 Nevođenje računa o kontekstu u kome je rač data
4
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
5
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
  Neusklađenost verbalnih i neverbalnih znakova
 Neslušanje – jedna od najčešćih barijera u komunikaciji

1.4. Vrste komunikacije

Kada govorimo o komunikaciji, prva asocijacija većine ljudi na ovaj pojam je govorenje.
Tako se ona često poistovećuje samo sa onim što kažemo posredstvom reči, bilo da je izrečeno
ili napisano. Ali, komunikacija je mnogo više od toga.6
Osim što predstavlja vezivno tkivo svih organizacionih procesa, komunikacija je važna i
zato što se po njoj veoma lako i brzo mogu videti dinamika i ustaljeni odnosi u jednoj radnoj
organizaciji. Kako bi se što bolje spoznao njen uticaj, kao i njene najvažnije forme, u ovom
tekstu bavimo se verbalnom i neverbalnom komunikacijom, koje su prisutne u svim drugim
formama komunikacije.
Verbalna komunikacija je ona komunikacija koja se odvija posredstvom govora, odnosno
jezika. Kako bi ona bila moguća, potrebno je da učesnici u ovoj formi komunikacije govore istim
jezikom. Međutim, čak i kada je tako, poznavanje jezika nije garancija da će nešto što je rečeno
sa jednom namerom na isti način biti i shvaćeno.
U osnovne teškoće kada je u pitanju verbalna komunikacija spada različito shvatanje
onoga što je izgovoreno. Razlozi tome mogu biti razni: od toga da pošiljalac poruke istu nije
dobro formulisao, da kanal kojim je poruka poslata nije adekvatan ili je, recimo, prezasićen, pa
sve do toga da onaj ko prima poruku, istu, iz bilo kog razloga, nije razumeo (ili je nije razumeo
na način na koji je pošiljalac imao na umu).
Kako bi verbalna komunikacija u organizaciji bila efikasna, potrebno je da poruka bude
jasno sastavljena. Ona bi trebalo da ima određenu strukturu, kao i da sadrži informacije koje su
tačne i koje su važne. Verbalna komunikacija trebalo bi da bude prlagođena kanalu putem kog se
odvija (na primer, u telefonskom razgovoru ćemo se truditi da obezbedimo dovoljnu količinu
važnih informacija, naročito zato što je dobar deo neverbalnih poruka nedostupan). Kako bi
poruka bila shvaćena na pravi način, važno je da bude prilagođena i onome kome je upućena, pa
je stoga preporučljivo koristiti stručne izraze i termine samo onda kada smo sasvim sigurni da će
nas primalac poruke razumeti. Od velike koristi mogu biti dobra selekcija bitnih od manje bitnih

6
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
ili nebitnih detalja (što ne znači da bi informacije trebalo da budu oskudne, već sažete i
probrane), izbegavanje žargona i puštanje sagovornika da kaže šta ima (ovo je tema koja se tiče
aktivnog slušanja i kojom ćemo se detaljnije baviti).7
Neverbalna komunikacija predstavlja sve ono što se u komunikaciji ne izrazi rečima, ali
se izražava na drugi način: izrazom lica, govorom tela, mimikom, tonom glasa i tome slično. Kao
takva, ona predstavlja dodatni kanal slanja poruka i služi obogaćivanju komunikacije.
Najvažnije, neverbalnom komunikacijom prenosi se emocionalni ton neke poruke.
Problem može da nastane onda kada se ista poruka šalje verbalno i neverbalno, a ove dve
komponente poruke bivaju međusobno neusklađene. Već smo spominjali kako izgleda kada
nešto kažete, a neverbalni znaci vas „odaju“, to jest stavljaju pod znak pitanja ono što je rečeno.
Neverbalna komunikacija može biti nelingvistička i paralingvistička. U nelingvističku
spada sve ono što nije vezano za sam govor: telesni stav, mimika i gestikulacija, izraz lica,
osmeh, blizina ili udaljenost od sagovornika, i tome slično. U paralingvističku neverbalnu
komunikaciju ubrajamo sve ono što je karakteristično za sam govor: način na koji govorimo,
kakav nam je ton govora, postoje li prateći zvukovi ili pauze u govoru, da li je ton glasa visok, da
li je način na koji ne nešto rečeno u skladu sa onime što je rečeno (kao, na primer, razlika između
razdraganog i kiselog „Dobro sam“) i slično.8
O tome koliko je neverbalna komunikacija važna, svedoče sledeći podaci: kada o nečemu
govorimo, sagovornik se samo u 7% od onoga što smo rekli oslanja na reči, odnosno na sadržaj
izgovorenog. Toliki je njihov uticaj na razumevanje poruke! Faktor glasa utiče na razumevanje
poruke do 38%, a telesni stav i mimika čak 55%. To znači da je kako smo nešto rekli zapravo
važnije od toga šta smo rekli.

II DEO - NEVERBALNA KOMUNIKACIJA KAO OSNOV SVAKE

KOMUNIKACIJE

7
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
8
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
2.1. Određivanje neverbalne komunikacije

Neverbalna komunikacija predstavlja sve ono što se u komunikaciji ne izrazi rečima, ali
se izražava na drugi način: izrazom lica, govorom tela, mimikom, tonom glasa i tome slično. Kao
takva, ona predstavlja dodatni kanal slanja poruka i služi obogaćivanju komunikacije.
Najvažnije, neverbalnom komunikacijom prenosi se emocionalni ton neke poruke.
Problem može da nastane onda kada se ista poruka šalje verbalno i neverbalno, a ove dve
komponente poruke bivaju međusobno neusklađene. Već smo spominjali kako izgleda kada
nešto kažete, a neverbalni znaci vas „odaju“, to jest stavljaju pod znak pitanja ono što je rečeno.
Neverbalna komunikacija može biti nelingvistička i paralingvistička. U nelingvističku
spada sve ono što nije vezano za sam govor: telesni stav, mimika i gestikulacija, izraz lica,
osmeh, blizina ili udaljenost od sagovornika, i tome slično. U paralingvističku neverbalnu
komunikaciju ubrajamo sve ono što je karakteristično za sam govor: način na koji govorimo,
kakav nam je ton govora, postoje li prateći zvukovi ili pauze u govoru, da li je ton glasa visok, da
li je način na koji ne nešto rečeno u skladu sa onime što je rečeno (kao, na primer, razlika između
razdraganog i kiselog „Dobro sam“) i slično.9
O tome koliko je neverbalna komunikacija važna, svedoče sledeći podaci: kada o nečemu
govorimo, sagovornik se samo u 7% od onoga što smo rekli oslanja na reči, odnosno na sadržaj
izgovorenog. Toliki je njihov uticaj na razumevanje poruke! Faktor glasa utiče na razumevanje
poruke do 38%, a telesni stav i mimika čak 55%.

2.2. Kontakt očima

Dugo vremena se smatralo da su oči samo receptori koji primaju svetlosne nadražaje i
tako omogućavaju doživljaj viđenja sveta koji nas okružuje. Ali, ne laži vraže - otkrilo se da su
oči pored toga i značajno sredstvo izražavanja duševnog života i snažno sredstvo komuniciranja.
Došlo se dotle da se tvrdi kako su oči “ogledalo duše”, tj. da iz pogleda pojedine osobe možemo
mnogo toga saznati šta se zbiva u njegovoj duši. I nesvesno oči su u fokusu raznih interesovanja
(„Kakvu boju očiju ima?“, „.Kakve oči ima!“;...“Kako ga je pogledao...“). Delimično smo svesni

9
.Knap, M.L., Hall, J.A. (2010). Neverbalna komunikacija u ljudskoj interakciji. Jastrebarsko:
svojih i tuđih pogleda. Značajna istraživačka pažnja je posvećena i fenomenu usmeravanja
pogleda jer je i on u mnogome povezan sa karakteristikama ličnosti, psihičkim stanjima ili
trenutnim psihičkim stanjima, nekim psihičkim procesima ili određenom vrstom psihološke
dispozicije. Literatura koja tretira ovu oblast uglavnom razlikuje nekoliko vrsta usmeravanja
pogleda u zavisnosti od nekoliko kriterijuma (od dužine trajanja pogleda, pravca usmerenja). To
su:10
a) kratkotrajna upravljenost pogleda (manje od jedne sekunde) – u žargonu se kaže
«bacio je pogled»,
b) pogled kraćeg trajanja (do jedne minute) – u žargonu “fiksiranje” i
c) pogled dužeg trajanja (preko jednog minuta) - u žargonu “zagledanje” ili “blene”.
Poseban kvalitet gledanja (i treba ga razlikovati od navedene podele) je uzajamno
posmatranje (gledanje) “oči u oči” - (“fejs tu fejs”). To je komunikacija koja traje duže i u
engleskoj literaturi se zove eye contact (ai kontaekt) - kontakt očima. Proučavanja usmerenosti
pogleda obavljalo se u laboratorijama. Metod posmatranja: sede dva sagovornika – jedan
naspram drugog i vode razgovor o određenoj temi. Istraživači su pratili dve vrste varijabli: 11
 nezavisna varijabla: tok konverzacije (verbalne komunikacije)
 zavisna varijabla:
o usmerenost (pravac) pogleda (kretanje očiju),
o dužinu pogleda (prekid pogleda),
o širenje (dilatacija) zenica,
o broj treptanja,
o otvorenost očiju,
o zgrčenost mišića oko očiju itd
Uključila se u tu vrstu istraživanja i transakciona analiza koja je otkrila da se. količinom
treptaja može odrediti iz kog EGO stanja pojedinac – osoba komunicira. Psihologija koja je
orjentisana na ekspresije tela na osnovu tenzije grčeva oko očiju razlikuje:
 prazne oči (očajna osoba),
 pozivajuće oči (zavisne osobe) i
 umorne oči (osećanje krivice i kajanja).

10
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
11
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
 Argajl - eksperimentalno utvrdio da:
 u dijalogu osoba prosečno 60% vremena gleda sagovornika
 dok samo sluša prosečno 70% vremena gleda naratora,
 dok govori prosečno 40% vremena gleda sagovornika,
 da je trajanje pogleda u proseku oko 3 sekunde,
 da razmena pogleda traje upola manje – 1,5 sekundi,
 da više (duže) gledamo osobe prema kojima gajimo naklonost (odnosno najduže one
koje volimo),
 da se zenice šire u zavisnosti od doživljaja privlačnosti (aspiracije) objekta ili osobe koju
posmatramo.
Long – smatra da dominantne (autoritativne) ličnosti više koriste verbalnu komunikaciju
nego neverbalne oblike komuniciranja, odnosno manje gledaju ali i kada gledaju sagovornika
manje prekidaju pogled.12
Drugi istraživači su utvrdili da se osoba koja duže posmatra sagovornika doživljava kao
aktivnija, samopouzdanija, dominantnija ali i zainteresovanija za sagovornika. Ali sve to
izvesnog stepena, prosečnog nivoa (mere) kada dužina pogleda počinje da se doživljava kao
neprijatnost i kada nas takav pogled sagovornika počinje odbijati, tj. kada žargonski rečeno
“blene i počinje da pogledom smara!!!”. Utvrđeno je i da dužina i učestalost pogleda zavisi od
tipa ličnosti: ekstravertne osobe, za razliku od intravertnih češće gledaju sagovornika naročito
dok govore.
U nekim slučajevima poremećaja ličnosti postoji izražena averzija prema pogledu (ne
trpe da ih neko posmatra). Utvrđeno je da dužina i učestalost pogleda zavisi i od pola osobe koja
gleda i koja se posmatra. Osobe ženskog pola u proseku više (duže) gledaju od osoba muškog
pola, ali i da ih više uznemirava nemogućnost da razmene pogleda. (Da li to ukazuje da je kod
žene više izražen vizuelna komunikacija nego kog muškaraca – još jedna predrasuda!!!). 13
Neurolingvističko programiranje (NLP) kao relativno nova naučna disciplina (1977.
god.) je takođe dala brojna objašnjenja aspekata facijalne ekspresije. Posebno je objasnila kako
mikromomentalni pokreti oka pokazuju kojom vrstom informacija neki ljudi raspolažu, kako
kodiraju komunikaciju, kako pretražuju dok komuniciraju i na koji način su nam određeni

12
Trebješanin. Ž. i Žikić, B. (2015). Neverbalna komunikacija: antropološko- psihološki pristup. Beograd: Zavod za
udžbenike
13
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
komunikacijski kanali dostupni. Tvorci neurolingvističkog programiranja su Ričard Bandler i
Džon Grinder. Oni su kreirali početne postavke osnovu za teoriju koja na nov način objašnjava
interakciju među ljudima. Stvorili su novi model ljudske komunikacije koji otkriva nove obrasce
u ljudskoj komunikaciji koji se primenjuju u psihoterapiji.

2.3. Izraz lica

Odnos između izraza lica i emocija je jedan od najistraženijih oblasti facijalne ekspresije.
Hagart i Ajaks su eksperimentisali sa vezama ove dve pojave. Kamerom su snimali izraze lica
ljudi i otkrili su postojanje jednog kratkotrajnog perioda u javljanju facijalnog izraza kada se
pojave određene emocije, ali on nije u skladu sa facijalnom ekspresijom koja je predhodila datoj
emociji, ali nije ni u skladu sa facijalnom ekspresijom koja je nastala posle pojave date emocije,
ali nije u skladu ni sa sadržajem izjave pojedinca sa tom emocijom. Traje svega 1/5 sekunde.
Nazvali su je mikromomentalnom facijalnom ekspresijom. U kojim situacijama se javlja?
Najčešće i najizrazitije se pojavljuje u situacijama kada se pojedinac suzdržava da odgovori na
postavljeno pitanje, ili kad nastoji da nešto porekne. Znači u situaciji kada je na bilo koji način
verbalni odgovor inhibiran. Dakle, mikromomentalna facijalna ekspresija predstavlja pokazatelj
onih misli, osećanja, stavova, ubeđenja koja ne želimo ili se ne usuđujemo da iskažemo ili
pokažemo.14
Ekman i Frisen su eksperimentisali sa mikromomentalnom facijalnom ekspresijom kao
znakom da bi utvrdili:15
 u kojoj meri ona otkriva duševno stanje pojedinca,
 u kojoj meri je ona pokazatelj njihovog odnosa sa drugim ljudima,
 u kojoj meri ukazuju da bazične stavove pojedinaca i
 u kojoj meri ova ekspresija može biti indikator promene u psihičkom stanju pojedinca.
Vodena su dva intervjua sa pojedincima: prijemni i završni i snimani su preciznom
filmskom kamerom. Stručnjaci su kasnije na osnovu dobijenog filmskog materijala procenjivali
dve varijable: trenutno psihičko stanje ovih pojedinaca i osnovne karakteristike ličnosti
ispitanika. Dat im je zadatak da nekoliko unapred definisanih atributa ličnosti (ljut, sumnjičav,

14
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
15
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
napregnut itd.) pripišu određenim osobama na osnovu uočenih mikromomentalnih znakova
facijalne ekspresije.
Beldok je takođe vršio složenija istraživanja u domenu neverbalne komunikacije.
Nastojanja su bila u pravcu utvrđivanja postojanja veze između emocija i vrsta procene znakova
facijalne ekspresije. Procena je vršena na osnovu tri izraza:
 neverbalni izrazi,
 muzički izrazi i
 grafičkih izraza.
Utvrđuje se da postoji značajna veza između vokalne, muzičke i grafičke ekspresije
emocija. Ove tri vrste osetljivosti testira na sledećih deset emocija:
- divljenje,
- zadovoljstvo,
- gnev,
- dosada,
- očaj,
- prezir,
- strah
- nestrpljivost,
- radost i
- ljubav.
Instrument za utvrđivanje osećajnosti grafičkog izraza sastoji se od 50 slika u boji koje
asociraju na 10 navedenih emocija. Instrument za utvrđivanje osećajnosti muzičkog izraza sastoji
se od 30 muzičkih kompozicija u trajanju od 20 sekundi koje izražavaju navedene emocije.
Pokazalo se postoji značajna povezanost između identifikovanja emocija na osnovu ovih oblika
neverbalne komunikacije. Utvrđeno je takođe da postoji negativna korelacija između sledećih
determinanti:16
- kontakt očima (broj pogleda i trajanja fiksacija...) i
- razdaljinu među sagovornicima.
Naime, sa povećanjem blizine sagovornika pada kvalitet i kvantitet kontakta očima,
odnosno sa povećanjem očnih kontakata dolazi do povećane razdaljine među sagovornicima.

16
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
Argalaj i Džener Din izvode laboratorijske oglede sa ciljem da provere hipoteze afektivno-
konfliktne teorije o obimu i funkciji kontakta očima. Po ovoj teoriji postoji nekoliko značajnih
faktora (situacija) koji determinišu bliskost među ljudima u komunikacijskoj interakciji. Oni nam
omogućavaju da objektivno ocenimo stepen bliskosti. To su sledeći faktori:
- obim (dužina) kontakta očima
- razdaljina među sugovornicima,
- stepen intimnosti teme o kojoj se razgovara
- kvalitet i kvantitet osmeha..
Svaki od ovih faktora ima po nekoliko dimenzija koje se prate:
1. snaga približavanja
2. povećanje – smanjenje dimenzije približavanja
Hipoteza: postoji tendencija (nastojanje) da se održi ravnoteža bliskosti koja je
karakteristična za određenu vrstu odnosa među osobama. Ova ravnoteža se održava tako što u
slučaju da neka dimenzija navedenih faktora raste ili opada, druga ili više njih opadaju ili rastu
(negativna korelacija). Ako se poveća fizička razdaljina između sagovornika, opada obim
kontakta očima. Karakteristične su tri različite međusobne udaljenosti: a) 60 cm, b) 180 cm i c)
300 cm. Na ovim razdaljinama između sagovornika nastaju značajne promene u sledećim
dimenzijama pogleda:
- broj pogleda,
- trajanje svakog pogleda,
- opšti zbir gledanja,
- broj i dužina svake fiksacije,
- ukupnost trajanja fiksiranog pogleda.
Potvrđena je pretpostavka da se može osnovano govoriti o principu održavanja ravnoteže
između determinanti bliskosti koje osobe nastoje ostvariti. (Time se stalno održava stepen
bliskosti ili intimnosti dva sagovornika). Kontakt očima ima funkciju kompezacionog faktora u
održavanju ove ravnoteže, održavanje određene konstante, stepena bliskosti. Naravno time se ni
na koji način ne zanemaruju i druge funkcije kontakta sa očima:
 sinhronizovanje komunikacijske interakcije,
 signalizacija ne/prihvatanja stavova sagovornika
 signalizacija spremnosti pažljivog slušanja,
  signalizacija nerazumevanja verbalne komunikacije itd.
Mehrabijan je ispitivao vezu između tri grupe neverbalnih komunikacijskih izraza:
 položaj tela,
 orijentaciju prema sagovorniku i
 razdaljinu među sagovornicima
 ali i stava prema osobi sa kojom komuniciramo.
On takođe nastavlja istraživanja Dejvisa i Dejvisa o stepenu pouzdanosti ocene emocija
na osnovu vokalne ekspresije. Nauka je utvrdila da postoje određene doslednosti u tumačenju
facijalne ekspresije – poruka ljudskog lica. Istraživanja su usmerena u tri pravca:
a) bihejvioralni – oslanja je na tezu o ranom učenju ispoljavanja emocija u procesu
socijalizacije i odrastanja,
b) biološki – koji razvija hipotezu o postojanju specifične neurološke strukture za
razlikovanje emocija i
c) kognitivni – koji u prepoznavanju emocija na osnovu neverbalnih znakova izvesnu
prednost daje socijalnim i situacionim momentima.
Dugo vremena se vodila rasprava o prirodi facijalna ekspresije – da li je urođena ili
stečena. Za argument urođenosti ove vrste komunikacije često se navodi reakcija bebe na
određeni izraz lica. Drugi istraživači ovu reakciju beba prvenstveno tumače kao dokaz značaja
koji facijalna ekspresija ima u odrastanju. Taj spor se još nastavlja u iznalaženju novih
argumenata za pridavanje većeg značaja urođenosti brojnih ekspresija lica (osnovnih emocija),
ali i njihovog prepoznavanja. I sama činjenica da su i deca koja su rođena gluva i slepa u stanju
da svojim izrazom lica pokazuju brojne emocije (plakanje, osmehivanje, iznenađenje, bes,
ljutnju, radost..) jeste još jedan dokaz o urođenosti facijalne ekspresije. Ali i značajne sličnosti
izražavanja osnovnih emocija kod antropoida (primata) i čoveka su još jedan dokaz za ovu
teoriju. Često se navodi i eksperiment koji su izveli Pol Ekman i saradnici sa stanovnicima Nove
Gvineje (Papuancima), a koji do tada nisu imali kontakte sa ostatkom civilizacije.

2.4. Položaj tela

Socijalna psihologija je utvrdila da između psihičkih procesa i položaja tela postoji

korelacija. Otkriveno je, na primer, da je proces pri/sećanja mnogo efikasniji u ležećem stavu
nego u stojećem. Na tom saznanju počiva i potreba za kanabetom u psihijatrijskim ordinacijama.
17

Pet su osnovnih položaja (stav) tela:

1. stojeći stav,
2. sedeći stav,
3. čučeći stav,
4. klečeći stav i
5. ležeći stav.
Oni predstavljaju osnovne jedinice od kojih se kombinuju svi ostali položaji. Od čega zavisi
(koji sve faktori utiču na zauzimanje određenog) položaj tela?
1. Od trenutne aktivnosti čoveka (šta radi).
2. Od njegovog psihičkog stanja
3. Od dominantnih crta ličnosti i karaktera..
Vršena su brojna istraživanja kojim su se nastojali utvrditi stepeni korelacije između
određenih telesnih položaja i odgovarajućih psiholoških stanja. Adler je istraživao veza
pesimizma i položaja tela i došao do zaključka da se:18
 pojedinci grče da zauzmu što manji prostor
 pojedinci navlače prekrivač preko glave kada spavaju.
Mehrabijan: otkriva korelaciju duševnog stanja i nekih dimenzija postularne ekspresije kao
što su:19
- neposrednost,
- naginjanje ka/prema,
- nagnutost na neku stranu,
- dodir,
- blizina,
- pogled,
- orijentacija direktna/indirektna
- relaksacija,
- simetričan položaj ruku,

17
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
18
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
19
Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
- položaj nogu (simetričan ili asimetričan),
- opuštenost ruku itd.
Argalaj: istražuje karakteristike dominantnog stava tela:20
- uspravna glava,
- nagnuta malo nazad (poza koju je zauzimao Musolini)

Mal istražuje i interpretira korelaciju položaja tela (poziciju koju je zauzeo) pacijenta na
kauču i stava koji pacijent ima prema terapeutu. Frisel smatra da facijalna ekspresija ukazuje na
postojanje specifičnih emocija kod pojedinaca, dok položaj tela može da govori o intezitetu tih
emocija. 21
Šefler, Sarabin i Hardik smatraju da promene položaja tela predstavljaju ekstenziju
gestova i da spadaju u značajne indikatore ponašanja. Po značaju funkcije koju obavljaju
rangirane su između gestova i spacijalnog ponašanja. 22
Pojedini narodi (sa svojom specifičnom kulturom) su konvencionisali (odredili, usvojili
kao konvenciju - pravilo, smatraju) određeni (pravilan) način položaja tela za tačno definisani
način (oblik) ponašanja. Onaj ko ova pravila položaja tela prekrši nailazi na opštu osudu i otpor,
a prekršaj se simbolički interpretira kao namerno iskazivanje nepoštovanja, neuvažavanja,
ismejavanja, vređanja itd. Na telu postoje mesta na kojima se odražavaju emocije (tenzije) –
stopala, kolena, karlica, leđa, vrat, glava itd.
Loven: ističe nekoliko značajnih položaja koje ljudi zauzimaju:23
 “obešen o vešalicu” (položaj tela karakterističan za osobu koja ne ume da se nosi sa
strahom, ili ga neuspešno negira),
 “obešen o udicu” (položaj tela karakterističan za osobe koje pogrešno razrešavaju
agresivne i seksualne instinkte),
 “uraslost u pijadastal” (položaj tela karakterističan za osobe koje imaju inhibiciju koja je
nastala socijalizacijom agresivnog ponašanja),
 ”presečen na pola” i «razapet na krst» (položaj tela karakterističan za osobe koje
poseduju shizoidne adaptacije).

20
Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
21
Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
22
Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
23
Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
2.5. Telesni kontakt

Svrstavaju je u najstarije forme neverbalnog ponašanja. Kod čoveka postoji urođena

potreba za taktilnim kontaktom. Istraživanja govore da deca sa manjkom taktilnog kontakta u
primalnoj fazi svog razvoja kasnije iskazuju povećane znake strahova (psihoze i neuroze) i
nastoje to da kompenzuju. Taktilni kontakt sa majkom postaje prototip svih kasnijih
proksemičkih ekspresija. Koža – je čovekovo najveće čulo – na njoj se završavaju neuronska
vlakna. Dodir je stoga jedan od najvažnijih kanala komunikacije dece, ali i za odrasle . Dodirom
se mogu saopštiti najosnovnije forme mnogih ličnih izraza, izjava i stavova. Dodir sadrži duplu
aktivnost:24
a) istraživačku – aktivni dodir
b) prikupljanje informacija – pasivni dodir
Može se govoriti o nekoliko dimenzija dodira:
 kvalitet (nežan – grub),
 kvantitetu – trajanju,
 frekvenciji – broj ponavljanja u jednoj minuti.
Shodno tome se razlikuju i nekoliko vrsta taktilnog kontakta:
 rukovanje,
 milovanje,
 ljubljenje,
 lizanje,
 držanje u krilu,
 grljenje,
 držanje i vođenje za ruku,
 češkanje,
 udaranje po ramenu,
 škakiljanje,
 čupkanje, štipkanje itd.

24
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
 Vršena su brojna istraživanja sa ovim proksemičkim ekspresijama. Meri Hendli: je u svojim
istraživanjima dokazao da osobe na višem društvenom, socijalnom statusu više upražnjavaju
taktilni kontakt prema osobama sa nižim socijalnim statusom. (Zašto?). Šuc smatra da osobe koje
imaju problem da stupe u kontakt sa drugim ljudima imaju problem i sa taktilnim dodirivanjem.
Manjak taktilnog kontakta ukazuje na osobe koje izbegavaju emotivnu blizinu ili vezanost za
drugu osobu ili nisu u stanju da izraze svoje afekte. Dodir (taktilni kontakt) ima konvencionalno
značenje i doprinosi:25
- a) povećane bliskosti, otvorenosti, spremnosti za socijalnim kontakom
- b) doprinosi povećanju emotivne vezanosti i ekspresivnosti.

2.6. Gestovi

Gestovi su najmanje jedinice neverbalnog ponašanja koje imaju različitu vrednost u

različitom kontekstu, i određuju se kao kine. Mikrokineza – grupa kina koje imaju isto društveno
značenje (klimanje glavom) određuje se kao kinema. Njihovo proučavanje čini mikrokinetički
nivo istraživanja. Ono predstavlja kulturno vrednovanje neverbalnog ponašanja, s obzirom na to
da je društveno značenje ljudskog ponašanja kulturna varijabla. Kineme dalje formiraju veće
grupe.26
Berdvistel je proučavao i značenje telesnog pokreta unutar društvenog konteksta. Uveo je
jednu kontekstualnu teoriju kinetičke semantike, koja polazi od pretpostavke da kinema nema
značenja ukoliko ne postoji određeni kontekst. Drugim rečima, samo društveni kontekst može da
odredi da li je stisnuta pesnica znak besa, pozdrava ili jednostavno podražava nečije ponašanje.
Berdvistel smatra da gestovi ne mogu da postoje sami za sebe, već da im je potreban morfološki
kontekst kako bi dobili svoj smisao. On je mislio da je nemoguće uspostaviti znakovni repertoar
kinetičkih kodova. Međutim, brojna istraživanja u oblasti leksikografije gestovnih amblema
ukazuju na nedoslednost ove tvrdnje. Ipak, Berdvistelova istraživanja ukazala su na načine na
koje je moguće analizirati kulturno determinisano verbalno ponašanje kao semiotički sistem,
čime su podstakla metode istraživanja u oblasti nejezičkih kodova.27

25
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
26
StojčIć N. (2013). Kodovi neverbalnog komuniciranja, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka,
Beograd.
27
StojčIć N. (2013). Kodovi neverbalnog komuniciranja, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka,
Beograd.
 Pol, socijalni status i kultura utiču na komunikaciono ponašanje, ali svaki pojedinac ima
svoj vlastiti kinetički model. Ljudi koriste telo da bi komunicirali osećanja prema drugima.
Emocionalno stanje se može otkriti kroz pokrete lica, tela, očiju i kroz gestove. Upravo ova vrsta
ponašanja može da nagovesti o nekom pojedincu i njegovom poimanju okoline.
Kinetički kod se, dakle, najčešće odnosi na značenja koja neverbalna komunikacija
prenosi preko različitih pokreta. Tu prvenstveno spada izraz lica – koji se odnosi na različite
grimase lica kojima se prenose brojne poruke, od namigivanja, dizanja obrva, pućenja usana,
mrštenja, što sasvim „rečito“ govori o stavu ličnosti prema nečemu ili nekome. Iako se na prvi
pogled čini da su izrazi lica nešto univerzalno što dele svi ljudi, oni su ipak donekle kulturno i
prirodno uslovljeni. Pokreti mišića lica kao posledica primarnih emocija kontrolišu nervi lica, a
oni opet čine osnovu za grimase. Ova neurološka osnova može se kulturno modifikovati ukoliko
preko učenja i iskustva naučimo da kontrolišemo pokrete mišića lica čime oni postaju i
individualne i kulturne varijable, koje se mogu menjati, pojačavati, neutralizovati ili maskirati,
zavisno od pravila koja postoje u pojedinim kulturama.28
Glavne funkcije grimasa, odnosno pokreta pojedinih delova lica su ekspresivna
(izražavanje emocija), fatička i konativna (u komunikativnoj ravni). Grimase se mogu javiti
istovremeno sa govorom, ali i nezavisno od njega. U svojoj prvobitnoj funkciji, spontani ili
namerni facijalni signali su, u stvari, indeksni znaci. Ali iz tih primarnih situacija, grimase se
javljaju i kao mimičko ponašanje koje prenosi signale putem imitacije i u tom slučaju grimase su
ikonični znaci.29

2.7. Lični proctor

Jedna od značajnih veština, umeća neverbalnog komuniciranja je efektnije korišćenje

prostora. Poznavanje ovog fenomena nam može pomoći da kvalitativno unapredimo govor tela.
U literaturi koja se bavi ovom tematikom često se koriste pojmovi „spacijalno ponašanje“ i
«proksemička ekspresija se u sinonimnom značenju. Etimologija pojma „spacijalno“ je u
latinskom jeziku: spatijum = prostor, međuprostor, rok. I etimologija pojma „proksemika“ je

28
Boyes, C. (2009). Treba znati. Jezik tijela. Tajni jezik gesta i držanja. Zagreb:Kigen
29
StojčIć N. (2013). Kodovi neverbalnog komuniciranja, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka,
Beograd.
takođe sa latinskim jezičkim korenom: proksimitet (lat. – prokximitas, proksimatoe, - atis) –
blizina, susedstvo, bliskost, odnosno proksimus (lat. – proximus) – najbliži, najpreči.
Brojne su i različite definicije ove naučne discipline i veštine komuniciranja. Navodimo
samo neke koje ilustruju različitost pristupa u definisanju ovog fenomena:
 Sfera distance koju koriste dve osobe u neposrednoj komunikaciji,
 Proksemičko ponašanje je prostorno ponašanje ljudi u međusobnom odnosu,
 Spacijalno ponašanje označava položaj (rastojanje) i kretanje ljudi u prostoru,
 Proksemička ekspresija je naučna disciplina – oblast socijalne psihologije i semantike,
 Proksemika se bavi izučavanjem prostornih znakova sistema opštenja,
 Proksemika je veština korišćenja prostora (teritorije) pri komuniciranju,
 Proksemika je aspekt neverbalnog komuniciranja koji govori o položaj tela u
komunikacijskom prostoru,
 Proksemika je proces interakcija ljudi u sredini koja ih okružuje,
 Nauka koja proučava udaljenost ljudi u odgovarajućem prostoru,
 Forma ljudskog neverbalnog ponašanja koja se bavi prostornim uslovima komuniciranja,
 Proksemika, kao sredstvo komunikacije, označava položaj i ponašanje čoveka u
prostoru» i sl.
U nešto širem poimanju proksemika proučava ne samo zonske distance nego i usmerenje
koji sagovornici svojim telom zauzimaju jedan prema drugome. Proksemika je ustanovila da
teritorijalna razdaljina (blizina, udaljenost, teritorijalnost) i položaj tela kao jedan od aspekata
neverbalnog komuniciranja, značajno utiču na karakter komunikacije ali i prirodu ponašanja koja
se odvija između osoba. Otkrila je da između zonske distance koju zauzimaju osobe u
neposrednoj verbalnoj komunikaciji, kao i usmerenja njihovi tela i unutrašnjeg duševnog stanja,
sadržaja i karaktera poruke postoje značajne korelacije. Na osnovu toga je moguće posmatranjem
proksemičkih znakova utvrditi brojne značajne informacije koje se tiču odnosa dve osobe koje
se nalaze u socijalnoj interakciji, karakteristika poruka koje se ovakvim elementima jezika tela
odašilju i sl.30
Obeležavanju, osvajanju, preotimanju, čuvanju i odbrani teritorije koje preduzimaju
životinje (primati, vukovi, psi, ptice, ribe...) ali i biljke posvećena su brojna istraživanja.
Utvrđeno je da sve životinje, gotovo bez izuzetka neposredni deo prostora oko svog tela

30
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
prisvajaju samo za sebe i spremne su ga svim sredstvima braniti. Na veličinu tog prostora
(dužinu prostiranja) utiču brojni faktori među kojima se mogu izdvojiti: agresivnost pojedine
vrste, prirodnih uslova u kojima živi i gustine naseljenosti određene vrste na datom staništu. Ko
primer različitih teritorijalnih pretenzije se može navesti življenje lavova u dve različite sredine:
onaj koji je odrastao na slobodi na prostoru Afrike može da raspolaže sa teritorijom koja ima
prečnik i do 50 km, dok lav koji je odrastao u zoološkim vrtovima može da ima lični prostor od
nekoliko metara. Slobodni lavovi svoju teritoriju obeležavaju uriniranjem ili pražnjenjem creva.
Brojna istraživanja su utvrdila da sa povećanjem populacije određe vrste životinja na
ograničenom prostoru vodi ka njihovom uginuću kao posledice pojačane aktivnosti adrenalnih
(nadbubrežnih) žlezda. Prekomerna populacija izaziva stres koji je smrtonosan.31
Dugo vremena se ovaj fenomen vezivao prvenstveno za životinjski i biljni svet. Tek od
sredine prošloga veka počela su ozbiljnija naučna istraživanja odnosa čoveka i teritorije. Svi oni
polaze od činjenice da je posedovanje teritorije (zemlje) jedna od praiskonskih čovekovih
potreba koja mu daje prostornu slobodu i osećaj sigurnosti. Ali potreba a zemljom ima i
egzistencijalni značaj za čoveka – na njoj sadi i ubire plodove neophodne za ishranu, sadi drveće,
po njoj se kreće, lovi divljač, gradi svoje objekte za stanovanje, proizvodne pogone, napasa
pripitomljene životinje, iz nje crpi bojna mineralna bogatstva, i napokon u nju se posle smrti
ukopava itd. Takva multifunkcionalnost zemlje i teritorije daje joj gotovo mitsko značenje.
Koliko je samo ratova vođeno i žrtava dato da bi se osvojila ili odbranila određena teritorija.
Uviđajući značajne implikacije ove korelacije na ljudsko ponašanje, proksemička
istraživanja su dovele do novih saznanja o interpersonalnim odnosima i drugačijeg poimanja
komunikacijskog prostora. Značaj prostornih potreba čoveka očituje se i u uspostavljanju
državnih, republičkih, pokrajinskih, oblasnih, opštinskih, gradskih itd. Granica. Sve su to
određene manje-više zatvorene teritorije na kojima se odvija društveni život. Takva
teritorijalnost se tiče i svakog drugog prostora koji pojedinac, grupa ili zajednica («etnički
prostor»), smatra za svojima ili ga na neki način doživljava kao svoj. Ali proksemičnost se
odnosi i na posedovanje određenog prostora kao ličnog – «moja kuća», «moje dvorište», «moja
soba», «moj krevet», «moj sto», «moja stolica» itd.
Prema datoj teritoriji se iskazuje određena privrženost, odanost, vernost, vezanost, ljubav,
sentiment i druga slična osećanja. Na toj osnovi nastaje i «zavičajna ljubav», «ljubav prema

31
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
rodnom kraju», “lokal-patriotizam”, “ljubav prema domovini”, “ljubav prema kontinentima” ili
pak “kosmopolitizam”. Brojni ratovi su vođeni za osvajanje, odbranu ili povraćaj teritorije. Jedna
od osnovnih funkcija oružanih sila je kontrola, i zaštita određene teritorije. U slučaju država to je
zaštita teritorijalnog integriteta. 32
Suptilna borba za prostor se vodi vodi gotovo na svakom mestu i u svakoj prilici. Kao
primer takvog prostornog sukoba Alan i Barbara Piz navode sedište u bioskopskim salama: «U
bioskopu, to je naslonjač za ruke oko kojeg vodimo tihu borbu s nepoznatom osobom koja
pokušava da nam ga preotme». Ta prostornost se sužava do blisko intimnog prostora – ličnog
prostora na kojeg je među prvima ukazao Eduard Hol. On je utvrdio da nemaju samo životinje
svoj lični prostor, već da takvim prenosivim «vazdušnim mehurom» (pojam Alana i Barbare Piz)
raspolaže svaki čovek pojedinačno. I veličina ovog prostora, kojeg svaki čovek uvek i svuda nosi
sa sobom, je uslovljena brojnim faktorima kao što su: prirodnih i klimatskih uslova življenja,
gustinom naseljenosti, veličinom stambenih uslova, kulturnim habitusom, brojnošću primarnih
grupa itd. Ugrožavanje ili zalaženje (namerno ili spontano) u ove prostore izaziva određene
reakcije ljudi i grupa. Zato i održavanje komunikacije na određenoj «dinstanci» ima smisao i
značaj za ove koji se nalaze u procesu socijalnog opštenju. Pojedine kulture, kao što je na primer
japanska ne insistiraju naročito na prostornoj distanci, za razliku od drugih kao što je engleska.33

III DEO - NEVERBALNA KOMUNIKACIJA I KULTURA

3.1. Odredjivanje kulture

Američki psiholog, Pol Ekman, istraživao je emocije lica kroz ekperiment u kojem su
Amerikanci i Japanci gledali isti film, ali u posebnoj sali u bioskopu. Kako pokazuju reakcije o
nesrećama i hirurškim operacijama na filmu?
32
Burić Moskaljov, M. (2014). Poruke bez riječi: umijeće neverbalnog komuniciranja. Zagreb: TIM press.
33
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
 U toku gledanja filma, kod Japanaca je ušao nepoznati Amerikanac. Tada su
osmehivanjem prekrivali negativne izraze lice. Više nego Amerikanci, oni zapravo koriste
„kulturnu masku“.
Često može da dođe do prekida komunikacije ako se neverbalna komunikacija ne tumači
u skladu sa kulturom, a ni danas nije utvrđeno da li su neki gestovi posledica pripadnosti kulture
ili stvar navike.
Na primer, većina muškaraca uvlači prvo desnu ruku u rukav kaputa, dok većina žena
uvlači prvo levu ruku. Ovo pokuzuje da muškarci u ovoj situaciju koriste levu moždanu
hemisferu, dok žene koriste desnu.

3.2. Kulturna obeležja

Neki elementi neverbalne komunikacije su univerzalni, tako da će se određeni izrazi lica

slično ili jednako protumačiti u različitim kulturama. Interpretacija izraza lica pre-ma nekim
autorima može biti jedna od osnova klasifikovanja kultura prema sličnosti. Na primer, Portugalac
će lakše razumeti izraze lica jednog Španca nego Azijata.
U multikulturalnom okruženju moramo naročito paziti na razne oblike neverbalnog
sporazumevanja jer je na tom području mnogo lakše da dođe do nesporazuma, pošto tu ima
mnogo manje pravila i standarda nego kod govora ili pisanja. Za uspešno ne-verbalno
komuniciranje je potrebno potpuno poznavanje strane kulture i sposobnost mišljenja na stranom
jeziku. Različiti telesni pokreti i modeli ponašanja se razlikuju među kulturama, čak mogu imati i
suprotno značenje (npr. u Grčkoj klimanje glave levo-desno znači „da“, a gore-dole znači „ne“).
Do mnogih međukulturalnih nespora-zuma dolazi zbog toga što stranac interpretira ili reaguje na
ponašanje koje ne razume dovoljno. Ponašanje je uslovljeno kulturom čoveka i može da utiče na
poruku koja je kodirana svojstveno određenoj etničkoj grupi.
Jedna od najvećih prepreka uspešnoj međukulturalnoj komunikaciji je ako jedna ili obe
strane nisu svesne ovih razlika među kulturama. Navedeni su neki primeri različitih kategorija
konfliktnih neverbalnih poruka.

3.3. Kulturološke razlike u međusobnoj komunikaciji

 Izrazi lica i osmesi znače isto skoro u celom svetu. Ekman je na Univerzitetu u Kaliforniji
i San Francisku pokazao fotografije osećanja sreće, ljutnje, straha, tuge, gađenja i iznenađenja
ljudima koji su pripadali 21 različitoj kulturi.
U 20 od 21 zemlje postojalo je slaganje u pogledu izraza iznenađenja, 19 od 21 u pogledu
izraza straha, a 18 od 20 u pogledu izraza ljutnje. Jedina značajna kulturna razlika pokazala se
kod Japanaca koji su fotografiju straha opisali kao iznenađenje.
Ekman je otišao i na Novu Gvineju gde je proučavao kulturu Južnog Flora i pleme Dani
iz Zapadnog Irinija, koji su potpuno izolovani od ostatka sveta. Došao je do istih rezultata, s tim
da i ove kulture nisu razlikovale strah od iznenađenja kao i Japanci
U poslovnom svetu, Britanci, Australijanci i Amerikanci obično se rukuju prilikom
dolaska i potom prilikom odlaska. U većini evropskih kultura rukovaće se međusobno više puta
u toku dana, a neki Francuzi provedu čak 30 minuta u toku dana rukujući se.
Indijske, azijske i arapske kulture mogu da zadrže vašu ruku u svojoj i pošto se rukovanje
završilo. Nemci i Francuzi vam jednom ili dvaput protresu ruku i potom vrlo kratko zadrže, dok
je Britanci protresu tri do pet, a Australijanci pet do sedam puta.
Kad je u pitanju pozdravljanje poljupcem u obraz, Skandinavci se zadovoljavaju jednim,
Francuzi uglavnom preferiraju dva, dok će se Arapi poljubiti tri puta.
U SAD-u osmeh je znak da je osoba ljubazna, prijateljski raspoložena i da joj možemo
verovati. Ako bi se Japanac nasmešio na fotografisanju za vozačku dozvolu time bi pokazao da
svoj posao vozača ne shvata ozbiljno. Za njega je fotografija deo službenog dokumenta i smešak
bi pokazao da se prema tako važnom poslu odnosi neozbiljno
U mnogim azijskim zemljama ljudi se smeju kad im je neugodno, kad se izvinjavaju, kad
su tužni, sretni, ljuti ili zbunjeni. Zbog toga osmeh nije tako jasno povezan s prijateljstvom i
srećom kao u SAD-u.
Vrlo je važno upoznati različite kulture, a u okviru njih neverbalnu komunikaciju. Svaka
kultura ima sopstvene norme i običaje koje treba poštovati.
 Slika 1: Signal34

Ovi signali se razlikuju u zemljama poput:35

A - Evropa i Severna Amerika: OK ,Sredozemlje, Rusija, Brazil, Turska: Signal rupe, otvora;
seksualna uvreda; gej-muškarac, Tunis, Francuska, Belgija: Nula, bezvredno, Japan: novac,
novčići

B - Zapadne zemlje: Jedan, Izvinite, vama se obraćam!

C- Britanija, Australija, Novi Zeland, Malta: Steram ti ga. SAD: Dva, Nemačka: Pobeda,
Francuska: Mir

E - Evropa: Dva. Britanija, Australija, Novi Zeland: Jedan, SAD: Konobar!, Japan: Uvredljivo

F - Zapadne zemlje: Četiri, Japan: Uvredljivo

G - Zapadne zemlje: Broj 5, U drugim zemljama: Stoj!

H - Grčka i Turska: Idi do đavola!

I - Sredozemlje: Žena te pravi rogonjom, Malta i Italija: Zaštita od urokljivog oka

J - Grčka: Idi do đavola!, Zapad: Dva

K - Stari Rim: Steram ti ga!, SAD: Sedi na ovo!

L - Evropa: Jedan, Australija: Sedi na ovo! (trzaj naviše), Grčka: Steram ti ga! (potisak prema
napred), Japan: Muškarac, pet

M - Havaji: Samo opušteno, Holandija: Jesi li za piće?

N - SAD: Volim te
34
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
35
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
O - Evropa: Predajem se

IV DEO - ZNAČAJ NEVERBALNE KOMUNIKACIJE U POSLOVNOJ

KOMUNIKACIJI

4.1. Neverbalna komunikacija pri zapošljavanju

Na razgovoru za posao nije važno samo šta ćete reći, nego i kako ćete se ponašati, a
upravo je to ono na šta bi trebalo da obratite posebnu pažnju.
Neverbalna komunikacija često može imati veći uticaj na tok i rezultat razgovora za
posao nego ono što je rečeno. Uostalom – potencijalni poslodavac već dosta zna o kandidatu, bar
kada su u pitanju informacije vezane za obrazovanje, veštine, iskustva i slično.
Međutim, posao ne dobijaju informacije i diploma, nego osoba, a od toga kako se ponaša
i način na koji reaguje u određenim situacijama.
Na samom početku razgovora veoma je važan osmeh, jer se na taj način pokazuje da
nema treme, da je kandidat opušteni i srećan što se nalazite tu gde je, odnosno na razgovoru za
posao baš u toj kompaniji. Kandidat treba da se potrudi da taj osmej ne izgleda veštački i
usiljen36
Prilikom upoznavanja i na samom početku razgovora uglavno se pozdravlja rukovanjem
sa potencijalnim poslodavcem. Upravo je to još jedna od prilika da se pokaže samouverenost i
opuštenost Važno je da stisak ruke bude dovoljno jak i čvrst ako želite da odate utisak osobe koja
je spremna da se suoči sa bilo kakvim poslovnim izazovima i da ste pritom sigurni u sebe i svoje
veštine. Ako prilikom rukovanja prejako ili preslabo stisnete ruku možete delovati kao da ste
nervozni ili da se ne osećate najbolje.37
Jedan od najočiglednijih pokazatelja samopouzdanja jeste način na koji gledate
sagovornika. Trebalo bi da dok razgovarate sagovornika gledate u oči, jer je skretanje pogleda ili
gledanje u pod samo znak da ste nesigurni, što vam sigurno ne ide u korist prilikom razgovora za
posao. Takođe, nemojte “buljiti” u jedan deo lica (ili tela) sagovornika, nego se potrudite da vaš
pogled bude spontan.
36
Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
37
Trebješanin. Ž. i Žikić, B. (2015). Neverbalna komunikacija: antropološko- psihološki pristup . Beograd: Zavod za
udžbenike
 Kada sednete – izbegavajte da prekrstite noge, jer na taj način fizički postavljate “zid”
između vas i sagovornika. Takođe, ako ne želite da odate utisak da vam je dosadno i da vas ne
interesuje tema razgovora u kom učestvujete – nemojte prekrštati ruke. Način na koji sedite
takođe može da pokaže kako se osećate u tom trenutku. Kako biste izgledali što profesionalnije
važno je da sedite uspravno, sa ramenima povučenim unazad jer takvo držanje pokazuje da ste vi
osoba od poverenja u svakom smislu. Naravno – potrudite se da ne izgledate ukočeno i veštački
– jer ćete samo pokazati da vam je neprijatno i da želite što pre da odete i opustite se.
Nervoza, nesigurnost i neprijatnost mogu se manifestovati kroz pokrete koje vi ne
primećujete, ali vaš sagovornik bi veoma lako mogao da ih prepozna. U pitanju je način na koji
dodirujete svoje lice, grlo, nos, usta ili uši dok razgovarate sa sagovornikom. Upravo zato je
najbolje da izbegnete ove pokrete i jednostavno smirite ruke

4.2. Neverbalna komunikacija pri pregovaranju

Neki pokreti su naročito važni u uspostavljanju veze sa drugom osobom za vreme

pregovora. Oni drugima saopštavaju da slušamo ili da smo spremni da primimo njihovu poruku.
To su pogled u oči, položaj tela i razni ohrabrujući znakovi, kao što su klimanje glavom ili znak
rukama da sagovornik nastavi sa izlaganjem.
Većina neverbalne komunikacije se sastoji od nevoljnih pokreta, pa zato otkriva više
nego verbalna komunikacija. Neverbalna komunikacija nam je naročito važna tokom pregovora
Ipak, sa vremenom i uz vežbu je moguće kontrolisati i nevoljne pokrete, kao što su mrštenje ili
lupkanje prstima po stolu ili druge pokrete koji prenose negativno značenje.
Potrebno je naglasiti da pojedinačni gestovi nekad nemaju nikakvo značenje. Na primer,
prekrštene ruke na grudima mogu jednostavno da znače da je toj osobi hladno, a ne da je
neprijateljski raspoložena.

Tabela 1: Razumevanje neverbalne komunikacije za vreme pregovora38

OSEĆANJA TELESNA MANIFESTACIJA

Otvorenost Otvorene ruke, raskopčan sako

38
Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum, Beograd
 Prekrštene ruke ili noge, noga prebačena preko naslona stolice,
upiranje kažipr-
Iscrpljenost
stom, itd.

Skidanje i brisanje naočara, stavljanje ruke na nos, trljanje brade,

Razmišljanje/ nagnuta glava,
analiziranje gledanje preko naočara, ustajanje i šetanje pored stola

Ruke na potiljku ili na reverima sakoa, ruke u džepovima, sa

Poverenje palčevima napolju

Noge na stolu ili stolici, ruke na potiljku i zavaljenost u stolici,

Teritorijalna naslanjanje ili dodi-
dominacija rivanje predmeta

Pročišćavanje grla, zviždanje, držanje ruke preko usta za vreme

govora, znojenje,
Nervoza uzdisanje, izbegavanje pogleda sagovornika,
povlačenje/čupkanje odeće

Kratak dah, čvrsto stisnute ruke, provlačenje ruke kroz kosu,

trljanje potiljka, kr-
Frustracija
šenje ruku

Buljenje, prekrštene noge i klaćenje stopala, lupkanje po stolu,

glava naslonjena
Dosada
na dlanove
 Ruka na grudima, dodirivanje, otvorene ruke, približavanje
Prihvatanje sagovorniku

Trljanje dlanova, prekršteni prsti, igranje novcem, približavanje

Očekivanje sagovorniku

Izbegavanje pogleda, odmicanje od sagovornika,

dodirivanje/trljanje nosa, za-
Sumnja kopčavanje sakoa, prekrštene ruke, pogledi u stranu, trljanje
očiju

Ruke na bokovima, približavanje, sedenje na ivici stolice, nagnuta

glava, otvorene
Pažnja
ruke, otkopčavanje sakoa, raširene ruke uz držanje ivice stola

4.3. Neverbalna komunikacija pri prezentaciji

Većina stručnjaka ističe kako je ključ uspeha poslovne prezentacije prvi utisak koji se
ostavlja tokom izlaganja. Naime, u tom periodu uspostavlja se prvi kontakt s publikom,
reagujemo instiktivno i emocionalno pre nego racionalno i stvaramo utisak koji kasnije teško
menjamo. S obzirom da se prvi utisak formira u prvih 7 do 30 sekundi neupitno je koliko je
važno povesti računa o javnom nastupu.

Prvi dojam utisak javnog nastupa stvaramo kroz:39

 neverbalnu komunikaciju (kako izgledamo i kako se ponašamo)

 glasovnu komunikaciju (kako govorimo)
 verbalnu komunikaciju (šta govorimo).

39
Rijevec, M., Mljković, D. (2002). Neverbalna komunikacija. Jezik koji svi govorimo. Zagreb: IEP.
 Od svega navedenog, neverbalna komunikacija najviše utiče na stvaranje prvog utiska
(55%), potom glasovna (38%) te verbalna komunikacija (7%).

Saveti kojih se treba pridržavati tokom izlaganja:

 održavati kontakt očima

 funkcionalno kretanje u prostoru
 stabilan stav i uspravno držanje
 osmeh
 funkcionalna gestikulacija
 usklađena gestikulacija i mimika sa sadržajem (kongurencija).

Tokom javnog nastupa treba izbegavati:

 okretanje leđa publici (čitanje s platna)

 ljuljanje i njihanje
 ruke u džepu
 lomljenje prstiju, upiranje kažiprstom
 oštar predmet u ruci (olovka)
 bezizražajno lice.

ZAKLJUČAK

Neverbalna komunikacija, čini veliki postotak celokupnog komunikacionog procesa koji

se odvija među ljudima. Iz opisanog se može videti da je sistematizovana podela i samo
razumevanje aspekata važno kako bi se bliže odredile vrste signala koje čovek šalje kroz
neverbalne poruke.
Elementi neverbalne komunikacije uglavnom ne deluju izolovano, već u kombinaciji
kako bi proizveli razne funkcije komunikacije, poput stvaranja i obrada poruka, stvaranja utiska,
obmanjivanja, ekspresivne komunikacije, interaktivne komunikacije i društvenog uticaja. Neki
od kinetičkih elemenata neverbalnog komunicaranja, poput gestova se mogu učiniti
univerzalnim, međutim, veliki deo našeg neverbalnog ponašanja je naučen i shodno tome
kulturološki jedinstven. Imajući u vidu da ljudi različitih kultura misle i ponašaju se različito, i
da to svakodnevno iskazuju ne samo jezikom, već i brojnim neverbalnim porukama koje šalju,
jasno je da se te poruke javljaju kao moćan deo komunikativnog procesa.
Budući da se neverbalne poruke dobrim delom nalaze u sferi nesvesnog ljudskog
ponašanja i da tu obuhvataju širok dijapazon izraza, one omogućavaju saznanja, ne samo o
subjektima komunikacionog procesa, već i o vrsti odnosa u kojem se nalaze.
Iz svega navedenog u radu može se izneti zaključak da neverbalna komunikacija ima
snažan udeo i značaj u samom procesu komuniciranja. Ovaj vid komuniciranja i te kako može
ostvariti pozitivan uticaj kako na ličnom tako i na poslovnom planu pojedinca, a samim tim i na
generalnom nivou doprineti boljem razumevanju sagovornika. Važnost i smisao komunikacije
može se opisati rečenicom - Kakav si komunikator, takav ti je život.

LITERATURA

1. Boyes, C. (2009). Treba znati. Jezik tijela. Tajni jezik gesta i držanja. Zagreb:Kigen
2. Burić Moskaljov, M. (2014). Poruke bez riječi: umijeće neverbalnog komuniciranja.
Zagreb: TIM press.
3. Dobrijević G. (2017). Poslovna komunikacija i pregovaranje, Univerzitet Singidunum,
Beograd
4. Knap, M.L., Hall, J.A. (2010). Neverbalna komunikacija u ljudskoj interakciji.
Jastrebarsko:
5. Piz A., Piz B. (2005). Govor tela, Mono & Manana
6. Radojković, M., Miletić M. (2006). Komuniciranje mediji i društvo. Novi Sad: Stylos.
7. Rijevec, M., Mljković, D. (2002). Neverbalna komunikacija. Jezik koji svi govorimo.
Zagreb: IEP.
8. Rot, N. (2010). Znakovi i značenja. Zavod za udţbenike, Beograd
9. StojčIć N. (2013). Kodovi neverbalnog komuniciranja, Univerzitet u Beogradu, Fakultet
političkih nauka, Beograd.
10. Trebješanin. Ž. i Žikić, B. (2015). Neverbalna komunikacija: antropološko- psihološki
pristup. Beograd: Zavod za udžbenike