Eticka Teorija Ticanja Ethical Theory of

Dialogue, Paris
Етичка Теорија Тицања

____________________________________________
iii
__________________________________________________
др Драган Павловић
Професор анестезије и интензивне медицине
Dalhousie University, Halifax. Canada
Раније: Професор патофизиологије, European University,
Belgrade; Директор лабораторије за експерименталну
анестезиологију, Universität Greifswald;
истраживач INSERM 408 (226), Université Paris 7, Париз.
__________________________________________________
iv
Драган Павловић
Етичка
Теорија Тицања
Есеји из примењене етике
Dialogue Paris и Чигоја штампа, Београд

2020.
Драган Павловић (1949)
Етичка Теорија Тицања
Есеји из примењене етике
Издавач Dialogue, Paris и Чигоја штампа, Београд
ISBN: 978-2911527-19-7
Штампано у Београду
Чигоја штампа
Тираж 200
Copyright © Dragan Pavlovic 2020
_______________________________________________________
Dragan Pavlović
Ethical Theory of Concerns
Asseys in applied ethics
vi
Садржај
Увод 1
1. Етика тицања и одлуке о престанку живота:
кад нам остају само емоције 13
2. Eутаназија: у одбрану једне добре,

античке речи 38
3. Право да се буде у криву: ако мозак греши,

да ли смо ми одговорни? 58
4. За једну индетерминистичку етику.

бесмисленост правила in dubio pro vita и одлуке
о прекиду живота 73
5 Асиметрије између аутономије пацијента и патернализма 90
6. Моралне дилеме на крају живота -Између Нове и Старе

Европе 102
7 Рецензије између чињеница и контекста 117
8. Наука и њен контекст 152
vii
ЕТИЧКА ТЕОРИЈА ТИЦАЊА
ТИЦАЊЕ.
У оригиналу на енглеском је коришћена реч concerns и
она није објашњавана у тексту. Напротив, у српском
језику реч тицање је у најмању руку неуобичајена јер има
многа значења која збуњују. Ја је користим за оно што
представља садржај, објекте људског живота. Почев од
људи, предмета који чине део неког живота, живих бића,
природе која човеку чини живот, па до концепата и идеја.
Све то може да буде предмет, објекат наших тицања.
Мислим да ће појам бити јаснији по читању првог
поглавља.
Следеће кључне речи су повезане са овим текстовима:

Keywords / кључне речи : death, decisions, killing, ethics of
concerns, sympathy, empathy, еутаназија, експериментисање на
животињама, нега пацијената на самрти, крај живота, морална
одговорност, гени, промишљање, жеље, склоности, нега
болесника на самрти, крај живота, узалудна нега, палијативна
нега, стар, патернализам, аутономија; одлуке на крају живота,
еутаназија, патернализам, морална тицања; објављивање, наука,
рецензије, контекст, плагиаризам; објављивање у науци, контек-
стуализам, постмодернизам.,
viii
Увод
Овде су скупљени текстови који су готово

сви били објављени у стручним часописима на
енглеском језику у току последњих 10-15 година.
Четири од тих текстова су били објављени у преводу
на српском језику у часопису који нема посебно
велики тираж и који није доступан широкој публици,
те сам сматрао да треба и њих укључити. Посебно
зато јер чине целину мог концепта етичке Теорије
тицања. (1-Етика тицања и одлуке о престанку
живота: кад нам остају само емоције). То прво
поглавље, као и резимеи, такође су превођени с
енглеског уз помоћ Google Translate и само делом
ревидирани. То је разлог што је у овом издању веома
мало остало од сопственог стила аутора. Ако дође до
другог издања покушаћу да то поправим. Литература
није накнадно форматована и то ће бити вероватно
остављено за наредно издање.
Концепт тицања није посебно дефинисан и

објашњен је поступно у првом тексту. Сумњам да ће
кратко објашњење термина, које ћу дати овде у
предговору, бити довољно да читалац добије
довољно елемената како би потпуно прихватио
концепт. Нисам сигуран да конструисање мисаоних
експеримената или описа неких ситуација потпуно
решава проблем објашњења апстрактних појмова,
али за сад нам друга средства нису при руци.
1
Наиме, тврди се да, у неким изузетним

околностима, одузимање људског живота може бити
оправдано на моралним основама. Ретке, али могуће
и претежно теоријске животне ситуације често су
представљене тако да описују или дилему унутар
које сви исходи укључују губитак људског живота,
или дилему која нуди најмање две алтернативе, при
чему деловати на начин да се не одржи људски
живот може бити морално пожељније. У практичним
ситуацијама, у ретким приликама када се морају
донети такве неизбежне одлуке (о престанку или не
људског живота) - када не постоји алтернатива,
одлука се не може оставити случају, већ би требало
да се заснива на јаким разлозима. Овде тврдимо да
узимање људског живота некад заиста не може бити
морално оправдано али да се одлука, кад таквог
решења нема, некад може засниватии на
емоционалним мотивима. Циљ овог есеја је, дакле,
испитати моралне разлоге за или против одржавања
људског живота у медицински неконтроверзним
околностима код пацијената за које се може
поуздано проценити да немају више ментални живот.
Етика тицања. Проблем оправданости узимања

људског живота није само морални, већ, пре свега,
онтолошко (егзистенцијално) питање које, према
томе, не би могло бити морално оправдано и захтева
други концептуални референтни оквир. У
медицинској пракси, тренутно прихваћени
критеријуми за прекид одржавања у животу су
морално прихватљиви разлози, укључујући
пацијентову жељу, заједно са медицинским
2
ДРАГАН ПАВЛОВИЋ
разлозима, попут одсуства менталног живота, на

пример (случај Тери Шиаво, март 2005), као и
сигурност да се разуман живот не може продужити.
Одлука која треба да се донесе мора да се прилагоди
свим проблемима који су укључени. Међутим, наша
брига уско је повезана са нашим емоцијама и може
се односити не само на људе, већ и на физичке
предмете. Ако би се наш интенциални живот схватио
на основу наших интереса, тј "тицања" и ако би се
наше деловање углавном разумело, сходно нашем
тицању, емоционални став актера морао би у великој
мери утицати на готово све њене / његове одлуке. То
би укључивало одлуке које не морају нужно да имају
директну везу са емоцијама, попут различитих
рационалних одлука, и сигурно би укључивале и
моралне одлуке.
Примена морала тицања. Разлози за наставак или

престанак одржања у животу могу се заснивати на
директним или индиректним пацијентовим
интересима и / или интересима других. Ако не
постоје интереси пацијента, када рационални избор
недостаје и кад морални аргументи пропадају,
одлуке би се могле засновати на разлозима
заснованим на емоционалним аспектима, који су
једино морално оправдани разлози који остају, док
разлози који потичу из материјалних мотива не би
могли бити прихваћени.
Емоционални приступ може бити од

посебне важности у горе описаним околностима и
код критично болесних пацијената код којих постоји
3
дилема да ли да се продужава живот или не, када би

сви други приступи пропали, и требало би их
проценити као неопходне и довољне за доношење
одлуке. Оне особе које би уложиле највише емоција
(најближа родбина пацијента) биле би особе чије
мишљење би требало значајно да утичу на одлуку о
прекиду живота код пацијената који се иначе не би
квалификовали да се даље одржавају у животу. Тада
би интензивна комуникација са емоционално
везаним особама била одговарајућа метода која може
да доведе до одлуке која онда може да задовољи и
моралне и онтолошке критеријуме.
Предложено је да употреба речи еутаназија буде

обустављена због тога што је распросртањена,
непрецизна употреба ове речи учинила да она изгуби
своје прецизно значење. (2-Eутаназија: у одбрану
једне добре, античке речи) На темељу основног,
неопходног услова за еутаназију, да она буде у
интересу оног ко ће умрети, у другој глави
разматрамо употребу и значење овог израза.
Покушали смо да докажемо да се претходно
наведени предлози ослањају на непријатну
злоупотребу, односно, неприкладну употребу ове
речи. Пажња читаоца је усмерена на морално
проблематичне последице, које би настале
обустављањем употребе израза „еутаназија“, те је
аргумент да је укидање овог термина оправдано
одбијен. Уместо одбацивања речи „еутаназија“ треба
се постарати да се овај термин у будуће употребљава
исправно. Оригинално значење речи „еутаназија“ би
стога било сачувано, а ми само можемо имати
4
корист од богате традиције која краси ту античку

реч.
Неки стручњаци у области етике јасно се држе

става да је у ситуацији када постоје генетски фактори
који утичу на криминално понашање неког субјекта,
он ипак одговоран за своја дела. Дејвид Папино
(David Papineau) у свом приказу каже: чак и када су
нам криминалне тенденције наметнуте путем гена,
ми смо ипак одговорни за то што смо им подлегли.
Ако поседујемо способност промишљања, на нама је
да одлучимо да ли ћемо се препустити тим
тенденцијама или не (наша парафраза). (3-Право да
се буде у криву: ако мозак греши, да ли смо ми
одговорни?) Потребно је допунити ову тврдњу.
Морална одговорност се, тврдимо, може признати
само ако гени не утичу на способност промишљања.
Међутим, они на њу утичу, и то прилично често,
тако да је горе неведени став непотпун, мада не и
погрешан. Притом, не мора да значи да ће
способност одлучивања бити и близу довољан услов
да омогући један непогрешив морални суд. Неко
може бити потпуно способан за моралну одлуку, али
та чињеница не гарантује да ће резултат његовог
делања бити прихватљив. Да бисмо били у
могућности да се понашамо на морално оправдан
начин, потребан нам је, поред адекватног знања,
један изграђени друштвени темељ који дозвољава
развој саосећања до неког задовољавајућег нивоа, а
оно се не може увек развити у довољној мери - као у
случају болести или с обзиром на неке друге
екстремне околности. Ове околности могу бити, на
5
пример, извесна културна специфичност, тешки

услови живота, емотивна стања, претерани умор или
стрес након рата. Ови случајеви су повезани са
једним давно постављеним питањем: да ли је
индивидуа важнија као пуки субјект друштва или као
назависно људско биће. Ако бисмо се сложили да
таква дуалистичка моралност може да буде,
једноставно речено, компромис између
индивидуално и друштвено одређене моралности,
можемо изградити чвршћи темељ за наше поступке.
Уопштено се тврди како постоје посебне

околности у којима одузимање људског живота може
бити дозвољено, те како такве акције могу бити
оправдане на моралном пољу. (4-За једну
индетерминистичку етику. бесмисленост правила in
dubio pro vita и одлуке о прекиду живота1)
Тешко је, на пољу медицине, установити прецизне

смернице за доношење оваквих одлука, одлука које
се тичу смртно болесних пацијената или оних са
неизлечивим повредама, а којима је живот
несношљив. Препоруке, које се оснивају на логичкој
форми правила попут ‘in dubio pro vita’ (‘када
сумњаш, дај предност животу’), већ су сугерисане, а
у неким земљама и инкорпориране у законске
текстове (Немачка). На овом месту тврдимо да такво
правило, све док је отворено за сумњу, не може бити
од користи, будући да у том случају једино одлуке
које се тичу подршке људском животу могу бити
1
Текст је у оригиналу доступан на интернет адреси: http://www.peh-
med.com/content/4/1/6
6
оправдане као валидан избор. Примена овог правила

може бити охрабривана, но давати му снагу закона
може довести медицинско особље у ризичну
ситуацију. Наиме, они могу бити изазвани да се, у
околностима које су иначе етички и медицински
неконтроверзне, одлуче за супротну опцију, тј. за
прекид живота.
У раду који следи (5-Асиметрије између

аутономије пацијента и патернализма2) поставља се
питање, да ли је морално прихватљиво дозволити
супругу или сину [најближим члановима породице]
да убеде пацијенткињу на самрти, 83 година стару
жену, мимо њене иницијалне воље, да настави да
прима интензивну али ‘узалудну’ терапију. Овим је
имплицирано и друго питање: да ли је, овим чином
наговарања, озбиљно прекршена аутономија
пацијента. Мишљења смо како освешћивање
мотивације за продужењем живљења није нужно
кршење аутономије личности—иако објективни
квалитет живљења, у овом случају, може бити
незадовољавајући, ни тада се овакав чин не може
окарактерисати као ограничавање аутономије
личности. Приметићемо како постоји битна
асиметрија у значају који принцип аутономије и
принцип патернализма могу да имају: када се
примењују у случајевима евентуалног одлучивања у
сврху продужења живота, њихова је имплеметнација
слободнија, насупрот томе, у случајевима у којима
служе као подршка одлукама да се живот прекине,
2
Текст је у оригиналу доступан на интернет адреси:
www.omicsonline.org/2155-9627/2155-9627-2-112.php
7
њихова је примена прилично ограничена. Уколико

играју битну улогу у развоју пацијентових етичких и
моралних мотива и ставова, током њеног/његовог
живота, онда емотивни интереси, неких од актера из
блиског емотивног круга пацијента [чланови
породице], такође могу бити од значаја за
одлучивања овог типа. Било би подесно да
психолози и социјални психијатри, у истој мери,
посвете пажњу овом питању. Уколико ни они не
успеју да рационално утемеље одлуке овог типа,
онда мора бити прихваћено да је одлука ‘pro vita’
неоповргљива, те да би чланови ужег емоционалног
круга пацијента вероватно требали да њој/њему
понуде форме охрабрења за прихватање напреднијих
облика животног става.
Морална питања ће вероватно увек изазвати

конфронтације: да ли постоји безвредан људски
живот; да ли постоји врховни ауторитет који може
надјачати појединачна права; да ли ће напредовање
науке оспорити наша најосновнија морална увјерења,
или, још снажније речено, да ли идемо ка
дехуманизованој будућности? (6-Моралне дилеме на
крају живота - Између Нове и Старе Европе). После
кратке анализе појмова и историјског осврта на
коришћење концепта еутаназије, предложени су
следећи закључци.
1. Одсуство јасне везе између универзалних и

конкретних појединости намеће потребу за сталним
моралним судовима и неслагањима.
8
2. Морамо прихватити да се суочавамо са сталним

логичким загонеткама (Еуболидес) где ће наша
одлука зависити од арбитрарности.
3. Физичко (медицинско) стање пацијента на
терминалној нези није одлучујуће.
4. Емоционална тицања неких других актера у
блиском емоционалном кругу пацијената такође
могу бити важна за доношење одлука. Ако не
можемо да донесемо рационалну одлуку, онда се
мора прихватити да се “in dubio pro vita” одлука не
може одбацити и да би пацијентима требало
понудити неке облике подстицања да прихвате
напредне облике одржавања живота.
5. Ако у нашем свакодневном животу заснивамо
вредност нашег живота у великој мјери на односу са
другим људским бићима, и ако на сличан начин они
одговоре, онда сви можемо имати право да
учествујемо у одлукама о вредности живота
заједнички, и треба да учествују у одговарајућим
одлукама о завршетку живота (када је дотична особа
неспособна да то учини). Ово би требало да важи за
блиске рођаке - али не само за рођаке.
6. “Асиметрија” би се такође требала применити:
што би значило да права на забрану прекида живота
требају бити већа од права на допринос одлукама о
престанку живота. Слично би се односило и на
принцип аутономије који би био много већи када би
се одлучивало за живот, а много ограниченије када
се примјењује на одлуке о престанку живота.
Недавни скандали с научним часописом Metalurgia

International или са докторатима биће коришћени као
9
примери у анализи посебних фактуалних проблема у

објављивању у науци. (7-Рецензије између чињеница
и контекста3). Тврди се, међутим, да контекст
одређује епистемску валидност појединих судова и
појединачне истине или неистине губе своје
независно значење. Насупрот, теза коју овде
заступамо је да се појединачни факти, тј, њихива
когнитивна вредност, морају посматрати изоловано
од контекста, и да се побољшање социјалних односа
може постићи малим, појединачним побољшањима
појединачних фактора и микро агенаса и да не треба
очекивати да само глобалне промене доводе до
побољшања услова живота и социјалног напретка.
Проблем објављивања у науци и вредновање

научног рада су везани. Овде је најпре укратко
објашњено каква је уобичајена рутина у
објављувању и које су тешкоће које издавачи и
аутори срећу. Начин организације научног
истраживања је у уској вези с објављивањем
резултата и на известан начин може индиректо да
утиче на сам научни рад (8-Наука и њен контекст).
Сам начин вредновања објављених радова носи како
позитивне тако и негативне утицаје на сам научни
рад, који, схваћен као напор ка повећању знања и
приближавању истини носи, посебно у друштвеним
наукама, унутрашње контрадикције које некад могу
да доведу до апсурдности у форми вулгарног
контекстуализма и могу да имају утицаја чак на
3
Излагање на скупу „Научна критика и стручне рецензије“, одржаном
17. маја 2017, у оквиру циклуса Српска историографија данас.
10
јавни живот и дневну политику. Постоје, тврди се уз

то, такви контексти који су међусобно искључиви. У
таквим оквирима истина и неистина губе своје
независно значење. Насупрот, теза коју заступамо је
да се појединачни ентитети, тј, њихива когнитивна
вредност, могу посматрати изоловано од контекста, и
да се побољшање социјалних односа може постићи
малим, појединачним побољшањима појединачних
фактора и микро агенаса (стратегијом социјалног
инжињеринга Карла Попера) и да не треба очекивати
да само глобалне промене доводе до побољшања
услова живота и социјалног напретка.
11
12
1. Етика тицања
и одлуке о престанку живота:
кад нам остају само емоције4
1. Увод
Спор око тога да ли би убиство могло бити
оправдано има веома дугу историју. Заиста, убијање
људи вероватно је пракса још од када је човек дошао
на земљу. Интересантно је да што је више човек
постао „цивилизован“, то се више и убијања
догодило. Потреба за оправдањем убиства очигледно
је порасла с развојем цивилизације, али ствар је
постала истовремено и нејаснија. Посебан проблем је
нађен приликом покушаја оправдања одузимања
људског живота у самоодбрани, еутаназији, смртној
казни и рату. Препрека није само немогућност
исправног процењивања услова са којима се суочава
када одлучује, попут еутаназије, да ли су услови за
такве радње при руци [1] или, на пример, у рату, да
ли је довољна утилитаристичка верзија
аргументације или не [2]. Основнији проблем је,
тврдићемо, да су људи покушали да дођу до решења
у оквиру религије и морала који, у принципу, нису
могли да пруже основу за рационално понашање у
овим екстремним ситуацијама. Тиме је узимање
4
Адаптирано из: Dragan Pavlovic and Snezana Divac, Ethics of concerns
and life cessation decisions: when emotions are all what remains, Eubios
Journal of Asian and International Bioethics (EJAIB). 15: 178-182
(November) 2005.
13
људског живота било истовремено и забрањено и

дозвољено.
Као што је већ споменуто, један од узрока
проблема била је чињеница да се услови који би
омогућили одузимање људског живота у
самоодбрани, еутаназији или „праведном рату“ не
могу исцрпно дефинисати. Стога су спорови око
теоријске могућности да се такви поступци
оправдају или не оправдају трајни и без наде да се
начелно реше. Штавише, смртна казна садржавала је
додатни проблем: неспособност да се покаже зашто
би, у принципу, требало да се убије људско биће које
је учинило злочин. Теорија ретрибутивне правде
имала је много присталица које су развиле снажне
аргументе у своју корист [3, 4], упркос чињеници да
се њени основни принципи не могу показати
прихватљивим, јер није било могуће у принципу
показати шта је тачно то што неко заслужује
Штавише, није јасно како се одузимање живота може
сматрати одговарајућом казном када би дошло до
уклањања кажњеног. Такође, оправдање за
одузимање живота изгледа да не лежи у
превентивном кажњавању. Ако је тако, основни
принципи би онда били неуспешни. Рецимо,
предвиђања никада нису сигурна; или, након
извршења, злочинац уопште ништа неће доживети и
одмазда неће успети. Ово такође није одвраћање, јер
су бројне истраге показале да ефекат одвраћања,
једноставније речено, изостаје [5]. Коначно, таква
акција (убијање злочинца) не пружа довољно
сатисфакцију наравно нити жртви, нити пак њеној
породици или онима који су жртву волели.
14
Слично томе, ниједан облик консеквенционализма

у принципу не може пружити прави одговор на
питање шта треба предузети, јер не постоји
сигурност како би се понашали различити агенси,
који се не могу контролисати, а исход остаје
неизвестан. Тиме су телеолошки покушаји осуђени
на неуспех. С друге стране, деонтолошки приступ
тешко да може бити од помоћи, мада може бити
корисно открити шта је у принципу исправно а шта
погрешно. Теорија не може прописати радњу која би
била у супротности са њеним основним принципима
- а ово је управо оно што би било потребно за
оправдање убиства.
Да ли је емоционална метаетика [6, 7] пропала,
биће ван оквира овог рада. Међутим, тврдићемо да,
иако вероватно није успела [8], можда ће бити
корисна на пољу које ћемо задржати да буде „изван“
етике. С тога ћемо покушати да тврдимо да кад
узимање људског живота не може бити морално
оправдано, предлажићемо овде решење засновано на
емоционалним мотивима. Циљ овог есеја је, дакле,
испитати моралне разлоге за или против одржавања
људског живота у медицински неконтроверзним
околностима код пацијената за које се процењује
одсуство менталног живота.
2. Морална теорија тицања (бриге, интереса)
15
Проблем оправданости људског живота није само

морални, већ, пре свега, онтолошко
(егзистенцијално) питање које, према томе, не може
бити морално оправдано и захтева други
концептуални референтни оквир. Испитајмо то
поближе.
Слично томе, проблем моралног оправдања
одузимања људског живота, тврди се, не спада у
потпуности у морални оквир. Стога се проблем
убијања људи не може решити у моралном оквиру.
Морал је резултат људског интелектуалног
подухвата. То претпоставља хуманог појединца који
размишља о својим обавезама према спољном свету:
шта учинити, шта треба учинити, а шта не треба
учинити. Човек је предмет морала и његово
уништење у потпуности уклања морал. Деонтолошки
приступ моралу очигледно је резултат људског
интелектуалног развоја и образовања. Сви други
приступи моралним проблемима нису много
другачији. Телеологија би била немогућа, на пример,
без људског ума. Убиство људи тада је неминовно
везано за одрицање од морала уклањањем самог
његовог субјекта. Противити се томе било би
тврдити да можемо живети без морала, што би било
слично тврдњи да можемо живети и без других
специфичних менталних активности, што је
апсурдно. Ово би уклонило нашу људску суштину.
Тврдити да можемо наставити живети и да више
нисмо људи, било би једнако апсурдно.
Да би наше идеје биле јасне читаоцу, потребно нам
је неко понављање. Прво желимо нагласити неке
16
кључне појмове који ће се користити - симпатију и

емпатију [9, 10, 11], а затим ћемо прећи на
описивање наших односа према објектима или
особама у спољном свету који одређују у каквој смо
активној позицији и где смо и у односу на спољни
свет и његов садржај. Као што су Еисенберг и њене
колеге дефинисали [11]:
„Емпатија (је) афективни одговор који потиче из
осећања или разумевања туђег емоционалног стања
или услова и сличан је ономе што друга особа осећа
или би се очекивало да осети. (…) Симпатија је
емоционални одговор који потиче из осећања или
разумевања туђег емоционалног стања или услова,
који није исто што и друга особа осећа (или се
очекује да ће осетити), већ се састоји од осећаја туге
или забринутости за други. "
Ајзенбергова сматра: „(…) Чиста емпатија није
другачије оријентисана. Међутим, даљњом
когнитивном обрадом (под претпоставком да је
појединац довољно стар да разликује своја и туђа
унутрашња стања), емпатични одговор обично се
претвара или у симпатију, личну невољу или неку
комбинацију (можда наизменично).
Ова разлика је важна, иако не толико за наш
садашњи аргумент где ћемо остати унутар ширег
оквира тицања уопште.
17
3. Директна и индиректна тицања

Наш свет, како опажамо, насељавају други умови,
животиње, биљке и ствари, тј. материјални предмети,
као и ментални предмети. Све ово може заслужити
нашу директну (првенствено други људи, тј. други
умови) или индиректну (остатак нашег перципираног
света) моралну (или друго) тицање, а то је у
зависности од степена до кога се можемо односити
према другим умовима, другим људским бићима
(особама) [12]. Међутим, основни и непосредни
предмет морала и наше моралне бриге, нашег
тицања, су људска бића.
Јединка гради више односа са окружењем. Неко
воли или не воли неке предмете, чињенице или
особе; оно што они раде или не раде, одобравају или
не одобравају. Успостављене су све врсте
интелектуалних и психолошких односа. Било да се
ради о когнитивним, бихејвиоралним, аутоматским
одговорима или везивањима за предмете или особе,
све то ствара неку врсту круга тицања. Човек је
активан према околини на различите начине,
стварајући тако тицања за испуњење тих активности.
Та тицања варирају у интензитету и врсти. Многи
наши односи могу се описати на основу задовољства
које пружају. То може бити једноставно, физичко
задовољство (тј. Купање у топлој кади) или
уметнички ужитак (уживање у уметничком делу), да
споменемо неке од њих. Може постојати
комбинација „ужитака“, као што су гледање или
бављење спортом. Учествовање у спорту подстиче
телесно задовољство, као и ментално задовољство,
18
које није повезано само са осећајем покрета

сопственог тела, већ и са визуелним задовољством
током извођења или гледања неког покрета.
Што се тиче типова тицања, могућности су
бескрајне. Само једна група тицања, тј "брига за" је
морална брига, морално тицање. Остало су наша
естетска, интелектуална или друштвена питања
(зависе од активности које су подложне
преференцијама и вредностима које особа
претпоставља; оно што обесхрабрује / подстиче и
шта [не] одобрава). Поред тога, брига о сопственом
животу, животима других, постојању објеката,
других живих бића и уопште објеката који припадају
нашем „свету“. Две од ових група тицања релевантне
су за оно о чему причамо - једна је морална, а друга
егзистенцијална. Егзистенцијалне бриге су дубље
утемељене. Први се односе на садржај нашег света,
други на наш свету у његовој укупности. Ово је
суштинска разлика.
У начелу, наша брига ће бити позитивна или
негативна. Позитивно би значило да пристајемо на
нешто, да нешто чинимо, попут нечега активног или,
чак, верујемо да нешто морамо да радимо. Супротно
би било оно негативно. У начелу те објекте тицања
доживљавамо као задовољство или бол; додуше, не у
апсолутном смислу. Деонтолошки принципи или
телеолошка размишљања играју важну улогу у
одређивању наших мотива. Наш осећај правде могао
би, на пример, играти улогу у тим проблемима без да
нужно укључује осећај емпатије или саосећања [13].
То би такође представљало посебну групу моралних
19
тицања. С обзиром на знатан број наших тицања,

њихово испуњење или неиспуњење не мора нужно
да пружа задовољство или бол. Можда смо према
некима прилично равнодушни. Директна тицања су
свакако различита. Изравна, директно тицање били
би за оне предмети - објекте до којих нам је стало,
али не из неког другог разлога, који би сам по себи
био онда објект директог тицања, док би овај први
био предмет индиректног тицања.
Индиректна тицања су ипак подједнако важне.
Забринути смо за бриге - интерсе других људи или
живих бића (чак и животиња) и саосећамо с њима.
Наше бриге због забринутости других људи (других
умова) су посебно снажне и на тај начин се бринемо
да ли су други задовољни или не. Али саосећамо
само ако можемо препознати њихову забринутост
(тицање). Како Хјуме каже: „саосећање са особама
удаљеним од нас (много је ближа од оне са блиским
и суседним особама“ [14]. Способни смо такође да
препознамо „тицања“ које животиње могу да имају.
Ми, на пример, препознајемо да животиње могу
доживети бол или задовољство и често признајемо да
се много бринемо о њима. Забринутост око бриге
других лица или брига или осећања других живих
бића могу у одговарајућим околностима бити и наша
морална брига. Стога се можемо посредно бринути
за неке физичке предмете који се тичу других. На
пример, можда нас уопште не брине нека књига, али
ако неко књигу уништи, то учини неко други,
уништавање књиге може увести индиректне осећаје
симпатије према објекту и, чак, подстаћи наше
20
моралне бриге за тај наизглед инертан, физички

објекат.
Ми такође саосећамо са људима који су забринути
за њихово постојање. С друге стране, спремни смо да
не бринемо о животима животиња уколико смо
свесни да животиње немају такву бригу. Уопште
гледано, ми смо у стању да чак не симпатизирамо са
живим бићима (укључујући људе), искључујући тако
моралне бриге, тј морална тицања. Наша морална
тицања захтевају објекте тицања и ми имамо потребу
да саосећамо са предметима наших тицања.
Замислите, на пример, да би цео свет био уништен
осим једне особе; Уништавајући све субјекте наших
тицања, једини човек који би остао, остао би без
читаве збирке предмета својих моралних брига и,
претпостављам, без комплетног моралног живота.
Као што смо видели горе, симпатија је важна за, и
директне и индиректне проблеме, иако је у великој
мери неозавсна од природе објеката. Да ли је
предмет наших тицања особа или не, није нарочито
одлучујуће. Када је оправдање убијања животиња у
питању, чини се да је мало значаја да ли је животиња
сисар или не. Оно што је свакако важно јесте да ли
животиња осећа бол или има неки ментални живот,
али таква су размишљања углавном занемарена.
Чини се да је наш људски однос са одређеном
животињом од веће важности од самог саосећања са
могућим "менталним" статусом животиње,
могућношћу за емоционални живот, или неку врсту
интелигенције код животиње. Наш лични однос,
наша осећања, наше тицање чини се да се сматра
21
важнијим. Ми смо у стању да имамогмизавце за

кућне љубимце, а да истовремено жртвујемо више
животиње, сисаре као храну. Огроман број високо
развијених животињских врста убија се само због
хране и то, без много оклевања, све док нико не пати
због тог чина.
Испитајмо само још неколико примера. Да би
индиректна и директна тицања била јаснија, желели
бисмо даље да говоримо о интересима људи. Једна
врста наших моралних интереса појављује се када
знамо да су, на пример, други људи забринути за
очување шума, а ми то нисмо. Уништавање прашума
у Амазонији би онда могло постати наша морална
брига, не због самих прашума, већ због људи који су
забринути због уништавања шума. То би била
индиректна забринутост. Слично томе, такође
бисмо могли развити забринутост за људе који се
плаше да буду убијени или злостављани, гладују или
трпе на различите начине - само ако смо раније
развили забринутост за њих. Занимљив пример
доноси Аронсон [15]. Његово дете је мирно гледало
вести из рата у Вијетнаму. У одређеном тренутку,
мало дете га је питало шта је „напалм“, а он му је
кратко објаснио. Тада је дете почело да плаче.
Признао је да га је онда изненадило његово
сопствено одсуство саосећања које можемо развити
за друге људе који пате у свету бесмисленог света у
којем живимо. Или, рекли бисмо, колико је само-
ангажовања потребни да бисмо у потпуности ценили
друге као људска бића.
22
Ако би ово било све што је важно, убиства

људских бића која су у дубокој наркози, немају
пријатеља или рођака који су, осим можда оних који
су изван те замишљене ситуације, бринули да ли ће
остати живи или не, не би било проблематично.
Наша стварност понекад показује такво понашање.
На пример, у рату, када сва наша саосећајност
нестаје ратном пропагандом и политичком,
моралном корупцијом; склони смо убијању. Овако
коначно стижемо до прихваћања предложених
оправдања за убиство људи. Ако тицања изостану,
као што је то у овим ситуацијама, људска бића су
способна да игноришу све моралне принципе. Чини
се да је присуство тицања пресудно за одржања у
свести најосновнијих моралних принципа.
4. Егзистенцијална тицања
Као што је горе поменуто, убијање људи може се
забранити на моралним основама, али је такође
могуће, чак и унутар моралне сфере, развити
аргументе који покушавају да оправдају убиство, као
у рату, смртној казни итд. Горе смо тврдили да ови
покушаји увек пропадају јер проблем није само
моралан, већ и егзистенцијалан, закључујући да
убиство не може бити оправдано моралним
аргументом. Штавише, пошто је то егзистенцијално
питање - изван морала - његово морално оправдање
било би сасвим ирелевантно. Овде тврдимо да, иако
живимо са нерешеним моралним проблемима, још
увек смо суочени са таквим дилемама и са
егзистенцијалним проблемима. Решења
23
Pages removed
2. Eутаназија: у одбрану једне

добре, античке речи
1. Речи осуђене на заборав

Речи, попут живих бића, не трају вечно и могу
пасти у заборав или дословно нестати. Постоји,
примера ради, велики број старогрчких речи за које
једва да можемо реконструисати значења, пошто се
веома дуго времена не употребљавају (реч
алекситеричан, на пример, је некада служила као
придев како би се описао превентивни или заштитни
агенс против инфекције, заразне болести или
отрова). Неке речи, као што су политички
некоректне речи, које за циљ имају да изразе
расистичка осећања, могу бити активно уклоњене из
употребе. Ове политички некоректне, озлоглашене
речи умеју да нестану готово спонатано након што
буду осуђене од стране јавности, или чак могу бити
уклоњене путем законодавства (на пример, употреба
било ког погрдног расног епитета који означава
„афро-американца“). Постоје друге речи које се више
не употребљавају зато што су предмети које оне
означавају нестали. Ове речи остају као
интелектуално наслеђе у књигама историје или
другим изворима. Ми више не меримо дужину у
стадијима као што су то чинили стари Грци.
Остракизам је реч која се више не користи за
протеривање политичара који су стекли сувише
38
велику популарност – нико не бива остракизован у

данашње време у овом смислу. Заиста, током
претходног века је било могуће присилно изгнати
политичке противнике, што је било у мањој или
већој мери слично остракизму, мада не и исто. Ипак,
ове речи и даље можемо користити метафорички.
Наш предмет овде је еутаназија, реч која је стара
готово колико и људска цивилизација и која се
употребљавала пре наше ере и означавала је добру,
лаку и угодну смрт за неког ко мора умрети. У
данашње време се, посебно у Немачкој [1], јављају
предлози да би требало обуставити употребу ове
речи у будућности, јер је нејасна [1-5] а притом је
била и злоупотребљавана у прошлости [1]. Питање
да ли је овај став оправдан је предмет овог кратког
текста. Ми ћемо тврдити да употребу речи
„еутаназија“ треба ограничити и да она не треба да
укључује ни нацистичку праксу ни убијање
животиња приликом научних експеримената.
У средишту овог есеја стоји реч „еутаназија“, која
означава појам „добре смрти“. У њему ћемо
расправљати о томе зашто и како ова реч не би
требала бити избачена из употребе, за шта се неки
данас залажу [1-5]. Током наше дискусије тражимо
од читаоца да има на уму појам „добре смрти“.
Важно је нагласити да је овај појам такође неопходан
смртно болесним пацијенатима, и лекарима у
Јединицама интензивне неге (ЈИН) и другом
медицинском окружењу, где се такви пацијенти лече.
Засигурно, идеја „добре смрти“ мора бити сачувана
како би се дозволило изражавање слободне воље и
39
поштовање према достојанству пацијента као

слободног људског бића. Са друге стране, и реч
„еутаназија“ и појам „добре смрти“ морају бити
добро заштићени од неприкладне и немарне
употребе. Реч „еутаназија“ свакако не би требала
бити одбачена. Као што ћемо видети, уколико бисмо
подржали овај предлог, поступали бисмо неисправно
под утицајем неприкладне употребе. Иако се тврди
да ову реч треба избацити из употребе како би се
„сачувао“ њен појам, реалност је сасвим супротна:
одбацивање речи „еутаназија“ из употребе нужно
угрожава сам појам „добре смрти“.
2. Методе
Да бисмо могли да наставимо даље, потребна нам
је нека прихватљива дефиниција еутаназије.
Признаћемо, дефинисање еутаназије је заиста тешко.
Често би било задовољавајуће рећи да је то „дело
или пракса убиства безнадежно болесних или
повређених индивидуа (било особа или домаћих
животиња) или допуштања њихове смрти на
релативно безболан начин из разлога милосрђа“5
Већина медицинских речника описује еутаназију као
намерно убијање, чином или пропустом, зависног
људског бића у циљу његове или њене наводне
добробити. Заиста, изузетно је тешко извести
дефиницију која би искључивала неспоразуме или
чак злоупотребе [6].
5
(Merriam-Webster Online Dictionary
, http://www.merriamwebster.com/dictionary/ euthanasia,
приступљено 01.07. 2010.).
40
Сада уводимо две претпоставке, које ће нам

послужити касније, како бисмо проценили два
морална становишта која су у центру ове дискусије о
термину еутаназија (у даљем тексту ће реч
„еутаназија“ бити писана у курзиву без обзира да ли
се односи на термин или чин, a надамо се да ће то
бити јасно из контекста). (А) За наше тренутне
потребе, једно од суштинских значења (неопходни
услов) „еутаназије“ користићемо онако су га
дефинисали Бошам (Beauchamp) и Дејвидсон
(Davidson) [6]: "еутаназија" је чин којим се
испуњавају интереси оног ко ће умрети“ (касније
ћемо га означавати са Б/Д). (Б) Такође,
претпоставићемо да је намера (INT) одређеног актера
неопходан али не и довољан услов за морални
поступак. На пример, еутаназија може бити један
такав поступак уколико је извршена са намером да се
сачува од патње неко ко је експлицитно изразио
такву жељу [7]. Како бисмо ограничили значење
речи „еутаназија“ потребно је да се концентришемо
не толико на оно што значење ове речи јесте, већ
више на оно што значење речи није или, према
нашем становишту, што не би требало да буде.
3. Проблем: два морална становишта

Постоје две тачке гледишта (касније ћемо их звати
морална становишта), које се могу пронаћи у
медицинској литератури, у вези са изразом
„еутаназија“, при чему, како изгледа, обе учвршћују
једна другу и у великој мери су зависне једна од
друге. Прво гледиште је да је реч еутаназија била
41
злоупотребљавана и да стога више не би требала да

буде коришћена. Друго је да је реч еутаназија
коришћена за дела која нису еутаназија (при
експериментисању над животињама) и да зато ову
реч не би требало више користити да би се описао
чин који је изворно био еутаназија. Уколико би били
прихваћени, ови аргументи би довели до одбацивања
из употребе речи „еутаназија“ у случајевима у кјима
се она тренутно употребљава. Међутим, биће важно
сачувати ову реч, не само због њене високе културне
вредности, већ и зато што активно избегавање
употребе ове речи потенцијално може легализовати
њену злоупотребу. Стога ћемо покушати да
докажемо да су оба горепоменута морална
становишта погрешна. Уколико успемо у нашем
подухвату, опасност да ће ова античка реч бити
искључена из употребе била би уклоњена.
Прво од два морална становишта указује да бисмо
требали престати са употребом речи „еутаназија“ јер
је била ужасно злоупотребљавана од стране Нациста
и да је стога изгубила своје изворно значење [1].
Понекад се подржава идеја да је даље
преобликовање наше интелектуалне традиције
потребно како би помогло увећању наше моралне
свести у вези са сећањем на злочине против
човечности. Заиста, Нацисти јесу користили крајње
лажне изговоре како би оправдали убијање недужних
људи зарад политичких и расистистичких циљева.
Немачки федерални архив у Берлину је прикупио
информације из скоро 300 архива у Немачкој,
Аустрији, Пољској и у бившој Чехословачкој. Током
2003. године, по први пут су, на интернету, у
42
централној бази података, постали доступни подаци

у вези са 200.000 злочина еутаназије нацистичког
режима од 1939. до 1944. године [8].
Током програма „еутаназије“ жртвама су
окончавани животи на различите начине. Закон о
„еутаназији“ датира од 14.07. 1933.г., али је Програм
еутаназије (Euthanasieprogramm) заправо започео
након што је окупирана Пољска, када је 01.
септембра 1939.г. над једним дететом извршена
„еутаназија“, за шта је Хитлер лично издао одобрење
[9]. Дела „еутаназије“ су „оправдавана“
иреверзибилним стадијумима болести пацијената,
укључујући менталне или физичке поремећаје, као и
ирелевантним спољним факторима, укључујући и
економске или шире друштвене критеријуме, као
што су терет за рођаке, субјективне и погрешне
процене квалитета живота пацијената итд. Ова дела
нису била у складу са Б/Д и према томе значење
„еутаназије“ је проширено путем злоупотребе.
У блиској вези са овим је друго морално
становиште које се тиче савремене употребе речи
„еутаназија“. Сасвим је распрострањена пракса да се
убијање животиња на крају експеримента у
медицинске сврхе означава као „еутаназија“ [10-13].
Типичан израз, на пример, гласи: „Након
експеримента над животињама је извршена
еутаназија убризгавањем прекомерне дозе
пентобарбитала“. Тврди се да је ово у складу са Б/Д.
Не може се порећи, ако узмемо у обзир
горепоменути став Б/Д, да је нацистички програм
„еутаназије“ био злоупотреба речи „еутаназија“. Са
43
друге стране, није тако очигледно да ли је

прихватање другог становишта и употреба речи
„еутаназија“ за „милосрдно“ убијање животиња на
крају експеримента, такође, контрадикторно ставу
Б/Д. Најпре ћемо се позабавити другим становиштем.
4. Побијање другог моралног становишта

Ако дубље погледамо у проблем, појављује се
другачија слика. Зашто чин који спроводимо на крају
експеримента над животињама не би требало назвати
„еутаназија“? Једноставно зато што, нпр. неко не
може изазвати експерименталну сепсу код
животиње, исећи јој абдомен и врло вероватно је
смртно инфицирати. А онда, када се експеримент
заврши, убити животињу и тврдити да спроводи
„еутаназију“, јер за животињу из простог разлога
више не би био могућ подношљив живот. Ово звучи
чудно. Заиста, изолован чин окончања живота
животиње, која не може да настави нормалан, вредан
живот након нашег експеримента, према горе датој
дефиницији би могао бити „еутаназија“. Међутим, да
би се одлучило какав је овај чин, читава процедура
се мора посматрати у целости. Заиста, да би се
одлучило да ли део чина јесте или није еутаназија,
цео чин и намере (INT), које су у основи тог чина,
морају се узети у обзир. Овде би нарочито корисно
могло бити правило подударања, које је коришћено у
развојним студијама код деце и које одређује да ако
постоји подударање између интенционалног стања и
делатног исхода, онда је исход планиран [14]. Ми
овде можемо применити ово правило једино да
44
бисмо израчунали колико је заправо убиство из

милосрђа садржано у намери која је претходила
одређеном експерименту над животињом. Да бисмо
избегли ову потешкоћу, која би настала ако бисмо
покушали да дефинишемо временске оквире након
почетка једног интенционалног чина, ми предлажемо
да треба бити задовољан чињеницом да чин убиства
следи убрзо и да је нека врста „производа“ другог
чина, једног експеримента, који није у интересу
животиње, те стога чин убиства животиње не може
бити еутаназија.
Намера која доминира при сваком експерименту
над животињама готово никада није у интересу
животиња и жеља да се умањи бол осакаћене
животиње је „производ“ те основне намере. Коначни
чин убиства животиње могао би бити морално
оправдан само у светлу изворног чина – само ако чин
који претходи може бити оправдан, то би могао бити
случај и са чином који следи. Међутим, намера која
стоји у основи експеримената над животињама не
може довести до тога да исход постане „еутаназија“,
јер се експреимент свакако не чини у интересу
животиња, то јест, он није у складу са Б/Д.
Животиња није доведена у такво стање ради своје
користи већ да би задовољила друге, спољне
интересе, као што је прикупљање научног знања и да
би се, нпр. пронашао лек за болести. Све зарад наше
људске користи. Стога ово не може бити
„еутаназија“.
Злоупотреба овог термина може се даље илустровати
са још два повезана примера из нашег данашњег
45
света, смртне казне и ратних погубљења. Када током

рата неко буде погубљен (што означава INT), али
изгледа као да је још увек жив и извршилац приђе и
из непосредне близине испали метак жртви у главу –
каква намера лежи у основи овог чина? Да ли је ово
„еутаназија“? Свакако није. Или, након безуспешног
првог убризгавања смртоносне инјекције током
извршења смртне казне (што опет означава INT), даје
се друга инјекција која окончава живот затвореника
– да ли је овај други чин „еутаназија“? Да ли је над
људима у нацистичким концентрационим логорима,
који су убијани пошто су били изгладњивани до
коже и костију, извршавана „еутаназија“? Да
поновимо, намера (INT) није била да се осигура
угодна смрт, већ да се истребе људи „ниже“ расе.
Стога ово није била „еутаназија“. Међутим, а ово је
важан моменат, уколико се дозволи злоупотреба овог
термина у случају експериментисања над
животињама, и тиме се редифинише овај термин,
онда би ова гореописана дела такође представљала
„еутаназију“, а то је апсурдно.
Неко би могао додати аргумент да је све оно што је
учињено при експериментима над животињама,
заправо учињено за науку, а наука је драгоцена.
Наука, наравно, није ради добра оних (животиња)
које умиру због науке, иако неке животиње могу
имати користи од науке. Заиста, могу се пронаћи
примери различитих врста „еутаназије“ над
животињама које су, заправо, врло честе: када
газда/газдарица прихвати да се изврши „еутаназија“
над његовим/њеним љубимцем, који је превише стар
и превише болестан да настави свој нормалан живот,
46
те да би тако био ослобођен ужасне патње. Али ово

није исто што и случај са експерименталним
животињама.
5. Узајамна условљеност и последице

Вратимо се сада на прво морално становиште. Ако
је оно прихватљиво или, другим речима, ако реч
„еутаназија“ више не значи оно што је значила пре
њене злоупотребе, управо зато што се та злоупотреба
догодила, онда нам је потребан други израз за
описивање чина неге пацијената на самрти. Рецимо,
за ову прилику ћемо га назвати „помоћ путем
умирања“. Ако се прихвати усвајање неког другог,
„бољег израза“ за описивање неге пацијената на
самрти, то би лишило реч „еутаназија“ њеног
оригиналног значења. То заиста може довести чак и
до употребе ове речи у случајевима попут убиства
животиња из милосрђа или у екстремним
случајевима, као што је онај у вези нацистичких
злочина. Тако би било могуће употребљавати реч
еутаназија за дела која нису у интересу оног ко ће
умрети. Тиме би значење које је настало
злоупотребом постало њено право значење.
У екстремном случају, ово би онда значило да се
оно што су нацисти радили може данас описати као
„еутаназија“, пошто би данашњи приказ чина
помагања неком да умре (пасивна или активна
„еутаназија“) био описан на други, наводно
адекватнији, начин („помоћ путем умирања“).
Заменити у данашње време реч „еутаназија“, овим
47
или оним, наводно адекватнијим речима,

подразумевало би да је нацистичка употреба,
заправо, представљала злоупотребу у оно време, док
би таква употреба могла постати правилна (а самим
тим чином би и постала) у данашње време.
Са друге стране, уколико би друго становиште
било прихватљиво, прихватљиво би било рећи
„након извршених експеримената над животињама је
спроведена ,еутаназија’“, што би прво становиште,
такође, чинило прихватљивим. Дозвољавањем
употребе ове речи у другом смислу (и порицањем
става Б/Д), ми прихватамо редефинисање речи
„еутаназија“ и укључујемо случајеве као што је
убијање животиња, не ради животињских интереса
већ због других интереса, т.ј. научних интереса.
Принципи који би се применили, би онда били, чини
се, не тако различити од принципа које су
примењивали Нацисти како би извршили такозвани
програм „еутаназије“ (такође поричући став Б/Д).
Последице би биле да се појам не поклапа са
садашњом реалношћу и да би требало престати са
коришћењем речи „еутаназија“ приликом описивања
онога што се ради над пацијентима. Уместо речи
еутаназија, како се тврди, неопходно је предложити
други, прецизнији израз.
48
6. Неодређеност
Један разлог за обустављање употребе израза
„еутаназија“ јесте његова неодређеност[1-5]. Заиста,
ова античка реч је увек имала веома уопштено
значење, које је немогуће прецизно дефинисати, иако
је увек подразумевало да је особа која ће умрети
сама донела одлуку и да је чин садржао компоненту
самоубиства. Хипократ, као што се може видети из
Хипократове заклетве (иако је могуће да је он није
написао), је забранио да лекар изврши било шта
слично пружању помоћи при умирању. Сократ се, на
другој страни, почетком V века п.н.е., не противи
озбиљно извршењу смртне пресуде над собом.
Касније, грчка филозофија IV века п.н.е. је, међутим,
настројена противнички према самоубиству.
Аристотел инсистира на томе да је самоубиство само
по себи неприродно и неправедно и да је стога
забрањено законом. Чак га, према његовом
мишљењу, треба сматрати кукавичким чином [15].
Многи биографи Александра III Македонског
(Великог) описују својевољну смрт, 325. п.н.е.,
старог и болесног индијског мудраца Калана који је
следио Александра [16-19]. Краљ је имао велико
поштовање према Калановој одлуци, иако се као
Аристотелов ученик вероватно са њом није слагао, и
приредио спектакуларан, свечан догађај. Свакако,
ово није био први сусрет Македонаца или Грка са
херојском, добром смрћу, за њу се зна још од
Хомеровог времена.
49
Pages removed
Реч „еутаназија“, међутим, ови аутори нису

користили, али је њен појам без сумње постојао.
Касније je, према Thesaurus Graecae linguae Анриа
Етиена [20], пуно грчких аутора користило реч
еутаназија (Ευτανασια) да означе „добру смрт“. На
пример, Кратин (V век п.н.е.), Менандер Атински
(342-291), Филон Јудејски (280-220) или Полибије
(190-85). Након тога, Римљани су такође величали
„еутаназију“. Цицерон (106-43) [21] или, касније,
Светоније (70-140) [22] су је користили када су
писали о смрти цара Октавијана Августа који је чак
лично, према Светонију, дефинисао „ту грчку реч“ за
описивање „лаке, безболне, добре смрти која прати
успешан живот“. У овом тексту смо, према Бошаму и
Дејвидсону [6], ограничили значење „еутаназије“ То
ограничење се одражава на савременом појму, који
подразумева много више од самоубиства, пошто се
чињење (или нечињење, као у пасивним формама,
којима се дозвољава пацијенту да умре) такође
користи у вези са другом особом која ће извршити те
жеље, према јасно израженим или претпостављеним
жељама/интересима особе која бира да умре или ће
умрети. Ово нас је, међутим, довело на опасан,
клизав терен. Одатле вероватно вуче порекло друго
морално становиште, представљеное на почетку
нашег текста. Нажалост, понекад се интереси или
жеље онога ко ће умрети не могу одредити. На
другом месту смо тврдили да у таквим случајевима
емпатијска осећања других људи могу понудити
сугестије за такве одлуке [23]. Ово једино важи за
случајеве када се одлучује да ли продужити или не
продужити живот, а свакако не када се одлучује да
50
ли окончати живот или не, за шта би ове

претпостављене жеље или интереси били неопходни
али не и довољни.
О проблему неодређености речи се пуно
дискутовало у прошлости. Пројекат да ће
филозофски проблеми бити решени чим се језичка
употреба учини прецизнијом, напуштен је као
неизводљив. Ово је довело до нарочито драматичног
неуспеха покушаја логичког позитивизма и
„филозофије језика“, што је јасно објавио Р. Рорти,
један од раних заступника те иначе веома плодне
струје [24].
Постало је јасно да не постоји једна реч која би
могла описати сложену идеју без да је њено значење
шире од потребног, или која не би, ако у себи садржи
значење у потпуности, била истовремено неодређена.
Такође, важи и супротно: што је дефиниција
прецизнија, то она више губи на садржају и мање је
употребљива. Биолози су често навикнути на
осетљивост и дихотомију специфичности, што је
аналогно гореописаном проблему: што је неки тест
(односно дефиниција) специфичнији, то ће његов
опсег бити мањи, иако ће се број погрешних
негативних резултата увећати (чланова које та
дефиниција или тест не садрже); или, што је
осетљивији, то ће бити слабије дефинисан и биће
прикупљено више лажно позитивних резултата. Чак
ако би се увео бољи израз, проблеми који су
периодично присутни при дефинисању разних
финеса „еутаназије“, поред потребе за увођењем
исцрпне листе термина који би описивали ове
51
финесе у пракси, највероватније би се задржали.

Будући да је то тако, решење је очувати „еутаназију“
неодређеном каква већ јесте, а притом задржати
потребу за дефинисањем њених бројних аспеката.
Речи су свакако биле злоупотребљаване у
прошлости, а биће злоупотребљаване и у
будућности. Речи као љубав, правда, демократија,
социјализам, нација, чак и Бог, нису изузеци и биле
су употребљаване и злоупотребљаване чак и за
потпомагање ужасних злочина. Ми мислимо да би
била огромна грешка не употребљавати или чак
забранити употребу речи „еутаназија“. Они који то
предлажу вероватно нису свесни чињенице да би,
више од 60 година након што је пала последња
нацистичка жртва, њихов захтев водио до још једне у
низу жртава нацистичке идеологије: овог пута би то
била - добра, стара реч „еутаназија“. Штавише,
националсоцијалисти су злоупотребљавали израз
„немачки народ“ (Deutches Volk). Нацистичка
пропаганда је изјавила да је све што је учињено било
у име Deutches Volk. Вероватно ће бити потребно да
прође пуно времена пре него што овај израз поврати
своје пуно, оригинално значење. Jugend и Genosse су
речи чије значење и даље носи непријатне садржаје.
Чак је и немачки језик био злоупотребљаван. Да ли
би немачки језик требало забранити? Ово је,
наравно, велика бесмислица.
52
7. Два могућа приговора

Један приговор нашем предлогу може бити да ми
најпре морамо да размотримо претпоставку да је реч
„еутаназија“ променила своје оригинално значење до
те мере да би њена употреба у експериментисању
над животињама данас могла бити у складу са тим
промењеним значењем. Наш одговор је у складу са
оним што смо до сада рекли у овом тексту.
а. Нема сумње да „еутаназија“ данас значи
оно што су филозофи етике предложили, како је
више пута цитирано у досадашњем тексту. Позивали
смо се на најзначајније савремене експерте на овом
пољу и свакако је веома јасно шта ова реч значи и
када је треба користити.
б. Поред тога, ако би неки биолози, који се
баве експериментима, почели (а неки то стварно и
чине) да користе реч „еутаназија“ неправилно,
проширујући њено значење (свакако несвесно) до
значења блиског нацистичкој идеологији, и
инсистирали да се промени значење ове речи, њима
бисмо требали објаснити следеће:
1. Да је таква употреба неправилна.
2. Да значење ове речи ни случајно не треба
мењати јер би таква промена могла и хоће
произвести одређену врсту дуплог ефекта: можда ће
непријатни садржаји у вези са погрешном употребом
ове речи нестати, али се може нежељено десити да
таква примена ове речи охрабри или подстакне, на
53
овај или онај начин, нацистичку употребу –

означавајући дела која су нехумана и неморална.
Други приговор нашем предлогу би могао бити да
се историја мора узети у обзир, а да би то могла да
захтева „жртве“. Ми се слажемо са овим. Хајде онда
да жртвујемо баш оно значење „еутаназије“ које би
било: „убијање некога/неког створења НЕ само ради
његовог/њеног/његовог интереса.“
8. Закључци
Наш је став, дакле, да нацистички програм не би
требало означити као „еутаназија“, односно, да треба
престати са уотребом речи „еутаназија“ за
описивање убијања животиња на крају биолошких
експеримената. Уместо тога изрази као пара-
еутаназија (претпостављајући измењено значење),
псеудо-еутаназија (претпостављајући супротност од
праве еутаназије), тахи-еутаназија (убрзана смрт),
или једноставно изазвана смрт, били би прикладнији
за експерименте на животињама (као што је
предложио М. Вулић, у приватној комуникацији).
Последице овог чланка би требале бити да
нацистички програм еутаназије ипак не би требало
означавати као програм „еутаназије“, пошто је
дефинитивно осуђен као ужасан злочин. Заиста, од
нарочитог је значаја не избегавати употребу речи
„еутаназија“ у Немачкој, већ инсистирати на њеној
исправној употреби. Ово може бити начин да се
избегну могуће оптужбе за прећутно полагање нове
жртве нацистичкој идеологији и за подржавање
54
намере нео-нациста да се извине за дела убиства

означавајући их као „еутаназију“. У сваком случају,
очувањем ове речи можемо сачувати саму суштину
термина „еутаназија“ и можемо само имати користи
од богате традиције која краси ту античку реч.
Заиста, подробнија анализа, као што смо показали,
указује да би исправка поменутог погрешног
схватања речи еутаназија под: (I) била од користи
нашем даљем побијању нацистичке идеологије и
подизању наше моралне свести по питању
савремених догађаја, и под: (II) проширила нашу
моралну бригу и на бригу о животињама. Моралност
је једна од компонената нашег благостања и
подизањем моралне свести уопште, могу се отворити
нове вредне перспективе за човечанство.
Превод са енглеског: Никола Марковић
Литература
1. Michalsen A, Reinhart K (2006) “Euthanasia”: A confusing

term, abused under the Nazi regime and misused in present end-of-
life debate. Intensive Care Med 32: 1304-1310.
2. Kuiper A M, Whetstine ML, Holmes JL, Streat S, Burrows C R
(2007) Euthanasia: a word no longer to be used or abused. Intensive
Care Med 33: 549-550.
3. Truog R (2006) End-of-life care: Is euthanasia the answer?
Intensive Care Med 32: 6-8.
4. Solsona JF, Campos JM, Vazquez A, Diaz Y (2006) Comment
on “End-of life care: Is euthanasia the answer” by R. Truog.
Intensive Care Med 32: 1661.
55
5. Del Nogal Saez F (2006) Opiates at the end of life in an

emergency department in Spain: Euthanasia or good clinical
practice? Intensive Care Med 32: 1086- 1087.
6. Beauchamp TL and Davidson AI: The Definition of Euthanasia,
in: S. Gorovitz et al, (Eds.), Moral Problems in Medicine,
Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1983, p 447, citing Baruch
Brody, Voluntary euthanasia and the law, in: Marvin Kohl (Ed.)
Beneficient Euthanasia, N. Y., Prometheus Books, 1975, p 218.
7. Flow A (1969) The principle of euthanasia, in: Downing, A.B.
(Ed.) Euthanasia and the rights to death, Los Angeles, Nash
Publishing pp 30-48.
8. Tuffs A (2003) Nazi’s euthanasia files are made public. BMJ
327: 832.
9. Mitscherlich A, Mielke F (1960) Medizin ohne Menschlichkeit:
Dokumente des Nürnberger Ärzteprozesses. Fischer Bucherei p.
183.
10. Tatlisumak T (2006) Euthanasia in small animals, in Tatlisumak
T and Fisher M (Eds.): Handbook of Experimental Neurology:
Methods and Techniques in Animal Research, Cambridge
University Press.
11. AVMA guidelines on euthanasia (2007) American veterinary
medical association.
12. Code of practice for the human killing of animals under
schedule 1 to the animals (scientific procedures) act 1986 (issued
under Section 21) Presented pursuant to Act Eliz. II 1986 c.14
Section 21 (Animals (Scientific Procedures) Act 1986) Ordered by
The House of Commons, 1997.
http://www.homeoffice.gov.uk/docs/hc193.html, accessed August 4,
2008.
13. Close B, Banister K, Baumans V, Bernoth E-M, Bromage N, et
al. (1996) Recommendations for euthanasia of experimental
animals. Lab Anim, Part 1 30: 293-316 and Part 2 (1997) 31: 1-32.
56
14. Schultz TR, Wells D, Sarada M (1980) Development of the

ability to distinguish intended actions from mistakes, reflexes, and
passive movements. Br J Soc Clin Psychol 19: 301-310.
15. Aristotle: Problems 954b35-955a28; Nicomachean Ethics,
1138a6 and further, and 1116a12. Also, at 1166b13, he maintains
that the bad man would be also bad toward himself.
16. Arrian: Anabasis of Alexander, 7.18.
17. Diodorus Siculus: Library of History, 17.107.
18. Plutarch, Lifw of Alexander, 73.3-5.
19. Quintus Curtius Rufus: The history of Alexander the Great, 10,
1-end, supplement, by the translator Jean Freinshemius, in the
French-Latin edition, Lille 1712.
20. Stephanus H (1572) (Estienne, Henri.) Thesaurus Graece
Lingue. Geneva, book III.
21. Cicero: Letters to Aticus, 16, 7, 3.
22. Suetonius: Vita Imperatorum, August, 99.
23. Pavlovic D, Divac S (2005) Ethics of concerns and life
cessation decisions: when emotions are all what remains, EUBIOS
Journal of Asian and International Bioethics (EJAIB). 15: 178-182.
24. Rorty RM (1992) Twenty-five years after, in Rorty R (Ed.): The
linguistic turn, 371-374.
57
3. Право да се буде у криву:

ако мозак греши, да ли смо ми
одговорни?
1. Позадина проблема
Морално оцењивање нашег понашања и резултата
наших чинова, или одсуства истих, намеће питање
моралне одговорности. У класичном смислу наша
морална одговорност се узима као одговорност која
подразумева свест да знамо (или се макар очекује да
знамо), шта чинимо онда када можемо да чинимо и
нешто друго (принцип алтернативних могућности –
ПАМ) [1]. На неке ситуације се једноставно не може
применити ни једно ни друго. Иако смо заслужни за
своје поступке, нисмо морално заслужни, тј.
одговорни, и као такви не можемо бити ни
похваљени ни окривљени за њих. Овакве ситуације
нису тако очигледне као што би нам се могло
учинити, што ћемо видети надаље у тексту.
Неки стручњаци у области етике чврсто се држе
става да смо ипак ,,ми“ одговорни за своја дела,
уколико генетски фактори имају удела у
криминалном понашању. Ово је прилично чудно
решење проблема моралне одговорности. Упркос
томе, Дејвид Папино у свом скорашњем приказу [2]
тврди следеће (наша парафраза):
Иако криминалне склоности могу бити наметнуте
генима, ипак смо ми одговорни јер смо подлегли тим
58
тенденцијама. Ако смо способни за промишљање,

увек је на нама да ли ћемо се препустити својим
склоностима или не.
Ми се у потпуности слажемо са професором
Папиноом, мада имамо приговор на његов став,
утолико што је у извесном погледу, ограниченом али
битном, непотпун. Жеље и склоности не могу се тако
лако одвојити од способности промишљања.
Случајност која се узима као однос између склоности
детерминисаних генетиком и способности слободне
одлуке, јесте проблематски далекосежно становиште
које ћемо у одређеној мери испитивати даље у
тексту. Бацимо пре тога накратко поглед на порекло
овог сукоба:
Књига [3] за коју је недавно написан приказ, па и
сам тај приказ [2], отварају горепоменути проблем
,,моралне одговорности“. Премда аутор приказа
тврди да је становиште аутора књиге становиште
исказано у горенаведеном цитату, у поменутој књизи
није експлицитно постављено ништа што би
подржало ту тврдњу. Сви наведени аутори јасно деле
мишљење да на наше понашање утичу фактори над
којима немамо моћ и да то може имати јаке
последице на разумевање моралне одговорности [4].
Такође, аутори се слажу у томе да је јасно
осветљавање људског понашања, за којим би следиле
одговарајуће законске промене, нешто што се не
може очекивати у блиској будућности [5, 7].
Да поједноставимо, оно што је речено је следеће
[3]:
59
p. Савремена неурологија не може тврдити да ли су

,,криминалне склоности наметнуте генима или не“.
q. Сходно томе, за сада мора важити став ,,да смо
одговорни за препуштање криминалним жељама.“
Сви аутори такође имплицирају, а Бејтсон тврди,
следеће: ,,Мој став је да би требало претпоставити
интенционалност, те стога и одговорност, докле год
немамо добар разлог да мислимо супротно“. [5].
Његов став упућује на то да ћемо онда када будемо
знали да ,,криминалне склоности могу бити
наметнуте генима“, морати изнова да преиспитамо
моралну одговорност. Очигледна је тензија која се
јавља између овог тврђења и ставова који истичу
одговорност упркос утицају гена [2].
Потребно је одговорити на питање - када се може
заиста говорити о нечијој ,,моралној одговорности“?
Једноставније је приступити објашњењу ситуације у
којој би криминалне тенденције биле узроковане
одређеним факторима околине, чак генетским
факторима или неком болешћу која би произвела, на
пример, неприродно повећање нивоа неке амино-
киселине у мозгу, која притом изазива узбуђење.
Мало је компликованије, додуше, установити да ли је
оправдано веровати да су људи ,,морално
одговорни“ за своје поступке онда када је узрочни
чинилац нешто нејаснији, на пример: када је
очигледно на делу својеврсно друштвено
усмеравање, или када оно може бити утврђено. На
крају, имамо још једно питање на које треба
одговорити: да ли, у принципу, можемо сматрати
људе морално одговорним онда када узрочни
60
чинилац није могуће одредити, али сходно

постојећем знању из неуробилогије и психологије, он
може или мора бити присутан?
2. Аргумент
Да бисмо илустровали дилему, потребна су нам
два примера: први ће приказати ситуацију у којој је
узрочни чинилац привремено присутан, а други
ситуацију у којој је присутан од рођења. Замислите
да вам неко сваке вечери у пиће сипа супстанцу која
ће вас (привремено) учинити криминалцем, тако да
можете усмртити полицајца на лицу места. Убијете
га, смештени сте у затвор, и тада ефекат дроге
полако избледи... Да ли се осећате одговорним?
Породица убијеног полицајца ће сматрати да ви то
јесте учинили, судија ће тврдити исто, можда ћете
чак ви и сами признати, али да ли ћете заиста бити
одговорни? Ми мислимо да бисте рекли: не, то нисам
био ,,ЈА“. Ја јесам учинио то дело, али никако нисам
морално одговоран.
Замислите још једну ситуацију: један мали део
вашег генетског склопа није потпуно усклађен. С
једне стране, ви сте читали Шекспира, волите своју
жену и децу, савесно радите и све је са вама у реду. С
друге стране, када видите црвено небо у предвечерје,
ваши гени узрокују жељу да убијете неког. Ви то
урадите неколико пута, одведу вас у затвор и будете
осуђени на смрт на електричној столици. Тада
сазнате за доктора који проучава генетске кодове и
може да локализује проблематичан ген. Подвргнете
61
се његовом лечењу, које је једноставно, будете

излечени, али и даље сте осуђени на смрт. Да ли сте
и даље криви? Да ли сте уопште били криви или
морално одговорни? Ми предлажемо да употреба
израза ,,заслужност“, ,,морална заслужност“ и
,,одговорност“ буду редефинисани.
Суштина проблема може бити исказана на следећи
начин: ако обе ствари – способност одолевања
криминалним склоностима и формирање наших
немера – потпадају под утицај гена, онда је тешко
утврдити да ли постоји морална одговорност или не.
Ментално оболела особа може показати криминално
понашање и чак имати добро смишљене криминалне
намере, али ако је узрочни чинилац у њима неки ген
или поремећај мозга, тако да он/она није могао/ла
поступити другачије [1], зашто бисмо сматрали да
он/она има моралну одговорност? Наравно, постоје
изузеци у којима неко осећа посебно задовољство
радећи нешто неморално, али тако да се тај чин, у
сваком случају, није могао избећи.
Штавише, у нашој краткој преписци са
професором Папиноом, показало се да се наша
мишљења нимало не разликују, и да проблем,
заправо, није у ономе што је речено у приказу, већ у
ономе што није речено. Као резултат тога, код нас се
јавља страх да ће читаоци погрешно протумачити
суштински битан моменат. Најважније питање је:
како знамо да је неко способан за промишљање? То
је нешто што се не може измерити. Стога, наш
одговор ће указивати на то да морамо имати једну а
приори позицију која се тиче органских или
62
функционалних поремећаја у људском мозгу или

способности промишљања, позицију која ће нам
помоћи у одлучивању о питању моралне
одговорности.
3. Способност промишљања
На који начин можемо објаснити понашање (када
је понашање само један доступан аспект менталне
активности) неког субјекта који, претпоставимо, има
и склоп лоших гена и лоших склоности, али им не
подлеже. Да ли би ово био доказ да он/она има
способност промишљања? Или, напротив: ако неко
има склоп лоших гена и лоших склоности и подлеже
им, како можемо знати да он/она ,,заиста“ има
способност промишљања? Може се десити да је
способност промишљања неких људи ограничена у
одређеном смислу – рецимо да би се педофиличари
могли окарактерисати као та врста људи. Најзад,
сматрамо да смо готово дужни да о некоме ко у
одређеној мери подлеже таквим неморалним
импулсима, судимо као о неспособном за
промишљање. Заправо, када морално судимо,
неупоредиво нас више интересује природа самог
чина него оно што је тај чин изазвало. Оно што
произлази из тога је, рецимо, осуда педофиличара,
али не и опсесивно-компулсивних болесника. Ако
особа, у чију се генералну способност промишљања
не може сумњати, повремено пати од извесних
опсесивно-компулсивних подстицаја, они би се,
уколико резултирају у чину забрањеном законом,
засигурно сматрали заслужним за тај чин. Добро
63
знамо колико може бити тешко једној особи –

способној за промишљање у сваком смислу – да се
одрекне, рецимо, навике компулсивног прања руку.
Спремни смо на закључак да се, у овом посебном
смислу, та особа не може одупрети својим
тенденцијама. Таква особа је ,,болесник“. Ипак, да ли
је могуће пронаћи случај неког ко има криминалне
тенденције, а да га не можемо назвати
,,болесником“?
Ако верујемо да ће већ то што ћемо тврдити да је
починилац дела морално одговоран имати васпитну
функцију и побољшати његово даље понашање, онда
можемо рећи да је починилац способан за
промишљање и наставити са процесом окривљавања
и кажњавања. Стога, наше решење се заснива на
претпоставци да не можемо у тој особи произвести
суштински осећај кривице, али то можемо постићи
уколико ће чин окривљавања моћи да има неки
опште-друштвени ефекат (на пример, ширење
друштвеног образовања или промоција моралних
вредности), или ефекат преваспитавања сâмог
починиоца. Међутим, у случајевима када је
установљена недовољна способност промишљања,
овакав учинак ће свакако бити врло ограничен. Ако
мислимо да починилац не ,,профитира“ (учи) из
ситуације у којој се сматра одговорним, морамо
прибећи ставу ,,смањене одговорности“. Можемо
имати деонтолошке разлоге за осуду поступка, али
они не смеју имати утицај на степен смањене
одговорности који приписујемо његовом починиоцу.
Окривити (на нивоу морала) особу са смањеним
нивоом интелектуалног капацитета за злочин
64
убиства детета, било би апсурдно. То може, на

вишем нивоу, бити исказ нашег става према једном
таквом чину, са могућим друштвеним ефектима.
Понекад смо у стању да кривимо и неживе ствари,
али ми тиме заправо само челичимо сопствена
морална убеђења. Овим мотивима се може оправдати
сматрање кривим некога ко, с обзиром на своју
менталну поремећеност, у датој ситуацији није могао
да уради другачије [1]. Иако правог кривца његова
кривица уопште не ,,дотиче“, може се рећи да чин
окривљавања служи некој чисто друштвеној сврси.
Штавише, ове моралне загонетке тесно су повезане
са још једним моралним проблемом, тј. питањем о
томе како треба третирати индивидуу: као чисто
друштвеног субјекта или као независно људско (и
човечно) биће. Друга могућност је у поменутом
приказу књиге готово изостављена (проблем се тек
површно уводи под назнаком [7]), тако да однос
према индивидуи као пуком друштвеном субјекту
доминира. Чудно ,,решење“ проблема одговорности
које је понуђено у наведеном приказу [2] јесте,
претпостављамо, резултат тежње преузете из
природних наука – занемарити појединца зарад
добробити ,,целине“. Можда је ово ,,нус-појава“
индетерминизма. Сходно томе, прво ћемо испитати
неке аспекте условљавајућих веза, а онда се кратко
осврнути на дихотомију појединац/заједница.
65
Pages removed
14. Guthrie W.K.C. Socrates, Cambridge, UK Cambridge

University Press 1971; pp. 130-42.
15. MacIntyre A. A short history of etthics, Rutledge, London, UK
1998, chapter 3.
72
4. За једну индетерминистичку етику.

бесмисленост правила in dubio pro vita
и одлуке о прекиду живота6
Медицинско особље може бити суочено са веома
тешким изборима када су у питању пацијенти код
којих мере за очување или продужење живота не
изгледају оправданим. У таквим случајевима њима
се саветује да примене једноставно правило in dubio
pro vita―‘када сумњаш, дај предност животу’.
Намера овог текста је да покаже скривену логичку
структуру правила in dubio pro vita, демонстрира
његове теоријске недостатке и презентује практичне
хипотетичке тешкоће његовог коришћења, не само
као ‘правила’ већ, у посебном случају, као ‘правила’
које има снагу закона, на пример у Немачкој
(Deutsche Grundgesetz, 1998: Art. 2 II I GG). Стога је
наш циљ да истражимо етичке аспекте логике овог
правила, подједнако као и његове релевантне легалне
интерпретације. Оставићемо по страни питања о
којима се опширно расправља на другим местима, на
пример, у примарно етичким текстовима и књигама,
као и у чланцима о клиничким апликацијама
медицинске етике.
6
Текст је у оригиналу доступан на интернет адреси: http://www.peh-
med.com/content/4/1/6
73
У суштини питање као што је, да ли убијање може

бити морално оправдано, има дугу историју. У
данашње време ово питање се јавља када покушамо
да оправдамо прекид живота смртно болесним
пацијентима (овакви пацијенти предмет су већине
одлука о прекиду живота на одељењима за
интензивну негу (Rocker and Curtis, 2003, 290:
820―822), или оних са неизлечивим повредама
неподношљивим за живот. У пракси је
утилитаристички приступ проблему прекида живота
замењен деонтолошким приступом који, у својој
најјачој форми, забрањује било какво укидање
људског живота. Поред свега, не постоји практичан
и неконтроверзни водич за ситуације у којима се
одлучује о прекиду нечијег живота, чак ни за оне
ситуације у којима се одлучује о прекиду живота
неизлечивих пацијента (неки ургентни или пацијенти
на интензивној нези), тј. оних који би извесно умрли
од последица стања у коме се налазе. Уз то, рутине,
обичаји, ограничења и праксе суштински варирају од
државе до државе (Sprung el al., 2003, 290: 790―797),
те је немогуће у потпуности дефинисати услове под
којима би било непобитно дозвољено прекидање
живота. Дебате које се воде у школама одражавају
борбу на пољу дефинисања оваквих услова (Callahan,
2003, 31 (5 Suppl): S344―6; De Vita, Groeger and
Troug, 2003, 31 (5 Suppl): S343; Singer, 2000, 321:
282―285) , а дебата се развија и по питању - да ли
такви услови уопште постоје (Rachels, 1980; Angell,
1988, 319: 1348―1350). Из овога произилази да
одлуке о прекиду живота увек могу бити доведене у
питање, чак и кад постоје најпрецизније дефиниције.
74
У принципу, нити једна форма

консеквенционализма, који прописује да наше акције
треба водити на основу њихових последица све док
нема извесности о томе како ће се различити агенти
(људи), под претпоставком да их нико не
контролише, понашати, не може одговорити на
питање шта треба учинити (Nietzsche, 1968:
457―458; Rawls, 1973: 170 and 320―325; Rawls,
1993: 162; Williams, 1973). Неизвесност је увек
резултат, без обзира на то колико је низак њен
степен. Ми се у даљем току текста нећемо
фокусирати на консеквенционализам одвојено од
претходно поменутог проблема калкулације и
предвиђања последица у хуманистичким
дисциплинама каква је медицина. У природним
наукама, каква је физика, догађаји су најчешће
високо предвидиви. Са друге стране, када
консеквенцијализам укључујемо у предвиђање
социјалних догађаја (медицинска наука је, по неким
доменима, блиска социјалним наукама), онда је наша
снага предвиђања веома ниска (Ruben, 1990:
95―117; Rosenberg, 1992: chapter I; Rosenberg, 1995:
13 and 24). Стога су консеквенционалистички
циљеви, у принципу, хипотетички. Заиста, како би
наше акције биле оправдане својим последицама
(консеквенцијалистичка логика), онда не само да је
потребно да су последице извесно исправне и добре,
већ и да оне буду исправне по томе што повећавају
опште добро (Frankena, 1963: 13) и, још даље, по
томе што ће се извесно појавити. Уколико се не
појаве, онда значи да смо заснивали наше деловање
на пуким намерама, тј. предвиђања се неће
75
остварити. У том случају нема користи од последица

које оправдавају консеквеционалистички начин
мишљења, већ имамо тек пуке намере (ово је место
на коме пада консеквенционалистичка моралност).
Слаба тачка консеквенционализма (и утилитаризма,
који представља специјални случај
консеквенционализма) препозната је, веома рано, од
већине критичара. Неки од њих су веома познати, на
пример Ниче (Nietzsche) или, скорије, Бернард
Вилијамс (Bernard Williams) и Џон Ролс (John Rawls).
Ниче, у свом делу Воља за моћ, које датира из 1888,
помиње утилитаризам и са сумњом коментарише
могућност предвиђања консеквенци. Џон Ролс
изнова, у свом делу Теорија правде, изражава
забринутост поводом тешкоћа које узрокују логика
корисности и предвиђање у утилитаристичким
аргументима. Такође, у свом делу Политички
либерализам, Ролс, реферишући на телеолошке
теорије правде, тврди да: „...форма јавног резона који
оне спецификују, тежи да буде политички
неприменљива...” и, реферишући на
консеквенционалистички рачун корисности, указује
на: „...високо спекулативну природу и огромну
комплексност ових калкулација...” Још један
филозоф морала, који чини осврт ка утилитаризму и
даје специфично тумачење проблема предвиђања
жељених догађаја, јесте, горе поменути, Бернард
Вилијамс (у уводним параграфима првог и другог
дела свог текста).
76
Следећи пример може помоћи читаоцу да боље

схвати околности које се јављају у медицинској
пракси. У озбиљним ситуацијама, на пример, након
саобраћајне несреће са озбиљним повредама, од
грудног коша и екстремитета до повреда главе са
базичним фрактурама лобање, лекар, суочен са
извесном сумњом, мора да одлучи како да се носи са
ситуацијом, да ли да настави са подршком животу
или не. Неко може замислити да херојска, хитна,
максимална нега, са екстензивном хирургијом и свим
замисливим медицинским мерама, може спасити
живот малом броју оваквих пацијената који би иначе
умрли. Често је у пракси, лекарима ургентне
медицине (које можемо описати као ‘скептике’),
јасно да је све ово немогуће, те да ‘не постоји сумња’
у то да ће пацијент, ма шта учинили, свакако
преминути. Стога, у оваквим случајевима, даље мере
одржања живота неће бити предузимане. Управо на
овом месту ‘оптимисти’ могу имати другачије
мишљење, што може бити довољно да се изазове
контроверза претећих димензија. Овакви случајеви
постоје у пракси ургентне медицине и одељења за
интензивну негу, но они се готово никад не
појављују у јавности због своје екстремне
двозначности које је, међутим, у потпуности свесно
медицинско особље.
У настојању да се редукује неизвесност, у
практичној нези пацијената, успостављена су нека
‘прецизна’ правила. Идеална ситуација би
подразумевала да одлуку о томе, да ли одржавати
или прекинути са одржавањем живота, треба да
оцени колектив експерата. Међутим, поменуто је
77
Pages removed
како се мишљење експерата оснива на опсежно

елаборираној едукацији и на годинама тренинга
(Cattorini and Reichlin, 1997, 18: 263―281; Harris,
2003, 29: 10―15). Медицинско особље, са
различитим степенима компетентности, искуства и
медицинске експертизе, се стално суочава са
проблемима везаним за негу болесника на самрти
или са проблемима везаним за ургентну негу
(Callahan, 2003, 31 (5 Suppl): S344―6; De Vita,
Groeger and Troug, 2003, 31 (5 Suppl): S343; De Vita
and Aulisio, 2001, 11: 115―6). Консултација са
експертским групама није увек могућа, те је створена
потреба за једноставнијим и реалнијим водичима за
подршку животу. Ипак, стриктно дефинисање
правила за овакве ситуације, о чему ћемо полемисати
у даљем тексту, може изазвати доношење погрешних
одлука. Све док оно што је достигнуто представља
трансфер двозначности из контекста свакодневице у
контекст судства, увођење оваквих правила у закон
може чак погоршати ситуацију.
Ради обезбеђивања практичног правила, последње
прибежиште консеквенцијализму представља
адаптирање правила прописаних у другим
областима. Правило in dubio pro reo (‘када сумњаш,
стављаш се на страну оптуженог’), вероватно
изведено из Римског права, нашло је проширену
примену на пољу питања природне околине, на
пример, као правило in dubio pro natura (‘када
сумњаш, фаворизуј природу’), те на концу у
медицинској етици као правило in dubio pro vita
(‘када сумњаш, дај предност животу’). Нека европска
законодавства отишла су толико далеко да су
78
правило in dubio pro vita прихватила као законски

термин (Немачка) (Deutsche Grundgesetz, 1998: Art. 2
II I GG; Rio Conference, 05. June 1992; Manzei, 1997:
13; Koch, 1997: 101―112). Као што ћемо видети у
ономе што следи, постоје логичке, епистемичке и
легалне препреке тенденцији да се претходно
поменутом правилу дâ снага закона. Тврдња коју
критикујемо јесте да je правило in dubio pro vita од
практичне користи медицинском особљу, у
одлучивању о прекиду или настављању подршке
животу. Управо супротно, ми тврдимо како
укључивање правила in dubio pro vita, у позитивно
законодавство, може понудити погрешну и опасну
сигурност медицинском особљу у ситуацијама када
одлучује о смртно болесним или неизлечиво
вишеструко повређеним пацијентима. Све док
постоји могућност интерпретације овог правила у
смислу да је забрањено ма какво укидање подршке
животу, ово, алтернативно, може довести до
покушаја да се код наведених пацијената живот
нерезонски одржава.
2. Логика и реалност IN DUBIO PRO VITA

У ситуацијама у којима разматрамо да ли да
наставимо или не са одржавањем живота, одлука
мора да буде базирана на морално прихватљивим
разлозима који укључују жеље пацијента, као и на
егзистенцијалним разлозима који обухватају
медицинске разлоге попут одсуства менталне
активности, извесности да је узалудно пролонгирати
живот, итд. Уколико не постоји извесност (тј.
79
постоји сумња), in dubio pro vita прописује да морамо

продужити са подршком животу. Или, пак, слично
овоме, уколико неко није у сумњи али остали јесу,
било чланови породице било легални или морални
ауторитети, онда постоји одређени степен сумње и
изнова се мора донети одлука о продужењу подршке
животу. Неко би онда требао да, чинећи или не
чинећи, дозволи продужавање живота. Иначе,
уколико апсолутно не постоји сумња и сви су важни
услови задовољени (укључујући и то да позитиван
закон дозвољава овакав акт), онда неко може
пасивно или чак активно (ексклузивност која се
јавља у појединим земљама) прекинути подршку
даљем животу. Све док предвиђања о нечијој смрти
остају ‘отворена’, могуће је применити опцију ‘pro
vita’. Ми тврдимо како на пољу формалне логике,
нажалост, цитирано ‘правило’ није уопште
применљиво ‘правило’. Сам аргумент има логичку
форму modus ponens, те би било коректно
афирмишући антецеденс (премису) закључити да
живот треба одржавати, тј. ‘постоји сумња, дакле,
треба одржавати живот’. Супротно овоме, премда
неко може негирати антецеденс тврдећи да ‘не
постоји сумња’, тј. узалудно је покушавати
продужити нечији живот, он не сме закључити да
стога ‘живот не треба одржавати’ (тиме би, наиме,
учинио добропознату ‘грешку негирања
антецеденса’). Може се закључити како логичка
структура самог аргумента не нуди много избора, те
разлоге за прекидом одржања живота смртно
болесних пацијената треба потражити у стварном
свету.
80
Стога бисмо желели да укратко размотримо овај

проблем у контексту реалног света, а не само у
једноставном логичком обрасцу. Заиста је очигледно
да уколико неко само жели да буде сигуран у то када
постоји, а када не постоји сумња, онда би поменути
логички проблем вероватно био једини проблем који
треба решити приликом доношења одлуке. У
контексту реалног света, подозревамо, постоји увек
известан степен сумње, те стога нико не може, када
одлучује о прекиду одржавања живота, чак ни
хипотетички да створи ситуацијуу којој апсолутно
неће бити сумње. Након свега, овде није проблем
‘сумња’ по себи, већ садржај сумње: да ли живот
смртно болесних пацијената треба одржавати или не.
Како би се одлучио за једну од опција неко треба да
достигне одређени степен извесности. Док изгледа да
је од мање важности одредити тек колико је неко
сигуран да ‘постоји сумња’ (будући да ће у оваквим
околностима мере за продужење живота бити увек
предузимане), дотле се чини екстремно важним
тачно одредити степен извесности става да ‘не
постоји сумња’ (будући да ће се мере о прекиду
одржавања живота доносити једино уколико постоји
апсолутна извесност). Стога нам допустите да
потоњи случај размотримо у неким детаљима. Било
како било, усмерили бисмо пажњу читаоца на
чињеницу да догађаји или ентитети који имају
континуалну природу, а описани су кроз извесно
степеновање, могу донети ризик од арбитрарне
поделе, која доцније може доћи под надзор, те ће се
опасност од ‘клизавог терена’ (Walton, 1989:
81
315―319) појавити утолико пре уколико неки од

ових степена описа буде доведен у питање.
Епистемичка хијерархија нуди илистрацију обе врсте
потешкоћа.
Уколико се неко осврне на ‘тринаест корака’
епистемичке хијерархије (Apendix) (Chisholm, 1989:
16), биће му јасно да неко може, на пример,
поставити пропозицију ‘не постоји сумња’ на
позицију -4 (тј. ‘евидентно је погрешно да не
постоји сумња’), а да још увек не може бити
оправдано комплетно одбацивање сумње. Одређени
степен сумње опстаће чак иако неко тврди, ‘извесно
је погрешно да не постоји сумња’ (позиција -6). Ни
овде не можемо рећи да је сумња у потпуности
искључена. Премда неко може тврдити овако нешто,
он никад не може бити сигуран да то у потпуности
кореспондира са реалношћу. Разлог је томе што ми у
стварном животу реферишемо на спољашњи свет о
коме никада не можемо имати потпуно сазнање.
У суштини, концепт извесности реферише на наш
лични епистемолошки став, а не на свезнајући став.
Наше лично убеђење о томе како се свет појављује,
може бити, није верно огледало онога какав је свет
реално, те док нека особа може бити извесно сигурна
у погледу неких ствари, дотле друга неће бити у
толикој мери сигурна. Без обзира на то у којој мери
може бити ниска могућност, чак и уколико је
инфензитимално мала, њена ће реализација увек
бити теоријски могућа, те ће сумња увек вребати.
Уколико неко делује само онда када је апсолутно
сигуран у то што ради и само онда када је сигуран у
82
погледу последица свога деловања, онда вероватно

никада неће деловати. Већину времена ми делујемо
унутар масе неизвесности, а резултати наших акција
нас неретко изненаде, те нас могу довести и у сукоб
са нашим ригидним законским системом. Реалност
света и, као што смо видели, логика, нас обмањују
када покушавамо да делујемо у складу са нашим
разумом и у складу са природом. Видећемо да нам
ни наш хуманистички сачињен систем смерница,
наш законски систем, не може бити од велике
помоћи.
3. Легални аспекти
Правило in dubio pro reo, милосрдно законско
правило које фаворизује оптуженика, не пати од исте
мане. У принципу, судови примењују закон, не
нужно и правду, док се, насупрот томе, од примене
правила in dubio pro vita очекује правда. Да ли би
требало да in dubio pro vita постане закон? С једне
стране уколико је ‘in dubio’ интерпретирано као
‘разумна сумња’ (Appendix), то ће бити прилично
слаба тврдња, што би довело до могућности
повећања легалних прекида одржавања живота и
учинило би да ове одлуке постану учесталије, те би
тиме биле повећане грешке у одлучивању. С друге
стране, рестриктивнија интерпретација наведеног
правила била би ‘изнад сваке сумње’ (‘извесно’,
Appendix), како се то очигледно дешава у Немачкој,
где су активни прекиди одржавања живота
практично забрањени.
83
Било како било, легални критеријум ‘изнад

разумне сумње’ пати (у теорији) од сличних
интерпретативних мана. Ипак, они који разматрају
правило ‘изнад разумне сумње’ јесу обично колектив
(судије, порота), а не појединац (као што је то случај
са медицинским особљем). Судије нису одговорне
уколико погреше, премда њихове одлуке могу бити
предметом оцене неке потоње инстанце. Уколико је
судијска одлука преиспитана и одбијена, она/он не
подлежу легалним последицама. Насупрот томе,
одлука лекара да прекине са одржавањем живота,
може такође бити предмет преиспитивања, с тим што
се може десити да лекара оцене одговорним. Одлука
о смртној казни је можда најсличнија лекарској
одлуци да прекине са одржавањем живота, но ове
одлуке имају једну битну разлику. Одвојено од свега
већ реченог о судијским одлукама, одлука о смртној
казни може се (готово) увек преиспитати
подношењем жалбе, и то не само у теорији већ и у
пракси. Супротно томе, иницијална лекарска одлука
да прекине са одржањем живота пацијента не
подлеже праву жалбе и обично се одмах спроводи.
4. Природна и позитивна правда

Читаоцу се, додуше, може учинити да ми тврдимо
како давање законске снаге оваквим одлукама може
аутоматски проузроковати неправду. Људи су,
међутим, често спремни да идентификују закон са
правдом. Оно о чему се често расправља није да ли је
84
‘задовољена правда’, већ да ли је ‘примењен закон’,

а консеквентно томе изгледа (!) како ово потоње
значи да је ‘задовољена правда’.
Било како било, уколико помније истражимо, неће
бити тешко да схватимо како је закон израз
друштвене и политичке воље, а не само начина на
који је правда оцењена у одређеном тренутку
историје. Историјско искуство казује нам како су
постојали неправедни закони, а то се често може
приметити чак и данас. На пример, опоненти најтеже
казне сматрају чињеницом да је смртна казна у
принципу неправедна. Међутим, ми се не слажемо
увек са окрутним кажњавањем криминалаца, што је,
у неким земљама, нормална, законска процедура.
Заиста, разлика између закона и правде препозната је
веома рано (Sofokle: 450―460; Aristotle: 1375b-25).
Повезано са нашим контекстом, примећено је да
уколико постоје теоријске двозначности, као што је
то случај са правилом in dubio pro vita, онда
могућност примене закона, без промоције наше
интуитивне идеје правде, може бити повећана.
У једну руку, лекари разумеју да она/он треба да
следе морално прихватљиве разлоге. У другу, они
разумеју како је (теоретски) подршка животу увек
валидан и одбрањив избор. Лекар није увек у
позицији да објективно процени када ‘не постоји
сумња’, те има једну једину валидну и сигурну
опцију, да ‘одржава живот’. Стога ће in dubio pro
vita, као легални принцип, бити празан, тј. имаће
мало тога различитог да понуди од подршке животу.
Меродавна интерпретација овог правила показује
85
како увек може постојати сумња, те стога лекари,

заправо, немају избора. Неки несрећни лекари који
су, имајући у виду моралне и медицинске разлоге,
можда закључили како ‘не постоји сумња’, те како
би требало, било активно било пасивно, прекинути
са одржавањем живота, могу себе ставити у опасну
ситуацију уколико је један скептик другачије оценио
њихову одлуку, а дешава се да је управо тај скептик
њен/његов судија. Уколико је правило двозначно,
давати му снагу закона, а онда кажњавати некога
што није у довољној мери размотрио закон, било би
неправедно. Постављати закон који дозвољава
погрешно веровање у постојање избора, онде где
избора нема, свакако је неправедно.
Додатак
Тринаест корака потврде епистемичке хијерархије према
Хисхолму (Chisholm). Ово је спектар описа степена
евиденције који подржава неке пропозиције, од ‘извесно
истините’ до ‘извесно погрешне’.
6. Извесно
5. Очигледно
4. Евидентно
3. Изнад разумне сумње
2. Епистемички могуће
1. Могуће
0. Противтежи
86
-1. Вероватно погрешно

-2. Могуће за неверовати
-3. Разумно за неверовати
-4. Евидентно погрешно
-5. Очигледно погрешно
-6. Извесно погрешно
Превод са енглеског: Иван Николић
Angell M: Euthanasia. N. Engl J Med 1988, 319: 1348―1350.

Aristotle: Rhetoric. I, 10.3. (1375b5―25)
Callahan D: Living and dying with medical technology. Crit Care
Med 2003, 31(5 Suppl): S344―6.
Cattorini P, Reichlin M: Persistent vegetative state: a presumption to
treat. Theo Me 1997, 18: 263―281.
Chisholm MR: Theory of Knowledge Prentice-Hall International
Editions; 1989: 16.
Deutsche Grundgesetz. Art. 2 II I GG, and in particular §323c StGB
(Strafgesetzbuch, from 13. November 1998) and §680 BGB
(Burgerliches Gesetzbuch, from 2. Januar 2002)
De Vita MA, Aulisio MP: The ethics of medical mistakes: historical,
legal, and institutional perspectives. Introduction. Kennedy Inst
Ethics J 2001, 11: 115―6.
De Vita MA, Groeger J, Truog R: Current controversies in critical
care ethics: not just end of life. Crit Care Med 2003, 31(5 Suppl):
S343.
87
Frankena KW: Ethics Englwood Clifts, H. J., Prentice Hall, Inc;

1963:13.
Harris J: Consent and end of life decisions. J Med Ethics 2003, 29:
10―15.
Koch H-G: Die Gesetzgebung zur Sterbebegleitung im
internationalen Vergleich. In Sterben und Tod – Medizinischer
Fortschritt, ethische Fragen und rechtliche Aspekte der
Sterbebegleitung, Konrad-Adenauer-Stiftung Edited by: Ernst MH,
Hirsch Ballin. Redaktion: Norbert Arnold; 1997: 101―112. Interne
Studie Nr. 141.
Manzei A: Hirntod, Herztod, ganz tot? Mabuse-Verlag GmbH,
Frankfurt am Main; 1997: 13.
Nietzsche F: The Will to Power Edited by: Portable Nietzsche,
Walter Kaufmann W. Viking Press, New York; 1968: 457―458.
Note to the edition from 1888
Rachels J: More Impertinent distinctions and a defense of active
euthanasia. In Matters of Life and Death: New Introductory Essays
in Moral Philosophy Edited by: Regan T. Random House Inc; 1980.
Rawls J: A Theory of justice Oxford University Press; 1973. (First
published 1972), 170 and 320―325.
Rawls J: Political liberalism Columbia University Press, New York;
1993: 162.
Rio Conference. On 5 June 1992, and in the article 130R of the
Treaty of Rome
Rocker GM, Curtis R: Caring for the Dying in the Intensive Care
Unit, In Search of Clarity. JAMA 2003, 290: 820―822.
Rosenberg A: Economics – mathematical politics or science of
diminishing returns? The University of Chicago Press, Chicago;
1992. (particularly chapter I)
Rosenberg A: Philosophy of social sciences Westview Press,
Harper-Collins Publishers, Boulder, Colorado, USA; 1995. 13 and
24.
88
Ruben D-H: Singular explanation and the social sciences. In

Explanation and its limits Edited by: Dudley Knowles D.
Cambridge University Press, Cambridge; 1990:95―117.
Singer P: Medical Ethics (Recent advances). BMJ 2000, 321:
282―285.
Sofokle: Antigone: 450―460.
Sprung CL, Simon L, Cohen SL, Sjokvist P, Baras M, Bulow H-H,
Hovilehto S, Ledoux D, Lippert A, Maia P, Phelan D,
Schobersberger W, Wennberg E, Woodcock T, (for the Ethicus
Study Group): End-of-Life Practices in European Intensive Care
Units. JAMA 2003, 290: 790―797.
Walton D: Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge
University Press; 1989: 315―319.
Williams B: Utilitarianism: For and Against Edited by: Smart JJ,
Bernard Williams. Cambridge University Press; 1973.
89
5. Асиметрије између аутономије

пацијента и патернализма7
У тексту насловљеном Укључивање у борбу, у
кратким ‘перспективама’, др Дражен и његове колеге
питају да ли је морално прихватљиво да супруг и син
[најближи чланови породице] убеде смртно болесну
пацијенткињу, 83 година стару, упркос њеној
иницијалној вољи, да настави да прима интензивну,
али ‘узалудну’, терапију (Drazen, Desai, Green, 2009:
444—445). Овим имплицирају и друго питање: да ли
је, овим актом наговарања, озбиљно нарушена
аутономија пацијента? Мишљења смо како
освешћивање мотивације за животом није нужно
угрожавање аутономије личности, чак иако
објективни квалитет живота може бити
незадовољавајући, ни тада овакав акт не може бити
окарактерисан као ограничавање аутономије
личности. Заиста, некада је веома тешко препознати
моралне мотиве суштинске за прецизну примену
принципа аутономије и принципа патернализма
(Engelhardt, 1996: 321—330).
У горенаведеном цитату, одлука, да се не
престане са узалудном терапијом, је донешена под
утицајем породице пацијенткиње, те се са тог
7
Текст је у оригиналу доступан на интернет адреси:
www.omicsonline.org/2155-9627/2155-9627-2-112.php
90
аспекта може тумачити као ‘непоштовање’ њене

аутономије. Пацијенткиња је, након што је
потврдила да жели да престане са терапијом,
подлегла синовљевом инсистирању да настави са
очигледно узалудном терапијом како би продужила
живот за још 3 месеца. Верујемо да су аутори
(Drazen, Desai, Green, 2009) разматрали проблем
довољно дубоко и да је њихова несигурност, везана
за питање да ли су погрешили у поступању са овим
тешким случајем, инхерентна овој веома сложеној
ситуацији која у себе укључује тешке моралне
одлуке.
У сврху појашњења дилеме помињаних
аутора допустите нам да кренемо од
поједностављеног примера, за почетак поставивши
прилично уобичајено питање: зар мајке често не
кажу, а да при том то заиста и мисле, како живе
искључиво за своју децу? Због чега мајчина одлука
да живи неколико дана или месеци дуже, донешена
под утицајем синовљеве жеље да је одржи у животу
што је дуже могуће, не би била аутономна? Чисто
аутономне акције (Agich 1993: 100—101, Dworkin
1988, Engelhardt 2001: 283—287 и Fried et al. 1993:
722—728) и акције ослобођене спољашњих утицаја
су вероватно само аутоматске, не—интенционалне
акције, те их стога не би требало квалификовати као
аутономне, у сваком случају не као свесне акције.
Може бити да је жеља пацијенткиње условљена
синовљевом егоистичком тежњом која је очигледно
супротна мајчиним жељама, а може бити и да је
супротна њеним интересима. Уколико хоћемо,
можемо окривити сина како се не приклања
91
мајчиним жељама. Премда чињеница да је мајка

прихватила да промени своју одлуку, може показати
да је таква одлука произвела нове животне вредности
[за релативно кратак период], које претходно нису
постојале, зар због тога одлуку да настави са
терапијом и живи дуже, не треба узети у обзир.
У једну руку, мајка је имала задовољство да
живи за свог сина, у другу, син није био задовољан
само тиме што је продужио мајчин живот, већ је
истовремено мајци пружио задовољство да живи за
свог сина. Верујем да би син, да је био упитан, дао
слично објашњење. Са тачке гледишта
принципализма (Dan Harms 2010, Beauchamp and
Childress 2009) овакав чин, у делу који се тиче сина,
јесте оправдан, а истим, деонтолошким, разлозима
можемо одобрити и мајчину одлуку. Утилитариста
би вероватно рекао да оваква одлука увећава суму
добара, те да је стога оправдана. Очигледна дилема,
пред којом се могу наћи лекари интензивне неге, а
која је везана с овим проблемом, може произилазити
из софистициране природе два суштинска морална
принципа која сам поменуо на почетку. Први је
принцип патернализма, други је принцип
аутономије.
2. Патернализам versus аутономија

Вероватно најопштија дефиниција
патернализма дата је у Меријам—Вебстер речнику:
„систем унутар кога један ауторитет преузима
обавезу да задовољи потребе, као и да регулише
92
понашање оних који су под његовом контролом, како

у погледу ствари које се тичу њих као индивидуа,
тако и у њиховим међусобним односима, те, на
концу у односу према ауторитету самом” (Merriam—
Webster, 2010). Ипак, најчешће коришћен опис
патернализма дао је Дворкин: „Патернализам
представља ометање неке особе од стране државе
или поједница, противно њеној вољи, правдано
тврдњом да ће особи која се омета бити боље, те да
ће, на тај начин, бити заштићена од штете” (Dworkin,
2010). У ствари, супротстављеност вољи пацијента
не мора да буде подразумевана, већ се пре ради о
одсусву пристанка пацијента или особе: Реч
‘Патернализам’ води порекло од латинске речи
‘pater’ и значи понашати се као отац или третирати
неку особу попут детета. [Термин ‘Патернализам’ је
родно—неутралан анаграм од речи ‘патернализам’.]
У модерној филозофији и правној науци, то би
значило деловати за добро друге особе, а без њеног
пристанка, као што родитељи чине за своју децу
(Suber, 1999: 632—635). Суштинска црта је да
патерналистички акт, без обзира на дефиницију,
‘циља на’ интересе протежеа.
У другу руку, аутономија изгледа мање
контроверзном. Онлајн Меријам—Вебстер речник
изнова даје једноставнију дефиницију: „особина или
стање да се буде самосвојним; посебно: право да се
влада самим собом” (Merriam—Webster, 2010). Ипак,
аутономија може имати много аспеката, а
дефиниција која укључује моралне интересе може
гласити: индивидуална аутономија је идеја која
генерално схваћена реферише на капацитет да се
93
буде самосвојна личност, да се живи у складу са

својим сопственим разлозима и мотивима, а не да ти
мотиви и разлози буду продуковани од стране
манипулативних и криво орјентисаних спољашњих
сила (Christman, 2009). Изгледа, како мислимо, да
аутономија често, али не и увек, може ‘циљати на’
интересе пацијента. Оба принципа остављају
интересе, према којима су орјентисани,
недефинисаним.
3. Асиметрије
Обично се претпоставља како су аргументи
базирани на аутономији јачи од оних који се
оснивају на патернализму, што је повезано са нашим
разумевањем (неки аспекти овог концепта датирају
још из антике), према коме је свако господар свог
живота. Постоји, међутим, битна асиметрија између
значаја који аутономија и патернализам могу да
имају: док се прилично лако примењују у
евентуалним захтевима за одлучивања која
фаворизују продужење живота, дотле је њихова
снага, када се примењују као правила понашања
усмерена на укидање живота, прилично ограничена,
нпр. у неким допустивим формама еутаназије
(Allmark, 2002: 255—257). Ови уобичајени аспекти
ових правила често се пограшно разумеју.
Најистакнутија асиметрија појавиће се у
случају када аргумент базиран на аутономији треба
да фаворизује укидање живота, док, истовремено,
аргумент базиран на патернализму треба да
94
фаворизује продужење живота. Када је пацијент

изгубио сву вољу за животом, упркос доброј шанси
да ће он/она профитирати од терапије, аргумент
базиран на патернализму ће се, иако слабији, још
увек најчешће употрабљавати. У прилогу др
Дражена и његових колега имамо потпуно супротан
аргумент, тј. када је мишљење експерата
патерналистички фаворизовало смрт [и интенцију за
укидањем терапије], али је пацијент [под утицајем
рођака] одлучио да настави ‘борбу’ и продужи са
очигледно узалудном терапијом, тј. пацијент се
одлучио ‘за живот’. Чињеница да је одлука базирана
на аутономији и да је тежила ка продужењу живота,
удвостручује снагу аргумента. Приговор је
постављен као питање, да ли је одлука пацијента
била у потпуности аутономна. Уколико треба
доказати да је ово случај, онда је потребан моћан
контрааргумент, из разлога што би ваљало да доказ
теоретски противуречи жељи пацијента и да
истовремено фаворизује укидање живота. У оваквим,
крајње теоретским, околностима треба презентовати
веома моћну евиденцију о постојању насилне
принуде, као и постојање озбиљног и јаког
ограничења аутономије пацијента. Наравно, ово се
не може демонстрирати. Ипак сматрамо да, као
додатак, такође треба размотрити и одређен број
других мотива. Они би требало да се примарно
оснивају на емоцијама и осећању дужности осталих
блиских особа, и да, у принципу, буду базирани на
различитим интересима које пацијенткиња има, а
који су конституисани и још увек присутни у њеном
животу. Доцније ће се ово јасније разматрати.
95
Стога мислимо да, уколико пацијент

експлицитно и поуздано изрази своју жељу да
настави са мерама продужења живота, упркос томе
што је квалитет даљег живота процењен
незадовољавајућим, онда постоји мало сумње у
оправданост спровођења пацијентове одлуке, те
бисмо требали да и даље пратимо ток терапије без
обзира на одсуство рационалне медицинске потврде.
Дозволите нам да се сада окренемо неким
специфичним интересима пацијента.
4. Аутономија: интереси и емоције

Изгледа како се наведена ситуација пуно не
разликује од учесталијих ситуација, у којима
управљамо наше интенције мотивима који су
дефинисани нашим интересима, који пак, с друге
стране, могу бити динамично условљени нашом
интеракцијом са околином. Да ли је наш живот
вредан живљења и колико у њему имамо
задовољства зависи у многоме од ових односа, те се
наше опредељење не може објективно измерити.
Верујемо да интересе пацијентових блиских рођака,
који можда неће бити у позицији да изразе своје
интенције и неће бити доступни консултовању,
такође треба респектовати, макар теоретски. Као што
смо аргументовали на другом месту (Pavlovic, Divac,
2005: 178—182), емоционални интереси других
личности, које можемо укључити у близак
емоционални круг пацијента [чланови породице, при
чему чланство није лимитирано само на блиске
рођаке], значајни су за овакве одлуке, уколико и од
96
онда када засигурно играју значајну улогу у развоју

пацијентових етичких и моралних мотива и ставова
током њеног/његовог живота.
Људи су често мотивисани бригом за своју
околину, посебно бригом за своју блиску фамилију.
Професор Роџер Скрутон тврди: „Живот постаје
вредним кроз односе са осталима, у којима
заједничке наклоности и вредновања дају подстрек
нашим вољним акцијама и дају им значај—значај за
друге, који их сагледавају и одређују као вредне”
(Scruton, 2010: 23—24). Уколико син изрази жељу да
мајка настави са живљењем и уколико је таква жеља
презентована са примарним интересом који је
довољан разлог да се таква одлука донесе, онда је, за
мајку, то извесно вредан подстрек да настави да
‘живи’. Њени лекари су је, без сумње, известили о
блиској смрти, док су очигледно ‘спољашњи’
утицаји који су је омели у аутономији прилично
детермисани и прогресивни. Консеквентно својој
иницијалној одлуци да прекине са узалудном
терапијом, која је везана за потпуни губитак свих
интенционалних аспеката менталног живота,
пацијенткиња себе затиче у стању лишеном свих
интереса. Интересовање њеног сина очигледно
доводи до обнављања њене првобитне бриге за
чланове породице [и њене бриге за њихове интересе]
и дозвољава поновно успостављање претходно
изгубљених интенционалних аката њеног менталног
живота, стога и њен живот постаје вредан живљења.
Можемо изнова, на пољу које ће омогућити
јасније сагледавање проблема и у сврху јачег
97
аргументовања, поставити исто питање: да ли је

морално погрешно убеђивати оваквог пацијента да
настави са узалудном терапијом? Покушајмо да
замислимо обрнуту ситуацију, у којој нека мајка
инсистира на узалудној терапији док је син убеђује
[успешно] да одустане од терапије. Да ли ће бити
испоштована аутономија пацијента уколико се ово
догоди? Претпостављам да ће многи лекари
одговорити негативно, илустовањем асиметрије
између захтева за принципом аутономије и захтева за
патернализмом, поштујући могуће исходе.
Изгледа као да покушавамо да прихватљивост
утицаја пацијентове околине, просудимо у складу са
оним што ми сматрамо пожељним, при чему
занемарујемо важност пацијентовог емоционалног
круга (Prinz 2006: 29—43, Haidt 2007: 998, Huebner,
Dwyer and Hauser 2009: 1—6). Оваква просудба може
се видети у ситуацијама у којима неко жели да
настави са животом, док ‘ми’ судимо како живот
није вредан живљења, или када неко жели да умре,
док ‘ми’ верујемо да би било рационално да настави
да живи. Често покушавамо да објективно одредимо
животне вредности других људи, а ово је вероватно
погрешно. Ипак питање, да ли можемо знати шта ће
бити ‘објективно’ у оваквим ситуацијама,
превазилази могућност давања јасног одговора и
представља изазов (Averill, Kasarkis and Segerstrom
2007: 243—254, Albert et al. 2005: 86—74). Заиста
скорашња студија (Lulѐ et al. 2008: 397—403) је
експлицитна. Субјективни квалитет живота тешко
хендикепираних људи, оних који пате од
амиотрофичне латералне склерозе, упоредив је са
98
квалитетом живота здравих људи. Како се тврди у

едиторијалу на исту тему (Forstl 2008: 395—396),
мере скраћења живота пацијентима, за које се
претпоставља да имају сличне патње, не могу се
више рационално оправдати као ‘ослобођење од
патње’. Жеља да се живи је валидан циљ, те не би
ваљало да нас економски притисци друштва дотичу.
Пацијент може бити попустљив према таквим
захтевима, а такав избор, може бити, није израз
њене/његове аутономије. Овај пример даље показује
да, у ситуацијама које изгледају веродостојним за
промовисање одлука о скраћењу живота, постоји
виши степен поверења према принципу аутономије и
истовремено више резервисаности према принципу
патернализма.
Због тога ће бити најважније и најлакше
запамтити, да принципи аутономије и патернализма,
са додатком објашњења њиховог обичног
разумевања (Engelhardt 1996: 321—330, Agich 1993:
100—101, Beauchamp and Childress 2009, Beauchamp
2003: 269—274), садрже важне асиметрије, те да су
оба кориснија када су у супротности тенденцији за
скраћивањем живота, него када се употребљавају,
могуће једва изузетно, против тенденција које су у
корист пролонгирања живота. Флагрантан пример
претставља италијански случај који је изазвао горку
реакцију италијанског прeдседника (The Case of
Eluana Englaro). Овакве ситуације захтевају
интензивну пажњу психолога и социјалних
психијатара. Уколико они не могу да достигну
рационалну одлуку, различиту од препоруке
одржања живота, онда мора бити прихваћено да
99
одлуке ‘pro vita’ не могу бити оповргнуте

рационалним аргументима.
Превод са енглеског: Иван Николић
Agich GJ (1993) Autonomy and Long—Term Care. Oxford Unev
Press, pp. 94: 100—101.
Albert SM, Rabkin JG, Del Bene ML, Tider T, O’Sullivan I, et al.
(2005) Wish to die in end—stage ALS. Neurology 65: 86—74.
Allmark P (2002) Death and dignity. J Med Ethics 28: 255—257.
Averill AJ, Kasarskis EJ, Segerstrom SC (2007) Psychological
health in patients with amyotrophic lateral sclerosis. Amyotroph
Lateral Scler 8: 243—254.
Beauchamp T, Childress FJ (2009) Principles of Biomedical Ethics,
Oxford, UK Oxford University Press.
Beauchamp TL (2003) Methods and Principles in Biomedical
Ethics. J Med Ethics 29: 269—274.
Christman J, “Autonomy in Moral and Political Philosophy”, The
Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2009 Edition), Edward
N. Zalta [ed.], accessed 1st June, 2010.
Dan Harms D “Ethical Principles and Guidelines for the Protection
of Human Subjects of Research”, [The Belmont Report], United
States Department of Health, Education and Welfare, from U. S.
Health & Human Services website, attended 21st June, 2010.
Drazen JM, Desai NR, Green P (2009) Fighting on. N Engl J Med
360: 444—445.
Dworkin G “Paternalism”, The Stanford Encyclopedia of
Philosophy (Summer 2010 , Edward N. Zalta [ed.], forthcoming,
Accessed 21st June 2010.
Dworkin G (1988) The Theory and Practice of Autonomy
Cambridge University Press.
100
Engelhardt HT Jr (1996) (1st ed. 1986) The Foundations of

Bioethics. Oxford University Press, pp 321—330.
Engelhardt HT Jr (2001) The Many Faces of Autonomy. Health Care
Anal 9: 283—297.
Forstl H (2008) The will to live instead of euthanasia. Dtsch Arztebl
Int 105: 395—396.
Fried TR, Stein MD, O’Sullivan PS, Brock DW, Novack DH (1993)
Limits of Patient Autonomy Physician Attitudes and Practices
Regarding Life—Sustaining Treatments and Euthanasia. Arch
Intern Med 153: 722—728.
Haidt J (2007) The New Synthesis in Moral Psychology. Science
316: 998.
Huebner B, Dwyer S, HauserM (2009) The Role of emotion in moral
psychology. Trends Cogn Sci 13; 1—6.
Lulѐ D, Hȁcker S, Ludolph A, Birbaumer N, Kűbler A (2008)
Depression and Quality of Life in Patients With Amyotrophic
Lateral Sclerosis. Dtsch Arztebl Int 106: 397—403.
Merriam. Webster online Dictionary, accessed 17. 1. 2010.
Pavlovic D, Divac S (2005) Ethics of concerns and life cessation
decisions: when emotions are all what remains. Eubios Journal of
Asian and International Bioethics (EJAIB) 15: 178—182.
Prinz J (2006) The emotional bases of moral judgements.
Philosophical Explorations 9: 29—43.
Scruton R (2010) Timely death. J Anȁsth Intensibeh 3: 23—24.
Suber P, Paternalism (1999) in Gray CB [ed.], Philosophy of Law:
An Encyclopedia, Garland Pub. Co, II. 632—635.
The case of Eluana Englaro, died February 9, 2009, AFP—
Wednesday, February 11, 2009. Internet ref, accessed 5 Sept, 2010.
101
6. Моралне дилеме на крају живота

-Између Нове и Старе Европе.
Контроверзна морална питања ће вероватно увек

производити немилосрдне сукобе. Мислим да таква
питања могу бити следећа: да ли постоји безвредан
људски живот; да ли постоји врховни ауторитет који
може надјачати појединачна права; да ли ће
напредовање науке оспорити наша најосновнија
морална увјерења, или, још јаче, да ли идемо према
дехуманизираној будућности? Или насупрот, kao
што је често у својим предавањима истицао
професор Владета Јеротић, нека нова логика која је
изван нама до сада познате логике, ће нам омогућити
да боље користимо интуицију тако да ће људски род
досећи ипак неку светлију будућност.
Нећу покушавати да дајем одговор на ове
последње дилеме, али одговори на претходна питања
су, бојим се: Да, етичари би рекли, људски живот
понекад није вредан живљења. Да, инструменти
државне власти или "наука о медицини" понекад
могу негирати права појединаца. Наравно,
унапређење медицине би могло да понуди неке
терапеутске могућности које неће бити доступни
свима и постојаће контроверзе око расподјеле и
рационализације ресурса. С друге стране,
побољшања људске врсте, учињена доступним кроз
102
генетско програмирање и друге моралне изазове,

постаће чешће у будућности и вероватно увек ће
постојати контроверзе око тога. Све је то верујем
мање више сигурно. Али сва ова питања, тврди се,
нису таква да се мора покренути аларм. Морамо бити
на опрезу, али сва ова питања, ако се њима рукује
„нормално“, неће нарушити морална начела и неће
бити вероватно да ћемо се морати одрећи својих
интуиција права, правде и хуманизма. Аларми које
активирају лаички посматрачи су преурањени и
нереални. Верујем да је проблем погрешно
разумевање појмова личности, живота, вредности,
аутономије, еутаназије, патернализма, које не само
узбуђени лаици "браниоци права и правде" па често
ни филозофи, готово никада не разматрају довољно
дубоко. Погледајмо нека од ових питања.
Савремена контроверзна морална питања, на
пример, су она која се тичу концепта еутаназије (или
„помоћи у умирању“). Она могу припадати једној од
две крајности: или могу бити врло теоретска, или
напротив врло конкретна. У модерно доба, посебно у
Европи после Другог светског рата, питање је било
веома осетљиво и посебно у социјалистичким
земљама, врло интензивно расправљано и пажљиво
обрађено. Теоретска граница се састоји од бриге о
томе да ли неко треба да се уплиће у "послове"
природе, или чак конкурише са Божјом вољом (ако
ова постоји). Или, на сличан начин, да ли треба
следити одређени строги на пример деонтолошки,
утилитарни или неки други правац. С друге стране,
проблем на практичној страни етике је у
немогућности да се у довољној мери унапред опишу
103
околности у којима би се могла појавити морална

дилема, а то би могло угрозити примену виших
прихваћених принципа. Немогућност „довољно“
описивања било чега у свету је прилично општа
појава, али нам она релативно ретко смета у обичној
свакодневници. Ипак, кад су морална питања по
среди, осећамо се нелагодно и несигурно ако таква
питања имају конкретне и важне моралне
импликације.
Постоји посебно актутна дебата о томе да ли
постоје услови за морално дозвољено прекидање
живота (Rachels, 1980, Angell, 1988). Чини се,
престанак живота се увек може довести у питање,
чак и са најпрецизнијим дефиницијама околности. У
принципу, ниједан облик консеквенцијализма - који
прописује да наше поступке треба водити њиховим
поседицама - не може дати прави одговор за оно што
треба чинити, јер не постоји извесност о томе како ће
се различити агенти (људи), чије понашање се не
може контролисати, понашати у конкретној
ситуацији (Nietzsche, 1968, Rawls, 1973, 1993,
Williams, 1973).
Као резултат тога, неизвесност, без обзира колико
мала, остаје. Овде би можда требало више да се каже
о томе, мада консеквенцијализам није у фокусу овог
нашег рада. Зато ћемо поменути само један од
многих примедби на консеквенцијализам - проблем
израчунавања и предвиђања исхода - јер су читаоци
вероватно већ упознати са проблемима предвиђања у
природним наукама. Да би наша акција била
оправдана својим циљевима (консеквенцијалистичка
104
логика), мора бити сигурно да не само да су циљеви

исправни и добри, већ ће бити и исправни ако ће
повећати "добро" (Frankena, 1963), и да се тај
жељени исход може са сигурношћу предвидети. Ако
то не би баш тако урадили, онда би базирали наше
акције на основу пуких намере, тј. некаквих
"предвиђања" која можда неће бити остварена. На
пример, макро догађаји којима се бавимо у физичкој
науци су често веома предвидљиви. Насупрот,
консеквенцијалистичке калкулације укључују
предвиђање друштвених догађаја (и медицинска
наука може бити неке посебне врсте блиске
друштвеним наукама). И истина је,, наша
предиктивна моћ за друштвене догађаје који су
укључени у таква предвиђања је веома ниска
(Ruben,1990; Rosenberg, 1992) те стога су
консеквенцијалистички циљеви у начелу хипотетски:
то нису онда добра исхода који би оправдали
конзервационалистички акције, већ пуке намере, и то
је где конзеквенцијалистичка моралност пропада.
Слаба тачка конзеквенцијализма и утилитаризма,
што је посебан случај конзеквенцијализма, виђена је
веома рано од стране великог броја критичара, од
којих су неки били прилично познати, као, на
пример, крајем 19. века, Ниче, или недавно, Бернард
Вилиамс. и Џон Ролс. Ниче, у књизи „Воља за моћ“
из 1888. (Nietzsche, 1968), спомиње утилитарни
метод и примећује да последице често могу да буду
сасвим непознате. Џон Ролс, на више места у својој
"Теорији правде" (Rawls, 1973) испољава забринут
због тешкоћа израчунавања корисности и
предвиђања у утилитарним аргументима. Такође, у
105
"Политичком либерализму" (Rawls, 1993), Ролс каже:

"(...) такви облици јавног расуђивања (телеолошке
теорије правде; ДП) имају тенденцију да буду
политички неупотребљиви (...)" или истиче “изразито
спекулативну природу и огромну сложеност ових
калкулација” (консеквенцијалистичке калкулације
користи; ДП). Да додамо још, још један значајан
морални филозоф који се успротивио утилитаризму
и који је такође разматрао проблем предвиђања
жељених догађаја био је, као што је горе наведено,
Бернард Вилијамс (Williams, 1973).
Комбиновање таквих принципа са принципом
предострожности (Epstein, 1980; Arrow, Fischer,
1974).) је обавезан и нарочито када су неки догађаји
мале вјероватноће потпуно неприхватљиви (нпр.
смрт пацијента). Заиста, не мислим да су
“непланирани ефекти” које би Доктрина двоструких
ефеката прихватила (Anscombe. 1982; Woodward,
2001), такви да би их требало прихватити и да би
такво расуђивање било оправдано као део неке
корисности, чак и ако би ти такви ефекти биле врло
вјероватни - другим речима, кад је нежељени ефекат,
који прати жељени ефекат, једноставно сасвим
неприхватљив. (Тома Аквински заслужан за увођење
принципа двоструког ефекта у његовој дискусији о
допустивости самоодбране у Summa Theologica.
Горе описани аспекти, теоријски и примењени,
укључују одређени ниво прелиминарног договора о
томе да ли би могао постојати људски живот који
није достојан постојања. Сигурно је да је одобравање
одлуке "да престану постојати" - а то је значење
106
умирања - радије него "да настави постојати", само

по себи апсурдно, јер аргумент, очигледно, има само
једну стварну алтернативу. Међутим, у вези са
питањем еутаназије, на пример, без обзира на
православну теоријску позицију, етичари би се
најчешће сложили да „у принципу“ могу постојати
околности у којима би одређена помоћ у умирању
била морално дозвољена. Еутаназија је сама по себи
морално неутрална и њено изворно значење, "добра
смрт", није одбојно; мада то у неком околностима
може бити проблематично.
Нејасноће везане за овај концепт уводе значајну
дозу неодређености и мноштво проблема о којима се
расправља међу еточарима (Michalsen, Reinhart,
2006; Kuiper, i sar.; 2007; Truog, 2006; Solsona i sar,
2006; Del Nogal Saez, 2006; Beauchamp, Davidson,
Brody, 1975). Заиста, древна реч је увек имала веома
опште значење, те је немогуће прецизно је
дефинисати, иако је увек претпостављало да је особа
која ће умрети сама донела одлуку и да тај чин има
јасну самоубилачку компоненту. Хипократ, као што
се може видети из Хипократове заклетве (иако
можда он није њен прави аутор), забранио је лекару
да обавља било шта попут терминалне помоћи.
Сократ, с друге стране (на прелазу из 5. века пне) не
противи се довољно сопственом погубљењу.
Касније, у 4. веку, грчка филозофија је експлицитно
непријатељска према самоубиству. Аристотел
инсистира да је самоубиство само по себи
ненормално и неправедно, и стога је забрањено
законом; чак је, према њему, самоубилачки чин
сматран кукавичким чином (Aristotle, Nicomachean
107
Ethics). Бројни биографи Александра 3. Македонског

(Великог) описују око 325. године пне добровољну
смрт старог и болесног индијског мудраца, Калана,
који је следио Александра (Arrian; Diodorus Siculus;
Plutarch; Quintus Curtius Rufus). Краљ је у великој
мери поштовао Каланову одлуку, мада као ученик
Аристотела то вероватно није одобрио, али је
организовао спектакуларан, свечани догађај.
Наравно, ово није био први сусрет Македонаца или
Грка са херојском, добром смрћу - познатом барем
још у време Хомера.
Реч "еутаназија", међутим, није коришћена од
стране ових првих аутора, али је тај концепт
несумњиво постојао. Касније, према Tезаурусу
Језика Грчког Хенрија Етиена (Stephanus, 1572) један
број грчких аутора користио је реч еутаназија
(αυτανασια) да означи "добру смрт", нпр. Атине ски
писци (342-291), Филон Јеврејина (280-220) или
Полибиј (190-85), а касније су и Римљани су високо
хвалили "еутаназију". Цицерон (106-43) (Cicero) или
касније Суетониус (70-140) (Suetonius) користио га је
када је писао о смрти цара Октавијана Августа, који
је сам, према Суетониусу, чак дефинисао “ту грчку
ријеч” да опише “лаку, безболну, добру смрт која
прати успешну смрт.
У овом тексту ограничили смо значење
"еутаназије" према Бошаму и Давидсону (Beauchamp
и Davidson, 1983) што одражава савремени концепт
који је веома различит од самоубиства, будући да
радња (или неактивност, као у пасивним облицима
који дозвољавају пацијенту да умре) може да буде
108
обављена од стране друге особе која, у складу са

експлицитним или претпостављеним жељама или
интересима особе која одлучи да умре или ће умрети,
испуњава ту жељу. Нажалост, понекад се не могу
одредити интереси или жеље оних који ће умријети.
Ми смо негде другде тврдили да у таквим
случајевима, емоционалне бриге других људи могу
понудити смернице за такве одлуке (Pavlovic, Divac,
2005).).
Истина, емоционални приступ може бити од
посебне важности у горенаведеним околностима, и
код критично болесних пацијената гдје постоји
дилема да ли да се продуже мере за одржавање
живота или не, када сви други приступи не успевају,
и треба их проценити као неопходне и довољне за
одлучивање. Особе које су уложиле највише емоција
(најближи рођаци пацијента) биле би особе чије би
мишљење требало значајно да утиче на одлуку о
престанку живота код пацијената који се иначе, на
основу осталих критеријума, не би квалификовали за
одржавање живота. Тада би интензивна
комуникација са емоционално заинтересованим
особама била одговарајућа метода која би могла
довести до одлуке која би могла задовољити моралне
и онтолошке критеријуме. Ово би могао бити начин
одлучивања само када се одлучује о томе да ли да се
продужи живот или не, али сигурно не када се
одлучује да ли да се прекине живот, за шта би ове
претпостављене жеље или интереси били неопходни,
али не и довољни.
109
Широко је распрострањено мишљење да би

увођење прецизнијих правила и нових различитих
закона решило горе наведене дилеме. Ја у то сумњам.
Још једна мисао се уплиће у ову комплексну дилему:
вредан живот није нешто што ми сами разумемо као
такво или схватамо. Живот постаје вредан кроз
односе с другима, у којима узајамна наклоност и
поштовање подижу наше поступке из домена
задовољстава и дају им значај - значај за друге особе
из окружења које их поштују и признају као достојне
индивидуе. (Scruton, 2010).
Као што Роџер Скрутон инсистира: „Друштво које
је потпуно у складу са моралним законом, у којем
права, дужности и правда имају предност над свим
интересима и наклоностима, отуђило би људска бића
која га чине, и таква друштва се распадају јер у
таквом друштву не би ппостојала никаква разлика
између суседа и странаца, или између странца и
пријатеља. Људима је потребна сигурност коју
обећава морални закон и навика договора. Али
људма је такође потребно нешто више: веза између
наклоности и симпатије која их повезује са својим
сусједима, што ствара заједничку судбину - што води
људе да деле једни с другима туге и радости. ”
(Scruton, 1996)..
Као што сам раније поменуо, ако је тачно да се у
моралним аргументима уопштавања не могу
директно применити на појединости, онда се увек
мора судити de novo. Али на основу чега? Ако су
индивидуални интереси (concerns) та основа и ако
наша брига управља и нашом одлуком, онда не
110
постоје универзални морални принципи (или постоје

- али само неколико таквих принципа) који се заиста
универзално примјењују. Тада је наша нада за правду
и моралност која ће бити у складу са неким
моралним принципима узалудна. (Pavlovic, 2011).
Заиста, “одлуке о престанку живота и пројект
планирања живота обиљеженог старењем ће и даље
бити питања за која се воде битке у рату култура.
Након сукоба око побачаја, отвара се нова линија
расцепа у ратовима култура, која се односи на одлуке
о "крају живота", а посебно на бригу за старије.
(Engelhardt, 2010).
Наравно, ако бисмо могли да знамо само шта је
добро "чему све тежи", могли бисмо вероватно
усвојити неко херојско решење и зарадити део славе
за себе. Ипак, шта је онда добро? Можемо се
сложити са Аристотелом да је ово комплексна
еудемонија или неко преведено “задовољство”, или
може бити “процват живота”, ма шта то тако
величанствено и опште добро било (Kraut R, 2007).
Чини се да се читав интелектуални живот се састоји
од веровања, и од преласка из једног веровања у
друго кроз оно што се назива 'расуђивање'. Веровања
дају знање и грешку; они су носиоци истине и лажи.
Психологија, теорија знања и метафизика се врте око
веровања, а на основу онога што сматрамо
веровањем, зависи и наш филозофски поглед у
великој мери. (Russell, 1921).
Неки филозофи су предлагали много
напредније и често фантазистичке концепте и често
су долазили, у својм изјавама чак изнад онога што би
111
Pages removed
Del Nogal Saez, F (2006): Opiates at the end of life in an emergency

department in Spain: Euthanasia or good clinical practice? Intensive
Care Medicine, 32, 1086–1087.
Diodorus Siculus: Library of History, 17. 107.
Engelhardt, HT Jr. (2010): Finitude, Scarce Resources, and End-of-
Life Decision-Making, Journal für Anästhesie und
Intensivbehandlung 3, S. 19.
Engelhardt, TH Jr. (1996): The foundations of Bioethics, 3-31.
Frankena KW (1963): Ethics, Englwood Clifts, H. J., Prentice Hall,
Inc, 13.
Epstein, L.S. (1980): Decision-making and the temporal resolution
of uncertainty. International Economic Review 21 (2) 269–283.
Michalsen A, Reinhart K (2006): "Euthanasia": A confusing term,
abused under the Nazi regime and misused in present end-of-life
debate. Intensive Care Medicine 32, 1304-10.
Kraut, R (2007), What is good and why, the ethics of well-being,
191-204, Harvard University Press.
Kuiper AM, Whetstine ML, Holmes LJ, Streat S, Burrows C R,
Seppelt I, Crippen D (2007): Euthanasia: a word no longer to be
used or abused. Intensive Care Medicine, 33, 549–550.
Nietzsche F (1888): The Will to Power (Note), in Portable
Nietzsche, Walter Kaufmann W (Ed.) (1968), Viking Press, New
York, 457-458.
Pavlovic D, Divac S (2005): Ethics of concerns and life cessation
decisions: when emotions are all what remains, Eubios Journal of
Asian and International Bioethics (EJAIB)., 15, 178-182.
Pavlovic D, Beyond paternalism, in Ethics for an aging world-2,
International conference, Columbus, Ohio, USA October 8-9,
2011(Co-Organiser), http://ethics-morals2.osu.edu/
Plutarch, Life of Alexander, 73, 3-5.
Quintus Curtius Rufus: The History of Alexander the Great 10, 1-
end, supplement, by the translator Jean Freinshemius, in the French-
114
Latin edition, Lille 1712.

Rachels J (1980): More Impertinent distinctions and a defense of
active euthanasia. In: Regan, T. (Ed.) Matters of Life and Death:
New Introductory Essays in Moral Philosophy, Random House Inc.
Rosenberg A (1992): Economics – mathematical politics or science
of diminishing returns? The University of Chicago Press, Chicago,
chapter 1.
Rawls J 1973 (first published 1972): A Theory of justice, Oxford
University Press, 170, 320-325.
Rawls J (1993): Political liberalism, Columbia University Press,
New York, 162.
Ruben D-H (1990): Singular explanation and the social sciences, In:
Dudley Knowles D (Ed.), Explanation and its limits, Cambridge
University Press, Cambridge, 95-117.
Russell B (1921), The Analysis of Mind, Duke University Press,
231.
Scruton, R (2010): Timely Death, Journal für Anästhesie und
Intensivbehandlung, 3 S. 24.
Scruton, R (1996): Philosophy, principles and problems,
Continuum, 113.
Stephanus H (Estienne, Henri.) (1572): Thesaurus graecae linguae.
Geneva, book III.
Solsona JF, Campos JM, Vazquez A, Diaz Y (2006): Comment on
“End-of life care: Is euthanasia the answer“ by R. Truog. Intensive
Care Medicine, 32, 1661
Suetonius: Vita Imperatorum (August, 99).
Truog R: End-of-life care: Is euthanasia the answer? Intensive
Care Medicine 2006, 32 6–8.
Williams B: in: J. J. Smart and Bernard Williams (1973):
Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press
(уводни параграф, први и други део).
115
Woodward, PA (ed.) (2001): The Doctrine of Double Effect:

Philosophers Debate a Controversial Moral Principle. 50–66.
Notre Dame, University of Notre Dame Press.
116
7. Рецензије између чињеница и

контекста8
1. Научни текст
Проблеми везани за научна рад и објављивање и
вредновање научног рада су комплексни и протежу
се од тривијалности, преко заблуда и квази науке, до
плагијата и превара разних врста. Једни су везани за
производњу самог научног рада; други за сам
теоријски прилаз науци уопште. Обрадићемо
наравно само неке од многих и тим редом, с намером
да се евентуално идентификују недостаци и можда
сугеришу поједина решења.
Ја ћу овде у првом делу углавном говорити о
тексту који најчешће садржи резултате
екперименталних истраживања. Данас, часописи који
објављују такве текстове су рецимо британски Nature
или амерички Science. Ти часописи нису уско
специјализовани ни за једну област науке и
објављују текстове како из природних тако и из
друштвених наука, политике науке, просвете или чак
литературе. Многе врсте екстрема свакако постоје,
од часописа који су више популарни, до оних који су
толико специјализовани и користе технички језик те
да веома мали број људи, чак и стручњака, може да
прати све текстове.
8
Излагање на скупу „Научна критика и стручне рецензије“, одржаном
17. маја 2017, у оквиру циклуса Српска историографија данас.
117
Објавити текст у научном часопису најчешће

значи објавити резултате свог научног рада, те је то и
неки доказ да научник, који је често плаћен за
научни рад, документује тај свој рад (рецимо
сакуплањем неке врсте поена) и показује да је
заслужио своју плату. Или се користи као доказ о
квалитету рада и помаже у напредовању у
хијерархији институције у којој ради, помаже у
тражењу посла, од најниже степенице па до добијања
новца за велике пројекте или добијања високих
положаја у научној администрацији.
Финансирање научног рада је везано за општу
научну активност и посебно за објављивање
резултата. У Западној Европи, на пример, научни рад
се финансира на доста једноставан начин. Свака
институција, која има једну или више научних група,
има (поред плата) један мали сопствени годишњи
буџет сразмеран потребама и могућностима, како би
опстала и на његову висину утичу "поени" који
делом долазе управо из објављивања, али не
значајно. Тај буџет финансира само потрошни
материјал; инвестициона средства (куповина
инструмената) се набављају од пројеката и по
конкурсима. Студенти су само помоћна радна снага,
мада обављају велики део посла али финансирају се
најчешће споља из посебних пројеката, конкурса,
индустрије, те нису оптерећење за научне установе.
Уз то, научна установа сама прави пројекте и добија
додатна потрошна и инвестициона средства, која су
онда веома значајна, и таква да могу да набављају
инструменте и некад чак плаћају студенте -
докторанте. Пројекти су разне величине и дужине.
118
Индустрија има интереса да финснсира науку јер

тако олакшава пореско оптерећење. Повремено (на 5
или 10 година) врши се прегруписавање истраживача
и институција, на које сад утичу раније споменути
поени.
2. Научни часописи
Издавање часописа је скуп посао али на срећу
данас постоје разни видови њихове производње, те је
тако број часописа ипак веома велики, а њихова
разноврсност таква да овде сигурно нећемо моћи да
опишемо више него неколико екстрема и типичних
часописа - модела. Као уопште у издаваштву, код
научних часописа постоје такви где је један човек
сам издавач, и штампар, те све почива на једној
особи. То је данас наравно ретко и то су радије
"билтени" малих или већих научних институција.
Насупрот, типичан велики часопис има много
запошљених који обављају најразноврсније
функције.
На слици 1 су шематски приказане процедуре код
подношења чланка за штампу и ја нећу улазити у
детаље. За ову прилику је важно напоменути да се
због практичних разлога сами резултати научног
рада као и тачност навдене литературе у начелу не
проверавају, мада има и изузетака. У сваком случају
уредник, тј. часопис може да одбије сваки текст и
процедура није демократска, мада се тежи неком
формалном гласању. Мањи часописи економишу и
на особљу и на процедури тако да постоје све врсте
рада. Ја ћу описати други екстрем, како је кад један
119
човек опслужује чак више часописа - нешто што

постаје данас свакодневница у часописима и чак
великим издавачким кућама чешће с Блиског и
Далеког Истока.
Слика 1. Идеална процедура рецензије
Тамо где једна и две особе обављају све послове,

чланци обично стижу интернетом преко унапред
припремљених онлине формулара. После сасвим
површног прегледа, чланци завршавају код
рецензената. Даља комуникација рецензент-аутор
пролази практично без трећег лица, које ће некад
(ако постоји) само у завршној фази интервенисати,
прихватити текст или га одбити. Глави уредник је ту
обично неплаћена особа која се само изузтно
ангажује, а рецензенти су, као и у горњем случају,
такође волонтери (најчешће анонимни за аутора) а
квалитет рецензије се ретко проверава. Растући број
часописа и потреба за рецензијама је један од
кључних проблема у научном издаваштву. У оба
случаја све исправке врше сами аутори и издавач
120
није дужан да врши било какве корекције текстова.

Стара рутина лектуре текстова од стране
професионалних лектора је углавном напуштена.
Неки часописи захтевају и завршно форматовање
текстова да буду спремни за штампу (прелом) што
додатно оптерећује ауторе. Најзад, часописи су
суверени и ту је врло мало демократије мада добра
аргументација код конфликата помаже. Репутација
часописа не гарантује квалитет сваког појединачног
чланка. Могуће је да нико од уредника поднесени
чланак и не види, и да текст буде препуштен серији
нестручних рецензената, који ће га или читати
површно, или своју нестручност допуњавати
информишући се на Википедији (лична искуства).
Ипак, вероватноћа да ће се то десити великом
часопису је мала.
3. Од матрица и папируса до комјутера

У историји издаваштва је било неколико момената
који су битно утицали на ширење писане речи.
Експлозија медија, која задобијају најразноврсније
форме, од писане речи, филма, постера и интернета,
доводи до много добрих али и лоших последица. У
науци то има за резултат необуздано ширење. како
научних институција, које производе све већи и већи
број научних текстова, тако и друге врсте резултата
интелектуалне делатности и производа који
произлазе из овако развијених комуникација. Само у
области објављивања штампаних научних радова,
суочени смо са непрегледном шумом радова и
публикација те је чак у некој уској области, изузетно
121
тешко имати комплетан преглед значајних новина. За

саме научнике правило "публиковати или нестати"
постаје стварност, јер се квалитет научног рада на
жалост, често процењује само на основу
публикација. Објективне тешкоће у одређивању
вредности научних радова сад се испољавају још
више. С једне стране, производња научних радова
ниске научне вредности постаје огромна; с друге
стране та цела призводња је сасвим непрегледна, те
се и вредност значајних напредака у науци загушује
присуством тривијалних информација.
Морам да напоменем да овде није реч о
вредновању целокупне научне делатности која, сем
објављивања резултата рада, има много других
компоненти које се морају такође узети у обзир
приликом валоризовања рада у научној установи.
Један научник може да се бави делом или већином
тих делатности. Он пише пројекте, изводи
експерименте, добија стипендије, води студенте на
докторату, држи предавања студентима, представља
пројекте/резултате/ и ван свог факултета, пише
чланке, о свом раду и шире, комуницира, рецензира
радове, саветује јавност, и тд. Све горе наведене
активности се морају користити у вредновању
научног рада, мада није изузетак да поједини
истраживачи веома сузе своју активност на неке од
њих, те зато и ту заиста нема правила. Постоји
тежња (у северној Америци и делом Енглеској) да се
поменути послови и формално разделе тако да од
спровођења конкретног и непосредног
истраживачког рада, настава и организација рада
буду јасно одељени. У ове друге спадају најчешће
122
директори институција, професори или друго

административно особље. Кад је та активност и
формално подељена, те особе онда немају
тенденцију да се уписују као аутори научних радова,
јер им заправо то није ни посао. Тиме се избегавају
конфликти о ауторству, а можда се и процена
научности рада делимично поједностављује. У
Европи па и код нас, то још није одељено и
конфликти постоје.
Проблем који остаје је шта одређује вредност
научног рада и како спровести вредновање у пракси?
Није јасно како се поменути проблем вредновања
научног рада може решити, а да се не угрози слобода
мишљења, изражавања и слобода науке. Свакако
није могуће ову горе споменуту поплаву науке
прецизно регулисати законом. Не треба сметнусти с
ума да је у начелу сваки научни часопис најчешће
нека врста приватног предузећа и подлеже законима
слободног тржишта. То се односи како на избор
чланака, њихово представљање, до најситнијих
елемената таквог једног предузећа где су слободе
деловања максималне. Како научни рад у основи
има, или треба да има неку вредност, поставља се
проблем не само како то осигурати, већ како имати
увид у значајније или научне резултате који су од
интереса, те како у начелу одредити вредност тих
производа научног рада, кад је то у облику научног
текста.
У начелу, сам научни рад се веома тешко може
поуздано вредновати. Из историје науке знамо да су
неки изузетни проналазци брзо долазили до потврде
123
док су други морали да чекају више десетина или

стотина година. Неки су и пре тога пали у заборав и
сведоци смо повременог проналажења давних
генијалних решења која су стајала заборављена; или
како су нека неправедно била одбачена и нису никад
угледала светлост дана. Штампање резултата
истраживања у научним часописима у великим
тиражима је требало да реши тај проблем.9
Не само да је закључено да је најчешће могућ само
неки начелан, формални, принципијелан суд о
научној вредности текста, већ се прибегло и некој
врсти посредног вредновања - на основу квалитета
часописа где је текст објављен. А да би се часопис
вредновао били су потребни мерни инструменти.
фактор утицаја, импакт фактор - ИФ (impact factor,
IF)10 се показао прилично ефикасним, мада он мери
само колико се чланци које неки часопис објављује
цитирају11. То је значи само један индеx, те се убрзо
9
Dr. Eugene Garfield, оснивач и Chairman Emeritus, ISI, пише: (...) And
in the '60s we invented the journal "impact factor." After using journal
statistical data in-house to compile the Science Citation Index® (SCI®) for
many years, ISI began to publish Journal Citation Reports® (JCR®)3 in
1975 as part of the SCI and the Social Sciences Citation Index® (SSCI®).
(SCI® Journal Citation Reports®: a bibliometric analysis of science
journals in the ISI® database. Philadelphia: Institute for Scientific
Information, Inc.®, 1993.)“, са:
http://www.mrcophth.com/publishorperish/impactfactor.html, датум
приступа 2. 2. 2018.
10
Фактор утицаја (impact factor) за одређену годину - рецимо, 1997 -
израчунава се како следи (слика 2): ИСИ броји број цитата из 1997.
године на радове објављене у претходне две године, 1995. и 1996. и
дели се према броју чланака објављених за време тог периода.
11
Garfield E. Citation analysis as a tool in journal evaluation. Science
(1972) 178:471-9; Citation indexing for studying science. Nature (1970)
124
појавила серија различитих индекса (видети ниже).

Ни један од њих не мери директно научни профил
часописа већ само неке аспекте. О непоузданости
таквих индекса је често критички писано, али је
остало на томе да се они и даље употребљавају уз
неопходне резерве12.
Многи универзитети уводе корекције, некад је то
чак на државном нивоу, као на пример у Немачкој
227:669-71; Which medical journals have the greatest impact? Ann. Intern.
Med. (1986) 105, 313-20.
12
Фактори утицаја (impact factor - IF) нису нека апсолутна мера. Из
анализе информација доступних из ICI јасно је да се не може и не
треба узимати у обзир фактор утицаја као меру квалитета како
часописа, тако и аутора. Фактор утицаја је био снажно критикован:
(…) because there are so many molecular biology papers that can cite each
other. Although these limitations are (or should be) well known, journals
routinely use impact factors to evaluate their editorial performance, to
attract the best papers and to market themselves to potential subscribers.
There is nothing wrong with a little friendly competition, but it should not
be taken too seriously. The main problem is that impact factors are being
increasingly used for a purpose for which they were never intended, namely
to evaluate individual applicants for jobs or funding.“ (Impact Factors:
Arbiter of Excellence? As originally published in The Physiologist, (2002),
45, 4, 181. Frederick Hecht, Barbara K Hecht Avery A Sandberg, The
journal „impact factor“: a misnamed, misleading, misused measure, Cancer
genet Cytogenet, (1998).77-81. "House of Commons - Science and
Technology - Tenth Report".
https://publications.parliament.uk/pa/cm200304/cmselect/cmsctech/399/399
12.htm (датум приступа 4. 6. 2018). Per O Seglen, Why the impact factor
of journals should not be used for evaluating research Br. Med. J. 314, 498-
502 (1997).Deciphering impact factors, Editorial, Nature neuroscience,
(1998) 1, 8, 641–642.
125
(Arbeitsgemeinschaft der Wissenschaftlichen

Medizinischen Fachgesellschaften e.V. - AWMF)13. Та
Слика 2. "Научна вредност"
препорука се данас масовно игнорише и мада је

административна процедура поједностављена,
13
http://www.awmf.org/awmf-online-das-portal-der-wissenschaftlichen-
medizin/awmf-aktuell.html (датум приступа 3. 5. 2018).
126
злоупотреба доводи до непријатних отпора због

многих неправди које та злоупотреба производи.
Рецимо, одмах се показало да ће коришћење ИФ
довести до фаворизовања, примењених наука или, у
медицинским истраживањима, клиничких студија и
студија које користе high-tech методе, као што је
молекуларна биологија; или ће фаворизовати
институције које имају стицајем околности
разгранату колаборацију (истаживања у области
нуклеарне физике, патохистологија,
епидемиологија), институција које се баве
примењеном науком (комуникације, саобраћај). Или
ће фаворизовати институције које су већ
профитирале од неравномерне расподеле средстава,
због неких претходних политичких преимућстава -
истраживачи те институције су, на пример, били на
високим политичким функцијама и сл. (као што је
био случај у Србији). Те институције ће се онда боље
сналазити у таквим проблематичним системима
вредновања.
Ово је везано и за утицај инвестиција на научни
рад. Интересантно је да дуплирање материјалних
средстава које институција добија или дуплирање
особља, повећава већ уходану производњу научних
радова не аритметичком већ често геометријском
прогресијом, те је борба око средстава и око
повећања особља стална. Систем „часопис с високим
ИФ – институција“ која производи чланке за такав
часопис, постаје спрега која сама себе лансира у
научне висине. Механизам је релативно прост.
Фаворизован је научни рад који је резултат
127
Pages removed
degranulation triggered by very dilute antiserum against IgE".

Nature (1988), 333 (6176): 816–8.
Eckert, Stine , The Guttenberg Plagiarism Scandal , Myths Through
Germany’s Leading News Magazine , Journal of Communication
Inquiry, (2015) 39, 3.
Martin Fleischmann, M, Stanley Pons, and Marvin Hawkins,
Electrochemically induced nuclear fusion of deuterium. J.
Electroanal. Chem. (1989) 261: 301 and errata in 263. (http://lenr-
canr.org/acrobat/Fleischmanelectroche.pdf; датум приступа 2. 2.
2018).Garfield, Eugene. Citation analysis as a tool in journal
evaluation. Science (1972) 178, 471-9.
Garfield, Eugene. Citation indexing for studying science. Nature
(1970) 227, 669-71.
Garfield, Eugene, Which medical journals have the greatest impact?
Ann. Intern. Med. (1986) 105, 313-20.
Hecht, Frederick, Hecht K Barbara Sandberg A Avery, The journal
„impact factor“: a misnamed, misleading, misused measure, Cancer
genet Cytogenet, (1998).77-81.
Pavlovic, Dragan, Usichenko Taras, Lehmman Christian. The last
bite was deadly - About responsibility in scientific publishing. Clin
Hemorheol Microcirc. (2014) 57(2): 95-9.
Pavlovic, Dragan, Taras Usichenko, Christian Lehmann. Clash of
Confidence and Responsibility in Scientific Publishing, Dalhoisie
Medical Journal, (2014) 40, 2, 30-32.
Павловић, Драган, Политика, Београд, у рубриц „Погледи”:
Наука почива на поверењу, Политика, Београд, 13.09.2013;
Нема добронамерних превара, Политика, Београд, 24.10.2013;
Шта је стварно објављено у румунском, Политика, Београд,
24.10.2013;
Ругање у огледало, Политика, Београд, 11.11.2013;
Лопта је у пољу академских институција, Политика, Београд,
12.11.2013.
148
Seglen, O Per, Why the impact factor of journals should not be used
for evaluating research, Br. Med. J. 314, 498-502 (1997).
Pavlovic, Dragan, Christian Lehmann, Michael Wendt, For an
indeterminist ethics. The emptiness of the rule in dubio pro vita and
life cessation decisions, Philos Ethics Humanit Med. (2009 May 14),
4(1):6. http://www.peh-med.com/content/pdf/1747-5341-4-6.pdf
(виђено 3. 6. 2018).
Đurić, Z Dragan, Boris Delilbašić, Stevica Radisic, Evaluation of
transformative hermeneutics heuristics for processing random data,
Metalurgia International (2013),18, 6: 98. Free PDF може се наћи
на: http://media.hotnews.ro/media_server1/document-2013-09-18-
15602463-0-metalurgia-international-6.pdf (датум приступа 10.
10. 2013).
Теодоровић. Душан, Папазјанија од енглеских фраза као научни
рад, , Политика, 10.09.2013. рубрика „Шта да се ради“.
Wise, Jacqui,, Boldt: the great pretender. Br. Med. J.. (2013) 19;
346:f1738.
Књиге
DeRose, Keith. ‘Solving the Skeptical Problem’ in Sosa and Kim,
ed., Epistemology: An Anthology (Blackwell, 2000).
Nozick, Robert, Knowledge and skepticism, u Bernecker S. and
Dretske F, ed., Knowledge (Oxford, 2000).
Nozick, Robert , The Nature of Rationality (Prиnсtone University
Press, 1993), 93-100.
Nozick, Robert. Philosophical Explanations, Oxford University
Press (Oxford, 1981). 50, 703-706.
Popper, Karl, Open society and its enemies, (Routledge 1996)
(1945), књига 1, глава 9 и белешке за ту главу).
Popper, Karl, The povery of historicism, 3, 21, (Routledge 1991;
1957).
149
Popper, Karl, The myte of the fraimwork (Routledge 1994). (глава 2

третира ftaimwork, глава 3 критику piecemiel engeniring).
Rawls, John, A Theory of justice( Oxford University Press; 1973).
(First published 1972), 170 and 320―325.
Rawls, John, Political liberalism (Columbia University Press, New
York; 1993): 162.
Sokal, Alan et Jean Bricmont, Impostures intellectuelles, (Éditions
Odile Jacob, octobre 1997).
William, Bernard s, Utilitarianism: For and Against Edited by:
Smart JJ, Bernard Williams. (Cambridge University Press; 1973).
Интернет сајтови
AWMF. http://www.awmf.org/awmf-online-das-portal-der-
wissenschaftlichen-medizin/awmf-aktuell.html (датум приступа 3.
5. 2018).
Beall’s list of predatory publishers (листа сумњивих идавача и
часописа): https://beallslist.weebly.com/ (датум приступа 3. 5.
2018).
Garfield, Eugene, SCI® Journal Citation Reports®: a bibliometric
analysis of science journals in the ISI® database. Philadelphia:
Institute for Scientific Information, Inc.®, 1993.“,
http://www.mrcophth.com/publishorperish/impactfactor.html
(датум приступа 2. 2. 2018).
"House of Commons - Science and Technology - Tenth Report".
https://publications.parliament.uk/pa/cm200304/cmselect/cmsctech/
399/39912.htm (датум приступа 4. 6. 2018).
Pavlovic, Dragan. U odbranu profesora Miće Jovanovića i dr
Nebojše Stefanovića i u odbranu Univerziteta.
https://www.academia.edu/11372339/U_odbranu_profesora_Mi%C
4%87e_Jovanovi%C4%87a_i_dr_Neboj%C5%A1e_Stefanovi%C4
%87a_i_u_odbranu_Univerziteta (датум приступа 5. 5. 2019).
150
Pavlovic, Dragan. Dobronamerni, verovatno lažni docenti/profesori

i slaba analiza "plagijata" (Tehnički dodatak).
https://www.academia.edu/9965723/Dobronamerni_verovatno_la%
C5%BEni_docenti_profesori_i_plagijat_i_njegova_nestrucna_analiz
a_Tehni%C4%8Dki_dodatak_ (датум приступа 5. 5. 2019).
Performance Ranking of Scientific Papers for World Universities”,
National Taiwan University, http://nturanking.lis.ntu.edu.tw/ (датум
приступа 20. 10. 2013).
Shanghei Ranking: http://www.shanghairanking.com/index.html
(датум приступа 20. 10. 2013).
„Science Direct“: http://info.sciencedirect.com/scopus/scopus-in-
detail/tools (датум приступа 20. 10. 2013).
Корисне адресе за анализу објављених чланака:

h-Index calculation, идите на:
http://www.southampton.ac.uk/library/research/bibliometrics/factsh
eet03-hindex-gs.pdf
или директно на:
https://www.mat.unical.it/ianni/wiki/ScholarHIndexCalculator
http://www.harzing.com/popbook.htm
http://www.chemconnector.com/2011/04/23/calculating-my-h-index-
with-free-available-tools/
http://www.southampton.ac.uk/library/research/bibliometrics/factsh
eet03-hindex-gs.pdf
https://addons.mozilla.org/en-US/firefox/addon/scholar-h-index-
calculator/
151
8. Наука и њен контекст
Рећи за оно што јесте да није или за оно што није да јесте
је неистина,
док рећи за оно што јесте да јесте или за оно што није да није,
је истина.
(Аристотел, Метаф. 1011б25-28 )
__________________________________________________
Да ли је наше веровање, а незнање о свету који нас
окружује, поузданији водич за наше деловање? Да ли
контекст у који верујемо да постоји може да нас
наведе да игноришемо факте које управо видимо?
Нисам сигуран. Било би корисно погледати шта је то
уопште контекст и како нам он помаже да решимо
обичне свакодневне проблеме. Овде нема довољно
места за целовиту анализу те ћу, у сасвим редукова-
ном облику, представити контекстуализам који син-
тетише главне црте ширег спектра идеологија, које
се посебно тичу погледа на свет, веровања, истине и
факата, а поједине од њих ћу успут само споменути
као Фрегеов „принцип контекста“ (Frege, 1884) или
неке друге аспекте (Derrida, 1976. и 1986: 167-8);
један пример од ових последњих ће бити нешто
детаљније изложен. То ћу учинити зато што је кон-
текстуализам не само једноставан већ пре свега омо-
гућава да се назру катастрофалне последице таквих
мишљења кад се она злоупотребе ван контекста
(Nozick, 2000; DeRose, 2000). Ово може да делује као
апсурд, мада наравно није. Примера из свакодневног
живота је много. Четири истраживача, један из Бео-
152
града и три из Лондона, су се недавно лажно пред-

ставили, ризиковали сопствену част, како би се част
једног или двојице доктора наука у Србији угрозила
(Павловић, 2013). Ово није била усамљена појава
(Pavlović, 2015a и 2015b). Њихове анализе критико-
ваних научних радова су биле површне, али то никог
није забрињавало. Намера да се неки људи осуде на
научном нивоу је била оправдање за сваки и било
какав начин аргументисања. Како је то било уопште
могуће? Удубивши се мало у те проблеме разоткрио
ми се један пернициозан и деструктиван начин
мишљења, који изгледа потиче – из добрих намера.
Контекст је био „такав“, рекоше да је то дух времена
(Zeitgeist). Дискурс или наратив то дозвољавају, чак
диктирају шта је истина а шта неистина. Речи не зна-
че оно што ми мислимо да значе. Концепт је поље
нејасних ивица (постмодернизам је кажу управо то).
Уосталом ни морал ни истина не постоје (марксизам
чак не спомиње ни морал ни правду, кажу). Свет је
индетерминистичан (квантна механика то доказује).
Хајзенбергов принцип неодређености је незаобила-
зан. Поред тога, ништа није сигурно, а математика
поготво, Курт Гедел (Kurt Gödel) је то доказао. Наука
уосталом не почива ни на чему, а интуиција је најбо-
љи оријентир у науци (различите форме научног
интуиционизма). Ово не тврде они који су ове теори-
је засновали већ тврди повећи број оних који те тео-
рије интерпретирају („интерпретатори“). Не мислим
да су саме теорије погрешне, али мислим да су
интерпретације тривијално нетачне. Прецизније, да
су горње тврдње чиста глупост и надам се да ћу
показати зашто.
153
У свакодневном животу у обавези смо да наше

акције заснивамо на веровању, а не на знању јер нам
знање није доступно у новим ситуацијама, а опера-
ционо условљавање (operational conditioning) има
закаснели ефекат и захтева ланац појачавајућих
механизама (Nozick, 1993: 93-100; 1981: 50, 703-706).
Такође, не можемо рачунати на процењивања на
основу вероватноћа исхода која би омогућила можда
адекватне али закаснеле акције. Веровање се пак
ослања на искуства везана за „типичне контексте“
глобалних услова (Nozick, 1981) за које већ поседује-
мо типичне одговоре. Проблем је што су глобални
услови, ти типични контексти, такође веровања. Ово
ће поменуте „интерпретаторе“ (ово се најчешће не
односи на оригиналне ауторе) поменутих теорија
навести на катастрофалне закључке: да је све рела-
тивно, да истине нема, нема морала, правде и да фак-
ти немају вредност – истину преноси само контекст.
Закаснели тумачи тих теорија заборављају при том
да такви закључци ипак и у основи припадају само
неком специфичном контексту, коме та теорија тако-
ђе припада и да се не могу буквално превести изван
тог њиховог контекстуалног оквира. То би била
основна замерка таквим интерпретацијама. Сви горе
поменути закључци, не само да нису заступани од
аутора поменутих теорија, већ су сасвим погрешни и
плод су недозвољеног излажења из самог контекста
поменутих теорија (Sokal, Bricmont, 1997; Sokal, 1996;
Seglen, 1997; Wise, 2013). Они су изгледа плод маште
површног, квазинаучног, квазифилозофског, перници-
озног мишљења необразованог човека који у шуми
нових сазнања тражи свој пут – али не у учењу и
154
тешком раду, већ кроз лак живот незнања и узима не

пречицу, већ странпутицу. Понекад, велики часописи,
као што је Наука (Science) прибегавају перфидним
методама како би се рецимо отарасили конкуренције
слободних on line часописа, која све више узима маха
(Bohannon, 1913; Pavlovic i sar, 2014a i b).
Не треба сметнути с ума да је такав начин мишље-
ња узрокован не само једним од поменутих „фило-
зофских праваца“ већ целом том збирком промаше-
них тумачења која су утицала једно на друго, а која
су била резултат разумних покушаја мислећих људи
да формулишу нашу свеопшту стварност. Исто толи-
ко колико је било, чини се, тешко конструисати ком-
плексне погледе на свет, свет који је велика и веро-
ватно и нерешива загонетка, утолико је било лакше
некима да резултате тих искрених напора вулгаризу-
ју до самог и чистог незнања. Не кријем убеђење да
верујем да су не само скандали о лажним докторати-
ма и плагијатима (бар код нас, и не сви) често били
производ оваквог начина мишљења, већ да је криза
данашњег света, од бомбардовања Југославије, уни-
штавања Блиског Истока и безумне политике дана-
шњице директан резултат тог горе поменутог перни-
циозног начина мишљења, „обогаћеног“, код воде-
ћих политичких кругова, омиљеном утилитарном
логиком или концептима позајмљених из науке.
Овде нећу проширивати дискусију о заблудама ути-
литарне логике (Pavlovic и сар, 2009; Williams, 1973:
Rawls, 1973; Rawls, 1993)
155
У начелу свака телеолошка, тј. последична логика

директно умањује вредност појединачних факата јер
наше акције вреднује не према њиховом моментал-
ном значењу и моменталној вредности, већ према
очекиваној користи у некој будућности. То свакако
упућује на актуелни или неки будући контекст који
би одређивао како се наше деловање вреднује, а то
би и одређивало и епистемички значај актуелних
факата, тј. њихову актуелну истинитост или лажност.
То свакако удаљава од чињеница тј. факата и наводи
на давање примата контексту. Слично је са вулгари-
зовањем ефемерности концепта научне парадигме
која, како нам је сугерисао Thomas Kuhn, бива повре-
мено замењена новом парадигмом („paradigm shift“)
(Kuhn, 1970)
Или као што је то случај с вулгаризовањем концеп-
та уопштавања (deductive generalisations) и научних
закона на којима се не само наука већ и наше
мишљење у начелу заснива (као што је управо и сам
овај став) – даваће често, оправдано или не, примат
контексту. Заблуда да постоји нека веза с науком ми
изгледа фундаменталном. Ако би се узело да се науч-
но знање заснива на дедуктивно-номологичком обја-
шњењу (ДН-модел, Hempel) (Hempel, 1942; Hempel
& Oppenheim, 1948) и да се може порекнути ако би се
нашли примери очигледне супротности (контрапри-
мери) некој научној тврдњи, види се да то са контек-
стуализмом није случај. Ту контрапример не пориче
контекст већ се факти који су у супротности са кон-
текстом занемарују. У науци постоји начин да се
пребрзо поричу научни закони увођењем помоћних
хипотеза, али то је ретка појава, док је у вулгарном
156
контекстуализму замеравање контрафаката сасвим

често.
У објављивању у науци такав начин мишљења
чини да часописи, посебно они из друштвених наука,
имају свој специфичан издавачки „концепт“. То чини
да је скоро немогуће објавити нешто у групи часопи-
са која се у погледу макроконцепата разликује од
концепата којима припада текст који је поднесен за
штампу. Аутори су тако подељени у „правце“ којима
припадају посебне, јасно издиференциране групе
које се не мешају. То не би било тако трагично да
такав начин мишљења нема даље грањање које се
завршава у практичној политици која онда омогућава
резоновања као она која су нам позната: да је иреле-
вантно ко је изазвао Gleiwitz incident (Био је део опе-
рације Химлер; инсценираних инцидената на пољ-
ској граници како би нацистичка Немачка оправдала
напад на Пољску августа 1939); каo да није важно ко
је подметнуо бомбу на пијаци „Маркале“; да није
важно шта се заправо десило у Рачку 1999. године;
да је ирелевантно да ли је Садам Хусеин имао хемиј-
ско оружје; ирелевантно да ли је Сирија, тј. Асад заи-
ста 5 пута користио хемијско оружје (или је то био
ИСИС). Контекст је ту, чини се важнији, а он је уна-
пред дефинисан. Контекст сачињава збир општих
карактеристика које чине да појединачни факти
немају значаја. Такво закључивање упућује такође на
став да се побољшање друштва не може остварити
побољшавањем и исправљањем појединачних факата
и малим побољшањима већ да само глобалне проме-
не доводе до напретка. Није таква убеђења ширила
само Француска револуција, као и марксизам или
157
постмодернизам; то исто, само у нешто измењеној

форми имамо још увек на многим микронивоима.
Континентална филозофија, постмодернизам и

контекст
Неки правци у континенталној филозофији су карак-
теристични по томе што отворено подређују значење
чињеница (факата) контексту. Као пример навешћу
заједнички рад француског филозофа Gilles Deleuze и
психоаналитичара Félix Guattariа Qu’est-ce que la philo-
sophie? (Deleuze & Guatari, 1991) (Детаљније о томе,
као и за одломке на енглеском, видети Додатку).
“Континентална филозофија“ стоји, на известан
начин, наспрам „англо-саксонске филозофије“ као
модерном наставку логицизма и аналитичке и поста-
налитичке филозофије. Била би наравно лудост гово-
рити о њој као изолованој појави. У континенталну
филозофију се могу убројити многе филозофске
струје које су се развиле у Европи у прошлом веку
почевши негде с феноменологијом и егзистенцијали-
змом, па преко модернизма, структурализма, постмо-
дернизма до постструктурализма – гранање се
сасвим сигурно ту не завршава. Избећи ћу да даље
класификујем ту филозофију и филозофе и остаћу да
их именујем “континенталним“, мада ћу имати на
уму углавном један сасвим узак али веома распро-
страњен француски бренд где би најпознатији пред-
ставници били Foucault, Deleuze и Derrida. Они су
често критиковани од стране колега из англо-саксон-
ског подручја. Те критике нећу цитирати јер се више
158
Pages removed
односе на аспекте које ја не обрађујем. Препоручујем

ипак неке скорашње коментаре физичара – филозофа
мада се ја такође нећу упуштати у њихову аргумен-
тацију која је необично јака (Sokal & Bricmont, 1999).
Тај огроман и разноврстан опус свешћу не само на
један сасвим редукован проблем, већ и на само један
његов аспект. Нас ће занимати само односи чињени-
ца и контекста, заправо: занемаривање значаја чиње-
ница које карактерише неке од континенталних
филозофа, а којима се на известан начин они супрот-
стављају инсистирању на чињеницама, што је карак-
теристично за англо-саксонску аналитичку филозо-
фију и касније правце (постаналитичку филозофију).
Мада у поменутој књизи (QP) наравно нема отворе-
них негација значаја чињеница и заступања тезе да је
контекст превасходан, текст који наводим (то је мој
утисак) управо указује на одсуство значајног „садр-
жаја“ те је цео текст један аргуменат и илустрација
метода наметања значаја контекста и игнорисања
чињеница. Као целина дело је представљено као
високо интелектуални дискурс који намерно багате-
лише „садржај“. Посредно понуђени контекст дис-
курса који је дат указује само имплицитно, на сам
„дубоки“ смисао те такве филозофије. Такав приступ
онда дозвољава (ови филозофи, верујем, тако мисле)
да се аутор потпуно отуђи од конкретних проблема и
да, користећи слободну литерарну форму готово пот-
пуно избегне да се бави фактуалним садржајем. Као
да се жели рећи: поједине чињенице су тривијалност
јер постоји нека општост која је једина суштинска и
вредна расправе. Шта је то та општост – остављено је
читаоцу да досегне на неки волшебан начин.
159
Можда читање таквих текстова има неку терапеут-

ску вредност или можда чак може да нас учини
бољим? Ја то не негирам експлицитно, мада нисам
дубоко убеђен да се такви ефекти могу очекивати.
Нећу такође негирати литерарну вредност тог текста
(књиге), али сматрам да је директна сазнајна вредност
таквог дискурса, ако је има, у најбољем случају триви-
јална.
Значај филозофског дела се тешко процењује и сва-
ка процена би била незахвална. Највећа сметња код
овог дела је што иде страница за страницом слобод-
них асоцијација, разних веза појма с другим појмови-
ма, спомињу се односи, разграњавања, без конкретних
примера, 200 страна шарених термина и асоцијација и
можда највише 10 страница факата. Тако нешто се
тешко чита и од читаоца се не може очекивати толико
разумевање и стрпљење да може да издржи та “пре-
влачења” преко страница – и да се тек по негде спо-
такне о нешто што можда носи неко значење. Може
се читати као модерна литература, као истраживање у
сфери асоцијација, маште или можда као поезија у
прози. Може се извести на сцени позоришта, нема
сумње! Или је то можда литература – само аутор нам
то не каже.
Последице „филозофије“ о којој пишем су далеко-
сежне. Занимљиво је да је у том смислу француски
„филозоф“ Бернард Анри Леви (BHL) отворенији и
смртоноснији. Док Делеузе пише о својим слобод-
ним асоцијацијама, што само по себи није опасно по
живот, БХЛ отворено износи флагрантне лажи које
преко милитарних инструмената Француске државе
160
посредно воде у смрт; рецимо, пошто по наговору

нашег филозофа, Француска бомбардује Гадафијеве
снаге и тиме директно помаже револуционарне исла-
мисте и води у смрт стотине хиљада – секуларних
или умерених Либијаца.
И то је све у свему апсурдно. А корен тога лежи
великим делом, хтели ми то или не, у нашим тежња-
ма да све подредимо контексту. Занемарујемо
важност појединих чињеница и лутамо међу нашим
апсурдним заблудама. На ResearchGate сам у више
наврата дискутовао о тој апсурдности (видети апен-
дикс).
Отпор апсурду: Постепена социјална побољшања

уместо револуција
Отпор том уверењу пружао је Karl Popper и
мислим да је вредно задржати се за часак на томе.
Реч је о инсистирању да се социјалне промене, тј.
побољшање социјалних односа може постићи не
искључиво глобалним променама – што сугерише
контекстуализам, већ насупрот, малим, појединач-
ним побољшањима појединачних фактора и микроа-
генаса и да не треба очекивати да само глобалне про-
мене доводе до побољшања квалитета живота.
Дискутујући о потреби за социјалним променама,
аустријски филозоф Karl Popper је тврдио да се
опште побољшање друштва (мислећи на социјалну
правду) постиже малим помацима, поступном техни-
ком зрно-по-зрно социјалног инжењерства, piece-
meal social ingenering (Popper,1996).
161
Овај став упућује директно на одбацивање контек-

стуалистичке тезе о потреби насилног мењања ком-
плетних социјалних контекста. Данашње стање дру-
штвених система у свету упућује на закључак да не
постоје околности где вулгарни контекстуалистички
прилаз треба и може да се прихвати. Ја такође претпо-
стављам да је за очекивати да се револуцијама и круп-
ним социјалним догађајима долази до побољшања,
ризично, непотребно и чак погрешно, јер резултати
најчешће изостану. Сама Француска револуција све-
дочи да крупне социјалне промене нису могуће једино
после револуција. Ниво социјалне правде постигнут је
у многим земљама без икакве крваве револуције слич-
не оној у Француској. Непосредан резултат Фрнцуске
револуције је био права хумана катастрофа. Резултати
друштвених промена виде се изгледа тек после дужег
времена. За комунистичке револуције се говорило да
су крупан корак напред. Тумачења њиховог значаја
још увек нису финална и ми не знамо шта ће будуће
генерације о њима имати да кажу.
Karl Popper поменуто социјално инжењерсво нази-
ва, како сам горе напоменуо, зрно-по-зрно социјално
инжењерство (piecemeal social ingeneering) (Popper,
1991).
Истина, можда су социјалне мере које данас посто-
је у већини западних земаља, а које су биле главни
мотор крвавих револуција, биле могуће и путем
дужег, поступног процеса, кроз серије спорих проме-
на које би резултирале у високе социјалне стандарде.
На пример као што је то било у Шведској и у другим
развијеним земљама Европе, надмашујући готово све
162
земље које су биле изложене „комунистичкој револу-

цији“. Данашња агресивна интервенционистичка
политика Америке, ратови у екс-Југославији и Укра-
јини с једне стране, и мирне транзиције које су се
десиле у многим земљама бившег Совјетског савеза
и у Кини, с друге стране, су важни примери предно-
сти постепених промена.
Karl Popper није ишао довољно у детаље, у кон-
кретне примере, у образлагању својих теза о piece-
meal револуцијама, и зато је можда и био нападан за
конзервативизам; критичари су били Adorrno и Gada-
mer. (Popper, 1994). Popper не објашњава превише
свој одговор, али одбацује те критике. Отпор круп-
ним брзим променама се заснива на ризицима које
излажу цела друштва за време увођења крупних про-
мена друштвеног реда. Уосталом, жртвовање чита-
вих генерација за несигурну добробит неких будућих
генерација један је од аргумената против утилитари-
зма. О томе сам горе кратко коментарисао. Често
позивање на принцип предострожности (Precautio-
nary Principle), поготово у законодавству Европске
Уније, у последње време упућује на закључак да се
обазривости у политичком деловању све више обра-
ћа пажња (European Environmental Bureau, 1999).
Занимљив је један прилаз Nicholasa Maxwella ставу
Popperа. (Maxwell, 1984) који, мада се оштро супрот-
ставља, не прихвата упрошћен Utopian концепт (који
Popper управо напада). Али, не напуштајући свој
концепт филозофије мудрости, који доста личи на
описани утопистички став, налази решење у примени
управо поступних промена примењеним на опште
163
механизме у планирању, спровођењу и кориговању

заједничких деловања, не напуштајући уходани гло-
бални приступ управљања друштвом. Моје је
мишљење да ту нема много више од неспоразума
између ова два филозофа науке. Дубља анализа ових
конфликата мишљења није овде од посебног интере-
са. Коста Чавошки има сличне замерке, изражавајући
сумњу да су крупније промене, које су некад потреб-
не, на овакав поступан начин могуће (Čavoški, 1975)
и пита се слично Piteru Winchu (Winch, 1974) како се
у начелу наше разумевање свеобухватнијих процеса
повезује са појединим микропроцесима. Објашњење
је наравно понуђено у списима социолога George Rit-
zera (Ritzer, 1979, 1981)
Мислим да евентуална неслагања потичу од суви-
ше буквалног схватања Popperовог концепта посте-
пених промена, које је према Popperу један доста
флексибилан и пермисивни концепт, превасходно
омеђујући људску делатност према радикалном и
утопијском инжењерингу, који он сматра опасним и
ненаучним.
Закључак
Вратимо се на наше конкретне микродогађаје.
Начин како се медији охоло и површно баве пробле-
мима универзитета и науке је погрешан и то треба
исправити. У случају да су неки докторати заиста
плагијати, ако се остане на голом мишљењу и не
спроведу нормалне стручне анализе, проблеми ће у
основи остати нерешени. Уколико детаљна, коректна
164
анализа не да потврду да плагијати постоје, корист

ће бити у томе што ће се у будуће тражити више
коректности у сличним случајевима. При том ауто-
номија универзитета мора остати неприкосновена и
ако би се ангажовала било која надуниверзитетска
тела то би нарушавало основне принципе слободе
научног рада. С друге стране, горе описано контек-
стуалистичко глобално одустајање од значаја поједи-
них ентитета и повођење за контекстом, атмосфером,
Zeitgeistom, повођење за владајућом нарацијом или
текстуалношћу, који су у моди у садашњем моменту,
или што је најчешће случај, или повођење за једно-
ставном, искључивом и грубом утилитарном полити-
ком, без поштовања принципа, и занемаривање разу-
ма, не доноси ништа добро. Такво схватање стварно-
сти носи ризике и могло би да буде у основи нових
превирања и водити у моралну нестабилност дру-
штва.
Једна од важнијих примена оваквог прилаза је не
само да се појединачни ентитети, тј. њихова когни-
тивна вредност, могу и треба посматрати изоловано
од контекста, већ да се побољшање социјалних одно-
са може постићи малим, појединачним побољшањи-
ма појединачних фактора и микроагенаса и да не тре-
ба очекивати да само глобалне промене доводе до
побољшања услова живота и социјалног напретка.
Проблеми везани за саму технику издаваштва и
односи истраживача-аутора, универзитета и тржишта
вероватно могу такође бити делом решени не неким
револуционарним радикалним променама самих кон-
цепата, већ постепеним побољшавањима, применом
Popper-овог концепта зрно-по-зрно социјално инже-
165
њерство (piecemeal social ingeneering). Одговор на

питање какав ће даљи утицај развој технологије
информација имати на „научни текст“, штампани
текст и универзитетску науку уопште, као и на кому-
никације у науци, припада самој науци која је отво-
рена према будућности, те се тешко може било шта
са сигурношћу предвиђати. Покушаји да се намећу
апстрактни контексти и занемарују факти су триви-
јално погрешни те их треба у начелу узимати с много
резерве или чак избегавати.
____________________________________________
ДОДАТАК 1
1. О Континенталној филозофији и постмодернизму
Француски филозофи (Deleuze i Guattari– писаћу даље у једни-

ни), дакле филозоф поставља себи задатак да одговори на пита-
ње шта је то филозофија. Каже да о томе нема много литературе
и да се то питање поставља некако на крају каријере (живота),
кад је све „обављено“. Одмах нам ипак каже да је филозофија
вештина формирања, проналажења и фабриковања концепата.
Дакле говориће се о концепту. О концептима, наравно, постоји
огромна литература. Они су пре свега предмет логике, когни-
тивних наука пре свега, психологије, и наравно филозофије,
лингвистике. У поменутом тексту међутим нема никакве основ-
не дефиниције концепата. Ништа што би се повезало са когни-
тивним наукама или психологијом или језиком, или оним како
се данас дефинишу концепти. Једноставно, ми незнамо одакле
почиње размишљање Deleuzeа. Где дакле стоји Deleuze, нажа-
лост, одговор нећемо пронаћи у овој књизи.
Велики део текста се састоји од серија питања која се нижу,
асоцијација сваке врсте које се односе на концепте, али само
166
као метафоре. Односе се на стварање концепата без много

даљих објашњења тог процеса. Тај креативни однос се само
спомиње, без дубље анализе те нема ничег директног, конкрет-
ног. То наводи читаоца да почиње да верује да је реч о литерар-
но – поетском, естетичком расправљању. Тешко је набројати
шуму асоциација које аутор нуди јер она, та „шума“ асоцијација
(то ћемо схватити кад књигу будемо прочитали) у ствари и
чини, као целина, ту књигу. То читалац схвати тек негде код
читања друге трећине књиге јер стално очекује да есеј почне!
Ту и тамо се појаве поједини специфични ставови, неколико их
је у ствари, те ћу успети да набројим чак већину од њих, мада
како вас не бих уводио у досаду којом књига обилује, узећу оне
само из првог дела књиге.
По Deleuze, на пример, неки концепти су кључни, примарни,
други су секундарни, а имају и многе друге „особине“ (онда
следи ређање асоцијација). Или, још “боље”, кад пише о томе
како настају концепти: разликује три периода у креацији конце-
пата. Дели их на: енциклопедију, педагогију и комерцијални
професионални тренинг (шта је то - заиста је загонетка за мене
и тако остаје до краја!). Концепти су повезани ... (итд). Има, уз
то, и неких конкретних тврдњи, као: наука захтева логичке ста-
вове (propositions), функције, а филозофија концепте. То вреди
да се објасни, али он се тиме не бави. На странама 28 – 34 обја-
шњава како ми сви имамо концепте који се разликују и зато је
дискусија практично немогућа. С тиме се наравно прилично
слажем, али је то само једна пука тривијалност. Затим, повреме-
не алузије на раније филозофе (само ређајући имена) треба,
вероватно, да нам назначе да то што он пише у ствари припада
филозофским проблемима (као да се сам аутор боји да читалац
сумња у то). И он то ипак чини обазриво, као да је реч о нечему
што је свакоме већ давно јасно (или би требало да буде). Не
спомиње, на пример, Хегелову Логику, не експлицитно, али
„биће“, “ништа” и везане појмове и односе, имплицира, као
настајање, иманентност и процесе везане за те појмове, те је
јасно да се сећа Хегела. Радост које ће читалац повремено осе-
тити кад је по неко познато име споменуто, и нада да ће се
коначно дискурс сместити негде у домен филозофских пробле-
ма, остаје, на жалост, без сатисфакције.
167
Примери. Дакле реч је о комбинацији где има можда 90% неве-

заних асоцијација и 10% конкретних ставова који се не доказују.
У другом делу (после 70-80 стране) асоцијације се настављају на
исти начин. Од целог текста, на пример на око 70 првих страни-
ца, могло би да има око пола стране (1/2 стране) конкретних
факата. У начелу има веома мали број конкретних идеја а између
тих епизода је маса текста која обилује асоцијацијама и не-
директно везаним размишљањима. Најпроблематичније је да у
начелу не цитира и не даје конкретне примере концепата, сем
једном или два пута (концепт „Ја“ код Cartesiusa ). Стоји додуше
у свакој глави по 1-3 наслова „Пример“, али то је мање пример а
више наставак те такве елиптичне дискусије. Није јасно зашто
аутор не користи примере концепата? Заиста, толико је обиље
концепата да је могао за све што тврди да наведе примере, знало
би се о чему је реч. Текст све у свему, мора се признати, јесте
„текст“, има свој ток, има неки смер, али није „пријатељски“ пре-
ма читаоцима.
Начелне примедбе. Пре свега, сматрам да се филозофија не

може и не треба да сведе само или углавном на формирање кон-
цепата, мада је то сигурно једна од карактеристика филозофије.
То како Deleuze пише личи ми на пример на Faucaulta и његову
тврдњу о „знању као моћи“ – тврдња која стоји, али не заслужу-
је толику филозофску конструкцију и тривијална је. Има других
извора моћи који су неупоредиво „моћнији“ итд. Deleuze такође
расправља надугачко и нашироко о тривијалностима. Личи на
друге континенталне филозофе где у једној целог књизи има 3
идеје и маса текста који нуди скоро сасвим невезане слободне
асоцијације аутора. Да ли су аутори саставили ову књигу на
основу регистрованог материјала са више сеанси слободног
асоцирања на психоаналитичком дивану, било би занимљиво
проверити.
Тумачења. Ово је дело високо цењено, посебно у Француској и

постоје бројне студије и прикази дела. Нажалост те студије
168
остају у истом жанру и не нуде решење загонетке. Најјаснији

текст који доста детаљно приказује посебно Deleuza и на енгле-
ском je: The Deleuze Dictionary, Revised Edition, едитовано од
Adrian Parr41. Много је ту аутора, те је оправдано очекивати
разноврсност прилаза и постоји нада да се ипак проnађе нешто
што указује на садржај дела, који је нама измакао. Нажалост у
„речнику“ нема паралела са нормалним дефиницијама речи и
израза („концепата“) већ је одмах необјашњено (!), више цити-
рано шта Deleuze пише. То је на жалост поново „непријатељ-
ски“ према обичном читаоцу који очекује, најзад, прежвакану
мудрост филозофа кога није схватио. Ретко сам, веома ретко,
ипак, могао да видим шта он о појединим стварима можда мисли,
мада ништа што мене посебно интересује. Досада којој се чита-
лац излаже читајући и тај „речник“ је консеквнтна и сасвим у
складу са главним аутором. Да, Deleuze наравно није Хегел, мада
остаје утисак да је желео да буде, али у свом времену. Нисам
сигуран да текст који се тешко чита, не зато што је аутор поку-
шао да објасни тешке појмове и тешку материју, већ зато што
аутор намерно пише комплексан текст и напише све што му пад-
не на памет, треба читати. (О евентуалној вези с Кантом и Фреге-
ом, видети ниже).
________________________________________________________
Одломци из превода на енглески: Gilles Deleuze i Félix Guatta-

ri, What is philosophy, preveli Hugh Tomilson i Graham Burzhell,
Columbia University Press, 1994. Original: Deleuze, Gilles и
Guattari Félix, Qu’est-ce que la philosophie? (1991/2005 by LES
ÉDITIONS DE MINUIT). (На жалост француски оригинал није
био лако доступан у електронској форми те га дајемо ниже као
копију. Странице се у преводу и оригиналу не поклапају. Еглески
превод, странице 18 и 21-22 одговарају у француском оригиналу
страницама 23-24 и 26-28).
41
Речник: http://vadeker.net/humanite/philosophie/vocabulaire_deleuze.pdf
(виђено 20. 07. 2018)
169
Еглески превод (странице 18 и 21-22)

p. 18
On the other hand, a concept also has a becoming that involves its
relationship with concepts situated on the same plane. Here concepts
link up with each other, support one another, coordinate their conto-
urs, articulate their respective problems, and belong to the same phi-
losophy, even if they have different histories. In fact, having a finite
number of components, every concept will branch off toward other
concepts that are differently composed but that constitute other regi-
ons of the same plane, answer to problems that can be connected to
each other, and participate in a co-creation. A concept requires not
only a problem through which it recasts or replaces earlier concepts
but a junction of problems where it combines with other coexisting
concepts. The concept of the Other Person as expression of a possi-
ble world in a perceptual field leads us to consider the components
of this field for itself in a new way. No longer being either subject of
the field or object in the field, the other person will become the con-
dition under which not only subject and object are redistributed but
also figure and ground, margins and center, moving object and refe-
rence point, transitive and substantial, length and depth. The Other
Person is always perceived as an other, but in its concept it is the
condition of all perception, for others as for ourselves. It is the con-
dition for our passing from one world to another. The Other Person
makes the world go by, and the "I" now designates only a past world
("I was peaceful"). For example, the Other Person is enough to make
any length a possible depth in space, and vice versa, so that if this
concept did not function in the perceptual field, transitions and
inversions would become incomprehensible, and we would always
run up a~ainst things, the possible having disappeared. Or at least,
philosophically, it would be necessary to find another reason for not
running up against them. It is in this way that, on a determinable
plane, we go from one concept to another by a kind of bridge. The
creation of a concept of the Other Person with these components
will entail the creation of a new concept of perceptual space, with
other components to be determined (not running up against things,
or not too much, will be part of these components).
170
P 21-22
The concept is therefore both absolute and relative: it is relative to
its own components, to other concepts, to the plane on which it is
defined, and to the problems it is supposed to resolve; but it is abso-
lute through the condensation it carries out, the site it occupies on
the plane, and the conditions it assigns to the problem. As whole it is
absolute, but insofar as it is fragmentary it is relative. It is infinite
through its surveyor its speed but finite through its movement that
traces the contour of its components. Philosophers are always reca-
sting and even changing their concepts: sometimes the development
of a point of detail that produces a new condensation, that adds or
withdraws components, is enough. Philosophers sometimes exhibit a
forgetfulness that almost makes them ill. According to Jaspers,
Nietzsche, "corrected his ideas himself in order to create new ones
without explicitly admitting it; when his health deteriorated he for-
got the conclusions he had arrived at earlier." Or, as Leibniz said, "I
thought I had reached port; but ... I seemed to be cast back again
into the open sea." What remains absolute, however, is the way in
which the created concept is posited in itself and with others. The
relativity and absoluteness of the concept are like its pedagogy and
its ontology, its creation and its self-positing, its ideality and its rea-
lity-the concept is real without being actual, ideal without being
abstract. The concept is defined by its consistency, its endoconsi-
stency and exoconsistency, but it has no reference; it is self-referen-
tial; it posits itself and its object at the same time as it is created.
Constructivism unites the relative and the absolute.
Finally, the concept is not discursive, and philosophy is not a discur-

sive formation, because it does not link propositions together. Con-
fusing concept and proposition produces a belief in the existence of
scientific concepts and a view of the proposition as a genuine "inten-
sion" (what the sentence expresses). Consequently, the philosophical
concept usually appears only as a proposition deprived of sense.
This confusion reigns in logic and explains its infantile idea of phi-
losophy. Concepts are measured against a "philosophical" grammar
that replaces them with propositions extracted from the sentences in
which they appear. We are constantly trapped between alternative
171
propositions and do not see that the concept has already passed into
the excluded middle. The concept is not a proposition at all; it is not
propositional, and the proposition is never an intension. Propositions
are defined by their reference, which concerns not the Event but rat-
her a relationship with a state of affairs or body and with the conditi-
ons of this relationship. Far from constituting an intension, these
conditions are entirely extensional. They imply operations by which
abscissas or successive linearizations are formed that force intensive
ordinates into spatiotemporal and energetic coordinates, by which
the sets so determined are made to correspond to each other.
Француски оригинал (стране 23-24 и 26-28).

23-24
Mais· mais d’autre part un concept a devenir qui concerne cette fois
son rapport avec des concepts situés sur le même plan. Ici, les con-
cepts se raccordent les uns avec les autres, se recourent les uns les
autres, coordonne leurs contours, composent leur problèmes respec-
tifs, appartiennent a la même philosophie même s’ils ont des histoi-
res différentes. En effet, tout concept, ayant un nombre fini de com-
posantes, bifurquera sur d'autres concepts, autrement composés,
mais qui constituent d’autres régions du même plan, qui répondent à
des problèmes connectables, participent d'une co-création. Un con-
cept n'exige pas seulement un problème sous lequel il remanie ou
remplace des concepts précédents, mais un carrefour de problèmes
où il s'allie à d'autres concepts coexistants. Dans le cas du concept
d'Autrui comme expression d'un monde possible dans un champ per-
ceptif, nous sommes conduits à considérer d'une nouvelle façon les
composantes de ce champ pour lui-même : autrui, n'étant plus ni un
sujet de champ ni un objet dans le champ, va être la condition sous
laquelle se redistribuent non seulement l'objet et le sujet, mais la
figure et le fond, les marges et le centre, le mobile et le repère, le
transitif et le substantiel, la longueur et la profondeur ... Autrui est
toujours perçu comme un autre, mais dans son concept il est la con-
dition de toute perception, pour les autres comme pour nous. C'est la
condition sous laquelle on passe d'un monde à un autre. Autrui fait
passer le monde, et le «je» ne désigne plus qu'un monde passé «
j'étais tranquille ... »). Par exemple, Autrui suffit à faire de toute lon-
172
gueur une profondeur possible dans l'espace, et inversement, au

point que, si ce concept ne fonctionnait pas dans le champ perceptif,
les transitions et les inversions deviendraient incompréhensibles, et
nous ne cesserions de nous cogner contre les choses, le possible
ayant disparu. Ou du moins, philosophiquement, il faudrait trouver
une autre raison pour laquelle nous ne nous cognons pas ... C'est ain-
si que, sur un plan déterminable, on passe d'un concept à un autre
par une sorte de pont : la création d'un concept d'Autrui avec telles
composantes va entraîner la création d'un nouveau concept d'espace
perceptif, avec d'autres composantes à déterminer (ne pas se cogner,
ou ne pas trop se cogner, fera partie de ces composantes).
26-28
Le concept est donc à la fois absolu et relatif à ses propre composan-
tes, aux autres concepts, au plan sur lequel il se de1mite, aux
problèmes qu'il est censé résoudre, mais absolu par les condensation
qu’il opère, par le lieu qu'il occupe sur le plan ,par les conditions
qu’il assigne au problème. Il est absolu comme tout, mais relative en
tant que fragmentaire. Il est infini par son survol ou sa vitesse, mais
fini par son mouvement qui trace e contour des composantes. Un
philosophe ne cesse pas de remanier ses concepts, et même d'en
changer ; il suffit parfois d'un point de détail qui grossit, et produit
une nouvelle condensation, ajoute ou retire des composantes. Le
philosophe présente parfois une amnésie qui en fait presque un
malade: Nietzsche, dit Jaspers, «corrigeait lui-même ses idées pour
en constituer de nouvelles sans explicitement l'avouer; dans ses états
d'altération, il oubliait les conclusions auxquelles il était précédem-
ment parvenu». Ou Leibniz:« Je croyais entrer dans le port, mais...
je fus rejeté en pleine nier». Ce qui reste pourtant absolu, c'est la
façon dont le concept créé se pose en lui-même et avec d'autres. La
relativité et l'absoluïté du concept sont comme sa pédagogie et son
ontologie, sa création et son auto-position, son idéalité et sa réalité.
Réel sans être actuel, idéal sans être abstrait ... Le concept se définit
par sa consistance, endo-consistance et exo-consistance, mais il n'a
pas de référence: il est autoréférentiel, il se pose lui-même et pose
son objet, en même temps qu'il est créé. Le constructivisme unit le
relatif et l'absolu.
173
Enfin, le concept n'est pas discursif, et la philosophie n'est pas une

formation discursive, parce qu'elle n'enchaîne pas des propositions.
C'est la confusion du concept et de la proposition qui fait croire à
l'existence de concepts scientifiques, et qui considère la proposition
comme une véritable « intension » (ce qu'exprime la phrase) : alors
le concept philosophique n'apparaît le plus souvent que comme une
proposition dénuée de sens. Cette confusion règne dans la logique,
et explique l'idée enfantine qu'elle se fait de la philosophie. On
mesure les concepts à une grammaire « philosophique » qui leur
substitue des propositions extraites des phrases où ils apparaissent :
on nous enferme sans cesse dans des alternatives entre propositions,
sans voir que le concept est déjà passé dans le tiers exclu. Le con-
cept n'est nullement unè proposition, il n'est pas propositionnel, et la
proposition n'est jamais une intension. Les propositions se définis-
sent par leur référence, et la référence ne concerne pas !'Evénement,
mais un rapport avec l'état de choses ou de corps, ainsi que les con-
ditions de ce rapport. Loin de constituer une intension, ces conditi-
ons sont toutes extensionnelles : elles impliquent des opérations de
mise en abscisse ou de linéarisation successives qui font entrer les
ordonnées intensives dans des coordonnées spatio-temporelles et
énergétiques de mise en correspondance d'ensembles ainsi délimités.
Apsurdities.
(Овај цитат је из неколико дискусија о проблему плагиаризма,

изборној кампањи Доналда Трампа и из неких других дискусија на
Интернету у којима сам учествовао.
https://www.researchgate.net/profile/Dragan_Pavlovic/contributi-
ons)
The above described is the well known sound of post-modernism,

often identified with continental or more precisely, French philo-
sophy. Since the post-modern approach, while producing just noise
in the philosophical discussion, did not produce so far, as not only
direct but not even as its side effects, any advancement in physics,
174
molecular biology or medicine, or any improvements in practical

daily life, let alone in technology or even in moral life, peace efforts
or in any way contributed to more sustainable life, I will not include
any further discussion about it here. In fact, since its sequel seem to
be present in the moral relativism, or even in destruction of judicial
international order and war escalation I must admit that some fee-
lings of disgust, may be not fully justified and subjective, prevent
me to say much more about it. I can introduce political bias in a sci-
entific community easily, but have to put at work some specific met-
hods.
This example will concern not opposing some scientific concept by
using political action but inverse: the opposing some political orien-
tation by using fallacious scientific methods. Using science is very
effective to persuade the masses and can be easily dissimulated. The
important aspect of the propaganda method is to imply the conclu-
sions and to avoid establishing links with the discussed facts. Here
is what I mean.
Imagine I belong to a community of political orientation A and we
strongly oppose the community that has adopted the political orien-
tation B. To persuade the scientific community to support our A-ide-
as, I will ask a question on RG which answer could discredit some
personality from the B-community. Here is how.
In France suitable question would be to elucidate some aspects of
racism and as an example, of whether some elements from the poli-
tical program of Mr. François (imagined name) imply that the pro-
gram may have some racist elements. Every political program is
susceptible that some elements of it may imply racism, so the questi-
on will certainly bring some fruits. The answers should, to be scien-
tific, limit on discussing the elements of racism and the facts, i.e.
the definition of racism, various forms of racism, sociological or
even philosophical aspect etc, etc. However, I, as the initiator, will
then bring the person of Mr. Francois as an example, and ignoring
sociological, psychological, semantic, historical elements, I will
promote the discussion that decidedly involves the personality of
Mr. Francois. In cases when the commentators would insist on facts
and the elements of racism in principle, I will discourage that line
of discussion.
175
If the community would be sufficiently permissive and passive, I

will succeed in my efforts to damage Mr. Francois and will almost
certainly disregard proclaimed objectives – to elucidate some
aspects of racism in principle. Certainly, if my initial objective was
to damage Mr. Francois, my objective will be attained.
As far as I know, we had on RG at least 2 such threads: during the
last elections in the US (trying to discredit Donald Trump), and one
recent and still running - on plagiarism (trying to damage certain
Serbian politicians). There are certainly some others of which I am
not aware.
The common feature of such attempts is to focus the discussion on
some personality and to avoid clarification of the facts and insist on
some more general aspects, structural or contextual aspects, persua-
sions or general principle without establishing the links with the
discussed facts. Number of logical fallacies are used and none of
them is specific for those discussions.
Везе с Кантом
Један други текст – одломке од Делуза о Канту и ноуменону из

Différence et repetition – читао сам на енглеском где се види да
он или не разуме ноуменон (познати Кантов концепт) или га
одбацује и појам користи као већина филозофа, да означи неке
друге појмове и односе и даје му неки сасвим други контекст и
значење. (Видети такође у: Kant‘s Critical Philosophy, The Doc-
trine of the Faculties.)
(…) The transcendental use consists in the following: that the under-
standing claims to know something in general (therefore indepen-
dently of the conditions of sensibility). Consequently, this somet-
hing can be the thing as it is in itself; and it can only be thought of
as suprasensible (‘noumenon‘). But, in fact, it is impossible for such
a noumenon to be a positive object for our understanding. Our
understanding does indeed have as a correlate the form of the object
in general; but this is an object of knowledge only precisely in so far
as it is qualified by a diversity with which it is endowed under the
176
conditions of sensibility. Knowledge of the object in general which

would not be restricted to the conditions of our sensibility is simply
an ‘objectless knowledge‘. ‘The merely transcendental employment
of the categories is therefore really no employment at all, and has no
determinate object, not even one that is determinable in its mere
form‘ (CPR A247—8/B304). Из: Gilles Deleuze, Kant‘s Critical
Philosophy, The Doctrine of the Faculties, Legitimate Employment,
Illegitimate Employment, Translated by Hugh Tomlinson and Barba-
ra Habberjam, THE ATHLONE PRESS, London 1984.
Да ли су такве слободне интерпретације ноуменона могуће?

Наравно, сам Кант је одговоран због неких контрадикција које је
увео (везе с етиком, с временом и простором, с категоријама, кон-
цепт о интринзичним особинама). Али ово се односи на друге тек-
стове Делеуза, а и ретко ко се касније у то упуштао, па да се овде
не губимо у тим компликованим стварима.
Frege и Deleuze
Jош једна напомена о претпоставци како је то вероватно кон-

струисано. Поред тога што имам утисак да као што рекох, кори-
сти диктафон и да после то редигује у књигу. Инспирација је
вероватно не познавање већ једноставно афинитет према неким
областима филозофије и логике. Наиме, аутор познаје Фрегеа,
нема сумње. Чак је Фреге и цитиарн, али само некако без наво-
ђења радова. Али онда, утисак је сасвим јасан, он користи неко-
лико текстова Фрегеа о дефиницији (Grundgesetze der Arithme-
tik, Vol. II, Sect. 56-67, 139-144) заправо узима кључне термине
којих има само неколико, као «границе концепта», «раван» у
којој се налази неки концепт, «ареал» концепта, и око тога наш
аутор развија сасвим слободне асоцијације на првих 50-100
страна. (Ја ниже дајем само §56 и 57 из Фрегеовог оригинала из
1903.)
Из: G. FREGE, GRUNDGESETZE DER ARITHMETIK.

Begriffsschriftlich abgeleitet, II. Band.
177
Verlag von Hermann Pohle, JENA, 1903. III. Die reellen Zahlen. 1.
Kritik der Lehren von den Irrationalzahlen. a) Grundsätze des Defi-
nirens. § 55. Vorbemerkung, Seite 69 1. Grundsatz der
Vollständigkeit. § 56. Der Begriff muss scharf begrenzt sein, Seite
69.
§ 55. Bevor wir prüfen, was hervorragende Mathematiker von den

Zahlen, insbesondere den Irrationalzahlen gelehrt haben, wird es gut
sein, vorweg einige Grundsätze für das Definiren aufzustellen und zu
begründen, die fast von allen Schriftstellern auf diesem Gebiete ausser
Acht gelassen werden, damit wir nicht nöthig haben, jedes einzelne
Mal ausführlich darauf einzugehen. Wir haben solche Grundsatze
schon im 1. Bd. für die Begriffsschrift aufgestellt; hier soll es sich
hauptsächlich um Definitionen in den Wort8prachen handeln.
Zwischen beiden Aufstellungen werden freilich nur solche Unterschi-
ede hervortreten, welche in der verschiedenen Natur dieser Ausdruc-
ksmittel begründet sind.
1. Grundsatz der Vollständigkeit.

§ 56. Eine Definition eines Begriffes (möglichen Prädikates) muss
vollständig sein, sie muss für jeden Gegenstand unzweideutig
bestimmen, ob er unter den Begriff falle (ob das Prädikat mit Wahr-
heit von ihm ausgesagt werden könne) oder nicht. Es darf also kei-
nen Gegenstand geben, für den es nach der Definition zweifelhaft
bliebe, ob er unter den Begriff fiele, wenn es auch für uns Menschen
bei unserm mangelhaften Wissen nicht immer möglich sein mag, die
Frage zu entscheiden. Man kann dies bildlich so ausdrücken: der
Begriff muss scharf begrenzt sein. Wenn man sich Begriffe ihrem
Umfange nach durch Bezirke in der Ebene versinnlicht, 80 ist das
freilich ein Gleichnis, das nur mit Vorsicht gebraucht werden darf,
hier aber gute Dienste leisten kann. Einem unscharf begrenzten
Begriffe würde ein Bezirk entsprechen, der nicht überall eine schar-
fe Grenzlinie hätte, sondern stollenweise ganz verschwimmend in
die Umgebung überginge. Das wäre eigentlich gar kein Bezirk; und
so wird ein unscharf definirter Begriff mit Unrecht Begriff genannt.
Solche begriffsartige Bildungen kann die Logik nicht als Begriffe
178
Pages removed
Bohannon, J. (2013). Who’s Afraid of Peer Review? A spoof paper

concocted by Science reveals little or no scrutiny at many open-
access journals, Science, 342, 60-65.
Deleuze, G. и Guattariа, F. (1991/2005). Qu’est-ce que la philosop-

hie? Les Éditions de Minuit.
Deleuze, G. (1984). Kant‘s Critical Philosophy, The Doctrine of the

Faculties, Legitimate Employment, Illegitimate Employment, Tran-
slated by Hugh Tomlinson and Barbara Habberjam, THE ATHLO-
NE PRESS, London.
DeRose, K. (2000). ‘Solving the Skeptical Problem’ in Sosa and

Kim, ed., Epistemology: An Anthology, Blackwell.
Derrida, J. (1976). Of Grammatology, trans. Gayatri Spivak Balti-

more.
Derrida, J. (1986). "But, beyond... (Open Letter to Anne McClin-

tock and Rob Nixon)," Critical Inquiry, 13 167-8.
Frege, G. (1884). Grundgesetze der Arithmetik, eine Logisch mathe-

matische Untersuchung über den begriff der zahl, Einleitung.
Hempel, CG. (1942). ‘The Function of General Laws in History’,
Journal of Philosophy, 39, 35–48.
Hempel, CG and Oppenheim P. (1948). ‘Studies in the Logic of

Explanation.’, Philosophy of Science, 15, 135–175.
Kuhn, Th. (1970). The Structure of Scientific Revolutions (прво

издање је било 1962), The University of Chicago.
Maxwell, N, (1984). From knowledge to wisdom, Basil Blackwell

Ltd (Oxford) (посебно је релевантна глава 8).
184
Nozick, R. (2000). Knowledge and skepticism, u Bernecker S. and

Dretske F, ed., Knowledge, Oxford.
Nozick, R., (1993). The Nature of Rationality, Prиnсtone University

Press, 93-100.
Nozick, R. (1981). Philosophical Explanations, Oxford University

Press, Oxford, 50, 703-706.
Pavlovic, Dragan, Usichenko T, Lehmman C. The last bite was deadly -

About responsibility in scientific publishing. Clin Hemorheol Microcirc.
(2014a) 57(2): 95-9.
Pavlovic, D, Usichenko, Т, Lehmann, Ch. (2014b) Clash of Confi-

dence and Responsibility in Scientific Publishing, Dalhoisie Medical
Journal, 40, 2, 30-32.
Павловић, Д, (2013), Политика, Београд, у рубрици „Погледи“
– Наука почива на поверењу, Политика, Београд, 13.09.2013;
– Нема добронамерних превара, Политика, Београд, 24.10.2013;
– Шта је стварно објављено у румунском, Политика, Београд,

24.10.2013;
– Ругање у огледало, Политика, Београд, 11.11.2013;
– Лопта је у пољу академских институција, Политика, Београд,

12.11.2013.
Pavlovic, D. (2015a). U odbranu profesora Miće Jovanovića i dr

Nebojše Stefanovića i u odbranu Univerziteta. Интернет сајт
(видети ниже).
Pavlovic, D. (2015b). Dobronamerni, verovatno lažni docenti/profesori

i slaba analiza "plagijata" (Tehnički dodatak). Интернет сајт, видети
ниже.
185
Pavlovic, D, Lehmann, Ch, Wendt, M, For an indeterminist ethics.

The emptiness of the rule in dubio pro vita and life cessation decisi-
ons, Philos Ethics Humanit Med. (2009 May 14), 4(1):6.
Popper, K, (1996) (прво издање 1945), Open society and its enemi-
es, (Routledge књига 1, глава 9 и белешке за ту главу.
Popper, K, (1991, прво издање 1957), The povery of historicism,

Routledge, 3, 21,.
Popper, K. (1994), The myte of the fraimwork (Routledge) (глава 2

третира ftaimwork, глава 3 критику piecemiel engeniring).
Rawls, J. (1973). (прво издање 1972). A Theory of justice, Oxford

University Press, 170 и 320―325.
Rawls, J, (1993). Political liberalism, Columbia University Press,

New York, 162.
Ritzer, G. (1979). Towards an Integrated Sociological paradigm, у

W. Snizek et al. (eds), Contemporary Issues in Theory and Rese-
arch, Westport, Conn.; Greenwood Press, 25-46.
Ritzer, G. (1981). Towards an Integrated Sociological paradigm: The

search for an Exemplar and an Image of the Subject Matter, Boston,
Allyn and Becon.
Seglen, P. O. Br. Med. J. (1997) 314, 498-502.
Sokal, A. (1996). Transgressing the Boundaries: Towards a Tran-

sformative Hermeneutics of Quantum Gravity , Social Text, 46/47,
217-252.
Sokal, A и Bricmont, J, (1997). Impostures intellectuelles, Éditions

Odile Jacob.
Sokal, A, Bricmont, J. (199). Fashionable Nonsense: Postmodern

Intellectuals' Abuse of Science. St Martins Press, 22–25, 154–169.
186
Đurić, ZD, Delilbašić, B, Radisic, S. (2013). Evaluation of transfor-

mative hermeneutics heuristics for processing random data, Meta-
lurgia International 18, 6, 98. Free PDF може се наћи на:
http://media.hotnews.ro/media_server1/document-2013-09-18-
15602463-0-metalurgia-international-6.pdf (консултовано 10. 10.
2013).
Čavoški, K. (1975). Filozofija otvorenog društva, politički liberali-
zam Karla Poppera, Filozofsko Društvo Srbije, Beograd, 278-281.
William, B, (1973). Utilitarianism: For and Against Edited by:

Smart JJ, Bernard Williams, Cambridge University Press.
Winch, P, (1974). Popper and scientific method in social sciences,

in: Paul Schilpp (ed.), The philosophy of Karl Popper, vol. 14, Open
Court Publishing Company, 890-891.
Wise J,, (2013) Boldt: the great pretender. BMJ. 19, 346.
Релевантни Интернет сајтови

1. У одбрану професора Миће Јовановића... https://www.acade-
mia.edu/11372339/ U_odbranu_profesora_Mi%C4%87e_Jovano-
vi%C4%87a_i_dr_Neboj%C5%A 1e_Stefano-
vi%C4%87a_i_u_odbranu_Univerziteta (виђено 5. 5. 2019).
2. Dobronamerni, verovatno lažni docenti/profesori i slaba analiza "pla-
gijata" (Tehnički dodatak). https://www.academia.edu/9965723/Dobro-
namerni_verovatno_la%C5%BEni_docenti_profesori_i_plagijat_i_nje-
gova_nestrucna_analiza_Tehni%C4%8Dki_dodatak_(виђено 5. 5.
2019).
3. For an indeterminist ethics. The emptiness of the rule in dubio
pro vita and life cessation decisions, http://www.peh-med.com/con-
tent/pdf/1747-5341-4-6.pdf (konsultovano 3. 6. 2018).
4. AWMF. http://www.awmf.org/awmf-online-das-portal-der-wis-
senschaftlichen-medizin/awmf-aktuell.html (косултовано 3. 5.
2018).
187
5. European Environmental Bureau. EEB Position on the Precautio-

nary Principle. December 1999. (http://www.eeb.org/publica-
tion/1999/eeb_position_on_the_precautionar.html, виђено 12. 12.
2014)
6. "House of Commons - Science and Technology - Tenth Report".
https://publications.parliament.uk/pa/cm200304/cmse-
lect/cmsctech/399/39912.htm (консултовано 4. 6. 2018).
7. Impact Factors: Arbiter of Excellence? As originally published in
The Physiologist, Volume 45, Number 4, August 2002, page 181
8. ISI | ChemPort. Citation data: the wrong impact? Editorial, Natu-
re neuroscience,(1998) 1 Number 8, 641 –642
9. Performance Ranking of Scientific Papers for World Universiti-
es”, National Taiwan University, http://nturanking.lis.ntu.edu.tw/
(од 20. 10. 2013).
10. Research Misconduct, Boldt: the great pretender, BMJ (2013)
346:f1738.
11. Shanghei Ranking: http://www.shanghairanking.com/index.html
(од 20. 10. 2013).
12. „Science Direct“: http://info.sciencedirect.com/scopus/scopus-
in-detail/tools (od 20. 10. 2013).
13. https://www.researchgate.net/profile/Dragan_Pavlovic/contri-
butions
14. Đurić, ZD, Delilbašić, B, Radisic, S. (2013). Evaluation...
http://media.hotnews.ro/media_server1/document-2013-09-18-
15602463-0-metalurgia-international-6.pdf (консултовано 10. 10.
2013).
Публикације о Gilles Deleuze:

Qu’est-ce que la philosophie ? (само увод)
https://ec56229aec51f1baff1d-
185c3068e22352c56024573e929788ff.ssl.cf1.rackcdn.com/attac-
hments/original/5/0/9/002584509.pdf
188
Речник: http://vadeker.net/humanite/philosophie/vocabulaire_deleu-
ze.pdf
Есеји o « Qu’est-ce que laphilosophie ? »
Mario Dufour: Gilles Deleuze et Félix Guattari, Qu’est-ce que laphi-

losophie ?, Paris, Éditions de Minuit (coll. «Critique »), 1991, 206
страница.
https://www.erudit.org/fr/revues/philoso/1996-v23-n1-philo-
so1802/027380ar.pdf
189
Претходно објављени текстови

Већина текстова који су сабрани у овој књизи била је раније објављена
у стручним часописима или представљена на конференцијама. Неки су
били преведени на српски, док су само два текста била иницијално
писана на српском језику.
Dragan Pavlovic and Snezana Divac: Ethics of concerns and life cessation
decisions: when emotions are all what remains. Infection 33 (Suppl. 1):
15, 2005.
Dragan Pavlovic and Snezana Divac. Ethics of concerns and life cessation
decisions: when emotions are all what remains. Eubios Journal of Asian
and International Bioethics (EJAIB). 15: 178-182 (November) 2005.
Pavlovic D, Spassov A. Asymmetries of Patient Autonomy and
Paternalism. J Clinic Res Bioeth (2011) 2:112.
https://www.longdom.org/open-access/asymmetries-of-patient-autonomy-
and-paternalism-2155-9627.1000112.pdf
Драган Павловић i Александар Спасов, Асиметрија између
аутономије пацијента и патернализма, Годишњак за филозофију, 2,
Ниш, 2016. (Translation of already published articles in English).
Pavlovic, D. und Ch. Lehmann: Euthanasia: In defence of a good, ancient
word. Critical Care 13 (suppl 1): P358, 2009. (ISICEM2009)
Pavlovic, D. und Ch. Lehmann. Euthanasia: In defence of a good, ancient
word. J Anästh Intensivbeh, 2:58, 2009 (DAK2009).
Dragan Pavlovic and Christian Lehmann. Euthanasia: In defence of a
good, ancient word. 2009 NELS ICE, Wednesday, December 16, 2009,
Bethune Ballroom | Halifax, NS, 12:00pm - 2:30pm
Pavlovic D. and Ch. Lehmann: Euthanasia: In defence of a good, ancient
word. DAC-Abstract-CD, 2009.
Dragan Pavlovic, Alexander Spassov, and Christian Lehmann. Euthanasia:
In defence of a good, ancient word. J Clin Res Bioeth. 2011, 2:105.
Драган Павловић, Александар Спасов, Кристијан Леман, Eутаназија:
у одбрану једне добре, античке речи, Годишњак за филозофију, 2,
Ниш, 2016. (Translation of already published articles in English).
Dragan Pavlovic. Right to be wrong: If the brain is guilty, are we
responsible? The Open Ethics J., 2: 40-43, 2008.
190
Драган Павловић, Право да се буде у криву: ако мозак греши, да ли

смо ми одговорни? Годишњак за филозофију, 2, Ниш, 2016
(Translation of already published articles in English).
Pavlovic D. (1), Wendt M. Moral and ontological grounds of the life
cessation decisions and emptiness of the rule "in dubio pro vita". 16th
WCA, CD Room: CD072, Published by WFSA, Paris, 2004.
Dragan Pavlovic, Christian Lehmann, Michael Wendt. For an
indeterminist ethics. The emptiness of the rule in dubio pro vita and life
cessation decisions, Philos Ethics Humanit Med. 2009 May 14; 4(1):6.
Драган Павловић, Кристијан Леман, Мајкл Вент, За једну
индетерминистичку етику:бесмисленост правила in dubio pro vita и
одлуке о прекиду живота, Годишњак за филозофију, 2-3, Ниш, 2016
(Translation of already published articles in English).
Dragan Pavlović, Science and its Context (Наука и нјен контекст),
Pedagogical Faculty Yearbook Vranje, Serbia (Годишњак Педагошког
факултета у Врању), ISSN 2466-3905, књига IX, 2/2018.
Драган Павловић, Рецензије између чињеница и контекста, Токови
Ицторије 2/2018, 223-245.
http://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/2%202018/2018_2_10_Pavlovic.pdf
Dragan Pavlovic. Beyond Paternalism. Conference Proceedings, Ethics for
an aging world-2, Columbus, Ohio, 8-9 Oct, 2011.
191

Eticka Teorija Ticanja Ethical Theory of

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Eticka Teorija Ticanja Ethical Theory of

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dialogue, Paris

Етичка Теорија Тицања

Dialogue Paris и Чигоја штампа, Београд

Copyright © Dragan Pavlovic 2020

2. Eутаназија: у одбрану једне добре,

3. Право да се буде у криву: ако мозак греши,

4. За једну индетерминистичку етику.

5 Асиметрије између аутономије пацијента и патернализма 90

6. Моралне дилеме на крају живота -Између Нове и Старе

7 Рецензије између чињеница и контекста 117

8. Наука и њен контекст 152

Следеће кључне речи су повезане са овим текстовима:

Овде су скупљени текстови који су готово

Концепт тицања није посебно дефинисан и

Наиме, тврди се да, у неким изузетним

Етика тицања. Проблем оправданости узимања

разлозима, попут одсуства менталног живота, на

Примена морала тицања. Разлози за наставак или

Емоционални приступ може бити од

дилема да ли да се продужава живот или не, када би

Предложено је да употреба речи еутаназија буде

корист од богате традиције која краси ту античку

Неки стручњаци у области етике јасно се држе

пример, извесна културна специфичност, тешки

Уопштено се тврди како постоје посебне

Тешко је, на пољу медицине, установити прецизне

оправдане као валидан избор. Примена овог правила

У раду који следи (5-Асиметрије између

њихова је примена прилично ограничена. Уколико

Морална питања ће вероватно увек изазвати

1. Одсуство јасне везе између универзалних и

2. Морамо прихватити да се суочавамо са сталним

Недавни скандали с научним часописом Metalurgia

примери у анализи посебних фактуалних проблема у

Проблем објављивања у науци и вредновање

јавни живот и дневну политику. Постоје, тврди се уз

људског живота било истовремено и забрањено и

Слично томе, ниједан облик консеквенционализма

2. Морална теорија тицања (бриге, интереса)

Проблем оправданости људског живота није само

кључне појмове који ће се користити - симпатију и

3. Директна и индиректна тицања

које није повезано само са осећајем покрета

тицања. С обзиром на знатан број наших тицања,

моралне бриге за тај наизглед инертан, физички

важнијим. Ми смо у стању да имамогмизавце за

Ако би ово било све што је важно, убиства

2. Eутаназија: у одбрану једне

1. Речи осуђене на заборав

велику популарност – нико не бива остракизован у

поштовање према достојанству пацијента као

Сада уводимо две претпоставке, које ће нам

3. Проблем: два морална становишта

злоупотребљавана и да стога више не би требала да

централној бази података, постали доступни подаци

друге стране, није тако очигледно да ли је

4. Побијање другог моралног становишта

бисмо израчунали колико је заправо убиство из

света, смртне казне и ратних погубљења. Када током

те да би тако био ослобођен ужасне патње. Али ово

5. Узајамна условљеност и последице

или оним, наводно адекватнијим речима,

Реч „еутаназија“, међутим, ови аутори нису