VEŽBA 4

OSNOVNI MONETARNI AGREGATI

 1.Definicija monetarnih agregata

Monetarni agregati su u stvari monetarni indikatori koji sluţe za odreĎivanje kvaliteta i

funkcija novca u privredi, ali i za voĎenje monetarne politike i politike likvidnosti privrede i
drugih sektora.Motivi drţanja novca, a time i njihove funkcije u privredi mogu biti:
 Transakcioni, kada se novac koristi za obavljanje transakcija, odnosno plaćanja roba i
usluge.
 Spekulativni, kada se novac drţi u cilju spekulacije na finansijskom trţištu (očekivani
pad ili rast kamata, odnosno cena hartija od vrednosti).
 Predostroţnost u drţanju novca, kada se novac drţi kao odreĎena rezerva za slučajeve
vanrednih okolnosti(što zavisi od uslova privreĎivanja, rapoloţivosti kraktoročnih izvora
finansiranja, osnovne orjentacije u monetarnoj politici i dr.

Monetarna analiza i ekonomska politika najčešće koriste sledeće monetarne agregate:

PRIMARNI NOVAC
1)Dinarski primarni novac (Mo)
-Gotov novac u opticaju,
-Ţiro račun banaka,
-Blagajna,
-Depozitni novac Federacije,
-Obavezna rezerva banaka,
-Rezerni fondovi.
2) Devizne obaveze prema bankama
3) Blagajnički zapisi Narodne banke.

NOVČANA MASA (M1)

1) Gotov novac u optiacju,
2) Depozitni novac
-Sredstva na tekućim i ţiro računima,
-Izdvojena i osigurana sredstva za investcije,
-Sredstva za zajedničku potrošnju,
-Sredstva za stanbenu izgradnju,
-Ostala novčana sredstva.

LIKVIDNA SREDSTVA (M2)

1) Novčana masa (M1),
2)Kvazi novac (štedni i drugi slični depoziti),
 -Ulozi na štednju po viĎenju,
-Oročeni depozit do jedne godine,
-Oročeni depoziti za stanbenu izgradnju.
3) Kratkoročne haritije od vrednosti,
4) Kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama,
-Depozit po viĎenju u devizama,
-Oročeni depoziti u devizama (kratkoročni).

UKUPNA LIKVIDNA SREDSTVA (M3)

1) M2,
2) Sredstva rezervi,
3) Sredstva za doznake u inostranstvu,
4) Sredstva za pokriće akreditiva,
5) Ostali ograničeni depoziti,
6) Sredstva za kupovinu deviza,
7) Udruţena sredstva.

MONETARNI VOLUMEN-UKUPNI DEPOZITI (M4)

1) M3
2) Dugoročne i dinarske i devizne depozite i druga sredstva
oročena preko godinu dana,
3) Dugoročne obaveze banaka prema domaćim komitentima u
devizama, dugoročna udruţena sredstva oročene depozite,
dugoročene obaveze po hartijama od vrednosti i dugoročne
obaveze banaka po oročenim sredstima za stanbeno-komunalno
izgradnju.

MONETARNI POTENCIJAL (M5)

1) M4
2) Instrumente trţišta novca u posedu privatnog sektora (bankarske
menice, blagajnički zapisi, depoziti lokalnih organa vlasti),
certifikate o poreskim depoztima i nacionalne inostrane štednje
(isključujući certifikate i ostale dugoročne depozite).

1.1 Novčana masa kao monetarni agregat

.
Prema novoj metodologiji u novčanu masu ulaze sledeće kategorije novčanih sredstava:
 Gotov novac u opticaju (papirni i kovani novac van banaka i pošta) odnosno G;
 Depoziti po viĎenju (D);
 M1=G + D

U depozitu po viĎenju spadaju: novčana sredstva na tekućim računima, izdvojena sredstava

za investicije, sredstava za zajedničku potrošnju, sredstva za stanbenu izgradnju i ostala likvidna
sredstva.Prema tome, sva likvidna sredstva ulaze u sastav novčane mase. Time je prihvaćen
kriterijum likvidnosti pojednih oblika novčanih sredstava. Kako uz likvidna sredstva (novčanu
masu) postoje i nelikvidna, prema navedenoj metodologiji, kada se novčanoj masi dodaju
nelikvidna sredstva, dobija se novi agregat koji se naziva monetarni volumen. Dakle, monetarni
volumen je veći od monetarne mase za visinu nelikvidnih ili ograničenih depozita.
Ukupna likvidna novčana sredstava u privredi, ili monetarni volumen, sadrţe u sebi sledeće
tri kateogije:
 Novčanu masu (M1) ili likvidna sredstva,
 Quazi (kvazi) novac (Q), koji predstavlja uloge na štednju, privremene depozite, devizne
račune privrede i graĎana po viĎenju, oročene depozite do jedne godine, kao i sva ona
sredstva koja se lako bez posebnih teškova i na zahtev vlasnika, mogu pretvoriti u
likvidne depozite ili gotov novac. To su sredstva nešto niţeg stepena likviditeta.
MeĎutim zbog toga što se ovim sredstima ne mogu vršiti dnevna plaćanja ona nisu
uključena u novčanu masu (M1).
 Nelikvidna sredstava ( ograničeni depoziti), a to su rezerve, garantni polozi, kontraparat
fondovi, deponovana sredstva iz odnosa s inostranstvom, udruţena sredstva i sl..Ovo su
sredstva znatno manjeg likviditeta te je potrebno njihovo pretvaranje u likvidne oblike, da
bi se mogli koristiti za plaćanja.

Prema tome monetarni volumen obuhvata sva tri prethodna agregata, dok monetarni
potencijal u sebe uključuje monetarni volumen (Mv) i nelikvidna sredstva (M3).Novčana masa
se tretira kao primarna likvidnost, kvazi novac, kao sekundarni a ograničeni depoziti i kao
tercijalna likvidnost privrede. Novčana masa treba da predstavlja skup dovoljno aktivnih
novčanih sredstava preko kojih će promena novčane mase u dovoljnom stepenu pokazati
promene u visini kupovne snage na trţištu.Krajnji cilj jeste u tome da se pronaĎe ona koncepcija
novčane mase koja relativno najadekvatnije ( u svakom slučaju adekvatnije nego monetarni
volumen koji u sebe sadrţi i potpuno neaktvna novčana sredstva) moţe da odrţava ukupnu
kupovnu snagu zajedno sa svim implikacijama koje kupovna snaga ima na kretanje reprodukcije
cena i spoljne trgovine.

1.1.1 Struktura i sektorski raspored novčane mase

Da da li je stvano kreiranje novčane mase, više ili manje, usklaĎeno sa optimalnom

novčanom masom, a to znači da li postoji optimalno snadbevanje reprodukcije »potrebnom
količinom novca«, po svojoj priorodi je i samo vrlo neodreĎena katagorija. Osim već poznatog
teorijskog stava da je to ona količina prometnih sredstava »koja osigurava nesmetani tok proseca
reproudkcije«, jasnijih i preciznijih forumlacija za sada nema. Moderna novčana privreda i
savremni novčani sistemi sve više traţe analizu strukture, raspored i dinamično ponašanje u
formiranju i delovanju novčane mase.Struktura novčane mase po sektorima značajna je u
projekciji monetarne politike i u monetaranom planiranju. Naime, monetarno planiranje zasniva
se na računima novčanih tokova (a ovi su, zapravo, razreĎeni oblik, transakcija po
institucionalnim sektorima). Traţnja novca (potrebna količina novca) se odreĎuje prema
promenama i strukturi novčane mase po sektorima, a ne prema novčanoj masi kao homogenom
agregatu u celini.
Novčana masa se u globalu moţe nalaziti na optimalnom nivou, pa da, ipak, zbog
neravnomernog rasporeda novca, doĎe do viškova novca na jednim i oskudice novca na drugim
sektorima. Praćenje i analiza novčane mase, kao izraza primarne likvidnosni privrede, a u svrhu
sagledavanja delovanja i »podešenosti« monetarnog faktora privredenim kretanjima, zahteva da
se uz analizu apsolutne visine i promena novčane mase vrši praćenje i analiza:
 Oblika novčanih sredstava koja ulaze u sastave novčane mase,
 Novčane mase po korisnicima i sektorima privrede, po kanalima formiranja novčane
mase.

Novčana masa se prema oblicima novčanih sredstava moţe dekomponovati,kako je već

istaknuto, na dva osnovna oblika:
 Gotov novac,
 Depozitni novac.

Prema oblicima novčanih sredstava koja ulaze u sastav novčane mase praćenje se redovno
vrši upravo sa stanovništva učešća gotovog novca i depozitnog novca.U svim privredama se
zapaţa opadanje odnosa gotovog novca prema nacionalnom dohotku. Struktura novčane mase
prema oblicima novca svakako je interesantna sa stanovništva analize formiranja strukture
traţnje robe za široku potrošnju, reprodukcione potrošnje, organizacije platnog prometa i sl.
Različito učešće gotovog novca i depozitnog novca od bitnog je značaja u ponašanju:
1) Strukture i visine traţnje robe široke potrošnje (veće učešće gotovog novca) ili traţnje robe
reprodukcione potrošnje (veće učešće depozitnog novca).
2) Veće ili manje mogućnosti kontrole novčanih tokova od strane centralne banke i bankarskog
sistema u celini (različito je kod gotovog i depozitnog novca).
3) Veće ili manje efikasnosti stabilizacione monetarne politike i privrede.
4) Delovanja na dalji prosec stvaranja novca i nočene mase izvan centralne banke-kroz proces
multiplikcije kredita i depozita (poznato je da depozitni novac podstiče i predstavlja osnovu
procesa multiplikacije u bankarskom sistemu, dok se formiranje gotovog novca javlja kao
ograničavajući faktor ovog proseca):
5) Delovanje strukture novčane mase uglavnom je indikator sektorskog rasporeda novčane mase
( u sektoru privrede i sektoru stanovništva), a time veća ili manja likvidnosnt reprodukcije u
celini, te adekvatnosti monetarne politike u pogledu njenog struktrurnog delovanja.
Na optimalnom sektorsku strukturu novčane mase deluju brojni faktori, čak i oni koji su
izvan uticaja monetarno-kreditne politike. Na primer:
1) Sistem raspodele dohotka na sektore. Jer, visoko zahvatanje ovih sredstava vodi osiromašenju
ovog vitalnog sektora privrede,
2) Visina zahvatanja sredstava kroz otplate i kamate privrede, što smanjuje količinu novca ovog
sektora.
3) Poreski i drugi oblici zahvatanja iz privrede te vremenski raspored njihovog uplaćivanja,
4) Instrumenti i mehanizam sa više ili manje, razvijenim vrednosnim papirima,
5) Odnos akumulacije i investicija ovog osnovnog sektora privrede, ponašanja kretanja zarada i
produktivnosti rada u ovom sektoru,
6) Prelivanje u ograničene depozite, posebno u devizne depozite i dr.
Sve su to faktori od čijeg delovanja i uzajamnih odnosa zavisi sektorski raspred novčane
mase, a ona je, očito, izvan neposrednog delovanja monetarne politike.Formiranje i promena
novčane mase po pojednim sektorima posledica je, pre svega, promena traţnje novca od strane
tih sektora, odnosno drţalaca novca unutar tih sektora. Njihove odluke da drţe veću masu
novčanih sredstava za transakcione i druge svrhe izazivaju provećanje traţnje novca tih sektora,
odnosno porast novčane mase. Pod pretpostavkom date (optimalne, regulisane) ukupne novčane
mase, porast traţnje novca od strane jednog sektora dovešće do smanjenja traţnje novca od
strane drugog sektora.
Promenom traţnje novca pojedinih sektora obično se ne moţe objasniti ponašanje sektorske
strukture novčane mase što znači da postoji i drugi egzogeni i endogeni faktor. S druge strane,
pojedini sektori imaju veću »specifičnu teţinu« u formiranju sektorske traţnje. »Dok se novčana
masa kod aktivine grupe sektora menja u skladu s promenom njihove traţnje novca, kod
rezidualne grupe sektora se novčana masa menja bez obzira na promene njihove traţnje
novca,kao rezlutat promene novčane mase kod aktivnih sektora.
Teorijski je dokazno i praktično testirano da su aktivni sektori nebankarski sekotri, dok je
sektor preduzeća aktivan sektor u formiranju depozita i kredita, ali »pasivan« u sistemu odliva i
zahvatanja tih sredstava, Sistemom raspodele nacionalnog dohotka, putem novčanih tokova,
novac se odliva iz ovog u druge sektore (isplata zarada, kupovina robe, plaćanje usluga drugim
sektorima, plaćanje poreza, doprinosa i sl.). Priliv novca u ovaj sektor se vrši na osnovu prodaje
robe i usluga, kreditnim sitemom i sl. Kupovinom robe od rezidualnog sektora dolazi do priliva
novca u ovaj sektor. MeĎutim, aktivni sektori deluju na novčane tokove, podešavajući kupovinu
robe i usluga od ovog sektora prema svojoj traţnji novca.To se neposredno reflektuje na tokove
priliva novca u ovaj sektor, što odreĎuje tokove priliva i odliva novca iz aktivnih i rezidualni
sektor i stavlja ga u pasivan poloţaj. Time se i promene traţnje novca na ostalim sektorima
odraţavaju na promene traţnje novca sektoru privredih preduzeća.
 Drugi kompleks faktora koji deluje na povećanje i smanjenje količine novca u pojednim
sektorima je promena bankarskih kredita.MeĎutim, zbog visoke traţnje kredita, koji znatno
premašuje ponudu, ovaj mehanizam nije u stanju da efikasno funkcioniše kao faktor koji
apsorbuje viškove traţnje od pojednih sektora (dosta je neelastičan), jer samnjenje novčane mase
iz aktivnih sektora sprovodi se obično indirektno, kroz smanjenje kredita sektoru koji je osnovni
nosilac kredita banaka-preduzeća u privredi. Takvi fiansijski tokovi dovode do toga da sektorska
struktrua novčane mase i sektorski raspored bankarskih kredita obično pokazuje divergentna
kretanja. Naime, subjekti iz sektora privrede uzimaju kredite kod banaka radi plaćanja, pa novac
napušta ovaj sektor gotovo automatski, prelivajući se u druge sektore (koji kasnije odlučujuće
deluje na promene sektorske novčane mase i novčane tokove-preko svoje funkcije traţnje
novca). To znači da sektorski i raposred novčane mase ne zavisi od sektorskog rasporeda
bankarskih kredita.
Mehanizam formiranja novčane mase po sektorima znatno je komplikovaniji, kada se poĎe
ne od novčane mase kao date veličine, već od promena stvarne novčane mase, bilo u pravcu
povećanja, bilo smanjenja u odnosu na optimalnu novčanu masu.Iz navedenih statističkih odnosa
moţe se zaključiti da bi se veći porast novčane mase od optimalne (koja je rezlutat promene
traţnje novca u sektorima) trebao više osetiti na rezidualnom sektoru nego u ukupnoj novčanoj
masi.Suprotno navedenom, u slučaju manjeg porasta novčane mase od optimalne, odnosno od
većeg smanjenja, u odnosu na potrebno sniţenje, masa novca u rezidualnom sektoru, u prvom
slučaju,treba da se poveća, uz niţi procenat u odnosu na procenat rasta novčane mase u ostalim
sektorima, a u drugom slučaju (smanjuje) trebalii bi se smanjiti u većem procentu od procenta
smanjanja globalne novčane mase.Prema tome, novčana masa u sektoru privrede raste brţe i od
porasta novčane mase, kada ova u globalu pokazuje rast, a sporije od porasta traţnje novca.
Postoji i treći pristup analizi strukture novčane mase, i to po nameni traţnje sredstava. Masa
novca se moţe separisati na tri oblika:
 Novac za tekuća plaćanja (tekući računi),
 Novčana sredstva za investicije,
 Novčana sredstva za ličnu i opštu potrošnju.

Istina naša zvanična statistika ne vodi sistemarski strukturu novčane mase po trećem
kriterijumu, meĎutim, ona je značajna upravo sa spekta emisije novca u prometne procese, s
jedne, i ponašanje svih oblika finalne potrošnje, s druge strane.

1.1.2 Optimalna novčana masa i savremeni monetarni sistem

Priroda i delovanje novca u savremenoj privredi, kao i transmisioni mehanizam (mehanizam

prenošenja delovanja) novca u savremenoj monetarnoj teoriji i politici postaju predmet svih širih
i dubljih istraţivnja, posebno kod sve razvijenijih surogata savremenog novca. U monetarnoj
teoroji postoje i danas različita objašnjenja optimalne (»potrebne«) količine novca, mada svi
autori polaze od istih polaznih osnova (»potreba proizvodnje i prometa«). Optimalna novčana
masa je i dalje ostala centralno pitanje i problem monetarne teorije i politike. Jer, ne samo da je
»rastući ili dodajni deo količine novca u rastućoj privredi (∆M), već je i celokupna novčana masa
(M + ∆M) u odreĎenom periodu postala problem, kako za teoriju tako i za politiku«.Proces
emisije i poništavanja novca, odnosno celokupan emisoni mehanizam obično sam za sebe nije u
stanju da pruţi odgovor na pitanja formiranja »optimalne novčane mase« u privredi, a upravo je
to osnovno pitanje koje treba da reguliše emisioni mehanizam. Snabdevanje privrede potrebnom
količinom novca danas je ostao jedan od najsloţenijih zadataka monetarne i ekonomske politike
uopšte.
Za razliku od zlatnog vaţenja, čiji je automatizam omogućavao i automatsko regulisanje
potrebne količine novca i stabilnost novčane jedinice, danas je to postao i izuzetno sloţen i
odgovoran zadatak. Regulisanje porasta novčanog opticaja, u skladu s razvojem proizvodnje i
prometa danas, u uslovima papirnog vaţenja i depozitnog novca, predstavlja otvoreno i osnovno
pitanje aktivnosti kreditnog i bankarskog sitema. Danas ne postoji mehanizam automatskog
regulisanja »potrebne količine novca«, a spoznaja o delovanju različitih faktora u tom procesu
nameće i drugo pitanje: da li je iz mnoštva faktora moguće izvući neke objektivne kriterijume
kojima bi se ex ante utvrĎivala optimalna novčana masa? U situaciji u kojoj ne postoji neki
mehanizam za automatsko uspostavljanje potrebne novčane mase, svaka zemlja nastoji da se, bar
ex post, stara o strukturi novca, količini primarnog novca, delovanju na faktore koji odreĎuju
brzinu opticaja i sl. Ovo tim pre što se u savremenom bankarskom sistemu ne pojavljuje samo
centralna banka kao emisiona ustanova, već i sve poslovne banke, dakle celokupni bankarski
sistem. Ona preko emisije bankarskog kredita, posebno potencirane procesom multiplikacije,
istovremeno višestruko kreira novac (kredit je osnova savremenog novca).
Nije, dakle, problem regulisanja novca koji emituje centralna banka, problem se javlja, pre
svega, u većoj ili manjoj mogućnosti regulisanja kredita sistema poslovnih banaka i procesa
multiplikacije, ali i sistema prelivanja jednih u druge novčane oblike, traţnji novca i dr. Takvi
procesi oteţavaju i gotovo onemogućavaju voĎenje adekvatne monetarno-kreditne politike i
snabdevanje privrede »optimalnom količinom novca«.Šta je optimalna novčana
masa?Optimalnom novčanom masom, prema savremenoj monetarnoj teoriji, smatra se ona
količina novca u prometu koja je dovoljna da se omogući nesmetan ukupan tok reprodukcije, uz
odrţavanje potrebne stabilnosti trţišta i cena. To je, dakle, ona masa novca koja predstavlja
optimum u snabdevanju privrede prometnim sredstvima. »U razmatranju optimalne novčane
mase često se polazi od toga da prilikom projektovanja monetarne politike za odreĎeni
vremenski period mora da se obezbedni ona količina novca koja će pri datoj prosečnoj brzini
novčanog opticaja biti dovoljna da obezbedi realizaciju materijalne proizvodnje, ali koja neće
biti isuviše velika da ne bi izazvala inflatorne implikacije. S druge strane, polazi se od toga da
»optimalna novčana masa odgovara traţnji novca kao prometnog i plateţnog sredstva, odnosno
novca za obavljanje finansijskih transakcija u vezi s proizvodnjom, potrošnjom, investicijama i
raspodelom. Ovako definisana novčana masa ne bi u sebe uključivala traţnju novca kao dela
imovine, odnosno i takve finansijske transakcije koje nisu u neposrednoj vezi s proizvodnjom i
prometom.
 Novčana masa se, dakle, nalazi na »normalnom« nivou, kada se u privedi ne oseća ni »višak«
ni »manjak« novčanih sredstava. To su najpovoljniji monetarni uslovi za tokove
reprodukcije.Osiguranje najpovoljnijih monetarnih uslova (optimalne novčane mase) za
normalno odvijanje svih faza reprodukcije jeste i osnovni zadatak bankarskog i kreditnog
sistema. Osiguranje optimalnih monetarnih uslova reprodukcije treba a priori da otkloni
monetarni faktor kao uzrok inflacionih ili deflacionih poremećaja.Istina,videli smo, postoje i
brojni nemonetarni faktori poremećaja reprodukcije, no ovde ih ne uzimamo u
obzir.Makroekonomski optimalna novčana masa moţe se prikazati na sledeći način:

Mo ∙ V = To
pri čemu je Mo-optimalna novčana masa; V-brzina opticaja novčane mase, i To-plateţeno
sposobna novčana traţnja.
Statistički posmatrano, stvarna novčana masa (Ms) objektivno se moţe naći u tri različita
poloţaja u odnosu na optimalnu novčanu masu (Mo):
 Stvarna novčana masa se poklapa sa optimalnim nivoom novčane mase (Ms = Mo),
 Stvarno formirana novčana masa je veća od optimalne novčane mase (Ms>Mo),
 Stvarno formirana novčana masa manja je od optimalne novčane mase (Ms<Mo).

MeĎutim, od znatno većeg značaja je dinamično ponašanje ova dva oblika novčane mase.
Naime, u realnim odnosima u privredi obično se vrši analiza promena stvarne i promena
optimalne novčane mase, Prema tome, sada se postavlja novi dinamični odnos: ∆Мо ∙ V = ∆To
što se realnije postavlja i kroz sledeći odnos, uz uključivanje promena brzine novčanog opticaja (
a ne datog prosečnog nivoa, od čega se obično u terioji polazi):

∆Mo ∙ØV=∆To

Problem utvrĎivanja optimalne novčane mase i njeno izračunavanje time je znatno sloţenije,
a, sa druge strane, mogućnosti odstupanja stvarnog nivoa promena novčane mase od njenog
optimalnog nivoa je uobičajena i gotovo »normalna pojava, što je u voĎenju monetrano-kreditne
politike od posebnog značaja. Kada bi se promene i formirani nivo stvarne novčane mase uvek
poklapao s optimalnim, bio bi moguć proces automatske emisije i poništavanja novca, što znači
da monetrano-kreditna politika ne bi bila potrebna. Stvaranje novca u privredi značilo bi uvek
optimalno stvaranje novca, a emisija novca svodila bi se na čisto tehnički posao.MeĎutim,
razvijeni oblici kreditnog novca i raznih oblika »izvedenog« novca, proces transformacije novca
u druge nenovčane oblike, proces priliva i odliva novca u zemlju i u inostranstvo, velika
varijabilnost brzine opticaja pojedinih novčanih oblika i privrednih transaktora i dr., gotovo
redovno dovodi do odstupanja stvarne od optimalne novčane mase (Mo>ili <Ms).Automatizam
emisije novca je gotovo nezamisliv, što se pred bankarski i kreditni sistem stavlja vrlo sloţen i
odgovoran zadatak:ostvarivanje stalnog proseca pribliţavanja stvarne novčane mase, kroz
monetarnu politiku, njenom optimalnom nivou. To je postao i osnovni cilj svake monetarno-
kreditne politike:osiguravanje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova proširne
reproudkcije. Ovaj zadatak, se najvećim delom, usmerava na eliminaciju permanentne
tendencije-da se formira suviše velika traţnja novca od strane gotovo svih transaktora u privredi,
kada se stvarna novčana masa redovno kreće i formira iznad optimalnog nivoa.
Kao mera veće ili manje uspešnosti monetarne politike, optimalna novčana masa zahteva da
se precizno odredi, uz već poznatu definiciju, šta bi ona stvarno trebalo da predstavlja.
MeĎutim,odreĎivanje instrumenata i elemenata optimalne novčane mase je daleko sloţeniji
zadatak, posebno kada se posmatra u odreĎenim sukcesivnim intervalima vremena
(dinamički).Obično se kao merilo »normalnog« kretanja novčane mase uzima godišnji rast
društvenog proizvoda, polazi se od stava da ako su stope jednake ili pribliţne-monetarna politika
deluje stabilizaciono; ako novčana masa brţe raste od stope rasta društvenog proizvoda-
monetarna politika je ekspanzivno orijentisana; ako novčana masa raste po stopi koja je niţa od
stope rasta društvenog proizvoda sprovodi se restriktivna monetarna politika.
Na osnovu uporednog kretanja novčane mase i rasta društvenog proizvoda, ne uzimajući u
obzir navedne faktore strukture novčane mase i dr. teško je izvlačiti zaključke o većoj ili manjoj
podešenosti monetarne politike objektivnim potrebama proizvodnje i prometa. Zbog manjeg
stepena monetizacije privrede, uţe skale ostalih novčanih oblika, nerazvijenog kreditnog sistema,
posebno male elastičnosti proizvodnje na promene novčane mase i plateţno sposobne traţnje,
kao i uţe zone monetarnog optimuma u nedovoljno razvijenim privredama, oteţano je voĎenje
efikasno monetarno-kreditne politike i optimalne novčane mase.

1.1.3 Dinamika novčane mase

Optimalna novčana masa postaje, u izvesnom smislu, egzogena varijabla monetarne politike,
posebno kada se uključi u ovaj agregat i vremenska komponenta, naime zakašnjavanje u
delovanju novčane mase u privredi.Optimalna novčana masa, ako imamo u vidu ovaj momenat,
moţe se računati samo kroz proces stalnog prilagodjavanja.Naime, ovo je moguće računati na
osnovi tri polazne pretpostavke:
1) Početni odnosi novčane mase i realni agregati privrede su uravnoteţeni-optimalna novčana
masa jednaka je stvarnoj,
2) Početni odnosi pre promene novčane mase neuravnoteţen je, s deflacionim karakteristikama
(manjak novca u privredi),
3) Počeni odnos pre promene novčane mase neuravnoteţen je, s inflacionim karakteristikama
(početni višak novčane mase u privredi).
Samo u prvom slučaju moguće je u tekućem periodu voditi uravnoteţenu politiku rasta
novčane mase i robno-novčanih transakcija.U druga dva slučaja, inače karakteristična za
savremenu privredu, redovno se radi o počtnoj neravnoteţi koja se nastoji otkloniti u tekućem
periodu, »dodatnim« intervencijama monetarnog sistema. Time se i postavlja pitanje odvajanja
teorijskog modela optimalne novčane mase i operativnog modela.
 Optimalna novčana masa, ne moţe se vezati ne za jednu godinu ili dve, već za jedan duţi
vremenski interval, za ciklične oscilacije privrede i konpezirajući ulogu monetarne politike u
tome.Monetarna teorija sve više uvaţava navedene momente, mada više prećutno i vezano za
druge probleme novca i kredite.Optimalna novčana masa tekućeg perioda moţe da bud,e u tome
periodu, i neoptimalna, ali u duţem periodu obuhvatajući prethodnu ili krajnju fazu razovoja,
moţe da pokaţe i optimalan nivo.Formiranje optimalne novčane mase moţe biti posledica
orjentacije dva pravca:
1) Otklanjanje početne monetarne i realne neravnoteţe, čime tekući period (obično je to godina
dana), samo kompenzuje neravnoteţu,
2) Anticipira buduće kretanje i odnose u monetarnoj i realnoj sferi reprodukicije, uvaţavajući pri
tom i odloţena delovanja monetarnog agregata.
Dosadašnja monetarna politika, je uglavnom, bila orjentisana u prvom pravcu, jer je bio bliţi
i jer je pruţio veći broj indikatora za odgovarajuću konepenzacionu politku. Monetarna teorija je
naprotiv, veću paţnju poklonila drugom slučaju, izučavajući sve dublje i sve šire«odloţena«
delovanja novčanog faktora u privedi, bez kojeg danas nije moguće izučavati optimalnu novčanu
masu. Danas se to ističe kao zahtev za permanentnom i stabilnom stopom monetarnog rasta u
duţem vremenskom periodu.Sinteza ove dve krajnosti trebala bi biti monetarno planiranje
novčane mase i kupovne snage. Ono je, na ţalost, obično izostajalo, a ako je i postojalo-to je
većim delom rezlutat drugih neekonomskih varijabla, a manje objektivne naučne analaze.
Savremeni privredni sistemi sve više traţe sistem instrumenata i mehanizama kojima će ex ante
regulisati optimalna novčana masa, kao neki oblik planske kateogije (ovo posebno dolazi do
izraţaja u nerazvijenim ekonomskim sistemima).

1.2 Brzina opticaja novca-priroda i karakter

Uloga novca u odvijanju privredne aktnivnosti jedne zemlje i njegov uticaj na kretanje cena,
dohodak,likvidnost reprodukcije i zaposelenot danas je, videli smo, postao osnovni predmet
izučavanja monetarne teorije. U njenoj dugoj istoriji postojao je veliki broj suprotnih stavova u
ulozi novca u privredi. S jedne strane, postoji stav da je količina novca bez značaja za privredna
kretanja, (naročito ona koja su se formirala u okviru kejnzijanske monetarne teorije), dok drugi
smatraju da je količina novca jedan od osnovnih faktora privrednog razvoja i stabilnosti (
naročito stavovi savremene »reforumisane« kvantitativne teorije novca). IzmeĎu njih postoje
brojne varijante koje novcu daju veći ili manji značaj. Opšte je prihvaćen stav savremene
monetarne teorije je da količina novca predstavlja jedan značajnijih faktora privrednih kretanja,
posebno u uslovima kreditnog novca i svih surogata pravog novca. Ovo potvrĎuje i činjenica da
se u okrivu monetarne teorije sve veća paţnja pridaje izučavanju i istraţivanju mehanizma
potrošnje monetarnog delovanja na proces reprodukcije, s ciljem da se naĎe odgovor na pitanje:
kako je i kojom brzinom deluju pojedini insturmenti monetarne politike na osnovne privrede
makroagregate, kao što su: nacionalni dohodak, cene, zaposlenot, uvozno-izvozni kompleks,
platni bilans, likvidnost reprodukcije i dr.To znači da monetarna teorija u odreĎivanju optimalne
novčane mase i politici »aktivnog novca« polazi od njene dinamičke interpretacije. Naime, masa
novca u privredi je vrlo promenljiva i dinamična veličina, što zavisi od nekoliko faktora:
1) Mase novca u privredi koja oscilira s oscilacijom privredne aktivnosti uz stalnu tendenciju
povećanja ( u uslovima proširene reprodukcije),
2) Brzine opticaja novca u privredi,
3) Ponašanja privredrene aktivnosti( društvenog proizvoda).
Savremena monetarna teorija u odreĎivanju optimalne novčane mase obično polazi od
poznatog Marksovog zakona novčanog opticaja. Mo=∑Rc x V , gde je Mo potrebna količina
novca ∑Rc-suma robnih cena i V- brzina opticaja novca. Pri tome se sve više istraţuje delovanje
svakog faktora u okviru ovako meĎusobno povezanih agregata
U ovim istraţivanjima, naročito oţivljavanjem monetarističkog pravca u monetarnoj teoriji
(neokvantitativna teorija novca) sve više se istraţuje značaj promena količine novca i njegove
strukture na privredna kretanja. Zato brzina opticaja novca dobija sve veći značaj, sve je
interesantnija za savremenu teoriju i operativno istraţivanje, i zbog toga jer je količina novca
(M) iz navedene forumule moguće lakše regulisati aktivnošću bankarskog sistema preko ponude
novca, dok je traţnju novca i brzinu opticaja vrlo teško regulisati. Ovo i zbog toga jer je postalo
toliko očigledno da je sve manje moguće u monetarnoj politici polaziti od pretpostavike
stabilne brzine opticaja novca, kao što to čini kvantitativna teorija novca u skoro svim svojim
varijantama, počev od teorije D.Humea (primitivne) varijante, do razraĎenijih oblika zasnovanih
na forumulaciji i jednačini I.Fishera. Prema ovoj formulaciji, cene roba zavise od ukupne
količine novca i brzina opticaja. MV + M1V1 = PT. MeĎutim, i ako je Fisher u svoju jednačinu
uključio brzinu opticaja gotovog i brzinu opticaja depozitnog novca (V0 i V1), ipak se ističe
da cene konačno zavise od količine novca (M), pošto se pretposavalja da je brzina opticaja
konstantna, da su promene brzine opticaja novca zbog promena navika minimalne.
Nova reforminisana kvantitativna teorija novca M.Frijedmana odbacuje tezu klasične
kvantitativne teorije o apsolutnoj stabilnosti dohodne brzine novčanog opticaja, ali i ona konačno
stoji na stanovništvu da postoji vrlo stabilno sekularno ponašanje brzine novčanog
opticaja.Ovakva tvrdnja M. Friedman ne udaljava ga mnogo od privih primitivnih varijanti
kvantitativne teorije novca.Prihvatanje pretpostavke o konstantnoj brzini opticaja novca u
projekcijama i voĎenju monetarne politike, posebno u situaciji kada strukturni faktori i problemi
u razvoju modernih privreda i formiranju likvidnosti privrede dobijaju sve veći značaj, sigurno je
da predstavlja njenu očitu slabost.Očigledno je da je brzina opticaja novca izrazito promenljiva
veličina, ne samo ukupne mase novca, već posebno pojednih njegovih oblika, po sektorima i dr.
I pored navednog, brzina opticaja novca se i dalje u monetarnoj politici uzima kao stabilna
kateogija, i to zbog toga jer je za njeno izučavanje odnosno izučavanje determinanti koje je
odreĎuju, potrebno konstruisati dosta sloţene funkcije, što bi ne samo oteţalo, već i
onemogućilo voĎenje operativne monetarne politike (njeno elastično podešavanje tekućim
privrednim kretanjima). U tom slučaju lakše je prihvatiti neki od modela kvantitativne teorije, a
to znači poći od prepostavke stabilne (na kratak i dugi rok) brzine opticaja novca.
 Tako postupa monetarna politika. MeĎutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se upravo
preko brzina opticaja novca izraţavaju brojne veze monetarnog i realnog sektora privrede,
brojne odluke privrednih subjekata u pogledu zadrţavanja dohotka, njegove potrošnje,
očekivanja rasta, cena, privredna kretanja, proces zaduţivanja i razduţivanja i osnovna
orjentacija monetarne politike. Brzina optiacaja novca, mada vrlo sloţen faktor kretanja i
ponašanja novčane mase, samo je refleks brojnih odluka i ponašanja bankarskog sistema,
privrednih subjekata, drţave, izvoza i uvoza i dr. u odnosu na raspoloţivi i očekivani dohodak i
novčana sredstva.

1.2.1 Varijabilnost brzine opticaja novca

U izučavanju opticaja novčane mase i njene strukture na privredna kretanja, treba istaći da
stvarni efekat novčane mase zavisi ne samo od njene veličine, odnosno, godišnje promene, već i
od brzine njenog opticaja. Jer, pri istoj visini novčane mase, ali uz povećanje novčanog
opticaja, dolazi do stavranja veće mase prometnih sredstava i njihovog delovanja na privredu,
identično stvarnom porastu mase i novca u privredi, ali i suprotno tome. Ovo se zapaţa i kod
Fisherove formule
M ∙ V = P ∙Q ili M1 ∙ V1+ M2∙ M2 =P∙Q.

Pri datoj visini novčane mase, smanjenje brzine opticaja ukupne novčane mase ili samo
pojednih njenih sastavnih elementa,moţe takvu količinu novca činiti nedovoljnim za noromalno
odvijanje procesa reprodukcije. Znači, smanjivanje brzine opticaja moţe paralizovati uticaj
porasta količine novca, kao što i povećanje te brzine povećava uticaj date količine. Brzina
novčanog opticaja moţe se definisati kao broj transakcija koje odreĎena novčana jedinica izvrši
u odreĎenom vremenskom intervalu. Za iskazivnje brzine opticaja novca koristi se koeficijent
brzine opticaja, a on predstavlja broj koji pokazuje koliko puta jedna novčana jednica, u
proseku, učestvuje u ostvarivanju robno-novčanih transakcija u odreĎenom periodu ( u stvari, to
je je iznos novčanih transakcija podeljenen s prosečnom količinom novca u datom vremenskom
periodu). Ako uzememo u obzir ukupno novčanu masu privrede (kao agregat) i utvrĎujemo
njenu brzinu opticaja, onda se radi o prosečnoj brzini opticaja. Stavljanjem u odnos ukupnog
iznosa robno-novčanih transakcija i prosečne novčane mase, dobija se koeficijent prosečne
brzine opticaja novčane mase.MeĎutim, treba istaći da je ovaj odnos dosta uopšten pokazatelj
i,kao takav, vrlo nesiguran za voĎenje monetarne politike i utvrĎivanje potrebne količine u
opticaju. Jer, on ne odrţava razliku u brzinama opticaja pojednih oblika novca i pojednih
sektora.Naime, poznato je da je novčana masa heterogen monetarni agregat. U njen sastav ulaze
različiti oblici novčanih sredstava (gotov novac, depozitni novac), a to su sredstva s različitom
brzinom opticaja.
Ovi oblici novca, zbog njihove brzine opticaja, različito deluju na formiranje traţnje u
privredi, a time i na formiranje pritiska na robne fondove (ukoliko je brzina opticaja veća, efekat
promene novčane mase na traţnju biće veći). Upravo zbog ovih razloga potrebno je znati i
razlike u brzini opticaja pojednih oblika novca u sastavu novčane mase, ali i drugih monetarnih
agregata. Isto tako, brzina opticaja novca se razlikuje i po njegovim drţaocima, odnosno
sektorima, što takoĎe predstavlja vaţan indikator za voĎenje efikasne monetarne politike.Prema
tome, svaki model koji ţeli uspostaviti funkcionalne odnose izmeĎu monetarnih pojava, s jedne
strane, i realnih privrednih kretanja, s druge, u ovom slučaju izmeĎu novčane mase i društvenog
proizvoda ( koji se obično uzima kao reprezentant obima novčanih transakcija), a pri tome ne
uzima u obzir i faktore koji deluju na promene brzine opticaja novčane mase u celini, ili njenih
sastavnih delova, postaće nekonzistentan i neprecizan.U analizi brzine novčanog opticaja moţe
se koristiti i druga definicija, koja se zasniva na zadrţavnju novca u rukama pojedinih vlasnika
novca. Ako se poĎe od poznate šeme razmene N-R-N, pojam brzine opticaja moţe se svesti na
vreme zadrţavnja novca izmeĎu prve metamorfoze N-R i druge metamorfoze R-N. Ako je ovo
vreme duţe, brzina opticaja novca je manja, ako je kraće-brzina opticaja je veća.
Posmatramo li koeficijent brzine opticaja novca nekog nebankarskog transaktora u
odreĎenom vremenskom periodu, odnosno u toku jedne godine, i konstantujemo da on iznosi
npr. 6, to znači da taj sektor prosečno godišnje zadrţava neaktivna novčana sredstva dva
meseca.Ili, ako konstantujemo da koeficijent brzine opticaja novca iznosi jedan, to znači da su
se u toku godine novčana sredstva obrnula samo jedanput, odnosno da se ona izjednačila s
plateţeno sposobnom traţnjom u toj godini. Novčani obilici, čija je brzina opticaja jednaka nuli,
predstavljaju neaktivna (tezaurisana) sredstva. Prosečna brzina opticaja novca, kao što je
naglašeno izraţava se kvantitativno, kao odnos ukupne društvene proizvodnje po tekućim
cenama i prosečne novčane mase u datom periodu. To predstavlja koeficijent prosečne brzine
opticaja novca.
Pri utvrĎivanju i izračunavanju koeficijenta brzine opticaja novca, društveni proizvod kao
reprezentant robno-novčanih transakcija ne prestavlja dovolljano precizan indikator, posebno
zbog toga što su praktična istraţivanja pokazala da društveni proizvod i robno-novčane
transakcije mogu imati različite tendencije u kretanju, ali se zbog nedostatka adekvatnijeg
pokazatelja on najčešće koristi u svim privredama. U krajnoj liniji se, ipak, pretpostavlja da
promena u veličini društvenog proiozvoda dosta realno odraţavaju promene u potrebama
privrede za transakcionim novcem.
Prema tome, brzina opticaja novca se najčešće izraţava kao odnos društvenog proizvoda u
tekućem periodu i prosečne novčane mase (retko prema stanju novčane mase na kraju godine) ili
kao odnos nacionalnog dohotka i prosečne novčane mase u tekućem periodu (obično u toku
jedne godine).
V1= DPt Y
— ili kao V2= —
ØM1 ØM1
Pri čemu je:
V1-koeficijent brzine opticaja novca (transakciona brzina novca);
DPt-društveni prodizvod u tekućem periodu po tekućim cenama;
ØMt- prosečna novčana masa u datom periodu vremena,
Yt-nacionalni dohodak po tekućim cenama;
V2-dohodna brzina opticaja novca.
Za ovako definisanu brzinu novca adekvatniji je naziv dohodna brzina opticaja, jer ovaj
odnos u stvari predstavlja frekvenciju kojom se novac prima kao dohodak ili isplaćuje kao
dohodak.Ukoliko se broj dana u godini podeli s brzinom opticaja novca, dobija se broj koji
pokazuje vreme obrta novca.Koeficijent inverzan koeficijentu brzine opticaja novca naziva se
koeficijent likvidnosti reprodukcionog procesa, a prestavlja indikator snabdevenosti privrede
novcem. Dakle imamo

1 ØM1 1 M1
— = — odnosno — = —
V DPt V DP

Ovaj koeficijent pomnoţen sa 100 pokazuje uz koliko se jednica novčane mase obavlja
proizvodnja i raspodela društvenog proizvoda od 100 jednica. Značaj ovog koeficijenta, i
njegovo poznavanje u celini i po pojedinim sektorima, posebno dolazi do izraţaja u privredma
koje se susreću s nedovoljnom likvidnošću ili sa neadekvatnim rasporedom novčanih sredstava
po sektorima .
Na osnovi iznesenog, treba naglasiti da na ovakav način dobijeni koeficijenti brzine opticaja
novca i koeficijent likvidnosti prestavljaju nedovoljno precizan indikator za voĎenje operativne
(tekuće) monetarno-kreditne politike. Naime, za efikasno postavljanje (projektovanje) i voĎenje
moentarne politike od sve većeg značaja je ne samo poznavanje i praćenje novčane mase u
celini, već, pre svega, njene strukture i izvora (tokova, kanala) njenog stvaranja.Ovaj problem je
posebno potenciran činjenicom što spoljni (egzogeni) faktori, vezani za devizne transakcije i
budţetsku potrošnju, imaju sve veći uticaj na stvaranje novčane mase u privredi. Od svih faktora
koji deluju na formiranje novčane mase u nerazvijenoj privredi gotovo 40 % svih delovanja se
odnosi na devizni bilans i prelivanje novca iz likvidnih oblika u nelikvidne (nemonetarne)
depozite. Sasvim je razumljivo da je zbog toga ukupno monetarno regulisanje i voĎenje
monetarne politike manje efikasno. Naime, ovi egzogeni faktori stvaranja novca u nacionalnoj
privredi ne stoje ni u kakvoj direktnoj vezi s ponudom roba i usluga ( robnih vondova), a ako i
postoji nekakva povezanost ona je negativne prirode.
Drugim rečima, devizne transakcije i budţetski bilans imaju suprotne efekte u odnosu na
formiranje ponude robnih fondova i proces formiranja novčane mase u privredi. Upravo zbog
toga ne moţe se osirugati srazmeno kretanje novčane mase i domaćeg društvenog proizvoda u
jednoj nacionalnoj ekonomiji, pa tu ne moţe postojati identičenost ∆M1= ∆P1, jer monetarna
politika u tom slučaju, ne moţe delovati stabilizaciono ex ante.Prema tome, kada je u pitanju
formiranje novčane mase, pred monetarnu politiku se kao problem postavlja pravilno odabiranje
kanala ubacivanja novca po jednim oblicima kredita (robni promet, izvoz, zalihe, odreĎeni
poslovi i dr.), sobzirom da različiti oblici bankarskih kredita imaju različite brzine opticaja, što
značajno deluje na planiranje ukupune novčane mase. Postoje indikatori da kratkoročni krediti
dovode do ubrazanja opticaja novca na sektoru privrede, dok investicioni krediti dovode do
usporavanja brzine opticaja, ali i do veće likvidnosti ovog sektora.
Odnos društvenog proizvoda i novčane mase ne samo da pokazuje brzinu opticaja već i
stepen snabdevenosti privrede novčanim sredstivma. Ovaj koeficijent se bolje izraţava kada se
stavi se u odnos novčana masa (M1) prema društvenom proivzodu (DP). To je stopa
monetizacije privrede. Ako se stavi u odnos prosečna novčana masa i društveni proizvod dobija
se globalna (ili prosečna) stopa. Ako se stavi u odnos promena novčane mase (∆M1) i promena
društvenog proizvoda (∆DP) tada se dobija marginalna granična stopa snabdevenosti privrede
novcem.

∆M1 ØM1
Marginalna stopa MSS = — odnosno prosečna stopa MSP= —
∆DP DP

Postoji mogućnost korišćenja novčane mase na kraju godine (perioda) i društvenog proizoda
mada ona tada ne obuhata sezonske i druge oscilacije, te nije pogodna kao indikator
snabdevenosti privrede novcem.Društveni proizvod, videli samo, moţe se iskazati po stalnim i
tekućim cenama. Realnije je iskazivanje po tekućim cenama, posebno u razvijenim privredama
koje imaju nisku stopu inflacije, dok se u nerazvijenim privredma koristi društveni prozvod po
stalnim cenama korigovani za odreĎeni tolerantni rast cena. Jer, rast novčane mase ne traba da
pokriva svaki rast cena.
Pored toga, poznato je da svaki sektor u strukturi novčane mase ima svoju cikličnost
potrošnje, politiku likvidnosti, politiku potrošnje raspoloţivog dohotka vezanog za konjukturu i
osetljivost na mere tekuće ekonomske politike. Sve to dovodi do različitih efekata na planu
povećanja i smanjivanja brzine novčanog opticaja po sektorima, što, ima uticaja na ponašanje
prosečne brzine opticaja novčane mase u celini i njenog podešavanja optimalnoj novčanoj masi.

1.2.2 Faktori brzine novčanog opticaja

Visoka varijabilnost brzine opticaja novca istovremeno ukazuje da na ovaj faktor novčane
mase i opticaja deluju brojni egzogeni faktori vezani za:
1) Traţnju novca,
2) Sklonost i ponašanje investicija,
3) Sklonost potrošnji i ponašanje potrošnje,
4) Izvozno-uvozni kompleks (devzine rezerve i ponašanje platnog bilansa),
5) Stabilnost privrede,
6) Organizacione karakteristike privrede,
7) Broj subjekata plaćanja,
8) Subjektivine (psihološke) faktore i dr., koji se ne mogu kvantitativno izraziti.
 Sve to ukazuje na činjenicu da je ovim faktorima u analizi brzine opticaja novca vaţno
pristupiti konkretno, za svaku privredu i za različite periode vremena. Postoje, meĎutim, brojni
faktori koji deluju u kratkoročnoj sekvenci ( godišnje) na varijacije brzine opticaja novca, ali i
oni, prema novijim istraţivanjima, mogu uticati na brzinu opticaja i na duţi rok.
Monetarna teroija je do sada izdiferencirala nekoliko osnovnih faktora kojim deluju na brzinu
novčanog opticaja. O nekima ćemo ovde šire govoriti:
1) Namenska ograničavanja u trošenju raspoloţivih novčanih sredstava. Svaki oblik
institucionalnog organičavanja traţnje ili raspolaganja novčanih sredstava deluje, više ili manje,
na brzinu novčanog opticaja. Veće ograničavanje, i u duţem periodu dovode do smanjivanja
traţnje novčanih sredstava i usporavanje brzine opticaja. I obrnuto, manja ograničavanja u
kraćem periodu dovode do manjeg usporavanja brzine opticaja. To znači pooštravanje reţima
korišćenja novčanih sredstava deluje na usporavanje brzine opticaja novca i do porasta optimalne
(potrebne) novčane mase.
2) Tehnika platnog prometa. Po svojoj prirodi tehnika platnog prometa je ograničavajući faktor u
brzini novčanog opticaja.Radi se o plaćanjima koje nebankarski transaktori obavljaju preko
bankarskog sistema.U neposrednim novčanim operacijama izmeĎu nebankarskih transaktora
brzina opticaja praktično nije ograničena ovim faktorom. Savršenija tehnika platnog prometa
smanjuje masu novca u platnom prometu i dovodi do porasta brzine novčanog opticaja. Ako je
tehnika platnog prometa toliko usavršena da su dani obračuna svedeni na prosečeno četiri dana,
brzina plaćanja je, prema ovome, svedena sa 360 na 90 dana.Visina postojećih novčanih
sredstava moţe biti i suviše velika, zbog uvoĎenja neke institucionalne ili tehničke novine (npr.
skraćivanja prosečenog perioda plaćanja), što ubrzava novčani opticaj i smanjuje količinu
novca, potrebnu za izvršavanje planiranih transakcija.
3) Decentralizacija ili centralizacija novčanih sredstava.Veća centralizacija novčanih sredstava i
centralizovana raspodela novčanog dohotka, odnosno viška rada, dovodi do brzine novčanog
opticaja. Suprotno navedenom, ukoliko postoji veći broj ekonomskih jedinica u kojima se vrši
formiranje, raspodele i trošenja novčanih sredstava-dolazi do smanjenja brzine novčanog
opticaja, kao i do porasta optimalne (potrebne) novčane mase. Radi se o većoj disperziji
novčanih sredstava i većoj masi zadrţavnih sredstava u svrhu odrţavanja potrebne stope
likvidnosti svakog subjekta.Ovde bi se mogla navesti i sektorska delovanja na brzinu
opticaja.Naime, preraspodelom novčanih sredstava i sektora stanovništva, gde je brzina opticaja
manja, u sektor preduzeća i porast učešća privrednih subjekata u ukupnim transakcijama i
novčanoj masi povećava ukupnu brzinu opticaja.Ova tendencija porasta je jače ispoljena u
perioda povećane privredene aktivnosti, dok se u periodu recesije zapaţa tendencija
smanjenja.Dakle, uz ostale uslove ceteris paribus, ovaj faktor bi doveo do porasta brzine
opticaja u periodima visoke konjukture, a opadanja brzine opticaja u periodima recesije.
Zahvatanje novca kroz preraspodelu dohotka u neprivredu (nadgradnju) iz privrednog sektora
javlja se u nas kao faktor smanjenja brzine novčanog opticaja. Veće zahvatanje i zadrţavanje
novca na sektorima preraspodele dovodi do opšteg pada prosečne brzine opticaja novca u
privredi kao celini. Prelivna novčana masa kroz raspodelu u sektore stanovništva, drţavnih
fondova i društveno-političkih zajednica dovodi do usporavanja brzine opticaja novca, što je
blisko po efektima niţem nivou kredita banka u privrednom sektoru.
4) Stepen sigurnosti novčanih primanja privredenih subjekata. Ukoliko privredni subjekti
procenjuju da postoji velika sigurnost u prilivu sredstava u poslovanju i ostvarivanju dohotka,
onda se mogu zadrţati manja novčana sredstva kao sredstva likvidnosti, jer to povećava traţnju (
i stepen iskorišćenosti novčanog potencijala), a izaziva i porast novčanog opticaja.
5) Psihološki faktori. Neosporno je da ovaj kompleks faktora kao izvedeni faktori značajno
deluju na brzinu traţenja dohotka i novčanih sredstava. Istina, radi se o faktorima koje je teško
(ili nemoguće)kvantifikovati. Zato ih je i vrlo teško ukomponovati u ex ante postavljnenu
monetarnu politiku.
6) Frekvencija u plaćanjima koje nastaju u procesu raspodele i preraspodele nacionalnog
dohotka. Ovde se radi o društveno odreĎenim intervalima u kojima se mora vršiti obračun i
isplata dohotka, doprinosa, poreza i drugih oblika davanja. Ako su ovi intervali dugi, to će se
negativno odraziti na brzinu opticaja i optimalnu masu, odnosno ako doĎe do skraćivanja
intervala isplate dohotka i drugih zahvata iz dohotka- onda će doći i do odgovarajućeg
pozativnog delovanja na brzinu novčanog opticaja.
7) Veća ili manja stabilnost privrede,odnosno viša ili niţa stope inflacije. Poznato da je veća
inflaciona stabilnost vodi brţem oslobaĎanju od novca, brţem trošenju dohotka,u skladu s tim,
brţem opticaju novca. U studijama o determinantnima brzine opticaja novca primećeno je, da u
privredama u kojima je stopa inflacije relativno niska i stabilna, ovaj faktor nema značajnu
ulogu. MeĎutim u uslovima fiperinflacije (studija Cagana, Lutza, Metzlera) brzina opticaja je
pod snaţnim delovanjem preterane inflacije. S druge strane, rast cena i iskazivanje društvenog
proizvoda po tekućim cenama dovodi do porasta potrebne novčane mase, a to znači da se ovde
radi o faktoru koji ima ugraĎena i kontra delovanja na novčanu masu i brzinu opticaja.
8) Politička stabilnost ili nestabilnost odreĎene zemlje u odreĎenom periodu. Ovaj faktor je sam
po sebi logičan i nije potrebno njegovo šire razmatranje.Varijacije brzine opticaja novca su i pod
snaţnim delovanjem fundamentalne nestabilnosti privrede i društveno-političkog sistema, što
preko delovanja na veću ili manju preferenciju drţanja novca deluje i na brzinu opticaja novca.
Postoje i drugi faktori koji deluju direktno ili indirektno, kao: kamatna stopa, promene
očekivanih stopa inflacije, promene u strukturi proizvodnje i raspodele dohotka, sastav
stanovništva (gradsko-seosko), uvoĎenje novih supstituta novca i dr.
Teorija traţnje novca, vezana za imovinu, dohodak, odnosno kapital, sve je značajnija u
istraţivanju brzine opticaja novca, posebno kada se istraţuju egzogeni faktori u odnosu prema
monetarnom sektoru i monetarnoj politici.Naveli smo, uglavnom, osnovne faktore od kojih
zavisi brzina opticaja novca, a preko nje i optimalna novčana masa, mada postoje i brojni drugi
,a deluju u sklopu privrednog razvoja svake zemlje. Ovde moţemo izdvojiti i još i neke
specifične fakore koji neposredno deluju na brzinu opticaja novca:
1) Kompenzacioni araţmani u regulisanju plaćanja često smanjuju traţnju gotovog novca i obim
kredita banaka;
2) Sve razvijenije mere imaju svrhu da smanje iznos prethodnih sredstava za podmirivanje
plaćanja od strane privrednih jednica;
3) Visoka sklonost investiranju, uz drţanje često minimalnih gotovinskih salda privrednih
subjekata u našoj privredi;
4) Smanjivanje traţnje gotovog novca od strane sektora stanovništva.
Svi ovi uticaji deluju na dugoročno ponašanje brzine opticaja novca.MeĎutim, problem
istraţivanja determinanti monetranog opticaja i brzine opticaja se komplikuje jer se delovanje
navedenih faktora u odreĎenom intervalu vremena moţe osetiti kao:
 Istovremeno delovanje,
 Suprotno delovanje i poništavanje,
 Delimično istosmerno, delimično suprotno.

1.2.3 Brzina opticaja novca i njen odraz na efikasnost monetarne politike

Problem empirijskog istraţivanja brzine opticaja novca čini se sve sloţenijim, posebno ako
dolazi do kompezacionih monetarnih efekata više faktora u odreĎenom periodu. Brzina opticaja
novca je, u izvesnom smislu, rezultanta brojnih i raznovrsnih delovanja faktora na strukturu i
ponašanje novčane mase,a tako i društvenog proizvoda. To je, dakle, vrlo sintetičan indikator za
voĎenje efektivne monetarne politike. U pogledu brzine monetarnog opticaja, kao vrlo sloţenog
područja, teorijski i praktično-politički, ipak nije ispravno poći od pretpostavke stabilne funkcije
brzine opticaja novca (V=const.), mada to mnoge pristalice neokvantitativne teorije novca
upravo rade. Sve ovo monetrano-kreditnu politiku, u nedostatku potrebnih i sigurnih drugih
indikatora o varjabilnosti brzine opticaja novca i njenom odrazu na agregatnu traţnju i traţnju
novca, stvarno lišava jednog bitnog elementa koji bi je učinio znatno efikasnijom u regulisanju
optimalne novčane mase.
Monetarno planiranje i monetarna politika, koji se zasnivaju na pretpostavci stabilne brzine
novčanog opticaja, što se često i čini, redovno dovodi do grešaka u odraţavanju dinamičke
optimalne mase. Dokazano je da je stabilnost brzine opticaja novca na duţi rok veća (makar kao
i neko prosečeno reagovanje), dok se, suprotno tome, monetarna politika upravo provodi
kratkoročno.S druge strane, dosadašnja empirijska israţivanja su pokazala da se radi o
dinamičnoj komponenti potrebne količine novca (novčanoj masi), da je determinišu brojni
faktori, te da oni deluju, kako na traţnju tako i na ponudu novca-a to čini problem još sloţenijim.
Stvarnu količnu novca sve teţe kontroliše centralna banka, osim kada je u stanju da unapred
spozna pravac i jačinu delovanja brojnih faktora koji deluju na sistem formiranja i poništavanja
novčane mase, meĎu kojima brzina novčanog opticaja ima sve veći značaj. Do ovih spoznaja
centralna banka moţe vrlo teško doći, još teţe moţe pristupiti izradi jednog ekonometrijskog
modela koji bi sintetizovao delovanje svih navedenih brojnih egzogenih i unutrašnjih varjabla
ovog sitema. Time centralna banka ima sve manju kontrolu nad formiranjem i ponašanjem
stvarne koliličine novca u privredi. Ukupna količina novca je sve više egzogena farjabla, a njenu
visinu i ponašanje determiniše ponašanje ekonomskih jedinica monetarnog i nemonetarnog
(realnog) sektora. Pre svega, tu u obzir dolazi sklonost potrošnji, sklonost investicijama, uvozu i
izvozu, javni rashodi i budţet u celini, koji determinišu stvarnu količinu novca, kao i ponudu
novca bankarskih institucija (centralne i poslovnih banaka). Radi se, dakle, često o presudom
delovanju ekonomskih jedinica koje samostalno donose odluke u realnom sektoru (preduzeća,
stanovništvo, drţava), paralelno sa sve većim stepenom monetizacije privrede. Time ukupna
količina novca postaje, u odnosu na bankarski sistem, sve više egzogena varjabla, mada ovaj
sistem i dalje ostaje odgovoran za njeno ponašanje.

1.3 Mehanizam i tokovi kreiranja primarnog novca

Centralna banka , u svim monetarnim sistemima u svetu, i dalje je zadrţala ranije stečeno
monopolsko pravo da vrši kreiranje primarnog novca (štampanje novčanica i kovanog novca),
mada se danas, uz centralnu banku i celokupan bankarski sistem javljaju kao faktor koji na bazi
bankarskih kredita vrše stvarnu emisiju novca. Istina, i dalje se u tome pravi razlika izmeĎu
emisije centralne banke i emisije novca poslovnih banaka, obzirom na to da centralna banka
stvara tzv. primarni novac, a poslovne banke depozitni ili bankarski (sekundarni) novac.
Kojim tokovima ili kanalima se danas moţe vršiti emisja primarnog novca? Primarna
emisija centralne banke se teorijski i praktično moţe vršiti preko pet osnovnih tokova ili kanala:
 Monetizacijom vrednosnih papira (menica i sličnih vrednosnih papira, izdatih od strane
privrednih preduzeća koje se nalaze u cirkulaciji unutar tog sektora), dakle neposredno
privrednim subjektima, transaktorima,
 Kreditima centralne banke poslovnim bankama,
 Kreditiranjem drţave,odnosno »zaduţenje drţave kod centralne banke« (pozajmice
drţave kod centralne banke).
 Kreditima ostalim direktnim komitentima centralne banke,
 Kupovinom i prodajom deviznih sredstava (devizne transakcije).

Svaki od navedenih kanala ili tokova emisije ima svoje specifičnosti i dublji odraz na sve
osnovne tokove u reprodukciji u celini. Ne radi, se, dakle, o formalnom, već o suštinskom
razlikovanju tokova emisije primarnog novca, jer oni različito deluju na: 1) Stabilnost privrede,
2) Ovladavanje privrede neposrednom emisijom novca, 3) PrilagoĎavanje emisije novca
stvarnim robno-novčanim transakcijama u privredi, 4) Formiranje optimalne novčane mase, 5)
Efikasnost i elastičnost monetarne politike i dr.
Danas se u razvijenim privredama najveći deo emisije primarnog novca formira na bazi
kreditiranja drţave, a samo neznatan deo kreditiranja komercijalnih banaka. Emisija se vrši,
uglavnom, preko »otvorenog trţišta« kupovinom obligacija javnog duga, a ovo je vezano za sve
razvijeniji dug i razvijeno finansijsko trţište u ovim privredama. Krediti centralne banke
poslovnim bankama razlikuje se od ostalih oblika emisije, jer se u svim drugim oblicima
primarne emisije radi o konačnoj emisiji novca u privredi, dok se kod kredita poslovnim
bankama radi o povaćanju njihovog kreditnog potencijala i osposobljavanja banka za njihovu
vlastitu emisiju novca i kredita. Sistem poslovnih banaka je u mogućnosti da kreira (stvara)
novac na bazi primarnog novca centralne banke ali znatno iznad toga, dakle mutiplikovnog.U
uslovima decentralizovanog bankarskog sistema emisija novca centralne banke redovno je
manja od emisija novca bankarskog sistema kao celine.

Msb<Mbs

odnosno
M=m∙B
kako smo to prethodno već šire obradili.

Teorijsko objašnjenje procesa kreiranja i poništavanja novca od strane poslovnih banaka

poznato je pod nazivom monetarna-kreditna multiplikacija. Sistem emisije je i povlačenje
(poništavanje) novčane mase, u sklopu celokupnog monetarnog regulisanja postoje posebno
interesantno područje, ne samo monetarne teorije, već i posebno monetarne politike. Opravdano
se, stoga, postavlja pitanje kojim kanalima (tokovima) se vrši nivo i kreiranja novčane mase, a
kojim kanalima njeno poništavanje u okolnostima funkcionisanja savremenog bankarskog i
kreditnog sistema.
Mehanizam emisije i povlačenja delova novčane mase u savremenom monetarnom sitemu
odvija se po delovanju bankarskih i van bankarskih segmenata finansijskog sistema. U ulozi
primarnog ( originalni) faktora javljaju se faktori vezani za bankarski i kreditni sistem, dok su
van bankarski faktori sekundarnog (izvednog) karaktera,vezani uglavnom za proces prelivanja
novca unutar privrednih sektora ili subjekata. Bankarski sistem kroz kreditnu aktivnost
neposredno vrši emisiju novca i deluje na prosec stvaranja i poništavanja novčane mase, dok
vanbankarski faktori nemaju tu sposobnost, već kroz prosec oslobaĎanja ili ograničavanja
korišćenja novčanih sredstava deluju na povećanje ili smanjenje novčane mase.Teorijski
posmatrano mehanizam formiranja novčane mase (kao i njeno poništavanje) moţe se razmatrati
preko postojanja dva sistema:
1) Mehanizma formiranja novčane mase od strane bankarskog sistema kao celine, što se obično
naziva multiplikacija novca,
2) Mehanizma emisije novca od strane samo centralne banke, odnosno samo poslovnih banaka
(ili pojedinačne banke).
Ukoliko se pod novčanom masom podrazumeva masa likvidnih novčanih obaveza banaka
prema van bankarskim transaktorima (u obliku depozitnog) novca ili gotovog novca, jasno je da
samo banke imaju monopolsko pravo emisije novca preko svoje kreditne i druge
aktivnosti.Zbog toga se i informacije o emisiji novčane mase nalaze u bilansama bankarskog
sistema. Mada bankarski sistem ima monopolsko pravo emisije novca, to ne znači da samo
bankarski tokovi emisije deluju u na formiranje novčane mase u privredi, pored kreditne
aktivnosti banaka, deluje i odreĎeno prelivanje novca iz likvidnih u nelikvidne (ograničene)
oblike. Formiranje ovih novčanih sredstava nnije rezlutat aktivnosti banaka (osim štednih uloga),
već uglavnom raznih oblika ograničavanja trošenja novčanih sredstava u finansijskom sistemu (
amortizacija, rezervni fondovi,garantni polozi i sl.). U monetarnoj teoriji se postavljalo pitanje:
da li pod emisiju novca treba »obuhvatiti« samo monetarni efekat kreditne i ostale aktivnosti
banaka ili pod emisijom novca treba podrazumevati monetarni efekat kako bankarskih tako i
vanbankarskih faktora...Da li pod emisijom novca podrazumevati bruto porast novčane mase
(bez korekcije prelivanja) ili pod emisijom smatrati samo neto emisiju novca, koji mora u sebe
da uključi i sistem kreiranja i sistem prelivanja novca i razne nelikvidne novčane oblike, i
obrnuto. Zbog toga treba razlikovati emisiju novca, pod kojom se podrazumeva bruto emisija
novca od strane bankarskog sistema bez prelivanja u ograničene depozite, od novčane mase koja
je rezlutat celokupnih tokova i emisija i povlačenja, odnosno prelivanja novca u privredi. To je,
dakle, neto efekat emisije. Novčana masa je stoga monetarni agregat koji označava stvarnu
količinu likvidnog novca u privredi, sposobnu za plaćanje. To je indikator snabdevenosti i
privrede tekućim novcem.
Postoje dva različita oblika efekata promena u tokovima formiranja novčane mase:
 Kvantitativni efekti promena u tokovima novčane mase,
 Kvalitativni efekti promena u strukturi već formirane novčane mase.

Kvantitativni formiranja i poništavanja novčene mase odnose se na nekoliko osnovnih

kanala formiranja novčane mase, u koje moţemo izdvojiti sledeće:
1) Promene bankarskih kredita (∆K),
2) Promene deviznih rezervi, vezano za stanje u platnom bilansu (∆R), i
3) Promene u strukturi monetarnog volumena, odnosno prelivanje novčane mase u ograničene i
nelikvidne depozite, i obrnuto, prelivanje ovih depozita u novčanu masu (∆Nd).
Svi navedeni kanali odrţavaju dinamičnu komponentu u stvaranju novčane mase.
Kvalitativni efekti promena u strukturi postojeće novčane mase odnose se na stalni tok
pretvaranja depozitnog u gotov novac, i obrnuto, gotovog novca u depozitni novac. Ovaj kanal
više odraţava sektorske efekte novca (posebno stalne tokove prelivanja izmeĎu sektora
stanovništva i sektora privredenih subjekata).