1.

Manirizam

Manirizam kao termin izmišljen je relativno skoro, u poslednjih 100 godina, kada
je postlao jasno da čisto klasičan stil bramantea i Rafaela i Perucija na početku
njihovih karijera nije imao istu svrhu kao stil koji je praktikovao Đulio Romano ili
čak Rafaelo i Peruci svojih poslednjih godina. U svim trima umetnostima ovaj novi,
nemiran stil nastao je usled brojnih faktora od kojih su najznačajniji bili ličnosti
Mikelanđela i činjenica da je klasični stil Bramantea i Rafaelov rani stil morao
izgledati mlađim ljudima beživotan. Pre nego da pariraju Bramanteovom
Tempijetu ili Rafaeolovoj Atinskoj školi, razumna stvar za njih bila je da pokušaju
da pronađu različiti, uzbudljiv stil. U arhitekturi puka imitacija klasičnih
prototipova bila je sada suviše jednostavna i sada se učinilo vrednim
eksperimentisati sa klasičnim rečnikom kako bi se pronašle nove kombinacije.
Neki od fenomena kojima se objašnjava nastanak manirizma su svakako politička i
ekonomska kriza koja je rezultirala pustošenjem Rima 1527. kao i verska kriza
reformacije i kontrareformacije koje su potresale Evropu kroz čitav 16. i 17.vek.
Ali ovakvo tumačenje je potpuno neadekvatno kao objašnjenje u celosti. Nastala
mnogo pre pustošenja Rima, i takođe možda najfinija od svih manirističkih
građevina je Palata del Te u Mantovi (Đulio Romano na koga jedva da je uticao
politčki preokret).

Manirizam kao termin je koristan kao sredstvo razlikovanja faza između svesne
klasične harmonije kojoj su težili umetnici poput Bramantea i strasne drame
baroknog stila koju je ovaplotio Bernini. Većina umetničkih dela napravljena u
međuperiodu je na jedan ili drugi način sofisticirana, frustrirana i ponekad čak
poputno neurotična. Iz tog razloga termin manirizam mora se zadržati, iako je
neophodno shvatiti da su mnogi umetnici, poput Đulija Romana, mislili za sebe da
uvežbavaju klasični stili mnoge crte u Đulijanovom radu se zaista mogu pronaći u
rimskoj arhitekturi carskog perioda. Ono što je interesantno u vezi sa ovim je
način na koji su promenjeni ciljevi vodili arhitekte 16v da traže odlike u antičkoj
arhitekturi koje su bile zanemarene od strane njihovih prethodnika. Naime, prvi
veliki traktati napisani u ovo vreme, čiji su autori Serlio, Paladio, Vinjola, isticali su
da je klasična antika zasnovala arhitektonski stil, tako da oni stoje na istoj liniji i
vode poreklo iz Albertijoveg traktata, ali za razliku od Albertija, osmišljeni su kao
arhitektonski udžbenici, a ne kao traktati o estetitkama.

Rafaelo je projektovao i palatu Pandolfini u Firenci, koja je u suštini jednostavnija

verzija palate Brankonio prilagođena firentinskom ukusu, ali i ideji o vili
postavljenoj u seoskoj sredini (na periferiji je grada). Razvoj vile u 16v je od velike
važnosti u italijanskoj arhitekturi pošto se on u neku ruku vraća vilama Rimljana,
kao što ih je opisao Plinije - Vila je ljudima od položaja služila za bekstvo od
gradskog života i kao prijatan kutak za odmor, zabavu, učenje i razumevanje
prirode. Opis njegove kuće u Laurencijumu, redak opstali primer latinske
književnosti koja sadrži reference za kuće, nije izgubljen zahvaljujući ambicioznim
renesansnim patronima koji su, u svojim entuzijastičkim težnjama životnih
aspekata all’antica, bili inspirisani sopstvenim vilama u plinijevskom duhu. Što se
tiče oblika i izgleda tih kuća, malo šta je po sredi, jer Plinijeva pisma nisu sadržala
takvu vrstu praktičnih informacija. U najranijoj renesansnoj villi suburbani koaj ej
bila blizu i lako pristupačna iz grada, kao što je 15ovekovna vila Mediči u Pođo a
Kajanu kod Firence, elementi klasične arhitekture su suviše jako naglašeni.

Jednu od prvih i i sigurno jednu od najfinijih od ovih vila otpočeo je oko 1516.
Rafaelo sa drugim arhitektima među kojima su Antonio da Sangalo Stariji i Đulio
Romano. Ona nikada nije završena više od polovine i to je Vila Madama na
strminama Monte Marija, odmah pored Rima. Izgleda da je prvobitna namera bila
da se ostvari klasična vila sa ogromnim kružnim dvorištem u središtu i sa velikom
baštom poput amfiteatra izgrađenom u vidu terase na padini brda. Iako samo
napola sagrađena, ona je neverovatno značajna jer lođa na zadnjem delu sadrži
izvanrednu sačuvanu dekoraciju koju su izveli Rafaelo i njegovi učenici kao
direktnu imitaciju Zlatne Kuće Nerona. Velika lođa sadrži tri traveja, bočni su
prekriveni četvorostranim svodovima, dok je središnji sa kupolastim svodom. Na
jednom kraju zid je izdubljen prema padini brda u duboki apsidalni oblik sa bogato
dekorisanom polukalotom iznad njega. Cela dekoracija izvedena je u plitkom
reljefu sa jakim, jasno bojenim kontrastima prema belom malteru.

Đulio Romano – Palata del Te, Palata Dukale, njegova kuća

Baldasare Perucije bio vodeći arhitekta Bramanteovog kruga (poput Rafaela i
Romana); sijenski slikar i arhitekta, rođen 1481. koji dolazi u Rim oko 1503. gde i
umire 1536. Vazari o njemu piše kao o jednom od popularnijih po tome što je
oživeo dugo zanemaravinu umetnost pozorišnog dizajna (stoga je bio virtuoz sa
perspektivom). Najviše je bio zapamćen kao Bramanteov glavni asistent, a bio je
učitelj i Serliu. Starija od dve Vila Farnezina u blizini Tibra u Rimu otpočeta je
1509. a završena dve godine kasnije. Relativno je mala, ali je značajna kao rani
primer vile koja se sastoji iz centralnog bloka sa projektovanim krilima. Dosta je
ranije izgrađena u odnosu na vilu Madama, ali se na prvi pogled čini da je pre iz
15og a ne 16v. Patron je bio sijenski bankar Agostino Kiđi i izgleda da je namena
građevine bila da bude villa suburbana (sinteza kuće u prirodi i gradske palate za
Kiđija i njegovu čuvenu rimsku kurtizanu Imperiju). Spoljašnjost je odavala takav
efekat, ali je on promenjen jer su pet traveja ulazne fasade glazirana tako da je
kontrast između praznina i čvrstina potpuno izgubljen. Glaziranje je ipak bilo
neophodno pošto ulazna lođa sadrži izvanredne serije fresaka Kupidona i Psihe
(Rafaelo i učenici). Na strani okrenutoj prema gradu, izgledala je kao snažan,
zatvoreni blok, ali na vrhu nagiba njene otvorene strane prema bašti u vidu slova
U projektuju se krila koja zatvaraju lođu sa lukovima i obrazuju prostor koji je
služio kao pozornica za pozorišno uživanje.Fasada je takođe izmenjena jer su ravni
zidovi prvobitno bili ukrašeni fresakama koej su dugo bile izložene vremenskim
neprilikama. Ovo objašnjava čudno neslaganje između praznih zidova i bogatstva
modelovanog friza ispod nastrešnice sa svojim heruvimima i kovanicama
probijenim malim prozorima potkrovlja. Efekat nelagodnosti koga stvara centralni
pilastar koji deli krajeve krila na dva,a ne tri traveja, jedan je od razloga što
građevina deluje staromodno. Devet godina nakon završetka vile Farnezine peruci
je radio prvo sa Bramanteom, a posle sa Rafaelom na Sv Petru, nakon čije je smrti
postavljen za Starešinu radova. Uradio je međutim veoma malo, zarobljen je u
pljački Rima što je obustavilo i rad na građevini. Uspeo je da pobegne za Sijenu,
gde je neko vreme radio pre povratka u Rim kada je ponovo postavljen za
kapomaestra Sv Petra 1530. Pet godina kasnije je umro. Njegovo poslednje i
najistaknutije delo je izgradio u Rimu za braću Pijetra i Anđela Masimija. Ona je
verovatno završena posle njegove smrti,a nije započeta pre 1532. ili čak 1535.
Obično se tumači kao primer ranog manirizma i prema tome je značajno primetiti
da potiče iz kasnijeg perioda od Palate del Te ili Rafaelovih rimskih palata. Palata
Masimi je izgrađena na mestu starije porodične palate koja je spaljena u pljački
Rima. Neki delovi manje značajnih građevina su i dalje postojali,a Peruci je bio
zadužen da izgradi dve odvojene palate za dva brata na jednom nepravilnom
zemljištu koristeći koliko god je moguće očuvane građevine. Plan je dokaz njegove
veštine u aranžiranju velikog broja svečanih prostorija koje su sve pravougaonog
oblika na veoma nezgrapnom mestu i sa vidno simetričnim rasporedom u odnosu
na glavnu osu. Na planu se može videti da su ose neznatno kose, ali se ovo ne
može osetiti u samoj građevini. Palata na desnoj strani koja ima veličanstvenu
fasadu je ona Pjetra Masimija dok je Anđelova palata levo jednostavnija u
konstrukciji. Plan takođe prikazuje za ovo vreme jedinstvenu karakteristiku, a to je
iskrivljena fasada tako da je mesto potpuno iskorišćeno. Veoma je teško da se
fasada vidi i sagleda na pravi način pošto je postavljena na krivini i na takav način
da posmatrač ne može dovoljno da se udalji da bi sagledao građevinu u celini što
verovatno i objašnjava razliku u tretmanu fasada dve palate. Fasada palate P.
Masimija je ona za koju se smatra da ima manirističke elemente: raspored je
grubo uzetog bramanteovskog tipa: težak podrum sa pijanom nobile i spratovima
potkrovlja iznad odvojenih pomoću jako istaknutog korniša. Kao u Rafaelovoj kući
Brankonio stubovi su ipak spušteni na prizemlje umesto da su na prvom spratu i
rustifikacija sada teče čitavom visinom građevine. Stubovi su aranžirani u
naizmeničnom ritmu tako da imamo traveje sa prozorima svaki spojen sa dva
pilastra, zatim ide travej sa pilastrom i punim stubom, i potom na centralnoj osi na
ulazu lođe traveji sa parovima punih stubova. Raspored kao celina je ipak striktno
simetričan. Iznad reda korniša je drugi pojas od kamena koji sjedinjuje
projektovane pragove prozora, naglašavajući horizontalni pojas koji se pruža duž
palate na visini od jedne trećine cele građevine. Ono što je uslovilo istureni izgled
fasade je činjenica da je masa rustifikovanog zida iznad ovog pojasa podeljena na
tri dela pomoću velikih prozora pijana nobile i dva reda prozora potkrovlja
identične veličine. Ovo raskidanje sa uobičajenom praksom smanjivanja veličine
prozora prema krovu daje palati neprijatan izgled. Glavna dvorišta obe palate
projektovana su kao rimski atrijum delimično zbog toga što su Masimi laskali sebi
da su potomci velikog Rimljanina Fabija Maksima, tako da su zahtevali da njihova
palata treba da bude antička koliko god je moguće. Poteškoće u postavci dvorišta
Peruci je rešio sa velikom veštinom: niži red stubova je probio svod iznad, čime ne
samo da je osvetljena unutrašanja lođa već je i znatno smanjen očigledan
raskorak u visini između nje i otvorene lođe na prvom spratu. Trik perspektive
pridonose da dva sprata izgledaju iste viine. Lođa prvog sprata je veoma bogatom
ukrašena da bi dolikovala pijanu nobile.

Antonio da Sangalo Mlađi je bio nećak arhitekata Đulijana i Antonija da Sangala

Starijeg i oni su ga obučili pre nego što je otišao u Rim, sa svojim 20 godina, oko
1503. godine. U Rimu je i i umro 1546. potrošivši veći deo svog života radeći na
Svetom Petru, prvo kao Bramanteov asistent i crtač, a poslednjih godina svog
života u nadzoru građenja i pravljenju velikog drvenog modela koji i danas postoji.
Antonio je ušao u službu kardinala Farnezea u ranoj fazi svoje karijere i, njegovo
najglavnije delo, palatu Farneze otpočeo 1513. godine. Rad je tekao veoma sporo,
ali, kada je kardnal F postao papa Pavle III, čitav plan je znatno uvećan i
promenjen. Do svoje smrti, Antonio je bio posvećen ovom projektu, a krajnje
poniženje je bilo kada je Mikelanđelov nacrt odabran za dizajn glavnog karniza (M
je kasnije i dovršio veći deo palate nakon Antioniove smrti uz brojne izmene).
Palata je daleko najveća i najveličanstvenija od svih rimskih kneževskih palata.
Ona obuhvata čitavju jednu stranu velikog trga i osmišljena je kao veliki grebenast
blok čija je glavna fasada skoro 30,50m visoka i skoro 61m dugačka. Plan pre
pokazuje firentinske nego rimske karakteristike pošto se sastoji iz slobodno
stojećeg bloka, grubo kvadratnog oblika, postavljenog preko kvadratnog
centralnog dvorišta. Veći deo zadnje strane palate, uključujući veliku otvorenu
lođu sa pogledom prema Tibru, je završen na kraju 16v, ali je glavna fasada mnogo
bliža po duhu palati Piti u Firenci. Kao u slučaju firentinskog primera iz 15v,
tekstura je dobijena delom uz pomoć rustifikovanih ćoškova na uglvoima koji se
prema vrhu smanjuju i pomoću postavke i aranžmana prozorskih otvora. Spratovi
su odvojeni jako istaknutim horizontalnim kornišama i kamenim pojasevima koji
teku iznad prozorskih balkona na nivou baze malih stubova koji uokviruju svaki
prozorski okvir. Ovaj tip tabernakl prozora postavljenih na ravnu masu građevine
su delo Antonija, ali glavna fasada ima dve karakteristične M-ove crte. Prva: jako
istaknuti korniš koji kruniše građevinu, koji je veoma klasičan i izdiže se nekoliko
stopa više nego što je A nameravao da bi izbegao zbijen izgled najvišeg sprata.
Više Mikelanđelovski je tretman velikog centralnog prozora odmah iznad
rustifikovanog hodnika sa amblemom porodice Farneze iznad njega. U ovom
slučaju glavni prozor je naglašen tako što mu je smanjena veličina i što je vidno
gurnut duboko u površinu zida, što je vrsta obrnutog isticanja koje je tipično za M
lični obrazac manirizma. Dvorište je sasvim izvedeno iz Teatra Marcelusa i
Koloseuma pošto sadrži niz arkada jednih iznad drugih. Takođe je jasno da su
arkade prizemlja i prvog sprata jednostavne i sigurno su rad A, dok je gornji sprat
niti jednostavan niti arkada, njegova krajnja profinjenost je upravo tipična za rad
M. Sangalov utvrđeni, akademski tip arhitekture se, zahvaljujući svojim propisima
pravila, mogao izučavati. To je u suštini bila vrsta gramatike koja se zadržala dugo
sve do 19v. Ova jednostavna, nemaštovita vrsta arhitekture ima mnogo toga da
preporuči kao osnova nastave, ali je sećanje na AS ponekad nosilo i nepravedne
optužbe za greške koje nisu bile njegove. M svog kolegu nije voleo iz brojnih
razloga, ali je bio na mestu kada je bandu Sangalo napao za njihovu glupost i
nemaštovitost. Upravo je ovaj kvalitet M-ovoj arhitekturi dao neospornu veličinu,
ali u isto vreme on je bio promišljen kako bi iznenadio i šokirao mnoge od svojih
savremenika. M je kao arhitekta bio jedan od stvaralaca i sigurno najveći pobornik
manirizma.

Mikelanđelo

Sanmikeli i Sansovino–Najznačajniji uticaj na severu Italija došao je iz Venecije

gde su u II pol 16v aktivnu ulogu igrali Sanmikeli i Sansovino. Velika politička kriza
koja je kuliminirala pustošenjem Rima 1527. nije značajno oslabila moć
venecijanske države koja je potraživala vojne inženjere i arhitekte. Obojica su bili
plaćeni funkcionieri Venecijanske Republike, mada samo Sansovino radio dosta u
samom gradu.

Mikele Sanmikeli rođen je u Veroni (1484-1559) koja je tada pripadala

venecijanskoj teritoriji,a 1509. odlazi u Orvijeto gde gradi neke male kapele i kuće
i divnu katedralu Montefijaskonea, koji se nalazi oko 20ak km od Orvijeta. 1527.
vraća se u Veronu gde počinje svoju dugu karijeru kao vojni arhitekta u službi
venecijanske države, i tom prilikom išao je na duga putovanja na mesta kao što su
Krit, Dalmacija i Krf, gde su predstraže venecijanskih snaga bile glavni bedem
turskoj pretnji. On je takođe izgradio veliko utvrđenje na Lidu u blizini Venecije i
nekoliko utvđenih ulaza u Veroni i na drugim mestima. Osim nekoliko izuzetaka
kakva je fortifikovan kapija Verone, to je gubljenje vremena umetnika iz
perspektive istoričara umetnosti, ali je to ostavilo traga na njegovoj arhitekturi.
Sanmikelijevija Porta Palio i Porta Nuovo izgledaju neosvojivo zbog pažljivo
razmotrene rustifikacije, udruživanja stubaca sa teškim ključnim kamenjem iznad
malih lukova. Kao domaći arhitekta on je ostavio tri značajne palate u Veroni i
izgleda da sve potiču iz 30ih godina 16v mada predstavljaju hronološki problem.
Najranija od njih je Palata Pompeji koja je morala biti otpočeta 1530. Ona je u biti
verzija Bramanteove kuće Rafaela, ali ima neznatno bogatiju teksturu u skladu sa
ukusom severne Italije. Sastoji se od 7 traveja od kojih centralni sadrži ulazna
vrata i on je neznatno širi od ostalih 6 koji sadrže prozore. Na krajevima pijano
nobile uokviruju spareni stubac i pilaster tako da je čak perfektna artikulacija kuće
rafaela postala, na palati pompeji, još bolja sa akcentima na centru i krajevima.
Neznatno veća širina centralnog traveja bila bi lakše uočljiva da nije izbalansirana
dodacima postavljenim na krajnjim travejima u vidu udruženog stupca i pilastra.

Ova tendencija da se kuća rafaela prilagodi novim svrhama može se jasno videti i
na Palati Kanosa gde plan pokazuje udaljavanje od tipa rimske palate u korist
oblika koji je bliži Perucijevoj Farnezini. Pozadina palate spušta se ka veoma brzoj
reci Adiđo tako da joj je bio neophodan četvrti zid, dok na zadnjoj strani imamo
trostrano dvorište i reku. U nekim stvarima ona podseća na Palatu del Te:
trostruki lukovi na glavnom ulazu i međuspratni prozori prizemlja navode na
pomisao da palata datira iz kasnih tridesetih 16v i ona je udaljenija od rafaelove
kuće,a ipak fasada kao celina pokazuje osnovnu podelu na rustifikovan podrum i
glatki pijano nobile sa velikim prozorima odeljenim parom pilastera. Međuspratni
prozori ponovljeni su i na spratu, tako da je problem usklađivanja preovladao
izvesnu količinu formalne racionalnosti. Pijano nobile ima složenu strukturu koju
duguje Bramanteovom Belvedereu u Vatikanu, tako i kući Rafaela. Fasada je
ponovo zatvorena na krajevima istaknutim pilastrima, ali je ostali deo fasade
artikulisan pilastrima u paru i velikim polukružno završenim prozorima sa snažnim
impostom (koji ide do pilastera i tako naglašava horizontalu).
Palata Bevilakva je treće njegovo veliko delo i teško je datovati. Ona mnogo
duguje Đuliju Romanu i novim manirističkim idejama pošto je fasada veliki
kompleks uzajamnih motiva. Tekstura celine je bogatija nego i kod jedne i kod
druge građevine ovog razdoblja izuzev Palate del Te, Rafaelove Brankonio i
ponekog Sansovinovog istovremenog dela u Veneciji. Rustifikovani podrum nije
samo grubo teksturian u rezanju već takođe u načinu povezivanja pilastara;
bogato isklesani ključni kamenovi na čelu prozora. Vrata i prozori između sebe
imaju ritam smenjivanja velikih i malih traveja dajući A B A B A ritam, što znači da
traveji pijano nobile moraju da prate između sebe ovaj obrazac usko široko usko i
ne mogu biti identičnih veličina koje je koristio Bramante. Ovo vodi usvajanju
motiva trijumfalnog luka na pijanu nobile, tako da imamo mali luk sa
međuspratnim prozorčetom iznad praćen velikim lukom i zatim drugi mali prozor.
Ali ne samo da postoji A B A ritam, već su kontrapunktovi predstavljeni malim i
veoma manirističkim zabatima postavljenim iznad malih lukova koji su
naizmenično trougani i segmentni. Tako bi se fasada u svom sadašnjem obliku
trebala čitati A B C B C B A. Međutim ovo stoji uz pretpostavku da je zamisao
arhitekte bila da ulaz bude na centralnoj osi, a ne na drugom traveju s leva kao što
je danas. Takođe, često se ukazuje na to da je palata nedovršena i da je trebalo da
ima 11 umesto sadašnjih 7 traveja. Piter Marej smatra ovo malo verovatnim pošto
je palata i ovako prilično velika uzimajući u obzir da je namenjena skromnoj
porodici. Fasada je dodatno iskomplikovana izgledom stubaca koji razdvajaju
traveje na pijano nobile: red i entabletura su odgovarajuće bogati, dok žljebovi
kaneliranih stubaca imaju svoj sopstveni ritam – smenjuju se prave kanelure, one
sa smerom na levo, i na desno. Neznatna odbojnost prema malim međuspratnim
prozorima, krajnje bogatstvo skulpture i karniza i rustifikacija prizemlja navode na
zaključak da je duh građevine maniristički. Ali mnogi motivi na ovoj palati, kao i na
kapeli Pelegrini, tu su u želji da se imitira antika viđena u klasičnim ostacima
Verone (veliki uticaj: Porta de Borsari).

Jakopo Sansovino je rođen 1486. i živeo je do 1570g. Prvobitno je bio skulptor i

obučavao ga je Andrea Sansovino čije je ime i prisvojio. On je bio Firentinac
veoma uspešan u Veneciji, a njegova slava dovela ga je do prijateljstva sa
Ticijanom, Tintoretom i piscem Pjetrom Arentinom. Obrazovan je u duhu
Bramantea i smatrao je sebe klasičnim arhitektom. Odlazi u Rim 1505-6g. sa
Đulijom da Sangalom i tako ulazi u bramanteovski krug otprilike u isto vreme kad i
Sanmikeli. Radio je narednih dvadseet godina u Firenci i Rimu,a 1527. odlazi u
Veneciju gde provodi ostatak svog života. Bio je izuzetan skulptor, a njegove dve
najvažnije statue Mars i Neptun, gigantske figure koje simbolizuju venecijansku
snagu na kompu i moru, stajale su na čelu stepeništa bogova giganta u Duždevoj
palati. Datuju su na sam kraj njegove karijere i jasno pokazuju uticaj Mikelanđela i
klasične skulpture. 1529g. proglašen je prvim arhitektom u gradu, kancelarija koju
je držao 40 godina u toku kojih su izgrađena njegova najveća dela, iako je dosta
vremena provodio u uređivanju grada, regulisanju tržnica i sl stvarima. Njegovo
remek-delo je velika biblioteka koja zauzima jednu stranu trga Sv Marka okrenuta
prema Duždevoj palati. Nju je osnovao kardinal Visarion 1468. kao znak
zahvalnosti Veneciji i, kada je nakon dugo vremena odlučeno da se sagradi
građevina-kuća knjiga, 1537. angažovan je Sansovino (dovršio je Vinćenco
Skamoci između 1583-88). Često je nazivana i Libreria Sansoviana pa tako
predstavlja jednu od veoma mlog broja građevina na svetu koje su poznate po
imenu svog arhitekte. Paladio za nju 1570. kaže da je možda najbogatija i
najkitnjastija građevina koja je izgrađena još od antike (napravio je kasnije blisku
imitaciju na svojoj bazilici u Vićenci). Ipak, 18. decembra 1545. jak mraz
prouzrokovao je da deo svoda padne, Sansovino je smesta bačen u zatvor iz koga
se izvukao intervencijom svojih branitelja Aretina, Ticijana i amsadora cara Karla
V. Pogled iz vazduha jasno pokazuje kompleksnost problema sa kojim se S suočio:
želeo je da projektuje građevinu koja gleda i na Sv Marka i na Duždevu Palatu,
koja je trebalo obema da dolikuje, ali u isto vreme da se ne sukobi ni sa jednom.
Njegovo rešenje se zasniva na veoma dugoj neprekinutoj fasadi paralelnoj sa
Duždevom palatom, koja, kao i ona ima odgovarajuću fasadu na vodenom rubu.
Zadržavajući liniju krova nižom od palate izbegava dominaciju scenom, ali koristći
dosta dekorativne skulpture i bogate teksture uspeva da je uskladi sa crkvom i
palatom. Težina dorskog reda i upuživanje na klasični prototip (teatar marcelusa)
su elementi koji su potpuno bramanteovski u osećaju. Zbog upotrebe dorskog
reda ova građevina određena je kao model za preciznost i iz nekih detalja
očigledno je da je njemu klasična pravilnost bila cilj. Kod Vitruvija postoji oskudan
pasus u kome on formuliše da na dorskom hramu treba da postoji pola metope na
uglu što je veoma teško izvesti. Sansovino to postiže tako što dodaje teške stupce
na postojećim uglovima i prilagođavajući njihovu širinu dobija pravilnost.
Međutim, ovo je bilo izbegavanje problema pošto se širina stubaca uvek može
izvesti po želji arhitekte. Ipak, efekat cele građevine umnogome zavisi od
ovoga,jer to znači da je friz isuviše velik, i da je dorski red postavljen nasuprot
lukovima različit u proporcijama od onih na palati Farneze iako proističu iz istog
antičkog prototipa. Dalje, S se previše oslobodio na gornjim delovima građevine,
pošto pijano nobile ima jonski red – viši je nego portik na prizemlju. Portik u
suštini nije pravi deo građevine pošto služi kao zaklon za pešake i danas je
uglavnom zatvoren stolovima kafea. Mesto gde se nalazi biblioteka je prvi sprat i
ovde se nastavljaju razlike u proporcijama malih lukova prozora biblioteke koje
nosi odvojeni mali red. Ovi mali jonski stubovi su kanelirani tako da se oni neće
sukobiti sa očigledno većim, glatkim pored njih. Iznad većeg reda je veoma bogata
entabletura sa detaljno isklesanim frizom veoma visokim u proporcijama u
odnosu na red ispod i ona je probijena prozorima potkrovlja.

N.B. Mali stubovi na prozorima i lukovima, paladijanski motiv ttzv, korišćen na

bazilici u Vićenci koja je podignuta 10 ili više godina kasnije.

S je druga svoja značajna dela u Veneciji otpočeo otprilike u isto vreme od kojih se
dva nalaze odmah pored biblioteke. Rad na kovnici otpočeo je 1537. koja se
pridružuje biblioteci na istoj strani gde je voda, na lođi u podnožju kampanila Sv
Marka koji stoji na suprotnom kraju Pjacete i na velikoj palati za porodicu Kornaro
– palati Korner dela Ka Grande. Lođa kampanila je trebala da napravi harmoniju
između vertikalnog trupa tornja i veoma dugačke horizontale biblioteke, tako da
je S usvojio oblik jedne arkade sa atikom iznad, koja je podeljena na table i
ukrašena reljefima. On je upotrebio ritam trjumfalnog luka i niša ispunjenih
statuama, tako da je celina reminiscencija fasade biblioteke, ali je ona još više
dekorisana. Sadašnja Lođeta potiče iz 1902. kada je rekonstruisana nakon rušenja
kampanila. Na suprotnom kraju biblioteke Sansovino je izgradio kovnicu (Zecca- la
Ceka) koja je prvobitno bila visoka dva sprata. Završena je 1545,a njena srvha je
bila da čuva zlatne rezerve republike. Teški, udruženi stupci podsećaju na Palatu
del Te i predstavljaju preteču velikoj popularnosti rustičnih stubaca u celoj Evropi
u kasnijem 16 i 17v (uvođenje ovog reda u severnu Evropu duguje se Serliu i
njegovom udžbeniku). Jedino značajno delo S kao narudžbina privatne porodice je
palata Korner čiji je kamen temeljac postavljen 1537. a verovatno da je završena
posle njegove smrti. Ova palata je kulminacija dugog niza pokušaja da se ustanovi
venecijanski tip palate (pr Vendramin-Kalerđi). Upotrebio je rustifikovani podrum
sa kuće R i iskombinovao ga sa trolučnim ulazom palate del Te. Prizemlje ima male
prozore sa međuspratnim prozorima iznad kao na ranijim primerima, a potom su
pijano nobile i sprat iznad identično tretirani. Tu su spoljašnji prozori postavljeni
između para polustubova sa veoma malim prostorom između dovratnika i stupca,
tako da se tri prozora u centru fasade (koja osvetljavaju Gran Salone) ne razlikuju
od para prozora bočno od njih. Ipak, bočni prozori imaju zasebne balkone, dok
Gran Salone ima jedinstveni dugi balkon, pa se na taj način ističe grupisanje
središta, ali i reguliše fasada u celini. Ova palata postala je uobičajeni tip, a S je
prema tome karakterističan arhitekta 16v za Veneciju ali veoma malo pod
uticajem više ezotiričnih aspekata manirizma.

Serlio, Vinjola i kasni 16v

Sebastijano Serlio (r. 1475) bio je bolonjski slikar savremenik Mikelanđela. Odlazi
u Francusku 1541. i tamo umire 1554/5. Počeo je kao slikar, ekspert za
perspektivu, i bio je u rimu povezan sa Perucijem od oko 1514. do pustošenja
grada, kada je pobegao za Veneciju i radio nekoliko godina. Peruci je svoje crteže
zaveštao Serliu (moguće da su sadržali neke bramanteove projekte), što postaje
bitno 1537. kada S izdaje brošuru za traktat o arhitekturi od 7 knjiga, i u ito vreme,
izdaje Knjigu IV traktata pod naslovom Regole generali di architettura...sopra le
cinque maniere degli edifici... con gli esempli delle antichite, che per la maggior
parte concordano con la dottrina di Vitruvio. Traktat je bibliografska zbrka pošto
je publikovan veoma nepravilno. Knjiga III koja se bavi nekim starinama Rima
debitovala je u Veneciji 1540. dok su Knjige I i II sadržale jedan tom o geometriji i
perspektivi izdate 1545. One su publikovane u Fr kao i knjiga V (o crkvama, 1547) i
dodatna knjiga detlajnih različitih tipova kapija izdata je 1551. Ona je poznata kao
Libro Extraordinario i često je zamenjivana sa Knjigom IV koja nije izdata za života
Serlija, iako je rukopis postojao. Knjiga VII izdata je posthumno u Frankfurtu 1575.
i rukopis osme knjige izdat je skoro. Traktat je odmah postao popularan i bio je
preštampan na italijanski i francuski nekoliko puta, uskoro je i preveden, u celini ili
delovima, na flamanski, nemački, španski, holandski, i sa holandskog na engleski
1611. On nije bio samo vežba Vitruvijeve teorije, to je prvi zaista praktičan
priručnik o umetnosti arhitekture. On je od ogromne važnosti za istoriju evropske
arhitekture naročito u Fr i Eng jer je davao jednostavni izveštaj o elementima
antike i modernim arhitektima je bio dostupan na maternjem jeziku. Možda su
najznačajniji deo bile ilustracije i izgleda da je Serlio bio izumitelj ilustrovane
knjige u smislu da tekst samo pojašnjava ilustracije. IV knjiga se bavi klasičnim
redovima uz pomoć serije jednostavnih dijagrama i tekta koji objašnjava kako da
se sastavi svaki red posebno. Serlijev uticaj i na fr i na eng arhitekturu bio je na
neki način katastrofalan pošto su majstori nastojali da iskoriste više kitnjaaste
manirističke odlike i da ih nametnu osnovnoj gotičkoj građi, tako da u Eng, u
svakom vidu, klasična faza je nastupila tek sa Inigom Džonsom u ranom 17v koji je
shvatio Serlija.