56.

Друштвено-економске формације: појам и типови

Марксистичка типологија друштва заснована је на Марксовом појму друштвено-економске
формације, којом се означава „одређени степен развитка људског друштва и свих других
елемената друштвене структуре“. До овог појма дошли су анализом појединих фаза у развоју
људског друштва, закључујући да свако историјско друштво поседује неке опште карактеристике
по којима је идентично. Марксистички усмерена социологија је установила постојање следећих
друштвено-економских формација:

 Првобитна заједница – бескласно друштво;

 Робовласништво – класно друштво;
 Феудализам – класно друштво;
 Капитализам – класно друштво;
 Комунизам – бескласно друштво;
 Социјализам – прелазна фаза;
57. Друштвено-економске формације: првобитна заједница
Све што су радили у првобитној закедници, људи су радили заједнички, у групи. Не постоји
приватна својина – све је заједничко. Из такве једнакости родила се солидарност међу људима и
учвршћивала је везу између појединца и друштва. Та солидарност била је природна а појединац
није могао да постоји независно од друштва. Посао у примарној заједници делио се према
старости и полу, те су одрасли мушкарци обављали теже послове од жена и деце. Првобитна
заједница има два своја периода:
1. Период дивљаштва;
2. Период варварства;
Ова два периода имала су по 3 ступњева – нижи, средњи и виши; тако имамо:
1. Период дивљаштва
- Карактерише га сакупљања свег онога чега има у природу;
1) Нижи ступањ периода дивљаштва – говор људи је артикулисан а људи се служе
рукама и камењем;
2) Средњи ступањ периода дивљаштва – човек открива ватру и почиње да користи
секиру;
3) Виши степен периода дивљаштва – човек почиње да користи лук и стрелу, јављају се
прва насеља, користи се дрвено посуђе;
2. Период варварства
- Карактерише га прерађивање, настанак сточарства и земљорадње;
1) Нижи ступањ периода варваства – настанак грнчарства;
2) Средњи ступањ периода варварства – подела рада на земљораднике и сточаре;
3) Виши ступањ периода варварства – човек топи руде и производи оруђе за рад;
58. Друштвено – економске формације: робовласништво
Робовласништво је први облик класног друштва у историји човечанства. На основу тога ком
друштвеном статусу припада појединац тако се опходе према његовој својини, нижим статусима
се одузима својина. Држава представља класни инструмент владајуће класе. Сада више државу не
могу водити било какви људи, сточари, земљорадници, ствара се подела рада на умни и физички.
Роб има положај ствари, он је ту да извршава наредбе надређеног, он нема никаква права.
Временом долази до све веће експлоатације робова што доводи до нетрепељивости и коначно, до
устанка, Спартаковог устанка. Ипак, ово доба има своје противуречности због које ће нестати:
1. Противуречност – ограниченост екплоатације;
2. Противуречност – незаинтересованост робова за рад;
59. Друштвено – економске формације: феудализам
Да би се достигла већа слобода робова, наступа нови период – феудализам. У феудализму робови
добијају нов положај, положај кметова. Кметови имају већу слободу, не напуштају земљиште
феудалца све док он то не дозволи али живе од свега на земљишту али давајући феудалцу вишак.
Кмет тако може да преживљава и тиме је добио заинтересованост за рад, тј мотив. У том добу
постоје 2 основне класе – владајућа коју представљају феудалци и експлоатисана коју
представљају кметови. Они су били одређени правним нормама. У оквиру феудализма могуће је
разликовати 3 периода: патријахалну државу, сталешку монархију и апсолутистичка
монархија.
60. Друштвено – економске формације: капитализам
Капитализам настаје након победе буржоазије. Карактеристике капитализма су: развој
производних снага, постоји приватно власништво над средствима за производњу. Средства
користе произвођачи и радници. Радници добијају најамнину за свој рад а вишак средстава иде
капиталистима. Постоји 4 фазе капитализма:
1. Либерални капитализам – настаје економски индивидуализам и начела формално-
политичке једнакости у државама у којим влада председничка демократија и подела
власти. Парна машина је најзначајнији изум овог доба који је највише допринео у овој
фази. Употреба машина утицала је на то да је била мање потребна радна снага и да су се на
месту радника нашле машине. Усавршавање машина води ка профиту. Друштво се
раслојава те само најбогатији и најутицајнији успевају. Наступају кризе које ће се
превазићи централизацијом капитала у руке крупних капиталиста. Тада долази до
формирања првих монополистичких организација.
2. Монополистички капитализам – ова фаза настала је као модел превазилажења криза.
Унутар ове фазе налазимо 3 етапе:
1) Прва етапа (1860-1870) – стварају се горње границе конкуренције;
2) Друга етапа (после 1873) – јављају се прве монополистичке организације;
3) Трећа етапа (крајем 19. века) – монополисти су доминантни у привредном
животу;
3. Државни капитализам – главна карактеристика је ограничавање својине од стране
државе. Држава почиње да утиче на друштвени развој. Држава на то утиче политиком,
контролом цена, царина... Касније наступају и друге мере, од кредитно-монетарне
политике, преко пореског система, економских односа... Тада настаје државна својина.
Држава се намеће као репрезент читавог друштва.
4. Глобални капитализам – карактеристика је приватно власништво које је социјализовано.
Овде држава више није репрезент, апсолутни господар, настају наддржавни центри. Ти
центри делују из различитих сфера на државе и утичу тиме на цео свет. Производња се
развија на светском нивоу па је и тржиште светско.
61. Социјализам као пролазна епоха
Социјализам је епоха и то пролазна епоха између капитализма и комунизма, био је активан у
једном броју земаља током 20. века и започео је Октобарском револуцијом 1917. Маркс је сматрао
да ће до социјализма доћи прво у најразвијенијим државама, а посебно је међу тим земљама
истицао Немачку. Међутим, социјализам се развио најпре у најнеразвијенијим државама.
Социјализам је значио:

 Национализација привредних грана;

 Колективизација пољопривреде;
 Планска економија;
Социјализам је био ту да ради на модернизацији националних економија макар и по цени великих
жртава. Најмоћнија држава по питању социјализма била је СССР. Она је била прва земља
социјализма на коју су се све друге државе угледале. Постоје 2 типа социјалистичких идеја:
1. Реалсоцијализам – овај режим најпре је установљен у СССР-у. Државе у којима је
владала ова социјалистичка идеја су у економском, политичком и војном смислу
биле подређене СССР-у. Овај режим је пао у 20. веку и произроковао је распад
многих социјалистичких федерација.
2. Социјализам наших боја – државе у којима је постојао овај режим биле су
дистанциране од СССР-а и имале су право да развијају социјализам у својој држави
на начин на који су оне желеле.
62. Појам социјално-класне структуре
Осим опште структуре глобалног друштва, могуће је идентификовати и посебне структуре које се
односе на поједине делове, сегменте друштвене стварности, па је тако могуће говорити о
политичкој, демографској, идејној, социјално – класној и другим структурама. Појам социјално-
класне структуре подразумева релативно стабилан систем односа међу људима, који врше
различите делатности и заузимају различите положаје, друштвених група, друштвених класа и
слојева у друштву и целини. Постоје 2 типа социјално-класне структуре:
1. Бескласна структура друштва – развија се у друштвима у којима постоји раслојеност
друштва.
2. Класна структура друштва – ових друштва је током целе људске историје, распознају се
увек 2 типа у слоју друштва, они који су надређени и они који су подређени.
63. Друштвена статика и динамика према Огисту Конту
Огист Конт, као отац социологије, заснива се на истраживању друштвене статике и друштвене
динамике. Ипак, ово је довело до тешких критика, критике су се углавном заснивале на томе да је
недопустиво фаворизовање статике у односу на динамику. Дакле, статика се не може посматрати
одвојено од динамике. Друштвене промене су увек другачије, нису нити морају бити
континуиране, истосмерне... Ипак може се успоставити подела друштвених промена, према
квалитету, на промене унутар постојећег система и промене система.
64. Лукићево схватање друштвених промена
Лукић указује на два појма друштвених промена. У ширем смислу кретање значи „да се сви
друштвени процеси и промене стално крећу. Дакле, друштво је скуп повезаних деловања људи,
већ по самом свом појму непрекидно кретање, а не стање непокретности“. У ужем смислу,
друштвене промене тј. кретање друштва подразумева „само мењање друштва, односно
друштвених појава из којих се друштво састоји“. Друштвене промене и друштвено кретање
су синоними. Друштвени развој би се могао схватити као истоветни појам друштвених промена и
друштвеног кретања. У ужем смислу друштвени развој је позитивно кретање. Дакле, друштвени
развој представља само позитиван напредак друштва. Друштвено кретање, за разлику од развоја,
може бити позитивно, непроменљиво и негативно и тако имамо друштвени напредак, друштвену
стагнацију и друштвени назадак. Напредак је могуће схватити субјективно будући од тога какве
ствари ценимо и вреднујемо. Уколико се друштво мења на боље, то друштвено кретање је
друштвени напредак. Уколико се друштво мења на горе, то друштвено кретање је друштвени
назадак. Уколико се друштво врло споро или скоро непроменљиво мења, реч је о друштвеној
стагнацији. Постоје и универзални индикатори друштвеног кретања – квалитет живота, ниво
производних снага...
65. Друштвено кретање: теорије циклизма
Битно питање у социологији јесте да ли се може утврдити закон или бар начин дешавања
друштвених промена. Постоје различити углови погледа на то питање те тако имамо и различите
теорије које одговарају на ово питање. Ти теорије могу бити или у агностицистичком облику –
теорије које верују да не постоји закон за друштвене промене; и могу бити у скептицистичком
облику – скептично посматрање где се многе теорије обарају адекватним аргументима.
Једна од теорија друштвеног кретања јесте теорија циклизма. Најпознатији радови у вези ове
теорије јесу радови Освалда Шпенглера и Арнолда Тојнбија.
Шпенглер – супротставио се еволуционистичком схватању. Сматрао је да се развијају културе
које баш као и организми рађају се, старе и умиру. То је схватао као кружно кретање те је
припадао теоријама циклизма.
Тојнби – истицао је да у људској историји постоји 21 култура, међутим, нису све опстале.
Суштина његовог схватања је да се базира на посматрању култура које постоје између изазов-и-
одговор односа. Она култура која прихвати и одговори на изазов опстаје, оне које то не ураде
нестају. Имао је и друго схватање да културе настају борбом унутрашњег и спољашњег
пролетеријата.
66. Друштвено кретање: теорије еволуционизма
Друга теорија јесте теорија еволуционизма. Они сматрају да је историја прогресивни друштвени
ток. Један од теоретичара еволуционизма јесте био Кондорсе.
Кондорсе – сматрао је да је људски род предодређен за срећу али „само под условом да човек
научи да се служи свим својим способностима“. Он је сматрао да напредак људског духа зависи од
снаге људског немира и степена слободе. Истицао је као најбитније достигнуће откриће машине.
Луис Морган – истицао је да људе кроз цивилизацију можемо поделити на варваре и
цивилизацију и ту поделу је остварио на основу критеријума као што су степен писмености,
облици бракова и сродства, примене техничких достигнућа.
Огист Конт – истиче друштвену статику и то да је она ту да открије начине дешавања друштвених
процеса.
Херберт Спенсер – сматра да се културе не развијају праволинијски;
Лесли Вајт – заступа идеју о друштвеном развоју који значи све већу социјалну диференцијацију.
Волт Ростов – сматрао је да индустријализација једнолинијски процес који доводи до новог типа
друштва. Истиче да је друштво прошло кроз 5 фаза које су се смењивале.
1. Традиционално друштво – низак степен производних снага и сазнања о природи и
друштву, велика количина друштва живи од пољопривреде и троши произведено;
2. Прелазно друштво – истиче се индустрија, саобраћај и трговина а научни изуми
доприносе;
3. Друштво индустријског узлета – изуми доводе до огромног напретка;
4. Зрело индустријско друштво – виши степен производних снага и ширење привредног
раста;
5. Друштво масовне потрошње и благостања – научно-технолошке револуције доводе до
масовне производње и високог националног дохотка;